Kijevo Pečerski Paterik – OTAČNIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK (OTAČNIK)

PATERIK PECERSKI, O PRAVLjENjU CRKVE, DA SVI SAZNAJU KAKO SE VOLjOM I PROMISLOM SAMOG GOSPODA I MOLITVOM I HTENjEM NjEGOVE PRECISTE MATERE NAPRAVI I ZAVRSI BOGOLEPNA, NEBU SLICNA, VELIKA CRKVA BOGORODICINA, ARHIMANDRIJA SVE RUSKE ZEMLjE, TO JEST LAVRA SVETOG I VELIKOG OCA NASEG TEODOSIJA

Uvodna rec

SLOVO 1: BLAGOSLOVI OCE!

SLOVO 2: O DOLASKU MAJSTORA CRKVENIH IZ CARIGRADA KOD ANTONIJA I TEODOSIJA

SLOVO 3: O TOME KADA BESE OSNOVANA CRKVA PECERSKA

SLOVO 4: O DOLASKU SLIKARA CRKVENIH IGUMANU NIKONU IZ CARIGRADA

SLOVO 5: O JOVANU I SERGIJU CUDO NAROCITO U BOZANSKOJ PECERSKOJ CRKVI, KOJE BESE PRED CUDESNOM IKONOM BOGORODICINOM

SLOVO 6: KAZIVANjE O SVETOJ TRPEZI I O OSVESTANjU OVE VELIKE CRKVE BOZIJE MATERE

SLOVO 7: NESTORA, MONAHA OBITELjI MANASTIRA PECERSKOG, KAZIVANjE RADI CEGA SE MANASTIR PROZVA PECERSKIM

SLOVO 8: ZITIJE PREPODOBNOG OCA NASEG TEODOSIJA, IGUMANA PECERSKOG

SLOVO 9: NESTORA, MONAHA PECERSKOG, O PRENESENjU MOSTIJU SVETOG PREPODOBNOG OCA NASEG TEODOSIJA PECERSKOG

SLOVO 10: O OKIVANjU GROBNICE PREPODOBNOG OCA NASEG TEODOSIJA PECERSKOG

SLOVO 11: POHVALA PREPODOBNOM OCU NASEM TEODOSIJU, IGUMANU PECERSKOM, KOJI JE U BOGOSPASAVANOM GRADU KIJEVU

SLOVO 12: O SVETIM BLAZENIM PRVIM CRNORISCIMA PECERSKIM, KOJI U DOMU BOZIJE MATERE U BOZANSKIM VRLINAMA ZASIJASE, U POSTU, I U BDENjU, I U DARU PRORICANjA, U SVETOM MANASTIRU PECERSKOM

SLOVO 13: O BLAZENOM NIFONTU, KOJI BI EPISKOP NOVGORODA, KAKO U SVETOM MANASTIRU PECERSKOM U BOZANSKOM OTKRIVENjU VIDE SVETOG TEODOSIJA

SLOVO 14: POSLANICA PONIZNOG EPISKOPA SIMONA VLADIMIRSKOG I SUZDALjSKOG POLIKARPU, CRNORISCU PECERSKOM

SLOVO 15: KAZIVANjE SIMONA, EPISKOPA VLADIMIRSKOG I SUZDALjSKOG, O SVETIM CRNORISCIMA PECERSKIM, I RADI CEGA TREBA IMATI GORLjIVOST I LjUBAV PREMA PREPODOBNIM ANTONIJU I TEODOSIJU, OCIMA PECERSKIM

SLOVO 16: O BLAZENOM EVSTRATIJU ISPOSNIKU

SLOVO 17: O PONIZNOM I MNOGOTRPELjIVOM NIKONU CRNORISCU

SLOVO 18: O SVETOM SVESTENOMUCENIKU KUKSI I O PIMENU ISPOSNIKU

SLOVO 19: O SVETOM ATANASIJU ZATVORNIKU, KOJI UMRE I OPET DRUGI DAN OZIVE I OSTADE JOS 12 GODINA

SLOVO 20: O PREPODOBNOM SVJATOSI, KNEZU CERNjIGOVSKOM

SLOVO 21: O ERAZMU CRNORISCU, KOJI SVOJ IMETAK POTROSI NA IKONE I RADI NjIH OBRETE SPASENjE

SLOVO 22: O ARETI CRNORISCU, KOME SE UKRADENI IMETAK U MILOSTINjU URACUNA, TE SE RADI TOGA SPASE

SLOVO 23: O DVOJICI BRACE, O TITU POPU I EVAGRIJU DjAKONU, KOJI IMAHU NEPRIJATELjSTVO MEDjU SOBOM

SLOVO 24: IZ DRUGE POSLANICE, ARHIMANDRITU PECERSKOM AKINDINU, O SVETIM I BLAZENIM CRNORISCIMA PECERSKIM, BRATIJI NASOJ. NAPISAO POLIKARP, CRNORIZAC TOG ISTOG PECERSKOG MANASTIRA

SLOVO 25: O NIKITI ZATVORNIKU, KOJI POSLE BESE EPISKOP NOVGORODA

SLOVO 26: O LAVRENTIJU ZATVORNIKU

SLOVO 27: O SVETOM I BLAZENOM AGAPITU, BESPLATNOM LEKARU

SLOVO 28: O SVETOM GRIGORIJU CUDOTVORCU

SLOVO 29: O MNOGOTRPELjIVOM JOVANU ZATVORNIKU

SLOVO 30: O PREPODOBNOM MOJSEJU UGARINU

SLOVO 31: O PROHORU CRNORISCU KOJI MOLITVOM OD BILjKE ZVANE LOBODA PRAVLjASE HLEBOVE I OD PEPELA SO

SLOVO 32: O PREPODOBNOM MARKU PESTERNIKU, CIJA NAREDjENjA MRTVI SLUSAHU

SLOVO 33: SLOVO O SVETIM PREPODOBNIM OCIMA TEODORU I VASILIJU

SLOVO 34: O PREPODOBNOM SPIRIDONU PROSFORNIKU I O ALIPIJU IKONOPISCU

SLOVO 35: O PREPODOBNOM I MNOGOSTRADALNOM OCU PIMENU I O ONIM KOJI PRED SMRT HOCE U INOCKI OBRAZ

SLOVO 36: O PREPODOBNOM ISAAKIJU PESTERNIKU

SLOVO 37: PITANjE BLAGOVERNOG KNEZA IZJASLAVA O LATINIMA

SLOVO 38: O PRESTAVLjENjU PREPODOBNOG OCA NASEG POLIKARPA, ARHIMANDRITA PECERSKOG, I O VASILIJU POPU

Zitija svetih koji nisu spomenuti u izvornom Pateriku, ali se spominju u nekim poznijim kijevskim patericima

Vremenski pregled nekih znacajnijih zbivanja u vezi Kijevo-Pecerskog manastira

Imena svetih koji zasijase u Kijevo-Pecerskoj lavri i onih koji tamo pocivaju, kao i svih onih ruskih svetaca koji se spominju u Pateriku

Sistematski spisak pecerskih Bogougodnika

Akatist prepodobnim i bogonosnim ocima nasim Antoniju i Teodosiju Pecerskim

Akatist svim prepodobnim kijevo-pecerskim

Uvodna rec

Blagocastivi citaoce,

Pred tobom se nalazi velika svetinja: Kijevo-Pecerski Paterik (tj. Otacnik), u kojem su Bozijom premudroscu opisani zivoti drevnih svetih inoka Kijevskog manastira, i to pravi zivoti, jer u njima zivljase Zivot – Hristos, i oni zivljahu Hristom. Citaj i cudi se njihovoj velicini koju oni zadobise beskrajnom smernoscu u prevelikom podvigu, citaj i vidi gde si ti a gde su oni, gde smo svi mi danas a gde su oni jos tad bili. Drzi u pamcenju dok budes citao o tim svetionicima vaseljene da je i nase srpsko Pravoslavlje od njih poteklo: prepodobnog Antonija Pecerskog, naime, odgoji i podize Sveta Gora Atonska, on sa blagoslovom te iste Svete Gore vrati se u svoju postojbinu i postavi neizvaljive temelje ruskog monastva, a od ruskih monaha dodje jedan i na dvor Stefana Nemanje i ukrade mu po Bozijoj ljubavi najmilije cedo – svetog oca naseg Savu, kojeg vaspita i obozi ona ista Gora Atonska. Video je ovaj Paterik vekove i vekove nemira i nereda, buna i klanja, osvajanja i oslobadjanja, ali je poput junaka o kojima pripoveda spokojno stajao na nepomicnom Kamenu vere, i nije ustuknuo, nije se sakrio, nego je silom Bozijom dosao i do nas nedostojnih, da nam otvori oci i pruzi utehu. Citajuci o junastvima ovih bogonosnika, ne zaboravi da im se poklonis kao vernim ikonama svoga Tvorca i da zatrazis od njih molitvenu pomoc, jer oni sada stoje veoma blizu nebeskog Prestola i Gospod ih slusa jer su oni slusali Njega.

Kazimo nesto i o tome kako je nastao ovaj nas Paterik. Njegovu osnovu cini trud neboparnog orla svestene knjizevnosti – prepodobnog Nestora Letopisca. On se rodio pedesetih godina 11. veka u Kijevu. Sa sedamnaest godina dosao je kod prepodobnog Teodosija i postao poslusnik, a postrig je primio od Teodosijevog naslednika, svetog igumana Stefana, koji ga je docnije posvetio i u jerodjakona. O njegovom visokom duhovnom zivotu govori i to sto je on zajedno sa drugim prepodobnim ocima ucestvovao u izgonu besa iz svetog Nikite, kasnijeg novgorodskog episkopa, koji bese upao u duboku prelest (vise o tome u 25. slovu Paterika). Prepodobni Nestor je visoko cenio istinsko znanje, sjedinjeno sa poniznoscu i pokajanjem. “Velika korist biva od ucenja knjiznog – veli Nestor – knjige nas usmeravaju i uce o putu ka pokajanju, posto od knjiznih reci nalazimo mudrost i uzdrzanje. To su reke koje napajaju vaseljenu i od kojih izlazi mudrost. U knjigama je neizmerna dubina, njima se tesimo u zalosti, one su uzda uzdrzanja. Ako budes u knjigama prilezno trazio mudrost, steci ces svojoj dusi veliku korist. Jer onaj koji cita knjige besedi sa Bogom ili svetim muzevima.” U manastiru je otac Nestor nosio poslusanje letopisca. Oko 1072. godine je sastavio Zitije svetih strastotrpaca Borisa i Gleba, u vezi sa prenosom njihovih mostiju u Visgorod. 80-ih godina je sacinio Zitije prepodobnog Teodosija (8. slovo), a 1091., uoci prestonog praznika Pecerske obitelji, iguman Jovan nalozio mu je da otkopa Teodosijeve svete mosti radi prenosa u hram (9. slovo).

Glavni zivotni podvig prepodobnog Nestora bilo je sastavljanje jednog od najvelicanstvenijih letopisa na svetu, kojeg danas bolje znamo pod naslovom uzetim iz njegovih pocetnih redova – “Povest minulih godina” (Pov?stь vremennыhъ l?tъ). U njoj je Nestor uzveo istoriju donedavno neprosvecenog i neznatnog ruskog naroda u okvir svetske istorije, istorije spasenja ljudskog roda. Citalac Letopisa ne moze se dovoljno nacuditi sirini Nestorovog uvida i bogatstvu njegovih izvora, a nadasve – njegovoj besprekornoj istinoljubivosti. U njemu se, izmedju ostalog, prica od toga kako su nastali narodi sveta, odakle poticu Sloveni, kad je prvi put ruski narod pomenut u crkvenim knjigama pri svetom carigradskom patrijarhu Fotiju, preko stvaranja slovenskog pisma od strane svetog Kirila i Metodija, podizanja prvog kijevskog hrama, krstenja svete kneginje Olge, prvih mucenika na ruskom tlu, do ispitivanja raznih vera od strane svetog kneza Vladimira, te krstenja Rusije i potonjih sukoba. Bogozarni Nestor je ziveo u veoma tesko vreme ruske istorije, kad su zemlju kidale knezevske razmirice i harali je stepski skitaci – Polovci, koji su razarali sela i gradove, odvodili u ropstvo citave pokrajine, spaljivali crkve i manastire. Sam prepodobni je bio ocevidac opustosenja Pecerske obitelji 1096. godine. Sveti Nestor se mirno prestavio oko 1114. godine, a njegovu delatnost su nastavili drugi bogonadahnuti gorostasi, kojih Pecerskom rasadniku svetosti nikada nije nedostajalo. Pogreben je u tzv. Bliznjim pesterama, mosti mu pocivaju u grobu okovanom srebrom, a spomen mu se praznuje 27. oktobra, pa zatim 28. septembra skupa sa svim ugodnicima iz Bliznjih pestera, te jos u Drugu nedelju velikog posta zajedno sa svim kijevo-pecerskim ocima.

Prepodobnom Nestoru pripada 7., 8., 9., (11.?), 12. i 36. slovo Paterika, i ti delovi se narocito odlikuju lepim stilom i visokom kakvocom crkvenoslovenskog jezika. Medju njima je najprostranije 8. slovo – Zitije prepodobnog Nestora, a ostala slova govore o pocecima Pecerskog manastira i njegovim prvim monasima, i uglavnom su preuzeta iz Letopisa. Prepodobni Nestor nije, nazalost, pisao nasiroko o prep. Antoniju, posto je u to vreme Antonijevo zitije vec bilo sastavljeno, a ono do nas nije doslo. Ipak, osnovni podaci o prep. Antoniju stoje nam na raspolaganju, a o gradnji cudesnog manastirskog hrama izvestio nas je drugi pisac Paterika.

Dostojan naslednik prep. Nestora u zitijepisnom radu bio je sveti Simon, koji je primio postrig u Pecereskom manastiru u drugoj polovini 12. veka. Po zelji velikog kneza vladimirskog Simon je 1206. bio postavljen za igumana manastira Rozdestva Presvete Bogorodice u Vladimiru. Sveti knez vladimirski Georgije II Vsevolodovic (1212-1216 i 1218-1238) nije zeleo da mu prestonica bude u crkvenom pogledu potcinjena Rostovu, te je na njegovu pobudu 1214. ustanovljena na Klazmi posebna Suzdaljsko-Vladimirska eparhija, a njen prvi episkop bese upravo Simon. Zna se da je 1218. osvestao crkvu u Rozdestvenskom manastiru, a 1225. sabornu crkvu u Suzdalju. Knez Georgije je duboko postovao svetitelja Simona i bio je spreman da osnuje novu episkopsku stolicu u Suzdalju za njegovog druga i rodjaka, kaludjera Polikarpa iz Pecerskog manastira, kojeg je iskusavao demon castoljubivosti. Medjutim, svetitelj Simon je dobro uvidjao Polikarpovo duhovno stanje, te je odvratio velikog kneza od njegove namere, a samom Polkarpu je napisao duboko poucnu poslanicu, u kojoj je svome prijatelju dao uputstva kako da se izleci od svojih dusevnih slabosti. U nju je Simon ukljucio devet pripovesti o podvizima pecerskih ugodnika (slova 14-23). Jos pre toga, neizvesno kad, opisao je kako pecerski hram bese narocitim Bozijim promislom podignut i ukrasen (slova 1-4). Smatra se da je on sacinio i 10. slovo, o okivanju grobnice prep. Teodosija. Uoci svoje blazene koncine, sveti Simon je primio veliku shimu. Upokojio se 10. maja 1226., kada se i slavi njegov spomen. Prema njegovom zavestanju, mosti su mu kroz neko vreme iz Vladimira prebacene u Pecerski manastir i sahranjene u Bliznjim pesterama, te se Simon pominje i 28. septembra skupa sa svim tamo pogrebenim svecima.

I eto svemoci Bozije – onaj castoljubivi Simonov sabrat Polikarp se pokajao, ponizio, pa primio od Boga prosvecenje da postane novi pecerski zitijepisac. Koliko su Simonovi saveti uticali na Polikarpa, vidi se iz nastavka Paterika, u kome Polikarp, kao prost monah, pise svome arhimandritu prep. Akindinu II († 1232.) o zivotima mnogih pecerskih podviznika (slova 24-35). O njima je Polikrap saznao i preko Simona i licno preko drugih monaha svete Obitelji.

Ovog monaha Polikarpa, iako se prema njegovom pisanju vidi da je bio svet i bogoslovstven, ipak ne treba mesati sa prep. Polikarpom, igumanom pecerskim, koji je nasledio prep. Akindina I († 1164.), a umro je 1182. (o njemu se govori u 38. slovu Paterika). To se moze razabrati iz podataka vezanih za zivot sv. Simona – on svoju poslanicu Polikarpu pise oko 1225. godine, a otac Polikarp pise prep. Akindinu II ubrzo nakon toga (svetog Simona ne spominje kao upokojenog, sto znaci da je Polikarp pisao svega nekoliko meseci posle Simona). Podaci o prestavljenju prep. arhimandrita Polikarpa samo su greskom stavljeni na kraj Paterika, iza pisama monaha Polikarpa, a poznija izdanja Paterika bez ustrucavanja potpuno poistovecuju ove dve licnosti. Iz ovoga se moze izvuci zakljucak da je vec od 15. veka Predanje smatralo i pisca Polikarpa prepodobnim covekom, i nema razloga da ga i mi ne drzimo za takvog.

Ko je napisao 5., 6., 13. i 38. slovo, ne zna se, ali 37. slovo svakako potice od samog prep. Teodosija. Sve najvaznije o njemu moze se saznati iz 8. slova Paterika, a mi cemo ovde samo reci da je od njega do nas doslo deset pouka pecerskim monasima (od kojih su tri kratke u njegovom zitiju), dve pouke narodu, dve velike molitve i dve poslanice knezu Izjaslavu (jedna od kojih predstavlja 37. slovo Paterika). On je svoje osnovno obrazovanje dobio u Kursku, a docnije ga je produbljivao citanjem Svetog Pisma, zitija, svetootackih spisa i bogosluzbenih knjiga. Cini se da je od otackih dela na njega najveci uticaj izvrsio knjizevni rad prep. Teodora Studita – Teodosijeve pouke inocima po svemu lice na pouke prep. Teodora, a povremeno se cak i neposredno poziva na njega. Sva Teodosijeva dela pisana su prosto, ali sa vatrenom revnoscu za dobro bliznjih. Iz pouka saznajemo kako je i u ta drevna vremena ruski narod mucilo sujeverje i pijanstvo, kako pecerski monasi nisu narocito redovno posecivali sluzbe i obede, kako su svog mladog igumana (Teodosije im je postao nastojatelj sa otprilike 26 godina) retko kad pitali za savet, kako su na njega roptali sto cesto isteruje nemarne iskusenike i prima mnogo bednih na izdrzavanje. Medjutim, iz njih isijava i velika Teodosijeva trezvenost i osecajnost.

Tako su dakle u svesteni Paterik usle dve poslanice, jedno samostalno zitije, nekoliko odlomaka iz Letopisa, povest o podizanju pecerskog hrama koja se zasniva na Zitiju prep. Antonija, te jos nekoliko napisa ciji se sacinitelji ne znaju. Najveci deo Paterika predstavlja, znaci, trud prep. Nestora (oko 40%), pa monaha Polikarpa (oko 30%), pa zatim svetog Simona (oko 20%).

Krajem 13. veka doslo je do prvog spajanja pomenute dve poslanice i “Slova o prvim crnoriscima pecerskim”, preuzetog iz Letopisa. Najstarija redakcija Paterika koja je prispela do nas bila je sastavljena na pobudu svetog tverskog episkopa Arsenija 1406. g. Sastavljac je tad dodao Pateriku “Zitije prepodobnog Teodosija”, “Pohvalu Teodosiju” i “Kazivanje radi cega se manastir prozva Pecerskim”. Medjutim, osnovni tekst Paterika doziveo je neka skracenja i pojednostavljenja.

Nezavisno od Arsenijeve redakcije 1460. i 1462. godine je unutar zidina Kijevo-Pecerskog manastira nastala prva i druga Kasijanova redakcija (dobile naziv po monahu Kasijanu koji je ucestvovao u njihovom stvaranju). Tekst je dopunjen novim poglavljima, verovatno na osnovu Pecerskog letopisa (ili svojevrsnog zbornika izvestaja o dogadjajima u manastiru) s pocetka 12. veka, kako pretpostavlja cuveni filolog Aleksej A.Sahmatov. Druga Kasijanova redakcija, kao najpotpunija, najvise se i rasirila u staroruskoj knjizevnosti – na njoj je ocigledno bio najveci Boziji blagoslov.

Nas prevod je nacinjen sa teksta veoma dobrog prepisa druge Kasijanove redakcije koji je nastao 1554. godine; za zitije Teodosija je koriscen i rukopis iz Uspenskog zbornika (12-13.v.). Sve greske iz ovih prepisa otklonjene su uporedjivanjem spornih mesta sa drugim rukopisima, tako da nas prevod ne sadrzi nikakva ispustanja ili nelogicnosti. Opomene u podbeleskama mogu se poboznom citaocu uciniti suvoparne i izlisne, ali su date i zbog onih zagrejanijih za siri istorijski sklop, i zbog vece uverljivosti. Paterik je preplavljen navodima iz Svetog Pisma i bogosluzenja. Medjutim, to nisu doslovni navodi, ucinjeni prepisivanjem, nego navodi po secanju, iz srca. Trudili smo se da prenesemo navod u tacno onolikoj meri u kolikoj se podudara sa izvornikom. Najnoviji srpski prevod Novog Zaveta ponegde toliko odstupa od izvornika i otackog poimanja (priblizavajuci se, naravno, protestantskom lazeumovanju), da smo bili prinudjeni da ga priblizimo stvarnom tekstu.

Manje-vise svi monasi Pecerskog manastira koji su u Pateriku spomenuti po dobru, zvanicno su kanonizovani od strane Ruske Crkve – svaki citalac moze i treba da im se molitveno obraca. Na kraju smo dodali zitija nekih svetih koji se u izvornom Pateriku ne spominju, ali su predstavljeni u nekim poznijim kijevskim patericima. Za njima sledi vremenski pregled najznacajnijih zbivanja u vezi Kijevske lavre, dodali smo i popis svih svetih spomenutih u Pateriku ili sahranjenih u svetoj Lavri (prvo hronoloski, potom sistematski), kao i Akatist prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju, jedno od najlepsih ostvarenja izuzetno bogatog i domisljatog knjizevnog stila – “pletenija sloves” (tj. pletenja reci), te Akatist svim prepodobnim kijevo-pecerskim. Za one koji bi zeleli da posete svetu Kijevo-Pecersku lavru i poklone se neiskvarivim mostima tamosnjih ugodnika, na samom kraju knjige priredili smo nekoliko mapa sa nacrtom manastira i rasporedom samih pestera.

Neka Bog bude na pomoci svakom citaocu, molitvama Preciste Njegove Matere, Preneporocne Djeve Bogorodice Marije. Amin.

Priredjivac

SLOVO 1.
BLAGOSLOVI OCE!

Bese u zemlji varjaskoj[1] knez Afrikan, brat Jakuna Slepog, koji pobeze bez svog zlatnog plasta, kada se borase sa vojskom za Jaroslava protiv ljutog Mstislava[2]. I taj Afrikan imase dva sina: Frianda i Simona. Posle smrti njihovog oca, istera Jakun oba brata iz oblasti njihove. I dodje Simon kod blagovernog kneza naseg Jaroslava. A ovaj ga primi, i u casti ga drzase, i dade ga sinu svome Vsevolodu da bude kod njega staresina. Primi tako veliku vlast od Vsevoloda. A uzrok njegove ljubavi prema ovome svetome mestu bese ovakav.

Pri blagovernom i velikom knezu Izjaslavu u Kijevu, kada godine 6576. (1068.) navalise Polovci[3] na rusku zemlju, izadjose im tri Jaroslavica u susret: Izjaslav, Svjatoslav i Vsevolod[4], koji imase sa sobom i ovoga Simona. Kad dodjose kod velikog i svetog Antonija radi molitve i blagoslova, starac otvori svoja nelazljiva usta i jasno im predskaza predstojecu pogibao. I ovaj Varjag pade kod nogu starcevih i moljase se da bude sacuvan od takve bede. A blazeni mu rece: “O cedo, mnogi ce pasti od ostrice maca, i kada budete bezali od protivnika vasih bicete satrveni i izranjavani i u vodi cete se daviti; ti ces se pak spasti i ima da budes sahranjen u crkvi koja ce se ovde napraviti.”

I kada behu na Alti, sukobise se obe vojske, i gnevom Bozijim hriscani behu pobedjeni, i dok su bezali ubijene behu i vojvode sa mnostvom vojnika u tome sukobu. A tu medju njima lezase i ranjeni Simon. I pogledavsi gore na nebo vide crkvu preveliku, kao sto jednom ranije vide iznad mora, i seti se reci Spasiteljevih, i rece: “Gospode, izbavi me od ove gorke smrti molitvama Preciste Tvoje Matere i prepodobnih otaca Antonija i Teodosija.” I tu ga odmah neka sila uze izmedju mrtvih, i odmah se isceli od rana i sve svoje nadje citave i zdrave.

Tako se vrati na svoje i dodje kod blazenog Antonija, i isprica mu stvar cudesnu, ovako govoreci: “Otac moj Afrikan nacini krst i na njemu slikarskim bojama izobrazi bogocovecansko oblicje Hristovo, nove izrade – kao sto latini postuju, pozamasne velicine – oko deset lakata[5]. I cineci mu cast, otac moj stavi Mu na bedra pojas tezine 50 grivni[6] zlata, i venac zlatni na glavu Njegovu. I kad me istera Jakun, stric moj, iz oblasti moje, a ja uzeh pojas sa Isusa i venac sa glave Njegove, i cuh glas od ikone, koji mi se obrati i rece: ,Niposto ga nemoj, covece, staviti na glavu svoju, vec ga nosi na pripremljeno mesto, gde gradi crkvu Matere Moje prepodobni Teodosije, i njemu ga u ruke predaj da se obesi nad zrtvenikom Mojim.’ A ja od straha padoh i ukocivsi se lezah kao mrtav; i kad ustadoh brzo udjoh u ladju.

I dok plovismo nasta bura velika, tako da smo svi ocajavli za svoj zivot, te poceh da vapijem: ,Gospode, oprosti mi, jer zbog ovog pojasa ja danas ginem, zato sto ga uzeh od Tvog casnog i covekooblicnog Ti lika.’ I gle, videh gore crkvu i pomislih: ,Kakva li je to crkva?’ I dodje nam odozgo glas koji rece: ,Ona koju ce napraviti prepodobni u ime Bozije Matere, u kojoj ces i ti biti sahranjen.’ I koliko videsmo velicinu i sirinu, ako se meri ovim zlatnim pojasom – ima 20 mera u sirinu i 30 u duzinu, i visina zida je 30, sa vrhom 50. Mi pak svi proslavismo Boga i utesismo se radoscu veoma velikom, izbavivsi se od gorke smrti. Pa evo ni dosad ne saznah gde ce se napraviti crkva koja mi se pokaza na moru, a i na Alti kada bejah vec na samrti, dok ne cuh iz tvojih casnih usta da cu ovde biti sahranjen u crkvi koja ce se napraviti.” I izvadi zlatni pojas i dade ga govoreci: “Evo mere i osnove, a ovaj venac neka se obesi nad svetom trpezom.”

Starac za ovo dade hvalu Bogu i rece Varjagu: “Cedo, odsada se vise neces zvati Simon, nego ce ti Simon biti ime.” I prizvavsi blazenog Teodosija, Antonije rece: “Simon ovaj hoce da podigne takvu crkvu”, i dade mu pojas i venac. I otada imase Simon veliku ljubav prema svetom Teodosiju, i davase mu mnoga sredstva za izgradnju manastira.

Jednom ovaj Simon dodje kod blazenoga, i posle uobicajene besede rece svetome: “Oce, molim te za jedan dar.” A Teodosije mu rece: “O cedo, sta trazi tvoje velicanstvo od nase poniznosti?” Simon pak rece: “Vrlo velik i visi od moje moci trazim od tebe dar.” A Teodosije rece: “Znas, cedo, ubogost nasu, da cesto biva da i hleba nedostaje za dnevnu ishranu, a drugo sta ne znam ni da li imam.” Simon prozbori: “Ako hoces daces mi, posto to mozes po blagodati danoj ti od Gospoda, koji te imenova prepodobnim. Jer kada skidah venac sa glave Isusove, On mi rece: ,Nosi na pripremljeno mesto i predaj ga u ruke prepodobnome, koji gradi crkvu Matere Moje.’ I evo sta dakle molim od tebe: da mi das rec da ce me blagosloviti dusa tvoja kako u zivotu, tako i po smrti tvojoj i mojoj.” I odgovori sveti: “O Simone, veca je od moci ta molba, ali ako me vidis kako odlazim odavde, sa ovoga sveta, i posle mog odlaska ovu crkvu postavljenu, i da se u njoj savrsavaju predane uredbe, onda znaj da imam smelost kod Boga; sada pak ne znam prima li mi se molitva.”

A Simon rece: “Gospod te posvedoci, jer iz precistih usta svetog Mu lika sam cuh o tebi, i zbog toga te molim: kako za svoje crnorisce, tako se i za mene gresnog pomoli, i za sina moga Georgija i do poslednjih u rodu mome.” Sveti nekako obeca i rece: “Molim se ne samo za ove, nego i za one koji ljube mesto ovo sveto mene radi.” Tada se Simon pokloni do zemlje i rece: “Necu od tebe izaci, oce, dok mi to napismeno ne potvrdis.”

Prepodobni, buduci prinudjen ljubavlju njegovom, napisa tako govoreci molitvu: “U ime Oca i Sina i Svetoga Duha”, pa i dosad umrlim stavljaju u ruku takvu molitvu. I otad se utvrdi da se ovakvo pismo stavlja umrlima, a pre toga niko ne ucini takvu stvar u Rusiji. U molitvi pise i ovo: “Seti me se, Gospode, kada dodjes u Carstvu Svome[7] i budes uzvracao svakome po delima njegovim[8]; tada dakle, Vladiko, i sluge Svoje Simona i Georgija udostoj da stanu desno od Tebe u slavi Tvojoj i cuju blagi Tvoj glas: Hodite blagosloveni Oca Moga, nasledite pripremljeno vam Carstvo od pocetka sveta[9].”

I rece Simon: “Reci uz ovo, oce, i da se otpuste gresi roditelja i bliznjih mojih.” A Teodosije podize ruke svoje i rece: “Da te blagoslovi Gospod od Siona i da gledate blaga Jerusalima u sve dane zivota vaseg i do poslednjih u rodu vasem[10]”. I Simon primi molitvu i blagoslov od svetoga kao neki biser mnogoceni i dar. Onaj koji bese ranije Varjag[11], a sada blagodacu Hristovom hriscanin, naucen od svetog oca naseg Teodosija, ostavi latinsku ludost i istinski poverova u Gospoda naseg Isusa Hrista sa svim domom svojim, njih oko 3000 dusa, i sa svestenicima svojim, zbog cudesa koja bivahu od svetog Antonija i Teodosija. I ovaj dakle Simon prvi bi sahranjen u toj crkvi.

Otada sin njegov Georgije veliku ljubav imase prema ovome svetom mestu. I posla Vladimir Monomah[12] ovog Georgija u Suzdaljski kraj, predavsi mu sina svoga Georgija. Posle mnogo godina sede Georgije Vladimirovic[13] u Kijevu, a svome vojskovodji Georgiju kao ocu predade oblast Suzdaljsku.

NAPOMENE:

  1. Varjag je u drevnoj Rusiji bio naziv za pripadnika skandinavskih plemena; Varjazi su se ujedinjavali u jake oruzane odrede radi trgovine i pljacke, i ruski knezovi su ih cesto uzimali za pripadnike svojih druzina. Rjurika, vodju jednog varjaskog odreda, Sloveni iz Novgoroda su pozvali da im bude vladar, njegovi potomci su ubrzo zavladali i u Kijevu, te su Rjurikovici postali glavna ruska vladarska loza; poslednji od ruskih velikih knezova i careva Rjurikovica bio je Teodor, sin Ivana Groznog († 1598), ali Rjurikovih potomaka medju ruskim plemstvom ima cak i danas.
  2. Bitka izmedju Jaroslava i Mstislava odigrala se 1024. godine. Jaroslav Mudri bese sin svetog kneza Vladimira Ravnoapostolnog; nakon sto je 1019. pobedio krvolocnog Svjatopolka (bratoubicu koji je ubio svete mucenike Borisa i Gleba, te jos jednog brata), Jaroslav je seo na knezevski presto u Kijevu i vladao do 1054. Bio je vrlo sposoban i blagocastiv vladar. Jakun (ili Gakon) bese predvodnik odreda Varjaga koji su sudelovali u tom boju na strani Jaroslava. Za njega se u Nestorovom Letopisu kaze: “…i b( Яkunъ sь l(pъ”, sto bi se moglo razumeti i kao “bese Jakun ovaj lep”, ali je sveti Simon koji je napisao ovo prvo poglavlje recenicu ocigledno shvatio drugacije.
  3. Turkmenski narod koji je od polovine 11. do pocetka 13. veka stalno napadao Ruse. Rasturili su ih i pokorili Tatari u 13. v., a deo ih je presao u Ugarsku.
  4. Jos za vreme svog zivota sv. Jaroslav je podelio svojim sinovima knezevske prestole: najstariji, sv. Izjaslav, dobio je Kijev, sv. Svjatoslav je dobio Cernjigov, a Vsevolod Perejaslav, Rostov, Suzdalj i Bjeloozero. Posle oceve smrti oni su se medjusobno savetovali i zajednicki borili protiv spoljasnjih neprijatelja. 1068. g. posli su na Polovce i u bici na reci Alti (jugoistocno od Kijeva) doziveli poraz. Tada su se gradjani Kijeva pobunili i zahtevali od svog kneza da im svima razdeli oruzje za borbu protiv Polovaca. To Izjaslav nije ucinio, pa su ga Kijevljani isterali i na presto postavili njegovog zatvorenika Vseslava Polockog. Izjaslav je pobegao u Poljsku, odakle se vratio 1069. i povratio svoj presto. Medjutim, njegov brat Svjatoslav ga je 1073. u savezu sa trecim bratom, Vsevolodom, isterao iz Kijeva, te je ovaj opet morao da bezi u Poljsku. Ipak, knez Svjatoslav je vladao u Kijevu samo cetiri godine i umro, pa je na taj presto dosao Vsevolod, ali ga je potonji mirno ustupio Izjaslavu, a sam se ustolicio u Cernjigovu. Kad su na Vsevoloda napali knezovi Boris i Oleg, Izjaslav je odlucio da pomogne bratu i poginuo, a Vsevolod je zavladao u Kijevu i knezovao sve do 1093.
  5. Duzinska mera, jedan lakat – oko 46 sm.
  6. Grivna – staroruska mera za tezinu (oko 204 grama), kao i novcana jedinica.
  7. Lk 23:42.
  8. Up. Ps 61:13.
  9. Mt 25:34.
  10. Up. Ps 127:7.
  11. Tj. latin, rimokatolik.
  12. Sveti Vladimir, u krstenju Vasilije (1053-1125) – sin Vsevoloda, unuk Jaroslava Mudrog, prozvan Monomah po svojoj majci koja je bila kcerka vizantijskog cara Konstantina Monomaha. Svakako jedan od najvecih knezova u istoriji Rusije, odlican vojskovodja i drzavnik, mirotvorac i istinski hriscanin. Vladao u Smolensku (od 1067.) Cernjigovu (od 1078.), Perejaslavu (od 1094.) i Kijevu (1113-1125).
  13. Georgije (ili Jurij) Dugoruki bese sin kneza Vladimira Monomaha. Dobio nadimak po tome sto je dugo godina nastojao da potcini Juzni Perejaslav i Kijev. Za Kijev su se knezevi mnogo nadmetali: 1146. je dosao u ruke Igora Olegovica, od njega ga je ubrzo preuzeo Izjaslav Mstislavic (unuk Vladimira Monomaha), 1149. ga se docepao Georgije Dugoruki, 1151. ga je Izjaslav nakratko povratio, da bi ga Georgije jos te iste godine opet oterao, pa je vladao do 1157. Izgleda da su Dugorukog uklonili sami kijevski boljari.

SLOVO 2.
SLOVO O DOLASKU MAJSTORA CRKVENIH IZ CARIGRADA
KOD ANTONIJA I TEODOSIJA

I evo cu vam, braco, ispricati drugo divno i preslavno cudo o toj bogoizabranoj crkvi Bogorodicinoj.

Dodjose iz Carigrada cetiri majstora crkvena, veoma bogati ljudi, u pesteru kod velikog Antonija i Teodosija, govoreci: “Gde hocete da zapocnete crkvu?” Njih dvojica rekose: “Na mestu gde Gospod kaze”. A oni rekose: “Pa kad i smrt svoju predskazaste, kako mesto jos ne oznaciste, toliko nam zlata predavsi?” A Antonije i Teodosije, prizvavsi svu bratiju, upitase Grke govoreci: “Kazite istinu: kako to bese?”

I ovi majstori rekose: “Kad mi spavasmo u domovima svojim, rano, dok izlazase sunce, dodjose svakome od nas lepoliki uskopljenici, govoreci: ‘Zove vas Carica u Vlahernu[1]’. Kad podjosmo uzesmo sa sobom drugove i srodnike svoje, i videsmo da svi jednako dodjosmo, i razabrasmo da svi istu poruku caricinu cusmo, i da kod svih behu isti pozivari. I videsmo Caricu i mnostvo vojnika oko Nje, poklonismo Joj se i Ona nam rece: ‘Hocu crkvu da sebi sagradim u Rusiji, u Kijevu, pa vam naredjujem da uzmete sebi zlata za tri godine’. A mi poklonivsi se rekosmo: ‘O Gospodjo Carice, u tudji kraj nas saljes, kod koga cemo tamo doci?’ Ona rece: ‘Saljem vas kod ove dvojice – kod Antonija i Teodosija’. A mi rekosmo: ‘Pa sto nam, Gospodjo, dajes zlata za tri godine? Toj dvojici nalozi da nam za hranu od njih bude sve sto je potrebno, a Sama ces potom znati cime da nas obdaris.’ Carica pak rece: ‘Ovaj Antonije, nakon sto samo blagoslovi (gradnju), otici ce sa ovoga sveta u onaj vecni, a ovaj Teodosije dve godine posle njega odlazi Gospodu. Vi uzmite zlata napretek, a to da vas pocasti ne moze niko tako kao ja: dacu vam sto uho ne cu i u srce coveku ne dodje[2]. A doci cu i sama da vidim crkvu i u njoj cu ziveti.’ I predade nam mosti svetih mucenika: Artemija i Polievkta, Leontija, Akakija, Arete, Jakova, Teodora, rekavsi nam: ‘Ovo stavite u temelje.’ I uzesmo zlata i vise nego sto je potrebno. I rece nam: ‘Izadjite napolje i vidite velicanstvo’. I videsmo crkvu u vazduhu, i usavsi nazad poklonismo Joj se i pitasmo: ‘O Gospodjo, kako je crkvi ime?’ A Ona rece: ‘Imenom svojim hocu da je nazovem’. Mi pak ne smedosmo da je pitamo koje Joj je to ime. A Ona rece: ‘Bogorodicina bice crkva’, i dade nam ovu ikonu. ‘Neka ona – veli – bude namesna[3]’. Poklonivsi Joj se, krenusmo svojim domovima, noseci ovu ikonu koju primismo iz ruke Caricine.”

I tada svi proslavise Boga i Onu koja Ga je rodila. I odgovori Antonije: “O ceda, mi nikada ne izlazismo iz ovoga mesta”. A Grci sa zakletvom rekose: “Iz vasih ruku zlato uzesmo pred mnogo svedoka, pa vas sa njima i do ladje ispratismo, i ostavsi jos jedan mesec posle vaseg odlaska, prihvatismo se puta. Ovo je deseti dan otkad izadjosmo iz Carigrada. A pitasmo Caricu i za velicinu crkve, i Ona nam rece: ‘Kao meru ja vec poslah pojas Sina svoga, po naredbi Njegovoj.”

I Odgovori Antonije: “O ceda, velike vas je blagodati udostojio Hristos, jer ste vi izvrsioci Njegove volje. Oni lepoliki uskopljenici koji su vas zvali – to su presveti andjeli, a Vlahernska Carica – to je Sama Presveta Koja vam se culno javila, Cista i Neporocna Vladicica nasa Bogorodica i Uvekdjeva Marija, i oni vojnici koji oko Nje predstojahu jesu besplotne andjelske sile. A nase oblicje i davanje vam zlata – to Sam Bog zna kako ucini i izvole o Svojim slugama. Blagosloven je dolazak vas, i dobru Saputnicu imate, ovu casnu ikonu Gospodjinu, i Ona ce vam dati, kako i obeca, sto uho ne cu i u srce coveku ne dodje: to niko ne moze dati osim Nje i Sina Njenog, Gospoda Boga i Spasitelja naseg Isusa Hrista, ciji pojas i venac od Varjaga bese donesen, i pokaza se kao mera sirine i duzine i visine ove precasne crkve – glas takav sa neba dodje od velelepne Slave.”

A Grci se sa strahom poklonise svetima i rekose: “Gde je to mesto, da vidimo?!” Antonije pak rece: “Tri dana cemo provesti moleci se, i Gospod ce nam javiti”. I te noci dok se molio, javi mu se Gospod govoreci: “Nasao si blagodat preda Mnom.” Antonije rece: “Gospode, ako nadjoh blagodat pred Tobom, neka bude po svoj zemlji rosa, a na mestu koje zelis da osvestas, neka bude suho.” Ujutro nadjose suho mesto gde je sada crkva, a po svoj zemlji bi rosa. Druge noci, isto se pomolivsi rece: “Neka bude po svoj zemlji suho, a na mestu svetom rosa.” I otisavsi nadjose tako.[4] Treceg dana, stavsi na tom mestu, pomolise se i blagoslovise mesto, i izmerise zlatnim pojasom sirinu i duzinu. I uzdigavsi ruke ka nebu, rece Antonije velikim glasom: “Poslusaj me, Gospode, danas, poslusaj me ognjem, da poznaju svi da si Ti Onaj Koji ovo hoce.[5]” I odmah pade oganj s neba i spali sva drveta i trnje, i rosu poliza, i od doline nacini nesto poput rovova. A oni koji behu sa svetima, od straha padose kao mrtvi. Eto odatle je pocetak te bozanstvene crkve.

NAPOMENE:

1. Vlaherna je bila cetvrt u Carigradu, pri samom pristanistu, gde se nalazila Bogorodicina crkva sa tri Njene cudotvorne ikone razlicitih tipova, a svaki od tih tipova je kasnije dobio isti naziv – “Vlahernska Bogorodica”, tako da je u oblasti svestene umetnosti dolazilo do povelikih nesporazuma. Na jednoj od tih ikona Presveta je stajala u molitvenom polozaju (a Njen Sin se mozda u ovalu ispred Njenih grudi video do pojasa); Precista je drzala ruke siroko rasirene (ili bar visoko podignute sa dlanovima prema napred); ta vrsta ikone se danas naziva “Sira od nebesa” (kod Rusa ponekad i “Znamenje”). Druga Vlahernska ikona bila je mermerni reljef na kojem je iz molitveno uzdignutih ruku Svesvete Djeve izlazila voda – bila je, naime, postavljena na izvoru cudotvorne vode (na ovom izobrazenju Hristos nije bio prikazan). Treca Vlahernska ikona je tu cudesno otkrivena 1030.g. i izgledala je slicno kao prva, samo sto je na njoj Presveta prikazana do pojasa, a ispred grudi drzi oval sa Hristom; ova se kod Grka zove “Pobedotvorka”, a kod Rusa “Znamenje”; bila je pokrivena velom, koji se svakog petka uvece “sam” podizao. Od sve tri ikone desavala su se kroz vekove nebrojena cuda, ljudi su priticali u Vlahernu sa svih strana sveta i tamo dobivali utehu od Svemilostive Bogorodice. Nazalost, istorijske oluje odnele su sa sobom i te svete obraze, ali je ostalo dosta njihovih kopija, takodje cudotvornih.

2. Up. 1.Kor 2:9.

3. Namesnim su se nazivale ikone koje se nalaze sa obe strane carskih vrata na oltaru. Mi bismo danas rekli “prestone”.

4. Up. starozavetnu pricu o Gedeonu (Sud 6:36-40).

5. Up. 3.Cars 18:36-37.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 3.
SLOVO O TOME KADA BESE
OSNOVANA CRKVA PECERSKA

Osnovana bese ova bozanstvena crkva Bogorodicina godine 6581. (1073.). U dane blagovernog kneza Svjatoslava, sina Jaroslavljevog[1], poce se praviti ova crkva, i on svojim rukama poce da kopa rov. Hristoljubivi knez Svjatoslav dade 100 grivni zlata blazenome, i mere polozi zlatnim pojasom, prema onome glasu koji se sa neba cuo na moru. U zitiju svetog Antonija naci ces vise o tome. A iz Teodosijevog zitija svima je poznato kako se stub ognjeni javi od zemlje do neba, pa nekad oblak, a nekad kao duga od vrha one (stare) crkve do ovog mesta; mnogo puta je i ikona prelazila – andjeli su je tu prenosili, na ovo odredjeno mesto.

Sta, braco, ima cudnije od ovoga? Prosavsi i knjige Starog i Novog Zaveta nigde neces naci takva cuda sa svetim crkvama kao sa ovom: od Varjaga, i od samog Gospoda naseg Isusa Hrista, i casnog Njegovog bozanskog i covekolikog oblicja (raspeca), – i venac sa svete glave Hristove, i bogozvucni glas koji se cuo od Hristovog oblicja, koji je naredio da se (venac) nosi na pripremljeno mesto, i da se Njegovim pojasom izmeri, kako rece nebeski glas, crkva koja je vidjena pre no sto je zapoceta. Tako je i od Grka ikona dosla sa majstorima, i mosti svetih mucenika behu stavljene pod svim zidovima, i tamo su gde su oni sami naslikani nad mostima po zidovima.

Treba pohvaliti ranije preminule blagoverne knezove i hristoljubive boljare, i casne monahe i sve hriscane pravoslavne. Blazen je i troblazen onaj ko se udostoji da bude ovde sahranjen, velikom ce blagodacu i miloscu od Gospoda biti pocascen, molitvama Svete Bogorodice i svih svetih. Blazen je i troblazen onaj ko je ovde napisan, jer ce primiti ostavljenje grehova i plate nebeske nece mu nedostati. Radujte se, – rece, – i veselite se, sto su imena vasa napisana na nebesima[2] – a crkva je ova draza Bogu od neba. Ona koja Ga je rodila, izvolela je nju da nacini, kao sto je i obecala majstorima u Vlaherni, rekavsi: “Doci cu da vidim crkvu, i u njoj cu ziveti”. Dobro je dakle i predobro stanovati u Njenoj svetoj i bozanstvenoj crkvi, i kakvu ce samo slavu i pohvalu dobiti onaj koji ovde bude sahranjen, i upisan u njoj u knjige zivota, i pred Njenim ocima ce se pominjati svagda.

I jos cu vam, ljubljeni, izloziti jednu rec za vase utvrdjivanje. Sta je gore nego od takve svetlosti otpasti i tamu ljubiti, i sam se izbacivati iz bogonazvane crkve, ostaviti ovu koja je Bogom napravljena i traziti neku koju su ljudi stvorili od nasilja i grabljenja, koja i sama vapije protiv onog ko je napravi. Jer ove je i graditelj, i uredjivac, i zanatlija, i tvorac – Bog, koji ognjem Bozanstva Svoga popali stvari propadive, drvece i gore i put ravnajuci za dom Matere Svoje, na poklon slugama svojim. Shvatite, braco, osnov i pocetak njen: Otac je odozgo blagoslovio rosom i stubom ognjenim i oblakom svetlim, Sin je darovao meru Svoga pojasa – onako kao sto i drvo (casnog Krsta) bese po prirodi vidljivo, ali i obuceno u (nevidljivu) Boziju silu – a Sveti Duh ognjem nevestastvenim jamu iskopa da se tu zabije temelj, i na tom kamenu sagradi Gospod crkvu ovu, i vrata pakla nece je nadvladati[3]. Tako i Bogorodica: za tri godine dade majstorima zlata, i ikonu Svog precistog lika podari i za namesnicu je postavi, i od nje se cudesa mnoga desavaju.


NAPOMENE:

1. Svjatoslav je vladao u Kijevu od 1073. do 1077. (vidi i opomenu pri pocetku prvog slova).

2. Lk 10:20.

3. Up. Mt 16:18.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 4.
O DOLASKU SLIKARA CRKVENIH
IGUMANU NIKONU IZ CARIGRADA

I evo divnog cuda koje cu vam ispricati. Dodjose iz tog istog bogocuvanog Konstantinopola igumanu Nikonu[1] ikonopisci, govoreci ovako: “Dovedi nam one sa kojima se pogadjasmo, hocemo da se raspravimo: pokazase nam crkvu malu, i tako se pogodismo pred mnogim svedocima, a ova je crkva veoma velika. I evo vam vase zlato, uzmite, a mi idemo u Carigrad.” Odgovori iguman: “A, kakvi behu ti koji se pogadjahu s vama?” Slikari rekose sliku i priliku, pa i imena Antonija i Teodosija. I rece im iguman: “O ceda, nije nam moguce da vam ih pokazemo, jer pre deset godina otidose sa ovoga sveta, i neprestano se mole za nas, i neodstupno cuvaju ovu crkvu, i odrzavaju svoj manastir, i providjaju za one koji zive u njemu”.

Ovo cuvsi, Grci se uzasnuse odgovorom, te dovedose jos puno drugih trgovaca, Grka i Kavkazaca, koji su sa njima odatle put prevalili. I govorahu: “Pred njima se pogodismo, zlato uzesmo iz ruku one dvojice, a ti neces da nam ih pokazes. Ako su se prestavili, pokazi nam izobrazenja njihova, da i ovi vide da li su to oni”. Tad iguman pred sve iznese njihove ikone. Videvsi njihova izobrazenja, Grci i Kavkasci se poklonise govoreci: “To su ovi zaista, i verujemo da su zivi i po smrti, i da mogu pomagati i spasavati i zastupati sve koji im pribegavaju”. Dadose onda i mozaik koji behu doneli na prodaju, a kojim je potom sveti oltar ukrasen.

Tad se slikari pocese kajati za svoje sagresenje. “Kad, – vele, – dodjosmo ladjama u Kanjev[2], videsmo ovu crkvu na uzvisini. Pitasmo one sto behu s nama koja je to crkva, i rekose: ‘Pecerska, ciji ste vi slikari’. Razgnevivsi se htedosmo da bezimo nizvodno. A te noci bese velika bura na reci. Ujutru se ustavsi, videsmo da smo kod Trepolja[3] i ladja sama idjase uzvodno, kao da je nekakva sila vuce. Mi je silom zaustavismo, i stojeci citav dan razmisljasmo sta to bi da, ne veslajuci, za jednu noc toliki put predjosmo, koji drugi s mukom jedva za tri dana prelaze. A sledece noci, videsmo ovu crkvu i cudesnu ikonu namesnu kako nam govori: ‘Ljudi, sto se uzalud uzrujavate[4], ne pokoravajuci se volji Sina moga i mojoj; a ako me ne poslusate i htednete bezati, sve vas cu s ladjom uzeti i staviti u crkvu moju. I to da znate, da odatle necete izaci, nego cete se tu u mom manastiru postrici i zivot svoj skoncati, a ja cu vam dati milost u buducem veku radi osnivaca njegovih – Antonija i Teodosija’. A mi sutradan ustavsi, htedosmo da bezimo nizvodno, i mnogo se trudismo veslajuci, a ladja uzvodno idjase, protiv toka. Povinovavsi se volji i sili Bozijoj, predadosmo se, i uskoro ladja sama pristade nize manastira.”

Tada svi zajedno, crnorisci i Grci, majstori i slikari, proslavise Velikoga Boga i Njegovu Precistu Mater, cudesnu ikonu i svete oce Antonija i Teodosija. I tako i jedni i drugi, i majstori i slikari, zivot svoj skoncase u Pecerskom manastiru, u monastvu, i sahranjeni su u svom pritvoru; a haljine njihove i sad su u zgradi[5], i knjige se njihove cuvaju, u secanje na takvo cudo.

Kada iguman Stefan, domestik[6], bi isteran iz manastira, i videvsi preslavna cudesa, kako majstori dodjose noseci ikonu, i ispricase o vidjenju Carice u Vlaherni – zbog toga i sam na Klovu napravi Vlahernsku crkvu[7]. A blagoverni knez Vladimir Vsevolodovic Monomah, kao jos mlad, bese ocevidac toga divnog cuda kada oganj sa neba pade i izgore jama gde se pojasom odredi osnov crkve. I cuse o ovome po svoj zemlji ruskoj. Zbog toga Vsevolod sa sinom svojim Vladimirom dodje iz Perejaslava da vidi takvo cudo. Tada Vladimira bolesnog oblozise tim zlatnim pojasom, i tu odmah ozdravi molitvama svetih otaca nasih Antonija i Teodosija.

I u vreme svoga knezovanja hristoljubivi Vladimir uze meru ove bozanske crkve pecerske, i napravi crkvu u gradu Rostovu, po svemu slicnu, i u visinu i u sirinu i u duzinu, te na hartiji napisa gde je koji praznik i na kojem mestu naslikan (u hramu), i nacini sliku i priliku ove velike crkve bogoznamenovane. Sin njegov, knez Georgije[8], cuvsi od oca svog Vladimira sta se desi u vezi te crkve, i on za vreme svog knezovanja napravi crkvu u gradu Suzdalju istih mera. Sve su se ove kroz godine raspale, a samo ova Bogorodicina stoji vavek.[9]


NAPOMENE:

1. Prep. Nikon Veliki je bio iguman od 1077. do 1087/88. godine. Pun svestenog znanja, jedan od pecerskih letopisaca.

2. Grad na Dnjepru, juzno od Kijeva.

3. Grad izmedju Kijeva i Kanjeva.

4. Up. Ps 38:7.

5. U izvorniku: na polatah. Mnogi proucavaoci misle da “polatы”, slicno kao u danasnjem ruskom jeziku, oznacavaju duseme, siroke i visoke dascane krevete za vise osoba. Medjutim, iako bi se u ovom slucaju rec mogla prevesti kao “spavaonica”, kasnije se govori i o “polatahъ cьrkъvьnыihъ” (sto bi se prema tim tumacima trebalo prevesti kao “crkveni hor”), te smo se mi odlucili na osnovu Suprasaljskog rukopisa (koji je nastao, kulturoloski gledano, dosta blizu Kijeva, i to svega nekoliko godina pre Paterika), da “polatы” prenosimo kao “zgrada” (iako moze oznacavati i “sklop zgrada”).

6. Domestik – vodja leve pevnice, odgovoran za ispravnost pojanja u obe pevnice.

7. Ta crkva na Klovu (potoku izmedju kijevskog grada i samog manastira) prerasla je u ugledan Vlahernski manastir, posvecen polozenju rize Presvete Bogorodice u Vlahernsku crkvu u Carigradu. Sveti Stefan je postao iguman posle prep. Teodosija 1074. Cini se da ga knez Izjaslav Jaroslavic zbog necega nije voleo, te ga je stoga oterao. 1091. je Stefan postao episkop Vladimira Volinskog, a prestavio se 1094.

8. Opet se radi o knezu Vladimiru Monomahu i njegovom sinu Georgiju Dugorukom (v. opomenu pri kraju prvog slova).

9. Nazalost, 1929. je Pecerski manastir bio zatvoren, te je i ovaj prelepi Uspenjski sabor (gradjen 1073-1078) pretvoren u muzej, a 1941. je srusen u ratu – od njega je, miloscu Bozijom i obecanjem, ostao samo jedan zid. Pecerski manastir je bio opet otvoren 1942-1961., te nanovo proradio 1988., a drevni saborni hram je obnovljen 2000. godine.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 5.
O JOVANU I SERGIJU CUDO NAROCITO U BOZANSKOJ PECERSKOJ CRKVI, KOJE BESE PRED CUDESNOM IKONOM BOGORODICINOM

Behu neka dva coveka, od velikasa iz ovoga grada, drugovi Jovan i Sergije. I dodjose njih dvojica u crkvu bogonazvanu, i videse svetlost jacu od sunca na cudesnoj ikoni Bogorodicinoj, i stupise u duhovno bratstvo[1].

Posle mnogo godina, Jovan se razbole i ostavi sina svoga Zahariju od pet godina. I prizva igumana Nikona, i razdade imanje svoje siromasnim, a sinov deo dade Sergiju: 1000 grivni srebra i 100 grivni zlata. Predade i sina svoga Zahariju, jos mladog, na cuvanje drugu svome, kao bratu vernom, zapovedivsi mu: “Kad stasa sin moj, daj mu zlato i srebro”.

Kad bi Zahariji 15 godina, htede da uzme od Sergija zlato i srebro oca svoga. A ovaj, ranjen od djavola, i misleci da zadobije bogatstvo, i hoteci zivot sa dusom pogubiti, kaze momku: “Otac tvoj svo imanje Bogu predade, od Njega moli zlata i srebra, On ti je i duzan – mozda ce ti se smilovati. A ja ne dugujem ni tvom ocu ni tebi ni jedan zlatnik. To ti je sve ucinio otac tvoj bezumljem, razdavsi sve svoje u milostinju, a tebe je siromasna i uboga ostavio”.

Ovo cuvsi, momak poce plakati zbog svog gubitka. Posalje momak kod Sergija sa molbom, govoreci: “Daj mi polovinu, a tebi eto polovina”. Sergije pak teskim recima prekorevase oca njegovog i njega samog. Zaharija onda zamoli za jednu trecinu, pa zatim za desetinu. Videvsi da je lisen svega, kaze Sergiju: “Dodji i zakuni mi se u crkvi pecerskoj pred cudesnom ikonom Bogorodicinom, gde i bratstvo sklopi sa mojim ocem”.

I ovaj ode u crkvu i stade pred ikonu Bogorodicinu, i rece kunuci se: “Ne uzeh 1000 grivni srebra, ni 100 grivni zlata”, i htede da celiva ikonu, i ne m?ze joj se pribliziti. A kada izlazase na vrata, poce vikati: “O sveti Antonije i Teodosije, nemojte naredjivati ovom nemilostivom andjelu da me pogubi, molite se Svetoj Bogorodici da otera od mene mnoge besove kojima sam predan. I uzmite zlato i srebro – zapecaceno je u mojoj ostavi”. I sve ih bese strah. I otada nikome ne davahu da se kune pred Svetom Bogorodicom.

Poslase ljude, i uzese posudu zapecacenu, i nadjose u njoj 2000 grivni srebra i 200 grivni zlata: tako udvostruci Gospod sve davateljima milostinje. Zaharija, pak, sve dade igumanu Jovanu, da potrosi kako hoce. A sam on se postrize i skonca zivot ovde. Ovim zlatom i srebrom bi postavljena crkva svetog Jovana Pretece, tamo gde se penje u zgradu, u imenu Jovana boljarina i sina mu Zaharije, cije je bilo zlato i srebro.


NAPOMENE:

1. Tj. pobratimise se.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 6.
KAZIVANjE O SVETOJ TRPEZI I
O OSVESTANjU OVE VELIKE CRKVE BOZIJE MATERE

Osvestana bi crkva pecerska godine 6597. (1089.), prve godine igumanstva Jovanovog.[1] Ali, ne bese kamene ploce da se stavi za svetu trpezu. Dugo se trazilo da neko nacini kamenu trpezu, i ne nadje se nijedan majstor, pa nacinise drvenu plocu i polozise. A Jovan mitropolit[2] ne htede da u takvoj velikoj crkvi bude drvena trpeza, i zbog toga iguman bese u velikoj zalosti. I prodje nekoliko dana, a ne bi svestanja. 13. dana avgusta udjose inoci u crkvu da po obicaju poju vecernju, i videse kod ograde oltara polozenu kamenu plocu i stubice za gradjenje trpeze. I brzo saopstise mitropolitu ovu stvar. A on pohvali Boga i naredi da bude svestanje i vecernja.

Dugo su istrazivali otkuda i ko donese ovakvu plocu, i kako je unese u crkvu, kad je bila zakljucana. I svuda ispitavsi da li je vodom ili kopnom privezena, ne nadje se ni traga ni glasa onim koji je dovezose. Poslase tamo gde se prave takve stvari 3 grivne srebra, da majstor uzme za svoj trud. A poslani sve obidjose, i nigde ne bi sacinitelja.[3] No Uredjivac i Promislitelj svega, Bog koji je i stvori, napravivsi je i polozivsi i utvrdivsi rukama svetiteljskim za predlozenje Svoga precistog Tela i svete Krvi, izvolivsi na toj svetoj trpezi, koju Sam darova, za sav svet u sve dane da se zrtvuje.

Sutradan dodjose sa mitropolitom Jovanom episkop Jovan Cernjigovski, Isaija Rostovski, episkop Antonije Jurjevski, episkop Luka Bjelgorodski, a da ih niko nije zvao, i nadjose se oni bas za cin osvestanja. I upita ih blazeni mitropolit: “Zbog cega dodjoste, a da niste bili pozvani?” I odgovorise episkopi: “Od tebe, vladiko, izaslanik dodje i rece nam da se 14. avgusta osvestava crkva pecerska, i da smo svi duzni da budemo s tobom u vreme liturgije. Mi ne smedosmo da se oglusimo o tvoju rec, i evo nas ovde”. Odgovori i Antonije, episkop Jurjevski: “Ja bejah bolestan, a ove noci udje kaludjer kod mene i kaza mi: ‘Sutra se osvestava crkva pecerska, pa budi tamo.’ Samo sto to cuh, odmah ozdravih – i evo me tu po naredjenju vasem”.

Svetitelj htede da pronadje te ljude koji su ih zvali, i najednom dodje glas: “Istrosise se oni koji ispituju ispitivanja”.[4] On opet rasiri ruke ka nebu i rece: “Presveta Bogorodice, kao sto si za Svoje prestavljenje Apostole sa krajeva vaseljene sabrala u cast Svog pogreba, tako si i sada sabrala za osvestanje Svoje crkve njihove namesnike i nase sasluzitelje”.[5]

I svi behu u uzasu od velikih cuda. Obidjose crkvu triput i pocese da poju “Podignite vrata, knezovi, vasa”, a u crkvi ne bi nikoga ko bi otpevao “Ko je taj Car slave”[6], jer nijednog u crkvi ne ostavise posto se cudise dolasku episkopa. Nakon sto dugo bese muk, dodje glas iz crkve kao andjelski: “Ko je taj Car slave”. Pocese da ispituju ko je to i ciji su takvi glasovi. Udjose u crkvu, te iako behu sva vrata zatvorena nijedan se covek ne nadje u crkvi. Svima bi razumljivo da se sve ustrojava Bozijim promislom o toj svetoj i bozanskoj crkvi.

Zato i mi recimo: “O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Bozijeg! Ko poznade um Gospodnji ili ko mu bi savetnik?”[7] I neka vas Gospod sacuva i odrzi u sve dane zivota vaseg molitvama Preciste Bogorodice i prepodobnih i blazenih otaca nasih pecerskih Antonija i Teodosija, i svetih crnorizaca ovoga manastira. Sa njima da i mi primimo milost u ovom veku i u buducem, u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


NAPOMENE:

1. Osvestanje crkve se ukratko pominje i u Letopisu prep. Nestora pod istom godinom. Jovan je bio iguman posle prep. Nikona, ali ne zna se tacno do koje godine.

2. Sveti Jovan II, kijevski mitropolit od 1077. do 1089., Grk. U Letopisu prep. Nestora hvali se i njegova visoka obrazovanost.

3. Niko nije bio dovoljno vest da napravi takvo nesto.

4. Ps 63:7.

5. Pecerski saborni hram je bio posvecen upravo Uspenju Presvete Bogorodice.

6. Ps 23:7.8.

7. Rim 11:33.34.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 7.
NESTORA, MONAHA OBITELjI MANASTIRA PECERSKOG,
KAZIVANjE RADI CEGA SE MANASTIR PROZVA PECERSKIM
[1]

U vreme knezovanja samodrsca ruske zemlje, blagovernog velikog kneza Vladimira Svjatoslavica[2], blagoizvole Bog da javi svetilnika ruske zemlje i nastavnika inocima, o kojem i jeste nase kazivanje.

Bese dakle neki blagocastivi covek iz grada Ljubeca[3], u kojeg se od mladosti useli strah Boziji, te zeljase da se obuce u inocki obraz. Covekoljubivi Gospod mu nalozi da ide u grcke krajeve i da se tamo postrize. Odmah se prihvativsi puta, stranstvovase za Gospoda koji je stranstvovao i trudio se nasega radi spasenja, pa stize u Carigrad. Prispe i u Svetu Goru[4], i obisavsi svete manastire na Atonu, i videci tu na Svetoj Gori manastire i zivljenje tih otaca sto je iznad ljudske prirode, koji u ploti podrazavaju zivot andjelski, jos se vise razgori Hristovom ljubavlju, zeleci da oponasa zivot tih otaca. Dodje u jedan od tamosnjih manastira, i zamoli igumana da stavi na njega andjelski obraz[5] inockog cina. Iguman, prozrevsi vrline koje ce u njemu biti, poslusavsi ga postrize ga i nazva mu ime Antonije, te ga uputi i nauci inockom zivotu.[6] A Antonije u svemu Bogu ugadjase, i u ostalom se podvizavase u pokornosti i poslusanju, tako da su se svi radovali zbog njega. Rece mu iguman: “Antonije, idi opet u Rusiju, da tamo drugima budes na napredak i utvrdjivanje, i neka bude s tobom blagoslov Svete Gore”.

Antonije dodje u grad Kijev, i misljase gde bi prebivao. I hodjase po manastirima i ne svide mu se da i u jednom zivi: Bog ne izvole. I poce da hoda po dolinama i po gorama, i po svim mestima, i do Berestova[7] dodje i nadje pesteru koju behu iskopali Varjazi, i nastani se u njoj, i prebivase u njoj u velikom uzdrzanju. Posle toga se prestavi veliki knez Vladimir, i preuze vlast bezbozni i kukavni Svjatopolk, i sede u Kijevu i poce da pobija bracu svoju, i ubi svetog Borisa i Gleba.[8] Antonije, pak, videci takvo krvoprolice koje nacini kukavni Svjatopolk, opet pobeze u Svetu Goru.

Kada blagocastivi knez Jaroslav pobedi Svjatopolka, tad on sede u Kijevu. Bogoljubivi knez Jaroslav ljubljase Berestovo i crkvu Svetih Apostola, te drzase pri njoj mnoge svestenike. U njemu bese prezviter imenom Ilarion, covek blagocastiv, poznavalac bozanskog Pisma i isposnik. I hodjase iz Berestova do Dnjepra, na breg gde je sada stari manastir Pecerski, i tu se moljase. Bese tamo, naime, suma velika, i iskopa tu malu pestericu od dva hvata[9], i dolazeci iz Berestova psalme pojase, i moljase se Bogu u tajnosti.

Zatim metnu Bog u srce blagovernom velikom knezu Jaroslavu, te ovaj sabra episkope godine 6559. (1051.), i postavise ga (Ilariona) za mitropolita u Svetoj Sofiji[10], a ona mu pesterica osta. Kad Antonije bese na Svetoj Gori, u manastiru gde se i postrize, bi od Boga objavljenje igumanu: “Pusti, – rece, – Antonija u Rusiju, jer ga trebam.”[11] I prizvavsi ga, rece mu: “Antonije, idi opet u Rusiju, Bog tako hoce, i da ti bude blagoslov od Svete Gore, jer ce od tebe biti mnogi crnorisci”. Blagoslovi ga i otpusti, rekavsi mu: “Idi s mirom”.

Antonije se vrati do Kijeva, i dodje na breg gde bese Ilarion iskopao malu pestericu, i zavole to mesto, i nastani se u njemu. I poce se moliti Bogu sa suzama govoreci: “Gospode, utvrdi me na mestu ovom, i neka bude na mestu ovom blagoslov Svete Gore i molitva moga oca koji me je postrigao”. I poce tu da zivi, moleci se Bogu. Jelo mu bese suv hleb i pijase jednu meru vode, i kopase pesteru, i ne davase sebi odmora ni danju ni nocu, prebivajuci u trudovima, u bdenjima i u molitvama. Potom ga upoznase ljudi, te dolazahu kod njega, donoseci mu sto je bilo potrebno. I proslavi se kao i Veliki Antonije[12], i dolazahu k njemu, moleci ga za blagoslov.

Nakon toga, kad se prestavi veliki knez Jaroslav, preuze vlast sin njegov Izjaslav[13] i sede u Kijevu. A Antonije bese vec proslavljen u ruskoj zemlji. Knez Izjaslav, saznavsi za njegov zivot, dodje kod njega sa svojom druzinom, moleci ga za blagoslov i molitvu. Tako svima postade poznat veliki Antonije i svi ga postovahu. I pocese da dolaze k njemu da se postrigu neki bogoljupci, a on ih primase i postrizavase. I sabra mu se bratije dvanaestoro. Dodje kod njega i Teodosije i postrize se. I iskopase pesteru veliku, i crkvu, i kelije koje su i do danas (citave) u pesteri pod starim manastirom.

Kad se skupi bratija, rece im veliki Antonije: “Evo Bog nas, braco, sakupi, i vi ste od blagoslova Svete Gore, kojim i mene iguman postrize na Svetoj Gori, a ja postrigoh vas, neka bude na vama blagoslov, kao prvo od Boga i Preciste Bogorodice, i kao drugo od Svete Gore”. I rece im ovako: “Zivite zasebno, i ja cu vam postaviti igumana, a sam cu poci na onu goru i tamo cu se sam naseliti. Kao sto i pre rekoh, navikao sam da budem osamljen”. I postavi im igumana po imenu Varlaama[14], a sam ode na goru, iskopa onu pesteru koja je sad pod novim manastirom, i u njoj skonca zivot svoj, pozivevsi u vrlini 40 godina, ne izlazivsi iz pestere, u kojoj leze njegove casne mosti i cine cuda sve do danas.[15]

Iguman i bratija zivljahu u pesteri. A kad se bratija umnozi, i ne mogahu se vise smestiti u pesteru, pomislise da postave manastir izvan pestere. I dodjose iguman i bratija kod svetog Antonija i rekose mu: “Oce! Umnozila se bratija, i ne mozemo da se smestimo u pesteru. Da li bi Bog dozvolio i Preciste Bogorodice i tvoja molitva bila, da postavimo crkvicu izvan pestere?” I dozvoli im prepodobni. Oni mu se poklonise do zemlje i otidose. I postavise malu crkvicu iznad pestere, u cast Uspenja Svete Bogorodice.

I poce Bog da umnozava crnorisce molitvama Preciste Bogorodice i prepodobnog Antonija, i posavetova se bratija sa igumanom da postave manastir. I odose opet kod Antonija i rekose mu: “Oce! Bratija se umnozava i hteli bismo da postavimo manastir”. Antonije bese rad i rece: “Blagosloven Bog za sve, i molitva Svete Bogorodice i otaca sa Svete Gore neka bude s vama”. I ovo rekavsi, posla jednog od bratije knezu Izjaslavu, i rece tako: “Kneze blagocastivi, Bog umnozava bratiju, a mestasce je malo, pa te molimo da bi nam dao ovu goru iznad pestere”. Knez Izjaslav cuvsi ovo bese veoma radostan, i poslavsi im svoga boljarina dade im tu goru.

Iguman i bratija zasnovase veliku crkvu i manastir, ogradise koljem i mnoge kelije postavise, i crkvu postavise i ukrasise ikonama.[16] I odatle se poce nazivati Pecerski manastir, buduci da su crnorisci ranije ziveli u pesteri (peceri). I odatle se prozva Pecerski manastir, i on je od blagoslova Svete Gore.

Kad manastir vec bese zavrsen, igumanstvo drzase Varlaam, a knez Izjaslav postavi manastir Svetog Dimitrija[17], i izvede Varlaama na igumanstvo u Svetog Dimitrija, hoteci da ucini svoj manastir visim od Pecerskog, uzdajuci se u bogatstvo. No mnogi su manastiri od careva i od boljara i od bogatstva postavljeni, ali nisu takvi kao oni postavljeni suzama i postom, molitvom i bdenjem. Antonije ne imade zlata i srebra, vec sve stece suzama i poscenjem, onako kako kazivah.

Kad Varlaam ode u Svetog Dimitrija, bratija se posavetova i odose kod starca Antonija, i dvojica mu rekose: “Oce, postavi nam igumana.” A on im rece: “Koga hocete?” Oni mu kazase: “Koga hoce Bog i Precista Bogorodica i ti, casni oce”. I rece im veliki Antonije: “Ko je takav medju vama kao blazeni Teodosije, poslusan, krotak i ponizan?! Neka vam on bude iguman”. Sva bratija bi rada, te mu se poklonise do zemlje, i postavise Teodosija za igumana. Tada bratije bese dvadesetoro.

Kad Teodosije preuze manastir, poce sa velikim uzdrzanjem, poscenjem i molitvama sa suzama. I poce da sakuplja mnoge crnorisce, i sakupi sve bratije stotinu. I poce da trazi monasko pravilo, a tad se tu nadje casni monah Mihail, iz manastira Studitskog[18], koji bese dosao iz Grcke sa mitropolitom Georgijem[19]. I poce da ga raspituje o ustavu studitskih otaca, i sto nadje kod njega to ispisa.[20] I ustanovi u svom manastiru kako pevati manastirska pojanja, i kako drzati poklone, i ctenja citati, i stajanje u crkvi, i sve crkveno uredjenje, i sedenje za trpezom, i sta se jede u koji dan. Sve to sa ustavom Teodosije pronadje i predade svome manastiru, a od ovog manastira svi ruski manastiri preuzese ustav. Manastir Pecerski i jeste postovan zato sto je prvi od svih i cascu visi od svih.

I dok Teodosije zivljase u manastiru, i upravljase vrlinski zivot i inocko pravilo, i primase svakog ko mu je dolazio, dodjoh kod njega i ja, jadni i nedostojni sluga Nestor, i primi me tad kad mi je bilo 17 godina od rodjenja. Tako sam napisao i izlozio koje godine poce manastir, i radi cega se zove Pecerski. A o Teodosijevom zitiju cemo pricati sada.


NAPOMENE:

1. Slovo je uzeto iz Letopisa prep. Nestora za godinu 6559. (1051.), iako je ovaj sazeti ocrt Antonijevog zivota napisan svakako puno docnije. Da li je u vreme dok je Nestor sastavljao taj napis o pocecima Lavre veliko Antonijevo zitije vec postojalo, nije izvesno.

2. Rec je o svetom velikom ravnoapostolnom knezu Vladimiru, koji je vladao od 980. do 1015., primio Hriscanstvo i ucinio Ga drzavnom verom, pretvorivsi se iz groznog pljackasa i razvratnika u dobrocudnog i blagovernog coveka.

3. Grad na Dnjepru, blizu Cernjigova.

4. Sveta Gora Aton – najistocniji krak poluostrva Halkidika u Egejskom moru, vrt Presvete Bogorodice, srediste pravoslavnog monastva, sa nebrojenim manastirima, skitovima i kelijama. Glavni manastir, Veliku Lavru, osnovao prep. Atanasije Atonski 962. g., a veliki ruski manastir Svetog Pantelejmona ponikao je 1172.

5. Andjelski (ili veliki) obraz – visi stepen monastva.

6. Prep. Antonije postrigao se u svestenoj obitelji Esfigmen, a tadasnji iguman i Antonijev duhovnik zvao se Teoktist.

7. Selo kod Kijeva, vlast kijevskog kneza. Tu je bio knezevski dvor, manastir i crkva Spasa, te crkva Svetih Apostola.

8. Svjatopolk – sin kneza Jaropolka, brata svetog Vladimira. Dok je knez Vladimir jos bio neznabozac, borio se protiv svoga brata Jaropolka koji je knezovao u Kijevu, te ga je naposletku i smaknuo, a prisvojio je njegovu trudnu zenu, od koje se rodio Svjatopolk. Posle Vladimirove smrti 1015. Svjatopolk je ubio svoja tri brata, Borisa, Gleba i Svjatoslava. Jaroslav Mudri je dugo vojevao protiv njega, da bi ga tek 1019. konacno pobedio. O tome podrobno pise prep. Nestor u Letopisu i “Kazivanju o Borisu i Glebu”.

9. Nesto preko cetiri metra.

10. Sveti Ilarion je bio prvi Rus koji je postao mitropolit kijevski. Knez Jaroslav Mudri je tim potezom pokusao da oslobodi Rusku Crkvu od potcinjenosti Vizantiji. Medjutim, Carigradska Patrijarsija nije potvrdila njegovo naznacenje (iako se moze reci da je ono bilo sasvim kanonsko, a i iz Paterika se vidi da je to bilo po Bozijoj volji). Posle 1055. o njemu vise nema podataka, te se pretpostavlja da je oko te godine ili umro ili primio shimu u Pecerskom manastiru – tamo, naime, pocivaju netrulezne mosti shimnika Ilariona, a i u samom Pateriku se govori da ga je postrigao licno prep. Antonije (pred kraj 14. slova). Iza njega je ostalo cuveno “Slovo o zakonu i blagodati”, prekrasan spomenik ranog ruskog govornistva, u kome se, izmedju ostalog, utvrdjuje ravnopravnost ruskog naroda i njegove Crkve sa ostalim hriscanskim svetom.

11. Igumanu Teoktistu se javila zapravo sama Precista Bogorodica.

12. Prep. Antonije Egipatski (250-356), toliko se ispunio svetoscu da je dobio pocasni naziv “Otac svih otselnika” ili cak “Otac monastva” (iako je monastvo svakako postojalo i pre njega).

13. Vidi opomenu pri kraju prvog slova.

14. O prep. Varlaamu, sinu bogatog boljarina Jovana, vise se moze saznati iz Zitija prep. Teodosija u 8. slovu. Bio je postavljen za igumana za vreme kneza Izjaslava Jaroslavica, dakle posle 1054.

15. Mosti prepodobnog Antonija cine zaista neobicna cuda. Iz drevnog manastirskog predanja saznajemo da kada se pred svojom koncinom prep. Antonije oprostio sa bratijom, iznenada se izmedju njega i monaha obrusila zemlja. Inoci su hteli da otkopaju mosti prepodobnog, ali je ispod zemlje siknuo plamen i rasterao ih. Resili su da se pomere na levu stranu i da kopaju odatle, ali se na njih srucio potok vode. Tragovi ognja i vode su na tom mestu gde se srusila zemlja bili dugo vidljivi. Kao potvrda toga da je ovo predanje potpuno istinito posluzio je dogadjaj sa bezboznim komunistickim arheolozima koji su u novije vreme hteli da pronadju Antonijeve ostatke, ali su ih sa odredjenog mesta u bliznjim pesterama oterale ognjene iskre.

16. Ova prva nadzemna crkva ipak nije bila bas prevelika – kroz svega nekoliko godina prep. Teodosije je morao da za bratiju gradi novu crkvu.

17. Ne zna se gde je tacno stajao ovaj manastir; postoji pretpostavka da je to zapravo istovetna gradjevina sa danasnjim sabornim hramom Mihajlovskog Zlatoverhog (Zlatovrsnog) manastira u Kijevu.

18. Studitska obitelj ili Studion nalazila se u Carigradu. Najveci je procvat dozivela za vreme prep. Teodora Studita (759-826), velikog branitelja ikona i svetih kanona, koji je utvrdio Studitski ustav – pravila ponasanja i zivota u manastiru. Pre uvodjenja Studitskog ustava, u Rusiji je bio rasiren Ustav Velike Crkve (tj. hrama Svete Premudrosti u Carigradu). U 14. veku je sve vise poceo da se uvodi Jerusalimski ustav, da bi on postepeno sasvim istisnuo Studitski. Ipak, Studitski tipik se i dan danasnji koristi u Kijevskoj lavri, ali sa nekim osobenim dodacima.

19. Rodom Grk, dosao u Rusiju oko 1062., bio mitropolit sve do 1073/74. godine.

20. Ocigledno je da prep. Teodosije nije nasao citav ustav, pa je kasnije poslao jednog monaha u sam Studion da donese sve. O ovome opsirnije u 8. slovu.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 8.
ZITIJE PREPODOBNOG OCA NASEG
TEODOSIJA, IGUMANA PECERSKOG

Gospode, blagoslovi oce!

Blagodarim ti, Vladiko moj, Gospode Isuse Hriste, sto si udostojio mene nedostojnog da budem pripovedac o tvojim svetim ugodnicima. Isprva pisah o zivotu i o pogubljenju i o cudima svetih i blazenih strastotrpaca Borisa i Gleba, te se prisilih da se prihvatim i drugog pripovedanja, koje je vise od moje snage, a za koje, kao prost i nerazuman, nisam ni dostojan. Uz to nisam naucen nikakvoj vestini, no setih se, Gospode, reci Tvoje koja kaze: Ako imate vere koliko zrno gorusicno i recete gori ovoj: predji i baci se u more, odmah ce vas poslusati.[1] Ovo drzeci na umu, ja gresni Nestor, i ogradivsi se verom i nadom da je sve moguce sto je od Tebe, polozih pocetak pisanju slova o zivotu prepodobnog oca naseg Teodosija, koji bese iguman ovog manastira Svete Vladicice nase Bogorodice, a ciji dan usnuca sada praznujemo i pominjemo. Eto tako, braco, kad se setih zivota prepodobnoga, koji jos niko ne napisa, drzase me zalost po citave dane, i moljah se Bogu da me udostoji da sve po redu napisem o zivotu bogonosnog oca naseg Teodosija. Da i oni crnorisci posle nas, uzevsi spis i citajuci ga, tako vide junastvo ovog coveka, i pohvale Boga, i ugodnika Njegovog proslavljajuci da se ukrepljuju za nove podvige, a najvise (da Ga pohvale) zato sto se i u ovoj zemlji pojavi takav covek i ugodnik Boziji. O ovome i sam Gospod prorece: Mnogi ce od istoka i zapada doci i sesce za trpezu sa Avraamom, i Isaakom, i Jakovom u Carstvu Nebeskom[2], i opet: Mnogi ce poslednji biti prvi[3], jer se ovaj poslednji pokaza kao veci od prvih Otaca, zivotom podrazavajuci svetog prvonacelnika kaludjerskog obraza – mislim na Velikog Antonija. I evo sta je cudno: da u otackim knjigama pise da ce slab biti poslednji rod; njega pak Hristos u ovom poslednjem rodu nacini takvim svojim saradnikom i pastirem inoka, posto od mladosti bese ukrasen cistim zivotom, dobrim delima, a ponajvise verom i razumom. O njemu cu sada poceti odavde da pripovedam – zivot blazenog Teodosija od najmladjeg uzrasta.

No, slusajte, braco, sa svakom prileznoscu, jer je ovo slovo puno koristi svima koji slusaju. Ali, molim vas, ljubljeni, da ne zazirete od moje prostote, jer buduci obuzet ljubavlju prema prepodobnom, zbog toga se usudih da pisem sve ovo o svetom, uz to se i cuvajuci da mi ne bi bilo receno: Zli i lenji slugo, trebalo je moje srebro da das menjacima, i dosavsi ja bih uzeo svoje sa dobitkom[4]. A i zato, braco, sto nije lepo tajiti cuda Bozija, najvise zbog toga sto Bog rece ucenicima svojim: Sto vam govorim u tami, kazujte na videlu, i sto vam se sapce na usi propovedajte sa krovova[5]. Ovo hocu da napisem za napredak i izgradjivanje onih koji se sa ovim sretnu, a slaveci Boga za to dobicete urucenje nagrade. Hoteci da pocnem da pripovedam, prvo se molim Gospodu ovako govoreci: Vladiko moj, Gospode Svedrzitelju, Davaoce dobara, Oce Gospoda naseg Isusa Hrista, dodji mi u pomoc, i prosveti srce moje za razumevanje zapovesti Tvojih, i otvori usne moja za ispovedanje cuda Tvojih i za pohvalu svetog ugodnika Tvoga, da se proslavi ime Tvoje, jer si Ti Pomocnik svima koji se u Tebe nadaju, u vekove, amin.

Ima jedan grad, udaljen od prestonog grada Kijeva 50 poprista[6], po imenu Vasiljev[7]. U njemu su bivali roditelji svetoga, u veri hriscanskoj ziveci, i svakim blagocascem ukraseni. Rodise ovog blazenog decka, pa ga u osmi dan donesose jerarhu Bozijem, kako je kod hriscana obicaj, da detetu ime nadenu. Svestenik vide decaka i proziruci srcanim ocima sta ce sa njim biti, i to da ce se odmalena Bogu predati, nazva ga Teodosije[8]. Zatim, kad bi decaku 40 dana, prosvetise ga krstenjem. Malisan rastijase, hranjen od svojih roditelja, i blagodat Bozija bese sa njim, i Duh Sveti se odmalena useli u njega.

Ko ce izreci milosrdje Bozije! Jer eto, ne izabra On od premudrih filosofa ni od gradskih vlastelina pastira i ucitelja inocima, nego se – neka se zbog toga proslavi ime Gospodnje – prost i neuk pokaza mudriji od filosofa. O, tajne sakrivene! Jer odakle se ne ocekivase, odatle nam zasija danica presvetla, tako da iz svih krajeva videse njeno sijanje, i trcase ka njoj sve prezrevsi samo da se njenog svetla nasite. O, blagosti Bozije! Jer najpre oznacivsi i blagoslovivsi mesto, On od njega stvori pasnjak na kome ce pasti stado bogoslovesnih ovaca, pa im onda pastira izabra.

Roditelji blazenoga se preselise u drugi grad, zvani Kursk, zato sto knez tako naredi, a ja cu reci i – zato sto Bog tako izvole, da i tamo zasija zivot ovog vrlog malisana, a nama, kako i treba, da izadje danica sa istoka i sakupi oko sebe mnoge druge zvezde, ocekujuci Sunce pravde, Hrista Boga, i govoreci: “Evo ja, Gospode, i deca koju vaspitah duhovnom Tvojom hranom; i evo, Gospode, ucenika mojih, dovedoh ti ove koje naucih da sve zitejsko[9] prezru, i Tebe jedinoga Gospoda i Boga zavole. Evo, o Vladiko, stada bogoslovesnih Tvojih ovaca, cijim pastirom me Ti bese ucinio, i koje napasoh na Tvome bozanskom pasnjaku, i dovedoh Ti njih koje sacuvah ciste i neporocne.” A Gospod ce njemu: “Slugo dobri, verno si umnozio predani ti talant, zato primi pripremljeni ti venac, i udji u radost Gospoda svoga[10]”. A ucenicima ce njegovim reci: “Hodite, dobro stado, bogoslovesne ovcice vrloga pastira, koji radi Mene gladovaste i trudiste se, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta[11]”.

Stoga i mi, braco, pohitajmo da se ugledamo i budemo podrazavaoci zivota prepodobnog Teodosija i ucenika njegovih[12], koje pred sobom posla Gospodu, da se tako udostojimo da cujemo glas onaj Vladike i Svedrzitelja koji kaze: “Hodite, blagosloveni Oca Mojega, primite pripremljeno vam Carstvo”.

A mi opet podjimo na ono nase kazivanje o ovom svetom malisanu. Rastijase dakle telom, a dusom bese vucen ka ljubavi Bozijoj, i hodjase svakog dana u crkvu Boziju, sa svom paznjom slusajuci bozanske knjige. Cak se ni deci kad su se igrala nije priblizavao, kako to obicno cine maleni, nego se gnusao njihovih igara. Odeca mu bese bedna i zakrpljena. Zbog toga ga roditelji mnogo puta terahu da se obuce u cistu odecu i izadje da se igra sa decom. A on ih u tome ne slusase, vec radje izvole da bude kao jedan od ubogih. Pored toga mu naredise da ide jednome ucitelju na ucenje bozanskih knjiga, sto i ucini. Uskoro se izvezba u svoj pismenosti, tako da su se svi cudili decakovoj mudrosti i razumu, kao i njegovom brzom ucenju. A pokornost njegovu i poslusnost, koju stece tokom ucenja ne samo prema ucitelju nego i prema svima koji se sa njim ucahu – ko ce je iskazati?!

U to vreme dodje kraj zivotu njegovog oca. Tada bozanstveni Teodosije imase 13 godina. Otada poce sve prilezniji da biva u trudovima, pa je i sa slugama izlazio na njivu i radio tamo sa svakom poniznoscu. A mati ga zadrzavase, ne dozvoljavajuci da to cini, te ga opet moljase da se obuce u svetlu odecu, pa da tako izlazi sa svojim vrsnjacima na igranje. Govorase mu: “Tako hodeci, cinis sramotu sebi i svojoj porodici”. A on je u tome ne slusase, pa se puno puta gnevila na njega i od velike srdzbe ga tukla – bese, naime, telom krupna i jaka kao muskarac, tako da, ako je neko ne bi video nego samo cuo gde govori, pomislio bi da je musko.

Medjutim, bozanstveni mladic vec razmisljase kako i na koji nacin bi se spasao. Cu on tako za sveta mesta gde Gospod nas Isus Hristos u ploti hodjase, i ceznjase da ih pohodi i pokloni im se. I moljase se Bogu govoreci: “Gospode moj Isuse Hriste! Cuj molitvu moju i udostoj me da pohodim Tvoja sveta mesta i da im se s radoscu poklonim”. I tako se puno puta moljase, i gle, dodjose putnici[13] u taj grad, pa kad ih vide, bozanstveni mladic se obradova i potrca; pokloni im se, ljubazno ih pozdravi, i upita ih odakle su i kuda idu. Oni mu rekose: “Dodjosmo iz svetih mesta, a ako Bog dozvoli, tamo cemo se i vratiti”. Sveti ih moljase da ga uzmu sa sobom te da im bude saputnik. Oni obecase da ce ga uzeti sa sobom i provesti do svetih mesta. Cuvsi ovo sto mu obecase, blazeni Teodosije se obradova i ode svojoj kuci. I kada htedose putnici da podju, obavestise mladica o svom odlasku. On, pak, ustade nocu i, tako da niko ne zna, tajno izadje iz svoje kuce, nemajuci sa sobom nista osim odece u kojoj hodjase, a i ona bese bedna. I tako podje za putnicima. No blagi Bog ne dopusti mu da ode iz ovih krajeva, njemu kojeg jos od utrobe majcine znamenova za pastira bogoslovesnih ovaca u ovim krajevima, da ne bi, kad ode pastir, opusteo pasnjak koji Bog blagoslovi, i na njemu izraslo trnje i korov, a stado se razislo.

Posle tri dana saznade mu mati da on otide sa putnicima, pa odmah pojuri za njim, uzevsi sa sobom samo jednog svog sina koji bese mladji od blazenog Teodosija. Tako u jurnjavi prevalise velik put pre no sto ga dostigose, i uhvatise ga, pa ga mati od srdzbe i gneva uhvati za kosu i baci ga na zemlju, te ga svojim nogama udarase. Nakon sto mnogo ukori putnike, vrati se kuci vodeci ga svezanog kao kakvog zlocinca. Tolikim je gnevom bila obuzeta, da ga je i kad su kuci dosli tukla sve dok nije iznemogla. Potom ga uvede u kucu, tu ga sveza i zatvori, pa onda ode. A bozanstveni mladic sve ovo s radoscu primase, i moljase se Bogu za sve to blagodareci. Zatim mu mati dodje kroz dva dana, odveza ga i dade mu da jede, a posto jos bese obuzeta gnevom, stavi mu na noge okove, te mu tako naredi da hoda, pazeci da ne bi opet pobegao od nje. Potom mu se opet smilova, i poce ga molecivo nagovarati da ne bezi od nje, jer ga mnogo voljase, vise od drugih, i zato ne mogase bez njega. Kad on obeca da nece otici od nje, skide mu okove sa nogu i dozvoli mu da slobodno cini sta hoce. A blazeni se Teodosije vrati na svoj raniji podvig, i svakog dana hodjase u crkvu. Videvsi da liturgija cesto izostaje zato sto nemase ko da pece prosfore, veoma zbog toga zalovase i naumi da se sam sa poniznoscu prihvati toga rada. Tako i ucini: poce da pece prosfore i da ih prodaje, a ako mu je sta od zarade preteklo, to je davao siromasnim. Od zarade je opet kupovao zito i, svojim ga rukama samlevsi, ponovo pekao prosfore. Bog tako izvole, da se u crkvu Boziju donose ciste prosfore od neporocnog i neskvernog decka. Ovako cineci provede dvanaest godina ili vise. A svi decaci, njegovi vrsnjaci, rugahu mu se i korahu ga zbog tog rada, kako ih vrag tome nauci. A blazeni sve ovo s radoscu primase, sa cutanjem i poniznoscu.

Zlikovac vrag, koji od pocetka omrznu dobro, videci sebe pobedjenog poniznoscu bogoslovesnog decaka, ne pocivase, nego ga htede odvratiti od takvog rada. I poce nagovarati njegovu mater da mu zabrani taj rad. Mati, dakle, ne trpeci da joj sin bude u takvoj sramoti, poce da mu s ljubavlju govori: “Molim te, cedo, ostavi se takvog rada, porugu nanosis na svoju porodicu, i ne trpim da slusam kako te svi kore zbog tog rada. I nije lepo da ti, momak, radis takav rad”. A bozanstveni mladic sa poniznoscu odgovarase svojoj materi, govoreci: “Poslusaj, mati, molim te poslusaj! Pa Gospod Isus Hristos sam postade ubog i ponizi se, nama primer dajuci, da se i mi Njega radi ponizimo. Pa i izrugivan bese i pljuvan i udaran, sve pretrpevsi radi nasega spasenja; koliko je tek onda prilicnije da mi trpimo da bismo zadobili Hrista. A sto se tice mog rada, mati moja, poslusaj ovo: kad Gospod nas Isus Hristos na veceri sede za trpezu sa svojim ucenicima, tad uze hleb i blagoslovivsi prelomi ga, i davase ucenicima, i rece: Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje koje se lomi za vas i za mnoge radi otpustenja grehova[14]. Pa ako sam Gospod nazva (hleb) svojom Plocu, koliko je onda prilicnije meni da se radujem sto me Gospod udostoji da budem pripremnik Njegove Ploti”. Ovo cuvsi mati njegova, cudjase se mudrosti decakovoj, i od tada ga poce popustati. Ali, vrag ne pocivase ostreci je da sprecava decaka u tolikoj poniznosti. Kad ga posle godinu dana vide gde opet pece prosfore sav crn od jare iz peci, sazali se veoma, pa mu otad opet zabranjivase, sad umiljavanjem, sad pretnjom, a ponekad ga i bijuci, da se ostavi tog rada. Bozanstveni junosa bese zbog toga u velikoj tuzi i nedoumici sta da cini. Onda ustavsi nocu izadje tajno iz svog doma, i ode u drugi grad, koji ne bese daleko odatle, i naseli se kod svestenika, i radjase svoj uobicajeni rad. A mati njegova ga trazase po svome gradu i, ne nasavsi ga, zazali za njim. Kad posle mnogo dana cu gde zivi, odmah sa velikim gnevom krete za njim, i dosavsi u gorespomenuti grad, trazase i nadje ga u svestenikovom domu, i uhvativsi ga odvuce u svoj grad tukuci ga. Dovede ga svojoj kuci i zapreti mu, govoreci: “Neces vise otici od mene; jer, ako bilo gde odes, doci cu i naci te, i svezanog cu te tuci i dovesti u ovaj grad.”. Ponovo se blazeni Teodosije moljase Bogu, svakog dana iduci u crkvu Boziju, posto bese ponizan srcem i pokoran u svemu.

Vlastelin toga grada, videvsi momka u takvoj poniznosti i pokornosti, veoma ga zavole, i naredi mu da bude kod njega u crkvi, pa mu dade i svetlu odecu da u njoj hodi. A blazeni Teodosije, provede u njoj nekoliko dana, kao da neki teret nosi na sebi. Onda je skide i dade je siromasnim, a sam se obuce u bedne prnje, te tako hodjase. Vlastelin, videvsi ga gde tako hoda, opet mu dade odecu, bolju od prve, moleci ga da u njoj hoda. A on i tu skide i dade. Ovako puno puta napravi, a kad onaj velikas saznade za to, jos ga vise zavole, diveci se njegovoj poniznosti. Posle toga ode bozanski Teodosije kod jednog kovaca i kaza mu da iskuje zelezni lanac, pa ga uze i opojasa njime svoja bedra, i tako hodjase. Zelezo bese usko i zagrizase mu se u telo, a on se drzase kao da mu to nije pricinjavalo nikakavu telesnu patnju.

Prodjose tako mnogi dani, i dodje jedan praznicni dan, pa mu mati naredi da se obuce u odecu svetlu i ide da sluzi svim gradskim velmozama koji u te dane sedjahu na rucku kod vlastelina. Blazenom Teodosiju bese naredjeno da prisustvuje i sluzi. Zato mu i rece mati da se obuce u cistu odecu, a i zbog toga sto je cula sta bese ucinio. Dok se oblacio u cistu odecu, buduci prostodusan, nije je se pazio. A ona uporno gledase ne bi li sta bolje videla, i vide mu na kosulji krv od ugriza zeleza. I raspalivsi se na njega gnevom, ljutito ustade i razdera kosulju na njemu, i tukuci ga skide mu zelezo sa bedara. A Boziji decko, kao da mu nista zlo ne ucini, obuce se i otide, te sluzase zvanicama sa svakom poniznoscu.

Posle nekog vremena, opet cu kako Gospod u svetom Evandjelju kaze: Koji ne ostavi oca ili mater i ne podje za mnom, nije mene dostojan[15]. I opet: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram Moj na sebe i naucite se od Mene; jer sam ja krotak i ponizan srcem, i naci cete pokoj dusama svojim.[16] Ovo cuvsi bogonadahnuti Teodosije, i razgorevsi se bozanskom revnoscu i ljubavlju i dahom Bozijim, razmisljase kako i gde da se postrize i sakrije od svoje matere. Po udesenju Bozijem, otide mu mati jednom na selo da ostane tamo dosta dana. A blazeni se obradova i pomolivsi se Bogu krisom izadje iz kuce, nemajuci nista uza se osim odece, te malo hleba radi slabosti telesne. I tako krete prema gradu Kijevu, posto bese cuo za tamosnje manastire. Ne znajuci puta, moljase se Bogu da bi nasao saputnike koji bi ga usmerili na zeljeni put. I po udesenju Bozijem, idjahu tim putem trgovci na kolima sa teskim teretima. Saznav blazeni da idu u isti grad, proslavi Boga i idjase za njima izdaleka, ne javljajuci im se. I kad se oni zaustavise da prenoce, blazeni im ne pridje, vec otpocinu nadogled njih, i jedino ga Bog cuvase. I tako iduci tri nedelje, dodje do gorespomenutog grada. Cim dodje, obidje sve manastire, hoteci da postane monah i moleci da ga prime. Oni, pak, videvsi prostotu mladica obucenog u bedne haljine, ne zelese da ga prime. Bog to izvole da ga odvede na mesto u koje bese od mladosti Bogom pozvan.

Cuvsi onda za blazenog Antonija gde zivi u pesteri, okrilati se u duhu i krete ka pesteri. Dodje kod prepodobnog Antonija, i videvsi ga pade poklanjajuci mu se sa suzama, moleci ga da bude kod njega. A veliki Antonije mu pokazujuci rece: “Cedo, vidis li ovu pesteru – mesto jadno i tesnije od drugih mesta. A ti si mlad, pa mislim da neces moci da trpis jad na ovome mestu”. Ovo ne govorase samo da bi ga iskusao, nego svojim prozorljivim ocima prozirase da ce on izgraditi to mesto, i da ce naciniti slavan manastir, u kojem ce se sabrati mnostvo kaludjera. Bogonadahnuti Teodosije mu sa umilenjem odgovori: “Znaj, casni oce, da me Predznatelj svega Bog dovede tvojoj svetosti i naredjuje mi da se spasem; stoga, sta god mi kazes da ucinim, ucinicu”. Tad mu rece blazeni Antonije: “Blagosloven Bog, cedo, koji te ukrepi u toj gorljivosti. Evo i mesta, budi u njemu”. Teodosije mu se, opet pavsi, pokloni. Zatim ga blagoslovi starac i naredi Velikome Nikonu da ga postrize, posto ovaj bese svestenik i iskusan crnorizac, te on uze blazenog Teodosija i po obicaju svetih Otaca ga postrize i obuce u monasku odecu.

Otac nas Teodosije predade se Bogu i prepodobnom Antoniju, i otada se baci na trudove telesne, i bdejase po citave noci u slavoslovlju Boga, odbacivsi sanjivu otezalost, te se zbog uzdrzanja i plocu svojom trudjase, rukama rad svoj radeci, sve se dane secajuci one reci iz psalma: Vidi ponizavanje moje i trud moj, i otpusti sve grehe moje[17]. Tako sav sa punim uzdrzanjem ponizavase dusu, a telo opet trudom i podvizavanjem iznurivase, tako da su se prepodobni Antonije i Veliki Nikon divili njegovom ponizivanju i pokornosti, i tolikoj mu u mladosti razboritosti, i kreposti i bodrosti. I zbog ovog veoma proslavise Boga.

Mati ga, pak, mnogo trazase po svome gradu i u okolnim gradovima, pa kako ga ne nadje, ljuto plakase za njim, bijuci se po prsima kao po necem nezivom. I bese objavljeno po citavom tom kraju ako neko vidi takvog decaka da dodje i obavesti njegovu mater, te da ce za svoje obavestenje dobiti veliku nagradu. I dodjose neki iz Kijeva i kazase joj: “Pre cetiri godine videsmo ga gde hoda po nasem gradu hoteci da se postrize u nekom manastiru. Cim to cu, nije je mrzelo da i tamo podje. Nimalo se ne zadrzavajuci i ne bojeci se duzine puta, ode u spomenuti grad da potrazi svog sina. Naposletku joj rekose da je u pesteri kod prepodobnog Antonija. I poce starca prepredeno prizivati, govoreci: “Recite prepodobnome da izadje. Jer evo velik put jurivsi predjoh, zeleci da besedim sa tobom i da se poklonim tvojoj svetosti, pa da me blagoslovis.” I obavestise starca o njoj, te izadje pred nju. Videvsi ga pokloni mu se. Kad sedose, poce zena da duzi veliku besedu, pa najzad otkri razlog zbog kojeg dodje. Rece mu: “Molim te, oce, kazi mi je li sin moj ovde. Mnogo tugujem zbog njega, ne znajuci da li je ziv.” Starac, buduci prostodusan, i ne shvativsi njenu prepredenost, rece joj: “Ovde ti je sin, i ne tuguj za njim, jer je ziv”. A ona ce njemu: “Pa sto ga, oce, onda ne vidim? Velik put presavsi dodjoh u ovaj grad samo da vidim svog sina. Zatim cu se vratiti u svoj grad”. Starac joj odgovori: “Ako hoces da ga vidis, sad se vrati, a ja cu ga nagovoriti, zato sto on nikoga ne zeli da vidi, pa onda sutra dodji i videces ga”. To cuvsi, ona otide, cekajuci da ga vidi iduceg dana. A prepodobni Antonije, usavsi u pesteru izvesti o svemu blazenog Teodosija, koji kad ovo cu vrlo se ozalosti sto ne bese mogao da se sakrije od nje. Sledeceg dana opet dodje zena, a starac mnogo nagovarase blazenog da izadje i vidi mater svoju. On pak ne htede. Tad starac izadje i rece joj: “Mnogo ga molih da izadje pred tebe, pa ne htede”. A ona poce govoriti starcu sad vec bez poniznosti, i sa velikim gnevom vikase okrivljujuci starca: “Uze mi sina i sakri ga u pesteri, pa sad ne zeli da mi ga pokaze. Izvedi mi, starce, mog sina da ga vidim. Necu ziva ostati ako ga ne vidim. Pokazi mi mog sina da ne umrem zlo, jer cu sama sebe pogubiti pred ulazom u ovu pesteru, ako mi ga ne pokazes”. Tad se Antonije strasno ojadi i, usavsi u pesteru, moljase Antonije blazenoga da izadje pred nju. Ovaj ne htede da ne poslusa starca, i izadje k njoj. Ona pak, videvsi svog sina u takvom jadu – bese mu se, naime, lice izmenilo od mnogog truda i uzdrzanja – zagrli ga i plakase gorko. I jedva se malo utesivsi, sede i poce nagovarati Hristovog slugu, govoreci: “Hajde, cedo, svojoj kuci, pa sve sto ti je na potrebu i na spasenje duse cini u svojoj kuci po svojoj volji, samo se nemoj od mene razdvajati. A kad ti umrem, ti pogrebi moje telo, pa se onda vrati u ovu pesteru, ako hoces. Ne mogu da zivim, a da te ne gledam”. A blazeni joj rece: “Ako hoces da me vidjas svakog dana, idi u ovaj grad, udji u neki zenski manastir i tu se postrizi. Tako ces dolaziti ovamo i vidjati me. Uz to ces jos i spasenje duse zadobiti. Ako ovo ne ucinis, onda – istinu ti kazem – mog lica vise neces videti”. Ovakvim i mnogim drugim savetima po citave dane nagovarase svoju mater. Ona toga ne htede, pa ga ni ne slusase. A kad bi odlazila od njega, blazeni bi ulazio u pesteru i prilezno se molio za spasenje svoje matere i da joj se obrati srce da ga poslusa. I Bog uslisa molitvu svoga ugodnika. O ovome rece prorok: Blizu je Gospod svima koji Ga prizivaju u istini, i volju onih koji ga se boje ispunice, i molitvu njihovu uslisice, i spasce ih[18]. Jednog mu dana dodje mati i rece: “Evo, cedo, ucinicu sve sto mi velis, i necu se vise vracati u svoj grad, nego kad je Bozija volja otici cu u zenski manastir, i tu cu se postrici i provesti ostatak svojih dana. Jer evo, od tvog poucavanja razumeh da ovaj kratkovremeni svet nije nista”. Ovo cuvsi, blazeni se Teodosije obradova u duhu i usavsi u pesteru kaza velikome Antoniju, a ovaj cuvsi proslavi Boga koji joj obrati srce na takvo pokajanje. I ode do nje i mnogo je pouci na korist i na spasenje duse, i obavestivsi kneginju o njoj, posla je u zenski manastir Svetog Nikole. Tu joj bese postrizenje i oblacenje u monasku odecu, i pozivevsi dosta godina u dobrom pokajanju, s mirom usnu.

O ovom zivotu blazenog oca naseg Teodosija od malih nogu do kad dodje u pesteru, isprica mati njegova jednome od bratije po imenu Teodor, koji pri ocu nasem Teodosiju bi kelar[19]. A ja sve ovo cuvsi od njega, posto mi on isprica, napisah da upamte svi koji ga postuju. Nego, preci cu i na ostalo kazivanje o dozivljajima ovog mladica, a neophodne reci neka mi ukaze blagoispravljajuci Bog i Slavoslov.

Otac nas Teodosije pokaza se u pesteri kao pobednik nad zlim dusima. Po postrigu svoje matere i po odbacivanju svake svetovne zalosti poce se jos vecim trudovima podvizavati na revnovanje Bogu. I videse se tada tri svetila u pesteri, koja su razgonila tamu besovsku molitvom i gladovanjem: mislim na prepodobnog Antonija, blazenog Teodosija i Velikog Nikona. Oni prebivahu u pesteri u moljenju Bogu, i Bog bese sa njima. Jer gde su – rece – dva ili tri sabrana u ime Moje, onde sam i ja medju njima[20].

U to vreme bese jedan po imenu Jovan prvi medju knezevim boljarima. Njegov sin cesto dolazase kod prepodobnih, nasladjujuci se njihovim medotocnim recima koje izlazahu iz usta tih otaca, i zavole ih veoma, toliko da ushtede da sa njima zivi i prezre sve u ovom zivotu, slavu i bogatstvo svrstavsi u nista. Dotace ga se, naime, rec Gospodnja koja kaze: Lakse je kamili proci kroz iglene usi negoli bogatome uci u Carstvo Nebesko[21]. Tad on Antoniju jedinom iskaza svoju misao, govoreci: “Hteo bih, oce, ako je Bogu ugodno, da budem monah i da zivim sa vama”. Rece mu starac: “Dobro je tvoje htenje, cedo, i ta je pomisao ispunjena blagodacu, ali cuvaj se, cedo, da te bogatstvo i slava ovoga sveta ne vrati nazad. Gospod veli: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa gleda nazad, nije podesan za Carstvo Bozije[22], pa tako se i monah kad se mislju vraca prema svetu i brine se za svetovno nece udesiti za zivot vecni”. I puno drugog besedjase starac decku, a onome se srce sve vise ostrase za ljubav Boziju, pa se tad vrati svojoj kuci.

Sledeceg dana odenu se u odecu svetlu i raskosnu, i tako sede na konja pa podje starcu, a sluzitelji njegovi idjahu oko njega, dok drugi vodjahu pred njim konja uresena, i tako u velikoj slavi dojaha do pestere nasih otaca. Oni izadjose i poklonise mu se kao sto prilici pred velmozama, a onda se on njima pokloni do zemlje. Zatim skide sa sebe boljarsku odecu i metnu je pred starca, pa i konja uresenog postavi pred njega, govoreci: “Sve ovo krasno, oce, prelest je ovoga sveta, i kako hoces ucini sa tim, a ja ovo sve prezreh i hocu da budem monah i da zivim sa vama u ovoj pesteri, i vise se necu vracati svome domu”. A starac mu rece: “Pazi, cedo, kome se obecavas i ciji vojnik hoces da budes, jer ovde nevidljivo prisustvuju andjeli Boziji primajuci tvoja obecanja. Da ne bi kako otac tvoj dosao sa mnogom silom i izveo te odavde, a mi ti ne mognemo pomoci, pa bi se pred Bogom pokazao kao laza i otpadnik”. I rece mu decko: “Verujem Bogu mome, oce, da ako me pocne i muciti otac moj, necu ga poslusati da se vratim u svet. I molim te, oce, da me skoro postrizes”. Tad naredi prepodobni Antonije Velikome Nikonu da ga postrize i obuce u monasku odecu. On po obicaju procita molitve i postrize ga, i obuce ga u monaske haljine, nadenuvsi mu ime Varlaam.

Tada dodje neki uskopljenik iz knezevskog doma, koga knez mnogo voljase, a ovaj svime kod njega upravljase, i moljase starca Antonija, zeleci da i on postane crnorizac. Starac ga pouci o spasenju duse i preda ga Nikonu da ga postrize. A on i ovog postrigavsi obuce u monasku odecu, i nadenu mu ime Jefrem. Ne treba skrivati kakav jad nanese vrag na prepodobne zbog ove dvojice. Vrag, klevetnik, koji mrzi na dobro, videci se pobedjenim od svetog stada, i shvativsi da ce se otada proslaviti to mesto, oplakivase svoju pogibao. Poce on svojim zlim smicalicama da raspaljuje srce knezu protiv prepodobnih, da bi tako rasterao sveto stado, ali ni tako ne uzmoze, nego sam bi posramljen molitvama njihovim i upade u jamu koju sam nacini. Povratice se bol njegov na glavu njegovu, i na teme njegovo pasce nepravda njegova.[23]

Kada, dakle, saznade knez Izjaslav sta bi sa boljarinom i sa njegovim uskopljenikom, vrlo se razgnevi i naredi da se dovede pred njega onaj koji se drznu da takvo sta ucini. I tu odmah, brzo otisavsi, dovedose pred njega Velikog Nikona. Knez, u gnevu se obrativsi Nikonu, rece: “Ti li si postrigao boljarina i uskopljenika bez mog naredjenja?” A Nikon odgovori: “Blagodacu Bozijom ja sam ih postrigao naredjenjem Nebeskog Cara i Isusa Hrista koji ih pozva na takav podvig”. A knez na to rece: “Ili ih nagovori da se vrate, ili cu tebe i tvoje poslati na zatocenje, i pesteru cu vam raskopati”. A na ovo Nikon odgovori: “Sto je ugodno, vladiko, pred ocima tvojim, to ucini, a meni ne prilici da odvracam vojnike od Cara Nebeskog”. Antonije i njegovi, uzevsi svoju odecu, otidose od svog mesta, hoteci da odu u drugu oblast. Dok se knez jos gnevio i ukoravao Nikona, to udje jedan sluzitelj i rece da Antonije i njegovi odlaze iz ovog grada u drugu oblast. Tad mu rece njegova zena[24]: “Slusaj, gospodine, ne gnevi se. Tako bi i u nasem kraju kad radi neke nevolje pobegose kaludjeri, pa nastade veliko zlo u zemlji zbog njih, te se cuvaj, gospodine, da ne bude tako i u tvojoj oblasti”.[25] To cuvsi, poboja se knez gneva Bozijeg, te otpusti Velikog Nikona, naredivsi mu da ide u svoju pesteru. A po one posla sa molbom da se vrate nazad. Jedva ih nakon tri dana nagovorise da se vrate u svoju pesteru, kao nekakve junake posle bitke koji pobedise svog protivnika – vraga. I svagda se moljahu dan i noc Gospodu Bogu.

No ne pocivase ni vrag koji se sa njima borio. Jer tad saznade boljarin Jovan da im hristoljubivi knez Izjaslav ne ucini nista nazao, i raspali se na njih gnevom zbog svog sina. I uzevsi sa sobom mnogo slugu, podignu se na sveto stado, i rastera ga, i udje u pesteru, i uze svog sina, bozanstvenog Varlaama, izvuce ga napolje, skide sa njega svetu mantiju i baci je u rov, pa i slem spasenja sto mu bese na glavi skide i baci. Zatim ga obuce u odecu svetlu i raskosnu, kakva prilici boljarima. A on je zbaci sa sebe, ne htevsi ni da je pogleda, i tako ucini nekoliko puta. Onda otac sa gnevom naredi da mu se svezu ruke i da se odene u spomenutu odecu, te da tako ide kroz grad ka svojoj kuci. A Varlaam, uistinu topao dusom za Boziju ljubav, iduci putem vide blatnjavu raselinu i brzo udje u nju, pa Bozijom pomocu zbaci odecu sa sebe i nogama je gazase po blatu, gazeci tako i zle pomisli i lukavog vraga. Kad posle toga dodjose kuci, naredi mu otac da sede sa njim za trpezu. A on sede i nista ne okusi od hrane, no celo vreme drzase oborenu glavu i gledase nadole. Posle obeda otpusti ga u njegove odaje, postavivsi sluge da ga cuvaju da ne ode, a naredi i zeni njegovoj da se svakim ukrasom ukrasava da prelasti decka i da mu sve sluzi. A sluga Hristov Varlaam, usavsi u jednu sobu sede u ugao. Zena, njegova, kako joj i bese naredjeno, hodjase pred njim i moljase ga da sede na svoju postelju. Videvsi zeninu budalastinu i shvativsi da je otac njegov pripremi da ga prevari, moljase se u tajnosti svog srca milosrdnom Bogu Koji je mocan da spase od takve prelesti. Ostade sedeci na tom mestu tri dana, ne ustajuci sa njega, ni hrane ne okusivsi, niti se u odecu obuce, nego bese stalno u jednoj haljini. A prepodobni Antonije i oni sa njim i sa blazenim Teodosijem, behu u velikoj zalosti zbog njega, i moljahu se za njega Bogu. I Bog uslisa molitvu njihovu: Zavapise pravednici i Gospod ih uslisa, i od svih nevolja njihovih izbavi ih. Blizu je Gospod skrusenih srcem, i ponizne duhom spasice.[26] Videvsi, dakle, blagi Bog trpljenje i poniznost decka, obrati zestoko srce njegovog oca na milost prema svome sinu. Obavestise ga sluzitelji, govoreci: “Evo vec je cetvrti dan kako hranu nije okusio, niti zeli da se obuce u odecu”. To cuvsi, otac se veoma sazali na njega, bojeci se da ne umre od gladi i od zime. Prizvavsi ga sebi i ljubazno ga celivavsi, otpusti ga. To bese nesto precudesno, i nasta plac veliki, kao za mrtvim. Sluge i sluskinje plakahu sto im gospodar odlazi od njih, zena idjase s placem sto se lisava muza, otac i mati plakahu sto im se sin razdvaja od njih, i tako ga s placem velikim ispracahu. A Hristov vojnik izadje iz svoje kuce kao ptica kad se istrgne iz mreze ili srna iz klopke, pa tako brzo trceci dodje do pestere. Videvsi ga, oci se obradovase radoscu velikom, i ustavsi proslavise Boga sto im uslisa molitvu. Otada mnogi dolazise u pesteru radi blagoslova od ovih otaca, a drugi opet Bozijom blagodacu postadose kaludjeri.

Tada Veliki Nikon i drugi kaludjer iz manastira Svetog Mine, koji ranije bese boljarin, posavetovavsi se, odose zeleci da se zasebno nastane. I dosavsi do mora, tu se razdvojise, kao onomad Pavle i Varnava kad odose da propovedaju Hrista, kao sto pise u Delima apostolskim[27]. Boljarin ode prema Konstantinopolu, nadje ostrvo nasred mora i tu se naseli. Pozive dugo godina, trpeci zimu i glad, i onda usnu s mirom. Eto se i dosad ono ostrvo zove Boljarevo. Veliki pak Nikon ode na ostrvo Tmutorokansko[28], i tu nasavsi cisto mesto blizu grada, nastani se na njemu. I Bozijom se blagodacu uzvisi to mesto, i sagradi on na njemu crkvu Svete Bogorodice, i postade slavan manastir, koji i do sada postoji, a uzor mu je Pecerski manastir.

Posle ovoga, Jefrem uskopljenik otide u Konstantinopol, i tu zivljase u jednom manastiru. Posle ga izvedose i u ovim krajevima postavise za mitropolita, u gradu Perejaslavu. Eto mi ucinismo u nasem pripovedanju veliki skok u buducnost, no vratimo se sada na nase prethodno pripovedanje, koje prekidosmo time kad ovi oci odose.

Tada nas blazeni otac Teodosije bi postavljen za svestenika po naredjenju prepodobnog Antonija, i svakog dana savrsavase bozansku sluzbu sa svakom poniznoscu, posto po naravi bese krotak, tihog razuma i prostog uma, i sve duhovne mudrosti ispunjen. Ljubav neporocnu imase prema svoj bratiji, a bratije bese vec petnaestak. Prepodobni Antonije, kako bese navikao da zivi sam, i ne trpeci nikakvog meteza ni buke, zatvori se u jednoj keliji u pesteri postavivsi bratiji na svoje mesto blazenog Varlaama, sina boljarina Jovana. I otuda se Antonije opet preseli na drugi breg, i iskopavsi pesteru zivljase ne izlazeci iz nje, a tu i dosad lezi njegovo casno telo. Tada bozanstveni Varlaam postavi iznad pestere malu crkvicu u cast Svete Bogorodice, zapovedivsi da se bratija tu sastaje na bozanstveno slavoslovlje. Sad je to mesto vec svima znano, no ranije mnogim bese sasvim nepoznato.

A kakav je isprva bio njihov zivot u pesteri, i koliko jada i zalosti iskusise radi teskobe toga mesta, to jedino Bog zna, a ustima covecijim nije moguce iskazati. Pored toga, jelo im bese samo razev hleb i voda. U subotu i nedelju jeli bi socivo, a kako se cesto i u te dane ne nadje sociva, jeli bi tad kuvano zelje. Svojim rukama radjahu rad: pleli su, na primer, obucu i kape i bavili se drugim rukodeljem, te su nosili u grad, prodavali, i za to kupovali zito, koje su razdeljivali medju sobom, da svako nocu izmelje svoj deo za pravljenje hleba. Zatim bi pocinjali sa pojanjem jutrenja, pa onda opet radjahu rukodelje. Drugi put bi u gradini okopavali povrcke, sve dok ne bi doslo vreme za bozanstveno slavoslovlje, pa bi se tako svi skupa sastali u crkvi, pojuci casove, te savrsavajuci svetu sluzbu, a potom bi se okusivsi malo hleba svako opet prihvatao svog rada. I tako se svakog dana trudeci, prebivahu u ljubavi Bozijoj.

Otac nas Teodosije smernoumljem i poslusnoscu sve prevazilazase, i trudom i podvizavanjem i telesnim radom, jer bese tela dobrog i krepkog, i sa poletom svima sluzase, noseci na svojim plecima vodu i drva iz sume, bdejuci po citave noci u slavoslovlju Bozijem. Dok bratija bese na pocinku, blazeni uzimase od svakoga podeljeno mu zito, pa ga meljase i ostavljase na svom mestu. Drugom prilikom pak, kad bese mnogo obada i komaraca, nocu izlazase iznad pestere i, obnazivsi telo svoje do pojasa, sedjase preduci vunu za pletenje obuce i pojuci Davidov Psaltir. A telo mu bivase prekriveno mnostvom obada i komaraca, i jedjahu mu meso i pijahu krv. A otac nas ostajase nepokretan, ne ustajuci sa tog mesta sve dok ne bese vreme za jutrenje, pa bi se onda pre svih nasao u crkvi. I stavsi na svoje mesto, ne kretase se i umom se ne smucivase savrsavajuci bozanstveno slavoslovlje, te onda opet iz crkve posle svih izlazase. Zbog toga ga svi veoma ljubljahu, i drzahu ga za oca, vrlo se diveci njegovoj poniznosti i pokornosti.

Malo nakon toga, bozanstvenog Varlaama, igumana pesterske bratije, izvede knez u manastir Svetog Dimitrija i po njegovom naredjenju bi postavljen za igumana. Tad se bratija, koliko ih bese u pesteri, sabra i voljom svih javise prepodobnom Antoniju da su blazenog oca naseg Teodosija izabrali za igumana, posto on vodjase pravi kaludjerski zivot i Bozije zapovesti nepokolebljivo izvrsavase.

Otac nas Teodosije, iako primi staresinstvo, ne promeni svoje ponizno pravilo, imajuci na pameti Gospoda koji rece: Koji hoce da bude medju vama veliki, neka bude manji od svih i svima sluzitelj[29]. Zato se ponizavase, cineci sebe manjim od svih i svima sluzeci, i sobom dajuci primer, pre svih izlazeci na rad i na cin svete liturgije. I otad cvetase i uvecavase se to mesto molitvom pravednika. Pravednik – veli – kao palma procvetace, i kao kedar na Livanu uvecace se[30]. Uvecavase se otada bratija i cvetase to mesto dobrim obicajima i molitvama njihovim, i svakim drugim blagocascem. Puno velmoza dolazase kod njega po blagoslov i davahu im jedan delic od svoga imetka. A prepodobni otac nas, uistinu zemaljski andjeo i nebeski covek, videci da je mesto jadno i tesno i povrh svega premaleno, a da se bratija uvecava, te da im je i crkva mala za sakupljanje, nije nikad zbog toga padao u tugu niti se ojadio, vec je svakog dana tesio svu bratiju, i ucio ih da se ne brinu za telesno, nego ih podsecase na Gospodnji glas, govoreci im: “Ne brinite se sta cemo piti, ili sta cemo jesti, ili u sta cemo se obuci, jer zna Otac vas nebeski da vama treba sve ovo; nego istite Carstvo Nebesko i ovo ce vam se sve dodati[31].” Blazeni ovako razmisljase, a Bog mu sve potrebno neoskudno davase.

Tada ovaj veliki Teodosije nadje nedaleko od pestere mesto cisto, i vide da je prikladno za izgradnju manastira, pa obogativsi se blagodacu Bozijom, ogradivsi se verom i nadom, ispunivsi se Duha Svetoga, poce da se trudi oko toga da nast?n? to mesto. I kako mu Bog pomagase, za malo vremena izgradi na tom mestu crkvu u cast Svete i Preslavne Bogorodice i Uvekdjeve Marije, i ogradivsi ga postavi mnoge kelije, i onda se godine 6570. (1062.) sa bratijom preseli iz pestere na to mesto.[32] Otad se Bozijom blagodacu to mesto uzvisi, i postade slavan manastir, koji se i dosad naziva Pecerski, a kojeg ustroji sveti otac nas Teodosije.

Nakon toga, posla jednog od bratije u Konstantinopol kod Jefrema Uskopljenika, da napise sav ustav Studitskog manastira i posalje mu. Sto mu prepodobni otac nas naredi, onaj to odmah i ucini, i napisa sav manastirski ustav i posla blazenom ocu nasem Teodosiju. I kad ovo primi otac nas Teodosije, naredi da se procita pred bratijom, i otad poce u svom manastiru sve da uredjuje po ustavu manastira Studitskog, pa tako sve dosad vrse i njegovi ucenici. Ko god da je hteo da bude crnorizac i dosao kod njega, on nikoga nije odbijao, ni ubogog ni bogatog, nego sve primase sa svakim usrdjem, posto i sam to iskusi, kako gore rekosmo: jer kada bese dosao iz svoga grada hoteci da postane monah, obidje sve manastire, ali ne zeljahu da ga prime – Bog mu ucini takvo iskusenje. Ovoga se secajuci, kakav jad biva coveku kad hoce da se postrize, blagi zbog toga s radoscu primase sve koji dolazahu. Ali, nije coveka odmah postrizao, nego mu je naredjivao da hoda u svojoj odeci, dok se ne navikne na sav poredak manastirski, pa bi ga zatim oblacio u monasku odecu; tako ga je dakle najpre ispitivao u svim sluzbama, te bi ga onda postrigao i obukao u mantiju; zatim, tek kad bi postao iskusan kaludjer, cistog zivota, udostojavase ga da primi svetu shimu.

U sve dane svete Cetrdesetnice, sveti otac nas Teodosije odlazase u svoju svetu pesteru, gde i jeste bilo sahranjeno njegovo casno telo. Tu se sam zatvarase do Cvetne nedelje, a u petak te nedelje, u vreme vecernje, dolazase kod bratije, i stavsi na crkvenim dverima sve poucavase u utesavase u pogledu podviga i poscenja. A za sebe je govorio da je nedostojan zato sto ih nijednu nedelju nije dostigao u trudovima. Mnoge jade i privide mu cinjahu zli dusi u toj pesteri, pa su mu cak i rane nanosili, kako i za svetog Velikog Antonija pise. No Onaj koji se javi potonjem i rece mu da se ohrabri, On i ovome nevidljivo dade silu s neba da ih pobedi.

Ko se ne bi zacudio ovome blazenome, koji u takvoj tamnoj pesteri sam prebivase, ne bojeci se mnostva nevidljivih besovskih vojski, nego krepko stojeci, kao silan junak, moljase Boga i Gospoda Isusa Hrista u pomoc prizivase. I tako ih pobedi Hristovom silom, tako da mu se vise nisu smeli ni pribliziti, nego mu jos samo izdaleka privide cinjahu. Kad bi posle pojanja vecernje seo i hteo da otpocine, nikada ne lezase porebarke, nego ako je hteo malo da otpocine seo bi na stolicu, i tako malo prospavavsi opet ustajase na nocno pojanje i cinjase kolenopoklonjenje. A kad bi seo, kako rekosmo, tog trena bi cuo zvuk brujanja u pesteri od mnostva besova, kao da se jedni voze na kolima, drugi u bubnjeve biju, a ostali duvaju u svirale, i svi buce tako da se pestera trese od mnostva graje zlih duhova. A otac nas Teodosije, sve ovo cujuci, ne poboja se se duhom, niti se uzasnu srcem, nego se ogradjivase krsnim oruzjem, i ustavsi pocinjase da poje Davidov Psaltir. I odmah bi veliki zagor umukao. Kad bi zatim posle molitve seo, opet bi se cuo glas bezbrojnih besova, kao i pre. I prepodobni Teodosije ustajase i pocinjase ono psalmopojanje, a glas odmah iscezavase. Tako mu mnoge dane i noci cinjahu zli dusi, ne dajuci nimalo da otpocine, sve dok ih blagodacu Hristovom ne pobedi, i dobi od Boga vlast nad njima, tako da otad ne smedose ni prici mestu gde blazeni cinjase molitvu.

Jos besovi cinjahu pakost u zgradi gde su bratija pravila hleb: nekad rasipahu brasno, a nekad prolivahu kvasac pripremljen za pecenje hleba, i puno drugih pakosti cinjahu. Tad staresina pekara ode i isprica blazenom Teodosiju pakosti necistih besova. A ovaj, nadajuci se da bese od Boga dobio vlast nad njima, ustade uvece i ode u onu zgradu, i zatvorivsi vrata za sobom, tu ostade do jutrenja cineci molitve. Od toga se casa besovi vise ne pojavise na tom mestu, niti cinjahu ikakvu pakost, usled zaprecenja i molitve prepodobnog.

Imase takav obicaj veliki otac nas Teodosije da svake noci obilazi sve monaske kelije, hoteci da sazna kakav je zivot kod svakog od njih. Kad bi koga cuo gde cini molitvu, zaustavio bi se proslavljajuci Boga zbog njega, a kad bi cuo dvojicu kako su se sastali i razgovaraju, udario bi rukom na vrata i otisao, time ukazavsi na svoj dolazak. Zatim bi ih sutradan prizvao, ali ih ne bi odmah grdio, nego bi ih izdaleka poukama usmeravao i govorio im, hoteci da sazna kakva im je gorljivost prema Bogu. Kad bi brat bio neotezalog srca i topao u ljubavi Bozijoj, ubrzo bi shvatio svoju krivicu, i pavsi poklonio se, moleci od njega oprostaj. Kada bi, medjutim, bratu srce bilo pokriveno besovskim pomracenjem, pa bi ovaj stajao misleci da o nekom drugom govori, sam se praveci cist, onda bi ga blazeni grdio i utvrdjivao ga epitimijom[33], pa onda otpustao. Tako sve prilezno ucase da se mole Gospodu i da ne besede ni sa kim posle povecerne molitve, i da ne prelaze iz kelije u keliju, nego da se u svojoj keliji mole Bogu, a ako ko moze – neka rukama svojim radi po citave dane, imajuci u ustima svojim Davidove psalme.[34]

I ovako ih ucase: “Molim vas, braco, podvizavajmo se u postu i molitvama, postarajmo se za spasenje dusa nasih i odvratimo se od nasih zloba i od nevaljalih puteva, kao sto su: blud, kradje, klevete, praznoslovlje, svadje, pijanstvo, prejedanje, bratomrznja. Od svega se toga uklonimo, braco, svega se toga uzgnusajmo i ne oskvrnimo duse nase, nego podjimo putem Gospodnjim koji vodi u zivot, i potrazimo Boga ridanjem i suzama, postom i bdenjem, pokornoscu i poslusnoscu, da na taj nacin nadjemo milost kod Njega. Pa jos omrznimo i ovaj svet, svagda se secajuci reci Gospoda: Koji ljubi oca ili mater vecma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kcer vecma nego mene, nije mene dostojan;[35] i drugih: Koji nadje dusu svoju, izgubice je, a koji izgubi dusu svoju mene radi, naci ce je.[36] Zato i mi, braco, odrekavsi se sveta, odrecimo se i toga sto je u njemu, omrznimo svaku nepravdu koja se cini u svetu, i ne vracajmo se svojim prvim gresima. Nijedan – rece Gospod – koji je metnuo ruku svoju na plug pa gleda nazad, nije podesan za Carstvo Bozije.[37] Kako cemo izbeci beskonacnu muku, provodeci vreme svog zivota u lenjosti i nemajuci pokajanja? Nama braco, koji se nazvasmo inocima, prilici da se u sve dane kajemo za svoje grehe. Pokajanje je put koji dovodi do Carstva, pokajanje je kljuc Carstva Nebeskog, pokajanje je put koji uvodi u zivot. Toga se puta, braco, drzimo, utvrdimo na njemu stope svoje, njemu se ne priblizava lukava zmija. Idenje po ovom putu je sada mukotrpno, ali kraj mu je radostan. Podvizavajmo se, braco, pre Sudnjeg dana da dobijemo vecna blaga i izbegnemo sve sto ocekuje nemarne i one koji zive bez pokajanja.” Tako taj sveti nastavnik, koji najpre sam ispunjavase svaku vrlinu, ucase bratiju, a oni, kao dobra zemlja, primahu seme njegovih reci i radjahu plodove dostojne pokajanja[38] – jedan sto, drugi sezdeset, a treci trideset, kao sto rece Gospod[39].

I mogahu se videti tada na zemlji ljudi zivotom ravni andjelima, i bese manastir Pecerski slican nebu u kome prepodobni otac nas Teodosije jasno zasija svetloscu dobrih dela, kao jedno od velikih svetila nebeskih. I Bog ga proslavi tako sto se on pokaza izvorom stvarne svetlosti.

Iguman manastira Arhistratiga Mihaila, Sofronije, idjase u svoj manastir, a bese tamna noc. I gle, vide cudesnu svetlost gde stoji samo nad manastirom prepodobnog Teodosija. Diveci se tome, iguman proslavi Boga govoreci: “O kako je velika dobrota tvoja, Gospode, sto pokaza takvog svetilnika na tom svetom mestu, koji tako prosvetljava svoj manastir.” A i mnogi drugi puno puta videse isto i ispricase svima.

Stoga cuse knezovi i boljari za njihov dobri zivot, te dolazahu kod velikog Teodosija, ispovedajuci mu svoje grehove, te primivsi od njega veliku korist odlazahu, a i donosise mu jedan delic od svoga imetka, na utehu bratiji i za uredjivanje manastira. Neki su im davali cak i svoja sela da se o njima staraju. A narocito je blazenoga veoma ljubio hristoljubivi knez Izjaslav, koji sedjase tada na prestolu svoga oca, pa ga cesto prizivase kod sebe, a dosta puta i sam dolazase k njemu, i nasicavase se tim duhovnim razgovorima i odlazase. Eto toliko otad Bog povelica to mesto, umnozavajuci u njemu sva dobra molitvom svoga ugodnika.

A otac nas Teodosije bese zapretio vrataru da posle svrsetka obeda nikome ne otvara vrata, i da niko ne ulazi u manastir dok ne bude vreme vecernje, tako da popodne otpocinu bratija radi nocnih molitava i jutrenja.

I jednog dana dodje u podne po svom obicaju hristoljubivi Izjaslav sa malo slugu – kad god htede da ide kod blazenoga, tad raspustase sve boljare svojim kucama, pa onda samo sa sestoro ili petoro slugu dolazase k njemu. Kad on, kako rekoh, dodje i sidje s konja, posto nikada ne jahase po manastirskom dvoristu, pristupi vratima i hoteci da udje naredi da mu se otvori. A onaj mu odgovori da je naredjenje velikog oca da se vrata nikome ne otvaraju dok ne bude vreme vecernje. Opet mu se hristoljubac obrati, da ovaj shvati ko je. I rece: “Ma ja sam to, otvori vrata samo meni”. A onaj, ne znajuci da je knez, ovako mu odgovarase: “Rekoh ti da mi je naredjeno od igumana da ako i sam knez dodje ne otvaram vrata, pa ako hoces, ti malo pricekaj dok ne bude vreme vecernje”. On pak odgovori: “Ja sam knez, ni meni li neces da otvoris?” Tad onaj proviri da vidi i, prepoznavsi kneza, ustrasi se, pa ne otvorivsi vrata otrca da kaze blazenome, a ovaj stojase pred vratima i cekase, podrazavajuci tako svetog i vrhovnog apostola Petra: kad ga, naime, izvede andjeo iz tamnice i on dodje do kuce gde behu njegovi ucenici i zakuca u vrata, a sluskinja proviri i vide Petra gde stoji, ona od radosti ne otvori vrata, nego otrca da izvesti ucenike o njegovom dolasku.[40] Tako i ovaj od straha ne otvori vrata, nego brzo otrcavsi izvesti blazenoga o hristoljupcu. Blazeni onda izadje i pokloni mu se, a potom mu hristoljubac rece: “Kakva ti je to, oce, zapovest, o kojoj govori ovaj crnorizac, ako i knez dodje da se ne pusta?” Blazeni odgovori: “O tom naredjenju govore, vladiko blagi, zbog toga da poslepodne ne izlaze bratija iz manastira, nego da otpocinu u to vreme, radi nocnog slavoslovlja. A tvoje Bogom podsticano staranje za Svetu Vladicicu nasu Bogorodicu je dobro i na napredak je tvojoj dusi. I mi se veoma radujemo tvome dolasku”. Posle toga odose u crkvu i pomolivsi se sedose. Tako se hristoljubivi knez nasicavase tim medotocnim recima sto ishodjahu iz usta prepodobnog oca naseg Teodosija, i primivsi od njega veliku korist, ode svojoj kuci slaveci Boga. I od toga dana ga poce jos vise ljubiti, i drzase ga kao za jednog od prvih svetih otaca, i veoma ga slusase i cinjase sve sto bi mu zapovedio veliki otac nas Teodosije.

Bozanstveni Varlaam, sin Jovana boljarina i iguman manastira Svetog mucenika Dimitrija, kojeg sagradi hristoljubivi knez Izjaslav, ode u sveti grad Jerusalim. Pohodivsi sveta mesta, vrati se u svoj manastir, pa opet nakon nekog vremena ode u Konstantinopol, i tu takodje pohodi sve manastire, i kupi sve sto je na korist za njegov manastir, pa podje na konjima u svoj kraj. Dosavsi do grada Vladimira, udje u jedan manastir blizu grada, koji zovu i Sveta gora, te tu usnu s mirom i srete kraj zivota. A onima sto behu sa njim bese zapovedio da dopreme njegovo telo u manastir svetog i blazenog oca naseg Teodosija i tu ga sahrane, a sve sto bese kupio u Konstantinopolu – ikone i druge potrepstine – da ide kud i on sam, i sve to naredi da se preda blazenome; tako bese zapovedio. Oni mu donesose telo i sahranise ga u manastiru blazenog i prepodobnog oca naseg Teodosija na desnoj strani crkve, gde je i dosad njegov grob.

Tad hristoljubivi knez izabra iz manastira velikog oca naseg Teodosija jednog od bratije koji zasija u kaludjerskom zivotu, zvanog Isaiju, te izvevsi ga, postavi ga za igumana u svoj manastir Svetog mucenika Dimitrija, a on radi svoje dobre naravi posle bese postavljen za episkopa grada Rostova. Velikog Nikona, kada umre Rostislav, knez onog ostrva[41], umolise tamosnji ljudi da otidje do kneza Svjatoslava i zamoli ga da im posalje svog sina da sede na njihov presto. Nikon cim stize, dodje u manastir blazenog oca naseg Teodosija, pa kad videse jedan drugog padose zajedno i poklonise se istovremeno, te se onda zagrlise i dugo plakahu, posto se dugo vremena ne videse.

Posle ovog moljase ga sveti Teodosije da se ne razdvaja od njega dok su god u ploti. To mu i obeca Veliki Nikon, govoreci: “Samo da odem do tamo i sredim svoj manastir, i odmah cu se vratiti nazad”, sto i ucini. Dodje sa knezom Glebom do onog ostrva, i kad onaj sede na presto u tom gradu, Nikon se vrati nazad.[42] Dodje u u manastir velikog oca naseg Teodosija, i sva svoja dobra predade blazenome, a sam mu se sa svakom radoscu pokoravase; i njega bogonadahnuti Teodosije vrlo ljubljase i drzase ga svojim ocem. Stoga, ako je gde odlazio, poveravao mu je bratiju da ih cuva i poucava kao najveci medju njima. I kada sam poucavase bratiju u crkvi svojim duhovnim besedama, naredjivase opet Velikome Nikonu da iz knjiga procita pouku bratiji, sto je nalagao i prepodobnom ocu nasem Stefanu, koji tada bese eklisijarh[43], a kasnije, po smrti blazenog Teodosija, i iguman tog manastira, pa potom episkop u vladimirskoj oblasti.

Jednoga dana kada htedose da slave praznik Svete Bogorodice, ne bi vode, a tada bese kelar ranije pomenuti Teodor, koji mi mnogo isprica o ovom preslavnom muzu. On ode i kaza blazenom ocu nasem Teodosiju da nema ko da nosi vodu. A blazeni zurno ustavsi poce da nosi vodu sa kladenca. Jedan od bratije vide ga gde nosi vodu, te brzo ode i javi nekolicini bratije, koji hitajuci dotrcase i nanesose vode napretek. A drugi put kad nekad ne bese pripremljenih drva za kuvanje, ode kelar Teodor do blazenog Teodosija, govoreci: “Naredi jednom od bratije koji je besposlen da ode i pripremi drva koliko nam treba”. A blazeni mu odgovori: “Ma, evo ja sam besposlen, pa cu otici”. Zatim naredi da bratija idu za trpezu, posto bese vreme obeda, a on sam uze sekiru i poce seci drva. Pa kad posle jela izadje bratija, videse svog prepodobnog igumana gde sece drva i tako se trudi. I svako uze svoju sekiru, te tako pripremise drva da im bi dovoljno za mnogo dana.

Takva bese gorljivost prema Bogu naseg blazenog duhovnog oca Teodosija; imase, naime, poniznost i krotost veliku, u tome podrazavajuci Hristu, istinitom Bogu, koji rece: Naucite se od mene, jer sam krotak i ponizan srcem[44]. Stoga, obaziruci se na takvo podvizavanje, ponizavase se i cinjase sebe poslednjim od svih i sluziteljem svima, i sobom davase primer svima. Na rad ishodjase pre svih, i u crkvi bi se nasao pre svih, a posle svih bi izlazio. Cesto dok je Veliki Nikon sedeo i sacinjavao knjige, blazeni bi sedeo pokraj njega i preo konce koji su bili potrebni za taj rad. Eto takva bese poniznost i prostota toga muza. I niko ga nikad ne vide da lezi porebarke, niti da poliva telo vodom, osim sto samo ruke umivase. A odeca mu bese ostra kostretna haljina na telu, a spolja, preko nje, druga haljina. I ta bese veoma bedna, a on je navlacio na sebe da se ne bi videla vlasenica[45]. Zbog ove bedne odece mu se mnogi nerazumni rugahu i ukoravahu ga. Blazeni s radoscu primase njihovu porugu, posto uvek imase na pameti rec Gospodnju i njome se tesase veseleci se: Blazeni ste kada vas sramote i lazuci govore protiv vas svakojake rdjave reci, zbog Mene. Radujte se u taj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vasa na nebesima.[46] Toga se secajuci i time se teseci, trpljase porugu i vredjanje od svih.

Jednog dana ode veliki otac nas Teodosije nekim poslom do hristoljubivog kneza Izjaslava, koji bese daleko od grada. Dodje i do veceri se zadrza zbog tog posla. I naredi hristoljubac, da bi ovaj nocu mogao da odspava, da ga na kolima odvezu do manastira. Dok idjase putem, vozar, videci ga u takvoj odeci i misleci da je jedan od ubogih, rece mu: “Crnorisce! Eto ti si po citave dane besposlen, a ja sam umoran. Ne mogu da jasem na konju. Nego hajde da ovako ucinimo: da ja legnem na kola, a ti bi mogao da jases konja”. Blazeni sa svakom poniznozcu usta i sede na konja, dok onaj leze na kola, pa idjase putem radujuci se i slaveci Boga. A kada bi zadremao, tad bi sisao i trceci isao pokraj konja sve dok se ne umori, te bi onda opet sedao na konja. Onda vec kad zora svitase, velmoze koje su isle prema knezu izdaleka prepoznavajuci blazenog silazahu s konja i poklanjahu se blazenom ocu nasem Teodosiju. On tad rece sluzi: “Evo, cedo, vec je svetlo! Sedi na svog konja”. A onaj, videci kako mu se svi poklanjaju, uzasnu se u dusi, i sav prestrasen ustade i sede na konja, te tako podje putem, dok prepodobni Teodosije sedjase na kolima. Svi boljari koji bi ga sreli mu se poklanjahu. A kad dodjose u manastir, izidjose sva bratija i poklonise mu se do zemlje. Sluga se pak jos vise uzasnu, pomisljajuci u sebi: “Ko je ovaj da mu se svi tako poklanjaju?” A on ga uhvati za ruku i uvede u trpezariju, pa naredi da mu se poda da jede i pije koliko hoce, i jos mu novca dade i otpusti ga. Ovo isprica bratiji sam onaj vozar, a blazeni o tome nikome ne kaza, nego svakog dana ucase tako bratiju da se ne uznose ni u cem, vec monah da bude ponizan i da sebe cini manjim od svih i da se ne velica, nego svima da bude pokoran. “Kad hodate, – govorase im, – neka svako ima ruke skrstene na prsima, i da vas niko ne prestize u vasoj poniznosti, da se poklanjate jedan drugome kao sto i prilici monahu, i ne prelazite iz kelije u keliju, nego neka se svaki od vas u svojoj keliji moli Bogu.” Ovim i drugim recima ih svakog dana ne prestajuci poucavase, a kad bi cuo da neko od bratije (strada) od besovskih privida, prizvao bi ga i, posto je bio u svim iskusenjima, ucase ga i poucavase da stane cvrsto protiv djavoljih smicalica, nikako da ne uzmice, i da ne slabi od privida i besovske napasti, da ne odlazi sa toga mesta, nego da se ogradi postom i molitvom, i cesto priziva Boga da bi pobedio zlog besa. Govorase im i ovo: “Tako i meni bese isprva. Dok sam jednu noc pojao u keliji uobicajene psalme, kad gle, crn pas stade preda me, tako da se nisam mogao ni pokloniti. Dugo je casova stajao preda mnom, pa ga ja, izazvan, htedoh udariti, a on postade nevidljiv za mene. Tad me obuze strah i trepet, tako da htedoh vec da bezim s toga mesta, da mi Gospod nije pomogao. Malo se prenuvsi od uzasa, poceh da se prilezno molim Bogu i cinim cesta kolenpreklonjenja, i tako pobeze od mene taj strah, te ih se od toga casa nisam vise bojao ni kad bi mi se javili pred mojim ocima. Uz to govorase i mnoge druge reci, krepeci ih protiv zlih duhova. Potom bi ih otpustao, a oni bi se radovali i slavili Boga zbog takve pouke njihovog dobrog nastavnika i ucitelja.

Ovo mi isprica jedan od bratije, po imenu Ilarion[47], govoreci: “Veliku mi pakost cinjahu u keliji zli besovi.” Kada bi, naime, legao na svoj lezaj, utom bi mnostvo besova doslo i uhvatilo ga za kosu, te ga tako gurahu i vucijahu, a drugi, poduhvativsi zid, govorahu: “Ovamo ga treba vuci, da ga zid udavi”. I tako mu svake noci cinjahu, pa ne mogavsi vise to da trpi, ode i isprica prepodobnom ocu Teodosiju tu besovsku pakost. I htede da ode sa tog mesta u drugu keliju. A blazeni ga moljase, govoreci: “Ne, brate, nemoj otici sa tog mesta, da se ne bi pohvalili tobom zli dusi, kako te pobedise i nevolju ti ucinise, i otad ti jos vece zlo pocnu ciniti, dobivsi vlast nad tobom. Nego se ti moli Bogu u svojoj keliji, pa ce ti Bog, videci tvoje trpljenje, dati pobedu nad njima, tako da nece smeti ni da ti se priblize”. A onaj mu opet govorase: “Molim te, oce, ja vise ne mogu da boravim u keliji radi mnostva besova koji u njoj zive”. Tad ga blazeni prekrsti, pa mu rece: “Idi i budi u svojoj keliji, i odsad ti nece nikakvu pakost ciniti lukavi besovi, jer neces ih ni videti”. On pak, poverova i pokloni se svetome, te ode, i tu noc leze u svojoj keliji slatko spavajuci. I otada se pokvareni besovi ne smedose ni pribliziti tome mestu, odgonjeni molitvama prepodobnog oca naseg Teodosija, pa bezeci otidose.

A ovo mi takodje isprica kaludjer Ilarion. Bese on, naime, vest u pisanju knjiga, te dane i noci pisase knjige u keliji kod blazenog oca naseg Teodosija, dok je ovaj tiho ustima pojao Psaltir, a rukama preo vunu ili radio neki drugi rad. Dok su tako jedne veceri radili svaki svoj rad, udje ikonom[48] i rece blazenome da nemaju sutra za sta da kupe bratiji hranu i drugo sto im je potrebno. A blazeni mu rece: “Evo, kako vidis, vece je, i sutrasnji dan je jos daleko. Zato idi i strpi se malo moleci se Bogu, ne bi li nas pomilovao i pobrinuo se za nas kako sam hoce”. To cuvsi, ikonom otide. Blazeni zatim ustade i ode u svoju keliju da po obicaju poje dvanaest psalama. A posle molitve ode i sede da radi svoj rad. I opet udje ikonom, isto govoreci. Tad mu odgovori blazeni: “Rekoh ti, idi i pomoli se Bogu. Sutradan otidji u grad i od prodavaca uzmi na zajam koliko ti treba za bratiju, pa cemo posle, kada Bog ucini dobrocinstvo, vratiti dug od Boga, jer je veran Onaj koji kaze: Ne brinite se za sutra[49], i On nas nece ostaviti”. Cim ode ikonom, i gle, udje svetao mladic u vojnickoj odori, pokloni se i, nista ne rekavsi, metnu na stub grivnu zlata, pa onda opet cuteci izadje napolje. Ustade blazeni i uze zlato, i sa suzama se pomoli u svom umu. Onda pozva vratara i upita ga da li je ko prilazio vratima ove noci. A on uz zakletvu ustvrdi da su vrata jos za videla zatvorena, i otad ih nije otvarao i niko im nije prilazio. Potom blazeni pozva ikonoma i dade mu grivnu zlata govoreci: “Sta kazes, brate Anastasije? Da nemamo cime da kupimo bratiji trebovanje? Evo, pa idi kupi sto je potrebno bratiji. A sutra neka se opet Bog za nas pobrine”. Tad ikonom shvati, i pavsi pokloni mu se. A blazeni ga pouci govoreci: “Nikad ne ocajavaj, nego se krepi u veri, svu svoju brigu prebaci na Gospoda[50] i On ce se pobrinuti za nas kako hoce. I ucini bratiji veliki praznik danas”. A Bog mu i dalje davase sve sto je potrebno za to bozansko stado.

Blazeni za sve njih noci besano provodjase, s placem se moleci Bogu, i cesto ka zemlji kolena savijase, sto su dosta puta culi crkveni nadzornici, kad je bilo vreme za jutrenje i kad su oni hteli da uzmu blagoslov od njega. Jedan od njih tiho pridje, i stade da poslusa, te ga cu kako se moli i puno place i cesto udara glavom od zemlju; a onaj se malo povuce i podje bocno, pa kad (Teodosije) cu tapkanje ucuta, praveci se pred onim da spava. Onaj pokuca i rece: “Blagoslovi, oce!” A blazeni cutase, tako da je onaj tri puta kucao i govorio: “Blagoslovi, oce!” Pa onda on, kao prenuvsi se od sna, kaza: “Gospod nas Isus Hristos da te blagoslovi, cedo”, te se opet pre svih nadje u crkvi. Pricahu za njega da je ovako svake noci cinio.

Bese u njegovom manastiru neki crnorizac po cinu prezviter, a po imenu Damjan[51], koji gorljivo podrazavase zitiju i poniznosti svog prepodobnog oca Teodosija. Za njega mnogi svedoce o njegovoj dobroj poniznosti i o zivotu i o poslusanju, i kako prema svima stece pokornost. Narocito su oni koji su bili sa njim u keliji videli njegovu krotost i nespavanje po citave noci, i kako je s prileznoscu citao svete knjige, te jos mnogo toga pricahu o njemu. Kada se on razbole i bese vec pri kraju, moljase se Bogu sa suzama, govoreci: “Gospode moj, Isuse Hriste, udostoj me da budem zajednicar slave Tvojih svetih i sa njima da se pricestim Carstvu Tvome, i nemoj me razdvojiti, molim Te, Vladiko, od oca i nastavnika moga prepodobnog Teodosija, nego me sa njim pribroj u taj svet koji si pripremio pravednicima”. Dok on tako prebivase i moljase se, i gle, iznenada stade kod odra njegovog blazeni Teodosije, koji mu pade na prsa i ljubazno ga celivajuci rece mu: “Evo, cedo, u vezi toga sto si se molio Gospodu, sad me posla da te izvestim da ce ti biti po tvojoj molbi, i bices pribrojan sa svetima i sa njima ces biti zajednicar u Carstvu nebeskog Vladike. A kad mi Gospod Bog naredi da se prestavim sa ovoga sveta i dodjem k tebi, tad se vise necemo razdvajati, nego cemo zajedno biti na onome svetu”. I ovo rekavsi, postade mu nevidljiv. Potom onaj shvati da mu to bese javljanje od Boga, jer ga ne vide da izadje na vrata, niti pak da udje na vrata, nego na onom mestu gde se javi, na tom postade i nevidljiv. I brzo dozva svog posluznika i posla ga po blazenog Teodosija. On brzo dodje, a ovaj mu rece veselog lica: “Hoce li, oce, biti tako kako si mi obecao sad kad si mi se javio?” Blazeni, ne znajuci za to, odgovori: “Ne znam, cedo, o kakvom to govoris obecanju?” Tad mu isprica kako se moljase i kako mu se javi sam prepodobni. To cuvsi, bogonadahnuti otac nas Teodosije se nasmesi i malo zasuzi, pa mu rece: “Da, cedo, bice ti kako ti obeca andjeo kad se javi u mom liku. A ja, gresni, kako mogu biti zajednicar one slave sto je pripremljena pravednicima?” On, medjutim, cuvsi obecanje, obradova se. I kad se nesto bratije sabra, sve celiva i tako s mirom predade dusu u ruke andjelima sto po njega dodjose. Tad blazeni naredi da se udari u klepalo da se saberu bratija, te tako sa odgovarajucom cascu i pojanjem pogrebose njegovo casno telo, gde i svu drugu bratiju pogrebavahu.

Umnozavase se bratija, i slavnom ocu nasem Teodosiju bese nuzda da prosiri manastir i da postavi kelije, radi mnostva onih koji su dolazili i postajali monasi. I on sam sa bratijom radjase i ogradjivase manastirsko dvoriste. Kada bese skinuta ograda sa manastira i niko ga ne cuvase, jedne noci, kad bese velika tama, dodjose im razbojnici. Govorahu oni: “U zgradi crkvenoj, tu im je imetak sakriven”, i zbog toga ne idose ni do jedne kelije, nego kretose ka crkvi. I gle, cuse glas pojaca u crkvi. A ovi, misleci da bratija poje povecernu molitvu, otidose. Malo sacekavsi u sumi, pomislise da je pojanje vec gotovo, pa opet dodjose do crkve. I gle, opet cuse isti glas i videse u crkvi svetlost precudesnu, i miomir ishodjase iz crkve – andjeli, naime, pojahu u njoj. Oni pomislise da bratija savrsavaju polunocnicu, pa opet otidose cekajuci da ovi zavrse pojanje i onda da udju u crkvu i zgrabe sve u njoj. I tako puno puta dolazise, i cuse isti onaj glas andjelski. Bi vreme za jutrenju, i ponomar[52] udari u klepalo. A oni otidose malo u sumu i sedose, govoreci: “Sta da cinimo? Evo nam se cini da je prividjenje bilo u crkvi. Nego, kad se svi saberu u crkvi, tad cemo otici i zagradivsi vrata sve cemo ih pobiti i tako cemo im imetak uzeti.” Tako ih vrag na to huskase, hoteci da time iskoreni sveto stado sa tog mesta, no medjutim ne uzmoze, nego sam od njih bese pobedjen, posto Bog pomoze molitvama prepodobnog oca naseg Teodosija. Ti zli ljudi malo sacekase, i prepodobno stado se sabra u crkvi sa svojim blazenim nastavnikom i pastirom Teodosijem, i kretose na njih kao divlje zveri. I cim dodjose bi cudo strasno: uzdize se crkva sa zemlje i sa onima u njoj pope se u vazduh, tako da je ni strelom ne bi mogli pogoditi. Oni pak, videvsi cudo, uzasnuse se i uplasivsi se vratise se svojoj kuci. I otad se umilise, i nikome zla ne cinjahu, a staresina njihov sa drugom trojicom dodje kod blazenog Teodosija da se pokaje i isprica mu sve sto bi. A blazeni, to cuvsi, proslavi Boga koji ih spase od takve smrti. I pouci ih o spasenju duse, i tako ih otpusti, slaveci i blagodareci Boga za sve to.

Ovo cudo sa tom crkvom vide i jedan boljarin hristoljubivog Izjaslava. Jahase negda nocu po polju, oko 15 poprista od manastira blazenog. I gle, vide crkvu kod oblaka. I u uzasu pojuri sa sluziteljima, hoteci da vidi kakva je to crkva. I kad dodje do manastira blazenog Teodosija, tada, dok on gledase, sidje crkva i stade na svoje mesto. On pokuca na vrata i vratar mu otvori vrata, pa udje i isprica blazenome sta bi. I otad cesto dolazase kod njega, nasicujuci se od njega duhovnim recima, te davase i od svog imetka na uredjivanje manastira.

Drugi jedan boljarin tog istog hristoljupca, iduci nekad sa svojim hristoljubivim knezom na neprijatelje, hoteci da odrze bitku, rece: “Ako se vratim zdrav kuci, dacu Svetoj Bogorodici u manastir blazenog Teodosija dve grivne zlata, i jos cu za ikonu Svete Bogorodice iskovati venac”. Potom se sastadose, i mnogi u boju od oruzja padose. Naposletku bise neprijatelji pobedjeni, a ovi se spaseni vratise svojim kucama. Boljarin zaboravi sta dade Svetoj Bogorodici. I gle, posle nekoliko dana, kada je u podne spavao u svojoj kuci, dodje mu strasan glas koji ga pozva po imenu: “Klimente!” On se prenu i sede na lezaj. Tu on vide ikonu Svete Bogorodice, koja bese u manastiru blazenog, gde stoji pred njegovim odrom. I glas od nje ishodjase ovakav: “Zasto, Klimente, obeca da ces mi dati, pa mi ne dade? Ali ti sada kazem: pozuri da izvrsis svoje obecanje!” Ovo rekavsi, ikona Svete Bogorodice postade mu nevidljiva. Tada taj boljarin, u strahu, odmah uze sto bese obecao, i odnevsi u manastir dade blazenom ocu, te i venac Svete Bogorodice na ikoni iskova. Pa opet, posle nekoliko dana, namisli taj boljarin da u manastir blazenog da Evandjelje. Dodje kod velikog Teodosija u manastir, imajuci pod pazuhom sakriveno sveto Evandjelje, pa kad htedose posle molitve da sedu, a on jos ne pokaza Evandjelje, rece mu blazeni: “Najpre, brate Klimente, izvadi to sveto Evandjelje sto imas pod pazuhom i sto si obecao da das Svetoj Bogorodivi, pa cemo onda sesti”. To cuvsi, on se zadivi vidovitosti prepodobnog, posto ne bese nikog o tome obavestio. I tako izvadivsi sveto Evandjelje, dade blazenome u ruke, pa sede i nasitivsi se duhovne besede vrati se svojoj kuci. I otad imase prema blazenom Teodosiju veliku ljubav i cesto dolazase kod njega, i veliku korist dobivase od njega.

I kad ovi dolazahu kod njega, on im je posle bozanskog ucenja podnosio trpezu od manastirskih jela: hleb, socivo i malo ribe. Kako je puno puta i hristoljubac Izjaslav kusao od takvih jela i veselio se, rece on blazenom Teodosiju: “Eto, kako znas, oce, svim dobrima ovog sveta mi se ispuni dom, ali nikad nisam okusio tako slatka jela kao sad ovde. Mnogo puta moje sluge prigotove razlicita i skupocena jela, pa opet nisu tako slatka. Nego, molim te, oce, kazi mi, otkud takva sladost u vasem jelu?” Tada mu bogonadahnuti otac Teodosije, hoteci ga podstaci na ljubav Boziju, rece: “Ako hoces, dobri vladiko, da to saznas, slusaj sta cemo ti reci. Kada bratija ovog manastira hoce da kuvaju ili peku hleb, ili neku drugu sluzbu da cine, onda prvo jedan od njih ode i uzme blagoslov od igumana, pa se zatim pokloni pred svetim oltarom tri puta do zemlje, pa onda zapali svecu od svetog oltara i njome nalozi vatru. A kada uliva vodu u kotao, govori staresini: ‘Blagoslovi, oce!’, i onaj kaze: ‘Bog te blagoslovio, brate!’ I tako se sva njihova sluzba izvrsava sa blagoslovom. A tvoje sluge, kako rece, rade svadjajuci se i segaceci i psujuci jedan drugog, a puno ih puta i upravitelji biju. I tako se sva njihova sluzba obavlja sa grehom”. Ovo cuvsi, hristoljubac rece: “Uistinu je tako, oce, kao sto rece”.

Prepodobni otac nas Teodosije bese uistinu ispunjen Duhom Svetim, pa stoga i Bozije talante umnozi, i naselivsi nekada prazno mesto mnostvom crnorizaca nacini slavan manastir. Zato ne htede nikakvu zalihu da stvara u njemu, nego verom i nadom Bogu priticase, tako da nemade nade u imetak. Zbog toga cesto hodjase po kelijama svojih ucenika, te ako bi sta kod nekog nasao, bilo jelo jestivo[53], bilo odecu mimo odece po ustavu, ili neki imetak, ovo bi uzimao i bacao u pec, kao vrazji deo i oglusivanje na greh. I ovako im govorase: “Nije lepo da mi, braco, monasi, koji odbacismo svetovno, opet sabiramo imetak u svojim kelijama. Kako mozemo prinositi Bogu cistu molitvu, drzeci u svojoj keliji riznicu imetka? U vezi toga cujte Gospoda koji kaze: Gde su blaga vasa, tu su i srca vasa[54], i opet o onima koji sabiraju: Bezumnice, ove noci dusu cu tvoju uzeti, a ono sto si sabrao cije ce biti?[55] Zato, braco, budimo zadovoljni nasim odecama po ustavu, i jelom koje nam u trpezariji iznese kelar, u keliji nemajuci nista od ovoga, da tako sa svakim usrdjem i svim umom svoju molitvu cistu prinosimo Bogu”. Ovo im i jos mnogo drugog savetovase, sa svakom poniznoscu i sa suzama sve uceci. Nikada ne bese naprasit, ni gnevljiv, ni srdit ocima, nego milosrdan i tih, i milosti imase prema svima. Stoga ako je neko od svetog stada i oslabio srcem i odlazio iz manastira, blazeni bi radi njega bio u velikoj tuzi i jadu, i molio bi se Bogu da se zalutala ovcica iz njegovog stada vrati nazad. I tako bi sve dane provodio placuci i moleci Boga za njega, sve dok se ne bi taj brat vratio nazad. Onda bi ga blazeni s radoscu primao i ucio ga da niposto ne slabi zbog vrazijih smicalica, niti da im pusta na sebe, vec da cvrsto stoji. Jer, kako rece, “nije muska ta dusa koja slabi od ovih napasti tuge”. Ovo i mnogo drugog bi rekao, i utesivsi toga s mirom bi ga otpustao u keliju.

Bese tu jedan brat slab, koji cesto begase iz manastira blazenog, a kada bi opet dosao, blazeni bi ga s radoscu primao, jer govorase da ga nece ostaviti tek tako da skonca negde izvan manastira. Jer, iako mnogo puta bese od nas odlazio, ipak ce on u ovom manastiru docekati kraj zivota. I s placem moljase Boga za njega, proseci mu strpljenja. Tako posle mnogih odlazenja, dodje on jednom u manastir moleci velikog Teodosija da bi ga primio. A on, buduci uistinu milostiv, kao ovcicu koja se izgubi i dodje, tako ga primi i pribroja svome stadu. Onaj crnorizac bese svojim rukama radio i stekao nesto imetka, posto je izradjivao platna, pa to donese i metnu pred blazenog. A sveti mu rece: “Ako hoces da budes savrsen crnorizac, uzmi ovo, posto je plod neposlusnosti, pa ubaci u zapaljenu pec”. On pak, buduci topao za veru, po naredjenju blazenog ubaci u pec, i tako to izgore. Otad zivljase u manastiru i tu provede sve svoje ostale dane, i tako tu po predskazanju blazenog s mirom usnu. Takva ti bese ljubav blazenoga, i takvo imase milosrdje prema svojim ucenicima, da se ne bi nijedan odvojio od njegovog stada, nego ih sve skupa kao pastir dobri napasase, uceci ih i teseci i recima im opominjuci duse, ne prestajuci da ih hrani i napaja. Time mnoge navodjase na Bozije poznanje i usmeravase ka Nebeskom Carstvu. No sad opet podjimo na ostalo pripovedanje o ocu nasem Teodosiju.

Jednog dana dodje kelar kod blazenog govoreci: “Danas nemamo sta da iznesem za jelo, niti imam sta da skuvam”. Rece mu blazeni: “Idi, strpi se malo i moli Boga ne bi li se On za nas pobrinuo. Ako nista, skuvaj psenicu i pomesaj je s medom, pa iznesi na trpezu bratiji da jedu. Ipak se uzdam u Boga koji je u pustinji nepokornom narodu sasuo hleb nebeski i prosuo prepelice.[56] On je mocan da nam i danas da hranu”. To cuvsi, kelar otide. I blazeni moljase Boga za njih. A onome gorespomenutom boljarinu Gospod metnu na um, te napuni troja kola hranom: hlebom i sirom, i ribom, socivom i prekrupom, pa jos i medom, i to posla blazenome u manastir. Kad to vide, blazeni proslavi Boga i rece kelaru: “Vidis li, brate Teodore, da nas nece Bog ostaviti ako se uzdamo u Njega svim srcem. Nego idi i nacini danas veliki obed za bratiju, jer ovo je poseta Bozija.” I tako se blazeni veseljase sa bratijom na obedu duhovnim veseljem, dok sam jedjase suv hleb i zelje kuvano bez ulja i pijase vodu – to mu uvek bese jelo. I nikada ga ne videse tuzna ili snuzdena dok je sedio sa bratijom na obedu, vec uvek imase veselo lice i tesase se blagodacu Bozijom.

Blazenome jednom dovedose svezane razbojnike, koje behu uhvatili u jednom manastirskom selu kada htedose da ukradu. A blazeni, videci ih svezane i u takvom jadu, sazali se veoma i zasuzivsi naredi da ih razrese i da im daju da jedu i piju. Zatim ih mnogo ucase da nikoga ne ostecuju i nikome zla da ne cine. Podade im dosta od imetka za sve potrebno, i onda ih s mirom otpusti slaveci Boga; tako se oni otad umilise i nikome zla ne cinjahu, nego se izdrzavahu svojim radom.

Takvo bese milosrdje velikog oca naseg Teodosija da kada bi video nekog siromaha ili bogalja, u jadu i u bednoj odeci, zaljase radi njega i veoma zbog njega tugovase, i s placem prolazase pored njega. Zbog toga nacini prihvatiliste pri svom manastiru i sagradi u njemu crkvu Svetog Prvomucenika Stefana, te dozvoli da tu stanuju siromasni i slepi i hromi i iznemogli, i od manastira im davase sve potrebno, i od svega manastirskog davase im deseti deo. Pa jos i svake subote po potrebi slase kola hleba zatvorenicima.

Jednog dana dodje prepodobnom Teodosiju svestenik iz grada, moleci vina za sluzenje svete liturgije. Blazeni odmah prizva nadzornika crkvenog i naredi mu da nalije vina u sud koji ovaj bese doneo, i da mu preda. A on rece: “Malo imamo vina, tek toliko da nam bude dovoljno za tri ili cetiri dana svete liturgije”. Blazeni mu odgovori: “Nalij to sve ovome coveku, a za nas ce se Bog pobrinuti”. On otide i prekrsivsi naredjenje svetog uli mu u sud malo vina, ostavivsi za sutrasnju crkvenu sluzbu. Svestenik ponese to malo sto mu dade, pa pokaza blazenom Teodosiju. Opet prizvavsi crkvenjaka, rece mu: “Rekoh ti da izlijes sve i da se ne brines za sutrasnji dan, jer nece Bog ostaviti ovu crkvu sutra bez sluzbe, nego ce nam vec danas dati vina napretek”. Tad crkvenjak ode, pa izli svo vino svesteniku, i onda ga otpusti. Kad posle svrsetka vecere sedjahu, i gle, po predskazanju blazenog dovezose tri kola puna krcaga s vinom, koje posla neka zena koja je svime upravljala u domu blagovernog kneza Vsevoloda. Ovo videvsi, crkvenjak proslavi Boga, diveci se vidovitosti prepodobnog Teodosija, jer kako on rece: “Ovog ce nam dana Bog dati vina napretek”, tako i bi.

Kad jednom na dan svetog i velikog Dimitrija, u koji on doceka kraj svog mucenja za Hrista, prepodobni Teodosije podje sa bratijom u manastir Svetog Dimitrija, a tad mu donesose od nekoga hlepcice veoma bele, te on naredi kelaru da ih iznese za jelo bratiji koja behu ostala. Onaj se pak oglusi, pomislivsi u sebi ovako: “Sutra cu im, kada dodju sva bratija, izneti ove hlebove, a sada cu ovoj bratiji izneti manastirski hleb”. Kako pomisli, tako i ucini. Sutradan kad sedose za obed, i oni hlebovi behu izrezani, blazeni pogleda i vide te hlebove, pa prizva kelara i upita odakle su hlebovi. On odgovori: “Juce su doneseni, nego posto juce bi malo bratije, pomislih da ih danas svoj bratiji iznesem za jelo”. Blazeni mu potom rece: “Trebalo je ne brinuti se za iduci dan[57], nego uciniti po mom naredjenju. I sad bi se Gospod nas, koji se vazda za nas brine, jos vise pobrinuo i dao nam sto je potrebno”. Tad naredi jednome od bratije da sabere u kos te ulomke, pa da ih odnese i prospe u reku, a onoga ucvrsti epitimijom, zato sto ucini neposlusnost.

Tako on cinjase ako bi cuo da se neki rad cini bez prethodnog uzimanja blagoslova, jer ne hocase da sveto stado okusi takvo jelo koje ne bese sa blagoslovom nacinjeno, i koje bese od neposlusnosti, nego kao vrazji deo to naredjivase nekad da se baca u zapaljenu pec, a nekad da se baci u recne struje.

Posle smrti blazenog oca naseg Teodosija bi neka takva stvar od neposlusnosti, te iako ne prilici da se ovde prica, ipak dodjosmo do toga da je pomenemo, te cemo ovoj (prethodnoj) pridodati jednu slicnu rec.

Posle izgnanja iz manastira prepodobnog naseg igumana Stefana, kada Veliki Nikon preuze igumanstvo, prispese dani svetog i velikog posta. I u prvu nedelju toga uzdrzanja, posto se dobri podviznici potrude u tu nedelju, ustanovi prepodobni otac nas Teodosije da im u petak te nedelje hlebovi budu veoma beli, a neki da se prave i sa medom i makom. Tako i Nikon naredi kelaru da po tom obicaju cini, a on ucini neposlusnost i slaga, rekavsi: “Nemam brasna za pravljenje takvih hlebova”. Medjutim, Bog ne prezre truda i molitve svojih prepodobnih, i ne dade da se razrusi ono sto ustanovi bozanstveni Teodosije. I gle, kad posle svete liturgije oni idjahu na taj posni obed, iako se to nikako nije ocekivalo, dovezose puna kola takvih hlebova. Bratija to videvsi proslavise Boga, cudeci se kako se Bog vazda brine za njih, dajuci im sve potrebno, molitvama prepodobnog im oca i nastavnika Teodosija. Kad zatim posle dva dana kelar naredi da se po obicaju ispeku bratiji hlebovi od tog brasna za koje rece “nemam”, dok su pekli, pripremali i mesili testo, i salivali u njega kljucalu vodu, nadje se tu zaba, skuvana u toj vodi, i tako time oskvrni delo ucinjeno iz neposlusnosti. Bog tako izvole radi cuvanja svetog stada, koje takav podvig ucini u svetu nedelju, da ne bi jelo takav hleb. Nego ga kao vrazji deo poganstinom oskvrni Bog da se time to pokaze. Neka mi zbog ovoga niko od vas ne zameri sto napravih prekid svoje reci: to napisah zbog toga da shvatite da nam nije lepo da se u ma cemu oglusimo o svog nastavnika igumana, znajuci da ako od njega nesto i sakrijemo, od Boga nista nije sakriveno, i On ce se odmah zauzeti za tog koga nam postavi za staresinu i pastira, da ga svi slusaju i da sve cinimo po njegovom naredjenju.

Vratimo se ipak na nase prvo pripovedanje, na ono sto pricamo o blazenom Teodosiju.

Dodje jednom praznik Uspenja Presvete Bogorodice, pa se i u crkvi spremahu za praznik toga dana, a ne bi drvenog ulja[58] da se ulije u kandila za taj dan. Pomisli nadzornik crkveni da od lanenog semena iscedi ulje, pa da to nalije u kandila i zapali. I upita za to blazenog Teodosija, a onaj mu dozvoli da ucini kako pomisli. A kad htede da ulije u kandilo to ulje, vide misa upalog u njega, gde mrtav u njemu pliva. Zatim brzo ode i isprica blazenome, govoreci: “Sa svakim oprezom bejah pokrio taj sasud sa uljem, i ne znam otkud udje ta pogan i utopi se”. A blazeni pomisli da je ovo Bozije providjenje. Proklevsi svoje neverstvo, rece onome: “Trebalo je, brate, da imamo nadu u Boga, nadajuci se da je mocan da nam da sto je potrebno, sta god mi hteli. A ne tako neverujuci uciniti, sto nije trebalo. Nego idi i prolij to ulje na zemlju. I malo se strpimo, moleci Boga, i On ce nam danas dati drvenog ulja napretek”. Kad vec bese vreme za vecernje, neko od bogatih donese vrlo veliki krcag pun drvenog ulja. Kad to vide, blazeni proslavi Boga zato sto im brzo uslisa molitvu. I tako nalise sva kandila, i preostade veci deo ulja. I tako sutradan obelezise svetli praznik Svete Bogorodice.

Bogoljubivi knez Izjaslav, koji zaista bese topao za veru prema Gospodu nasem Isusu Hristu i Njegovoj Precistoj Materi, koji docnije polozi dusu svoju za brata svoga, prema Gospodnjem glasu[59], on imade, kako rekosmo, neobicnu ljubav prema ocu nasem Teodosiju, i cesto dolazase k njemu, nasicujuci se duhovnim recima od njega. Dodje tako jednog dana, i dok sedjahu u crkvi na toj bozanstvenoj besedi, bi vreme za vecernje. Tako se hristoljubac nadje sa blazenim i sa casnom bratijom na vecernjem slavoslovlju. I odmah pljusnu velika kisa, pa blazeni, videvsi da tako navali kisa, prizva kelara govoreci mu: “Pripremi hranu za veceru i knez da jede”. Tad mu pristupi kljucar i rece: “Gospodine oce! Nemamo meda da piju knez i oni sa njim”. Rece mu blazeni: “Nemas li nimalo?” Odvrati on: “Ne, oce, nimalo nemam” – bese, kako rece, izvrnuo tu praznu posudu i metnuo je naopacke. Rece mu opet blazeni: “Idi i bolje pogledaj da li je bar nesto malo od njega ostalo”. A on odgovarajuci rece: “Veruj mi, oce, da sam tu posudu, u kojoj je bilo to pice, izvrnuo i metnuo naopacke”. Onda mu Teodosije, uistinu ispunjen duhovnom blagodacu, rece: “Idi po mojoj reci, i u ime Gospoda naseg Isusa Hrista naci ces u toj posudi med”. On pak, poverovavsi blazenome, otide, i dosavsi u kucu, po reci svetog oca naseg Teodosija nadje bacvu uspravno postavljenu i punu meda. Ustrasivsi se, brzo ode i isprica blazenome sta bi. Rece mu blazeni: “Cuti, cedo, i ne reci nikome o tom ni jednu rec, nego idi i nosi koliko ti treba knezu i onima sa njim, pa jos i bratiji podaj od njega da piju. Ovo je, naime, blagoslov Boziji”. Cim kisa prestade, otide hristoljubac svome domu. A takav blagoslov bese na tom (svetom) domu, da im je za mnogo dana bilo dovoljno (meda).

Jednom dodje iz nekog sela manastirski monah blazenom ocu nasem Teodosiju govoreci: “U stali je, gde zatvaraju stoku, staniste besova, i veliku pakost cine u njemu i ne daju (stoci) da jede. Puno puta i svestenik cini molitvu i kropi svetom vodom, ali nista: ostadose ti zli besovi, i muce stoku sve dosad”. Tad se otac nas Teodosije naoruza protiv njih postom i molitvom, prema Gospodnjem glasu koji rece: Ovaj se rod ne izgoni nicim osim molitvom i postom[60]. Tako se nadase blazeni da ce ih prognati sa tog mesta, kao sto je nekad iz mesionice. I dodje u to selo, i navece udje sam u tu stalu gde besovi imahu staniste, i zatvorivsi vrata tu ostade do jutra, cineci molitvu. Tako se od toga casa vise ne pojavise besovi na tom mestu, pa ni na dvoristu ne cinjahu nikome pakosti; molitvama prepodobnog oca naseg Teodosija kao oruzjem behu odagnani iz tog sela. Potom opet dodje blazeni u svoj manastir, kao silni junak, pobedivsi zle duhove koji pakostise u njegovoj oblasti.

Jednog dana opet, dodje blazenom i prepodobnom ocu nasem Teodosiju staresina pekara, govoreci: “Nemamo brasna za pecenje hleba bratiji”. Rece mu blazeni: “Idi pogledaj u spremnik ne bi li nasao malo brasna u njemu, dok se Gospod opet ne pobrine za nas”. Ovaj je znao da bese pomeo u tom spremniku u jedan ugao malo mekinja, svega tri ili cetiri pregrsta, pa stoga rece: “Istinu ti kazujem, oce, jer ja sam pometoh taj spremnik, i u njemu nema nista sem malo mekinja u jednom uglu”. Rece mu otac: “Veruj mi, cedo, da je mocan Bog i od to malo mekinja da nam napuni taj spremnik brasnom, kao sto i u Ilijino vreme ucini onoj udovici, umnozivsi od jednog pregrsta brasna mnostvo, tako da se ona sa svojim cedima prehranjivala u gladno vreme, sve dok ne nastade obilje medju ljudima[61]. Evo i sada je isto, i mocan je On da i nama takodje od malo ucini mnogo. Nego idi i pogledaj hoce li biti blagoslova na tom spremniku”. To cuvsi onaj otide i cim udje u onu kucu vide kako je spremnik, koji pre bese prazan, po molitvama prepodobnog oca naseg Teodosija pun brasna, tako da se presipalo preko pregrade na zemlju. Uzasnu se videci takvo preslavno cudo i vrativsi se isprica blazenome. A sveti ce njemu: “Idi, cedo, i nikome ovo ne objavljuj, nego kao i obicno nacini bratiji hleb. Jer eto, molitvama prepodobne bratije nase posla nam Bog milost Svoju, dajuci nam sve potrebno, sta god da hocemo”.

Takva bese gorljivost prema Bogu i nada, i takvo uzdanje imase u Gospoda naseg Isusa Hrista, tako da nije imao nadu ni na sta zemaljsko, niti se uzdao i u sta na ovom svetu, nego svim umom i svom se dusom uspravljase prema Bogu, i u Njega svo uzdanje polozi, nikako ne brinuci za sutrasnji dan, i po citave dane imase na pameti u svom srcu glas Gospodnji koji rece: Ne brinite se ni o cemu, i pogledaj ptice nebeske kako ne seju ni zanju, niti sabiraju u zitnice svoje, nego Otac nebeski hrani ih, a koliko ste vi pretezniji od njih[62]. Stoga se po citave noci sa suzama moljase Bogu za svoje stado, govoreci: “Posto si nas Ti, Vladiko, skupio na ovom mestu, te ako Ti je ugodno da zivimo na njemu, budi nam pomocnik i davalac svih dobara. Jer evo, u ime Presvete Matere Tvoje sagradjen je ovaj dom. Mi smo pak u Tvoje ime sabrani u njemu, i Ti nas odrzi i sacuvaj od svake namisli svelukavog vraga, i udostoj nas da dobijemo vecni zivot. Uvek umeci u srca nasa strah Tvoj, da njime pridobijemo ona blaga koja si pripremio pravednicima”. I tako svakog dana prebivase uceci bratiju i teseci i upozoravajuci da niposto ne oslabe, nego da budu krepki u svim kaludjerskim trudovima. I tako prilezno napasase svoje stado, i cuvase ga, da ne bi kako podmukli vuk usao i rasterao bozansko stado.

A sada o tome kako se coveku nekom hristoljubivom i bogobojazljivom vidjenjem otkrilo o blazenom i prepodobnom ocu nasem Teodosiju i o njegovoj precistoj i neporocnoj molitvi, kao i o njegovom svetom manastiru, te kako se time pokaza drugo mesto da se oni na njega presele.

Ima jedno malo brdo koje se nalazi iznad manastira, i kada je taj covek nocu tuda isao, vide cudo koje ga ispuni uzasom. Noc bese tamna, a svetlost precudesna odmah nad manastirom blazenoga, i gle, kad se zagleda, vide prepodobnog Teodosija u toj svetlosti gde stoji nasred manastira pred crkvom, i ruku podignutih prema nebu prilezno cini molitvu Bogu. Dok ovaj tako gledase i cudjase se tome, eto mu se drugo cudo pokaza: plamen veoma veliki iz vrha crkve izadje i, nacinivsi se kao svod, predje na drugi breg i tu drugim krajem stade, gde blazeni otac nas Teodosije crkvu naznaci, koju posle poce da pravi. Eto je sve dosad na tom mestu slavan manastir. A taj se plamen prikaza onome kao duga, stojeci jednim krajem na vrhu crkve, a drugim na recenom mestu, sve dok onaj ne zadje za goru, pa ga vise ne vidjase. A sve sto vide, isprica jednome od bratije u manastiru blazenoga da je sve istinito. Zato sa bozanstvenim Jakovom trebamo reci: Gospod je na mestu ovom, i sveto je mesto ovo, i nije nista drugo nego je ovo dom Boziji i ovo su vrata nebeska[63].

I opet je prikladno reci o slicnom tome sto se pise o svetom i velikom Savi[64]. Jer on jedne noci takodje izadje iz kelije svoje i moljase se, i gle, pokaza mu se stub ognjeni do nebesa. Odmah zatim, kad dodje do toga mesta, nadje u njemu pesteru, i tu za malo dana nacini slavan manastir. Tako i ovde treba razumevati da Bog naznaci to mesto, da se na tom mestu vidi manastir slavan, koji i dosad cveta njegovim molitvama.

Takva ti bese molitva Bogu blazenog oca naseg Teodosija za svoje stado i za to mesto, i takvo bdenje i nespavanje svake noci, i ovako sijase kao svetilo presvetlo u tom manastiru.

Zato njegovim molitvama blagi Bog pokaza opet drugo cudo u vezi tog mesta, ljudima koji tu blizu zivljahu, koji posle ispricase svoj bratiji to sto bi. Jedne noci cuse glas bezbroj pojaca. Cim cuse taj glas, ustadose iz postelja svojih i, izasavsi iz kuca i stavsi na jedno visoko mesto, gledahu u pravcu glasa. Sijase i velika svetlost nad manastirom blazenoga, i gle, videse mnostvo crnorizaca gde izlazi iz stare crkve i idu na spomenuto mesto, a ispred nosahu ikonu Svete Bogorodice. Svi koji idjahu za njom pojahu i svi imadjahu u rukama upaljene svece, a pred njima idjase prepodobni otac njihov i nastavnik Teodosije. Dosavsi zatim do onoga mesta, tu otpojase i odmolise, pa se vratise nazad. Dok ovi posmatrahu, oni pojuci opet udjose u staru crkvu. Ovo ne vide jedan ili dvojica, nego mnogo ljudi ovo vide i isprica. Ovo se, koliko se razume, andjeli javise, a od bratije ovo nijedan ne cu, jer Bog tako izvole, sakrivsi od njih ovu tajnu. A kad posle cuse, proslavise Boga koji cini cuda velika, i proslavlja to mesto i osvestava ga molitvama prepodobnog oca naseg Teodosija.

Nego opet, ovo ispricavsi, treba preci i na dalju pohvalu i kazivanje o blazenome i o njemu dostojne stvari s istinom pripovedajuci, kakva bese njegova revnost za Gospoda naseg Isusa Hrista. I takav obicaj imadjase blazeni, da mnogo puta nocu ustajase i krisom od svih odlazase kod Jevreja, i sa njima se prepirase o Hristu, ukoravajuci ih i vredjajuci, nazivajuci ih odmetnicima i bezakonicima, jer ocekivase da za ispovedanje Hrista bude ubijen.

I kada u posne dane odlazase u gorespomenutu pesteru, odatle bi cesto, tako da to niko ne zna, nocu ustajao i, dok ga Bog cuvase, sam odlazio na manastirsko selo, gde na skrivenom mestu bese pripremljena (druga) pestera, i sam prebivase u njoj do Cvetne nedelje, sto niko ne znase, pa bi onda opet nocu dolazio u gorespomenutu (prvu) pesteru, odakle bi u petak Cvetne nedelje izlazio k bratiji, te zato oni misljahu da on tu prebivase sve posne dane. I tako prebivase, ne dajuci sebi odmora bdenjem i svim nocnim molitvama za svoje stado, moleci se Bogu i prizivajuci Ga da im bude pomocnik u svakom njihovom podvigu, i svake noci obilazase manastirski sklop, cinjase molitvu i njome ga ogradjivase, cuvajuci ga poput tvrde zidine, da ne bi usao lukavi zmaj da porobi nekog od njegovih ucenika. I tako ogradjivase sve manastirske oblasti.

Jednom prilikom uhvatise neki koji cuvahu svoj dom muskarce u razbojnistvu, i svezane ih povedose u grad kod sudije. I voljom Bozijom dogodi se da prolazahu mimo jednog manastirskog sela, i jedan od tih svezanih zlikovaca, kilmnuvsi glavom prema tom selu, rece: “Nekad nocu dodjosmo do tog gazdinstva, hoteci da ucinimo razbojnistvo i da sve pouzimamo, ali videsmo zidine veoma visoke, te mu se ne mogosmo pribliziti”. Tako bese blagi Bog ogradio sva ta imanja molitvama ovog pravednog i prepodobnog coveka. Stoga i bozanstveni Davivd o tome predskaza: Oci su Gospodnje na pravednima, i usi Njegove na molitvu njihovu.[65] Uvek Vladika, koji nas napravi, priklanja usi svoje na slusanje onih koji ga uistinu prizivaju, i molitvu im uslisavsi, spasava ih. Ovde po volji njihovoj i molbi sve cini onima koji se nadaju u Njega.

Dok ovako prepodobni i preblazeni otac nas Teodosije napasase svoje stado sa svakim blagocascem i cistotom, te jos i svoje zivljenje uz uzdrzanje i podvig upravljase, nastade u to vreme neka smutnja od svelukavog vraga izmedju tri kneza, koji behu braca po ploti, te dvojica zaratise na jednog, najstarijeg svog brata, hristoljubivog i uistinu bogoljubivog Izjaslava[66]. Tako ovaj bese isteran iz prestonoga grada, a ona dva dodjose u grad i poslase po blazenog oca naseg Teodosija, ubedjujuci ga da dodje k njima na obed i pridruzi se tom nepravednom savetu. A prepodobni Teodosije, buduci ispunjen Duhom Svetim, shvati da je taj izgon hristoljupca nepravedan, pa rece poslaniku: “Necu ici na trpezu Jezavelinu[67] i pricestiti se te hrane pune krvi i ubistva”. I druge mnoge grdnje kazavsi, otpusti ga rekavsi: “Prenesi sve ovo onima koji te poslase”.

No ona dvojica, iako ovo cuse, ne mogose se na njega progneviti, jer videse da je covek boziji pravedan, ali ga ni ne poslusase, nego pohrlise da progone svoga brata, oterase ga iz citave te oblasti, i tako se vratise nazad. I jedan sede na presto svoga brata i oca, a drugi se vrati u svoju oblast.[68]

Tad otac nas Teodosije, napunivsi se Svetog Duha, poce da ovoga izoblicava sto to nepravedno ucini i ne po zakonu sede na presto, i sto svog najstarijeg brata, koji mu bi kao otac, progna. Tako ga izoblicavase, ponekad pisuci poslanice i saljuci mu, a ponekad njegovim velmozama koji su dolazili kod njega, izoblicavase ga zbog nepravednog progona brata, naredjujuci im da mu kazu. Posle mu napisa poslanicu veoma veliku, izoblicavajuci ga i govoreci: “Glas krvi brata tvoga vapije protiv tebe Bogu, kao Aveljev protiv Kaina[69]”. i druge mnoge drevne gonitelje i ubice i bratomrzitelje navevsi, i u pricama mu sve sto se njega tice izlozi, i tako napisavsi posla. A kad onaj procita poslanicu, razgnevi se vrlo, i kao lav riknu na pravednoga, i udari njome o zemlju. I otad se prosiri vest da je pravedni osudjen na zatocenje. Zato bratija behu u velikoj zalosti i moljahu blazenog da se okane toga i da ga ne izoblicava. Takodje i mnogi boljari dolazahu kazajujuci mu o knezevom gnevu na njega, i moljahu ga da mu se ne suprotstavlja. “Jer, evo – govorahu, – na zatocenje hoce da te posalje.” Cuvsi blazeni gde rekose o njegovom zatocenju, obradova se duhom i rece im: “Eto tome se veoma radujem, braco, jer mi nista u ovom zivotu nije milije: Zar me blagostanje ili lisavanje imetka pritiscu? Ili me ozaloscuje razdvajanje od dece i sela? Nista od toga ne donesosmo u ovaj svet, vec se nagi rodismo, pa nagi treba da predjemo i iz ovoga sveta. Zato i jesam spreman na smrt”. I otad ga poce ukoravati za bratomrznju, jer veoma zudjase da bude zatocen.

Ali onaj, iako se bese veoma razgnevio na blazenoga, ne drznu se da mu ucini nijedno zlo ni uvredu, jer vidjase da je on covek prepodoban i pravedan. I pre je on mnogo puta svome bratu zavideo zbog njega, sto ima takvog svetilnika u svojoj oblasti, kao sto pricase, cuvsi to od njega, crnorizac Pavle, iguman jednog manastira u njegovoj oblasti.

A blazeni otac nas, mnogo moljen od bratije i velmoza, a ponajvise zato sto shvati da tim recima nista ne uspeva, okanu ga se, i otad ga vise ne ukoravase zbog toga, pomislivsi u sebi da je bolje ovoga molbom moliti da vrati svog brata u njegovu oblast.

Ne prodje mnogo dana dok shvati blagi knez da se promeni blazeni Teodosije od gneva i utihnu da ga izoblicava, te se vrlo obradova, jer odavno zudjase da besedi sa njim i nasiti se njegovim duhovnim recima. Tad posla on do blazenog, pitajuci da li mu dozvoljava da dodje u njegov manastir ili ne. Onaj mu dozvoli da dodje. A ovaj, s radoscu ustavsi, dodje sa boljarima u njegov manastir. I veliki Teodosije sa bratijom izadje iz crkve, i po obicaju ga srete, te se poklonise jedan drugom, kao sto prilici knezu, a ovaj jos celiva blazenoga. Zatim rece ovo: “Oce, ne drznuh se da dodjem kod tebe, misleci da se gnevis na mene i da nas neces pustiti u manastir”. A blazeni odgovori: “A sta to, blagi vladiko, pomaze nas gnev protiv tvoje vlasti? Nego nama i prilici da vas izoblicavamo i govorimo vam sto je na spasenje duse. A vi treba da to slusate”. I tako udjose u crkvu, bi molitva, pa sedose, i blazeni Teodosije poce da mu govori iz svetih knjiga, i mnogo mu ukazivase na ljubav prema bratu. A onaj opet iznosase protiv brata veliku krivicu, i radi toga ne hocase sa njim da se pomiri. I tako posle velike besede, otide knez u svoj dom, slaveci Boga sto se udostojio da besedi sa takvim covekom, i otad cesto dolazase kod njega i nasicavase se tom duhovnom hranom iznad meda i saca: takve su reci blazenoga koje izlaze iz tih medotocnih usta. Dosta puta i veliki Teodosije k njemu hodjase, napominjuci mu strah boziji i ljubav prema bratu.

I jedan dan ode kod njega blagi i bogonosni otac nas Teodosije, i kad udje u zgradu gde bese sedeo knez, vide mnoge gde igraju pred njim: jedni ispustahu glasove na lirama, drugi svirahu na sviraljke, a neki pistahu na zamre[70], i tako svi igrahu i veseljahu se, kao sto je obicaj pred knezovima. A blazeni sede pokraj njega, i dole saget, malo se nagnu i rece mu: “A hoce li ovako biti na onome svetu?” A on se odmah na reci blazenoga umili i malo zasuzi, te naredi onim da prestanu. I otad, ako je ikad postavljao one da igraju, cuvsi da blazeni ide, odmah je naredjivao da prestanu sa igranjem.

Mnogo puta, pak, kada mu objavljivahu dolazak blazenoga, on bi izlazio i radujuci se sretao ga pred dverima dvora, i tako bi oba usla u dvor. Veseleci se, govorase on prepodobnome: “Evo, oce, istinu ti kazem, kad bi mi javili da mi otac ustade iz mrtvih, ne bih se tako radovao kao tvome dolasku. I ne bih se njega tako bojao ili se unezgodio kao od tvoje prepodobne duse”. A blazeni ce: “Ako se mene tako bojis, onda ucini moju volju i vrati brata svoga na presto, koji mu predade tvoj blagoverni otac”. On na ovo umuknu, ne moguci nista na to odgovoriti, toliko ga bese vrag raspaljivao gnevom na njegovog brata da nije za to hteo ni da cuje. Otac nas Teodosije po citave dane i noci moljase Boga za hristoljubivog Izjaslava, pa jos i u jekteniji naredi da se pominje kao prestoni knez i najstariji od svih, a ovoga koji je, kako rece, mimo zakona seo na taj presto, ne dopustase da se pominje u njegovom manastiru. Za njega ga bratija jedva umolise, te naredi da se i on sa onim pominje, medjutim prvo hristoljubac, pa onda ovaj blagi.

A Veliki Nikon, videvsi takvu smutnju medju knezovima, otide sa jos dvojicom crnorizaca na gorespomenuto ostrvo, gde bese osnovao manastir, iako ga blazeni Teodosije mnogo moljase da se ne razdvajaju dok su u ploti i da ne odlazi od njega. Medjutim, on ga ne poslusa u tome, nego, kako rekoh, otide u svoje mesto.

Tad otac nas Teodosije, ispunivsi se Duhom Svetim, poce da se sa blagodacu Bozijom upinje da se preseli na drugo mesto i da, dok mu pomaze Sveti Duh, sagradi veliku kamenu crkvu u cast Svete Bogorodice i Uvekdjeve Marije. Prva crkva, naime, bese drvena i mala da primi svu bratiju.

Za pocetak takvog rada sabra se mnostvo ljudi, i jedni pokazivahu jedno mesto za gradjenje, drugi drugo, i nijedno ne bese tako podobno kao mesto na knezevom polju, koje je lezalo tu blizu. I gle, po Bozijem upravljanju prolazase tuda blagi knez Svjatoslav, i videvsi puno naroda, upita sta tu cine. I saznavsi, okrenu konja, dojaha do njih, i od Boga podstaknut pokaza im mesto na svome polju, naredjujuci da se tu sagradi crkva. Tako posle molitve sam tu postavi pocetak kopanju. A i sam blazeni Teodosije se svakog dana sa bratijom upinjase i trudjase na gradjenju tog doma. Pa iako ga ne zavrsi dok bese ziv, ipak po njegovoj smrti Stefan primi igumanstvo i Bog mu pomagase molitvama prepodobnog oca naseg Teodosija, te rad bi zavrsen i dom sagradjen.[71] Tu se bratija preselise, a tamo ih malo ostade, sa njima svestenik i djakon, da se i tu svakog dana savrsava sveta liturgija.

To je zivot prepodobnog i blazenog oca naseg Teodosija, od mladosti naovamo, iz kojeg ja od mnogog malo napisah. Jer, ko je sposoban da po redu ispise sve dobre postupke ovog blazenog coveka, ili ko moze da ga po dostojnosti pohvali! Ako i pokusam da ga dostojno prema njegovoj delatnosti pohvalim, ipak necu moci, ovakav grub i nerazuman.

Puno puta ovog blazenoga htedose knezevi i episkopi da iskuse, recima mu podmecuci zamke, no ne uzmogose, vec kao da udarise od kamen odskakahu, posto on bese ogradjen verom i nadom u Gospoda naseg Isusa Hrista, i nacini u sebi obitaliste Svetoga Duha. I udovicama bese zastupnik, i sirotima pomocnik i ubogima zastupnik, i prosto reci, sve koji mu dolazahu uceci i teseci otpustase, a ubogima davase sto im je bilo na potrebu, i za hranu.

Mnogi nerazumni ga ukoravahu, a on ih s radoscu primase, pa i od ucenika svojih dosta puta primase poruge i uvrede, ali se ipak za sve Bogu moljase. Jos mu se i zbog bednosti haljina mnoge neznalice podsmevahu i rugahu. Ali on se ni za to ne ojadjivase, nego se radovase zbog svoje poruge i vredjanja, i veoma se veseljase, proslavljajuci za to Boga. Ako bi ga neko, koji ga ne poznavase, video u takvoj odeci, ne misljase da je on sam blazeni iguman, vec jedan od kuvara. Kada jedan dan on idjase kod radnika, gde se bese zidala crkva, srete ga uboga udovica koju bese ostetio sudija, pa rece samom blazenome: “Crnorisce, kazi mi je li kod kuce vas iguman?” Rece joj blazeni: “Sta ti treba od njega, jer on je gresan covek?” Rece mu zena: “Da li je gresan ja ne znam, samo znam da mnoge izbavi iz nevolje i napasti, pa zbog toga i ja dodjoh, da pomogne i meni, koju nepravedno osteti sudija”. Kad blazeni sazna sta joj je, sazali se, govoreci joj: “Zeno, idi sada svojoj kuci, a kada dodje nas iguman, ja cu ga obavestiti o tebi i on ce te izbaviti iz te nevolje”. To cuvsi, zena otide svojoj kuci, a blazeni ode kod sudije, i govorase mu za nju, izbavi je od njegovog nasilja, pa ovaj posla da joj se vrati to sto je bese ostetio.

Tako blazeni otac nas Teodosije mnogima bese zastupnik pred sudijama i knezovima, i izbavljase ih, posto mu se ne mogahu ni u cemu oglusiti, znajuci da je pravedan i svet. Ne postovahu ga, naime, zbog casnog ruha ili svetle odece, ili zbog velikog imetka, nego zbog njegovog cistog zivota i svetle duse, i njegovih mnogih pouka koje Svetim Duhom kipljahu iz njegovih usta. Kozine mu behu kao mnogocena i svetla odeca, a vlasenica kao casna i carska bagrenica[72], i u tome buduci velik, hodjase i bogougodan zivot prozive.

I dosavsi vec na kraj zivota, pre saznade svoj odlazak Bogu, i dan svoga pokoja, jer pravednima je smrt pokoj.

Tada pak naredi da se saberu sva bratija i oni koji su po selima ili nekom drugom potrebom otisli, i sve sazvavsi, poce da upucuje nadglednike i upravitelje i sluge da svaki u poverenoj mu sluzbi prebiva sa svakom prileznoscu i strahom Bozijim, u pokornosti i ljubavi. I tako sve sa suzama ucase o tome sto je na spasenje duse, i o bogougodnom zivotu, i o poscenju, i o gorljivosti prema crkvi, i kako u njoj sa strahom stajati, i o bratoljublju, i o pokornosti, i ne samo prema starijima, nego i prema svojim vrsnjacima imati ljubav i pokornost. Govorivsi, otpusti ih, a sam usavsi u keliju, poce da place i da se bije u prsa, pripadajuci ka Bogu i moleci Mu se za spasenje duse, i za svoje stado, i za ovo mesto. A bratija, izasavsi napolje, govorahu izmedju sebe: “Sto to on ovako govori? Zar hoce da negde ode i sakrije se na tajnom mestu, pa da zivi sam, a da mi ne znamo gde je?” Jer mnogo puta htede da tako ucini, ali ga na suprotno umoljavahu knez i velmoze, a ponajvise ga bratija moljase. Zato i oni ovde tako razmisljahu.

Nakon ovoga, kada ga zima uzdrhta i oganj ga vec ljuto raspali, i nista vise ne mogase, leze na odar i rece: “Volja Bozija da bude, i kako izvoli u vezi mene, tako neka ucini! No ipak Te molim, Vladiko moj, milostiv budi dusi mojoj, da je ne sretne lukavstvo protivnika, nego da je prihvate andjeli Tvoji, provodeci je kroz zlobu tih tamnih mitarstava[73], privodeci je svetlosti Tvoga milosrdja”. I ovo rekavsi, umuknu i vise nista ne moze.

A bratija behu u velikom jadu i zalosti radi njega. Potom on tri dana ne mogase ni govoriti sa bilo kim, ni ociju otvoriti, tako da mnogi misljahu da vec umre, i malo njih vide da je dusa jos u njemu. Zatim posle tri dana ustade, i bratiji, koja se sva sabrala, rece: “Bratijo moja i oci! Evo vec znam da se vreme moga zivota okoncava, kako mi javi i Gospod u vreme posta, dok bejah u pesteri, da odlazim iz ovog sveta. A vi razmislite koga hocete da vam postavim umesto sebe za igumana”. To cuvsi, bratija u veliku zalost i plac pade, i potom izadjose napolje i sami se izmedju sebe posavetovase, i savetom svih Stefana igumanom svojim nazvase, koji bese crkveni domestik.

Drugi dan blazeni otac nas Teodosije prizva svu bratiju i rece im: “Pa, ceda, razmisliste li ko je dostojan medju vama da bude iguman?” A oni svi rekose: “Stefan je dostojan da posle tebe preuzme igumanstvo”.[74] A blazeni ga prizva i blagoslovi, te ga postavi za igumana umesto sebe. Njih puno pouci da mu se pokoravaju, i tako ih otpusti, kazavsi im dan svoga prestavljenja: “U subotu, po izlasku sunca, dusa ce se moja odvojiti od mog tela”. Onda opet prizva samog Stefana, i ucase ga o napasanju toga svetog stada, i ovaj se vise ne odvajase od njega, sluzeci mu sa poniznoscu, jer vec bese obuzet ljutom bolescu.

Kada dodje subota, i svitase dan, blazeni poslavsi prizva svu bratiju, i svakog ponaosob celiva, dok oni plakahu i naricahu zbog razdvajanja od takvog im pastira. Blazeni im rece ovo: “Ceda moja ljubljena i bratijo! Evo sve vas i unutrasnjoscu svojom celivam, jer odlazim Vladiki, Gospodu nasem Isusu Hristu. I eto vam igumana kojeg sami izabraste. njega slusajte, i njega svojim duhovnim ocem drzite, i njega se bojte, i po njegovom naredjenju sve cinite. A Bog koji sve Recju i premudroscu stvori, on neka vas blagoslovi i zastiti od zlobnoga bez nevolje, i uz to jos veru vasu da sacuva nesavitljivu i cvrstu, u jednomislenosti i u jednoj ljubavi, da do poslednjeg izdisaja budete skupa. Neka vam da blagodat da Mu sluzite besprekorno, i da budete jedno telo i jedan duh, u poniznosti i u poslusanju. Da budete savrseni kao sto je i Otac vas nebeski savrsen.[75] Gospod neka bude s vama! A ovo vas molim i zaklinjem: da u ovoj odeci u kojoj sam sad, u njoj da me tako metnete u pesteru, gde prebivah u posne dane, i ne perite moje ubogo telo, i niko od ljudi, nego vi sami da sahranite na recenom mestu ovo telo”. Ovo cuvsi iz usta svetoga oca, bratija plac i suze iz ociju ispustahu.

A blazeni opet teseci ih govorase: “Evo, obecavam vam, bratijo i oci, iako telom odlazim od vas, no duhom cu uvek biti s vama. I evo, ko god od vas umre u ovom manastiru, ili ga iguman kuda posalje, ako i grehe bude ko cinio, ja cu za njega pred Bogom odgovarati. A ko sam od sebe ode sa ovog mesta, ja sa njim nemam posla. A ovako poznajte moju smelost prema Bogu: ako vidite da se sva blaga umnozavaju u ovom manastiru, znajte da sam blizu nebeskog Vladike. Ako li vidite nestasicu i da se sve smanjuje, onda shvatite da sam daleko od Boga i da nemam smelosti da Mu se molim”.

Zatim posle ovih reci, sve ih otpusti napolje, nijednoga ostavivsi kod sebe. Jedan pak od bratije, koji mu svagda sluzase, napravivsi mali otvor, posmatrase kroz njega. I gle, blazeni bese ustao i nicice legao na kolena, pa sa suzama moljase milostivog Boga za spasenje svoje duse, sve svete prizivajuci na pomoc, a najvise Svetu Vladicicu nasu Bogorodicu, i preko Nje moljase Gospoda Boga Spasa naseg Isusa Hrista za svoje stado i za ovo mesto. I tako opet posle molitve leze na svoje mesto, i malo polezavsi, pogleda na nebo, i velikim glasom, imajuci veselo lice, rece: “Blagosloven bog, ako je to tako: vise se ne bojim, nego stavise radujuci se odlazim sa ovog sveta!” A to, koliko se razume, izrece videvsi neko javljanje. Potom se, naime, namesti i ispruzi noge, pa ruke na prsa krstoliko metnuvsi, predade svetu dusu u ruke Bozije i predje kod svetih Otaca.

Tad bratija nad njim ucinise veliki plac, i tako ga uzevsi, ponesose u crkvu, i savrsise sveto pojanje, kako je obicaj. Tad se, kao od nekog bozanskog javljanja, podize mnostvo vernih, i sa usrdnoscu sami dodjose i sedjahu pred vratima, cekajuci dok iznesu blazenoga. A blagoverni knez Svjatoslav, stajase nedaleko od manastira, i gle, vide iznad manastira ognjeni stub do neba. A njega ne vide niko drugi, nego jedino knez, i po tome shvati da se blazeni prestavio, i rece onima oko njega: “Evo mislim da danas blazeni Teodosije umre”. Bese, naime, pre toga dana kod njega i vide da mu je bolest teska. Zatim poslavsi i tacnije saznavsi za prestavljenje, mnogo za njim plakase.

A bratija zatvori vrata, i po naredjenju blazenoga nikoga ne pustase, i sedjahu pored njega, ocekujuci da se razidju ljudi, pa da ga pogrebu, kako on sam naredi. Behu i mnogi boljari dosli, pa i oni pred vratima stajahu. I gle, po uredjenju Bozijem, naoblaci se nebo, i pade kisa. A oni se potom razbezase. I odmah zatim kisa presta i sunce zasija. I tako ga odnesose u gorespomenutu pesteru, i sahranise ga, i zapecatise i odose, i sav dan bez hrane provedose.

Umre otac nas Teodosije godine 6582. (1074.), meseca maja u treci dan, u subotu, kako sam prorece – kada bese zasijalo sunce.


NAPOMENE:

1. Mt 17:20; Mk 11:23; Lk 17:6.

2. Mt 8:11.

3. Mt 19:30; 20:16.

4. Mt 25:26.27.

5. Mt 10:27.

6. Popriste – staroruska mera za duzinu, otprilike oko 1km.

7. Jugozapadno od Kijeva na reci Stugni.

8. Tj. “Bozidar”.

9. “Zitejsko” – zivotno, svakodnevno, svetovno.

10. Up. Mt 10:21.

11. Up. Mt 25:34.

12. Velika smernost: prepodobni Nestor se ne smatra cak ni ucenikom Teodosijevim.

13. U izvorniku: stranьnici – izgleda da se radilo o posebnim putnicima (strancima) – hodocasnicima, neprestanim poklonicima koji su u Rusiji jos od davnina postojali i stalno obilazili sveta mesta.

14. Up. Mt 26: 26. 28; 1.Kor 11:24.

15. Up. Mt 10:37-38.

16. Mt 11:28-29.

17. Ps 24:18.

18. Up. Ps 144: 18-19.

19. Kelar – monah koji upravlja kuhinjom, trpezarijom i prosfornicom i raspolaze svim ziveznim namirnicama, odnosno brine se pravilnu ishranu bratije.

20. Mt 18:20.

21. Mt 19:24.

22. Lk 9:62.

23. Ps 7:17.

24. Zena se zvala Gertruda i bila je kcerka poljskog kneza Mjeska II.

25. Vise o ovome u Slovu 30.

26. Ps 33:17-18.

27. Dap 15: 35-40.

28. Tmutorokanska knezevina (Tmutarakanj) se nalazila na Tamanskom poluostrvu, zapadnom zavrsetku Kavkaza izmedju Azovskog i Crnog mora.

29. Up. Mt 20:26; Mk 10:43-44.

30. Ps 91:13.

31. Up. Mt 6:31-33.

32. Rec je o gradnji nesto veceg drvenog hrama, drugog iznad zemlje – kameni hram je zapocet desetak godina kasnije.

33. Epitimija (ili zaprecenje) – pravilo koje ispovednik daje pokajniku kao lek od neke njegove strasti; to moze biti nepricescivanje odredjeno vreme, post, zemni pokloni, davanje milostinje, itd.

34. I danas se u Kijevskoj lavri cita “neusыpaющaя Psaltirь” – u paraklisu nad Bliznjim pesterama neprekidno bruji citanje Davidovih psalama.

35. Mt 10:37.

36. Mt 10:39. “Ko se brine za plotski zivot, misli da nalazi [ili: cuva] dusu svoju, ali gubi i nju, podvrgavajuci je vecnoj kazni. A ko gubi [ili: pogubljuje] svoju dusu i umire, ali ne kao razbojnik ili samoubica, nego Hrista radi, taj je spasava.” (Bl. Teofilakt Ohridski, Tumacenje Evandjelja od Mateja)

37. Lk 9:62.

38. Up. Lk 3:8; Mt 3:8.

39. V. Mt 13:8; Mk 4:8, 20.

40. Dap 12:11-16.

41. Prostodusnog i odvaznog tmutorokanskog kneza Rostislava Vladimirovica otrovali su srebroljubivi hersonski Grci 1066. g., sto je opisano u Letopisu prep. Nestora.

42. Gleb, sin Svjatoslava Jaroslavica, knezovao u Tmutorokanu od pocetka 60-ih godina, a 1064. ga je isterao Rostislav; kad je ovaj bio otrovan, Tmutorokanci su zamolili Gleba da im opet bude knez.

43. Eklisijarh – visi crkvenjak.

44. Mt 11:29.

45. Vlasenica – gruba haljina od kostreti (zivotinjskih dlaka) ili vune, odeca velikih pokajnika i isposnika.

46. Up. Mt 5:11-12. Lk 6: 23.

47. Mnogi pretpostavljaju da se radi upravo o mitropolitu Ilarionu koji je primio shimu iz Antonijevih ruku.

48. Ikonom ili (po novom) ekonom – monah koji upravlja privredom manastira.

49. Mt 6:34.

50. Up. Ps 54:23.

51. Vise o Damjanu u 12. slovu.

52. Ponomar (paramonar) – nizi crkvenjak (za razliku od eklisijarha, viseg crkvenjaka).

53. Tj. jelo koje se cuvalo za ugadjanje trbuhu.

54. Up. Mt. 6:21; Lk 12:34.

55. Up. Lk 12:20.

56. V. Ish 16:13-15.

57. Up. Mt 6:34.

58. Drveno ulje – uobicajeni naziv za losije vrste maslinovog ulja.

59. Up. Jn 15:13. Knez Izjaslav je svome bratu Vsevolodu oprostio nekadasnju izdaju i posao da se za njega bori protiv Olega i Borisa koji uz pomoc Polovaca behu nadvladali njegovog brata. Pohod je uspeo, ali je Izjaslav pobedu platio zivotom.

60. Mt 17: 21.

61. 3.Car 17:7-16.

62. Up. Mt 6:25-26; Lk 12:24.

63. Up. Post 28:16-17.

64. Prep. Sava Osvestani (439-532) – 478. u pustinji blizu Jordana osnovao manastir, koji i dan danasnji stoji. Kao prozorljiv, nasem svetom Savi Srpskom ostavio je u zavestanje svoju igumansku palicu i cudotvornu ikonu Bogorodice, po sta je srpski Sava dosao gotovo pet vekova kasnije.

65. Ps 33:16.

66. Vidi opomenu u 1. slovu u vezi tri Jaroslavica.

67. Jezavela – zena izrailskog cara Ahaava (3.Cars 16:31), neznaboznica koja je svuda po Izrailu uvela cascenje demona Vaala i ubijala istinske proroke Bozije. “Trpeza Jezavelina” je izraz koji je prezirno upotrebio sveti prorok Ilija (3.Cars 18:19) govoreci o laznim Jezavelinim prorocima, koje je kasnije sve zaklao. Jezavela je, prema Ilijinom prorocanstvu, poginula i les su joj pojeli psi (4.Cars 9:32-35).

68. Knez Svjatoslav Cernjigovski je zavladao u Kijevu, a Vevolod se vratio u svoju knezevinu (v. opomenu u 1. slovu).

69. V. Post 4:10.

70. Zamar – bliskoistocni duvacki instrumenat, reskog i prodornog zvuka, srodnik i prethodnik zurle i oboe.

71. Uspenjski hram, cetvrti po redu u Pecerskom manastiru (prvi bese u pesteri), zapocet je 1073., godinu dana pre prestavljenja prepodobnog Teodosija, a osvestan 1089. Bogoglagoljivi Nestor opisao je znamenja u vezi gradjenja hrama koja je dobio prep. Teodosije, izostavljajuci ona koja je primio prep. Antonije, posto je zitije potonjeg tad vec bilo sastavljeno, mozda od strane velikog Nikona. Na kraju 2. slova vidimo da se prep. Antonije uopste nije obazirao na to sta je ko od ljudi rekao gde da se postavi hram, nego se molio da neposredno sazna sta je Bozija volja – i Bog ga je uslisao.

To da Nestor samo dopunjava ono sto je izostavljeno u zitiju prep. Antonija vidi se i po opisu nevolja koje su imali sa knezom i njegovim boljarinom kad su se zamonasili Varlaam i Jefrem: ovo je verovatno bilo ispusteno u Antonijevom zivotopisu stoga sto je knez Izjaslav u vreme sacinjavanja Antonijevog zitija jos bio ziv (poginuo je 1078.), a kad je Nestor pisao Teodosijevo zitije vec je knez bio umro. 1. i 2. slovo Paterika, kao i deo treceg, besumnje je napisano prema Antonijevom zitiju (sto se vidi na pocetku treceg slova). Zitije prep. Antonija, nazalost, nije do nas doslo, tako da ovo uglavnom ostaje samo pretpostavka.

72. Porfira, carska haljina skerletne, ljubicastocrvene boje.

73. Mitarstva – carinarnice, naziv za skupine podnebesnih demona koji presrecu dusu umrloga koju vode andjeli ka Prestolu Svevisnjeg. Demoni mitari (carinici), optuzuju dusu za grehe na koje su je sami navodili i traze od nje da se “iskupi” svojim dobrim delima. Duse svetitelja koje su se vec u ovom zivotu ocistile od strasti i pobedile demone i sve njihove zamke, besovi ne smeju da zaustavljaju, vec se one odmah uzdizu na nebo.

74. U svom Letopisu (pod god. 6582./1074.) prep. Nestor daje podrobniji izvestaj o koncini prep. Teodosija. Iz njega se vidi da su bratija najpre molila oca Teodosija da im on izabere igumana, pa kad je on, po Bozijoj volji, predlozio Jakova prezvitera, oni se nisu slozili, posto Jakov nije bio postrizenik Pecerskog manastira. Tad je Teodosije na izricito nastojanje bratije popustio i dao svoj blagoslov svetom Stefanu.

75. Up. Mt 5:48.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 9.
NESTORA, MONAHA PECERSKOG,
O PRENESENjU MOSTIJU SVETOG PREPODOBNOG
OCA NASEG TEODOSIJA PECERSKOG. AVGUSTA 14.

Kada spomen prepodobnih biva sa pohvalama, narod ce se veseliti[1], rece premudri Solomon. Obicaj je naime, da bogoimeni ljudi u bozanskom torzestvu praznika duhovno likuju, po izreci premudrog Solomona: Pravednik, ako i umre, bice ziv, i duse pravednih su u ruci Bozijoj[2]. Jer proslavlja Gospod one koji Ga slave[3], kao sto uistinu jeste ovog blazenog junackog coveka, visokog zivotom, cudesnog u vrlinama, osobitog u cudesima, blazenog Teodosija. Blagoizvole Bog objaviti svoga ugodnika, sto istinski ucini Bog posle osamnaest godina od prestavljenja prepodobnoga.

Godine 6559. (1091.) sabra se mnostvo inoka preciste Pecerske lavre skupa sa nastavnikom im igumanom, te svi jednodusno resise da prenesu mosti prepodobnog Teodosija.

Stoga im treba klicati: Uistinu ste blazeni, oci, dobro je resenje vase. O bogosabrani zbore! O posnicki veliki sabore! O precasna vojsko! O blagi skupe, na kome se zbio pesnicki glas bogooca, koji rece: Gle, sta je dobro, ili sta je krasno, nego da braca zive zajedno?[4] Uistinu je dobra namera vasa, oci, veleglasnije su od trube reci resenja vasih. Zeleci svoga istinskog pastira, kako da ne govorahu: “Liseni smo oca i ucitelja!” I svi kao jednim ustima rekose: “Uzmimo casne mosti ljubljenog oca naseg Teodosija, jer nije lepo da budemo liseni pastira, niti pastiru prilici da ostavlja poverene mu ovce, da ne bi divlji zver dosao i rasterao Hristovo stado slovesnih ovaca, nego da dodje pastir u svoj tor i duhovnom sviralom bozanstveno zatrubi, da pastirska frula odagna napad duhovnog zvera i prizove Odrzavaoca zivota nasega i andjele cuvare”. I svi jednoglasno jedan drugom govorahu: “Prilici nam, bratijo, da svagda pred ocima nasim imamo casnu grobnicu oca naseg Teodosija i da mu svagda prinosimo dostojno poklonjenje, kao istinskom ocu i ucitelju. Neprikladno je da prepodobni otac nas Teodosije prebiva izvan manastira i crkve svoje, posto ju je on osnovao i crnorisce sakupio”.

I posavetovavsi se, odmah naredise da se ustroji mesto za sahranjenje mostiju svetoga, te postavise kamenu grobnicu. A dodje i praznik, Uspenje Svete Vladicice Bogorodice, i tri dana pred praznik Bozije Matere naredi iguman da se ide u pesteru, da se oznaci mesto gde su mosti svetog oca naseg Teodosija. Tad po blagom izvoljenju, po naredjenju igumanovom, i ja gresni Nestor bejah udostojen da budem prvi ocevidac njegovih mostiju. Ovo cu vam istinski tacno kazati, jer ne cuh od drugih, nego sam bejah tome predvodnik[5].

Dosavsi, iguman rece mi: “Podjimo, cedo, u pesteru kod prepodobnog oca naseg Teodosija”. I dodjosmo u pesteru, tako da niko ne zna. Kad razgledasmo gde treba raskopavati i oznacismo mesto – pored ulaza, rece mi iguman: “Nikome ne kazuj, nego uzmi koga volis, neka ti pomogne, i osim njega neka niko od bratije ne sazna sve dok mosti svetoga iznesemo pred pesteru”. A ja istog dana pripravih motiku za kopanje. Dan bese utorak. Kasno uvece uzeh sa sobom dva monaha, ljude cudesne u vrlinama, a da niko drugi ne znade, i kad dodjosmo u pesteru, ucinismo molitve i moljenja sa poklanjanjem i otpevasmo psalmopojanje, pa se onda prihvatismo posla. Poceh da kopam i, mnogo se potrudivsi, predadoh drugome bratu, i raskopavajuci do ponoci ne mogosmo naci mosti svetoga. Pocesmo da se veoma ojadjujemo, i suze iz ociju ispustasmo, pa pomislih da sveti ne zeli da sebe objavi, i druga mi misao dodje: da mozda kopamo u stranu. Uzeh ja motiku i poceh prilezno da kopam. Monah koji bese sa mnom stajao je pred pesterom, i kada cu crkveno klepalo za jutrenju, javi mi brat da udarise u crkveno klepalo. A ja tad prokopah do mostiju svetoga, i kad onaj meni rece za udaranje u klepalo, ja njemu odgovorih: “Prokopah brate”. Kada prokopah do mostiju svetoga, odmah me veliki strah obuze, i poceh da vicem: “Prepodobnoga radi Teodosija, Gospode, pomiluj me!” U to vreme dva monaha u manastiru bdejahu i prezahu kada ce iguman, pritajivsi se s nekim, tajno preneti mosti prepodobnoga, te prilezno posmatrahu pesteru. A kad udarise u crkveno klepalo za jutrenju, oni videse tri stuba, kao duge jutarnje, koji postojase i dodjose na vrh crkve Preciste, gde je kasnije sahranjen prepodobni Teodosije. I ovo videse svi monasi, koji idjahu na jutrenju, kao i mnogi blagocastivi u gradu. Behu, naime, ranije obavesteni o prenosu mostiju svetoga, pa rekose: “To prenose casne mosti prepodobnog Teodosija iz pestere”. Kad nasta jutro i osvanu dan, to se procu po citavom gradu, pa mnostvo ljudi dodje sa svecama i tamjanom.

A zadivljujuci i ugledni Stefan, koji je vec spomenut u zitiju blazenoga, koji umesto njega posta iguman, a po odlasku iz manastira postavi na Klovu svoj manastir, i potom, blagovoljenjem Bozijim, postade episkop grada Vladimira[6], u to vreme bese u svom manastiru i vide u noci preko polja veliko blestavilo nad pesterom. Pomislivsi da to prenose casne mosti svetog Teodosija – bese naime jedan dan ranije obavesten o tom – i veoma se ozalostivsi sto bez njega prenose mosti svetoga, istog casa sede na konja i brzo potera ka pesteri, uzevsi sa sobom Klimenta, koga postavi za igumana umesto sebe. Dok su isli, gledahu veliko blestavilo nad pesterom, a priblizivsi se blizu pestere vise nista ne videse, te shvatise da to bese andjelska svetlost.

I kad pridjose dverima pestere, mi sedjasmo kod mostiju svetoga. A ja kad prokopah, poslah po igumana, govoreci: “Dodji, oce, da iznesemo mosti prepodobnoga”, pa dodje iguman sa dva brata. I kad raskopasmo puno, nagevsi se videsmo kako mu mosti leze svetopodobno, i zglobovi mu svi behu celi i nepodvrgnuti iskvarenju, vlasi na glavi se behu skorile uz glavu, lice prepodobnog bi svetlo, oci zazmirene i blagoglagoljive usne sastavljene. I tako metnuvsi na odar njegove svete i casne mosti, iznesosmo ih pred pesteru. A drugog dana, po izvoljenju Bozijem, skupise se svi episkopi zajedno, i dodjose u pesteru, a imena su im: Jefrem Perejaslavski, Stefan Vladimirski, Jovan Cernjigovski, Marin Jurjevski, Antonije Poroski. Svi igumani iz svih manastira sa mnostvom crnorizaca dodjose, i blagoverni narod, i uzese precasne mosti svetog Teodosija ispred pestere, s mnostvom sveca i tamjanom – kako pre rekosmo, izadjose i iz grada ljudi u susret svetome, drzeci svece u rukama – i donesose ga u bogosazdanu i precistu crkvu, i obradova se i precista crkva primivsi svoga sluzitelja. I moglo se videti u crkvi kako je dnevnu svetlost zasenjivala svetlost sveca, svetitelji (jerarsi) poklanjajuci se poljubljivahu mosti svetoga, jereji pripadahu ljubazno ih celivajuci, inoci koji priticahu sa narodom doticahu ostatke odece svetoga, pesme duhovne Bogu uznoseci, blagodarstvene hvale svetome prinoseci. I tako ga sahranise u njegovoj spostvenoj crkvi Bozije Matere, u pritvoru na desnoj strani, meseca avgusta u 14. dan, u cetvrtak, u prvi cas dana, i tako svetlo praznovase taj dan.[7]

Godine 6616. (1108.) iguman Teoktist[8] poce da ubedjuje blagovernog velikog kneza Svjatopolka[9] sa molbom da pocnu da pominju ime svetog i prepodobnog oca naseg Teodosija, igumana pecerskog, u sinodiku[10] – Bog tako izvole. Svjatopolk rado obeca da to ucini, i znajuci njegov zivot, poce Svjatopolk svima da prica zitije prepodobnog Teodosija. Tako i ucini mitropolit: naredi da se upise u sinodik. Mitropolit naredi i svim episkopima da upisu ime svetog Teodosija u sinodik. I svi episkopi s radoscu upisase ime svetog prepodpbnog oca naseg Teodosija, i pominju ga na svim saborima i do danas.

O predskazanju svetoga. A preko ovoga ne treba cutanjem preci, nego cu vam kazati nesto malo o tome kako se zbilo predskazanje svetog oca naseg Teodosija.

Dok je veliki Teodosije jos bio u ovom zivotu, drzao igumanstvo i upravljao od Boga mu poverenim stadom, nije se brinuo samo za crnorisce, nego i za svetovnjake, za njihove duse, kako da se spasu, a ponajvise za sinove svoje duhovne, teseci i poucavajuci one koji su mu dolazili, a ponekad im odlazase i u domove i davase blagoslov. Bese pak neki blagocastivi velmoza, duhovni sin svetoga, po imenu Jan – tako se zvase. Jednom (sveti) dodje u dom kod Jana i supruge mu Marije, koji obadvoje behu blagocastivi i zivljahu u celomudrenosti, po Bozanskom Pavlu cuvajuci brak castan. Zbog toga ih ljubljase blazeni Teodosije, posto zivljahu u zapovestima Gospodnjim i u ljubavi medju sobom prebivahu.

I cim on dodje kod njih, poce ih uciti o milostinji prema ubogima, i o Nebeskom Carstvu koje ce primiti pravedni, dok ce gresnici muku, i o smrtnom casu, i jos im govorase o mnogim drugim bozanskim spisima, dok mu ne dodje i rec da im govori o polaganju njihovih tela u grob. A blagocastiva zena, Janovica, uzevsi rec od prepodobnoga, rece mu: “Oce casni Teodosije, ko zna gde ce mi telo biti sahranjeno?” Bogonadahnuti Teodosije, ispunjen prorockim darom, rece joj: “Zaista ti kazem: gde moje telo bude sahranjeno, tamo ces i ti, kad prodje neko vreme, pocinuti.” Sto se i desi 18 godina po prestavljenju svetoga. Jer prepodobni Teodosije se prestavi 18 godina pre prenesenja svog tela, a kada prenesose mosti svetoga, tada se, te godine i meseca, prestavi i Janovica, po imenu Marija – meseca avgusta u 16. dan. I dodjose crnorisci i otpojase uobicajene pesme, i donevsi je, sahranise je u crkvi Svete Bogorodice Pecerske, nasuprot Teodosijevog groba, na levoj strani. Prepodobni bese sahranjen 14. avgusta, a ona 16-og.

Vidite mi tog zadivljujuceg coveka, cije se predskazanje zbilo, prepodobnog Teodosija, junackog pastira, koji napasase slovesne ovce nelicemerno, sa krotoscu i sa oprezom ih cuvajuci i bdeci nad njima, i moleci se za povereno mu stado, i za sve pravoslavne hriscane, i za zemlju rusku. On se i po odlasku svome iz ovog zivota moli za verne ljude i za svoje ucenike, koji gledajuci na njegovu casnu grobnicu i pamteci njegova ucenja i uzdrzanje, proslavljaju Boga.

A ja, njegov gresni i nedostojni sluga i ucenik Nestor, ne domisljam se kako da pohvalim njegov dobri zivot i uzdrzanje, no reci cu nesto malo: Raduj se, oce nas i nastavnice, koji svetovnu vrevu odbaci i cutanje zavole! Raduj se, ti koji posluzi Bogu u tisini i u monaskom zivotu, jer si sobom svaki prinos bozanski prineo! Raduj se, oce, koji se postom preuzvisi i plotske strasti zamrzi, i svetovnu krasotu i zelju ovog veka odbaci! Raduje se ti, koji posledovase visokomislenim stopama, podrazavajuci Ocima, cutanjem se uzvisujuci i poniznoscu se ukrasavajuci, u recima se knjiznim veseleci! Raduj se ti, koji se ukrepi nadom vecnih dobara, koje si i primio! Raduj se ti, koji umrtvi plotsko mudrovanje, izoblici bezakonje i metez ukroti, prepodobni! Raduj se ti, koji izbeze besovskim smicalicama i zamkama! Raduj se, oce, ti koji si sa pravednicima pocinuo, primivsi platu za svoje trudove! Raduj se ti, koji bese otac nastavnika, a sledio si Njihovom ucenju i naravi i uzdrzanju i njihovom bozanskom zauzimanju u molitvi, najvise revnovavsi Velikom Teodosiju[11], obicajem i zivotom upodobljavajuci se zivotu njegovom i posledujuci njegovom zivljenju, prelazeci s jednog dela na jos bolje trudove, uobicajene molbe Bogu predajuci u mirisu miomira, prinoseci kadilo molitveno, tamjan mirisljavi! Raduj se ti, koji pobedi svetovne pohote i svetovnodrsca, kneza tame veka ovog![12] Raduj se ti, koji pogazi protivnika, djavola i smicalice njegove pobedi, usprotivivsi se njegovim strelama, krepkim se umom oduprevsi! Raduj se ti, koji se ukrepi oruzjem krsnim i verom nepobedivom, Bozijom pomocu!

Zato, o casni pastiru Hristova stada, Teodosije bogomudri, moli se za nas i za mene, slugu tvoga Nestora, da budemo izbavljeni od zamke djavolje[13], i od protivnog neprijatelja sacuvaj nas tvojim molitvama u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome prilici cast i slava i poklonjenje, sa bespocetnim Njegovim Ocem i s presvetim i blagim i zivotvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


NAPOMENE:

1. Up. Pric 29:2.

2. Up. Prem.Sol 3:1-3; 4:7; 5:15; Jn 11:25.

3. Up. 1.Car (1.Sam) 2:30.

4. Ps 132:1.

5. Ili: zacetnik.

6. Episkop bio 1091-1094. V. opomenu pri kraju 1. slova.

7. Mosti prep. Teodosija su monasi pred nailaskom divljih hordi kana Batija 1240. g. sakrili, verovatno negde u daljnjim pesterama, te su tamo Bozijom voljom ostale sakrivene sve do danas.

8. Teoktist bese iguman posle Jovana, po nekima od 1103. g., a po drugima od 1108. do 1112/13. godine.

9. Svjatopolk II (1050-1113) – sin Izjaslavljev, unuk Jaroslava Mudrog, knez polocki (1069-1071), novgorodski (1078-1088), turovski (1088-1093), veliki knez kijevski (1093-1113).

10. Sinodik – ovde: pomenik blazenopocivsih, spisak svetih koje treba pominjati u cinu svetog predlozenja ili prinosenja (proskomidije).

11. Teodosije Veliki (oko 424-529) – veliko svetilo Hriscanstva, jedan od osnivaca opsteziteljnog monastva u Svetoj Zemlji.

12. Up. Ef 6:12.

13. Up. 1.Tim 3:7.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 10.
O OKIVANjU GROBNICE PREPODOBNOG
OCA NASEG TEODOSIJA PECERSKOG

Posle nekog vremena htede Georgije, sin Simonov, unuk Afrikanov, da okuje grobnicu prepodobnog oca naseg Teodosija, sto i ucini.

Posla dakle jednog od svojih podredjenih boljara, po imenu Vasilija, iz grada Suzdalja u bogougledni grad Kijev, u Pecerski manastir, da okuje grobnicu prepodobnog Teodosija, i dade mu Georgije 500 grivni srebra i 50 grivni zlata za okivanje grobnice prepodobnoga. Primi ovo Vasilije i nevoljko se prihvati puta, proklinjuci zivot svoj i dan svog rodjenja, i govorase u svom umu: “Sta to smisli knez da toliko bogatstvo upropasti, i kakva ce mu nagrada za to biti sto ce grob mrtvaca okovati, no – sto se zabadava dobije, zabadava se i baci. Ma kuku meni samom, kad ne smem da ne poslusam gospodara. Zbog cega ostavih svoj dom, i zbog koga idem na ovaj gorki put? I od koga cu onda cast dobiti – knezu nisam poslan, ni nekom drugom velmozi. Sta cu reci ili sta progovoriti sa tim kamenim kovcegom, i ko ce mi dati odgovor? Ko se nece nasmejati mom besmislenom dolasku?” Ovo govorase onima sa njim, i jos mnogo vise od ovoga.

A sveti mu se javi u snu, krotko govoreci: “O cedo, htedoh da ti dam nagradu radi tvoga truda, ali ako se ne pokajes, mnoga ces zla poneti.” A Vasilije ne prestade da ropce, pa mnogu nevolju navede na njega Gospod radi njegovih grehova: konji, naime, svi krepase, i ostalo sto bese kod njih pokradose, i sve im uzese lopovi osim blaga sto bese preko njih poslato. Otvori Vasilije blago poslato za okivanje grobnice, i uze odatle peti deo zlata i srebra, i potrosi ovo za svoje i konjske potrebe, i ne razume da gnev bi zbog njegove hule.

Kad bese u Cernjigovu, spade s konja i razbi se, tako da ne mogase ni ruku da podigne. Oni koji behu sa njim, stavise ga u camac, i dovezose ga do Kijeva kad vec bi vece. Te noci mu se javi sveti, govoreci: “Vasilije, nisi li cuo Gospoda gde kaze: Nacinite sebi prijatelje mamonom nepravednim da bi vas kad osiromasite primili u vecna obitalista.[1] Dobro dakle razmisli sin moj Georgije o onome sto Gospod rece: Koji prima pravednika u ime pravednicko, platu pravednicku primice.[2] Ti si radi svog truda trebao biti uvencan slavom, kakvu jos niko nije dobio, a kakve bi ti bio udeonik sa njim (Georgijem); sad si pak svega lisen, medjutim ne ocajavaj za svoj zivot. Drugacije, naime, ne mozes ozdraviti sem da se pokajes za svoje sagresenje: naredi, dakle, da te odnesu u Pecerski manastir, u crkvu Svete Bogorodice, i da te metnu na moju grobnicu, i bices zdrav, a zlato i srebro koje si potrosio, naci ces citavo.” A te noci, u to vece kad mu se javi prepodobni Teodosije, ovo Vasiliju bi na javi, a ne u snu.

Ujutro dodje kod njega knez Georgije Vladimirovic[3] sa svim boljarima, i videvsi ga veoma skrusena, razalosti se zbog njega i otide.

Vasilije pak poverova vidjenju svetoga i naredi da se odveze u Pecerski manastir. Dok su bili na obali, neko nepoznat udje kod igumana govoreci: “Brzo idi na obalu i uzvedi Vasilija i metni ga na grob prepodobnog Teodosija, i kad ti da blago, izoblici ga pred svima sto je uzeo peti deo od njega, a ako se pokaje, otpusti mu”. Ovo rekavsi, postade nevidljiv. Iguman potrazi tog coveka koji mu se javi, ali ovog niko ne vide ni da ulazi ni da izlazi. Otisavsi do Dnjepra, uzvede Vasilija na brdo, i metnuse ga na grobnicu svetoga, i zatim usta citav i zdrav po celom telu, i dade igumanu 400 grivni srebra i 40 grivni zlata. A iguman mu rece: “A cedo, gde je jos 100 grivni zlata i 10 srebra?” Vasilije poce da se kaje, govoreci: “Ja uzeh i istrosih; pricekaj, oce, sve cu ti vratiti, jer htedoh da ovo utajim i ne objavim, misljah da cu to sakriti od svevideceg Boga.” Tad prosuse posude u kojim behu zapecacene, i pred svima izbrojavsi, nadjose sve puno: 500 grivni srebra, a 50 zlata, i svi proslavise Boga i svetog Teodosija. I tad poce Vasilije da sve po redu prica javljanja i dela svetoga.

Sutradan knez uze sa sobom lekare i dodje na ono pomenuto mesto, hoteci da leci Vasilija, i ne nadje ga. Saznavsi da bese odvezen u Pecerski manastir, i misleci da je ovaj vec umro, brzo odjaha u manastir i nadje ga zdravog, kao da nikada nije bolovao. Cuvsi knez od njega divna cuda, uzasnu se i ispuni se duhovnom radoscu, te dodje i pokloni se cudotvornom grobu velikog Teodosija i otide.

Kad ovo cu Georgije Simonovic, vojskovodja, jos vise prionu dusom uz Svetu Bogorodicu i svetog Teodosija, i uz svoj veliki prilog dade jos i grivnu[4] koju nosase, u kojoj bi sto grivni zlata, i potom napisa ovo: “Ja, Georgije, sin Simonov, sluga Presvete Vladicice Bogorodice i svetog Teodosija, blagosloven bejah njegovom svetom rukom: nekada sam bolovao tri godine na ocima i nisam video ni svetlosti sunca, ali recju njegovom ozdravih: cuh iz usta njegovih ‘progledaj’, i progledah. I zato pisem ovu poslanicu do poslednjeg u rodu svome, da niko ne bi bio odvojen od doma Presvete Vladicice Bogorodice i prepodobnih Antonija i Teodosija. Ako neko i u krajnje siromastvo upadne i ne mogne nista dati, neka ipak bude sahranjen u predelima ove crkve, jer svugde zastupa molitva Antonijeva i Teodosijeva. Kada podjosmo na Izjaslava Mstislavica[5] sa Polovcima, videsmo izdaleka visoke zidine, i odmah odosmo prema njima, a niko ne znade koji je to grad. Polovci su se borili pod njim, i mnogi behu ranjeni, te pobegosmo od toga grada. Kasnije saznadosmo da je to selo Pecerske obitelji Svete Bogorodice, a grada tu nikada nije bilo, a ni sami oni u tom selu ne razumese sta bi, nego izasavsi sutra videse to krvoprolice i zacudise se. I zato vam i pisem, sto ste svi vi upisani u molitvu svetog Teodosija, jer on obeca ocu mome Simonu da ce se za nas moliti kao i za svoje crnorisce. Ovu molitvu naredi moj otac da mu stave u ruku kada trebase da bude sahranjen u grob, ocekujuci obecanje svetoga, koji se i otvoreno javi jednome od tih bogonosnih otaca i rece mu tako: ‘Reci sinu mome Georgiju da sva blaga primih radi molitava svetoga; potrudi se i ti, cedo, da dodjes za mnom dobrim delima’. A ko nece molitve i blagoslova svetog oca Teodosija i od njega se udalji, zavoleo je prokletstvo i neka mu dodje.” I zbog ovoga praunuci njegovi imaju ljubav prema Svetom Dimitriju[6], posto tu u njemu imaju svoje mesto, a ako ga ko od njih sebi uskrati, svi takvi su pod kletvom svojih praroditelja i otaca, posto se svojom voljom odricu molitve svetog i blagoslova i obecanja prepodobnog oca Teodosija.


NAPOMENE:

1. Lk 16:9. Mamon – bog bogatstva, bogatstvo.

2. Mt 10:41.

3. Georgije Dugoruki, sin Vladimira Monomaha (v. opomenu pri kraju 4. slova).

4. Tj. zlatnu ogrlicu – grivna je bila ne samo novcana jedinica, nego i dragoceni ukras oko vrata koji je cesto bio izradjen od spojenih zlatnika.

5. Misli se na pohod Georgija Dugorukog 1149. g. Sveti Izjaslav Mstislavic, unuk Vladimira Monomaha, drzao kijevski presto 1146-1149 i 1151-1154. Vidi i opomenu u vezi Georgija Dugorukog pri kraju 1. slova.

6. Neki pretpostavljaju da je ovo hram Svetog Dimitrija koji je sagradio suzdaljski epiksop Jefrem, postrizenik Pecerskog manastira.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 11.
POHVALA PREPODOBNOM OCU NASEM
TEODOSIJU, IGUMANU PECERSKOM,
KOJI JE U BOGOSPASAVANOM GRADU KIJEVU

Kad se bude hvalio pravednik, veselice se ljudi.[1] Radosti je, naime, dan i veselja kad covek pravedan i prepodoban sretne kraj zivota, kada ugleda odmor za svoje trudove, kada ostavi tugu i ide na veselje, kada ostavivsi zemlju i sve zemaljsko na nebesa ide, kada ostavi ljude i useljava se sa andjelima i udostojava se da vidi Boga. Taj dan se ucitelj nas, nastavnik i pastir prestavi u zivot vecni – veliki medju Ocima otac Teodosije, prvi svetilnik, trudopoloznik i cudotvorac u zemlji ruskoj.

Gde ima veca radost od ove sto smo se udostojili da vidimo odlazak oca i ucitelja naseg ka Gospodu, kako primi venac neiskvarivosti i negde blizu Vladikinog prestola svagda predstoji i ima smelost da Vladiku moli za nas? Jer raduje se ne samo sin nego i sluge kad vide gospodara svoga kako predstoji kod zemaljskog cara posle mnogih trudova i pobeda nad neprijateljima. A mi, sinovi i sluge gospodara svoga, likujmo i veselo praznujmo, hvaleci njegov podvig i pobedu nad necistim duhovima, posto veliku cast primi od Gospoda Svedrzitelja, i mnogima isposredova zivot beskonacni. I ko ce, dakle, dostojno pohvaliti ili uzvelicati zemaljskog andjela i nebeskog coveka?

Jer mi ljudi koji sedesmo u tami i u seni daleko, videsmo svetlost vere[2] preko apostola naseg kojeg nam posla Bog – kneza Vladimira: sam Boga poznavsi svetim krstenjem, i nama Ga pokazavsi, skide pokrov nevidjenja sa dusa nasih, te svetloscu Trojicnog Bozanstva bejasmo ozareni. Drugi pak put Hristos svojim ucenicima pokaza, rekavsi: Ako ko ostavi oca i mater, gradove i njive, sto puta ce primiti ovde, a u buducem veku – Carstvo Nebesko.[3] A od koga saznasmo za ovaj put i lako breme Isusovo[4] i ko nam pokaza da uzmemo krst i posledujemo Hristu[5]? Jedino ovaj prepodobni otac nas Teodosije! Jer bese i pre njega onih koji su odlazili od sveta i hodali uskim putem, ali on predade red i ustrojstvo svim manastirima u Rusiji. Niti iko drugi pre pokaza savrseno umrtvljenje kao ovaj sa uciteljem svojim, blazenim Antonijem, jer ispuni pricu Gospodnju koju rece: Ako zrno upadne u zemlju i ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi[6]. Umrtvi se on svemu svetu, a ozive Hristu i plod mnogi donese, koji porodi duhom i napase prepodobnoscu i pravdom, i umnozi talant koji mu dade Bog, i cuje receno od Gospoda: Dobri slugo i verni, u malome si bio veran, nad mnogim cu te postaviti.[7] O ovome rece Hristos: Mnogi ce poslednji biti prvi i prvi poslednji[8].

Ovaj, ako se i nadje u poslednjim rodovima, no krepost i ljubav Bozija koje su u njemu sijale mnoge one pre njega predjose. Ako se u decackom uzrastu gnusase zemaljskog i kao mlad mudrovase o nebeskom, iz utrobe majcine bese cist sasud Svetome Duhu, ne zavole slavu ovoga sveta, siromastvo dobrovoljno primi i u svemu se upodobi Gospodu svome. Lepote prolazne ne svrsta ni u sta, zeleci samo jedno: kada doci, javiti se licu Bozijem, da jedan sa Jednim besedi molitvom. On od matere mnoge i ljute rane podobija, jer i ovim hocase odvratiti nas zli neprijatelj svetog mladica od dobrog pomisla: vidjase kukavna varalica, pa zato i mnoge nevolje navede na njega. A blagodat Bozija ga vodjase tamo gde zasija kao sunce na svodu nebeskom, zrakama prosveti sav svet, i prihvativsi delanje, ne bi lisen ni vidjenja, umom ushodeci svaki dan na bolje, po apostolu: zaboravljajuci sto je iza i pruzajuci se za onim sto je ispred[9]. Istrajan u poslusnosti roditeljki, ipak se vise vodio bozanskim naredjenjima; razumevsi mudroscu Duha Svetoga da je onome ko se brine za svetovno to prepreka da drzi bozanske zapovesti, sve odbacivsi dade se u beg, pomisljajuci u sebi i govoreci: “Bolje je mater razalostiti na malo vremena dok joj Gospod ne da poznanje da se odvoji od sujetnog, negoli biti lisen Carstva Gospodnjeg.”

U grad Kijev dodje, rukovodju trazase i nastavnika, koji bi mu nezabludno pokazao bozanski put; i mnogo trazivsi, i nadje – ne lisava Gospod one koji zele sto je korisno. Nadje coveka cudesnog, veoma savrsenog umom i mnogorazumnog, koji imase dar prorostva, a zvase se Antonije. Njemu dodje blazeni Teodosije, jos mlad uzrastom, a razumom star, i sve sto mu ucitelj naredi usrdno cinjase i na naredjeno jos dodavase, i bese, sto bi Jov rekao, oko slepim i noga hromim[10], uvek u srcu drzeci apostolsku rec, koja kaze: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov[11]. A ovaj blazeni ne jednome ili dvojici ponese breme, nego prihvati sluzenje sve bratije i svima sobom lakocu cinjase. Mnogi od njih nalazahu odmor njegovim podvigom. Kako mu Bog pomagase i snagu telesnu davase, to on cinjase ovo svaki dan, i nikada se ne odvoji od crkvenog sabranja i nikada ne prestupi kelejno pravilo, i imase veliku prileznost ka otackom ustavu, koji napisa za one koji pristupaju dobrom trudu i blagom poslusanju. Zato i njega Gospod preuznese.

Njima kojim sluzase kao poslednji i jadniji od svih, i svima im se za slugu smatrajuci, njima bi postavljen za pastira i oca i ucitelja. Kada igumana Varlaama knez izvede i drugde postavi, Teodosije to ne hocase mnogo, no ne mogavsi biti neposlusan ucitelju svome Antoniju, i poznavsi da je to Bozija namera, i nevoljko se prihvati, i jos se vecem trudu predade, pomisljajuci: “Ako se za telesne potrebe mnogo brinuh, jos cu vise uz duhovne pristajati.” I jos govorase sebi sveti Teodosije: “Nadodaj trudu trudove i podvizima podvige: kako ces se javiti svome Vladiki, ako Mu stado nisi dobro napasao, ili kako ces reci: Evo ja i deca koju si mi dao, Boze![12]” Zato sve noci bez sna prebivase, ili na molitvi stojeci, ili po kelijama hodeci i bratiju na molitvu pobudjujuci. Buduci u staresinstvu, on se ne lisi dobrog rada: ponekad vodu nosase, ponekad drva secijase, i tako svoj bratiji primer davase. A kada bi dolazio Veliki post, junak Hristov Teodosije svih zemaljskih stvari se gnusase, odvajase se od zajednice, izlazase od bratije i u pesteri se sam zatvarase, i tamo svu Cetrdesetnicu prebivase, i jedan s Jednim molitvom razgovarase. Ko ce izreci trudove i bolove i suzna ridanja, i post silni, i boj sa lukavim duhovima? A kad bi se priblizio svetli dan Vaskrsenja Gospoda nasega Isusa Hrista, tad prepodobni dolazase kao Mojsej sa gore Sinajske, dusom sijajuci vise od lica Mojsejevog[13], i nijedne godine ovaj svoj ustav nije prestupio.

Tada se udostoji i Bozijeg otkrivenja i saznade za svoj ishod, jer mu bese naredjeno da iz ovoga sveta predje u beskonacni, i ne utaji ovo od drugova i ucenika svojih, da ide Bogu, i obeca da ce moliti za dom Preciste Bozije Matere i za stado svojih ceda sve do dolaska Gospoda Boga nasega. Kao sto obeca, tako i ucini.

Kolikih se velikih darova od Boga udostoji, toliku nam i milost Gospodnju dade u svako doba i godinu, dolazeci i posecujuci, zastupajuci i stiteci, cuvajuci stado svoje od neprijatelja dusa nasih. Jer ko, molivsi kod grobnice svetoga za nesto korisno sto je na spasenje, ostade bez svoje nade, ili ko, prizvavsi sa verom ime njegovo sveto, ne bi izbavljen od povrede dusevne i od bolesti telesne isceljen? Evo nam apostola i propovednika, to nam je pastir i ucitelj, to nam je vodja i rukovodilac, to nam je zidina i ograda, pohvala nasa velika i smelost nasa prema Bogu.

Danas, bratije, treba da se duhovno radujemo i veselimo, i da se blagoukrasavamo i praznujemo radosno, imajuci svagda pred ocima nasim grobnicu prepodobnog oca naseg Teodosija, u koju danas bese sahranjeno mnogostradalno i sveto telo, koje ispusta zrake cudesa u sve krajeve ruske zemlje. Ova grobnica primi blago neukradivo, sasud Svetoga Duha, orudje bozansko, casno telo oca naseg i ucitelja. Gledajuci u nju, kao da njega samog posmatramo, jer ako je sveti i u grob sahranjen, no duhom je sa nama svagda i vidi. Ako po zapovesti njegovoj zivimo i cuvamo njegova naredjenja, on se raduje i milostivo nam se priblizava, stiti nas i cuva kao ceda ljubljena; ako li pocnemo ne mariti za svoje spasenje i ne budemo cuvali reci njegovih pouka, onda se sami lisavamo njegove pomoci.

Nego, o sveti oce Teodosije! Sam ispuni nedostatke nase svojim vrlinama, jer bez tvoje pomoci nismo sposobni da sta dobro ucinimo, nego u dan prestavljenja tvoga, s ljubavlju se u zbor sastavsi, klicemo ti: Raduj se, prosvecenje ruske zemlje, jer kao danica na zapadu se pokazavsi i od istoka zasijavsi, svu rusku zemlju prosveti! Raduj se, predslikaru i primeru puta istinitog, vodjo i rukovodioce i nastavnice monaskog zivota! Raduj se, nacelnice i pobornice, pomagaoce i pomocnice onima koji hoce da se spasu! Raduj se ti, koji umnozi stado slovesnih ovaca u domu Bozije Matere, kakav se nijedan pre tebe ni posle tebe u zemlji nasoj ne nadje! Raduj se, sadioce vinograda Hristova, cije se mladice rasirise do mora i izdanci njegovi do reka[14], jer nema kraja ni mesta gde nema loze vinograda tvoga! Raduje se, otkrovenja Bozijeg smestiste i graditelju doma Preciste Matere Bozije, koji napravi i velicanstvom ukrasi i u dar Bogorodici prinese! Raduj se ti, koji umnozi talant Gospodaru svome, ti koji primi deset talanata i hiljadu njima stece! Raduj se ti, koji napretek nahrani slovesne ovce pasom vinograda Hristovog, od kojeg okusivsi i tudje se ovce u dom Bozije Matere zatvorise i skupa sa vernim tvojim cedima sastadose! Raduj se, izvore slatki, od kojeg pivsi, vojske monaske hlad bozanski dobise i bez truda tesni put predjose i nastanise se kod vrel? vod? visinskih! Raduj se, pastiru i ucitelju, koji sacuva stado od umnog vuka neporocno i neokrnjeno, te ga nacelniku pastira Hristu privede! Raduj se, stube ognjeni svetliji od onoga koji bi pri Mojseju[15]: jer onaj prosvetljivase telesno, a ti duhovno prosveti novi Izrail, provede ga kroz pustinju sablazni ispraznog zivota i Amalika[16] duhovnog zrakama duha ustrasi, i u zemlju obecanu uvede, ili jos da kazem – u rajske sladosti, gde ucenici tvoji likuju! Raduj se, zemaljski andjele i nebeski covece, sluzitelju i slugo Preciste Bozije Matere, jer ne nadje drugog graditelja domu Svome osim tebe, koga zavole i obeca te pohoditi blagodacu darova, kao sto i bi! Raduj se, oce Teodosije, nasa pohvalo i veleleplje!

Lavra tvoja se tobom hvali, i do krajeva zemlje postade slavno njeno ime. Zemlje se dive ocima koji behu u njoj, kako zasijase kao zvezde na svodu crkvenom, javise se cinioci zapovesti Bozijih, pokazase se cudotvorcima i udostojise se prorostva od Boga, od Svetoga Duha primise dar proziranja i bise ucitelji reci bozanske. Pritekose carevi i poklonise se knezovi, pokorise se velmoze i ustreptase silnici, uzasnuse se tudjinci, videci ljude nebeske gde po zemlji hode! I kao prestolu Bozijem u dom Bozije Matere se sabirajuci, pesmu andjelsku pojahu neprestano; i zajedno se sa andjelima nastanjivahu kod zrtvenika Gospodnjeg, jedni jasno videci andjelski lik, drugi umno i dusevno sa njima besedeci i poznajuci duhom kada bivase dolazak Bozijih andjela, a drugi pak culno lukave duhove progonise i strasni im se pokazase.

Takvi su izdanci tvoga vinograda, takve su grane tvoga korena, takvi su stubovi tvoje kuce, takva su ceda tvoga poroda, takvi su oci tvoje lavre. Jer, oce, prikladno je bilo da od takvog ucitelja budu takvi ucenici, jer uistinu reka Svetog Duha istece iz usta tvojih, koju spomenu sam Hristos, Sin Boziji, kada govorase uceci Judejce: Koji u mene veruje, iz utrobe njegove poteci ce reke vode zive[17]. Ovo govorase o Duhu Kojeg su trebali da prime oni koji verovahu u Njega. Ta reka, nigde ne stajuci, neprestano napaja ceda tvoja do kraja veka. Tu reku ispustivsi, Apostoli privedose sve narode Bogu, tu reku pivsi mucenici ne marise za tela svoja, vec ih predadose na rane i na muke razlicite; ovu reku pivsi, Oci ostavise gradove i sela, bogatstvo i domove, i nastanise se po gorama i po pecinama i po pesterama zemaljskim; ovu reku pivsi, ucenici tvoji prezrese zemaljsko, sav um imajuci prema nebu, i primise sto zelese, i nastanise se u svetlosti bozanskoj, gde su zborovi besplotnih. Njima sledeci, pribegosmo u dom Bozije Matere i u tvoju nadu i u tvoju ogradu, polozivsi svo nadanje nase u Precistu Djevu Bogorodicu i u Tebe, preblazeni oce Teodosije!

Ako i ne dostignemo to da hodimo putem proslih tvojih ucenika, secajuci se sta rekose sveta tvoja usta: “Ako ko skonca zivot svoj u domu Preciste Bogomatere i u mojoj nadi, ako takvi i ne postignu nesto u podvizima, to cu ja nadopuniti i Boga cu umoliti za njih” – uzdajuci se u tu rec, mi te molebno prizivamo. Sam znas, prepodobni, iako precutkujemo da su nam dani iscezli u ispraznostima ovoga sveta, malo se uspravivsi, primismo jaram Hristov i pribegosmo u dom Preciste Vladicice nase Bogorodice i u ogradu svetu tvoju. Ne predaj nas neprijateljima dusa nasih, jer se naoruzase protiv nas i porobljavaju nas svaki cas, i raznim pomislima gadjaju srca nasa, i odvode nas od Bozijeg poznanja, i prisiljavaju da ljubimo sto je prolazno i propadivo, i do kraja nas pogruzavaju u dubinu grehovnu. Ali, tebe, krmu, nadjosmo, uputi nas pristanistu tihom i buru umnu utisaj, i umoli opsteg Vladiku za nas, da nam poda rec i slovo, um i dela da sve zapovesti njegove tvorimo. Ako se i od puta zapovesti Gospodnjih udaljismo i zbog lenjosti ustav koji si nam ti predao ne odrzasmo, barem radi vere nase u Precistu Djevu i u tebe, oce sveti Teodosije, neka nas pribroji zboru ceda tvojih, koja hodise bez poroka po stazama pravde, i neka nas ucini nerazdvojnim od gledanja Svoga lica kada nas uzme odavde.

Dok smo jos u ovom zivotu, posecuj nas i cuvaj od svake smicalice djavolje i del? koja odvode od Boga, molitvom tvojom podaj nam zivot cist i bogougodan, podigni um nas koji lenoscu pade na zemlju, podaj bodrost i strazu unutrasnju i otpustenje za drevne grehove. Ako nas nemar uma naseg nadjaca, ipak imamo tebe koji ostajes pomagac i pomocnik svoje lavre, i uzdamo se da cemo se preko tebe javiti slobodni pred Bogom i nesavladani neprijateljima vidljivim i nevidljivim. Sam si, naime, rekao svojim ucenicima kada ti Bog naredi da ides odavde: “Neka vam bude poznato, ceda, ako po odlasku mome ka Gospodu pocne ovo mesto da se uvecava monasima i bude izobilovalo svim potrebnim, po tome znajte da imam smelost kod Boga i da mi On molitvu prima.” Mi pak, oce prepodobni, izvesno znamo po ravnoandjelskom zivotu i strastotrpnickom podvigu, da si vec pre ishoda svoga imao smelost kod Svedrzitelja Boga. Koliko se vise po ishodu tvome pokaza prorocanstvo da ce se ovo mesto Preciste Bogorodice i tvoja sveta lavra povelicati i procvetati slavom i velicanstvom. Ti napomenu da ces se neprestano moliti o tvojoj svetoj ogradi, te se ostvari tvoje istinito i nelazno obecanje, i po tvome prestavljenju tvoje mesto ne bese savladano ni razruseno od bilo koga, no svake godine rastijase i rasirivase se.

A kad se umnozise nasi gresi i savrsise se bezakonja nasa, i zloba nasa prognevaiBoga, tad Bozijim dopustenjem, radi nasih greha, razrusise se bozanski domovi i manastiri bise razoreni, i gradovi porobljeni, i sela opustese od naroda nepoznatog, od naroda nemilostivog, od naroda koji stida nema niti se Boga boji, niti poseduje srce covekoljubivo.[18] Zato, buduci jos u njihovom ropstvu, i u zlostavljanju zlom i u potlacenosti ljutoj, pripadamo ti, molbu ti prinoseci: podigni ruke tvoje za nas Vladicici Djevi i Precistoj Bogorodici, da pomene milosti Svoje drevne o ogradi ovoj, koje joj je dala u nasledje, i da nam olaksanje da od skrusenosti gorke, i otera ljute neprijatelje i hulnike nase pravoslavne vere, i napravi neoborivom crkvu Svoju svetu, koju sama izvole podici za obitaliste svoje, i da umnozi stado ograde tvoje i posecuje ga, kao i pre, cuvajuci ga i utvrdjujuci, zastupajuci i stiteci od neprijatelja vidljivih i nevidljivih, da se slobodni nadjemo dusama i telima, te u ovom vremenom svetu bogougodno pozivimo, nikim ne savladani, osim Precistom Bogorodicom, kao i pre oci nasi, i tobom, prepodobni Teodosije.

Znajuci tvoje milosrdje, drznuh se da pruzim jezik svoj na tvoju pohvalu, ne prinoseci ti hvalu kao od dostojnosti, nego ocekujuci da steknem napredak od tebe, oce, i olaksanje za grehove svoje, za dalje cuvanje i drugacija vezbanja. Proslavise te, naime, nebeske sile i prihvatise te Apostoli, i prisvojise te proroci, zagrlise te mucenici, raduju se s tobom svetitelji, sretose te zborovi crnorizaca, povelica te i sama Carica Precista Mati Gospodnja, i veoma te preuznese i ucini te poznatim od krajeva vaseljene do krajeva zemlje, verni slugo Gospodnji!

A kako bih te ja mogao pohvaliti po dostojnosti, imajuci skverna usta i necist jezik? No, nemajuci sta da ti prinesem u dan prestavljenja tvoga, do ovu malu pohvalu, kao malen i smrdljiv potok koji se u morsku sirinu priliva, ne da more napuni, vec da se od smrada ocisti. Zato, o casna glavo, sveti oce, prepodobni Teodosije, ne gnevi se na mene gresnoga, nego se pomoli za mene slugu tvoga, da me ne osudi u dan dolaska Svoga Gospod nas Isus Hristos, kome prilici slava sa bespocetnim Njegovim Ocem i s Presvetim i blagim i zivotvornim Duhom, sada i uvek.


NAPOMENE:

1. Up. Pric 29:2.

2. Up. Mt 4:16.

3. Up. Mk 10:29-30.

4. Up. Mt 11:30.

5. Up. Mt 16:24.

6. Jn 12:24.

7. Up. Mt 25:21.

8. Up. Mk 10:31.

9. Fil 3:13.

10. Jov 29:15.

11. Gal 6:2.

12. Up. Jev 2:13.

13. V. Ish 34:29-30,35.

14. Up. Ps 79:12.

15. V. Ish 13:21-22; 33:9-10.

16. Amalik – sabirno ime za narod neprijateljski nastrojen prema Izrailjcima, koji je poceo da se bori protiv njih kad su hodali po pustinji nakon izlaska iz Egipta (v. Ish 17:8,16); ime dobio prema svom rodonacelniku Amaliku (v. Post 36:12).

17. Jn 7:38.

18. Verovatno se radi o strasnom haranju i pustosenju ruske zemlje od strane divljih Polovaca 1096. godine, kada je i Pecerski manastir bio spaljen i opljackan. O tome prep. Nestor govori i u svom Letopisu pod doticnom godinom. Ako pak sacinitelj ovog slova nije prep. Nestor, mozda se ovde misli na razrusenje manastira od strane razbesnelih mongolskih hordi kana Batija krajem 1240. godine. Medjutim, pisac slova na pocetku tvrdi da je bio i ocevidac Teodosijevog odlaska ga Gospodu.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 12.
O SVETIM BLAZENIM PRVIM CRNORISCIMA PECERSKIM, KOJI U DOMU BOZIJE MATERE U BOZANSKIM VRLINAMA ZASIJASE, U POSTU, I U BDENjU, I U DARU PRORICANjA, U SVETOM MANASTIRU PECERSKOM
[1]

Bese uistinu predivno cudo videti, braco, kako skupi Gospod takve crnorisce u obitelji Matere Svoje. Kao presvetla svetila u zemlji ruskoj sijahu: jedni behu isposnici, drugi behu za bdenje, neki za kolenopoklonjenje, jedni za poscenje preko dana ili dva dana, drugi jedjahu hleb sa vodom, neki vareno zelje, a neki i sirovo; i svi u ljubavi prebivahu, mladji se pokoravajuci starijim, ne smejuci pred njima govoriti, nego im sve bese sa pokornoscu i poslusnoscu velikom; takodje i stariji imahu ljubav prema mladjim, uceci ih i teseci, kao ceda svoja ljubljena. A ako neki brat upadase u neko sagresenje, utesavahu ga i epitimiju koja bese samo za njega razdeljivahu troje ili cetvoro – iz velike ljubavi.[2] Takva bese bozanska ljubav medju tom svetom bratijom, i uzdrzanje i poniznost. A ako bi neki brat odlazio iz manastira, sva bratija bi zbog toga tugovala, i slali bi po njega, prizivajuci brata da se vrati u manastir, pa kad bi se brat vratio, odlazahu kod igumana, poklanjahu se za brata i moljahu igumana, te odmah s radoscu primahu brata u manastir. Takvi, naime, behu tada crnorisci, isposnici, uzdrzljivci. Od njih cu spomenuti nekoliko cudnovatih ljudi.

Eto prvi od njih bese Damjan prezviter. Bese takav isposnik da osim hleba i vode nista ne jedjase sve do dana svoje smrti. A ako kad donesose kakvo bolesno dete, da ga kakvo obolenje obuzima, donosahu ga u manasitr kod prepodobnog Teodosija, a on naredjivase ovome Damjanu da cini molitvu nad bolesnim. I kad on to cinjase i svetim uljem pomazivase, odmah primahu isceljenje ti koji su mu dolazili.

Jednom se ovaj blazeni Damjan razbole i trebase da sretne kraj zivota, pa kad tako lezase u nemoci, dodje mu andjeo u liku Teodosijevom, obecavajuci mu Carstvo Nebesko za njegov trud. Potom mu dodje i veliki Teodosije sa bratijom, te posedase kod njega, a on vec posustajase. Pogledavsi na igumana, rece: “Ne zaboravi, oce, ono sto si mi obecao ove noci.” Shvativsi da je video vidjenje, veliki Teodosije mu rece: “Brate Damjane, sto sam ti obecao, to ce ti i biti.” A on sklopi oci svoje i predade duh u ruke Bozije. Iguman i sva bratija casno pogrebose njegovo telo.

Takodje bi i drugi brat, Jeremija po imenu, koji je pamtio krstenje ruske zemlje, a njemu Bog dade dar da providja sta ce biti. Ako koga vide u pomislima, potajno ga izoblicavase i poucavase da se cuva od djavola; a ako koji brat nameravase da ide iz manastira, ovaj mu opet pristupase, izoblicavase njegovu misao i utesavase brata, bilo da je kome govorio dobro ili zlo, rec se starceva zbivala.

Bese i drugi starac, po imenu Matej; on bese prozorljiv. Jednom dok je stajao u crkvi na svom mestu, podize oci svoje i pogleda po bratiji koja stajahu sa obe strane pojuci, i vide besa gde hoda u liku Ljaha[3] i drzi pod kaputom cvetice sto se nazivaju divlje ruze; i uzimase iz narucja neki cvetic i bacase na nekoga. I ako se cvetic prilepio nekome od bratije koja je stajala, ovaj bi malo odstojao i, raslabivsi se umom, izmisljao bi neki izgovor, izlazio iz crkve, te otisao da spava, i ne bi se vracao na pojanje. Ako li je bacio na drugog od onih koji su stajali, a cvetic se tome nije prilepio, taj je cvrsto stajao u svom pojanju sve dok ne otpoju jutrenju, kad bi svako posao u svoju keliju.

U ovog starca bi jedan obicaj – kad po otpevanju jutrenje bratija odlazase u svoje kelije, ovaj blazeni starac posle svih izlazase iz crkve. Jednom tako otide i sede pod klepalom, hoteci da otpocine, posto njegova kelija bese podalje od crkve, i vide kako velika gomila dolazi od vrata. I podigavsi svoje oci, vide jednog besa kako sedi na svinji i velica se, a mnostvo drugih oko njega trcase. I rece im starac: “Kuda idete?”; i rece bes koji sedjase na svinji: “Po Mihaila Toboljkovica”. Starac se znamenova krsnim znamenjem i ode u svoju keliju. I kada poce da svice dan, shvati starac vidjenje i rece svome uceniku: “Idi pitaj ima li Mihaila u keliji.” I rece mu: “Nedavno, posle jutrenje, izadje izvan manastirske ograde.” Starac isprica vidjenje igumanu i starijoj bratiji to sto vide, i prizva iguman brata i utvrdi ga.

U vreme ovog prepodobnog Mateja prestavi se blazeni iguman Teodosije, i postade Stefan iguman umesto njega, pa potom Nikon, a ovaj starac jos bese u zivotu. Dok stajase na jutrenji, pogleda i vide besa gde stoji na igumanskom mestu, i shvati starac da iguman nije ustao.

I mnoga druga vidjenja providjase, i pocinu starac u Gospodu, u dobrom ispovedanju, u pecerskom svetom manastiru.


NAPOMENE:

1. Slovo je preuzeto iz Letopisa prep. Nestora za godinu 6582. (1074.).

2. Iako ima nekih koji tvrde da ovaj obicaj razdeljivanja epitimije nije kanonski i da se uvukao sa Zapada, ipak ovde uvidjamo nesto drugo, razlicito od (na Zapadu tako cestog) proracunatog preuzimanja epitimije drugoga: sam svestenopisac tvrdi da su to cinili “iz velike ljubavi” – znaci, vezbali su se u toj najbozanstvenijoj vrlini, i niposto nisu mislili da nadoknadjuju i odradjuju globu cepidlackog “boga pravnika” kakav je vec u to vreme bio poznat na Zapadu.

3. Ljasima su Rusi nazivali uglavnom Poljake, ali i neka druga drevna slovenska plemena – Ljutice, Pomorjane, itd. Na srpskom se ocuvao oblik “Leh, Lesi”, ali posto su se njime u skorijoj proslosti oznacavali iskljucivo Poljaci, u Pateriku cemo zadrzati izvorni oblik.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 13.
O BLAZENOM NIFONTU, KOJI BI EPISKOP NOVGORODA, KAKO U SVETOM MANASTIRU PECERSKOM U BOZANSKOM OTKRIVENjU VIDE SVETOG TEODOSIJA

Blazeni Nifont bese crnorizac pecerskog manastira, i podrazavase zivotu tih svetih otaca, i zbog njegove velike vrline bi postavljen za episkopa Novgoroda[1]. Imase veliku veru i ljubav prema Presvetoj Bogorodici i prepodobnim ocima pecerskim, Antoniju i Teodosiju. Cim cu da od vaseljenskog patrijarha dolazi u Rusiju mitropolit Konstantin, ispuni se duhovnom radoscu i pomisli u sebi da izvrsi obadvoje: da bude u domu Preciste i pokloni se prepodobnim, kao i da od svetitelja dobije blagoslov, te iz tog razloga dodje u grad Kijev godine 6664. (1156). I dok je prebivao tamo, ocekujuci dolazak mitropolita, saznade da mitropolit besumnje podje iz Carigrada.

U to vreme bese mitropolit Klim zauzeo svetiteljsku stolicu bez blagoslova patrijarha iz Carigrada[2]. Ovog blazenog episkopa Nifonta prisiljavase Klim da sluzi sa njim, a on mu govorase: “Posto nisi primio blagoslov od svetog vaseljenskog patrijarha carigradskog, necu da sluzim s tobom, niti da te pominjem na svetoj sluzbi, nego pominjem svetog patrijarha carigradskog.” A Klim ga veoma prisiljavase i nahuskavase na njega kneza Izjaslava i svoje pobornike, i ne moze mu uciniti nikakvog zla.

A patrijarh carigradski cuvsi sta je sa njim, uputi mu poslanicu, hvaleci ga zbog velicine njegovog razuma i snage, i pribrojavase ga nekadasnjim svetima koji tvrdo stajahu u Pravoslavlju. On procita patrijarsku poslanicu i veoma se velikom snagom utvrdi, i bese u ljubavi sa knezom Svjatoslavom Olegovicem, posto Svjatoslav pre toga bese sedeo u Novgorodu[3].

Kad bese ovaj blazeni episkop Nifont u svetom Pecerskom manastiru, a veliku veru imadjase u prepodobne, kao sto i pre rekosmo, posle nekog vremena postize ga bolest. A divno vidjenje isprica: “Kad tri dana pre svoje bolesti dodjoh sa jutrenje – veli – i malo pocinuh, odmah se zavedoh u lak san. I gle, nadjoh se u crkvi pecerskoj, na Svjatosinom mestu, i mnogo se sa suzama molih Precistoj Bogorodici da vidim svetog prepodobnog oca Teodosija. I dok se sabirahu mnoga bratija u crkvu, pristupi mi jedan od bratije i rece: ‘Hoces li da vidis svetog oca naseg Teodosija?’ A ja odgovorih: ‘Veoma to zelim, ako ti je moguce, pokazi mi ga’. I povevsi me, uvede me u oltar i tamo mi pokaza svetog oca Teodosija. A ja kad videh prepodobnog, od radosti pritrcah i padoh mu pred noge i poklonih mu se do zemlje. On me podize i poce da blagosilja, i zagrlivsi me rukama svojim, poce da me ljubazno celiva i rece mi: ‘Dobrodosao, brate i sine Nifonte, odsad ces biti s nama nerazdvojno’. I drzase prepodobni u ruci svojoj svitak, pa kad ga ja zamolih on mi ga dade, i razmotavsi procitah. Bese u njemu na pocetku napisano ovo: ‘Evo ja i deca koju mi dade Bog’. I tad se trgoh, a sad znam da je ova bolest poseta od Boga.”

Bolovase on 13 dana, i zatim usnu s mirom, meseca aprila, osmog, u Svetlu nedelju. I bi casno sahranjen u Teodosijevoj pesteri – dodje kod ljubljenoga, kako mu i obeca prepodobni Teodosije, te zajedno Vladici Hristu predstoje, nasladjujuci se onih neizrecenih nebeskih krasota i moleci se za nas, svoja ceda.

Takvi cudnovati muzevi behu u tom svetom Pecerskom manastiru, od kojih mnogi behu zajednicari Apostola, i namesnici njihovih prestola, kao sto ce nam sledece slovo-poslanica jasno pokazati.


NAPOMENE:

1. Bio episkop 1130-1156.

2. 1146. je kijevski knez Izjaslav Mstislavic bez dozvole Carigradske Patrijarsije postavio za mitropolita sve Rusije Klima (Klimenta) Smoljatica, monaha Zarubskog manastira. To je napravilo razdor medju ruskim episkopima – jedni su Klima priznavali, drugi nisu. Medju potonjim je bio i sveti Nifont. Posle Izjaslavljeve smrti (1154.), Klim je bio prinudjen da ostavi mitropoliju, a 1156. je carigradski patrijarh na mitropolitski presto postavio gorespomenutog svetog Grka Konstantina.

3. Svjatoslav bese novgorodski knez 1135-1138 i 1139-1141, a 1154-1164 knez Cernjigova. Borio se na strani Georgija Dugorukog protiv Izjaslava Mstislavica.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 14.
POSLANICA PONIZNOG EPISKOPA
SIMONA VLADIMIRSKOG I SUZDALjSKOG
POLIKARPU, CRNORISCU PECERSKOM

Brate! Sednuvsi u tihovanju, saberi um svoj i reci sebi: “O, ubogi inoce, nisi li svet ostavio i roditelje po ploti, Hrista radi?” Ako i ovde, dosavsi zbog spasenja, ne cinis sto je duhovno, sto si se obukao u kaludjersko zvanje? A nece te crne haljine izbaviti od muke. Ovo znaj, da te ublazavaju ovde knezovi i boljari i svi drugovi tvoji, jer govore: “Blazen je zato sto zamrzi ovaj svet i ovu slavu, i vise se ne brine za zemaljsko, nego zeli nebesko.” A ti ne zivis kaludjerski. Velika me sramota obuzima radi tebe. Hoce li nas ti koji nas ovde nazivaju blazenima preteci u Carstvu Nebeskom[1] i oni se u pokoju naci, a mi cemo gorko muceni vikati? I ko ce te pomilovati, kad sam sebe pogubi?

Preni se, brate, i pobrini se duhovno za svoju dusu, sluzi Gospodu sa strahom i sa svakim smernoumljem. Ti si danas kortak, a ujutro ljut i zao; malo cutanja, pa opet roptanje na igumana i na njegove sluzitelje. Ne budi lazljiv – ne odvajaj se od crkvenog sabranja izgovarajuci se na telo: kao sto kisa uzgaja seme, tako i crkva vuce dusu ka vrlinama. Jer sve sto ucinis u keliji nije nista: ako Psaltir citas, ili Dvanaest psalama[2] pojes, to se ne moze uporediti ni sa jenim sabornim “Gospode, pomiluj”. U vezi toga znaj, brate, kad vrhovni apostol Petar, sam crkva Boga zivoga, bese uhvacen od Iroda i bacen u tamnicu, nisu li ga molitve Crkve izbavile iz ruku Irodovih?[3] I David se moli, govoreci: jedno molih od Gospoda i to cu traziti – da zivim u domu Gospodnjem sve dane zivota moga, da gledam krasotu Gospodnju i posecujem hram sveti njegov.[4] A sam Gospod rece: Dom moj dom molitve neka se zove.[5] Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja medju njima.[6] Ako se tu toliko sabranje, vise od stotinu bratije, sabere, toliko vise veruj da je tu Bog nas. I od tog bozanskog ognja njima se pravi obed, ciju jednu mrvicu ja zelim vise od svega sto imam pred sobom za obed. Svedok mi je u tome Gospod, da ne bih okusio nikakvu drugu hranu kad bih imao komad hleba i socivo pripremljeno za tu svetu bratiju.

A ti, brate, nemoj da hvalis one koji danas sede za trpezom, a sutra na kuvara i na posluznika da ropces, cime pakostis staresini, i ispada da jedes izmetine, kao sto pise u Otacniku. Vide, naime, onaj starac kako oni koji psovahu hranu jedu izmetine, a oni koji je hvaljahu jedu med, te tako provide taj starac po cemu je hrana razlicita[7]. A ti kad jedes i pijes blagosiljaj Boga, jer sebe pogubljuje onaj koji cini hulu, po apostolu: Ako, dakle, jedete ili pijete, sve na slavu Boziju cinite.[8] Trpi, brate, i vredjanje, jer ko pretrpi do kraja taj ce se spasti[9], takav ce se i bez truda spasti. Ako ti se i dogodi da te ko sramoti, pa ti neko dodje i obavesti te da te taj i taj tako zlo kudi, reci tome koji te obavestava: “Ako me i ukori, ipak mi je brat, i dostojan sam toga, a on to ne cini od sebe, nego ga je neprijatelj djavo podstakao na to, da napravi neprijateljstvo medju nama. Gospod neka otera lukavoga, a brata da pomiluje.” Ti ces reci: “U lice me uvredi, pred svima”; nemoj se ojaditi zbog toga, cedo, i ne ustaj brzo na gnev, nego pavsi pokloni se bratu do zemlje, govoreci: “Oprosti mi, brate!”

I ispravi pregresenja u sebi, i tako ces pobediti svu silu vraziju, a ako se usprotivis kad te sramote, dvostruko ces sebe uvrediti. Zar si ti veci od Davida cara? Njega Semej vredjase u lice, a jedan od slugu carevih, ne trpeci porugu nad carem, rece: “Idem da mu uzmem glavu; zasto pas mrtvi proklinje gospodina moga cara.” Ali sta mu David rece: “O sine Saruin, ne smetaj mu da proklinje Davida, da vidi Gospod poniznost moju i vrati mi dobro zbog njegove kletve.”[10] Pomisli, cedo, i na nesto jos vece od toga: kako se Gospod nas ponizi, buduci poslusan do smrti Svome Ocu[11]; kad su ga vredjali – nije pretio, slusajuci “demon je u tebi”[12], po licu bijen i samaran i pljuvan – nije se gnevio, vec se molio i za one koji su Ga razapinjali. Tako je i nas naucio: Molite se – rece – za neprijatelje vase, i dobro tvorite onima koji vas mrze, i blagosiljajte one koji vas kunu.[13]

Neka ti je dovoljno, brate, i delo koje si ucinio iz svoje malodusnosti. Zato treba da places, jer si bio ostavio sveti casni manastir Pecerski svetih otaca Antonija i Teodosija Pecerskih, i svetih otaca crnorizaca koji su sa njima, i prihvatio si se da igumanujes kod svetih besrebrenika Kozme i Damjana[14]. Ali sada si dobro ucinio, odrekavsi se takvog ispraznog posla, i nisi dao ledja svome neprijatelju, jer bi te ta neprijateljeva zelja pogubila. Ne znas li da drvo koje se ne zaleva cesto, a jos se i presadjuje, brzo osusi? Ti si se odvojio od poslusnosti ocu i bratiji svojoj ostavivsi svoje mesto, te bi kao takav uskoro poginuo. Ovcica koja prebiva u stadu, ostaje nepovredjena, a koja se odvoji, uskoro gine i vuci je pojedaju. Trebao si prvo da razmislis radi cega si hteo da izadjes iz tog svetog i casnog i spasenog mesta Pecerskog, u kome je tako divno svakome ko zeli da se spase. Mislim, brate, da to Bog ucini, ne trpeci tvoje gordosti: obori te, kao nekada satanu sa odmetnutim silama, zato sto nisi hteo da sluzis svetom coveku, svome gospodinu i nasem bratu, arhimandritu Akindinu[15] pecerskom. Pecerski manastir je, naime, more, i ne drzi u sebi nista gnjilo, nego ga izbacuje napolje.

A sto si mi opisao svoju uvredu – tesko tebi: pogubio si dusu svoju! Pitam te: cime hoces da se spases? Ako si i isposnik, i trezven u svemu, i siromasan, i bez sna prebivas, a vredjanje ne trpis, neces videti spasenja. Ali, raduje se sad zbog tebe iguman i sva bratija, pa i mi, cuvsi sta je s tobom, i svi se utesismo zbog tebe i pronalaska tvoga, jer ti bese izgubljen i nadje se[16]. Popustih opet da bude volja tvoja, a ne igumanova: hteo si ponovo da igumanujes u Svetom Dimitriju, a nismo te prisiljavali ni knez ni ja, i eto si ipak pokusao. Shvati, brate, da je neugodno Bogu tvoje staresinstvo, i zato ti Gospod darova onemocalost ociju. No ti se nikako ne trgnu, gde je trebalo reci: Blago meni sto si me ponizio, da se naucim opravdanjima Tvojim[17]. Shvatio sam da si cinoljubac, i trazis slavu od ljudi, a ne od Boga. Ne verujes li, jadnice, napisanome: Niko sam sebi ne prisvaja cast, nego prizvan od Boga[18]. Ako apostolu ne verujes, neces ni Hristu poverovati. Zasto od ljudi trazis dostojanstvo, a ne od Boga, onima koji su od Boga neces da se povinujes i mislis visoko? Takvi su u starini s nebesa bili svrgnuti. “Nisam li ja – velis – dostojan da mi se poveri posao u takvom cinu, ili sam gori od toga ikonoma ili od brata njegovog koji napreduje?” Ne dobivsi sto si zeleo, smucujes se, hoces cesto da izlazis iz kelije u keliju i zavadjas brata sa bratom, govoreci beskorisne stvari: “Zar misle – veli – ovaj iguman i ovaj ikonom da se samo ovde Bogu ugadja i da se drugde nemoguce spasti? A sta je sa nama, na mene ne obracaju paznju?” To su djavolska posla, to su ti prazne pretanjenosti. Ako i sam kakav napredak dobijes, tako da stojis na visem stepeniku, ne zaboravljaj smernoumlja, da kad ti se dogodi da sidjes sa stepenika, opet nadjes svoj ponizni put i ne upadnes u razlicite jade.

Pise mi kneginja Rostislavljeva, Verhoslava[19], hoteci da budes postavljen za episkopa Novgoroda na Antonijevo mesto, ili Smolenska na Lazarevo mesto, ili Jurjeva na Aleksijevo mesto, “pa makar – veli – i do hiljadu srebrenika potrosila radi tebe i Polikarpa”. I rekoh joj: “Kceri moja Anastasija! Delo ne bogougodno hoces da ucinis; ako bi pak on prebivao u manastiru bez izlazenja, sa cistom savescu, u poslusnosti igumanu i svoj bratiji, trezven u svemu, ne samo da bi se obukao u svetiteljsku odecu, nego bi se i Visnjeg Carstva udostojio.”

A ti, brate, episkopstvo si zazeleo? Dobro delo hoces! No slusaj Pavla kad govori Timoteju[20], i procitavsi shvatices da li si nesto od toga kakav episkop treba biti odrzao. A kad bi ti bio dostojan takvog cina, ja te ne bih pustio od sebe, nego bih te svojim rukama postavio sebi za saprestolnika u obe episkopije, Vladimirsku i Suzdaljsku, kao sto je hteo knez Georgije[21], ali ja mu ne dozvolih, videci tvoju malodusnost. A ako mene ne slusas, kakvu god vlast da hoces, ili episkopstvo ili igumanstvo zadobijes, bice ti prokletstvo, a ne blagoslov. I vise neces uci u sveto i casno mesto u kome si se postrigao. Bices kao nepotrebna posuda, bices izbacen napolje i posle ces mnogo plakati bez uspeha.

Nije u tome savrsenstvo, brate, da te svi slave, nego da ispravis svoj zivot i sacuvas sebe cistim. Iz toga su, brate, Pecerskog manastira Preciste Bogomatere bili postavljeni mnogi episkopi, kao sto i od samog Hrista Boga naseg behu poslani Apostoli po svoj vaseljeni, i kao svetila svetla osvetlase svu rusku zemlju svetim krstenjem. Prvi – Leontije, episkop rostovski, veliki svetitelj koga Bog proslavi neiskvarivoscu; on bese prvoprestolnik koga neverni mnogo mucise i tukose – on bese treci gradjanin iz ruskog sveta kojeg, zajedno sa ona dva Varjaga, uvenca Hristos za Koga i postrada.[22] O Ilarionu mitropolitu i sam si citao u Zitiju svetog Antonija, da ga ovaj postrize i zatim udostoji svestenstva.[23] Potom Nikolaj i Jefrem – perejaslavski, Isaija – rostovski, German – novgorodski, Stefan – vladimirski, Nifont – novgorodski, Marin – jurjevski, Mina – polocki, Nikolaj – tmutorokanski, Teoktist – cernjigovski, Lavrentije – turovski, Luka – bjelgorodski, Jefrem – suzdaljski. A ako hoces za sve da saznas, procitaj stari rostovski letopis, jer ih ima vise od 30, a zatim do nas gresnih, mislim oko 50.

Shvati, brate, kolika je slava i cast toga manastira! I postidi se i pokaj se, izaberi tih i bezmetezan zivot, kome te Gospod i prizvao. Ja bih rado ostavio svoju episkopiju i sluzio igumanu u tom svetom Pecerskom manastiru. A ovo ti govorim, brate, ne sam sebe da velicam, vec tebi da saopstim. Vlast naseg svetiteljstva sam znas. Ko ne zna za mene, gresnog episkopa Simona, i ovu sabornu crkvu, krasotu vladimirsku, i drugu – suzdaljsku crkvu, koju sam sam napravio?[24] Koliko one imaju gradova i sela i desetinu ubiru po citavoj ovoj zemlji – i tim svime vlada nasa neznatnost. I ovo sve bih ostavio, ali znas kakva me velika duhovna stvar obavezuje, i molim se Gospodu da mi poda blago vreme za upravljanje.

A zna tajne Gospod: istinu ti kazem – svu bih ovu slavu i cast odmah u blato uracunao, i kad bih u Pecerskom manastiru sa stapom drezdio za vratima ili sa smecem bio pometen i gazen ljudima, ili bio jedan od ubogih pred vratima te casne lavre i postao prosjak – to bi bilo bolje od ove vremene casti. Jedan dan u domu Bozije Matere veci je od hiljadu godina, i pre bih izabrao da u njemu prebivam, nego da zivim u stanovima gresnickim.[25] Uistinu ti kazem, brate Polikarpe: gde cu za divnija cuda od onih koja bise u tom svetom manastiru Pecerskom. Gde su blazeniji od ovih otaca, koji poput suncevih zraka zasijase do krajeva vaseljene? O njima cu ti verodostojno ispricati u sledecem spisu, u dodatku onome sto ti rekoh. I evo cu ti reci, brate, od cega je tolika moja gorljivost i vera u svetog Antonija i Teodosija.


NAPOMENE:

1. Up. Mt 21:31.

2. Dvanaestopsalmije – molitveni cin koji se cesto pominje u zitijima svetih vec od najstarijih vremena, sastvljen od psalama: 26, 31, 56, 33, 38, 40, 69, 70, 76, 101, Manasijine molitve i molitve svetog Evstratija.

3. Dap 12:1-11.

4. Ps 26:4.

5. Mt 21:13; Lk 19:46.

6. Mt 18:20.

7. Sv. ep. Simon podseca Polikarpa na pricu koja se moze naci u nekim izdanjima Skitskog otacnika, kao i u velikom Prologu, u Slovu za 4. avgust: “Jednom jedan prozorljivi starac nadgledase inoke koji sedjahu za trpezom i svi jedjahu istu hranu. I vide: jedni od njih jedjahu med, drugi hleb, a treci izmetine. Zacudi se starac takvoj razlici u jedenju i poce da se moli Bogu govoreci: ‘Gospode, otkrij mi tu tajnu: eto na stolu je pred sve stavljena ista hrana: zasto je ona nekima tako izmenjena i izgleda da jedni jedu med, drugi hleb, a neki izmetine?’ I gle, cu starac glas odozgo koji govorase: ‘Oni koje si video da jedu med, to su oni koji sa strahom i trepetom i radoscu duhovnom sede za trpezom i neprestano se mole, i njihova molitva kao kadilo uzlazi ka Bogu, i stoga im hrana izgleda kao med. Oni, pak, koje si video da jedu hleb, to su oni koji su zadovoljni hranom koju im salje Bog; a oni za koje se cinilo da jedu izmetine, to su oni koji prilikom jedenja hrane ropcu i govore: to je dobro, a to je pokvareno. Stoga ne treba tako pomisljati, nego blagodariti i slaviti Boga da se ispuni receno: ako jedete, ako li pijete, ako li sto drugo cinite, sve na slavu Boziju cinite (1.Kor 10:31).'” (Ovde smo naveli tekst iz Prologa, dok je onaj u Bibliotheca Hagiographica Graeca dosta kraci i nerazumljiv).

8. Up. 1.Kor 10:31.

9. Mt 10:22; 24:13.

10. 2.Cars 16:5-12.

11. Up. Fil 2:8.

12. Jn 7:20; 8:52.

13. Up. Lk 6:27-28.

14. Polikarp je neko vreme igumanovao u kijevskim manastirima Kozme i Damjana i Svetog Dimitrija, ali se zatim opet vratio u Pecersku obitelj.

15. Prep. Akindin II bio arhimandrit oko 1217-1232.

16. Up. Lk 15:24.

17. Ps 118:71.

18. Jev 5:4.

19. Zena kneza Rostislava (sina kijevskog velikog kneza Rjurika Rostislavica koji je vladao 1195-1211), kcerka vladimirskog kneza Vsevoloda Georgijevica “Velikog Gnezda” (dobio nadimak zato sto je imao puno dece), unuka Georgija Dugorukog.

20. V. 1.Tim 3:1-7.

21. Georgije – sin Vsevoloda Velikog Gnezda, veliki knez vladimirski 1212-1238, poginuo u okrsaju sa Tatarima na reci Sit. Vidi i Uvodnu rec.

22. Sveti Leontije bese episkop Rostova od sredine do 70-ih godina 11. veka. Iako je skoncao u miru, umro je zapravo od silnih rana i udaraca koje su mu zadali neznabozni Rostovljani. Ipak je njegovo stradanje i strpljenje urodilo plodom – urodjenici su se pred kraj njegovog vladikovanja vec masovno dobrovoljno obracali na pravu veru. Dvojica Varjaga su sveti kijevski mucenici Teodor i Jovan, otac i sin, koje su 983. neznabozni Kijevljani usmrtili zato sto otac nije dao da mu se sin prinese na zrtvu bogovima-demonima.

23. Ovo se cini kao dovoljno dobar dokaz za pretpostavku da su mitropolit Ilarion i shimnik Ilarion, cije neiskvarive mosti pocivaju u Daljnjim pesterama, ista osoba.

24. U Vladimiru se radi o sabornom hramu Uspenja koji je 1158-1161 gradio sv. knez Andrej Bogoljubski, a posle pozara 1185. je bio obnovljen; u Suzdalju je rec o sabornoj crkvi Rozdestva Bogorodice koju je 1222-1225 gradio sveti knez Georgije Vsevolodovic, a osvestao upravo ovaj sveti episkop Simon. Ta recenica svedoci o tome da je Simonova poslanica napisana 1125. ili 1126. godine.

25. Up. Ps 83:11.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 15.
KAZIVANjE SIMONA, EPISKOPA VLADIMIRSKOG I SUZDALjSKOG, O SVETIM CRNORISCIMA PECERSKIM, I RADI CEGA TREBA IMATI GORLjIVOST I LjUBAV PREMA PREPODOBNIM ANTONIJU I TEODOSIJU, OCIMA PECERSKIM

Cuh predivnu stvar od tih blazenih staraca, koju su, rekose, culi od ocevidaca toga cuda, koje je bilo pri igumanstvu Pimenovom u Pecerskom svetom manastiru[1].

Bese muz savrsen u svakoj vrlini, po imenu Onisifor, po cinu svestenik, i udostoji se on od Boga dara prozorljivosti, tako da je na svakom coveku video njegova sagresenja. Pricaju i o drugim njegovim junastvima, ali ja cu govoriti samo o jednom.

Bese ovome blazenom Onisiforu duhovni sin neki crnorizac, ljubljeni drug, koji nije istinski podrazavao zivot toga sveca, vec se lazno prikazivao kao isposnik i pravio se celomudren, a potajno je jeo i pio i skverno ziveo. I tako provodjase svoje godine. A to se sakri od tog duhovnog coveka, i ni jedan od bratije za ovo ne saznade.

Jednog dana, buduci zdrav, naprasno umre. I ne mogase se niko pribliziti njegovom telu radi smrada koji od njega bivase. Sve uhvati strah, i na silu ga izvukose, i ne mogahu nad njim obaviti opelo zbog smrada. Metnuvsi ga nasamo i stojeci podalje, obavise uobicajeno pojanje, a neki zacepise svoje nozdrve. I kad su ga uneli u pesteru i sahranili, toliko se usmrdio, da su i beslovesni bezali od pestere. Puno puta se cuo i gorak jauk, kao da ga neko muci.

I javi se sveti Antonije svesteniku Onisiforu, sa pretnjom mu govoreci: “Zasto si to ucinio? Takvog skvernog i necistog i bezakonog i mnogogresnog si ovde sahranio, kakav nikad ne bi sahranjen, i koji je oskvrnio ovo sveto mesto.” Trgavsi se od vidjenja i pavsi na lice, moljase se Bogu govoreci: “Gospode, radi cega si sakrio od mene dela ovog coveka?” I prisavsi, andjeo mu rece: “Ovo bi za pouku svima koji grese i ne kaju se, da vide i pokaju se.” I ovo rekavsi, postade nevidljiv. Tada svestenik ode i saopsti sve ovo igumanu Pimenu. I opet druge noci isto vide: “Izbaci ga napolje – rece – brzo, da ga psi pojedu, jer je nedostojan da prebiva ovde.” Svestenik se opet okrenu molitvi, i bese mu glas, koji rece: “Ako hoces, pomozi mu.”

Posavetovase se sa igumanom da na silu dovedu neke da ga izvuku napolje i bace u vodu, jer se voljno niko ne mogase pribliziti tom brdu gde bese pestera. Opet im se javi sveti Antonije, govoreci: “Sazalih se nad dusom ovoga brata, posto ne mogu da prestupim svoje obecanje sto vam ga obecah, da ce svako ko ovde bude sahranjen biti pomilovan, ma bio on i gresan. Jer ovi oci koji su sa mnom ovde u pesteri nisu gori od onih koji su bili pre zakona i posle zakona i ugodili Bogu. Molih se, naime, Gospodu Bogu mome i Precistoj Njegovoj Materi da ni jedan iz ovog manastira ne bude osudjen na muku. A Gospod mi rece tako da sam cuo glas Njegov: ‘Ja sam Onaj koji rece Avraamu: radi dvadeset pravednika necu pogubiti ovaj grad[2]; koliko vise cu radi tebe i tih koji su s tobom pomilovati i spasti gresnika! Ako se ovde desi da umre, bice u pokoju.'”Ovo cuvsi od svetoga, Onisifor sve sto vide i cu saopsti igumanu i svoj bratiji. Od njih ja nadjoh jednoga koji mi isprica ovu stvar u vezi tih prvih crnorizaca.

Iguman Pimen, buduci u velikoj nedoumici u vezi ove strasne stvari, sa suzama moljase Boga za spasenje duse bratove. I bi mu neko javljanje od Boga, u kojem mu se rece: “Posto ovde bise sahranjeni mnogi gresnici, i svi behu oprosteni radi svetih koji mi ugodise i koji su u pesteri, pomilovah i dusu ovoga jadnika, radi Antonija i Teodosija, slugu mojih, i radi molitve svetih crnorizaca koji su sa njima. I evo ti znaka te promene: smrad ce se u miomir pretvoriti.” Ovo cuvsi, iguman se ispuni radoscu, sazva svu bratiju i isprica im za javljanje, pa otide s njima do pestere da vidi sta bi, i namirisase svi miomir od njegovog tela, a zlosmradje i jauk vise se nikako ne cu. Svi se nasladise miomirisa, pa proslavise Boga i Njegove svete ugodnike, Antonija i Teodosija, zbog bratovog spasenja.

I zbog toga ja gresni, episkop Simon, tugujem i jadikujem i placem, samo da budem sahranjen u toj bozanskoj zemlji, i da primim malo olaksanje za mnoge mi grehe, molitava radi svetih otaca u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome slava i sada.


NAPOMENE:

1. Pimen je bio iguman posle Timoteja, verovatno 1132-1141.

2. Up. Post 18:31.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 16.
O BLAZENOM EVSTRATIJU ISPOSNIKU

Neki covek dodje iz Kijeva u pesteru, hoteci da bude crnorizac; i naredi iguman da ga postrigu i nazva mu ime Evstratije. A on razdade sve svoje imanje ubogim i nesto malo ostavi svojim bliznjim da za njega razdadnu. Bese ovaj Evstratije isposnik i poslusnik svima.

Taj blazeni bese sa drugim hriscanima zarobljen i prodat nekom Jevrejinu sa mnogim drugima.[1] Uceci i moleci zarobljenike, upucivase ih govoreci: “Braco, svi vi koji se krstiste i u Boga verujete, ne budimo odstupnici od svog obecanja sa svetog krstenja. Hristos nas, naime, iskupi od prokletstva[2] i porodi vodom i Duhom[3], sinovima i naslednicima nas ucini[4]: tako ako umremo – Gospodu cemo umreti[5], ako li budemo ziveli – posluzimo bitisanju kao sto nam je duznost, ako za Hrista umremo – smrcu cemo zivot kupiti, i On ce nam zivot vecni dati.”

Posle nemnogo dana pomrese od gladi i iznemogose od zedji: jedni posle tri dana, drugi posle cetiri dana, neki posle sedam dana, jaki posle deset dana – skoncase svi od gladi i zedji. A bi ih 50 na broju: od manastirskih radnika 30, iz Kijeva 20.

Kad prodje 14 dana, osta samo monah ziv, kako bese isposnik od malih nogu. Vide onaj Jevrejin da ovaj monah bese uzrok propasti njegovog zlata koje je dao za zarobljenike, pa izvrsi na njemu svoju pashu. Kada nastade dan Vaskrsenja Hristova, ucini porugu svetome Evstratiju: po onome kako pise u Evandjelju, sto ucinise Gospodu nasem Isusu Hristu i porugase mu se, tako i ovoga blazenoga pribise na krst. I blagodarase Bogu na njemu, i bi ziv 15 dana.

A Jevreji mu rekose: “Sad se nasiti zakonske hrane, bezumnice, da budes ziv, jer Mojsej, primivsi zakon od Boga, dade ga nama, a u knjigama je receno: Proklet svaki koji visi na drvetu[6].” Monah pak rece: “Velike me je blagodati udostojio Bog – danas da postradam. I rece mi kao i razbojniku: Danas ces biti sa mnom u raju[7], jer sam On razori prokletstvo zakona i uvede blagoslov[8]. O Njemu rece Mojsej: Vidite zivot vas gde visi pred ocima vasim[9]; a David: Pribise ruke moje i noge[10]; i opet: Razdelise odecu moju medju sobom i za haljinu moju bacahu zreb[11]. A o ovom danu kaze: Ovo je dan koji stvori Gospod, obradujmo se i razveselimo se u njemu[12]. A ti i ovi Jevreji sa tobom danas cete zaplakati i zaridati, jer vam dodje odgovor od Boga, radi krvi moje i svih hriscana, jer subote vase mrzi Gospod[13] i pretvori praznike vase u zalovanje[14], jer je ubijen nacelnik vaseg bezakonja.

Kad cu Jevrejin ovo, kako mu i raspet prkosi, uze koplje, probode ga, i tako on predade dusu svoju Gospodu. I videla se dusa prepodobnog nosena na kolima ognjenim, i konjima ognjenim, i bi glas koji govorase na grckom: “Evo, nazva se dobri gradjanin nebeskoga grada!” I radi toga se on u vasem pominjanju naziva protostratorom[15]. I odmah tog dana dodje objava od cara o Jevrejima, da se isteraju svi Jevreji, imanja im se oduzmu, a staresine njihove pobiju. A to bese ovako. Neki jevrejin se krsti, buduci bogat i veoma hrabar, i zbog toga ga primi car, i posle malo dana ucini ga eparhom[16]. A on, dobivsi taj cin, potajno bese odmetnik od Hrista i njegove vere, i dade dozvolu Jevrejima u svim oblastima Grckog Carstva da kupuju sebi hriscane u ropstvo. Ovaj necastivi eparh bese razoblicen i ubijen, prema reci blazenog Evstratija, kao i tamosnji Jevreji koji zimovahu u Hersonu[17]; i oduzese imanje Jevrejinu koji je ono pocinio Evstratiju, pa ga obesise: Povrati se bol njegov na glavu njegovu, i na teme njegovo pade nepravda[18].

A telo svetoga bese baceno u more, gde se mnostvo cuda desava. Verni potrazise njegove svete mosti i ne nadjose, jer ne htede sveti slave od ljudi, nego od Boga. Kukavni Jevreji, videvsi cudo strasno, krstise se.


NAPOMENE:

1. 1096. godine, prilikom najezde polovackog kana Bonjaka.

2. Up. Gal 3:13.

3. Up. Jn 3:5.

4. Up. Rim 8:17.

5. Up. Rim 14:8.

6. Pnz 21:23.

7. V. Lk 23:43.

8. Up. Gal 3:13-14.

9. Up. Pnz 28:66.

10. Up. Ps 21:17.

11. Ps 21:19.

12. Ps 117:24.

13. Is 1:14.

14. Am 8:10

15. Protostrator je u to vreme u Vizantiji bio jedan od najvisih dvorskih cinova – u svom najvisem vidu protostrator je bio glavnokomandujuci svih kopnenih snaga carske vojske. Medjutim, ta rec doslovno znaci “prvokonjusar”: posto su mu dusu u nebo uzneli “ognjeni konji” (kao nekada proroka Iliju u telu, v. 4.Cars 2:11), prep. Evstratije, koji se udostojio tako velike pocasti – da bude raspet i preda dusu na Vaskrs, udostojio se i naziva bozanskog prvokonjusara.

16. Tj. upraviteljem grada.

17. Drevna grcka kolonija na Krimu, danas zapadni deo Sevastopolja.

18. Up. Ps 7:17.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 17.
O PONIZNOM I MNOGOTRPELjIVOM
NIKONU CRNORISCU

Drugi monah imenom Nikon bese u zarobljenistvu i drzan u okovima. I dodje neko iz Kijeva da ga iskupi. No on nije mario za to, mada bese od gradskih velikasa. A onaj hristoljubac iskupivsi mnoge zarobljenike, vrati se. Cuvsi to, njegovi otidose sa mnogim imetkom da ga iskupe. A monah im rece: “Niposto nemojte uzalud trositi svoj imetak. Ako bi Gospod hteo da me ima slobodnog, ne bi me predao u ruke ovih bezakonika, pokvarenijih nego sav svet. Jer On rece: Ja sam Onaj koji predaje svestenike u plen[1]. Ako dobro primismo iz ruke Gospodnje, zar necemo zlo pretrpeti[2]?” A ovi ukorivsi ga otidose, noseci sa sobom bogatstvo mnogo.

A Polovci, videvsi da behu liseni svoje zelje, pocese da muce monaha vrlo nemilostivo. Tri godine bese svakog dana zlostavljan i svezivan, stavljan na oganj, nozevima rezan, imajuci okovane ruke i noge prebivase na suncu i pecijase se, bese moren gladju i zedju, nekad citav dan, a nekad dva dana ili tri dana nista ne okusivsi. I blagodarase Bogu za sve ovo, i moljase se neprestano. Uzimu ga smestahu na sneg i na studen. A ovo mu sve cinjahu kukavni Polovci da da za sebe veliki otkup. A on im govorase: “Hristos ce me besplatno izbaviti iz vasih ruku, jer evo vec primih vest – javi mi se, naime, brat moj koga prodaste Jevrejima na raspece. Oni ce biti osudjeni sa onima koji rekose: Uzmi, uzmi, raspni ga[3], krv njegova na nas i na decu nasu[4]; a vi cete, bednici, sa Judom biti muceni u vekove, kao necastivi izdajnici i bezakonici. Jer tako mi rece sveti Gerasim[5]: ‘Treceg dana ces biti u manastiru, radi molitava svetih Antonija i Teodosija, i svetih crnorizaca koji su sa njima.'” Cuvsi to, Polovac pomisli da on hoce da bezi, pa mu podreza listove da ne pobegne, i strazarise nad njim jako. Treceg dana, dok su svi sedeli oko njega sa oruzjem, u sesti cas najednom postade nevidljiv, i oni cuse glas koji rece: “Hvalite Gospoda s nebesa.”

Zatim bese nevidljivo donesen u pecersku crkvu Presvete Bogorodice, u vreme kad pocese da poju kinonik[6]. Sva se bratija stekose kod njega i pitahu ga kako ovamo dodje. A on isprva htede da sakrije to preslavno cudo. Videse na njemu teska zeleza i nezaceljene rane, i svo telo ognojeno ranama, i njega samog u okovima, i krv gde jos kaplje od prerezivanja listova – i ne verovase mu.

Posle im objavi istinu, ali ne dade da mu se skine zelezo sa ruku i sa nogu. A iguman rece: “Brate, ako bi Gospod hteo da te ima u nuzdi, ne bi te izveo odatle, a sad se povinuj nasoj volji.” I skidose to s njega i prekovase u oltarske potrepstine.

Posle mnogo dana dodje onaj Polovac koji drzase blazenoga u Kijev – radi mira, i udje u manastir Pecerski. Videvsi starca, isprica sve o njemu igumanu i bratiji, i vise se ne vrati nazad, vec se krsti i postade monah, i to sa porodicom svojom, i tu zivot svoj skoncase u pokajanju, sluzeci svome zarobljeniku, i behu sahranjeni u svom pritvoru.

I mnoga druga junastva tog blazenog Nikona pricaju, o kojima nije sad vreme da se pise, ali evo, jedno cu ti kazati. Kad ovaj blazeni bese u zarobljenistvu, razbolese se jednom zarobljenici od gladi i od nuzde. Zapovedi im blazeni da nista ne kusaju od poganih, a sam on, buduci u okovima, molitvom ih sve isceli i ucini da nevidljivo pobegnu.

Kad pak onaj Polovac trebase da umre, zapoveda svojim zenama i deci da ovog monaha razapnu nad njim. A ovaj se blazeni pomoli i isceli ga: bese, naime, provideo njegovo potonje pokajanje, te je i sebe izbavio od gorke smrti. A ovaj se Nikon naziva “Suhi” u nasem pominjanju – bese iskrvario i istruleo od rana, pa se i isusio.

Polikarpu. Kako da uzmognem, brate, da ispovedim[7] svete muzeve koji behu u tom casnom i blazenom manastiru Pecerskom! Radi njihovog vrlinskog zivota se i pogani krstise i postadose monasi, jer radi onog gorespomenutog blazenog Hristovog mucenika Gerasima krstise se Jevreji, a radi ovog strastotrpca Nikona Polovci postadose crnorisci. Mnogo toga, i vise od ovoga, cuo si ti od mene, gresnog episkopa Simona, najneznatnijeg medju episkopima, nedostojnog da budem podnozje tim svetim crnoriscima, kojih je, ja mislim, i sav svet nedostojan[8], niti moze neki pisac sam da opise njihova cudesa. Njima je Gospod rekao: Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela i proslave Oca vasega koji je na nebesima[9]. Pa od cega da nastane napustanje naseg obecanja i promena zivota, sa takve visine do upalih u dubinu zitejsku? Nacelnike i nastavnike imamo, ravne besplotnim, prve molitvenike i posrednike kod Tvorca, jer su slicni andjelima i ukraseni mucenickim vencima.


NAPOMENE:

1. Up. Jov 12:19.

2. Jov 2:10.

3. Jn 19:15.

4. Mt 27:25.

5. Gerasim je bilo svetovno ime prepodobnog mucenika Evstratija.

6. Najcesci kinonik (pricastan) jeste “Hvalite Gospoda s nebesъ”.

7. Tj. “proslavim”.

8. Up. Jev 11:38.

9. Mt 5:16.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 18.
O SVETOM SVESTENOMUCENIKU KUKSI
I O PIMENU ISPOSNIKU

Kako da zaobidjem ovog blazenog svestenomucenika, crnorisca tog istog pecerskog manastira, Kuksu, za koga svi znaju kako besove progna, i Vjatice krsti [1], i kisu s neba svede, i jezero isusi, i mnoga cudesa ucini, i posle mnogih muka bi posecen sa svojim ucenikom. A sa njima i Pimen, blazeni isposnik, u isti dan skonca, saznavsi za svoj odlazak Gospodu dve godine ranije, i jos mnogo drugog prorece i bolesne isceljivase. On usred crkve veleglasno rece: “Brat nas Kuksa pred svitanje bi ubijen.” I to rekavsi, prestavi se u isti cas kad i ona dvojica svetih.[2]

Polikarpu dodatak. Ostavicu ovo i necu mnogo govoriti o svetima. Ako ti nije dovoljno moje besedjenje sto si ga iz usta mojih cuo, nece te ni pisanje uveriti; a ako u ovo ne verujes, onda ako ko i iz mrtvih vaskrsne, neces poverovati[3].


NAPOMENE:

1. Vjatici – savez istocnoslovenskih plemena oko gornjeg i srednjeg toka Oke, a od 12. v. i u Cernjigovskoj, Rostovskoj i Rjazanskoj knezevini.

2. O prep. Isposniku ostalo je u nekim drugim izvorima zabelezeno jos i ovo: ” Imadjase takvu blagodat da jednom sedmicno kusase hranu, i to veoma malo, i neprestano ispunjavajuci manastirsko poslusanje ne slabljase u trudovima i postu. Danju meljase brasno na zrvnjima i nosase drva za bratiju, a nocu se podvizavase u molitvama.”

3. Up. Lk 16:31.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 19.
O SVETOM ATANASIJU ZATVORNIKU,
KOJI UMRE I OPET DRUGI DAN OZIVE
I OSTADE JOS 12 GODINA

U tom svetom manastiru bese i ovo. Brat jedan, po imenu Atanasije, koji zivljase strog i bogougodan zivot, mnogo bolovavsi, umre. Dva brata obrisase njegovo mrtvo telo i otidose, uvivsi ga, kako prilici pokojniku. Slucajno dodjose jos neki, videse ga umrlog i odose. Ostade mrtvi sav dan nepogreben – bese, naime, veoma ubog, i ne imase nista od ovoga sveta, i zato bi zanemaren; a bogatim se svako upinje da posluzi i za zivota i pri smrti, da sta nasledi.

U noci se javi neko igumanu, govoreci: “Ovaj Boziji covek je vec dva dana nepogreben, a ti se veselis.” I saznavsi iguman za ovo, sutradan sa svom bratijom dodje kod umrlog – i nadjose ga gde sedi i place. Uzasnuse se kad ga videse ozivelog, i pitahu ga, govoreci: “Kako ozive i sta vide?” A on nista ne odgovarase, osim: “Spasavajte se!” A oni ga moljahu da sta cuju od njega, “da se i mi – vele – okoristimo”. A on im rece: “Ako vam kazem, necete mi verovati.” Bratija mu sa zakletvom rekose: “Sacuvacemo sve, sta god da nam kazes.” A on im rece: “Imajte poslusnost prema igumanu u svemu, i kajte se svaki cas, i molite se Gospodu Isusu Hristu i Precistoj Njegovoj Materi i prepodobnom Antoniju i Teodosiju da skoncate svoj zivot ovde i da se udostojite da budete pogrebeni sa svetim ocima u pesteri. Eto, od svih stvari, te tri stvari su najvise, ako ko uspe da ovo sve odrzi po redu – samo neka se ne uznosi. I vise me ne pitajte, nego vas molim da mi oprostite.”

Ode u pesteru i zagradi za sobom vrata, i tu ostade, nikome nista ne govoreci, 12 godina. A kada je trebalo da se prestavi, prizva svu bratiju i kazivase im isto kao i pre – o poslusnosti i o pokajanju, govoreci: “Blazen je onaj ko se udostoji ovde biti sahranjen.” I ovo rekavsi, s mirom pocinu u Gospodu.

A bese jedan brat koji bolovase na bubrezima mnogo godina, i bi donesen kod njega. Kad zagrli telo blazenoga, od tog casa ozdravi i sve do dana svoje smrti nikad se vise ne razboli na bubrezima, niti na bilo cemu drugom. Ovome koji ozdravi ime je Vavila. I on rece bratiji ovo: “Dok sam lezao i vapio od bola – veli – odjednom udje ovaj blazeni i rece mi: ‘Dodji, iscelicu te’. A ja htedoh da ga pitam kada i kako ovamo dodje, no on odmah postade nevidljiv.” I otad svi shvatise da je ugodio Gospodu, jer nikada ne izadje i ne vide sunca 12 godina, i ne prestajase da place dan i noc, a jedjase malo hleba i vode pomalo pijase, i to samo po danu. A ovo sam cuo od toga Vavile kojeg je iscelio.

Ako se kome ovo pisanje cini neverovatno, neka procita zitija svetih otaca nasih Antonija i Teodosija, nacelnika ruskih monaha, i tako neka poveruje. Ako se ni tada ne ubede, nisu krivi, jer treba da se ispuni prica koju rece Gospod: Izadje sejac da seje seme svoje, i jedno pade kraj puta, a drugo pade u trnje – to su oni koji brigama zitejskim budu uguseni[1], za koje prorok rece: Otvrdnu srce ovoga naroda, usima tesko cuju[2]; i drugi: Gospode, ko verova propovedi nasoj?[3]

Polikarpu. A ti, brate i sine, ovima ne posleduj, jer ne pisem ovo radi njih, vec da tebe pridobijem. I dajem ti savet: blagocascem se utvrdi u tom svetom manastiru Pecerskom, ne zeli vlasti, ni igumanstva, ni episkopstva, a za spasenje ti je dovoljno da skoncas zivot svoj u njemu. Sam znas da mogu kazivati nesto slicno iz svih knjiga; ali bolje mi je, i tebi korisnije, da kazem nesto malo od puno toga sto se desi i cu o tom bozanskom i svetom manastiru Pecerskom.


NAPOMENE:

1. Up. Lk 8:5,7,14.

2. Is 6:10; Dap 28:27.

3. Is 53:1; Rim 10:16.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 20.
O PREPODOBNOM SVJATOSI,
KNEZU CERNjIGOVSKOM

Ovaj blazeni i blagoverni knez Svjatosa[1], po (monaskom) imenu Nikolaj, sin Davidov, unuk Svjatoslavljev, shvati prelest ovog sujetnog zivota i to kako sve sto je ovde protice i prolazi, dok su buduca blaga neprolazna, vecna, i Carstvo Nebesko koje Bog pripremi onima koji ga ljube – beskonacno, ostavi knezovanje, cast i slavu i vlast, i sve to svrsta u nista, te dodje u Pecerski manastir i posta monah, godine 6614. (1106.), 17. februara.

Svi ovdasnji crnorisci znaju njegov vrlinski zivot i poslusnost. Provede tako u kuhinji tri godine radeci za bratiju, i svojim rukama secijase drva za potrebe prehrane, dosta puta i na svojim ramenima nosase drva sa obale, i jedva ga braca njegova Izjaslav i Vladimir[2] udaljise od tog rada. A ovaj istinski poslusnik molbom izmoli da jos jednu godinu u kuhinji radi za bratiju. I tako bese iskusan i savrsen u svemu, i zatim ga postavise kod vrata manastira, i tu ostade tri godine, ne odlazeci nikud sem u crkvu. A odatle mu bese naredjeno da sluzi pri trpezi. A zatim, voljom igumana i sve bratije, bi prinudjen da ima keliju, koju sam napravi i koja se i dosad zove Svjatosina, i gradinu koju svojim rukama zasadi.

Pricaju za njega i to da ga za sve godine njegovog kaludjerstva niko nikad ne vide besposlenog, nego stalno imase rukodelje u svojim rukama, i od tog rukodelja je uvek imao dovoljno za odecu. U ustima stalno imase Isusovu molitvu, neprestano: “Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me”. Nista ne okusi drugo, nego se hranjase samo manastirskom hranom; iako je imao mnogo, sve je to davao na potrebe putnika i siromaha, te na gradjenje crkve. Ima i danas puno njegovih knjiga.

Dok jos knezovase, blazeni knez Svjatosa imase veoma vestog lekara, imenom Petra, rodom Sirijca, koji dodje sa njim u manastir. Kad vide Petar njegovo dobrovoljno siromastvo, kako sedi u kuhinji i kod vrata, odvoji se od njega i zivljase u Kijevu, lececi mnoge. Dolazase cesto kod blazenog, pa videci ga u velikom zlopacenju i bezmernom poscenju, nagovarase ga govoreci: “Kneze, treba da gledas na svoje zdravlje, da ne unistis tako plot svoju mnogim trudom i uzdrzanjem, jer kad iznemognes, neces moci da poneses stavljeni ti jaram koji si izabrao Boga radi. Ne zeli Bog post ili trud visi od moci, nego samo srce cisto i skruseno; niti si ti navikao na takvu nuzdu koju sebi stvaras sluzeci kao prinudjeni sluga. Pa i blagocastiva braca tvoja, Izjaslav i Vladimir, za veliku sramotu drze tvoje siromastvo. Kako od takve slave i casti prispe u poslednje ubostvo, te moris svoje telo i predajes se u bolest zbog nepodobne hrane. Divim se tvom zelucanom soku, koji nekad bese opterecen slatkom hranom, a sad trpi, primajuci sirovo zelje i suv hleb. Pazi da ti ne dodje jednom bolest sa svih strana, te neces imati snage i uskoro ces se od zivota oprostiti, ja ti necu moci pomoci, a svojoj ces neutesnoj braci ostaviti plac. Jer eto i boljari koji su ti nekad sluzili, i za koje se radi tebe smatralo da su veliki i slavni, liseni tvoje ljubavi sad tuguju: napravise velike kuce, i sede u njima u velikoj potistenosti. A ti nemas gde glavu da spustis, sedeci na ovome smetljistu, i svi misle da si poludeo. Pa koji knez to napravi? Da li blazeni otac tvoj David, ili deda tvoj Svjatoslav, ili ko od boljara to ucini, ili zazele ovaj put, osim Varlaama koji ovde bi iguman? A ako me ne poslusas, pre Suda ces biti sudjen.”

A ovo mu, kako ga naucise braca potonjega, mnogo puta govorase, ponekad sedeci sa njim u kuhinji, a ponekad kod vrata. I odgovori mu blazeni: “Brate Petre! Puno sam puta gledao i resio sam da ne stedim svoju plot, da ne bih opet podigao rat protiv sebe, vec da se ona, ugnetavana mnogim trudom, ponizi. Sila treba – veli – u nemoci da se savrsava.[3] I nisu stradanja sadasnjeg vremena primerena buducoj slavi koja ce se javiti u nama.[4] Blagodarim Gospodu sto me oslobodio od svetovnog robovanja i nacinio me sluziteljem svojim slugama, tim blazenim crnoriscima. A braca moja neka se obaziru na sebe, jer svako ce svoje breme poneti, i dovoljno im je sto imaju moju vlast. A ja sve ovo Hrista radi ostavih: zenu i decu, dom i vlast, i bracu i drugove, sluge i sela, i zbog toga ocekujem da budem naslednik vecnog zivota. Osiromasih radi Boga – da Njega pridobijem. I ti kad nekog lecis, zar ne naredjujes da se taj uzdrzava od hrane? Umreti za Hrista meni je dobitak[5], a sedeti na smetljistu – praviti se da carujem sa Jovom[6]. Ako nijedan knez ovo pre mene ne ucini, neka im ja budem predvodnik: mozda se neko ugleda na to, i posleduje tome i meni. A dalje – obaziri se na sebe i na one koji te naucise.”

A kad bi se ovaj blazeni razboleo, videvsi ga lekar bi pripremao bilje za potrebe lecenja, za svaku bolest koja bese – bilo to ognjeno paljenje ili bolesna toplota, ali pre njegovog dolaska knez bi postajao zdrav i nikako se ne bi dao leciti. I tako bese mnogo puta. Kad se jednom taj Petar razbole, posla k njemu Svjatosa, govoreci: “Ako ne budes pio bilje, brzo ces ozdraviti; a ako me ne poslusas, mnogo ces postradati.” On pak, praveci se vest i hoteci da se otarasi bolesti, uze neki rastvor i umalo se od zivota ne rastavi. No po molitvi svetoga on ozdravi.

Kad se ovaj opet razbole, posla mu sveti poruku govoreci: “Za tri dana ces ozdraviti, ako se ne budes lecio.” Poslusavsi ga, Sirijac treceg dana ozdravi – prema reci blazenoga. Prizvavsi ga sveti, rece mu da se postrize: “Kroz tri meseca, rece mu, odlazim sa ovog sveta.” A ovo mu rece, njemu (Petru) predskazujuci smrt. A Sirijac Petar, ne shvatajuci sta treba da bude sa njim, pade mu pred noge i sa suzama govorase: “Avaj meni, gospodine moj i dobrotvore moj i dragi moj zivote! Ko ce pogledati na tudjinstvo moje, i ko ce nahraniti mnogu celjad nevoljnu, ko ce zastupiti ugrozene, ko ce pomilovati siromasne? Ne rekoh li, kneze, da ces dvojici brace ostaviti plac neutesni? Gde sad ides, pastiru dobri? Reci meni, sluzi svome, kakva je to smrtna rana, pa ako je ja ne izlecim, neka bude moja glava za tvoju glavu i moja dusa za tvoju dusu. Nemoj otici od mene cuteci, nego mi otkrij, gospodine, otkud ti takva vest, da dam zivot svoj za tebe. Ako te je Gospod obavestio o tome, moli Ga da ja umrem umesto tebe. Ako me ostavis, gde cu sesti i plakati zbog svog gubitka, na ovom smetljistu, ili na vratima gde prebivas? Sta cu naslediti od tvog imanja? Pa ti sam si nag, i odlazeci bices sahranjen u tim zakrpljenim dronjcima. Daruj mi tvoju molitvu, kao nekad Ilija Jeliseju kozuh, da razdrazim dubinu srca, i prodjem u rajska mesta divnog utocista doma Bozijeg[7]. Jer znaju i zveri po izlasku sunca da se saberu i u jazbinama svojim legnu[8], jer i ptica nadje sebi dom, i grlica gnezdo sebi, gde polozi ptice svoje[9], a ti si ima vec sest godina u manastiru i mesto svoje ne pozna[10].”

Blazeni mu, pak, rece: “Dobro je nadati se u Gospoda, nego li nadati se u coveka[11]; a zna Gospod kako prehraniti svu tvorevinu, On koji moze zastupati i spasavati bedne. Dvojica brace moje, ne placite za mnom, nego placite za sobom i decom svojom[12]. Lecenje pak u zivotu ne trebah, posto mrtvi zivot nece videti, niti lekari mogu vaskrsavati[13].” I izasavsi sa njim u pesteru, iskopa sebi grob i rece Sirijcu: “Ko ce od nas dvojice vise zavoleti ovaj grob?” A Sirijac rece: “Znam da neko hoce, ali ti zivi jos, a mene ovde sahrani”. Blazeni rece: “Neka ti bude kako hoces.” I tako se ovaj postrize, i plakase dan i noc ne prestajuci 3 meseca. Blazeni ga pak tesase govoreci: “Brate Petre, hoces li da te uzmem sa sobom?” A ovaj mu s placem rece: “Hocu da me pustis, pa da ja za tebe umrem, a ti moli za mene.” I rece mu blazeni: “Ohrabri se, cedo, budi spreman, u treci ces dan otici.” I tako, pricestivsi se bozanskih i zivotvornih tajni besmrtnih, i legavsi na odar, namestivsi se i ispruzivsi noge, predade dusu Gospodu u ruke.

A blazeni knez Svjatosa posle toga ostade 30 godina ne izlazeci iz manastira, sve dok se ne prestavi u vecni zivot. I u dan njegovog prestavljenja bezmalo sav grad se tu sakupi.

Kad brat njegov to sazna, posla kod igumana sa molbom, rekavsi da moli sebi na blagoslov krst sa paramanda[14] njegovog (Svjatosinog), i uzglavlje i prostirku na kojoj se klanjao. Iguman mu dade, rekavsi: “Po veri tvojoj neka ti bude[15].” A ovaj, primivsi to, casno ga drzase, i dade igumanu tri grivne zlata, da ne bi zabadava uzeo znamenje bratovo. A kad se ovaj Izjaslav jednom razbole, te od svih bese otpisan, jer videse da je blizu smrti, sedjahu oko njega zena njegova i deca, i svi boljari. On pak, malo se prignuvsi, zatrazi vode sa pecerskog kladenca i tako zacuta. Poslase i uzese vode, a iguman dade i vlasenicu brata njegovog, Svjatose, otrevsi njome grobnicu svetog Teodosija, da ga obuku u nju. I jos pre no sto udje onaj koji nosase vodu i vlasenicu, odmah progovori knez: “Izadjite brzo pred grad u susret prepodobnima Teodosiju i Nikoli.” Kada udje onaj poslani sa vodom i sa vlasenicom, povika knez: “Nikola, Nikola Svjatosa!” I dadose mu da pije, i obukose ga u vlasenicu, i odmah ozdravi. I svi proslavise Boga i ugodnike Njegove. I tu vlasenicu bi uzimao na sebe kad god bi se razboleo, i tako bi ozdravljao. U svakoj bici imase na sebi ovu vlasenicu i tako ostajase bez povrede. A kad jednom sagresi, ne smede da je uzme na sebe, i tako bese ubijen u bici, a bese zapovedio da se u njoj sahrani.

I mnoga druga junastva pricaju o tome coveku, pa sve dosad znaju ovdasnji crnorisci o knezu Svjatosi.

Polikarpu. I opet cu obratiti rec tebi. Sta si ti takvo ucinio? Bogatstvo li ostavi? – Pa ne bese ga ni imao. Slavu li? – Pa ne bese je ni postigao, nego iz ubostva dodje u slavu i svako dobro. Pomisli na ovog kneza – ovo nijedan knez u Rusiji ne ucini, jer niko voljno ne stupi u kaludjerstvo. Uistinu je on veci od svih knezova ruskih. Kako se tvoja smejurija moze porediti sa njegovom vlasenicom? Ti si pozvan u nagotu, a eto se haljinama krasnim ukrasavas, i radi toga ces biti obnazen od neiskvarive odece, i kao onaj koji nema svadbeno ruho, to jest poniznost, bices osudjen[16]. A sta pise blazeni Jovan[17] u Lestvici: “Judejac cezne za hranom, da praznuje po zakonu”.[18] I ti, takvima se upodobljavajuci, brigu vodis za jelo i za pice, i time se dicis. Poslusaj blazenog Evagrija: “Monah, ako sagresi, nema praznika na zemlji”.[19] Ne hrani telo svoje, da ti ne bude protivnik, niti se prihvataj preko mere visokih dela – kad ne budes vise mogao, samo ces porugu dobiti. Budi podrazavalac svetih Otaca, da ne budes lisen bozanske slave. Ako ne postignes to da sa savrsenima budes uvencan, onda se barem potrudi da budes pohvaljen sa ugodnicima. Juce si stupio u kaludjerstvo, a vec dajes obete, i pre nego sto si se i navikao, hoces episkopstvo i pokazujes se kao mocan zakonodavac, i pre nego sto si se ti pokorio, hoces druge da unizavas, mudrujes o visokim stvarima, sa gordoscu naredjujes, neprijateljski odgovaras. Navikoh se na sve ovo iz usta tvojih, jer ti to razmisljas o zemaljskom a ne o nebeskom, o plotskom a ne o duhovnom, o pohotama a ne o uzdrzanju, o bogatstvu a ne o siromastvu. Od svetlosti si odstupio, i predao si se tami, zivot si odbacio i muku sebi vecnu pripremio, i uzevsi mac protiv neprijatelja, u svoje si ga srce zabo. Preni se, brate, i promisli pazljivo o svom zivotu, imajuci misao i um neuklonjive od tog svetog mesta.

Nego evo, brate, ispricacu ti nesto slicno tvome nastojanju – o Erazmu crnoriscu.


NAPOMENE:

1. Svjatosa – od milja za Svjatoslav (oko 1080-1142), knez cernjigovski i lucki

2. Vladimir Davidovic – knez cernjigovski 1139-1151, poginuo u rutskoj bici boreci se na strani kneza Georgija Dugorukog protiv Izjaslava Mstislavica. Izjaslav Davidovic je zavladao u Cernjigovu posle smrti svog brata; 1154. je seo na kijevski presto, iduce godine ga je ustupio Dugorukom, da bi ga posle smrti potonjeg opet prisvojio. Poginuo 1161/2. u boju za Kijev protiv sv. kneza smolenskog Rostislava Mstislavica.

3. Up. 2.Kor 12:9.

4. Up. Rim 8:18.

5. Up. Fil 1:21.

6. V. Jov 2:8.

7. V. 4.Cars 2:8-14.

8. Up. Ps 103:22.

9. Up. Ps 83:4.

10. Up. Ps. 102:16.

11. Ps 117:8.

12. Up. Lk 23:28.

13. Up. Ps 87:11. Prepodobni Nikolaj-Svjatosa je umro za svet i ne ocekuje da ga iko “ozivljava” i povraca u njega.

14. Paramand je cetvorouglo platno sa slikom krsta, trske i koplja, koje nose monasi na plecima kao simvol bremena Hristova.

15. Up. Mt 9:29.

16. V. Mt 22:1-14.

17. Prep. Jovan Lestvicnik († oko 649.) – sinajski podviznik i iguman, napisao jedno od temeljnih dela podviznicke knjizevnosti – “Lestvicu”, podeljenu na 30 stepenika preko kojih se prelazi na putu ka duhovnom savrsenstvu.

18. Slobodan navod iz Lestvice 13:7. Na tom mestu prep. Jovan govori o monasima-trbuhougodnicima koji, poput Jevreja, duhovni smisao praznika zasenjuju zeljom da u taj dan ugode telu. Tako je i Polikarp, kaze ep. Simon, zaboravio na duhovno znacenje svog cina, te ga koristi samo za ovosvetsko zadovoljstvo. Ipak, Polikarp je usled Simonovih upozorenja dosao sebi, pokajao se i ocistio, te postao cak i novi zitijepisac Pecerske lavre. Od 24. slova napred, Paterik je uglavnom Polikarpovo delo.

19. Ovde je omaskom sv. Simon nazvao Evagrija blazenim – Evagrije je bio jeretik, i na malopre navedenom mestu Lestvice, prep. Jovan ga razoblicava i naziva “bogoprotivnim”. Ucenje mu je osudjeno na Petom vaseljenskom saboru, i mnogi ga Oci pominju kao propalog.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 21.
O ERAZMU CRNORISCU,
KOJI SVOJ IMETAK POTROSI NA IKONE
I RADI NjIH OBRETE SPASENjE

Bese u tom istom Pecerskom manastiru crnorizac po imenu Erazmo, koji bese imao veliko bogatstvo i sve sto imade potrosi na crkvene potrepstine, i ikone mnoge okova, koje su i dosad kod vas nad oltarom. I on osiromasi veoma, i niko ne marase za njega, te se on baci u ocajanje zato sto mu, biva, nema plate za bogatstvo koje potrosi na crkvu a ne upotrebi za milostinju. Kad mu to djavo umetnu u srce, poce nemarno da zivi, u svakom nehatu i nepristojno dane svoje provodeci.

Razbolevsi se vrlo, na kraju bese osam dana nem i nista ne videci, a u prsima imase malo disanja. Osmog dana dodjose mu sva bratija, i videci njegovo strasno izdisanje, cudeci se govorahu: “Jao, jao dusi brata ovog! Jer u lenjosti i u svakom grehu prozive, a sada nesto vidi i uzrujava se, ne moguci da izadje.”

A ovaj Erazmo, kao da nikada ne bolovase, ustade i sede, i rece im: “Braco i oci, poslusajte, uistinu je tako. Kao sto svi vi znate, gresnik sam i nisam se pokajao sve dosad. I evo danas mi se javise sveti Antonije i Teodosije, govoreci mi: “Molismo se Bogu, i darova ti Gospod vreme za pokajanje.” I gle, videh Svetu Bogorodicu koja na rukama imase Sina Svoga, Hrista Boga nasega, i svi Sveti behu sa Njom. I kaza mi: “Erazmo! Posto ti ukrasi crkvu moju i ikonama povelica, i ja cu tebe proslaviti u Crastvu Sina moga, jer uboge svagda imate sa sobom[1]. Nego ustani i pokaj se, i primi veliki andjelski obraz, i treci dan cu te uzeti sebi cistog, jer ti uzljubi divotu doma moga.”

I ovo rekavsi bratiji, poce da ispoveda svoje grehe, pred svima nezazorno, radujuci se u Gospodu, i bi postrizen u shimu, i treci dan ka Gospodu otide u dobrom ispovedanju. Ovo cuh od tih svetih svedoka i ocevidaca, blazenih staraca.

Polikarpu. Pa ovo znajuci, brate, nemoj da mislis: “Uzalud potrosih ono sto imadoh”, jer je sve pred Bogom do pare izbrojano. Ocekuj od Boga milost radi svoga truda. Dvoje dveri si pribavio toj svetoj velikoj crkvi Svete Bogorodice Pecerske, i Ona ce ti otvoriti dveri milosti svoje, jer jereji u toj crkvi za takve svagda uzvikuju: “Gospode, osveti one koji ljube divotu doma Tvoga i proslavi ih bozanskom silom Tvojom.” Seti se i onoga patrikija koji naredi da se iskuje krst od cistog zlata. Na njega se ugleda mladic i prilozi malo svoga zlata, te posta naslednik svega njegovog imanja.[2] A ti, ako istrosis svojinu na slavu Boziju i Preciste Matere Njegove, neces izgubiti svoju platu, nego reci sa Davidom: Pridodacu svakoj pohvali Tvojoj[3]; da tebi Gospod kaze: One koji me proslavljaju proslavicu[4]. Jer ti sam mi rece: “Bolje mi je da sve sto imam na crkvene potrepstine potrosim, da ne uzme to iznenada rat ili lopov ili oganj.” A ja pohvalih dobru nameru tvoju. Obecajte – rece – i dajte.[5] Bolje je ne obecavati, nego kad obecas ne dati.[6]

A ako se desi da sta takvo u ratu ili od lopova bude pokradeno, nemoj pohuliti, niti se smutiti, vec blagohvali Boga za to, i sa Jovom reci: Gospod dade, Gospod uze.[7]

I jos cu ti uz ovo ispricati i o Areti crnoriscu.


NAPOMENE:

1. Up. Mt 26:11.

2. Sv ep. Simon misli na 281. (kod Minja 200.) slovo Sinajskog paterika (Duhovnog travnjaka): “Isprica jedan od Otaca kako neki nadareni momak ode i obuci se kod nekog zlatara, i do kraja se izvezba u toj vestini. Naruci mu (zlataru) jedan od patrikija da iskuje krst sa dragim kamenjem, da bi ga prineo Crkvi. I posto momak bese veoma pobozan, nalozi mu njegov gazda da uradi taj posao. A momak pomisli: ‘Kad se toliki imetak prinosi Hristu, zasto i ja ne bih pomesao u ovaj krst svoj prilog, da mi uracuna Hristos kao dve lepte one udovice (Mk 12:42; Lk 21:2).’ I razmisli koliki ce prilog dati, i uzevsi pomesa ga u krst. Dosavsi patrikij izmeri krst pre ugradjivanja dragog kamenja, te nadje da u njemu ima vise od tezine koju on bese dao. Tad poce sa pretnjama da optuzuje momka da mu je ucinio stetu patvorivsi zlato. A momak ce njemu: ‘Onaj Koji jedini poznaje srca, zna da nisam nista takvo ucinio. Nego videh koliki imetak prinosis Hristu, pa pomislih da i ja dodam svoj prilog, da i ja imam udela s tobom, da mi primi Hristos kao dve lepte one udovice.’ A onaj se zacudi i rece: ‘Ta cedo, tako li si ti pomislio?!’ ‘Da’, rece mu. A patrikij mu kaza: ‘Posto si tako pomislio iz sve dobre namere svoje i dao Hristu, hoteci da imas udela sa mnom, evo te od danas nazivam svojim sinom i naslednikom.’ I uze ga sa sobom i ucini ga naslednikom.”

3. Ps 70:14.

4. 1.Cars 2:30.

5. Up. Pnz 23:21,23; Ekl 5:3.

6. Up. Ekl 5:4.

7. Jov 1:21.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 22.
O ARETI CRNORISCU, KOME SE
UKRADENI IMETAK U MILOSTINjU URACUNA,
TE SE RADI TOGA SPASE

Bese, dakle, u tom Pecerskom manastiru crnorizac po imenu Areta, rodom Polocanin[1]. Veliko bogatstvo imase u keliji svojoj i nikada ni jedan novcic ne dade ubogome, pa ni hleba, i toliko bese skrt i nemilosrdan da i sam od gladi umirase.

Jedne noci dodjose kradljivci i pokradose sav imetak njegov. A ovaj Areta od velikog jada zbog zlata htede sam sebe pogubiti, veliki teret svali na nevine i mnoge neopravdano mucase. A mi ga svi molismo da prestane sa istragom, ali on nikako ne slusase. Blazeni pak starci utesavahu ga govoreci: “Brate, prebaci na Gospoda brigu svoju, i On ce te prehraniti.”[2] No on sve vredjase zestokim recima.

Posle malo dana upade u bolest ljutu, i buduci vec pri kraju, ipak ne prestajase sa roptanjem i hulom. Ali Gospod svih, Koji hoce da sve spase, pokaza mu dolazak andjela i vojsku besova, pa on poce da vice: “Gospode, pomiluj! Gospode, sagresih – Tvoje je, ne zalim ga.” Oporavivsi se od bolesti, isprica nam o javljanju. “Kada – veli – dodjose andjeli, udjose i besovi, i pocese da se prepiru oko ukradenog bogatstva, pa besovi rekose: ‘Posto ne pohvali (Boga), nego pohuli, nas je i nama je predat.’ A andjeli mi govorahu: ‘O kukavni covece, da si blagodario Bogu za ovo, eto bi ti se to uracunalo kao Jovu. Ako neko cini milostinju, to je veliko pred Bogom, ali to cini svojom voljom; a ako za nasilno uzeto blagodari Bogu, to je vece od milostinje: djavo, naime, to ucinivsi, hoce da baci coveka u hulu, a kad ovaj sve Bogu predaje sa blagodarenjem, to je zbog toga vece od milostinje.’ Kad mi ovo andjeli rekose, ja povikah: ‘Gospode pomiluj! Gospode, oprosti! Gospode, sagresih! Gospode, Tvoje je, ne zalim ga.’ I tu odmah besovi iscezose, i andjeli se obradovase, i upisase mi u milostinju izgubljeno srebro.”

Mi ovo cuvsi proslavismo Boga, koji nas obavesti o tome. Rasudivsi to, blazeni starci rekose: “Uistinu je dostojno i pravedno pri svemu blagodariti Bogu.” A videci onoga kako po citave dane slavi i hvali Boga, mi se zacudismo promeni njegovog uma i naravi: on kojeg pre niko nije mogao da odvrati od hule, sad Jovljevim glasom vice: “Gospod dade, Gospod uze. Kako Gospodu bi ugodno, tako bi; neka je blagosloveno ime Gospodnje u vekove.”[3] A da nije video andjelsko javljanje i cuo one reci, ne bi nikako prestao da ropce, i mi smo verovali da je ta stvar istinita. A kad bi ovo bilo nesto malo, zar bi se onaj starac u Pateriku molio Bogu da dodju kod njega razbojnici i sve mu uzmu; i bese uslisan, te svu svojinu predade u njihove ruke.[4]

Polikarpu. I evo te, brate, svakom poukom poucih. Moli od Gospoda Boga da tu zavrsis zivot svoj u pokajanju i poslusanju igumanu svome Akindinu. Ove tri stvari vece su od svih vrlina, kao sto posvedoci Atanasije Zatvornik[5].

I evo cu ti jos jedno divno cudo ispricati, koje sam videh. Ovako, dakle, bi u tom svetom manastiru Pecerskom.


NAPOMENE:

1. Polocani su bili deo slovenskog plemena Krivica, ziveli su oko srednjeg toka Zapadne Dvine, gde se u nju uliva Polota (po kojoj su i dobili ime), a na tome mestu je nikao i grad Polock (danas u Belorusiji).

2. Ps 54:23.

3. Jov 1:21.

4. Sv. ep. Simon ima u vidu 294. (kod Minja 212.) slovo Sinajskog paterika: Govorase jedan od staraca: “Dodje kod nas starac vrlinski, te smo citali iz knjige ‘Raj’ slova svetih Otaca. Voljase, naime, starac da ih stalno cita i cesto ih je udisao. Zato je od njih stekao i plod svake vrline. Tako dodjosmo do price o starcu kome dodjose razbojnici i rekose mu: ‘Dosli smo da uzmemo sve sto je u tvojoj keliji.’ A on rece: ‘Sto god vidite, ceda, uzmite.’ Uzese sve i otidose zaboravivsi vrecicu koja je visila u domu. A starac je uze i trcase za njima, vicuci i govoreci im: ‘Ceda, uzmite i ovo sto ste zaboravili u keliji nasoj.’ Oni se zacudise nezlobivosti starcevoj i ostavise mu sve sto behu uzeli. I pokajase se, govoreci medju sobom: ‘Uistinu je ovo covek Boziji.’ I kad ovo procitasmo rece mi starac: ‘Znas li, ava, da mi ovo slovo veoma bi na korist?!’ Rekoh mu: ‘Kako, oce?’ I rece mi: ‘Kad jednom bejah u predelima Jordana citah ovo i divljah se starcu, i govorih: Udostoj me, Gospode, da hodim po njihovim stopama, Ti koji me udostoji da uzmem obraz njihov [tj. monaski cin]. I kad imah ovu zelju, gle, posle dva dana razbojnici naidjose. Kad zalupase na vrata, znadoh da su to razbojnici. I rekoh u sebi: Slava Bogu, evo je vreme da pokazem plod moje zelje. Otvorivsi, primih ih u tisini. Upalih svecu i poceh im pokazivati sta imam, govoreci im: Ne brinite – verujem Gospodu da nista od vas necu zatajiti. Rekose mi: Imas li zlata? Rekoh im: Da, imam tri zlatnika. I otvorih kutiju pred njima, i uzevsi otidose u miru.’ A ja mu sav radostan rekoh: ‘Vratise li ti se kao sto su oni starcu?’ A on mi odmah rece: ‘Ne dao Bog! Niti sam ja zeleo da se vrate.'”

5. Tri stvari: pokajanje, poslusanje i svrsetak zivota u Pecerskom manastiru. V. Slovo 19.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 23.
O DVOJICI BRACE, O TITU POPU I EVAGRIJU DjAKONU,
KOJI IMAHU NEPRIJATELjSTVO MEDjU SOBOM

Behu dva brata po duhu, Evagrije djakon i Tit pop. Imadose medju sobom ljubav veliku i nelicemernu, tako da se svi divljahu njihovom jednoumlju i bezmernoj ljubavi. Djavo koji mrzi dobro, koji svagda rice kao lav, trazeci koga da prozdere[1], napravi medju njima neprijateljstvo, i takvu im mrznju usadi da ne hocahu ni lice jedan drugome da vide. Puno puta bratija ih moljahu da se pomire medju sobom, ali oni ne htese ni da cuju.

Kad Evagrije stajase u crkvi, a Tit idjase sa kadionicom, Evagrije bezase od tamjana. A kad ne bezase, Tit bi ga prolazio, ne okadivsi ga. I dugo vremena ostadose u mraku grehovnom. Tit, dakle, sluzase ne uzimajuci oprostaj, a Evagrije se pricescivase gneveci se. Toliko ih vrag bese podbunio.

Kad se Tit jednom vrlo razbole i vec u beznadju lezase, poce da place zbog svog odlaska, i sa umilenjem posla kod djakona, govoreci: “Oprosti mi, brate, Boga radi, sto se gnevih na tebe.” A ovaj ga zestokim recima proklinjase. Starci pak, videvsi da Tit umire, na silu vukose Evagrija da se prosti sa bratom. Bolesnik, videvsi brata, malo se pridize, te pade nicice pred nogama njegovim, sa suzama govoreci: “Oprosti mi, oce, i blagoslovi.” A onaj, nemilostiv i ljut, odbi to pred svima nama govoreci: “Necu da ikada sa njim imam prostenje, ni u ovom veku, ni u buducem.” I istrgavsi se iz ruku staraca, odmah pade. I kad htedosmo da ga podignemo, nadjosmo da je umro, i ne mogosmo mu ni ruke ispraviti, ni usta zatvoriti, kao da vec davno bese umro. A bolesnik uskoro ustade, i kao da nikada ni ne bolovase.

Mi se uzasavasmo njegovoj naprasnoj smrti i brzom iscelenju onog drugog, i mnogo plakavsi pogrebosmo Evagrija sa otvorenim ustima i ocima, i rasirenim rukama.

Pitasmo Tita: “Sta se ovo desi?” A Tit nam isprica, govoreci: “Videh – rece – andjele kako odstupise od mene i plakahu zbog duse moje, dok se besovi radovahu gnevu mome, i tad poceh moliti brata da mi oprosti. A kad ga dovedoste kod mene, videh andjela nemilostivog gde drzi plameno koplje, i kad mi on (Evagrije) ne oprosti, udari ga, te ovaj pade mrtav, a meni on dade ruku i podize me.” A mi, ovo cuvsi, pobojasmo se Boga koji rece: Oprastajte i oprostice vam se[2]. Jer rece Gospod: Svaki koji se gnevi na brata svoga bezrazlozno, bice kriv sudu.[3] I Jefrem[4]: “Ako se kome desi da umre u neprijateljstvu, takvi ce naci neumoljiv sud.”

A ako ovaj radi svetog Antonija i Teodosija ne primi olaksanje, tesko tome coveku koji bese pobedjen ovakvom strascu.

Polikarpu. Od nje se i ti cuvaj, brate, ne daj mesta gnevljivom besu, jer kome se ko povinuje, tome se i porobljava[5], nego brzo padni i pokloni se onome koji neprijateljuje prema tebi, da ne budes predat andjelu nemolostivom, da i tebe sacuva Gospod od svakog gneva. Jer On rece: Neka ne zadje sunce u gnevu vasem.[6] Njemu slava sa Ocem i sa Svetim Duhom sada i uvek.


NAPOMENE:

1. Up. 1.Pt 5:8

2. Lk 6:37.

3. Up. Mt 5.22.

4. Prepodobni Jefrem Sirin (oko 306-373) – najpre bio upravnik skole pri sabornom hramu u Nisibiji (Sirija), a kad je grad pao u ruke Persijanaca preselio se u Edesu, zamonasio i ziveo u pesteri. Napisao bezbroj predubokih duhovnih pesama i poucnih slova, medju kojima su i “Slovo o Strasnom sudu” i dva “Slova o dolasku Gospodnjem”, odakle je i uzet naredni navod.

5. Up. 2.Pt 2:19. Rim 6:16; Jn 8:34.

6. Ef 4:26.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 24.
IZ DRUGE POSLANICE, ARHIMANDRITU PECERSKOM AKINDINU, O SVETIM I BLAZENIM CRNORISCIMA PECERSKIM, BRATIJI NASOJ. NAPISAO POLIKARP, CRNORIZAC TOG ISTOG PECERSKOG MANASTIRA

Da Gospod pomaze i rec potvrdjuje[1] ka tvome blagoumlju, precasni arhimandrite sve Rusije, oce i gospodine moj Akindine. Podaj mi tvoje blagoprijatne usi da u njih pripovedam zitija, dela i znamenja divnih i blazenih muzeva koji behu u ovom svetom manastiru Pecerskom, koja cuh o njima od episkopa Simona Vladimirskog i Suzdaljskog, brata tvoga, koji bese crnorizac istog Pecerskog manastira, koji isprica meni gresnome o svetom i velikom Antoniju, nacelniku ruskim monasima, i o svetom Teodosiju, i zitija i podvige svetih i prepodobnih otaca posle njih, koji skoncase u domu Preciste Bozije Matere. Neka poslusa tvoje blagorazumlje moje mladoumlje i nesavrseni um.

Pitao si me nekada, nalozivsi mi da ti pricam o delima tih crnorizaca; znajuci moju grubost i nepretanjenost naravi, ja koji uvek sa strahom u svakom razgovoru besedim pred tobom, kako mogu jasno da iskazem znamenja koja ucinise i cuda preslavna?! I nesto malo rekoh ti od tih preslavnih cuda, a vecinu zaboravih od straha, i stideci se tvoga blagocasca nerazumljivo ispricah. Prisilih se da te pismeno izvestim o svetoj blazenoj bratiji nasoj, da i oni posle nas crnorisci saznaju blagodat Boziju koja bese na ovom svetom mestu i proslave Oca nebeskoga koji pokaza takve svetilnike u ruskoj zemlji, u Pecerskom svetom manastiru.


NAPOMENE:

1. Up. Mk 16:20.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 25.
O NIKITI ZATVORNIKU,
KOJI POSLE BESE EPISKOP NOVGORODA
[1]

Bese u dane prepodobnog igumana Nikona brat jedan po imenu Nikita. On, zeleci biti slavljen od ljudi, zamislivsi veliko delo ne Boga radi, poce da moli igumana da stupi u zatvornistvo. A iguman mu zabranjivase govoreci: “O cedo, nema ti koristi da besposlen sedis, zato sto si mlad; bolje ti je da ostanes medju bratijom i dvoris ih, i nece ti se uskratiti tvoja plata. Sam si video brata naseg, svetog Isaakija Pesternika, kako bese prelasten od besova[2]. Samo ga je velika blagodat Bozija spasla radi molitava prepodobnih otaca Antonija i Teodosija, koji sve dosad mnoga cuda cine.” A Nikita govorase: “Niposto se necu prelastiti takvom stvari. Molim od Gospoda Boga da i meni poda dar cudotvorstva.” Odgovarajuci Nikon mu rece: “Preko tvoje moci ti je moljenje; pazi, brate, da se ne uzneses i padnes. Nasa smernost ti nalaze da sluzis svetoj bratiji, i radi njih ces biti uvencan zbog poslusanja tvoga.” Ali Nikita se nikako ne obazre na to sto govorase iguman, nego kako htede, tako i ucini, zazida za sobom vrata i tako ostade ne izlazeci.

Posle ne bas mnogo dana bese prelascen od djavola. U vreme svog pojanja, naime, cu glas kako se moli sa njim i oseti neizreciv miomir, i time se prelasti govoreci u sebi: “Kad ovo ne bi bio andjeo, ne bi se molio sa mnom, niti bi bilo mirisa Duha Svetoga.” I poce da se prilezno moli, govoreci: “Gospode, javi mi se Ti sam jasno, da Te vidim.” Tada mu dodje glas: “Necu ti se javiti, posto si mlad, da se ne bi uzneo i pao.” A zatvornik sa suzama rece: “Niposto se, Gospode, necu prelastiti, jer bejah naucen od igumana moga da se ne obazirem ka djavoljoj prelesti, a ti sta god mi kazes ucinicu.” I tada dusepogubni zmaj, dobivsi vlast nad njim rece: “Nije moguce coveku koji je u ploti da me vidi, i zato cu poslati andjela svoga da ostane s tobom, a ti cini njegovu volju.” I odmah stade pred njega bes u liku andjela. Monah mu se pavsi pokloni kao andjelu. I rece mu bes: “Ti se nemoj moliti, nego citaj knjige, i tako ces se naci da besedis sa Bogom, i iz njih ces moci dati korisnu rec onima koji ti budu dolazili. A ja cu stalno moliti Tvorca svoga za tvoje spasenje.” Prelastivsi se, monah se nikako ne moljase, nego prionu na citanje i ucenje, videci besa kako se neprestano moli za njega, i radovase mu se kao andjelu koji cini molitvu za njega. Onima koji mu dolazahu besedjase o dusevnoj koristi, i poce da prorokuje, pa nasta o njemu velika slava, tako da se svi divljahu zbivanju prema njegovim recima.

Posla tako Nikita kod kneza Izjaslava govoreci: “Danas bi ubijen Gleb Svjatoslavic u Zavolociju[3], brzo posalji sina svoga Svjatopolka[4] na presto Novgoroda.” Kako rece, tako i bi: za nekoliko dana se sazna za Glebovu smrt. I otad se zatvornik procu kao prorok, i puno ga slusahu knezevi i boljari.

Bes ne zna ono sto ce se desiti, nego ono sto sam ucini i nauci zle ljude – da ubiju ili ukradu – to on i objavljuje. Kad dolazahu kod zatvornika da cuju od njega utesnu rec, bes, toboznji andjeo, govorase mu sve sto se preko njega desavalo, on prorokovase, pa to i bivase.

I niko se ne m?ze nadmetati sa njim u knjigama Starog Zaveta, jer ga citavog naizust znase: Postanje, i Ishod, Levite, Brojeve, Sudije, Carstva i sva prorostva po redu, i sve knjige judejske znase dobro. A Evandjelje i Apostol, u blagodati predate nam svete knjige na utvrdjivanje nase i poduku, njih nikad ne htede ni da vidi, ni da cuje, ni da cita, niti dade drugima da mu o njima govore. I svima prema tome bi jasno da je prelasten od vraga.

I to ne trpljahu oni prepodobni oci: Nikon iguman, Jovan koji posle njega bese iguman, Pimen Isposnik, Isaija koji bese episkop grada Rostova, Matej Prozorljivi, Isaakije sveti Pesternik, Agapit Lekar, Grigorije Cudotvorac, Nikolaj koji bese episkop Tmutorokana, Nestor koji napisa letopis, Grigorije, tvorac kanona, Teoktist koji bese episkop cernjigovski, Onisifor Prozorljivi. Ovi svi bogonosci dodjose kod prelastenoga i pomolivsi se Bogu, oterase besa od njega, te ga vise ne vidjase. Izvedose ga napolje i ispitivahu ga o Starom Zavetu, hoteci da od njega sta cuju. A on se kunjase da nikada nije citao knjige: on koji bese naizust znao judejske knjige, sad ni jedne reci ne poznavase i, prosto receno, nijednu (pismenu) rec ne znade, a blazeni ga oci jedva naucise pismenosti.

I otad se predade uzdrzanju i poslusanju, i cistom i poniznom zivotu, tako da sve prevazidje vrlinom; docnije ga postavise za episkopa Novgoroda zbog njegove prevelike vrline. I mnoga cuda on ucini: kad jednom bese susa, pomoli se Bogu i svede kisu sa neba, i pozar u gradu ugasi. I sad ga sa Svetima postuju, svetog i blazenog Nikitu.


NAPOMENE:

1. Bio novgorodski episkop 1096-1108.

2. O ovome podrobno u Slovu 36.

3. Gleb, sin Svjatoslava, unuk Jaroslava Mudrog, najpre knez Tmutorokana, a potom Novgoroda, ubijen 1078. g. Zavolocije – novgorodska oblast.

4. Vidi opomenu na kraju 9. slova.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 26.
O LAVRENTIJU ZATVORNIKU

Posle toga jedan drugi brat po imenu Lavrentije htede da stupi u zatvornistvo. Sveti oci mu naredise da nikako to ne cini. A on ode u Svetog Dimitrija, Izjaslavljev manastir, i zatvori se. I radi njegovog ostrog zivota darova mu Gospod blagodat iscelenja.

I bi mu doveden neki covek iz Kijeva posednut besom, kojeg zatvornik ne mogase isterati, posto bes bese veoma ljut: drvo koje tesko nosase desetoro ljudi, on sam uzimase i bacase. Kad dugo vremena ostade neisceljen, naredi zatvornik da ga vode u Pecerski manastir. Tada besni poce da vice: “Kome me saljes? Ja se ne smem pribliziti pesteri radi svetih koji su u njoj sahranjeni, a u manastiru se tridesetorice samo bojim, a sa ostalima se borim.” Oni koji ga vukose, znali su da nikada nije bio u Pecerskom manastiru i da nikoga u njemu ne poznaje, pa ga upitase: “Ko su ti kojih se bojis?” Besni ih sve nabroja po imenu: “Tih 30 – rece – jednom recju me oteraju.” A svih crnorizaca bese tada u pesteri 180.

I govorahu besnome: “Mi hocemo da te zatvorimo u pesteri.” A besni rece: “Koja mi je korist sa mrtvima da se borim? Oni sada imaju jos vecu smelost pred Bogom da se mole za svoje crnorisce i one koji im dolaze. No ako hocete da vidite moju borbu, vodite me u manastir.” I poce da govori jevrejski, pa potom latinski, pa grcki, i prosto receno, sve jezike koje nikad ne bese ni cuo, tako da se i oni koji ga vodjahu pobojase menjanja jezika i raznoglasja.[1] I pre ulaska u manastir isceli se i poce dobro da shvata. Dodje iguman sa svom bratijom, i ne poznavase igumana isceljeni, niti ijednog od one tridesetorice, koje onda u besnjenju nabroja. Upitase ga oni koji ga dovedose: “Ko te to isceli?” A on, posmatrajuci cudotovrnu ikonu Bogorodicinu, rece: “Sa Njom nas sretose sveti oci po imenu ti-i-ti, njih 30 na broju, i tako se iscelih.” Imena svima znase, a od njih samih ni jednog ne poznavase. I tako svi zajedno dadose slavu Bogu i Precistoj Materi Njegovoj i blazenim ugodnicima Njegovim.

I radi toga ti pisah, gospodine Akindine, da ne pokrijem tamom neznanja divna cuda tih blazenih i prepodobnih otaca nasih znamenja i cuda i junastva. Neka i drugi saznaju sveti zivot bratije nase, da bese u jedno vreme do 30 muzeva koji mogahu recju izgoniti besove. A pesteri, rece, ne smeju se ni pribliziti besomucni radi sahranjenih u njoj svetih otaca, Antonija i Teodosija i drugih svetih crnorizaca, cija su imena upisana u knjige zivota.[2]

Blazen je koji se sa njima udostoji da bude sahranjen, blazen i spasen koji se sa njima udostoji da bude napisan, sa njima i mene da Gospod udostoji milosti u dan Sudnji molitvama tvojim. Amin.[3]


NAPOMENE:

1. Uobicajena pojava na skupovima danasnjih jeretika – pentekostalaca (ima ih i rimokatolika i protestanata svih vrsta).

2. Up. Otk 21:27.

3. Prepodobni Lavrentije se kasnije vratio u Kijevo-Pecerski manastir i bio pogreben u Bliznjim pesterama.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 27.
O SVETOM I BLAZENOM AGAPITU,
BESPLATNOM LEKARU

Neko iz Kijeva postrize se sa imenom Agapit, pri blazenom ocu nasem Antoniju, i posledovase zivotu njegovom andjelskom, buduci ocevidac njegovih junastava. Kao sto onaj veliki, prikrivajuci svoju svetost, bolesnike isceljivase od svoje hrane – njima se cinjase da im davase lekovito bilje, te tako ozdravljahu molitvom njegovom – tako i ovaj blazeni Agapit, ugledajuci se na tog svetog starca, pomagase bolesnima. Kada bi se ko od bratije razboleo, on bi ostavljao svoju keliju – a u njegovoj keliji ne bese nista sto bi se moglo ukrasti -, dolazio kod bolesnog brata i sluzio mu, pridizuci ga i spustajuci, i i na svojim rukama iznoseci, i davase mu od svoje hrane zelje koje kuvase, i tako ozdravljase bolesnik njegovom molitvom. Ako bi se kod ovoga bolest produzila, kad je Bog tako blagoizvoleo, da umnozi veru i molitvu svoga sluge, ovaj blazeni Agapit ostajase neodstupno kod njega, neprestano se za njega moleci Bogu, dok Gospod ne bi dao zdravlje bolesniku radi njegovih molitava. I zato bese prozvan lekar, posto mu Gospod dade dar iscelivanja. I cu se za njega u gradu, da ima u manastiru neki lekar, te mnogi bolesnici dolazase kod njega i ozdravljahu.

U vreme ovog blazenog bese neki covek Jermenin rodom i verom[1], tako vest bese u lecenju da takvog ne bi pre njega: on samo sto bi video bolesnika uvidjao bi i najavljivao mu smrt, naznacivsi mu dan i cas – rec njegova niposto ne bi omanula, i takvog on vec niposto ne bi lecio. Jedan od takvih bolesnika bese donesen u Pecerski manastir; on bese prvi kod kneza Vsevoloda[2], a Jermenin ga dovede u beznadje, prorekavsi mu smrt za osam dana. Blazeni pak Agapit dade mu zelje koje sam jedjase, i ucini ga zdravim. I projuri o njemu slava po svoj zemlji ovoj.

Jermenin bese ranjen strelom zavisti i poce da prekoreva blazenoga, pa nekog osudjenog na smrt posla u manastir, naredivsi da mu se da smrtno zelje, da pred njim (Agapitom) pojevsi padne i umre. A blazeni, videci kako ovaj umire, dade mu manastirske hrane i ucini ga zdravim molitvom svojom, te od smrti izbavi podvrgnutog smrti. I otad se podbuni na njega taj inoverni Jermenin, i nahuska na svetog Agapita svoje jednovernike da mu daju da ispije smrtonosno zelje, hoteci ga tim zeljem umoriti. A blazeni pijase bez stete, nimalo zlo ne postradavsi, jer zna Gospod blagocastive od smrti izbavljati.[3] On rece: Ako i smrtno sto popiju, nista im nece nauditi, na bolesnike polagace ruke, i ozdravljace.[4]

U te dane razbole se knez Vladimir Vsevolodovic Monomah, i pristajase uz njega Jermenin lececi ga, i nista ne uspe, no bolest sve veca bivase. I kad vec bese pri kraju, posla molbu Jovanu, igumanu Pecerskom, da prisili Agapita da dodje do njega – tad on knezovase u Cernjigovu. Iguman prizva Agapita i naredi mu da ide u Cernjigov. I odgovori blazeni: “Ako budem isao knezu, onda cu i svima ici; neka mi ne bude da radi slave ljudske izadjem kroz manastirska vrata i budem prestupnik svoga obeta, kojim obecah pred Bogom da cu biti u manastiru do poslednjeg izdisaja. Ako me teras, otici cu u drugi kraj, pa cu se vratiti kad ova stvar prodje.” Ne bese, naime, nikada izlazio iz manastira. Kad vide knezov poslanik da nece da ide, zamoli monaha da barem zelje da. Prinudjen igumanom, dade mu zelje od svoje hrane, da da bolesnome. A kad knez okusi od zelja, odmah ozdravi.

Dodje Vladimir u Kijev i udje u Pecerski manastir, hoteci da ukaze postovanje monahu i da vidi ko je taj koji mu sa Bogom darova zelje i zdravlje – ne bese ga, naime, nikada video – misleci da ga obdari imetkom. A Agapit se, ne hoteci da bude proslavljan, sakri. Knez zlato koje donese dade igumanu. Zatim posla Vladimir blazenom Agapitu jednoga od svojih boljara sa mnogim darovima. Nadje ga poslani boljarin u keliji i metnu pred njega prinesene darove. A on odgovori: “O cedo, nikada i ni od koga nista ne uzeh – zar sada da izgubim platu svoju radi zlata koje ne trazim ni od koga.” Odgovori boljarin: “Oce, zna onaj koji me poslao da ti ovo ne trazis, ali mene radi utesi sina svoga kome si u Bogu darovao zdravlje. Evo primi, pa daj siromasnima.” Odvrati starac: “S radoscu cu ovo primiti tebe radi kao da mi treba. A ti reci onome koji te posla: Sve sto si imao bese tudje, i kad budes odlazio ne mozes nista uzeti sa sobom, nego razdaj sad sve sto imas potrebitima, jer te radi toga izbavi Gospod od smrti, a ja sam ti nista ne bih uspeo; i nemoj da se oglusis o mene, da ne bi isto tako postradao.” I uze Agapit doneseno zlato, iznese van kelije, baci, pa se sakri. I izasavsi boljarin vide baceno ono sto donese i darove, pa uze sve i dade igumanu Jovanu, i rece knezu sve o starcu. I shvatise svi da je on sluga Boziji. A knez ne smede da se oglusi o starca, i sav svoj imetak podeli siromasnima, prema reci blazenoga.

Posle ovoga razbole se crnorizac Agapit i dodje kod njega gorespomenuti Jermenin da ga poseti. I poce da se raspravlja sa njim o lekarskoj vestini, govoreci: “Kojim se zeljem leci koja bolest?” Odgovori blazeni: “Kojim Gospod poda zdravlje.” I razume Jermenin da je on potpuno neuk, i rece svojima: “Ne zna ovaj nista.” I uzevsi ga za ruku rece: “Za tri dana ce umreti. Ovo je istina i nece omanuti moja rec; ako li ne bude tako, i ja cu postati monah.”

A blazeni mu sa ljutnjom rece: “Takvi li su nacini tvoga lecenja: smrt mi najavljujes, a pomoc ne mozes! Ako si vestak, onda daj zivot, a ako time ne vladas, sto me onda prekorevas i osudjujes me da za tri dana umrem?! Mene je Gospod obavestio da cu umreti za tri meseca.” Veli njemu Jermenin: “Kad si to vec shvatio, treci dan ti nikako neces proci.” Bese se, naime, veoma razboleo, tako da se sam nije mogao ni podici.

I tad donesose nekog bolesnika iz Kijeva, a Agapit ustade kao da ni ne bolovase, pa sve ono zelje sto sam jedjase pokaza lekaru, govoreci: “Ovo je zelje, razumej i vidi!” Lekar vide i rece monahu: “Nije ovo od nasih zelja, nego mislim da ovo iz Aleksandrije donose.” Nasmejavsi se njegovoj neukosti, dade blazeni zelje bolesniku i ucini ga zdravim. Pa rece lekaru: “Cedo, jedi, ne zali, siromasni smo, pa te nemamo cime nahraniti.” A Jermenin mu rece: “Mi sad, oce, cetiri dana postimo u ovom mesecu.” Upita ga blazeni: “Ko si ti i koje si vere?” Lekar mu rece: “Zar nisi cuo za mene da sam Jermenin?” A blazeni mu rece: “Pa kako si smeo da udjes i oskrnavis moju keliju i drzis se za moju gresnu ruku? Izadji od mene, inoverce necastivi!” Jermenin posramljen otide. Blazeni Agapit pozive tri meseca, malo pobolova, pa ode ka Gospodu.

Posle njegove smrti dodje Jermenin u manastir i rece igumanu: “Odsad cu i ja biti crnorizac, i ostavicu jermensku veru – istinski verujem u Gospoda Isusa Hrista. Javi mi se, naime, blazeni Agapit i rece: ‘Obecao si da ces primiti monaski obraz, i ako slazes, izgubices sa zivotom i dusu.’ I tako poverovah. No kad bi ovaj blazeni hteo dugo vremena ovde da zivi, ne bi ga Gospod prestavio sa ovoga sveta; iako ga uze Gospod, darova mu zivot vecni, i mislim da svojom voljom ode od nas, zeleci Nebesko Carstvo, iako je mogao jos da zivi sa nama. Kad ja uvideh da on nece proci tri dana, radi toga on doda sebi tri meseca, a da sam ja rekao tri meseca, on bi i tri godine poziveo. No iako umre, useli se u obitelji koje prebivaju u vecnom zivotu, i tamo je on ziv.” Onda se i ovaj Jermenin postrize u Pecerskom manastiru, i tu zivot svoj skonca u dobrom ispovedanju.

To i vise od toga ucinise ti sveti crnorisci, i secajuci se njihovog vrlinskog zivota, cudim se zasto su bila precutana velika junastva prepodobnog oca naseg Antonija? Jer ako se toliko svetilo ugasi radi nase nepaznje, kako onda sijaju od njega zrake – mislim na ove prepodobne oce i bratiju nasu.[5] No kako rece Gospod: Nijedan prorok nije prihvacen u postojbini svojoj.[6]

Napisao bih ti, casni arhimandrite, gospodine Akindine, cudotvorstva gorespomenutih svetih i prepodobnih otaca ovih, junastva drugih, trecih jako uzdrzanje, ovih poslusnost, onih prozorljivost, i svi su oni posvedoceni sa verom, znamenjima i cudima od tvog crnorisca, a mog gospodina, episkopa Simona. Drugima se pak ispricano cini neprihvatljivo radi velicanstva dela, a uzrok neverovanju je to sto mene, Polikarpa, znaju kao gresnika. Ali, ako tvoje prepodobije naredi da pisem, bice sto um dokuci i pamcenje donese. Ako tebi i nije potrebno[7], neka ostane radi koristi onih posle nas, kao sto blazeni Nestor u Letopisu napisa o blazenim ocima, o Damjanu, Jeremiji i Mateju, i Isaakiju[8]. U Zitiju svetog Antonija sva njihova zitija su zabelezena, iako ukratko ispricana.

No ispricacu vise nego o gorespomenutim crnoriscima, jasno i ne tajeci, kao i pre: jer ako ja precutim, bice od mene pa do kraja zaboravljena njihova imena i vise se nece pominjati, kao sto je bilo sve do danas. Ovo se govori petnaeste godine tvoga igumanstva, pa tako 160 godina ne bese im prisecanja, a sada, radi tvoje ljubavi, zatajeno postade cuveno, i spomen bogoljubaca vecno postovan i hvaljen, jer one koji Mu ugodise On i uvenca. A meni je velika cast da se takvim ukrasavam, i ovim cini mi se da cu pokriti stid mojih dela. Ja cu se samo setiti onoga sto sam cuo, i cinim (zapis) i mislim o njihovom cudotvorstvu koje istrazih.

Ako, kao sto rece Gospod, radost biva na nebu zbog jednog gresnika koji se kaje[9], koliko vise se andjeli vesele o tolikim pravednicima, jer njihovim nebeskim zivotom pozivese, i dostojni su da budu naslednici njihove slave. Jer ako ovde za plot ne marise, i kao besplotni zemaljsko zaboravise i sve zitejsko za trice smatrase, da jedinog Hrista pridobiju[10], jer Njega jedinog zavolese i ljubavi se Njegovoj privezase, i Njemu svu volju svoju predase, da od Njega obozenje prime, i On im darova na zemlji prema trudovima njihovim platu u darovima cudotvorstva, i u buducnosti ce ih neizrecenom slavom proslaviti. Jer bez Svetog Duha nista se coveku na zemlji ne daje, ako mu nije dato odozgo.[11]

Zato i ja, gresni Polikarp, tvojoj volji sluzeci, plemeniti Akindine, ovo ti napisah. Nego ti reci, pa cu ti ja jos nesto malo ispripovedati o blazenom i prepodobnom ocu nasem Grigoriju Cudotvorcu.


NAPOMENE:

1. Tj. monofizit.

2. Misli se na Vsevoloda, sina Jaroslava Mudrog (v. opomenu u 1. slovu).

3. Up. Ps 32:19.

4. Up. Mk 16:18.

5. Otac Polikarp se pita kako je moguce da su se Antonijevi podvizi zaboravili (ili ostali nezapisani), a nisu se zaboravila divna dela svih tih drugih monaha koji se razgorese od Antonijevog ognja. Prep. Polikarp ovo pise blizu sto godina posle smrti prep. Antonija. On je poznavao odredjeno Antonijevo zitije, kao sto i sam malo za tim tvrdi (a u sta nas uverava i ep. Simon u 3., 14. i 19. slovu), ali izgleda da ni to zitije nije sadrzavalo iscrpan opis velikih trudova i dostignuca Antonijevih (iako su neka velika cuda i uspesi nesumnjivo bili zapisani u tom zitiju, kako se i govori u 3. i 19. slovu).

6. Lk 4:24.

7. Tj. Polikrap pretpostavlja da arhimandrit Akindin ima dovoljno vere, pa mu utvrdjivanje nije potrebno.

8. To je u Letopisu pod g. 6582. (1074.), a u nasem Pateriku je preneseno u 12. i 36. slovu.

9. Up. Lk 15:7,10.

10. Up. Fil 3:8.

11. Up. Jn 3:5-7.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 28.
O SVETOM GRIGORIJU CUDOTVORCU

Ovaj blazeni Grigorije dodje kod svetog oca naseg Teodosija u Pecerski manastir, i od njega bi naucen zivotu kaludjerskom: nesticanju, poniznosti, poslusanju i drugim vrlinama. A najvise pristajase uz molitve, i zato odrza pobedu nad besovima, tako da izdaleka vikahu: “O Grigorije, teras nas molitvom svojom!” Blazeni, naime, imase obicaj da posle svakog pojanja cini zapretne molitve.

Ne trpeci progonjenje od njega, stari vrag, ne moguci nicim drugim da ucini smetnju njegovom zivotu, nahuska zle ljude da ga pokradu. A on nista drugo ne imase osim knjiga. Jedne noci dodjose kradljivci i prezahu starca da, kad izadje na jutrenje, odu i uzmu sve njegovo. No nasluti Grigorije njihov dolazak, posto po citave noci ne spavase, vec pojase i moljase se neprestano nasred svoje kelije. Pomoli se i za ove koji dodjose da kradu: “Boze, daj sna slugama Tvojim, jer se umorise uzalud, ugadjajuci vragu.” I spavase pet dana i pet noci, dok blazeni ne prizva bratiju i probudi ih, govoreci: “Dokle cete prezati uzalud da me pokradete? Otidjite sad domovima svojim.” Oni ustadose, ali ne mogahu ici, jer behu iznemogli od gladi. Blazeni im dade da jedu i otpusti ih.

Saznade za ovo gradski vlastelin i naredi da se muce ti kradljivci. Uznemiri se Grigorije zato sto su radi njega predani, pa ode i dade knjige vlastelinu, a kradljivce otpusti. Ostale knjige prodavsi, razdade ubogima, govoreci ovako: “Da ne upadnu u neku nevolju oni koji bi ih hteli ukrasti.” Jer rece Gospod: Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde gde rdja ne kvari, niti lopovi kradu. Jer gde je blago vase, tu su i srca vasa.[1] A oni kradljivci se pokajase radi cuda koje radi njih bi, i ne vratise se vise svojim proslim delima, nego dosavsi u Pecerski manastir, predadose se na sluzenje bratiji.

Imase ovaj blazeni malu gradinicu, gde sejase zelje i plodno drvece. I na ovo opet dodjose kradljivci, pa kad uzese bremena svoja hoteci da odu, ne mogose. I stojase dva dana nepokretni i pritisnuti bremenima, i pocese da vicu: “Gospodine Grigorije, pusti nas, pokajacemo se za grehove svoje, i necemo vise ciniti ovakve stvari.” Cuvsi to crnorisci dodjose i uhvatise ih, ali ih mogose odvesti sa toga mesta. I pitase ih: “Kad ovamo dodjoste?” A kradljivci rekose: “Dva dana i dve noci stojimo ovde.” Monasi rekose: “Mi stalno tuda hodamo, ali vas ne videsmo ovde.” Kradljivci rekose: “Kad bismo mi vas videli ovde, sa suzama bismo vas molili da nas on pusti. I evo vec iznemogavsi, pocesmo da vicemo, a sad molite starca da nas pusti.”

A Grigorije dodje i rece im: “Posto besposleni provedoste sav zivot svoj, kraduci tudje trudove, a sami se ne hoteci truditi, sad stojte tu besposleni i ostale godine do kraja svog zivota.” Oni sa suzama moljahu starca, jer vise nece ciniti takvo sagresenje. Starac im se smilova i rece: “Ako hocete da radite i od truda svoga druge da hranite, onda cu vas pustiti.” A kradljivci sa zakletvom rekose: “Niposto se necemo oglusiti o tebe.” Grigorije rece: “Blagosloven Bog! Odsad cete sluziti za svetu bratiju i od svoga truda prinosite sto je za njihovu potrebu.” I tako ih otpusti. A kradljivci skoncase zivot svoj u Pecerskom manastiru, odrzavajuci gradinu; a njihovih potomaka, mislim, i dosad ima.

Jednom opet dodjose neka trojica, hoteci da iskuse blazenoga. I dvojica od njih molise svetoga, lazno govoreci: “Ovo je drug nas, i osudjen je na smrt. Molimo te, potrudi se da ga izbavis, daj mu da se necim otkupi od smrti.” Grigorije se rasplaka od zalosti, jer provide da ovome dodje kraj zivota, i rece: “Kuku ovome coveku, jer dodje dan pogibli njegove!” A oni rekose: “Ako ti, oce, sta das, onda on nece umreti.” Ovo govorahu, hoteci da od njega uzmu nesto da razdele. Grigorije rece: “Dacu ja, ali ovaj ce umreti.” I upita ih: “Na kakvu je smrt osudjen?” Oni rekose: “Na drvetu ce biti obesen.” Blazeni im rece: “Dobro ste mu dosudili, jer ce sutra biti obesen.” I opet sidje on u rupu – gde bi cinio molitvu zato da mu um ne cuje nista zemaljsko niti da mu oci vide sta sujetno – i iznevsi otuda preostale knjige, dade im rekavsi: “Ako vam ne bude potrebno, vratite mi.” A oni uzese knjige i pocese da se smeju, govoreci: “Prodacemo ovo i razdeliti medju sobom.” Videvsi pak plodno drvece, rekose jedan drugom: “Doci cemo ove noci i obrati mu plodove.”

Kad nasta noc, dodjose ova trojica i zatvorise monaha u rupi gde se bese molio. A jedan, za koga rekose da ce na drvetu visiti, pope se gore i poce da trga jabuke; i uhvati se za granu, a ona se odlomi. Ona druga dvojica ustrasivsi se pobegose, a on leteci zakaci se odecom za drugu granu, i nemajuci pomoci, udavi se preko guse.

A Grigorije bese zatvoren, pa se nadje da nije dosao medju bratiju u crkvu. Izasavsi napolje iz crkve, svi videse kako visi mrtav covek, i uzasnuse se. Potrazise Grigorija i nadjose ga zatvorenog u rupi. Izasavsi otuda, blazeni naredi da skinu mrtvaca, a drugovima njegovim rece: “Eto kako se zbila vasa misao! Bog ne biva izrugivan.[2] Da me niste zatvorili, ja bih dosao i skinuo ga sa drveta, i on ne bi umro. Posto vas je vrag naucio da cuvate sujete lazju[3], zato ste milost svoju ostavili.” Kad izrugivaci cuse kako se zbise njegove reci, dodjose i padose mu oko nogu moleci za oprostaj. A Grigorije ih osudi na sluzenje Pecerskom manastiru, da ubuduce trudeci se jedu svoj hleb i da budu kadri da druge hrane od svojih trudova. I tako oni skoncase zivot svoj, sa cedima svojim sluzeci u Pecerskom manastiru slugama Presvete Bogorodice i ucenicima svetog oca naseg Teodosija.

Treba i to ispricati o njemu, kako blazeni pretrpe smrtno stradanje. Desi se u manastiru ovakva stvar: od upadanja zivotinje bese oskvrnjena posuda, pa radi toga prepodobni Grigorije sidje do Dnjepra po vodu. U taj cas dodje knez Rostislav Vsevolodovic, hoteci da ide u Pecerski manastir radi molitve i blagoslova: bese, naime, sa bratom svojim Vladimirom posao protiv neprijateljskih Polovaca. Kad sluge njegove videse starca, pocese da mu se rugaju, gadjajuci ga sramnim recima. A monah shvati da su svi blizu smrti, i poce da govori: “O ceda, kada bi trebalo umilenje imati i mnoge molitve od svih traziti, tad vi jos vise zlo cinite, sto je Bogu neugodno. Nego placite radi svoje pogibli i i kajte se za svoja sagresenja, da barem olaksanje primite u strasni Dan, jer vas vec postize sud, zato sto cete svi vi u vodi umreti sa knezom vasim.” A knez, nemajuci straha Bozijeg, ne metnu sebi na srce reci prepodobnoga, mislivsi da govori besmislicu ono sto prorokovase o njemu, i rece: “Zar meni koji znam da plivam najavljujes smrt od vode?” I tad se razgnevi knez i naredi da mu se svezu ruke i noge i kamen o vrat obesi, i da se baci u vodu. I tako bi potopljen. Trazise ga bratija dva dana i ne nadjose, a treci dan dodjose u keliju njegovu da uzmu zaostavstinu njegovu, i gle, nadjose mrtvoga u keliji svezanog, sa kamenom na vratu obesenim, a haljine mu jos behu mokre, lice pak bese svetlo i on sam kao ziv. I ne nadje se ko ga donese, a i kelija bese zakljucana. No slava za ovo Gospodu Bogu koji cini divna cuda radi svojih ugodnika. Bratija iznesose njegovo telo i casno sahranise u pesteri, i ono i posle mnogih godina ostaje celo i neiskvareno.

A Rostislav, smisljavsi izgovor za greh[4], od ljutnje ne ode u manastir. I ne htede blagoslova, i udalji se od njega; zavole kletvu, i dodje mu.[5] A Vladimir dodje u manastir radi molitve. I kada behu kod Trepolja i vojske se poduhvatise, pobegose knezovi nasi od lica protivnika. Vladimir prejaha reku, radi molitava i blagoslova svetih, a Rostislav se utopi sa svim svojim vojnicima, po reci blazenoga Grigorija.[6] Kojim – rece – sudom sudite, takvim ce vam se suditi, kakvom merom merite, takvom ce vam se meriti.[7]

Razmislite pazljivo, ostetioci, o prici koju kaza Gospod u svetom Evandjelju, o nemilostivom sudiji i ostecenoj udovici, koja cesto dolazase kod njega i dosadjivase mu govoreci: “Brani me od suparnika mojega.” Jer kazem vam da ce Gospod ubrzo odbraniti sluge svoje.[8] On, naime, rece: Moja je osveta, ja cu uzvratiti.[9] Kaze Gospod: Ne prezrite jednoga od ovih malih, jer andjeli njihovi stalno gledaju lice Oca moga koji je na nebesima.[10] Jer je pravedan Gospod, i pravdu zavole, i pravotu vide lice Njegovo.[11] Jer sto covek zaseje, to ce i poznjeti.[12] Takve su osvete gordima,[13] kojima se Gospod protivi, a poniznima daje blagodat.[14] Njemu slava sa Ocem i sa Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


NAPOMENE:

1. Up. Mt 6:19-21.

2. Up. Gal 6:7.

3. Up. Ps 30:7.

4. Up. Ps 140:4.

5. Up. Ps. 108:17.

6. Polovci su smrt kneza Vsevoloda Jaroslavica 1093. iskoristili za veliku navalu, a suprotstavili su im se udruzenim snagama kijevski knez Svjatopolk Izjaslavic, tadasnji cernjigovski knez Vladimir Monomah, te Vladimirov mladji brat Rostislav, perejaslavski knez. Bitka se odigrala na Vaznesenje kod grada Trepolja (juzno od Kijeva), na reci Stugni. Dozivevsi poraz, Rusi su morali da se povuku preko reke Stugne, pri cemu je poginulo strasno mnogo vojnika. Mladi Rostislav se udavio pred ocima svog starijeg brata koji je bezuspesno pokusao da ga spase, o cemu se opsirno prica u Nestorovom Letopisu (pod 1093.g.).

7. Mt 7:2.

8. V. Lk 18:1-8.

9. Jev 10:30. Up. Pnz 32:35.

10. Up. Mt 18:10.

11. Ps 10:7.

12. Gal 6:7.

13. Up. Ps 93:1.

14. Up. Jak 4:6. Pric 3:24.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 29.
O MNOGOTRPELjIVOM JOVANU ZATVORNIKU

Rodjeni na zemlji imaju slicnost lika i ravnostrasce prvog coveka, jer on, videvsi krasotu voca, ne uzdrza se, i o Boga se oglusi, i primi strasni zivot. Kada, naime, bese stvoren, ne imade na sebi poroka, jer je on Bozije stvorenje: Gospod Bog nas, uzevsi prah od zemlje[1], rukama precistim, neporocnim, stvori coveka blagog i uresenog, ali on, buduci blato i zemaljsko ljubeci, okliznu se u strast, i strasti mu se prenese, i otad rod ljudski bese savladan strascu, i u druge se slasti usmeri, i stalno smo od njih napadani.

I ja kao jedan od tih bivam pobedjen, kojima i sluzim,[2]smucivan pomislima duse moje, i strasno ih dodirujem i neprekidno imam htenje da cinim greh, i zato mi na zemlji nema slicna po mnogim sagresenjima mojim, u kojim sve do ovog casa prebivam.

Ali, ima jedan koji od svih nadje istinu, predavsi sebe Bozijoj volji i neporocno odrzavsi Njegove zapovesti, u cistoti sacuvavsi telo svoje i dusu van svake skverni plotske i dusevne. Mislim na prepodobnog Jovana koji se zatvori na jednom tesnom mestu pestere. I prebivase u velikom uzdrzanju 30 godina, mnogim postom ophrvavajuci i moreci telo svoje, i noseci teska zeleza po citavom svom telu.

Njemu jedan od bratije cesto dolazase, posto od djavoljeg dejstva bese primoravan na plotsku pozudu, pa moljase blazenog Jovana da moli Boga za njega, da mu Gospod da olaksanje strasti i utoli plotsku pohotu. I mnogo puta dolazase ovo govoreci. Blazeni mu Jovan govorase: “Brate, ohrabri se i ukrepi se, potrpi Gospoda[3] i nastoj da sacuvas puteve Njegove[4], i On te nece ostaviti u rukama njegovim[5] i nece te predati za lov zubima njihovim.[6]” Odgovori brat zatvorniku: “Veruj mi, oce, ako mi ne das olaksanja, necu pocinuti s mesta na mesto prelazeci.” A blazeni Jovan mu rece: “Zasto hoces da se predas za jelo vragu? I upodobices se coveku koji stoji blizu provalije, i kada dodje njegov neprijatelj iznenada ga zbacuje dole, i njegov pad biva tako ljut da ne moze da ustane. A ako ostanes ovde u ovom svetom i blazenom manastiru, bices slican coveku koji stoji daleko od provalije, pa i da se neprijatelj trudi da te odvuce u nju, nece moci, dok te Gospod ne izvede strpljenjem tvojim iz rova cemera i iz blata gliba i postavi na kamenu noge tvoje[7]. Nego, poslusaj me, cedo, da ti ispricam sta mi se desilo u mladosti mojoj.

Mnogo postradah primoravan na blud i ne znam sta sve ucinih radi svoga spasenja: po dva ili tri dana prebivah ne jeduci, i tako tri godine provedoh; a puno puta i po citavu nedelju nista ne okusih, i bez sna prebivah po citave noci, i zedju se velikom morih, i teska zeleza na sebi nosih, i u takvom zlopacenju proziveh tri godine, ali ni tako spokoja ne nadjoh. I odoh u pesteru gde lezi sveti otac nas Antonije, i tu se molitvi okrenuh, i ostadoh dan i noc moleci se kod njegove grobnice. I cuh ga kako mi govori: ‘Jovane! Jovane! Treba da se ovde zatvoris, i negledanjem i cutanjem borba ce se prekratiti, i Gospod ce ti pomoci molitvama prepodobnih svojih.’ A ja se, brate, od tog casa ovde nastanih, na tesno i jadno ovo mesto, i evo mi je trideseta godina ovde, i tek pre nekoliko godina nadjoh spokoj.

Sav se zivot svoj strasno borih sa pomislima telesnim. I zestoko prebivah, hranom odrzavajuci samo svoj zivot. I potom, ne znajuci sta da ucinim, i ne mogavsi vise da trpim plotsku borbu, namislih da zivim nag i da teske verige metnem na svoje telo, koje su otad pa sve dosad na meni, i stud i zelezo me istanjuju. I drugu stvar ucinih, radi koje nadjoh korist. Iskopah jamu koja je dosezala do ramena, pa kad dodjose dani svetoga posta udjoh u jamu i svojim se rukama zasuh zemljom, tako da imadoh slobodne samo ruke i glavu; i tako gadno ugnetavan prebivah sav post, ne moguci da dignem ni jedan zglob, ali ni tako stremljenje ploti i raspaljenost tela ne presta. A uz to mi neprijatelj djavo zastrasivanja cinjase, hoteci da me otera odatle, i ocuteh njegovo zlodejstvo. Jer noge moje, koje behu u jami, odozdo se zapalise, pa se i zile skrcise i kosti puckarase, i vec plamen dosezase do utrobe moje i udovi moji izgorese, a ja zaboravih taj ljuti bol i obradovah se dusom sto mi ona bese sacuvana cista od takve skverni, i vise izvoleh da izgorim u ognju Gospoda radi, nego da izadjem iz te jame. I gle, videh zmaja strasnog i veoma ljutog, koji htede da me svega pozdere, i izdisase plamen i iskre paleci me. I tako mi puno dana cinjase, hoteci da me protera. A kad dodje noc Vaskrsenja Hristova, iznenada me napade taj ljuti zmaj, i glavu moju i ruke moje u usta svoja metnu, i opalise mi se vlasi i na glavi i na bradi, kao sto sada vidis na meni. A kad mu vec u grlu bih, povikah iz dubine srca moga molitvu: “Gospode Boze, Spasitelju moj! Zasto si me ostavio[8], umilostivi mi se, Vladiko, jer Ti si jedini covekoljubiv. Spasi me gresnoga, jedini Boze bezgresni! Izbavi me od skverni bezakonja moga, da se ne upletem u zamku[9] neprijateljsku u vekove vekova. Izbavi me od usta vraga ovog, jer evo kao lav ricuci hodi, hoteci da me prozdere.[10] Podigni silu Tvoju i dodji da me spases[11], blesni munju Tvoju i isteraj[12], da iscezne od lica Tvoga[13].” I kad skoncah molitvu, odmah nasta munja, i onaj ljuti zmaj isceze od mene, i vise ga sve dosad ne videh.

I odatle svetlost bozanska zasija kao sunce, i cuh glas koji mi govorase: ‘Jovane, Jovane! To ti bese pomoc, a dalje obaziri se na sebe[14], da ti ne bude sta gore i ne postradas zlo u buducem veku.’ A ja se poklonih i rekoh: ‘Gospode, zasto me ostavi da ovako zlo budem mucen?’ I odgovori mi, govoreci: ‘Prema moci trpljenja tvoga navedoh to na tebe,[15] da zezen budes kao zlato. Jer ne popusta Bog coveku napasti preko moci, da ne bi iznemogao, vec kao gospodar, slugama jakim i snaznim urucuje teska i velika dela, a nemocnima i slabima malena i laka dela odredjuje. Ovo znaj: u borbi sa strascu, radi koje se molis, pomoli se mrtvacu koji se nalazi spram tebe, da ti olaksa borbu sa bludom, jer on vise od Josifa ucini[16], i moze da pomaze onima koji strasno stradaju od takve strasti.’ A ja, ne znajuci onome imena, poceh da vicem: ‘Gospode, pomiluj me!’

Posle saznadoh da to bese Mojsej, Ugarin rodom. I dodje na mene svetlost neizreciva, u kojoj sam i sada, i ne treba mi sveca ni nocu ni danju; pa i svi dostojni koji dolaze kod mene nasicuju se takve svetlosti, i jasno vide tu utehu koja jasno nocu zasvetli radi nade u onaj svet. A mi smo um izgubili u plotoljublju, i Hrisots popusta na nas strast, pravedno cineci nama koji nikada ploda ne donesosmo. Nego, brate, ja ti ovako kazem: pomolimo se ovom prepodobnom Mojseju i on ce ti pomoci.”

I izvadivsi jednu kost od mostiju toga svetoga, dade mu je rekavsi: “Ovo da metnes na telo svoje.” I tu odmah presta strast i udovi mu omrtvise, i otad mu ne bi nedace. I zajedno zablagodarise Bogu koji proslavlja svete svoje: one koji mu ugodise u zivotu, njih i posle smrti obogati darovima isceljenja i vencima neiskvarivim ukrasi, i Carstva Svoga udostoji. Njemu slava sa Ocem i sa Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


NAPOMENE:

1. Post 2:7.

2. Up. 2.Pt 2:19.

3. Up. Ps 26:14.

4. Ps 17:22.

5. Up. Ps 36:33.

6. Up. Ps. 123:6.

7. Up. Ps 39:3.

8. Up. Ps 21:1.

9. Up. Ps 9:16.

10. Up. 1.Pt 5:8.

11. Up. Ps 79:3.

12. Up. Ps 143:6.

13. Up. Ps 67:3.

14. Up. 1.Tim 4:16.

15. Up. 1.Kor 10:13.

16. V. Post 39.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 30.
O PREPODOBNOM MOJSEJU UGARINU

Za ovoga blazenog Mojseja Ugarina bilo je poznato da ga ljubljase sveti Boris. On bese rodom Ugarin, brat Georgija na koga sveti Boris metnu zlatnu grivnu[1] i kojeg i ubise sa svetim Borisom na Alti i glavu mu odrezase radi zlatne grivne. A Mojsej se jedini spase od gorke smrti i izbeze gorkom zaklanju, i dodje kod Predislave, sestre Jaroslavljeve i tu osta. A u te dane ne smede se nikuda prelaziti, te on, jak dusom, moljase se Bogu sve dok ne podje na bezakonika blagocastivi knez Jaroslav, ne izdrzavsi vise radi dusevne topline prema braci, te pobedi bezboznog i gordog i kukavnog Svjatopolka. Ovaj pobeze medju Ljahe[2], pa opet dodje sa Boleslavom i istera Jaroslava, te sam sede u Kijevu.[3] I kad se Boleslav vracao medju Ljahe, uze sa sobom obe sestre Jaroslavljeve i pouzima i boljare njegove, a sa njima i ovog blazenog Mojseja vodjase okovanog po rukama i po nogama teskim zelezima, i cvrsto ga strazahu, posto bese jak telom i krasan licem.

Njega vide zena neka od velikih, krasna i mlada, koja imase bogatstvo mnogo i vlast veliku. I ona, primivsi u um lepotu vidjenoga, rani se u srcu zudnjom i hocase ka ovome prepodobnome. I poce ga varljivim recima nagovarati, govoreci: “O covece, uzalud takve muke podnosis, kad imas razum kojim bi se bilo moguce izbaviti iz te okovanosti i stradanja.” Rece joj Mojsej: “Bog tako htede.” A zena mu rece: “Ako mi se pokoris, ja cu te izbaviti i uciniti velikim u svoj ljaskoj zemlji, i vladaces mnome i svom oblascu mojom.”

Shvati blazeni njenu skvernu zelju, i rece joj: “Pa koji je muz, uzevsi zenu i pokorivsi joj se, uznapredovao? Adam prvostvoreni kada se pokori zeni bese isteran iz raja.[4] Sampson, prevazisavsi sve snagom i protivnike nadjacavsi, posle bese od zene predat inoplemenicima.[5] I Solomon, dostigavsi dubinu premudrosti, zeni se povinova, pa se idolima pokloni. I Irod, mnoge pobede postigavsi, posle kada se potcini, posece Pretecu Jovana. Pa kako cu se ja, buduci slobodan, uciniti slugom zene, kad je ja od rodjenja ne poznah?” Ona rece: “Ja cu te iskupiti i ucinicu te slavnim, i postavicu te za gospodara citavog doma moga, i hocu da te imam za svog muza, ti samo volju moju ucini i zudnju duse moje utesi, i daj mi da se nasladim tvoje lepote. Jer njoj je dovoljna tvoja zelja, jer ne mogu da trpim da krasota tvoja bezrazlozno propada, a i srdacni plamen koji me pali da prestane. Ja cu primiti olaksanje za svoj pomisao i pocinucu od strasti, a ti se nasladi moje lepote, i bices gospodar sve sopstvenosti moje, i naslednik moje vlasti, i staresina boljarima.” A blazeni Mojsej joj rece: “Dobro znaj da necu uciniti tvoju volju, niti hocu tvoju vlast ni bogatstvo, nego je od svega toga bolja dusevna cistota, jos vise i telesna. Da mi ne bude da izgubim petogodisnji trud koji mi Gospod darova da trpim u ovim okovima. Nisam kriv za ovakve muke, i radi njih se nadam da cu biti izbavljen od vecnih muka.”

Tad zena vide sebe lisenu takve krasote, pa na drugu zamisao djavo dolazi, pomislivsi ovako: “Ako ga iskupim, svakako ce mi se i bez volje pokoriti.” I salje ona kod onoga koji ga drzi da uzme od nje koliko hoce, a Mojseja da joj preda. A ovaj vide da dobi priliku za sticanje bogatstva, pa uze od nje do 1000 grivni srebra, a Mojseja joj predade. I na silu ga ona bestidno vucase na delo necasno. Jer kad dobi vlast nad njim, naredjuje mu ona da se zdruzi sa njom, i radresivsi ga od okova i obukavsi ga u skupocene haljine, hranjase ga slatkim jelima, i prinudjujuci ga na ljubav grljase ga, i na svoju pohotu ga prinudjivase.

A prepodobni, videci sumanutost te zene, jos vise uz post i molitvu pristajase, iskusavajuci se u bdenju, i izabravsi Boga radi radje suv hleb i vodu sa cistotom, nego dragoceno jelo i vino sa skvernom. I ne samo da kao Josif svuce sa sebe jednu kosulju[6], vec svuce sa sebe i sve haljine, i pobeze od greha, i svrsta zivot ovog sveta ni u sta, i podstace zenu na takvu ljutnju, da htede i gladju da ga umori.

Ali Bog ne ostavlja sluge svoje koji se nadaju u Njega.[7] Naime, on nekog od slugu te zene prekloni na milost, pa mu on u tajnosti davase hranu. A drugi mu, nagovarajuci ga, govorahu: “Brate Mojseje! Sta te sprecava da se zenis? Jos si mlad, a ona je udovica, bila je s muzem jednu godinu, i krasnija je od drugih zena, bogatstvo ima nebrojeno i vlast veliku medju Ljasima, i kad bi ona htela nekome knezu, on se nje ne bi gnusao; a ti, zarobljenik, i suzanj ove zene, a neces da joj budes gospodar! Ako kazes: ‘Ne mogu da prestupim zapovest hristovu,’ pa zar ne kaze Hristos u Evandjelju: Zbog toga ce ostaviti covek oca svoga i mater i prilepice se zeni svojoj, i bice dvoje jedno telo; tako vise nisu dvoje nego jedno telo[8]. A apostol: Bolje je zeniti se negoli upaljivati se[9]; a udovicama naredjuje da se u drugom braku sjedinjuju.[10] A ti koji nemas monaski obraz nego si slobodan od toga, zasto se predajes zlim i gorkim mukama, ili rasta stradas? Ako ti se desi da umres u ovoj nevolji, kakvu ces onda imati pohvalu? Ko se od onih prvih pa do sada gnusase zena, osim kaludjera? Avraam, i Isaak i Jakov? Josif nakratko pobedi, i opet bi pobedjen od zene.[11] A ti sad, ako se i sa zivotom izvuces, opet ces biti savladan od zene, i ko se nece nasmejati tvome bezumlju? Bolje ti je da se pokoris ovoj zeni i da budes slobodan, i da budes gospodar svega.”

A on im rece: “Da, braco i dobri moji drugovi, dobro mi savetujete. Shvatam da mi predlazete reci bolje od onih zmijinih dosaptavanja Evi u raju. Prisiljujete me da se pokorim ovoj zeni, ali niposto necu primiti vas savet. Ako mi se i desi da umrem u ovim okovima i gorkim mukama, svejedno cekam da od Boga primim milost. Ako se i svi pravednici spasose sa zenama, ja sam jedini gresan i ne mogu se spasti sa zenom. No kad bi se Josif povinovao zeni Pentefrijevoj[12], ne bi on onda ni carovao: ali Bog vide njegovo trpljenje, pa mu dade carstvo, i zato je i u narastajima hvaljen kao celomudren, iako je decu izrodio. A ja ne zelim da primim Egipatsko Carstvo i da vladam vlastima, i da budem velik medju Ljasima, i da se pokazem castan u citavoj ruskoj zemlji, nego radi Visnjega Carstva sve ovo prezreh. Ako sa zivotom izbegnem iz ruke ove zene, postacu kaludjer. Jer sta u Evandjelju rece Hristos? Svaki koji ostavi oca svoga i mater, i zenu i decu i dom, on je moj ucenik.[13] Hristos vise da se slusa ili vi? A apostol kaze: Ko je ozenjen brine se kako ugoditi zeni, a ko je neozenjen brine se kako ugoditi Gospodu.[14] Pa cu vas pitati: kome treba vise sluziti – Hristu ili zeni? Jer pise: Robovi, slusajte svoje gospodare – na dobro, a ne na zlo.[15] Neka vama koji me drzite bude poznato da me nikada zenska krasota nece prevariti, niti ce me odvojiti od ljubavi Hristove[16].”

Kad zena ovo cu, primi u srce lukavu pomisao, pa ga posadi na konje sa mnogim slugama, i naredi da ga vode po gradovima i po selima koji joj pripadaju i da mu govore: “Ovo je sve tvoje, sta god ti je ugodno, sa svime cini sta hoces.” A govorase i ljudima: “To je gospodar vas, a moj muz, i kad ga srecete poklanjajte mu se.” Behu mnoge sluge i sluskinje koje joj sluzahu. Nasmeja se blazeni bezumlju zene i rece joj: “Uzalud se trudis, jer mene ne mozes prevariti iskvarivim stvarima ovoga sveta, niti mi ukrasti duhovno bogatstvo. Razumej i ne trudi se uzalud.”

A zena mu rece: “Zar ne znas da si mi predat, i ko ce te izvuci iz mojih ruku? A zivog te nikako necu otpustiti; posle mnogih muka predacu te smrti.” A on joj bez straha odgovori: “Ne bojim se toga sto mi je receno, ali onaj koji me predade tebi ima veci greh[17]. A ja cu odsada, po Bozijoj volji, biti monah.”

U te dane dodje neki monah od Svete Gore, po cinu jerej – Bog ga upucivase. I dodje kod blazenoga i obuce ga u andjeoski obraz[18], i mnogo ga pouci o cistoti – da ne predaje ledja svoja vragu, i da se izbavi od te skverne zene, i to rekavsi otide od njega. I trazise takvoga i ne nadjose.

Tad zena, izgubivsi svoju nadu, teske rane zadavase Mojseju: rastegavsi ga, naredi da ga biju palicama, tako da se i zemlja napuni krvlju. I bijuci ga govorahu mu: “Pokori se gospodarici svojoj i ucini njenu volju. Ako ne poslusas, na udove cemo razdrobiti tvoje telo; nemoj misliti da ces pobeci od ovih muka, vec ces posle mnogih muka gorko predati svoju dusu. Nego smiluj se sam sebi i odlozi te iznurujuce haljine, pa se obuci u skupocene haljine, i izbegni muke koje te ocekuju, pre nego sto se prihvatimo tvoje ploti.” Odgovori Mojsej: “Braco, sto vam je naredjeno da cinite – vi cinite, nimalo ne oklevajuci. A meni nikako nije moguce da se odreknem monastva i ljubavi Bozije. I nikakvo morenje, ni oganj, ni mac, ni rane ne mogu me odvojiti od Boga i ovog velikog andjeoskog obraza. A ova bestidna i pomracena zena pokaza svoju bestidnost, ne samo ne pobojavsi se Boga, nego i sram od ljudi prezrevsi, bez srama prisiljujuci na oskvrnjenje i preljubu. Niti cu joj se pokoriti, niti cu njenu kukavnu volju uciniti!”

Imajuci mnogu brigu oko toga kako bi sebe osvetila za svoj sram, zena posla kod kneza Boleslava, ovako govoreci: “Sam znas da moj muz u ratu uz tebe bese ubijen, a ti si mi dao slobodu da koga htednem uzmem sebi za muza. Ja zavoleh jednog momka od tvojih zarobljenika, krasnog, i iskupivsi ga uzeh ga u svoj dom, davsi za njega mnogo zlata, i svo zlato i srebro u mom domu i svu vlast mu darovah. A on ovo sve svrsta ni u sta. Puno puta ga i ranama i gladju morih, i ne bi mu dovoljno. Pet godina bese okovan od onoga koji ga zarobi, i sestu je godinu evo kod mene ostao, i mnogo ga mucih radi neposlusnosti, sto sam na sebe navuce zbog svoga tvrdosrdja; a sad bese postrizen od nekog crnorisca. A ti sto naredis da ucinim sa njim, ucinicu.”

A on joj naredi da dodje kod njega i dovede Mojseja sa sobom. Zena dodje kod Boleslava i Mojseja dovede sa sobom. Boleslav vide prepodobnoga i mnogo ga prisiljavase da uzme zenu, i ne nagovori ga. Rece mu: “Ko je tako nerazuman kao ti, koji se tolikih blaga i casti lisavas, a predao si se na ove gorke muke?! Odsad znaj da su pred tobom zivot i smrt: ili ces volju gospodarice svoje uciniti, i od nas ces biti postovan i veliku vlast imaces, ili ako ne poslusas, posle mnogih muka primices smrt.” Rece i zeni: “Neka niko od zarobljenika koje si kupila ne bude slobodan, nego kao gospodarica sluzi, ucini sa njim sta hoces, da se i drugi ne bi drznuli da ne slusaju svoje gospodare.”

I odgovori Mojsej: “Sta kaze Gospod: Kakva je dakle korist coveku ako i sav svet zadobije a dusi svojoj naudi; ili kakav ce otkup dati za dusu svoju?[19] A sto mi ti obecavas slavu i cast, od koje ces ti sam uskoro otpasti, grob ce te primiti i neces nista imati! I ova skverna zena ce zlo biti ubijena.” Tako i bi po predskazanju prepodobnog.

Zena, dobivsi nad njim jos vecu vlast, bestidno ga vucase na greh. Jednom naredi da ga silom metnu na njen odar sa njom, pa ga ljubljase i grljase, ali ga ne moze ni ovom prelescu privuci na svoju zelju. Rece joj blazeni: “Uzalud je trud tvoj; ne smatraj me za bezumnog ili da ne mogu da ucinim to delo, nego te se radi straha Bozijega gnusam kao neciste.” Ovo cuvsi, zena naredi da mu se zadaje po sto rana svaki dan, a posle naredi da mu se odseku tajni udovi, govoreci: “Necu postedeti njegovu lepotu, da se druge ne nasite njegove krasote.” I lezase Mojsej kao mrtav od tecenja krvi, i malo disanja u sebi imase.

Boleslav, popustivsi pred velicanstvenoscu te zene i povladjujuci joj zbog ranije ljubavi[20], podize veliko gonjenje na crnorisce i istera ih sve iz svoje oblasti.[21] A Bog ucini odmazdu za sluge svoje uskoro. Tako jedne noci Boleslav naprasno umre, i bese veliki metez u celoj ljaskoj zemlji, i ustavsi narod pobi svoje episkope i svoje boljare, kako se pripoveda i u Letopisu.[22] Tad i ovu zenu ubise.

A prepodobni Mojsej, oporavivsi se od rana, dodje kod Svete Bogorodice u Pecerski sveti manastir, noseci na sebi mucenicke rane i ispovednicki venac, kao hrabri Pobeditelj Hristov. A Gospod mu darova silu protiv strasti.

Neki brat, napadan od bluda, dodje i moljase ovog prepodobnog da mu pomogne: “Ako mi – veli – sta reknes, ja cu sve do smrti cuvati taj zavet.” A blazeni mu rece: “Nemoj nikada da kazes ni rec nijednoj zeni u svom zivotu.” Ovaj to s ljubavlju obeca. Sveti, imajuci stap u svojoj ruci – posto ne mogase da hoda od onih rana – udari ga njime u krilo, i odmah mu obamrese udovi, i otad bratu vise ne bi neprilike.

Ovo o Mojseju je opisano i u Zitiju svetog oca naseg Antonija, posto blazeni bese dosao u dane svetog Antonija i skoncao u Gospodu u dobrom ispovedanju, boravivsi u manastiru 10 godina, a u zarobljenistvu bese stradao 5 godina i sestu godinu za cistotu.[23]

Spomenuh i izgon kaludjera medju Ljasima radi postrizenja prepodobnoga, kojim je on hteo da se preda Bogu Kojeg bese zavoleo. Ovo je opisano u Zitiju svetog oca naseg Teodosija. Kada svetog oca naseg Antonija istera knez Izjaslav radi Varlaama i Jefrema, njegova kneginja Ljahovica, usprotivi mu se govoreci: “Niti misli tako, niti cini toga. Tako se desi jednom u nasoj zemlji: zbog nekog razloga behu isterani crnorisci iz predela nase zemlje, i veliko zlo se dogodi medju Ljasima.”[24] A to se desi radi ovoga Mojseja, kako pre napisasmo.

Eto to je ono sto smo dokucili. Ovo napisasmo o Mojseju Ugarinu i Jovanu Zatvorniku, sta preko njih ucini Gospod na slavu Svoju, proslavljajuci ih radi njihovog strpljenja, i obogativsi ih darovima cudotvorstva. Njemu slava sada i uvek i u vekove vekova. Amin.


NAPOMENE:

1. Tj. ogrlicu.

2. V. opomenu u 12. slovu kod reci Ljah.

3. U prvom sukobu sa Svjatopolkom, Jaroslav je 1016. odneo pobedu, pa je bratoubica morao da bezi u Poljsku. Medjutim, gad je bio ozenjen sestrom poljskog kralja Boleslava Hrabrog, pa mu je ovaj pomogao da se 1018. ponovo docepa kijevskog prestola. Poljska vojska je bila razmestena po kijevskim gradovima i uzimala sto joj je trebalo, pa se protiv Poljaka podigao sav narod i oterao ih. Boleslav je pri povlacenju odveo sa sobom i ruske zarobljenike medju kojima su bile Jaroslavljeve sestre. Jednu od njih – Pred(i)slavu – Boleslav je ucinio svojom naleznicom.

4. V. Post 3:16,17-24.

5. V. Sud 13-16.

6. V. Post 39:12.

7. Up. Ps 9:11; 36:25, 28.

8. Mk 10:7-8; Mt 19:5-6.

9. 1.Kor 7:9.

10. V. 1.Tim 5:14.

11. To jest, ozeni se Egipcankom (ali ne onom koja ga je napadala, nego kcerkom iliopolskog zreca).

12. Post 39:1-20.

13. Up. Lk 14:26. Mt 19:29.

14. Up. 1.Kor 7:32-33.

15. Up. Ef 6:5-8; Kol 3:22-25; 1.Kor 7:23.

16. Up. Rim 8:35-39.

17. Up. Jn 19:11.

18. To jest, zamonasi ga.

19. Up. Mt 16:26; Mk 8:36-37.

20. “Hrabri” je bio i popustljiv prema svom trbuhu i slab prema zenama.

21. Boleslav je, koliko se zna, prema Crkvi bio vrlo darezljiv, ali je iz Paterika jasno da je nedugo pred smrt barem prema monastvu promenio svoje drzanje. Mozebiti da iz svoje oblasti nije isterao bas sve monahe, nego samo nelatine, to jest pravoslavne (iako su mozda latini tad jos uvek, po velikom snishodjenju Bozijem, bili deo Crkve, razlike su itekako postojale i dolazilo je do mestimicnih trvenja).

22. Boleslav je umro 1025., a do velikih nereda i pobune protiv plemstva i crkvenodostojnika doslo je oko 1030. godine, i pod tom godinom se i u Nestorovom Letopisu saopstava o smrti Boleslava i ustanku.

23. Cini se da prepodobni Mojsej nije odmah dosao u Pecerski manastir: smatra se, naime, da se prestavio oko 1041., a zna se da je Boleslav sa kukavnim Svjatopolkom zavojevao Kijev 1018. godine, i te iste godine pobegao iz njega sa plenom i zarobljenicima.

24. O Gertrudinoj opomeni se govori u 8. slovu – u Zitiju prep. Teodosija.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 31.
O PROHORU CRNORISCU KOJI MOLITVOM
OD BILjKE ZVANE LOBODA PRAVLjASE
HLEBOVE I OD PEPELA SO

Kako je ugodno covekoljubivom Bogu za Njegovu tvorevinu, tako se u sva vremena i sve godine On stara za rod ljudski i daruje mu sto je korisno. Ocekujuci nase pokajanje, navodi na nas nekad glad, nekad rat zbog nestalnosti nekog vlastelina. Ovime Vladika nas privodi coveciji nemar u vrlinu, u pamcenje toga koja su dela nepodobna, jer oni koji prave zla i nepodobna dela bice predani zlim i nemilostivim vlastelinima, zbog nasih greha, no ni oni nece izbeci sud: jer je sud bez milosti onome koji ne cini milosti.[1]

Bese to u dane knezovanja Svjatopolkovog u Kijevu.[2] Mnogo nasilja ucini ljudima Svjatopolk, jer domove mocnika bez razloga do temelja iskoreni i mnogima ote imanja. Zbog toga dopusti Gospod poganima da imaju moc nad njim, pa behu mnoge borbe sa Polovcima. Uz to jos i nered bese u ta vremena, silna glad, i u svemu velika nestasica u ruskoj zemlji.

I bi u te dane da dodje neki covek iz Smolenska kod igumana Jovana, hoteci da bude monah, pa ga ovaj postrize i nazva Prohorom. A on, postavsi crnorizac, predade se na poslusanje i uzdrzanje bezmerno, tako da sebe i hleba lisi. Sabirase lobodu i svojim je rukama trase, praveci sebi hleb i time se hranjase. A ovo bi pripremio za godinu dana, i za predstojecu godinu bi to isto pripremao, te se tako on zadovoljavase bez hleba sav zivot svoj.

I vide Gospod njegovo strpljenje i veliko uzdrzanje, pa mu pretvori onu gorcinu u sladost, i posle tuge mu bi radost, prema recenome: Uvece ce se nastaniti plac, i ujutro radost[3]. I zato bese prozvan Lobodnik, jer nikada hleba ne okusi, osim prosfore, niti ikakvog voca ni pica, vec samo lobodu i vodu, kao sto gore rekosmo. On se nikada ne ojadi, nego uvek sluzase Gospodu radujuci se. I nikada se ne prestrasi od nadolazeceg rata, jer mu zivot bese kao kod neke ptice, posto ne stece ni sela ni zitnica gde bi sabrao svoja blaga. On ne rece kao bogatas: Duso, imas mnoga dobra naslagana za mnoge godine, jedi, pij, veseli se!”[4] Nista drugo nemase osim same lobode, a i ovo pripremase jednom za predstojecu godinu, govoreci sebi: “Covece, ove noci trazice dusu tvoju od tebe andjeli, a ta pripremljena loboda cija ce biti?”[5] On delom ispuni receno slovo Gospodnje koje rece: Pogledajte na ptice nebeske kako niti seju, niti zanju, niti u zitnicu sabiraju, no Otac vas nebeski hrani ih.[6] Njima podrazavajuci, prepodobni Prohor lako prohodjase put gde bese loboda, pa otuda na svojim ramenima kao na krilima je donosase u manastir, i sebi je za ishranu spremase: na neoranoj zemlji bese neposejana hrana za njega.

Kad prispe velika glad i bese smrt od gladi pritiskala na sve ljude, blazeni drzase svoj rad i sabirase lobodu. Vide ga neki covek kako sabira lobodu, pa i on poce da sabira lobodu za sebe i svoje domace, da se time prehrane u vreme gladi. A blazenome se tada jos vise umnozavase loboda za hranu, i u te dane on preduzimase veci trud sabirajuci to zelje, kao sto i pre rekoh, i svojim rukama taruci pravljase hlebove i razdavase onima koji nisu imali i koji su od gladi iznemogavali. A mnogi mu dolazahu tada u vreme gladi, i on svima razdavase, i svima se to cinjase slatko kao da je s medom, i niko tako ne hocase da primi hleba kao ovaj napravljen rukama blazenoga od divljeg zelja. Kome davase sa blagoslovom, hleb se pokazivase svetlim i cistim i bivase sladak; a ako ko uzimase potajno, hleb bi se nasao kao pelin.

Neko od bratije u tajnosti ukrade hleb, bez njegovog odobrenja da jede, i ne mogase jesti, posto mu se u rukama nadje kao pelin, i previse gorak se pokaza. I to se desi puno puta. I stidjase se, ne moguci od srama da blazenome kaze svoje sagresenje. Buduci gladan i ne moguci trpeti prirodne potrebe, videci smrt pred svojim ocima, dodje kod Jovana igumana, govoreci i kazujuci sta se zbilo, i moleci oprostaj za svoje sagresenje. A iguman, ne poverovavsi u receno, naredi drugome bratu da to ucini: da u tajnosti uzme hleb, da uistinu sazanaju da li je to tako. I kad se donese hleb, nadje se da je onako kako rece brat koji bese krao, i ne mogase ga niko okusiti od gorcine. Dok ovaj bese tu i to u rukama njegovim, posla iguman da zamole hleba: “Iz ruku njegovih – veli – uzmite, a kad budete odlazili od njega i drugi hleb ukradite.” I kad donesose ta dva, ukradeni hleb se pred njima promeni i bese gorak kao zemlja, kao i onaj prvi, a hleb uzet iz njegovih ruku kao med i svetao se pokaza. I kad bi to cudo, procu se ovaj muz svuda, i mnoge gladne prehrani i mnogima bese od koristi.

Kada Svjatopolk sa Volodarom i Vasiljkom otpoce rat protiv Davida zbog Vasiljkove slepoce, koga sam Svjatopolk oslepi poslusavsi Davida Igorovica[7], ne pustahu trgovce iz Galica ni ladje iz Peremislja, pa ne bese soli u celoj ruskoj zemlji. Takvi neredi bise, a uz to jos i bezakona otimanja, kao sto i prorok rece: Jedu narod svoj umesto hleba, Gospoda ne prizvase.[8] I vidjahu se tadasnji ljudi u velikoj tuzi, iznemogli od gladi i od rata, i nemahu ni psenice ni soli, cime bi nestasicu preziveli.

Tad blazeni Prohor, imajuci svoju keliju, sabra mnostvo pepela iz svih kelija a da za ovo niko nije znao, i razdavase onima koji su dolazili, i po njegovim molitvama svima to bivase cista so. I koliko god razdavase, toliko se jos vise umnozavase. I nista za to ne uzimase, vec svima besplatno davase, koliko je ko hteo, i ne samo da bese dovoljno manastiru, nego i svetovna ceda dolazahu i obilno uzimahu za potrebe svojih domova. I vidjase se kako trznica opuscivase, a manastir bi pun onih koji dolazahu da uzmu soli. I zbog toga se podize zavist medju prodavcima soli, jer se desi da ne dobivahu koliko zeljahu. Misljahu da u te dane steknu sebi solju puno bogatstva, i zbog toga im bese velika tuga: nju ranije skupo prodavahu – po dve merice za jednu kunu, a sada po deset (merica za istu cenu), i niko ne uzimase.

I ustadose svi prodavci soli, i dodjose kod Svjatopolka i opadose monaha govoreci: “Prohor, kaludjer u Pecerskom manastiru, veliko nam bogatstvo ote: nesmetano daje so svima koji mu dolaze, a mi osiromasismo.” Knez pak, hoteci im ugoditi, dvoje pomisli u sebi: da prekrati nemir medju njima, a sebi da stekne bogatstvo. Imajuci tu misao na umu, posavetova se sa svojim savetnicima da cena soli bude velika, a on ce uzeti od monaha i prodavati je. I tada tim bundzijama obeca govoreci: “Radi vas cu opleniti kaludjera”, krijuci u sebi misao da stekne bogatstvo. Hocase im time malo ugoditi, a samo im veliku smetnju cinjase, jer zavist ne ume da nadasve cini korist.

Posla knez da uzmu od monaha svu so. Kad so bese dovezena, dodje i knez hoteci da je vidi, i to sa onim bundzijama koje opadose blazenoga, i videse svi da naoci izgleda kao pepeo. Mnogo se cudjahu: sta ce, vele, ovo biti; i nedomisljahu se. Hoteci, medjutim, da izvesno sazna kakvo je ovo delo, naredi da je cuvaju do tri dana, da se istinski uvere. I naredi nekome da okusi, i u ustima mu se nadje kao pepeo.

A po obicaju dolazase mnostvo naroda hoteci da uzme so od blazenoga, i saznavsi za plenidbu starca, vratise se praznih ruku proklinjuci onoga koji to ucini. Blazeni im rece: “Kad bude prosuta, tad idite i razgrabite je.” A knez, drzavsi je do tri dana, naredi da se nocu prospe. I kad prosipahu pepeo, on se odmah pretvarase u so. Ovo saznavsi, gradjani odmah dodjose i razgrabise so.

I kad bi ovo divno cudo, uzasnu se onaj koji ucini nasilje: ne mogase da sakrije tu stvar, posto se desi pred citavim gradom, pa poce da ispituje kakvo je to delo. Tad ispricase knezu drugu stvar koju ucini blazeni hraneci lobodom mnostvo naroda, a u ustima bivase sladak hleb; a kad neki uzese jedan hleb bez njegovog blagoslova, nadje im se u ustima kao zemlja i gorak kao pelin. Cuvsi to, postide se knez zbog onog sto ucini, pa ode u manastir kod igumana Jovana i pokaja se pred njim. Pre, naime, bese sa njim u neprijateljstvu, posto ga ovaj izoblicavase radi nezasitosti, i radi bogatstva i nasilja. Njega bese Svjatopolk uhvatio i zatocio u Turov, ali Vladimir Monomah na njega ustade, i njegovog ustanka se Svjatopolk poboja, pa brzo sa cascu vrati igumana u Pecerski manastir.[9]

Radi toga cuda poce on da ima veliku ljubav prema Svetoj Bogorodici i svetim ocima Antoniju i Teodosiju, a crnorisca Prohora otad veoma postovase i ublazavase, znajuci da je on uistinu sluga Boziji. I dade rec Bogu da vise nikome nece ciniti nasilje. A njemu knez dade jos i ovu cvrstu rec govoreci: “Ako ja, po izvoljenju Bozijem, pre tebe odem sa ovoga sveta, ti me svojim rukama u grob metni, da se time pokaze na meni tvoja nezlobivost; a ako se ti pre mene prestavis i podjes nepotkupljivom Sudiji, ja cu te na svojim ramenima uneti u pesteru, da mi radi toga Gospod da oprostaj za moj mnogoucinjeni greh prema tebi.” I ovo rekavsi ode od njega.

Blazeni Prohor mnoge godine pozive u dobrom ispovedanju, bogougodnim, cistim i neporocnim zivotom. Zatim se sveti razbole, a knez tada bese u boju. Tad mu sveti posla priziv govoreci: “Priblizi se cas ishoda moga iz tela; ako hoces, dodji da uzmemo prostenje i da izvrsis svoje obecanje, da primis otpustenje od Boga i da me svojim rukama metnes u grob. Evo cekam tvoj dolazak, a ako se zadrzis ja cu otici, i rat ti se nece tako usmeriti kao kad bi dosao kod mene.” Ovo cuvsi, Svjatopolk istog casa raspusti vojnike i brzo dodje kod blazenoga. A prepodobni, mnogo poucivsi kneza o milostinji i o buducem Sudu, i o vecnom zivotu, i o beskonacnoj muci, dade mu blagoslov i oprostaj, i pozdravivsi sve one sa knezom, podize ruke gore i predade duh. A knez uze svetog starca i odnese ga u pesteru i svojim rukama metnu u grob.

I posle pogrebenja blazenoga otide u boj, i veliku pobedu odnese protiv bezboznih Agarjana, i svu im zemlju uze i privde ih u svoju zemlju. Ovo bese Bogom darovana pobeda u ruskoj zemlji, po predskazanju prepodobnoga.[10]

I otad Svjatopolk kad polazase bilo u boj bilo u lov, dolazase u manastir sa blagodarnoscu, poklanjajuci se Svetoj Bogorodici i grobnici Teodosijevoj, i ulazase u pesteru kod svetog Antonija i blazenog Prohora, i poklanjajuci se svim prepodobnim ocima, odlazase na svoj put. I tako se dobro ustrojavase njegovo Bogom cuvano knezovanje. Sam bese svedok i ispovedase preslavna cuda i znamenja Prohora i drugih prepodobnih, a s njima da i mi svi dobijemo milost u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom sada i uvek.


NAPOMENE:

1. Jak 2:13.

2. Vidi opomenu pri kraju 9. slova.

3. Ps 29:6.

4. Up. Lk 12:19.

5. Up. Lk 12:20.

6. Up. Mt 6:26.

7. Posle knezevskog vecanja u Ljubecu 1097.g., gde su se knezovi dogovorili o medjusobnom postovanju i nenapadanju, odmah je doslo do krsenja tog dogovora. Svjatopolk Izjaslavic, knez kijevski, i David Igorovic, knez grada Vladimira Volinskog, na prevaru su uhvatili Vasiljka Terebovljskog i oslepili ga zbog njegovih toboznjih teznji prema njihovim knezevinama. To je izazvalo citav niz okrsaja medju knezovima: najpre se Svjatopolk izgovarao za svoj zlocin prebacujuci svu krivicu na Davida, te je sa Vasiljkom i njegovim bratom Volodarom krenuo protiv Davida. Kasnije se Vasiljko grozno osvetio uglavnom nad nevinim ljudima, a Svjatopolk je i drugi put prekrsio zakletvu o nenapadanju koju je dao nad casnim krstom, pokazujuci tako svoje pravo lice.

8. Up. Ps 13: 4.

9. Igumani pecerski nisu imali dlake na jeziku, i na sav glas su razoblicavali demonsku pohlepu savremenih knezova. Odmah pri pocetku vladanja Svjatopolka Izjaslavica u Kijevu, iguman Jovan ostro je ustao protiv njegovog nasilja nad sopstvenim narodom i nazainteresovanosti da brani svoje ljude od Polovaca. Velike nesuglasice izmedju Svjatopolka i manastira trajale su sve do 1098. kad je vratio igumana Jovana iz zatocenistva.

10. Najverovatnije da se misli na pohod protiv Polovaca 1103. godine, koji je preduzet na predlog kneza Vladimira Monomaha. To je bila jedna od najvaznijih pobeda u boju protiv Polovaca, koji nisu mogli da dodju sebi sve do druge polovine 12. veka. Ovde su Polovci nazvani Agarjanima zato sto su tako Vizantijci nazivali sve muslimane.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 32.
O PREPODOBNOM MARKU PESTERNIKU,
CIJA NAREDjENjA MRTVI SLUSAHU

Mi gresni podrazavamo pisanju drevnih svetaca, koje oni izlagahu kad s velikim trudom trazise po pustinjama i gorama i rupama zemaljskim[1], pa tako neke prepodobne muzeve sami videse, nekih cuse zitija i cuda i dela bogougodna, pa to zapisase, a drugih, koji behu pre njih, cuse zitija i cuda i cinjenja, pa to oci slozise i ispricase o njima u Pateriku, te citajuci ga, mi se nasladjujemo tim duhovnim recima.

A ja nedostojni koji ni poznanja istine ne postigoh niti ista takvo videh, sledujem za slusanjem – za onim sto mi isprica prepodobni episkop Simon, pa to napisah tvome ocinstvu. I nisam nikada obilazio sveta mesta, niti videh Jerusalim niti Sinajsku goru, da bih nesto dodao pripovesti, kao sto krasnorecivi imaju obicaj da ukrasavaju. A meni da ne bude da se hvalim cime[2] osim ovim svetim manastirom Pecerskim i svetim crnoriscima koji u njemu behu, i njihovim zitijima i cudima, koje pominjem radujuci se, jer ja gresni zelim molitve tih svetih otaca. Odavde cu postaviti pocetak pripovesti o prepodobnom Marku Pesterniku.

Ovaj sveti Marko provodjase zivot u pesteri, i u njegovo vreme bese iznesen sveti otac nas Teodosije iz pestere u svetu i veliku crkvu. Taj prepodobni Marko mnoga mesta u pesteri svojim rukama iskopa, na svojim plecima iznoseci zemlju, i po citave dane i po citave noci trudjase se na delu Bozijem. Iskopa i mnoga mesta za pogrebenje bratije, i za ovo nista ne uzimase, nego i ako mu ko sam sto dade, on to uze pa ubogim razdavase.[3]

Kad jednom po obicaju kopase, umori se i iznemoze, pa ostavi mesto usko i neprosireno. Desi se da jedan od bratije koji bese bolestan otide Bogu toga dana, i ne bi drugog mesta osim toga tesnoga. Donesen bese mrtvi u pesteru, i radi tesnoce silom ga metnuse. I nastade roptanje bratije na Marka, zato sto ne mogahu mrtvoga ni namestiti ni ulje na njega izliti, posto mesto bese usko. A pesternik, sa poniznoscu se svima poklanjajuci, govorase: “Oprostite mi, oci, zbog nemoci ne dovrsih.” A oni ga jos vise ukoravahu, vredjajuci ga. Marko rece mrtvome: “Posto je ovo mesto tesno, sam se, brate, pokropi i prihvati ulje pa izlij na sebe.” A mrtvi ispruzi ruku, malo se pridize, pa uzevsi maslo izli na sebe krstoliko, na prsa i na lice, pa predade posudu; a on sam se pred svima namesti, pa leze i usnu. I kad bi ovo cudo, sve zahvati strah i trepet zbog onog sto se dogodi.

Opet neki drugi brat, mnogo bolovavsi, umre. Neki drug njegov sundjerom ga obrisa, pa ode u pesteru hoteci da vidi mesto gde treba da se metne telo onoga koga voljase, te upita ovoga blazenoga. I odgovori mu prepodobni Marko: “Brate, idi reci bratu – ‘Sacekaj do sutra da ti iskopam mesto i tako odes na onaj zivotni pocinak’.” A pridosli brat mu rece: “Oce Marko, pa ja mu i sundjerom obrisah mrtvo telo, kome ti naredjujes da govorim?” A Marko opet rece: “Evo vidis, mesto nije dovrseno. Velim ti, idi i reci umrlome: ‘Kaze ti gresni Marko, brate, ostani jos ovaj dan, i ujutro ces otici zeljenom Gospodu nasem. Cim ti pripremim mesto za sahranu, poslacu po tebe.'”

Pridosli brat poslusa prepodobnog i ode u manastir, i nadje bratiju gde savrsava nad njim uobicajeno pojanje. I stade kod mrtvoga i rece: “Kaze ti Marko da ti mesto nije pripremljeno, brate, nego sacekaj jos do sutra.” I svi se zacudise toj reci. I kad to pred svima brat izrece, tu odmah progleda mrtvi, i dusa mu se vrati u njega, i ostade taj dan i svu noc imajuci otvorene oci, i nista nikome ne govorase.

A sutra onaj brat koji pre bese dolazio, ode u pesteru hoteci da vidi je li mesto spremljeno. I rece mu blazeni: “Idi i reci umrlome: ‘Kaze ti Marko: ostavi zivot ovaj privremeni i predji u vecni, jer evo ti je pripremljeno mesto za primanje tvoga tela, predaj Bogu duh tvoj, da tvoje telo bude sahranjeno sa svetim ocima ovde u pesteri.” Dosavsi brat sve to izgovori ozivelome, i ovaj odmah sklopi oci svoje i predade duh, pred svima koji behu dosli da ga posete. I tako bese casno sahranjen na gorespomenuto mesto u pesteri. I tome se cudu svi zacudise: tako recju blazenoga ozive mrtvi, i opet se po naredjenju prestavi.

I opet, druga dva brata behu u tom velikom manastiru Pecerskom, svezana ljubavlju srdacnom od mladosti, i imadose jednoumlje i jednu volju prema Bogu. Oni zamolise blazenoga Marka da im napravi zajednicko mesto, i da tu odmah budu sahranjeni kada Gospod naredi.

Posle mnogo vremena Teofil, stariji brat, ode nekuda po potrebi; mladji se pak razbole i otide na onaj zivotni pocinak, i bese sahranjen na pripremljenom mestu. Posle nekoliko dana dodje Teofil. Saznavsi za brata vrlo se razalosti i uzevsi neke sa sobom ode u pesteru hoteci da vidi umrloga, gde je i na kojem mestu bese sahranjen. Videvsi ga sahranjenog na gornjem mestu, negodovase i roptase mnogo na Marka govoreci: “Zasto si ga tu sahranio? Ja sam stariji od njega, a ti si ga sahranio na mom mestu.” Pesternik, ponizan muz, klanjajuci mu se govorase: “Oprosti mi brate, sagresih prema tebi.” I ovo rekavsi kaza umrlome: “Brate, ustani, daj to mesto neumrlome bratu, a ti lezi na donjem mestu.” I tu odmah po reci prepodobnoga ustade mrtvi i leze na donjem mestu pred svima koji dodjose. I vide se cudo strasno i puno uzasa.

Tada brat koji bese roptao i srdio se na blazenoga radi sahrane brata, pripade nogama Markovim i rece mu: “Oce Marko, sagresih podigavsi brata sa mesta. Molim te, naredi mu da opet legne na svoje mesto.” A blazeni mu rece: “Gospod oduze neprijateljstvo medju nama. On to ucini radi tvoga roptanja, da ne bi u vekove neprijateljevao i cuvao zlobu prema meni. Eto i bezdusno telo pokazuje sustu ljubav prema tebi, dajuci ti i posle smrti staresinstvo. Htedoh da ne izadjes odavde, da svoje staresinstvo nasledis, i ovog casa bi ovde vec bio sahranjen, ali posto si nespreman na ishod, idi, postaraj se za svoju dusu, i posle malo dana bices donesen ovamo. Mrtve podizati je Bozije delo, a ja sam covek gresan. No i ovaj mrtvi, bojeci se tvoga vredjanja i prekorevanja mene, koje od tebe ne bi istrpio, ostavio ti je pola mesta zajedno vam pripremljenog. Bog ga moze podici, a ja ne mogu reci umrlome ‘ustani i opet lezi na gornje mesto’. Podvikni mu ti i reci, mozda tebe poslusa kao i sad.” Ovo cuvsi, Teofil se veoma ojadi od strasnih Markovih reci i misljase da ce odmah tu pasti i umreti, ne znajuci hoce li doci do manastira.

I kad dodje u svoju keliju, obuze ga plac neutesan. Razdade sve svoje, cak i kosulju, i ostavi sebi samo jednu haljinu i mantiju, i cekase smrtni cas. I niko ga ne mozase zaustaviti od gorkog placa i nikada ga niko ne mogase prisiliti da okusi koje slatko jelo. Kad bi nastao dan, govorio bi sebi: “Ne znam hocu li stici do veceri,” a kad bi dosla noc, placuci bi govorio: “Sta da cinim ako dodjem do jutra? Jer mnogi koji ustadose, ne stigose do veceri, i koji legose na svoje lezajeve ne ustadose sa svojih lezajeva; sta cu onda ja koji primih vest od prepodobnoga da cu ubrzo umreti?” I sa suzama se moljase Bogu da mu daruje vreme za pokajanje.

I tako cinjase svaki dan, gladujuci, moleci se i placuci, svakog casa postojano ocekujuci dan i cas smrti. Cekajuci razdvajanje od tela, toliko plot svoju istanji da mu se svi zglobovi mogahu prebrojati. Mnogi koji htedose da ga utese, do jos veceg ridanja ga dovedose. I od mnogog placa izgubi on oci, i tako prebivase sve dane zivota svoga u velikom uzdrzanju, ugadjajuci Bogu dobrim zivotom.

Kad prepodobni Marko sazna cas odlaska svoga ka Gospodu, prizva Teofila i rece mu: “Brate Teofile, oprosti mi sto te ojadih tolike godine! Evo vec odlazim sa ovoga sveta, moli se za mene; a ja, ako dobijem smelost, necu te zaboraviti, da nas udostoji Gospod skorog vidjenja i da se nadjemo na mestu oca Antonija i Teodosija.” A Teofil mu s placem odgovori govoreci: “Oce Marko, zasto me ostavljas? Ili me uzmi sa sobom, ili mi daruj da progledam.” A Marko mu rece. “Brate, ne ojadjuj se, jer ti si Boga radi oslepeo ocima telesnim, ali si duhovnima progledao na Njegovo poznanje. A ja bejah, brate, uzrok tvoga oslepljenja: najavih ti smrt, hoteci da dusi tvojoj ucinim korist i da tvoj visoki razum dovedem u poniznost, jer srce skruseno i ponizno Bog nece omalovaziti[4].” Teofil mu rece: “Znam, oce, da bih radi mojih greha pao pred tobom i umro bih u pesteri kada si mrtvoga podigao, ali Gospod radi tvojih svetih molitava darova mi zivot, ocekujuci moje pokajanje. Sad ovo molim od tebe: da s tobom otidem Gospodu, ili mi daruj da progledam.” Marko pak rece: “Ne treba ti da vidis ovu malovremenu svetlost, moli od Gospoda da tamo ugledas slavu njegovu; niti zeli smrti – doci ce, sve i da neces. Ali neka ti to bude znamenje tvoga odlaska: tri dana pred svoje prestavljenje progledaces, i tako ces Gospodu otici i tamo ces ugledati svetlost beskonacnu i slavu neizrecivu.” I ovo rekavsi blazeni se Marko prestavi u Gospodu, i sahranjen bese u pesteri gde sam sebi iskopa.[5]

Teofil udvostruci ridanje, i imajuci ranu u srcu zbog razdvajanja od oca, prolivase izvore suza, i to se sve uvecavase. Imase posudu, i kad bi upraznjavao molitvu, dolazile bi mu suze, i postavljao bi posudu i nad njom plakao, i punio ju je suzama mnoge godine, jer po citave dane ocekivase predskazanje prepodobnoga.

Kad saznade za svoje skoncanje u Gospodu, prilezno se moljase Bogu da mu suze budu prijatne pred Njim, i podigavsi ruke gore, poce da se moli ovako govoreci. Molitva: “Vladiko Gospode, covekoljubivi Isuse Hriste, moj Care presveti, koji neces smrti gresnicima, nego ocekujes obracenje[6], Koji znas nasu nemoc, Utesitelju blagi, bolesnim zdravlje, gresnicima spasenje, iznemagajucim Ukrepitelju, padajucim ustajanje! Molim Ti se, Gospode, u cas ovaj, cudesno pokazi na meni nedostojnom milost Svoju i izlij milosrdja Tvoga neiscrpnu pucinu, da ne budem iskusan od vazdusnih knezova mitarstava i da ne budem savladan njima, molitvama ugodnika Tvojih, velikih otaca nasih Antonija i Teodosija, i svih svetih koji Ti od veka ugodise. Amin.”

I tu odmah neko krasan stade pred njega i rece mu: “Lepo si se pomolio, ali sto se hvalis ispraznoscu suza?” I uze posudu mnogo vecu od one, ispunjenu miomirom, kao miro mirisljavo: “To je – veli – od tvojih suza sto si u molitvi Bogu prolio iz srca, sto si rukom ili ubrusom ili haljinom obrisao, ili sto na zemlju pade iz ociju tvojih, sve to sabrah u ovu posudu i sakrih, po naredjenju Tvorca nasega, i sada sam poslan da ti kazem radost, i s veseljem ces otici kod Njega, jer On rece: ‘Blazeni koji placu, jer oni ce se utesiti'[7].” I ovo rekavsi postade mu nevidljiv.

Blazeni pak Teofil prizva igumana i isprica mu o javljanju i govorenju andjela, i pokaza mu dve posude: jednu punu suza, a drugu miomirisa iznad svakih aromata, za koju naredi da se izlije na telo njegovo. I treci dan otide on Gospodu. I primereno ga sahranise u pesteri blizu Marka Pesternika, pomazavsi ga od andjelove posude, tako da se sva pestera napuni miomira, pa i posudu sa suzama na njega izlise da on koji je sejao sa suzama, pozanje u radosti rukoveti svoje: jer plakahu – veli – bacajuci semena svoja[8], i oni ce biti uteseni u Hristu, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom.


NAPOMENE:

1. Up. Jev 11:38.

2. Up. Gal 6:14.

3. U kijevskim pesterama se razvio poseban cin pogreba: preminulome bi tkaninom opsivali otkrivene delove tela, pokrivali bi mu i lice, a zatim bi ga polagali na dasku i bez sanduka ga stavljali u posebno iskopanu duguljastu izdubinu u zidu nekog od hodnika. Otvor se zatim zazidavao ili zatvarao ikonom.

4. Ps. 50:

5. Iza prep. Marka ostala je kapa koju i dan danasnji prilikom savrsavanja molebna za zdravlje stavljaju na bolesnike (i pomazuju ih svetim mirom koje obilno tece iz mnogih lobanja sahranjenih u pesterama) i ovi tako dobivaju iscelenje.

6. Up. Jez 33:11.

7. Mt 5:4.

8. V. Ps 125:5-6.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 33.
O SVETIM PREPODOBNIM OCIMA TEODORU I VASILIJU

Kao sto je receno, mati svih dobrota je nesticanje, jer je koren i mati svih zala srebroljublje.[1] Kao sto rece Lestvicnik: Onaj koji voli da sabira imetak, taj se radi igle do smrti trudi[2], a koji ne voli imetak, taj Gospoda zavole i zapovesti Njegove sacuva. Takav ne moze da cuva imetak, nego ga bogoprikladno trosi dajuci svim potrebitim, kao sto rece Gospod u Evandjelju: Covek, ako se ne odrekne svega sopstvenog, ne moze biti moj ucenik.[3]

Toj reci posledova Teodor, ostavivsi svetovno i razdavsi bogatstvo siromasima, postade monah i dobro se podvizavase ka vrlini. Po naredjenju igumana bese stanar u pesteri koja se zove Varjaska, i u njoj mnogo godina ispuni u uzdrzanju.

I njemu donese vrag veliko uznemirenje i tugu radi imetka koji razdade siromasima, jer pomisljase na duzinu godina i iznemoglost tela, te da mu manastirska hrana nece biti dovoljna. To mu iskusenje vrag donese, a on ne rasudi to u sebi, niti se seti Gospoda koji rece: Ne brinite se za sutra’ sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili u sto cemo se obuci’, nego pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti zanju, i Otac vas nebeski hrani ih.[4] Puno ga puta smucivase vrag, hoteci da ga dovede do ocajanja zbog siromastva od potrosenog bogatstva koje dade ubogima. I ovo mnoge dane pomisljase, pomracivan od vraga radi nemastine, i svojim drugovima javno ispovedase svoj jad.

Jedan od savrsenijih, po imenu Vasilije, monah iz istog manastira, rece mu: “Brate Teodore, molim te, nemoj da izgubis svoju platu. Ako hoces imetak, sve sto imam dacu ti, samo reci pred Bogom: ‘Sve sto razdadoh neka bude tvoja milostinja’, pa budi ti bez tuge, dobivsi imetak svoj, ali pazi: hoce li te istrpeti Gospod?” Kad ovo cu Teodor, poboja se velikim strahom gneva Bozijeg. Cu on od njega i sta se desi u Konstantinopolu radi necije raskajanosti zbog zlata koje razdade kao milostinju: kako taj pade nasred crkve i umre, i obadvoga se lisi, jer sa zlatom i zivot izgubi.[5] Ovo primivsi u um, Teodor plakase zbog svog sagresenja i ublazavase brata koji ga podize iz takve bolesti. Za takve rece Gospod: Ako ko izvede dostojno od nedostojnog, kao moja usta je.[6] I otad uzraste medju njima velika ljubav. Kada dakle Teodor dobro napredovase u zapovestima Gospodnjim i cinjase sto je ugodno, bese to djavolu velika rana, jer ga ne moze prelastiti bogatim imetkom, pa se opet naoruza suparnik i drugu smicalicu svoje pogibli mu predlaze.

Vasilija posla iguman na neki rad, te vrag nadje odgovarajuce vreme za svoje zlomudrije, pa se preobrazi u oblicje toga brata i udje kod pesternika, najpre mu korisno govoreci: “Teodore, kako sada zivis? Da li ti prestade borba besovska, ili ti jos pakosti cine ljubavlju prema imanju, donoseci ti secanje na razdani imetak?” Ne razume Teodor da to bese bes, nego misljase da mu to brat govori, pa mu blazeni odgovori: “Tvojim, oce, molitvama sad mi sve dobro napreduje; tobom behaj utvrdjen i necu slusati besovske misli. I sada ako sta naredis s radoscu cu uciniti i necu se oglusiti o tebe, jer veliku korist dusi nadjoh po tvojoj poduci.” A bes, toboznji brat, dobi smelost, posto ovaj ne pomenu Gospoda Boga, pa mu rece bes: “Drugi cu ti savet dati kojim ces naci spokoj i uskoro ces naknadu dobiti; samo ti moli od Njega, i dace ti mnostvo zlata i srebra, i ne daj da iko ulazi kod tebe, niti sam izlazi iz svoje pestere.” Pesternik to i obeca. Tad bes otide od njega.

I gle, podmukli mu nevidljivo donosase pomisli o blagu, te ga podstaknu i na molitvu da od Boga moli zlata, pa kad primi da ga razda kao milostinju. I gle, vide u snu besa kao andjela gde mu pokazuje blago u pesteri – i vide ovo Teodor puno puta. Kad mnogo dana prodje, dodje na pokazano mesto i poce da kopa, te nadje blago, mnostvo zlata i srebra i sasude skupocene.

U to vreme opet dodje bes u liku brata i kaze pesterniku: “Gde je dato ti blago? Jer onaj koji ti se javi, taj mi rece da ti se mnostvo zlata i srebra dade po tvojoj molitvi.” A Teodor mu ne hocase pokazati blago. Bes javno pesterniku govorase, a u tajnosti mu ubacivase pomisli da uzme zlato i otidje u drugi kraj. Pa kaze: “Brate Teodore, ne rekoh li ti da ces uskoro naknadu dobiti, jer On rece: Ako ko ostavi dom ili njive ili imanja mene radi, primice sto puta onoliko i nasledice zivot vecni.[7] I eto, bogatstvo je vec u tvojim rukama, ucini sa njim sta god hoces.” Pesternik rece: “Molih od Boga radi toga da, ako mi da, sve to kao milostinju razdam, pa mi radi toga i darova.” A protivnik mu kaze: “Brate Teodore, pazi da te opet vrag ne uznemiri radi razdavanja, kao i pre, nego evo ti dade umesto onoga sto ti razdade ubogim. Velim ti da uzmes ovo i ides u drugi kraj, i da tamo steknes njive i sve sto je na potrebu, jer i tamo se mozes spasti i izbeci besovskim smicalicama, i posle svog odlaska dati to sto imas gde hoces, i zbog toga ces ostati u secanju.” Teodor mu rece: “Pa necu li se postideti ako, ostavivsi svet i sve sto je u njemu i obecavsi Bogu da cu zivot svoj skoncati ovde u ovoj pesteri, sad postanem begunac i zitelj sveta? Ako ti je ugodno da u manastiru zivim, ja cu sve sto kazes uciniti.” A bes, toboznji brat, rece: “Blago ne mozes utajiti – svakako ce se za njega saznati i bice ti uzeto, nego primi moj savet, to sto ti velim. Kad ne bi Bogu bilo ugodno, ne bi ti to ni darovao, niti bi mene obavestio.”

Tada mu pesternik poverova kao bratu, pa pripremase svoj odlazak iz pestere, nabavi kola i kutije u koje ce sabrati blago, da otidje kuda hoce po naredjenju besovskom, da mu taj ucini nesto zlo svojim spletkarenjem, da ga odvoji od Boga i svetoga mesta i od doma Preciste i prepodobnih otaca nasih Antonija i Teodosija. A Bog, ne hoteci da ijedan sa ovog svetog mesta propadne, i njega spase molitvama svojih svetih.

U to vreme dodje sa igumanovog poslanstva Vasilije, koji i ranije spase pesternika od zle pomisli. Dodje on u pesteru hoteci da vidi svog brata koji u njoj zivi, pa mu rece: “Teodore, kako u Bogu sad prebivas?” Zacudi se Teodor pitanju – zasto zbori tako kao da se dugo vremena ne videse, pa mu rece: “Juce i prekjuce stalno si bio sa mnom i poucavao me, i eto sad idem kuda mi velis.” A Vasilije rece: “Reci mi, Teodore, kakvu to rec ti rece: ‘Juce i prekjuce stalno si bio sa mnom i poucavao me’? Da nije to neko besovsko prividjenje? I ne taji to od mene, Boga radi.” Teodor mu pak sa gnevom rece: “Sto me iskusavas i zasto mi smucujes dusu, jednom mi ovako govoreci, drugi put drugacije, i kojoj reci da poverujem?” I tako ga otera od sebe, uputivsi mu zestoke reci.

Primivsi sve to, Vasilije ode u manastir. A bes opet u liku Vasilijevom dodje kod onoga i rece mu: “Izgubi ti, brate, svoj kukakvni razum. Ali ne secam se tvoje uvrede koju primih od tebe ove noci, nego ti kazem: otidji brzo ove noci, uzevsi nadjeno.” I ovo rekavsi, bes otide od njega.

Kad nasta dan, opet dodje Vasilije kod njega, uzevsi sa sobom neke od staraca, i rece pesterniku: “Dovedoh njih za svedocanstvo da ima tri meseca otkako se s tobom videh, i evo mi je treci dan u manastiru, a ti rece ‘juce i prekjuce’. Tu je neko besovsko dejstvo. Nego, kad ti on dodje, ne daj mu da besedi sa tobom pre nego sto ucini molitvu, i tada ces shvatiti da je bes.” Pa ucini molitvu zaprecivanja, prizvavsi svete na pomoc, i utvrdivsi pesternika otide u svoju keliju.

Bes vise ne smede da se javi pesterniku, i Teodor shvati da je to prevara djavolja. I otad svakoga ko bi mu dolazio, najpre terase da se pomoli, pa onda sa njim besedjase. I otad se ucvrsti protiv vragova i razume njihovu podmuklost, i Gospod ga izbavi od umnih zveri da im ne bude potcinjen, kao sto se to desava sa mnogima koji prebivaju u pustinji, ili u pesterama ili zatvornistvu zive sami. Velika utvrdjenost treba da se ne pogine od besova, kako i ovoga htedose da pogube, ali ga izbavi Gospod.

A za nadjeno blago iskopa duboku jamu, i tamo ga stavivsi zasu je, te od tih dana pa dosad niko ne zna gde je sakriveno.

Predade se on velikom poslu, da ne bi opet, buduci besposlen, dao mesta lenjosti, te bi se od toga rodila neustrasivost (prema Bogu), pa bi opet bila smelost besovima. Postavi u pesteri zrvnje i otad poce da sluzi za svetu bratiju: iz spremnika uzimase psenicu i tu je svojim rukama meljase, sve noci bez sna prebivase, trudeci se u radu i molitvi, a ujutro predavase brasno u spremnik i opet uzimase zito. I tako mnogo godina cinjase, sluzeci za svetu bratiju, i bese olaksanje drugim sluziteljima, i nije se stideo takvog posla, i moljase Boga neprestano da mu oduzme secanje na srebroljublje. I Gospod ga oslobodi od te bolesti, tako da vise ni ne pomisli na bogatstvo. Ucini mu da zlato i srebro smatra za blato.

Prodje mnogo vremena dok se on trudio u takvom sluzenju i zlopacenju. Vide ga kelar kako se trudi, pa kad jednom bi dovezeno zito iz sela, on mu posla u pesteru pet kola, da se ne bi uznemiravao stalno dolazeci da uzima zito. A on sasu zito u sasude i poce da melje, pojuci Psaltir naizust; cim se umori, leze hoteci malo da otpocine. I gle, najednom bi grom, i pocese zrvnji da melju. I razume blazeni da je to besovsko dejstvo, pa ustade i poce da se moli Bogu prilezno, i rece velikim glasom: “Zaprecuje ti Gospod, svelukavi djavole!” A bes ne prestajase da melje zrvnjima. Teodor pak opet rece. “U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Koji vas zbaci sa nebesa i dade vas svojim ugodnicima na gazenje, naredjuje ti On, preko mene gresnog, da ne prestajes s radom dok ne sameljes svo zito, da i ti posluzis za svetu bratiju.” I ovo rekavsi stade na molitvu. A bes ne smede da odbije, i do svitanja samlje pet kola zita u brasno. Onda Teodor obavesti kelara da posalje po brasno. Zadivi se kelar divnome cudu, kako pet kola za jednu noc bese samleveno, i izveze iz pestere pet kola brasna, a zatim bese jos drugih pet kola brasna.

To bese divno cudo i tada i za one koji sada slusaju, jer se zbilo receno u Evandjelju: I besovi vam se pokoravaju u ime moje[8]. Rece naime: Dadoh vam vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vraziju.[9] I dalje htedose besovi da prestrase blazenoga, ali nadjose samo sluziteljske uze, te mu vapijahu: “Ovde se vise necemo naci!”

Teodor i Vasilije sklopise medju sobom bogougodan dogovor da nikada ne taje svoju misao jedan od drugog, nego da je resavaju i rasudjuju po Bozijem savetu. Tad Vasilije udje u pesteru, a Teodor zbog starosti izadje iz pestere hoteci da sebi postavi keliju na starom dvoristu.

Bese tada, naime, manastir spaljen[10], i uz obalu dovezose splavove za gradjenje crkve i svih kelija, i unajmise vozare da voze (gradju) na goru. Teodor, ne hoteci da drugima bude tezak, poce sam na sebi da nosi drvo. I sto bi Teodor uznosio za gradjenje svoje kelije, besovi bi, cineci mu pakosti, bacali sa gore, hoteci tako da proteraju blazenoga. A Teodor rece: “U ime Gospoda Boga nasega koji vam naredi da udjete u svinje[11], On vam naredjuje preko mene, sluge svoga, da svako drvo sto je na obali uznesete na goru, da budu bez truda oni koji sluze Bogu, i time da naprave molitveni dom Svete Vladicice nase Bogorodice i kelije sebi da pripreme. Da prestanete da im cinite pakosti, i da saznate da je Gospod na mestu ovom.” Te noci ne prestadose besovi da nose drveta od Dnjepra na goru, dok dole ne ostade nijednog drveta, pa time izgradise crkvu i kelije, pokrov i pod, i bi dovoljno za potrebe celog manastira.

Ujutro ustadose vozari i dojahase na obalu hoteci da voze drvo, i nijedno ne nadjose na obali, nego sve bi na gori, i to ne na jednom mestu naslagano, nego na raznim, prema tome sta je s cime trebalo da bude skupa: zasebno pokrov i zasebno pod, i zasebno velika stabla, tesko nosiva radi duzine, i sve se u celini nadje na gori. Ovo bese zacudjujuce svima koji videse ili cuse sta se dogodi iznad ljudske moci. Ovo se mnogim inovernim cini neverovatno zbog velicanstvenosti cuda, ali svedoci ovoga proslavise Boga koji cini predivna cuda radi svojih ugodnika. Kako rece Gospod: Ne radujte se sto vam se duhovi pokoravaju, nego se vise radujte sto su imena vasa napisana na nebesima.[12] A ovo ucini Gospod na slavu Svoju radi molitava svetih Otaca nasih Antonija i Teodosija.

Ne trpljahu sramotu besovi, koje nekada nevernici stovahu i klanjahu im se i smatrahu ih za bogove, a sada ih ugodnici Hristovi prenebregavaju i omalovazavaju i bescaste, i oni kao kupljene sluge sluze i nose drva na goru, i ljudi ih teraju, jer se oni boje zaprecenja prepodobnih – Teodor i Vasilije, naime, sve njihove prevare izoblicise. Videci kako ga ljudi sramote, bes vapijase: “O moji zli i ljuti protivnici, necu prestati ni pocinuti do smrti se boreci sa vama!” Ne znadjase djavo da ce im biti posrednik jos veceg venca. I podbode na njih zle ljude da ih pogube, koji zategose luk svoj, stvar gorku[13], i mac njihov ce uci u srca njihova[14], sto cemo posle ispricati.

I najamnici i vozari podigose pobunu protiv blazenoga, trazeci svoju najamninu i govoreci ovako: “Ne znamo kakvom si smicalicom naredio ovome drvetu da bude na gori.” I nepravedni sudija uze platu od njih i naredi im da od prepodobnoga uzmu platu, tako rekavsi: “Neka ti pomognu da platis besovi koji ti sluze” – ne secajuci se osude Bozije da ce svaki koji nepravedno sudi sam biti osudjen.[15]

I opet dusman djavo podize buru na prepodobne: nalazi jednog od knezevih savetnika, ljutog i svirepog, nevaljalog po naravi i po delu i po svakoj zlobi. Dolazi bes u Vasilijevom liku kod ovoga boljarina, posto ovome Vasilije bese poznat, i kaze boljarinu ovako: “Teodor koji pre mene bi u pesteri nadje blago, mnostvo zlata i srebra i skupocene sasude, i sa svime tim htede da bezi u drugi kraj, a ja ga zadrzah. I eto sad jurodstvuje: besovima naredjuje da melju i da sa brega nose drva na goru, pa tako i bude, a blago cuva neko vreme, dok se ne sakrije od mene, pa sa njim ode kud hoce. A vi nista necete naci.”

Kad cu to boljarin od besa, i misleci od njega da je Vasilije, dovede ga knezu Mstislavu Svjatopolcicu[16]. Bes ovo isprica knezu i jos vise od toga, pa rece: “Brzo ga uhvatite i uzmite blago. Ako li ne dadne, zapretite mu ranama i mukama; ako jos ne bude dao, predajte ga na mnoge muke; a ako ni tako ne da, zovnite mene, i ja cu ga izobliciti pred svima vama, i pokazacu mesto gde je sakriveno blago.” I rekavsi im taj zli savet, bes im otide sa ociju.

Izjaha knez rano sa mnostvom vojnika, kao u lov ili kao na nekog jakog vojnika, i uhvativsi blazenog Teodora, dovede ga u svoj dom. I najpre ga laskanjem pitase govoreci: “Oce, kazi mi da li nadje blago? Evo cu ga – veli – razdeliti s tobom, i bices otac ocu mome i meni.” Tad Svjatopolk bese u Turovu. A Teodor rece: “Da, nadjoh, i sada je sakriveno u pesteri.” Knez rece: “Ima li mnogo, oce, zlata i srebra i sasuda, i ko to, kako se cuje, sakri?” Teodor rece: “U Zitiju svetog Antonija se kaze da su dragocenosti varjaske, a sasudi i jesu latinski, i zbog toga se pestera i zove Varjaska sve dosad. Zlata i srebra ima nebrojeno mnostvo.” A knez rece: “Zasto ga ne das meni, sinu svome?” Teodor rece: “Meni od toga nista ne treba, cak i da mi naredis da uzmem, jer to mi nije na korist i ne treba mi, posto sam slobodan od toga. Ne secam se, a sve bih vam rekao, jer vi tome sluzite, a ja sam od toga slobodan.[17]”

Tad knez sa gnevom rece slugama: “Ovaj monah, koji nece moju milost, naredjujem da se okuje po rukama i po nogama, i tri dana da mu se ne da hleba i vode.” I opet ga upita: “Reci za blago!” A Teodor rece: “Ne znam gde ga sakrih.” Knez pak naredi da se zestoko muci, tako da mu se i vlasenica smoci od krvi, pa potom naredi da ga obese nad velikim ognjistem, i da ga zavezu naopako (s rukama na ledjima) i da naloze vatru. Tad se mnogi zadivise strpljenju muza koji u plamenu kao u rosi prebivase, pa se cak ni vlasenice njegove oganj ne dotaknu. I neko od tu prisutnih isprica kakvo cudo ucini Teodor. I buduci u uzasu, knez rece starcu: “Zasto pogubljujes sebe i ne das nam blago koje nama pripada?” Teodor rece: “Istinu ti kazem, molitvom brata moga Vasilija tad bejah spasen kada ga nadjoh, i sada Gospod oduze od mene secanje na srebroljublje, pa ne znam gde ga sakrih.”

Knez brzo posla u pesteru po svetoga Vasilija. Kad ovaj ne htede da dodje, na silu ga dovedose iz pestere. Knez mu rece: “Sve sto si mi naredio da ucinim ovome zlome, ja ucinih, a tebe hocu da imam za oca.” Vasilije pak rece: “A sta ti naredih da cinis?” Knez rece: “O blagu o kojem si mi kazivao on ne govori, pa ga mucih.” I odgovori Vasilije: “Poznah tu smicalice zloga besa koji tebe prelasti, a slaga na mene i na ovog prepodobnog. Jer mene nisi video da ikad izadjoh iz svoje pestere 15 godina.” Onda svi prisutni rekose: “Pred nama si govorio knezu.” A Vasilije rece: “Sve vas je bes prelastio, a ja nisam video ni kneza ni vas.”

I razgnevi se knez, i naredi da se bije bez milosti. Ne istrpevsi prekora, i opijen vinom, razjari se, pa uzevsi strelu rani Vasilija. I kad ga ustreli, Vasilije izvadi strelu iz svoje utrobe, baci je knezu i rece: “Ovom ces strelom sam biti ranjen.” Kako i bi, po njegovom predskazanju.

I naredi knez da se oba zasebno zatvore, da ih sutra zlo namuci, i te noci oba skoncase u Gospodu. I ovo saznavsi, bratija dodje i uze njihova namucena tela, pa ih casno pogrebose u Varjaskoj pesteri. Gde se behu podvizavali, tu bise i sahranjeni, u krvavoj odeci i vlasenicama, koje su i dosad cele: kako da oni, kojih se oganj postide, ucestvuju u iskvarivosti?

Posle nemnogo dana, po predskazanju Vasilijevom sam Mstislav, bijuci se sa Davidom Igorovicem, bese ustreljen na zidinama u Vladimiru[18]. I prepoznade tada svoju strelu kojom ustreli Vasilija, pa rece: “Evo umirem danas radi prepodobnih Vasilija i Teodora.”

Da se zbude sto rece Gospod: Svi koji uzimaju noz, od noza ce umreti.[19] Posto je bezakono ubio, i sam je bezakono bio ubijen. A ova dvojica mucenicki venac primise u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom sada i uvek.


NAPOMENE:

1. V. 1.Tim 6:10 i Lestvicu 17:14.

2. Up. Lestvicu 17:11.

3. Up. Lk 14:33.

4. Up. Mt 6:25,26,31.

5. Radi se o dogadjaju koji se moze naci opisan u velikom Prologu, u Slovu za 19. januar: “Neki covek koji zivljase u Carigradu tesko se razbole i obuzet uzasom smrti odluci da privuce na sebe milost Boziju preko milostinje. Razdade siromasima trideset litara zlata, i milostinja ga uistinu spase. Sta bi mu posle ovoga preostalo, cinilo se, nego da dan i noc blagodari Bogu za svoje spasenje?! Ali ne! Silno se rastuzi on zbog svog zlata, i misao o milostinji koju bese podelio u vreme bolesti ne davase mu ni caska mira. Mucen njome, on otide kod jednog od svojih drugova i otkri mu sav jad. Ovaj bese blagocastiv i milostiv i zeljase da urazumi srebroljupca. ‘Odbaci – rece mu – savet djavolski i ne gnevi Boga koji te vaskrse zbog milostinje. Inace, ko zna? Moze te On osinuti iznenadnom smrcu, pa ces onda bez pokajanja umreti.’ Ali, skrtac se od tih reci ne urazumi. Tad mu drug rece: ‘E pa kad me ne slusas, evo sta ces: hajdemo u crkvu i tamo cu ti ja povratiti tvoj novac, a ti samo reci pred Bogom da milostinju u vreme tvoje bolesti nisi ucinio ti nego ja.’ Srebroljubac se veoma obradova takvom predlogu, te podjose u crkvu. Primivsi tamo od druga zlato i rekavsi ono sto ovaj bese zahtevao, srebroljubac spokojno podje kuci. Ali, avaj! Kucu svoju on vise ne vide. Na vratima crkvenim on iznenada pade i odmah ispusti duh. Uzas obuze prisutne, koji u iznenadnoj smrti neblagodarnog skrca videse jasnu kaznu od Boga za njegovu skrtost i neblagodarnost. Drug uze od preminuloga svoje zlato i smesta ga podeli bednima.”

6. Up. Jer 15:19.

7. Up. Mt 19:29.

8. Up. Lk 10:17; 9:1.

9. Up. Lk 10:19.

10. Polovci su ujutro 20. jula 1096. manastir opljackali i spalili, ubivsi nekoliko monaha, i ucinivsi veliko svetogrdje i govoreci bestidne hule. Ovo je do u tancine kao ocevidac opisao prep. Nestor u Letopisu pod navedenom godinom.

11. V. Mt 8:30-32; Mr 5:11-13; Lk 8:32-33.

12. Lk 10:20.

13. Ps 63:4.

14. Up. Ps 36:15.

15. Up. Mt 7:1-2.

16. Sin kneza Svjatopolka Izjaslavica od naloznice, knez Vladimira Volinskog, poginuo 1099. godine.

17. Ne treba misliti da se prepodobni Teodor ovde tek pretvara da ne zna gde je sakrio blago: kada Gospod, prema meri poniznosti i truda, oslobadja coveka od strasti, On mu oduzima i secanje na predmete strasti, te je dosta cesta pojava medju podviznicima da vise ne mogu da se sete nicega za sto su bili najvise vezani.

18. Ubio ga licno David Igorovic 1099. g.

19. Up. Mt 26:52.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 34.
O PREPODOBNOM SPIRIDONU PROSFORNIKU
I O ALIPIJU IKONOPISCU

Svaka prosta dusa je sveta, nemajuci lukavstva u sebi ni prevare u srcu. Takav je prav pred Bogom i ljudima, ovakav ne moze da sagresi Bogu, stavise – ne zeli, jer je sasud Boziji i biva obitaliste Svetoga Duha od Kojega se osvestava dusa i telo i um, kao sto rece Gospod: Ja i Otac njemu cemo doci i obitaliste cemo kod njega naciniti[1]. Uselicu se u njih i ophodicu, i bicu im Bog, i oni ce biti moj narod.[2] I apostol: Braco, vi ste hram Boga zivoga i Duh Sveti obitava u vama.[3] Takvi na zemlji kao andjeli pozivese i na nebesima se sa njima u vekove raduju: kako u zivotu behu nerazdvojni od njih, tako se po smrti sa njima vesele, o cemu cemo jos govoriti na kraju slova.

Ovaj prepodobni Spiridon bese nevest u reci, ali ne u znanju[4], jer ne dodje u kaludjerstvo iz grada, nego iz nekog sela. I prihvati u srcu strah Boziji, i poce da se uci knjigama, i nauci sav Psaltir naizust. Po naredjenju igumana Pimena Isposnika pecase prosfore, a sa njim i neki brat po imenu Nikodim, njemu jednouman i jednonaravan. Oni dobro posluzise u pekari mnoge godine, casno i neporocno vrseci svoju sluzbu. A blazeni Spiridon otkako dodje u pekaru ne napusti svoj podvig i trud duhovni, vec svoje sluzenje savrsavase sa svakom poboznoscu i sa strahom Bozijim, zrtvu cistu od svog truda prinoseci Bogu. A plod usta njegovih, ziva i slovesna zrtva, prinosase se od njega svemogucem Bogu za sve: neprestano Psaltir pojase, i svaki dan dokraja, sekuci drva ili meseci testo, to neprestano u ustima imase.

I kad jednom uobicajeni posao savrsavase sa svakom poboznoscu, desi se blazenome da kada kao i uvek zapali pec za pecenje prosfora, od plamena vatre planu krov kuce. On uze svoju mantiju i zagradi njome otvor peci, a na haljini svojoj zaveza rukave i uzevsi je trcase na kladenac, pa tu nalivsi u nju vode, brzo trcase nazad, zovuci bratiju da ugase pec i zgradu. Kad bratija dotrca, videse divnu stvar – kako voda iz haljine ne isticase, te njome ugasise silu ognjenu.

Mnogo gorljivosti treba da se pomenu i pohvale i ublaze oni koji u Gospodu ovde skoncase, u ovom blazenom manastiru Pecerskom. Govoreci poput Davida: Radujte se, pravedni, u Gospodu, ispravnima prilici pohvala![5] Dobro mu pojte sa klicanjem sa psaltirom desetostrunim![6] Jer nisu se tek od jedanaestog casa oni Gospodu pomolili i ugodno Mu cinili[7], nego se od mladosti Bogu predadose, i mnoge godine pozivese, i u dobroj starosti Gospodu otidose, i ni jednog dana ni casa pravilo svoje ne napustise. Jer zasadjeni bise u domu Bozije Matere i procvetace oni u dvorovima Boga nasega i jos ce se umoziti u starosti deb?loj[8], kao i ovaj blazeni.

Prepodobnog Alipija roditelji predadose na ucenje ikonopisa. Kada grcki slikari iz Carigrada voljom Bozijom i Preciste Njegove Matere na silu behu dovedeni da oslikaju crkvu pecersku, u dane blagovernog kneza Vsevoloda Jaroslavica, pri prepodobnom igumanu Nikonu, kao sto je o njima ispricano u Simonovoj poslanici, Bog pokaza i ucini strasno cudo u crkvi Svojoj.

Kada majstori stavljahu mozaik u oltaru, obraz preciste Vladicice nase Bogorodice i Uvekdjeve Marije sam se izobrazi, a svi oni behu unutar oltara i stavljahu mozaik, a Alipije im pomagase i ucase se, i svi videse divno i strasno cudo: gledahu oni na obraz, i gle, iznenada se vise od sunca zasvetli obraz Vladicice nase Bogorodice i Uvekdjeve Marije, i ne mogavsi gledati padose nicice uzasnuti. I malo se pridigavsi htedose da vide to cudo, i gle, iz usta Preciste Bogomatere izlete beo golub i odlete gore ka obrazu Spasiteljevom, i tamo se sakri. Oni svi posmatrahu da li je izleteo iz crkve, i dok svi gledahu opet izlete golub iz usta Spasiteljevih i letase po citavoj crkvi. I doletase do svakoga svetoga, ovom bi seo na ruku, onom na glavu, a kad sleti dole, sede iza cudesne Bogorodicine namesne ikone. Oni koji dole stajahu htedose da uhvate goluba i prislonise lestve, i gle, ne nadje se iza ikone ni iza zavese. Posmotrise svuda, ali ne znadose gde se sakri golub, i stojahu svi i gledahu prema ikoni, i gle, opet pred njima izlete golub iz usta Bogorodicinih i ode u visinu ka obrazu Spasitelja. I povikase onima koji gore stajahu: “Hvatajte!” Oni pruzise ruke hoteci da ga uhvate, ali golub opet uleti u usta Spasiteljeva odakle i bese izasao. I evo opet ih svetlost veca od sunca osvetli, oduzimajuci ljudima vid. A oni padose nicice i poklonise se Gospodu. Sa njima bese i ovaj blazeni Alipije, i vide delanje Svetoga Duha Koji prebiva u toj svetoj i casnoj crkvi pecerskoj.

Kada prestadose da je oslikavaju, tad blazeni Alipije bese postrizen pri igumanu Nikonu. Dobro se izvezba u ikonopisnoj vestini, i bese veoma vest u slikanju ikona. Ushtede da se nauci te vestine ne radi bogatstva, vec radi Boga to cinjase. I toliko radjase da ih dovoljno bese za sve – igumanu i svoj bratiji slikase ikone, i za to nista ne uzimase. Ako nekad ne bi imao rada za sebe, prepodobni bi uzimao zlata i srebra u zajam, koliko trebase za ikone, pravio bi ikonu onima kojima bese duzan, i davase ikonu umesto duga. Puno puta moljase svoje drugove da ako negde u crkvi vide ovestale ikone, donesu ih njemu, pa ih obnavaljase i postavljase na njihova mesta.

Sve to on cinjase da ne bude besposlen, posto sveti oci naredise monasima da imaju rukodelje i drzahu to za veliko pred Bogom, kao sto kaze apostol Pavle: Meni i onima sa mnom posluzise ruke moje[9], i ni u koga zabadava hleb ne jedoh[10]. Tako i ovaj blazeni Alipije. Na tri dela razdeljivase (sto je zaradio za) svoje rukodelje: jedan deo bi za svete ikone, drugi deo za milostinju siromasima, a treci deo za potrebe svoga tela. I tako cinjase svake godine i ne davase sebi pocinka nijedan dan: nocu je upraznjavao pojanje i molitvu, a kad bi prispeo dan prihvatao bi se rada, i nikada ga ne videse besposlenog, a i od crkvenog sabranja se zbog rada nije nikada odvajao. Iguman ga zbog njegove velike vrline i cistog zivota postavi za svestenika, i u tome svestenickom cinu on dobro i bogougodno prebivase.

Neko od bogatih iz Kijeva bese gubav. I mnogo ga vracari i lekari lecise, i od inovernih ljudi trazase pomoc, pa ne dobi, nego jos i gore sebi izdejstvova. Neki ga drug prisili da ode u Pecerski manastir i da moli neke od otaca da se pomole za njega. Kad bese doveden u manastir, iguman naredi da se napoji sa kladenca svetog Teodosija, pa mu namazase glavu i lice. I odmah sav uskipti od gnoja zbog svoje nevere, te svi bezase od njega radi smrada. I rece svojim drugovima: “Pokri sramota lice moje. Tudj postadoh braci mojoj i stran sinovima matere moje[11], jer ne dodjoh s verom kod svetog Antonija i Teodosija. I svakog dana ocekivase smrt.

I nesto docnije dodje sebi, pomisli na svoja sagresenja, dodje kod prepodobnog Alipija i pokaja se pred njim. A blazeni mu rece: “Cedo, dobro si ucinio ispovedivsi Bogu grehe svoje pred mojom nedostojnoscu, jer rece prorok David: Ispovedicu protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i On ce oprostiti necastivost srca moga.[12] I mnogo ga poucivsi o onome sto je na spasenje duse, uze paletu i sarenim bojama kojim slikase ikone oboji mu lice i namaza gnojne rane, te ga pretvori u prvobitno oblicje i lepolikost. Dovede ga u bozanstvenu crkvu pecersku, dade mu pricesce svetih Tajni i naredi mu da se umije vodom kojom se umivaju svestenici, i tu mu odmah spadose rane, i isceli se.

Vidis li razum blazenoga! Hristu se on upodobi: kao sto Gospod isceli gubavoga i naredi mu da se pokaze svestenicima i da prinese dar za svoje ociscenje[13], tako i ovaj sveti bezase od velicanja; kao sto Hristos slepoga isceli, i ovaj ne progleda odmah, nego mu naredi da ide u Siloamsku banju da se opere[14], tako i ovaj blazeni prvo bojama boji obraz smrdljiv od neverja, pa onda cini cast i sluziteljima Bozijim, da i oni budu sa njim zajednicari cuda. Vodom ga umivsi, ne samo da ga ocisti od telesne gube, nego i dusevne. Praunuk toga isceljenog okova zlatom kivot nad svetom trpezom zbog njegovog ociscenja. A njegovom brzom isceljenju svi se zadivise. Rece im prepodobni Alipije: “Braco, obazrite se na Onoga koji rece: Ne moze sluga dva gospodara sluziti[15]. Tako se i ovaj prvo potcini vragu grehom caranja, pa posle dodje Bogu, i kako isprva ocajavase za svoje spasenje, jos veca guba napade na njega zbog njegove nevere. Istite – rece Gospod, i to ne prosto da istete, nego s verom istite – i primicete.[16] I kada se kajase Bogu i mene postavi za svedoka, Brzi na milost mu se sazali.” I iscelivsi se otide u dom svoj, slaveci Boga i Onu koja Ga rodi, Precistu Mater, i prepodobne oce nase Antonija i Teodosija i blazenog Alipija. Eto nam novog Jeliseja koji Neemana Sirijca isceli od gube.[17]

Neki drugi hristoljubivi muz iz istog grada Kijeva postavi sebi crkvu i ushtede da se za ukrasavanje nacine velike ikone: pet deisisa[18] i dve namesne. Taj hristoljubac dade srebro dvojici monaha Pecerskog manastira i daske za ikone, da se pogode sa Alipijem, i da on uzme za ikone koliko hoce. Ti monasi Alipiju nista ne rekose, a uzese od onog muza koliko htedose. I tako hristoljubac posla kod monaha (da vidi) jesu li mu ikone napravljene. A oni rekose da on zahteva jos zlata, i opet uzese od hristoljupca zlato i procerdase. I opet poslase coveku poruku govoreci da sveti iste jos onoliko koliko uze. A onaj hristoljubac s radoscu dade. I zamalo opet crnorisci rekose: “Alipije jos toliko zahteva”. Hristoljubac pak rece: “Ako i deset puta bude iskao, dacu, samo blagoslov njegov hocu i molitve, i dela ruku njegovih. A Alipije nista ne znade o tome sto ti monasi ucinise.

Posla onaj muz hoteci da vidi jesu li ikone naslikane, a ona dva monaha mu javise ovako govoreci: “Alipije lihvarski uze zlato i srebro, a nece da slika tvoje ikone.” Onaj pak hristoljubac dodje u manastir sa velikom druzinom i udje kod igumana Nikona, hoteci da podigne bunu na prepodobnog Alipija. Iguman ovoga prizva i rece mu: “Brate, kakva to nepravda bese od tebe prema nasem sinu? On te puno puta moljase, dajuci ti koliko hoces, a ti ponekad i besplatno slikas.” A blazeni rece: “Oce sveti, tvoja svetost zna da nikada nisam imao lenjost prema tom radu. A sada ne znam o cemu pricas.” Iguman rece: “Tri puta si isplatu uzimao za sedam ikona.” I radi njegovog izoblicavanja naredise da se donesu daske za ikone i prizovu monasi koji su uzimali isplate, da se oni spore sa njim i izoblice ga.

A poslani videse one ikone naslikane veoma vesto, i donesose pred igumana. Kad ih videse svi se zacudise i uzasnuse, pa s trepetom padose nicice na zemlju i poklonise se nerukotvorenom obrazu Gospoda naseg Isusa Hrista i Preciste Njegove Matere i Njegovih svetih. I raznese se velika slava o tome po svom gradu Kijevu. Dodjose ona dva monaha koja govorahu protiv blazenoga, ne znajuci nista o ovome, i pocese da se raspravljaju sa Alipijem tako govoreci: “Tri isplate si uzeo, a ikon? ne slikas!” Njima svi odgovorise i rekose: “Evo sad je ikone Bog naslikao.” Ovi to videse i uzasnuse se zbog tog cuda.

Ti crnorisci koji potkradahu manastir behu izobliceni i otpadose od svega, te behu isterani iz Pecerskog manastira. Ali ni tako ne ostavise svoju zlobu, govoreci hulu na blazenoga i svima kazujuci: “Mi smo naslikali ikone, a njihov vlasnik ne htede da nam da platu, i to je izmislio da nas lisi naknade, i slaga za ikone da ih je Bog naslikao i da ih nismo izobrazili nas dvojica.” I tako zaustavise narod koji priticase na razgledanje (ikona), i kad oni htedose da im se poklone, ona dvojica ih sprecavahu, i zato ljudi poverovase monasima koji oblagivahu blazenog Alipija.

Ali Bog proslavlja Svoje svete, kao sto rece Gospod u Evandjelju: Ne moze se grad sakriti kad na gori stoji, niti se uzize svetiljka i stavlja pod sud nego na svecnjak, da svetli svima koji dolaze.[19] Tako se i vrlinski zivot prepodobnog Alipija ne utaji. Dodje i do kneza Vladimira cudo sa ikonama. A evo sta negda bi. Voljom bozijom od pozara izgore svo Podolje[20], pa izgore i ona crkva u kojoj behu te ikone. A posle pozara nadjose cele onih sedam ikona, a crkva sva izgore. I ovo cuvsi, knez ode da vidi to cudo sto bi sa ikonama, kako se to u jednoj noci naslikase Bozijim ukazom, pa proslavi Tvorca svih Koji stvara preslavna cuda molitvama ugodnika Svojih, Antonija i Teodosija. Uze Vladimir jednu ikonu, Svetu Bogorodicu, i posla u grad Rostov, u tamosnju crkvu koju sam napravi, a koja i dosad stoji, i ja joj bejah ocevidac. I evo sta se u moje vreme desi u Rostovu: ta crkva pade, a ona ikona ostade bez stete, i bese unesena u drvenu crkvu koja izgore od pozara, a na ikoni ne bese stete, i na sebi ne imade nikakvog znaka ognja.

Predjimo sad na drugo kazivanje o blazenom Alipiju. Neki drugi hristoljubac dade blazenome da naslika namesnu ikonu. Posle malo dana razbole se sveti Alipije, a ikona ne bi naslikana. A onaj bogoljubac dodijavase blazenome. Rece njemu blazeni: “Cedo, nemoj mi dolaziti, ne uznemiravaj me, nego prebaci na Gospoda brigu tvoju[21] za ikonu, i On ce uciniti[22] kako hoce; a ikona ce ti na svoj praznik na svoje mesto stati.” I obradova se muz sto ce se ikona do praznika naslikati, i poverova reci blazenoga, i otide u dom svoj radujuci se. I dodje opet onaj bogoljubac uoci Uspenja, hoteci da uzme ikonu, i vide da ikona nije naslikana, a da je blazeni Alipije vrlo bolestan. I dosadjivase mu govoreci: “Zasto me nisi obavestio o svojoj nemoci, pa bih ja dao drugome da slika ikonu, da bi praznik bio svetao i castan, a sad si me posramio zadrzavsi ikonu.” Blazeni mu krotko odgovori: “O cedo, zar to od lenjosti ucinih? I zar je nemoguce Bogu da ikonu Svoje Matere jednom recju naslika? Ja odlazim sa ovoga sveta, kako mi javi Gospod, a posle mog odlaska ce te Bog svakako utesiti.” I ode covek od njega u dom svoj tugujuci.

Posle njegovog odlaska udje neki svetao momak, pa uzevsi paletu poce da slika ikonu. A Alipije pomisli da se vlasnik ikone razgnevio na njega i da je drugog slikara poslao, jer isprva ovaj bese kao covek, ali brzina rada pokaza da je besplotan. Sad je zlatom oblagao ikonu, sad je na kamenu tro boje i svima njima slikao, te za tri casa naslika ikonu i rece: “O kaludjere, ima li sto manjkavo ili gde pogresih?” Prepodobni rece: “Dobro si ucinio. Bog ti pomoze da veoma vesto naslikas ovu ikonu, i eto tobom ju je napravio.” Bese prispelo vece, i onaj postade nevidljiv skupa sa ikonom.

Vlasnik ikone svu noc provede bez sna od tuge sto ne bese ikone za praznik, i nazivase sebe gresnim i nedostojnim takve blagodati. I ustavsi ode u crkvu da tamo place zbog svog sagresenja, i otvori vrata crkve i vide gde ikona sija na svom mestu, pa pade od straha pomislivsi da mu se javi neko prividjenje. Oporavivsi se malo od straha, shvati da je to ikona, i buduci u velikom trepetu i uzasu seti se reci prepodobnoga, i otrcavsi probudi svoje domace. A oni s radoscu potrcase u crkvu sa svecama i s kandilima, i videse ikonu kako sija vise od sunca, i pavsi nicice na zemlju poklonise se ikoni i celivase je u veselju duse.

A onaj bogoljubac dodje kod igumana i poce da kazuje o cudu koje se desilo sa ikonom, i svi skupa odose kod prepodobnog Alipija, i videse da vec odlazi sa ovoga sveta. Upita ga iguman: “Kako i ko naslika ikonu?” A on im sve kaza sto bese video: “Andjeo je taj koji je naslika – veli – i evo ga tu stoji hoteci da me uzme.” Ovo rekavsi, predade duh. I namestivsi ga, odnesose ga u crkvu, obavise nad njim uobicajeno pojanje, pa ga sahranise u pesteru sa prepodobnim ocima u Hristu Isusu – u Gospodu nasem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom.


NAPOMENE:

1. Up. Jn 14:23.

2. 2.Kor 6:16 i Lev 26:12; v. i Jez 37:27.

3. Up. 2.Kor 6:16 i 1.Kor 3:16.

4. Up. 2.Kor 11:6.

5. Ps 32:1.

6. Ps 32:3,2. Psaltir je ovde naziv starojevrejskog muzickog instrumenta kod kojeg su zice bile pricvrscene uzduz daske ili kutije, a svirao se trzalicom.

7. V. Mt 20:6-9.

8. Up. Ps 91:14-15.

9. Up. Dap 20:34.

10. Up. 2.Sol 3:8.

11. Up. Ps 68:8-9.

12. Up. Ps 31:5.

13. V. Mt 8:2-4.

14. V. Jn 9:1-7.

15. Up. Lk 16:13.

16. Up. Mt 7:7; 21:22.

17. V. 4.Cars 5:1-14.

18. Deisis (na grckom δέησις – molitva, moljenje) – kompozicija koja ukljucuje lik Hrista Sudije (u sredini), te Presvete Bogomatere i svetog Jovana Pretece (sa strana, u molitvenim polozajima). Sa strana mogu biti naslikani jos i drugi sveti kako posreduju za gresnike. Deisisom se ponekad naziva i citav ikonostas.

19. Mt 5:14-15 i Lk 8:16, 11:33.

20. Podolje – predeo Kijeva; pozar se desio 1124. g.

21. Up. Ps 54:23.

22. Up. Ps 36:5.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 35.
O PREPODOBNOM I MNOGOSTRADALNOM OCU PIMENU
I O ONIM KOJI PRED SMRT HOCE U INOCKI OBRAZ

Postavljajuci pocetak slova o Pimenu, podjimo na ispovedanje njegovog silnog stradanja, i kako sa blagodarenjem odvazno trpljase bolest.

Ovaj blazeni Pimen bolestan se rodi i odraste, i radi tog obolenja bese cist od svake skverni i od utrobe majcine ne poznade greha. I puno puta moljase svoje roditelje da se postrize u inocki obraz. A oni kao cedoljubivi nadahu se i zeljahu da on bude naslednik njihovog bogatstva, te mu zabranjivahu.

Kad on pak iznemoze i vec bese u ocajnom stanju, donesose ga u Pecerski manastir, da se isceli po molitvama svetih, ili da iz njihovih ruku primi sveti andjelski obraz. Roditelji njegovi, imajuci srdacnu ljubav prema njemu, ne ostavise svoje cedo, nego moljahu sve da se mole za sina njihovog da se isceli od bolesti. Mnogo se oni oci potrudise i nista mu ne koristise, jer njegova molitva nadjacavase sve, posto on ne iskase zdravlje nego dodavanje bolesti, da ga ne bi kako, kad ozdravi, roitelji njegovi istrgli iz manastira, i tako ne bi dobio sto je zamislio. Dok otac i mati sedjahu pored njega i ne davahu da se postrize, blazenome dotuzi, pa poce prilezno da se moli Bogu da mu ispuni zelju.

I gle, jedne noci, dok svi okolo spavahu, udjose tu gde lezase Pimen kao neki svetli uskopljenici sa svecama, noseci sa sobom Evandjelje, i haljinu, i mantiju, i kukulju, i sve sto je potrebno za postrizenje, pa mu rekose: “Hoces li da te postrizemo?” A on im s radoscu obeca, govoreci: “Gospod vas posla, gospodo moja, ispunite zelju srca moga.” I tu odmah oni pocese da zadaju pitanja: “Zasto dodje, brate, pripadajuci ka ovom svetom zrtveniku i ka ovoj svetoj zajednici? Zelis li da se udostojis velikog monaskog andjelskog obraza?” I ostalo sve po redu ucinise, kao sto je napisano, pa ga zatim postrigose u veliki obraz, i obukose ga u mantiju i kukulju, i sve sto treba otpevase, u veliki andjelski obraz ga uspostavise i ustrojise, i celivavsi ga nazvase ga Pimen, te zapalivsi svecu rekose: “40 dana i noci ova sveca da se ne ugasi.” I to sve uradivsi otidose u crkvu, a vlasi mu uzese u ubrus i metnuse na grob svetog Teodosija.

Bratija po kelijama cuse glas pojanja, pa probudise one oko sebe, pomislivsi da ga iguman s nekim postrigava, ili da se ovaj vec prestavio, i svi skupa dodjose u keliju gde bolesnik lezase, i nadjose sve kako spavaju – i oca, i mater, i sluge. Onda sa njima udjose kod blazenoga, i svi se ispunise miomira, i videse ga veselog i radosnog, i obucenog u monasku odezdu. Pitase ga: “Ko te postrize, i kakav ono glas pojanja cusmo? Roditelji tvoji kod tebe bise i nista od toga ne cuse.” Rece im bolesni: “Ja mislim da je iguman dosao sa bratijom, postrigao me i nazvao me imenom Pimen. Njihovo je bilo pojanje koje vi custe, za svecu rekose da gori 40 dana i noci, a vlasi mi uzese i odose u crkvu.”

Cuvsi to od njega, odose i videse da je crkva zakljucana, pa probudise ponomare i pitase ih je li ko ulazio u crkvu posle povecerne molitve. A oni odgovarajuci rekose da niko nije ulazio u nju, i da su kljucevi kod ikonoma. Uzevsi kljuceve, podjose u crkvu i videse na Teodosijevoj grobnici njegove vlasi u ubrusu, pa obavestise igumana i potrazise one koji su ga postrigli, ali ne nadjose. I svi shvatise da je to promisao odozgo – od Boga.

“Porazmislimo dobro o tome cudu – rekose – hoce li mu se postrig uracunati za ustavan?” Ali posto imase dokaz – crkva bese zakljucana a vlasi se tu nadjose na grobnici svetog Teodosija, i sveca dovoljna za jednodnevno gorenje, 40 dana i noci neprestano gore i ne izgore – oni drugi postrig ne ucinise, kazavsi mu: “Dovoljan ti je, brate Pimene, od Boga dani ti dar i ime kojim te nazva.”

Pitase ga: “Kakvi behu ti koji te postrigose?” Pokazase mu i knjige za postrig – da nisu sta od ovoga ne izvrsili. Pimen rece: “Sto me iskusavas, oce? Ti sam sa svom bratijom dodje i ucini sa mnom prema napisanome u ovim knjigama, i jos mi rece: ‘Treba da stradas od bolesti, a kad bude ishod tvoj, tada ce ti se dati zdravlje, i svojim ces rukama poneti odar.’ Nego moli se za mene, casni oce, da mi Gospod poda strpljenje.”

Prebivase blazeni Pimen u toj teskoj bolesti mnogo godina, i gnusahu ga se i oni koji ga sluzahu, pa ga puno puta ostavise gladna i zedna po dva ili tri dana. A on sve to s radoscu trpljase i Bogu za sve blagodarase.

Neko drugi, isto tako bolestan, bese donesen u Peceru i postrizen. I monasi odredjeni za to da sluze bolesnima, uzese i njega i odnesose kod Pimena, da obadvojici skupa jednako sluze. Odnoseci se s nemarom prema toj sluzbi, bacise ih u zaborav, te bolesnici iznemogose od bezvodja (dehidracije). Pimen rece bolesnome: “Brate, posto nas se oni koji nam sluze gnusaju radi smrada koji nastaje od nas, mozes li, ako te podigne Gospod, da budes u ovoj sluzbi?” A bolesni obeca blazenome da bi do smrti svoje sa usrdjem sluzio bolesnima. Pimen mu rece: “Evo Gospod oduzima bolest tvoju od tebe, i odsad buduci zdrav, ispuni tvoje obecanje, sluzi meni i onima slicnim meni. A na one koji zanemaruju ovu sluzbu navodi Gospod ljutu bolest, da se tako pokarani spasu.” I tu odmah ustade bolesnik i sluzase mu, a nemarne koji ne htedose da sluze bolesnima sve obuze obolenje, prema reci blazenoga.

Taj brat koji se isceli od obolenja, ubrzo se uzgnusa u sebi i ukloni se od Pimena radi smrada iz utrobe, i ostavi ga gladna i zedna. I leze on u posebnu zgradu, i iznenada ga vatra (temperatura) zazeze, i ne mogase tri dana da ustane, te ne trpeci vise zedj za vodom, poce da vapi: “Setite me se, Gospoda radi, evo umirem od bezvodja!” Cuse to u drugoj keliji, pa dodjose kod njega i videse ga obuzetog bolescu, pa obavestise o njemu Pimena: “Brat koji ti sluzi umire.” Rece blazeni: “Sto covek poseje to ce i poznjeti[1]; posto me ostavi gladna i zedna, i sam je to isto primio, slagavsi Bogu i prezrevsi moj cemer. Medjutim, poucavani smo da ne uzvracamo zlo za zlo[2], zato idite i recite mu: ‘Zove te Pimen, pa ustani i dodji ovamo’.”

Kada mu pridosli to rekose, bolesnik ozdravi, i isti cas dodje kod blazenoga, a da ga niko ne vodjase. A prepodobni ga naruzi, rekavsi mu: “Maloverni! Eto zdrav si postao, vise ne gresi.[3] Ne znas li da istu platu imaju bolesnik i negovatelj? Ali Trpljenje ubogih nece propasti do veka[4]: ovde ti je jad i tuga i bolest zamalo, a tamo radost i veselje, gde nema bolesti, ni zalosti, ni uzdisanja[5], nego je zivot vecni. Radi toga, brate, ja ovo trpim. A Bog koji te je preko mene iscelio od tvoje bolesti moze i mene podici sa ovog odra i isceliti moju nemoc, ali necu, jer: Koji pretrpi do kraja – rece Gospod – taj ce se spasti.[6] Bolje mi je u ovom zivotu da sav sagnjijem, da tamo plot moja bude bez iskvarivosti, a smrdljivi zadah tamo miomir neizreceni. Dobro je, brate, stajanje u crkvi, na svetlom i cistom presvetom mestu, i sa andjelskim silama nevidljivo presvetu pesmu uznositi veoma je blagougodno i blagoprijatno, jer crkva se naziva nebom zemaljskim, a koji stoje u njoj misle na nebesima da stoje. A sta je, brate, ova tamna i smrdljiva kuca: zar nije to sud pre suda i muka pre beskonacne muke? Ali, koji boluje, dostojno govori: Trpeci potrpeh Gospoda, i obazre se na mene[7]. Zbog toga Apostol kaze onima koji boluju plocu: Ako dakle podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima, ako li ste bez karanja – sluzincad ste, a ne sinovi.[8] Za njih rece Gospod: Trpljenjem svojim stecite duse svoje.[9]

U takvom stradanju lezase prepodobni Pimen 20 godina. A u vreme njegovog prestavljenja pojavise se tri stuba iznad trpezarije i odatle predjose na vrh crkve. O njima je receno i u Letopisu. Gospod, koji pokaza ovo znamenje, zna bese li to radi ovoga blazenoga, ili to bi neko drugo providjenje Bozije.[10]

Onaj dan kad trebase da se prestavi, ozdravi prepodobni Pimen i obilazase sve kelije, i svima se poklanjase do zemlje, trazeci oprostaj i najavljujuci svoj ishod iz ovog zivota. Govorase on bratiji: “Drugovi i braco moja! Ustanite i provedite me!” – i po njegovoj reci odmah odstupase od njih bolest, i ozdravljahu i polazahu za njim. On sam pak udje u crkvu, pricesti se zivotvornih Hristovih Tajni, onda uze odar i odnese ga u pesteru u kojoj nikada ne bese i koju nikad od svog rodjenja ne vide, pa udje i pokloni se svetom Antoniju i pokaza mesto gde htede da se sahrani.

“Ovde – rece – dva brata sahraniste ove godine, i onog brata kojeg bez shime sahraniste, u shimi cete naci. Puno puta on hocase da se postrize i zanemarivase ga bratija zbog siromastva, i to im se svrsta u greh, a on pokaza dela dostojna tog obraza, i zato mu Gospod darova shimu: koji ima dobra dela, dace mu se, a ko nema, uzece se od njega i ono sto misli da ima[11]: onome koji ima, svuda ce se dati. A drugog brata vi sahraniste u shimi, ali uzeta bese od njega, jer je za zivota ne hocase, nego umiruci rece: ‘Ako vidite da ja vec odlazim, tad me postrizite’. I zato se oduze od njega blagodat, jer ne razume onoga koji rece: Nece Te mrtvi hvaliti, Gospode, nego mi zivi blagosiljacemo Gospoda.[12] U adu – veli – ko ce Te ispovedati?[13] Takvima postrizenje u shimu nista ne koristi, ako ga dobra dela ne izbave od muke. A treci je ovde davnih godina sahranjen. Njegova shima je neiskvariva i cuva mu se na prekor i na osudu, jer je stekao dela nedostojna tog obraza, u lenjosti i grehu je zivot provodio, ne znajuci Onoga koji rece: Kome se mnogo da, od njega ce mnogo i iskati.[14] Ako mu ne bude prethodila Antonijeva i Teodosijeva molitva, bice kriv sudu.” Ovo kazavsi, rece bratiji. “Evo dodjose oni koji me postrigose, hoteci da me uzmu.” Ovo rekavsi leze i usnu u Gospodu. S velikom cascu ga sahranise u pesteri. Kad zatim otkopase ono spomenuto mesto, nadjose, prema reci blazenoga, tri crnorisce: jednog svog iskvarenog, kod kojeg samo kukulja bese cela; i dva novoumrla monaha, i to shima sa onoga koji bese sahranjen u shimi bese uzeta i metnuta na drugoga koji ne bese postrizen. Mnogo se cudjahu neizrecivom sudu Bozijem i rekose: “Ti ces, Gospode, uzvratiti svakome po delima njegovim.”[15]

Iz toga, braco, cini mi se da se ovo rezume: ako se ko u bolesti postrize sa verom i iste od Boga zivot da Mu u kaludjerstvu posluzi, Gospod koji vlada zivotom i smrcu, ako ga odvede, ucinice ga Gospod, skupa sa onima koji dodjose u jedanaesti cas, ravnog pravednicima. A onaj koji kaze: “Ako vidite da umirem, tad me postrizite” – prazna mu je vera i postrig.


NAPOMENE:

1. Gal 6:7.

2. V. 1.Pt 3:9; Rim 13:17.

3. Up. Jn 5:14.

4. Ps 9:19.

5. Up. Is 35:10.

6. Mt 10:22; 24:13.

7. Ps 39:1.

8. Up. Jev 12:7,8.

9. Lk 21:19.

10. Misli se na dogadjaj od 11. februara 6618. (1110.) godine. Medjutim, tu letopisac opisuje javljanje samo jednog ognjenog stuba: bice da je Polikarp to pomesao sa znamenjem koje je nastalo prilikom iskopavanja mostiju prep. Teodosija 6559. (1091.) godine, kad su se javila tri svetlosna stuba (opis ovog cuda se nalazi u 9. slovu naseg Paterika). Sam letopisac pretpostavlja da je ognjeni stub (andjeo Boziji) najavljivao skoru pobedu ruskih knezova nad Polovcima.

11. Up. Lk 8:18; 19:26. Mt 13:12; 25:29; Mk 4:25.

12. Ps 113:25,26.

13. Ps 6:6.

14. Up. Lk 12:48.

15. Ps 61:13.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 36.
O PREPODOBNOM ISAAKIJU PESTERNIKU

Kao sto se u ognju iskusava zlato, tako i ljudi prijatni u peci poniznosti. Kad se Gospodu u pustinji iskusitelj ne postide da pristupi[1], koliko ce vise kusnji doneti on coveku! Tako bese i sa ovim blazenim.

Ovaj prepodobni otac nas Isaakije, dok jos bese u svetovnom zivotu, bi bogat trgovac, rodom Toropcanin.[2] Naumivsi da bude monah, on razdade sav svoj imetak potrebitima i manastirima, pa dodje kod velikog Antonija u pesteru, i moljase ga da bi postao monah. I primi ga Antonije i metnu na njega monaski obraz, i nazva ga imenom Isaakije, a svetovno ime mu bese Cernj.

Ovaj Isaakije prihvati tvrd zivot i obuce se u vlasenicu, i rece da mu se kupi jare i da mu se odere koza, pa je navuce na vlasenicu, te se osusi oko njega sirova koza. I zatvori se u pesteri u jednom prolazu, u maloj keliji od oko cetiri lakta, i tu se moljase Bogu sa suzama. Jelo mu bese samo prosfora, i to preko dana, a i vodu umereno pijase. Donosase mu to veliki Antonije i davase mu kroz prozorce veliko toliko da ruka stane, i tako primase ishranu.

Jednom po obicaju, kad nastade vece, poce da se poklanja pojuci psalme, i tako sve do ponoci, pa kad se umori sede na svoje sediste. I dok tako sedjase, po obicaju ugasivsi svecu, gle, iznenada u pesteri zasija svetlost kao od sunca, tolika da coveku i vid oduzimase. I pridjose mu dva prekrasna momka, i blistahu im lica kao sunce, i rekose mu: “Isaakije, nas dvojica smo andjeli, a evo ti dolazi Hristos sa andjelima.” I ustade Isaakije i vide gomilu besova sa licima jacim od sunca, a jedan medju njima sijase vise od svih i od lica mu izlazahu zrake. I rekose mu: “Isaakije, ovo je Hristos, padni i pokloni mu se.” A Isaakije ne poznade da je to besovsko dejstvo, niti se seti da se prekrsti, pa izadje iz kelije i pokloni se besovskom dejstvu kao Hristu. Besi pak kliknuse i rekose: “Nas si, Isaakije!”

I uvedose ga u keliju i posadise ga, pa pocese da sedaju oko njega. I kelija i prolaz u pesteri behu puni besova. Rece jedan od besova sto se nazivao Hristom: “Uzmite frule i bubnjeve i gusle, i udarajte, a Isaakije ce nam plesati.” I udarise u frule i u gusle i u bubnjeve, i pocese da se njime igraju. I kad ga smorise, ostavise ga jedva ziva, i otidose, izrugavsi mu se.

Sutra kad nastade dan i prispe jedenje hleba, dodje po obicaju Antonije do prozorceta, i rece mu: “Blagoslovi, oce Isaakije!” – i ne bese ni glasa ni sluha. I puno puta govorase Antonije, pa kako ne bese glasa, rece u sebi: “Zar se prestavio?” I posla u manastir po Teodosija i po bratiju. Dodjose bratija i otkopase tamo gde bese zagradjen otvor, i uzese ga misleci da je mrtav, i kad ga iznese i metnuse pred pesteru videse da je ziv. I rece iguman Teodosije: “Ovo bese od besovskog dejstva.” I metnuse ga na odar, i sluzase mu sveti Antonije.

Tih dana desi se da Izjaslav dodje od Ljaha, i poce se Izjaslav gneviti na Antonija zbog kneza Vseslava.[3] I posla nocu Svjatoslav iz Cernjigova po svetog Antonija. A Antonije dodje u Cernjigov i zavole mesto zvano Boldine Gore[4], pa iskopa pesteru i tu se nastani. Tu je i dosad manastir Svete Bogorodice na Boldinim Gorama blizu Cernjigova.

Kad Teodosije saznade da je Antonije otisao u Cernjigov, ode sa bratijom i uze Isaakija, i donese ga u svoju keliju i sluzase mu. Bese, naime, raslabljen i umom i telom, tako da se ne mogase ni na drugu stranu okrenuti, ni ustati ni sedeti, nego lezase na jednoj strani, a mnogo puta mu se i crvi ubacivahu pod bedra od mokrenja i polevanja. Teodosije ga sam svojim rukama umivase i namestase, i ovaj dve godine lezase a sveti mu sluzase.

A to je divno cudo da za dve godine ne okusi hleba ni vode, niti ikakve hrane, ni voca, niti jezikom progovori, nego nem i gluh lezase dve godine.

Teodosije pak moljase Boga za njega i molitvu cinjase nad njim dan i noc, dok trece godine ne progovori, pa kao malisan zahtevase da ustane na noge, te poce da hoda. Ne marase da ide u crkvu, i na silu ga jedva dovlacahu u crkvu, i tako malo-pomalo poce da odlazi u crkvu. Potom poce da odlazi u trpezariju, i posadjivali bi ga odvojeno od bratije, i metali bi pred njega hleb, i ne hocase da ga uzme, a oni mu ga metahu u ruku. Teodosije rece: “Metnite hleb pred njega i ne mecite mu u ruku, neka sam jede.” I ne jedjase po citavu nedelju, pa pomalo ogladne i kusase hleba, te se tako nauci da jede. Na taj nacin ga veliki Teodosije izbavi od djavolje smicalice i njegove prelesti. I opet Isaakije prihvati tvrd zivot.

Kad se Teodosije prestavi i na njegovo mesto dodje Stefan, Isaakije rece: “Prelastio si me, djavole, dok sedjah na jednom mestu, ali vise se necu zatvarati u pesteri, nego cu te blagodacu Bozijom pobediti hodeci po manastiru.” I obuce opet vlasenicu, a preko vlasenice tesnu haljinu, pa poce da jurodstvuje. I poce da pomaze kuvarima i da sluzi za bratiju, a na jutrenje pre svih odlazase i stajase tvrdo i nepokretno. A kad bi prispela zima i ljuti mrazevi, on bi stajao u poderanoj obuci, pa bi mu se cesto noge zamrzle za kamen, ali ne bi pomerao noge dok ne bi otpojali jutrenje. A posle jutrenjeg odlazase u kuhinju, pripremase oganj, i drva i vodu, a potom dolazahu drugi kuvari od bratije.

Jedan kuvar, takodje po imenu Isaakije, rece podsmehujuci se: “Isaakije, eno sedi crna vrana, idi uhvati je.” A on se pokloni do zemlje, ode i pred svima kuvarima uhvati vranu i donese je. I uzasnuse se svi od toga sto bi, i rekose igumanu i bratiji, pa pocese bratija otad da ga postuju. On pak, ne hoteci slavu ljudsku, poce da jurodstvuje i poce da cini neprilike: sad igumanu, sad bratiji, sad svetovnim ljudima, pa bi ga neki i tukli. I poce i po svetu[5] da hoda, i tamo se praveci jurodiv.

I opet se nastani u pesteri u kojoj i pre bejase – Antonije se tad vec bese prestavio – i poce da sabira oko sebe malu decu svetovnjaka, pa na njih stavljase kaludjersku odecu. Za ovo ga tukose i iguman, a ponekad i roditelji te dece. A blazeni sve to trpljase, podnoseci rane i nagotu i studen, dan i noc.

Jedne noci zapali pec u pesteri, i razgore se pec, a kako bese supljikava, poce plamen da izlazi gore kroz supljike, a posto on nemase cime da pokrije rupe, stade bosim nogama na plamen, i tako dok ne izgori pec, pa sidje nimalo povredjen. I puno drugog pricahu o njemu, a nesto i sam videh.

I tako odnese pobedu nad besovima, a njihova strasenja i privide nicim ne smatrase – kao muhe. Govorase im: “Iako ste me prvi put prelastili, posto ne znadoh vase smicalice i lukavstva, sad imam pored sebe Gospoda Isusa Hrista, Boga moga, i uzdam se u molitve oca moga Teodosija, i pobedicu vas.” Puno puta mu besovi cinjahu pakosti i govorahu: “Nas si Isaakije, zato sto si se staresini nasem poklonio.” A on govorase: “Vas staresina je antihrist, a vi ste besovi.”, i znamenovase svoje lice krsnim znamenjem, i tako besovi iscezavahu.

Nekad bi ponovo dolazili kod njega plaseci ga prividjenjem kao da je tu mnogo naroda sa motikama i pijucima, pa govore: “Raskopajmo tu pesteru i zaspimo ga tu”; a drugi govorahu: “Izadji, Isaakije, hoce da te zaspu”. A on im govorase: “Kad biste bili ljudi, po danu biste hodali, a vi ste tama i u tami hodite”, pa se znamenovase krstom, a oni iscezavahu. Ponekad ga strasahu u liku medveda, nekad ljute zveri, nekad lava, a ponekad puzahu zmije, pa zabe i misevi, i svakakava gamad, ali mu nista ne mogose uciniti.

I rekose: “O Isaakije, pobedio si nas!” A on im odgovarase: “Vi ste mene prelastili u liku Isusa Hrista i andjela, a niste bili dostojni takvog cini, a sada se istinski javljate u liku zvari i zivotinja, i zmija i svakakve gamadi, takvi kakvi i sami jeste.” I otad mu ne bi nikakve pakosti od besova, kako i sam pricase: “Takva borba mi – veli – bi tri godine”.

Potom poce da jos tvrdje zivi i da jos tvrdje ima uzdrzanje, i post i bdenje. I tako zivljase, te mu prispe i kraj zivota. Razbole se u pesteri, pa ga odnesose bolesnog u manastir, i tako bolovase osam dana, pa neprestupnim putem otide Gospodu u dobrom ispovedanju. Iguman i sva bratija namestise mu telo i casno ga pogrebose u pesteri kod svetih otaca.

Takvi bejahu monasi Teodosijevog manastira, koji i posle smrti sijaju kao svetila i mole Boga za ovdasnju bratiju i za sve koji sluze u domu Bozije Matere, i za svetovnu celjad, i za one koji dolaze i od svog imetka daju u manastir, u kojem sve dosad zive u vrlinskom opstezicu, svi zajedno, u pojanjima i molitvama, i u poslusanju, na slavu Svemoguceg Boga i Preciste Njegove Matere, cuvani moltvama svetih otaca Antonija i Teodosija.

Da i nas udostoji Gospod njihovim molitvama da izbegnemo zamku djavola koji nas lovi, i da se nadjemo na mestu gde su otac Antonije i Teodosije. I prizovimo, braco, te blazene oce i cudotvorce, da ih pridobijemo za pomocnike i molitvenike ka Gospodu Bogu, da ne budemo odvojeni od tih prepodobnih crnorizaca, ni otrgnuti od tog blazenog i svetog mesta, ni da ono bude liseno toga da bude obitaliste Preciste Djeve, kako Sama obeca, nego nastojmo i ostale dane svoje u pokajanju da provodimo i ugodimo Bogu. I neka nam svima bude da dobijemo milost i zivot vecni u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome slava i moc sa Ocem i Presvetim i zivotvornim Duhom.


NAPOMENE:

1. V. Mt 1-11; Mk 1:12-13; Lk 4:1-13.

2. Tj. iz grada Toropca.

3. Vseslav Brjacislavic († 1101.) – knez polocki (od 1044.), 1066. osvojio i spalio Novgorod, 1067. bio zarobljenik u Kijevu; u vreme ustanka protiv kneza Izjaslava 1068., Kijevljani su oslobodili Vseslava i postavili ga za svog kneza. To se desilo zato sto su Izjaslav i njegova braca na prevaru uhvatili Vseslava, prethodno se zaklevsi na sveti krst da mu nece nista uciniti. Ipak, njegovo knezovanje u Kijevu nije dugo trajalo, i Vseslav je vec iduce godine bio prisiljen da se vrati u svoj Polock (v. i opomenu u 1. slovu u vezi tri Jaroslavica). Prep. Antonije se prema Vseslavu ljubazno odnosio.

4. Brdoviti kraj u zapadnom delu Cernjigova.

5. Tj. van manastira.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 37.
PITANjE BLAGOVERNOG KNEZA IZJASLAVA
O LATINIMA
[1]

Dodje nekada blagoverni veliki knez Izjaslav, sin Jaroslavljev, unuk Vladimirov, svetom ocu nasem Teodosiju, igumanu pecerskom, i rece mu: “Kazi mi, oce, o veri varjaskoj, kakva je.”

A prepodobni otac nas Teodosije rece: “Slusaj, blagocastivi kneze, o tome sto tvoje blagorodstvo upita nasu smernost:

Vera im je zla i zakon[2] necist: upali su u Savelijevu veru[3] i mnoge druge jeresi, svu su zemlju oskvrnuli. A ti, blagoverni samodrsce, pazi se od njih. Ovo su, naime, njihove jeresi: prvo – ikone ne celivaju[4]; drugo – svete mosti ne celivaju[5]; trece – izobrazivsi na zemlji krst, celivaju ga, a ustavsi gaze nogama[6]; cetvrto – u postu jedu meso[7]; peto – sluze sa presnacima[8]; sesto – popovi im krstavaju jednim pogruzenjem, a mi trima, mi krstavanog mazemo mirom i uljem, a oni krstavanom sipaju so u usta[9], i ne nazivaju ga po imenu svetih, nego onako kako ih roditelji nazovu, tim imenom i krstavaju[10]. Radi toga je dobro bezati od latinske vere, i ne drzati njihove obicaje, i ne primati njihovo pricesce i ne slusati ono sto kazu, jer nepravilno veruju i necisto zive. Jedu, naime, sa psima i mackama[11], i piju svoju mokracu[12] – zlo je to i prokleto – i jedu kornjace, i divlje konje, i magarce, i udavljeninu, i medvedovinu, i dabrovinu.[13] U utorak prve nedelje Velikog posta dopustaju meso[14], i njihovi monasi jedu loj[15], a poste u subotu[16]. Hriscanima ne prilici da udaju svoje kceri za njih, niti njihove da uzimaju za sebe[17], ni da se brate sa njima, ni da se kume, ni da celivanje cine sa njima, ni da jedu sa njima, ni da piju iz iste posude. Zato onim koji istu od vas da jedu, dajite im, Boga radi, ali u njihovim posudama; ako li kod njih ne bude posude, dadnite u svojoj, i potom opravsi posudu pomolite se. A oni za svoja sagresenja ne istu od Boga oprostaj, nego ih prastaju popovi prema njihovom daru.[18] Popovi im se ne zene sa zakonitom zenom, nego sa sluskinjama cine blud, i vrse sluzbu (Boziju), a to sebi ne pripisuju u greh.[19] Biskupi njihovi drze naloznice i idu u rat[20], i prsten na ruci nose[21]. Mrtvace stavljaju nogama prema zapadu a glavom prema istoku[22], i ruke uzduz stavljaju[23], oci pak, usi i nos voskom zalepljuju[24]. A kad se zenê uzimaju rodice. I sluze sa mrtvim telom, misleci za Gospoda da je mrtav, a mi sluzbu cinimo sa zivim Telom[25], Samog Gospoda videci gde zdesna Ocu sedi, Koji ce opet doci da sudi zivima i mrtvima[26]. Oni, latini, su mrtvi, i mrtvu sluzbu vrse, a mi Bogu zrtvu zivu, cistu i neporocnu prinoseci zadobicemo zivot vecni. Jer je ovako pisano: Uzvratice svakome po delima njegovim.[27] Jela njihova neka se ne primaju, jer je kod njih mnogo zloga i nepravednoga. Razvracena i pogibeljna im je vera, i sto ni Jevreji ne cine, to oni cine. Vecinom su u Savelijevu jeres upali, te su od svih neznabozaca poganiji i zliji, zato sto se od njih ne moze paziti, a od poganih moze. Jer latini i Evandjelje i Apostol imaju, i ikone svete, i u crkvu idu, ali su i vera njihova i zakon necisti. Mnostvom jeresi svoje svu zemlju onecastise, jer po svoj zemlji su Varjazi[28]. Velika je nevolja od njih pravovernim hriscanima koji medju njima zive na jednom mestu. A ko se sacuva od njih, cistu veru noseci, stace pred Boga nadesno radujuci se; a ako se po samovolji priblizi njima, onda ce sa njima nalevo stati, gorko placuci. Jer nema vecnog zivota onima koji zive u veri latinskoj ili u saracinskoj[29], niti ce imati udeo sa svetima u buducem veku. Ne treba njihovu veru hvaliti: ako li ko hvali njihovu veru, nalazi se da takav svoju huli; ili ako pocne stalno da hvali tudje vere, odeljene od pravoslavnog Hriscanstva, nalazi se da je takav dvojeverac i blizu je jeresi. A ti, cedo, pazi se od takvih postupaka i ne prisajedinjuj im se, nego bezi od njih, svoju veru neprestano hvali, i koliko mozes podvizavaj se u njoj dobrim delima. Budi milostiv, hristoljupce, ne samo prema svojim ukucanima, nego i prema tudjima, i ako vidis nagog – odeni ga, ili gladnog ili nevoljom obuzetog – smiluj mu se. I ako taj bude od druge vere, jeretik ili latin, svakome se smiluj i izbavi ga iz nevolje, i neces ostati bez plate od Gospoda, jer sam Bog sve hrani, i pogane kao i hriscane. Za pogane i sve inoverne stara se Bog, ali u buducem veku bice oni tudji od naknade za dobrê; a mi koji zivimo u pravovernoj veri, i ovde nas stiti Bog, i u buducem veku nas spasava Gospod nas Isus Hristos. Ako neko za ovu svetu veru Boga radi treba da umre, neka sa smeloscu ne odustane od prave vere, nego neka umre za Hrista, jer sveti – veli – za veru umrese da ozive u Hristu.[30] A ti, sine, ako nadjes da se inoverni spore sa vernima i prelescu hoce da pravoverne odvedu od pravoslavne vere, onda ti, znajuci istinito Pravoslavlje, ne skrivaj to u sebi, nego pomozi pravovernima protiv zlovernih. I ako im pomognes, kao dobri pastir, izbavices ovce od usta lavovih, a ako budes cutao, to je kao da oduzimas od Hrista i predajes satani, i daces odgovor za njih na Sudnjem danu. I ako ti ko rekne: ‘I ovu je veru i onu Bog dao’, a ti njemu reci: ‘Ko si ti, krivoverni? Zar smatras Boga dvovernim? Nisi li cuo, kukavce razvraceni zlom verom, sto je pisano – tako govori Gospod: Jedan Bog, jedna vera, jedno krstenje.[31] I Gospod tako rece: Potrebno nam je ispuniti svaku pravdu[32], pa sve to ispunivsi, opet uzidje na nebesa, poslavsi Svoje ucenike na propoved do krajeva vaseljene.[33] Zato ti, zloverni, koji si toliko godina drzao veru pravoslavnu, sad si skrenuo na zloverje i ucenje satanino. Zar nisi cuo apostola Pavla kako kaze: Ima nekih koji vas smucuju i hoce da izvrcu blagovestanje Hristovo, ali ako i andjeo, sisavsi sa neba, blagovesti drukcije nego sto vam mi blagovestismo, neka bude proklet.[34] A vi, odbacivsi propovedanje apostolsko i poduku svetih Otaca, prihvatiste nepravu veru i ucenje razvraceno i puno pogibli. Radi toga bejaste odbaceni i odluceni od nas, i stoga nama ne prilici da prihvatamo zivot s vama i opstenje u precistim Tajnama, niti da imamo pricesce ili da vi pristupate nasoj bozanstvenoj sluzbi[35]: jer medju vama su mnoge jeresi.'”[36]


NAPOMENE:

1. Iz slova prep. Teodosija, vrlo vaznog za nase razumevanje ranootackog odnosa prema katolickoj jeresi, vidi se da je prepodobni verovatno poznavao zahtev carigradskog patrijarha Mihaila Kerularija upucen 1054. svim pravovernim Crkvama da se konacno prekine svako opstenje sa jeretickom rimskom zajednicom: mnoge zablude latina koje navodi patrijarh, ponavljaju se u Teodosijevoj pouci, a neke je primetio sam Teodosije.

2. Tj. uredjenje.

3. Savelije je bio jeretik iz drugog veka; smatrao je Oca, Sina i Svetog Duha ne za tri razlicite Licnosti, vec prosto za promenljive “obraze” ili “vidove” Bozanstva. Da su zapadni filiokvisti upali u Savelijevu jeres, primetio je vec u 9. veku sveti patrijarh Fotije. Pravoslavno bogoslovlje zastupa “jedinonacelstvo” Oca u Trojici. On jedini je nacelo (αρχη), izvor i pocetak bica unutar Trojice. No zapadna teologija ovo svojstveno obelezje Oca pripisuje i Sinu, slivajuci tako dve Licnosti u jednu. I uopste: latini smatraju da Licnosti postoje samo u odnosu jedne prema drugoj, da postoje samo tamo gde imaju svojstvenu ulogu u odnosu prema drugoj Licnosti; tamo gde toga svojstvenog odnosa i razlikovanja nema, ni Licnost ne postoji sama po sebi, nego je istovetna sa drugom Licnoscu. Nacelo jedinstva u Svetoj Trojici je za zapadnjake samo sustastvo Bozije, a ne Licnost Oca, kao sto oduvek uce sveti Oci. Sta je ovo drugo nego “preporodjeni Savelije, ili bolje, neko polusavelijsko cudoviste”, kako veli sveti Fotije.

4. Moze se reci da latini vec odavno ne ukazuju dostojno postovanje ikonama (barem takvim kakve imaju, ni drevnim ni novim), kakvo je naznacio Sedmi vaseljenski sabor, tako da su one u njihovoj liturgiji izgubile gotovo svaku ulogu. Na Zapadu je postojala jaka ikonoboracka struja koja se odmah usprotivila odredbama Sedmog vaseljenskog sabora (787.) – bilo je to na tzv. poluikonoborackom saboru u Frankfurtu 794., gde su pod pokroviteljstvom Karla Velikog osudili mnoge pravoverne oblike postovanja ikona i lisili ih njihovog liturgijskog naznacenja. Iako se ovako izrazeno ikonoborstvo nije nikada ponovilo, rimokatolici ni docnije nisu u potpunosti shvatili smisao svestenih obraza.

5. Katolici mostima ne odaju duzno postovanje, one se nikada ili retko kada iznose vernima na poklonjenje i celivanje.

6. Svecasni Krst Gospodnji postavljaju kao ukras i na sasvim nedostojnim mestima – npr. hodaju po njemu po podovima samostana. Medjutim, u ovoj primedbi prep. Teodosija radi se i o necem drugom: u srednjem veku (a ponegde i danas) u zapadnom svetu imali su obicaj da pod ili zid ili klupu osene krsnim znakom, i da onda to mesto poljube, sto nalazimo kao uputstvo u vise starih latinskih liturgijskih knjiga.

7. Post sredom je kod latina sasvim zanemaren. Stari pravoslavni pisci prebacivali su latinskim svestenosluziteljima da vrsenjem obicne svakodnevne liturgije (umesto liturgije predjeosvestanih Darova) tokom velikog posta, krse njegova pravila (posto posle pricescivanja uzimaju vino). Ipak, oni vec odavno nikad ni ne poste po apostolskim pravilima, jeduci cak i mleko, sir i jaja u toku velikog posta, kao uostalom i svih drugih posnih dana.

8. Katolicki hleb koji bi trebao da sluzi za pricesce pravi se bez kvasca, u nekim krajevima vec od 8. veka, a u Rimu pocev od pape Stefana VIII iz prve polovine 10. veka, da bi to od 13. veka postala opsta katolicka praksa. To se cini po uzoru na jevrejski hleb koji su pravili za starozavetnu pashu. No oni ne primecuju da tajna vecera Gospodnja u kojoj je Hristos sluzio svojim ucenicima nije bila odrzana na uobicajeni jevrejski praznik Pashe koji je te godine padao u vece izmedju petka i subote, vec jedan dan ranije. I u opisu vecere vidimo da su Hristos i Apostoli sedeli za stolom, dok je pashalna vecera morala da se jede stojeci. I sama Rec Bozija, kad Gospod daje Telo svoje, ne naziva ga “presnacem” (beskvasnim hlebom koji se na grckom zove “αζυμος” – “azim”, a i na jevrejskom ima posebno ime “maccâ”), vec Hlebom (αρτος). Cak i samu grcku rec za kvasni hleb “αρτος” Oci izvode iz glagola “αιρω” – rasti, nadolaziti, uznositi se, sto sve ukazuje na kvasac. 70. apostolsko pravilo, 37. i 38. kanon Laodikijskog sabora, te 11. pravilo Sestog vaseljenskog sinoda jasno naredjuju “da niko od svestenickog cina ni od mirjana ne jede presnace Judeja” – i zbog toga su se Oci gnusali upotrebe beskvasnika za prinosenje Darova.

9. Jednokranto pogruzavanje (nastalo mozda pod uticajem gotskih arijanaca), nije bio sveopsti obicaj, kao ni sipanje soli u usta.

10. Ovo je veliki propust i u srpskom narodu, ali on se nadoknadjuje cuvanjem i slavljenjem “krsnog imena” cele porodice.

11. Kako primecuje ruski mitropolit Georgije, Teodosijev savremenik: “Jedu sa psima iz iste posude; sami pojevsi, ostatak ostavljaju psima da polizu, i potom opet sami jedu sto hoce.” Pas se kod nas ne smatra cistom zivotinjom.

12. Ovo ipak niko drugi ne navodi medju zabludama latina: moguce da se radi o nekom pomesnom neznabozackom obicaju.

13. Osim udavljenine (zivotinje koja je nadjena udavljena) nijedno otacko pravilo ne zabranjuje da se jede bilo sta od ovoga. Sa druge strane, nama je zabranjeno da jedemo krv, crkotinu i zverolovinu (zivotinju koju je uhvatila druga zivotinja), a svestenicima je potpuno zabranjeno da se bave lovom. Mozda je prep. Teodosije hteo da skrene paznju na nekanonski obicaj zapadnih crkvenih lica da se zabavljaju lovljenjem.

14. Njihov “post” pred Vaskrs pocinje tri dana kasnije nego nas, tako da oni, u slucaju kad se njihov praznik poklapa sa nasim (kako je redovno bivalo sve do 16. veka), u ponedeljak i utorak ciste sedmice jedu mrsnu hranu, kada je prema apostolskim pravilima potpuno zabranjeno i jesti i piti. To se u Teodosijevo vreme jos kako primecivalo. Pored toga, izgleda da je jos od davnina Vaskrsnji post na Zapadu bio jednu ili dve sedmice kraci nego na Istoku, mada ne uvek i svagde.

15. U manastirima pahomijevskog tipa jedenje mesa je oduvek bilo dozvoljeno – to predanje su sacuvali i danasnji koptski monasi – ali tamosnji inoci preko citave godine jeli su “gotovo nista”, kako svedoce bogomudri ocevici, tako da im povremeno uzimanje malo mesa ili sala u narocitim prilikama nije moglo poremetiti opstu ravnotezu. Iz toga se moze zakljuciti da jedenje mesa samo po sebi ne predstavlja zlo, ali zbog raspaljenja ploti nije nikako preporucljivo za monahe (stavise – kod nas je zabranjeno), a u vecim kolicinama ni za svetovnjake. Zapadni kaludjeri su potpuno izgubili osecaj za ovakvu vrstu opreza.

16. Sa druge strane, katolici su se u proslosti dicili postom u subotu, a pravoslavni ne poste ni nedeljom ni subotom (osim Velike subote), jer je to zabranjeno vaseljenskim saborom i apostolskim kanonima.

17. Ovo je bio i mali ukor knezu Izjaslavu, cija zena je bila Poljakinja. 14. pravilo Cetvrtog vaseljenskog sabora, a narocito 72. pravilo Petosestog vaseljenskog sabora (kao i 10. i 31. Laodikijskog) zabranjuje brak sa jeretikom za oba pola i naredjuje da se on smatra nevazecim ako je sklopljen kad je jedan od supruznika vec bio krsten. Ova pravila su cesto krsili pravoslavni vladari i plemici zbog svetovnih koristi.

18. Zapadni mislioci su ucili da se ispovedanjem gresi oprastaju, ali da bi oni zaista bili “ponisteni” i da bi bila zadovoljena Bozija pravda, gresnik mora obavezno da cini “pokoru” koju mu odredjuje ispovednik, cime on “odsluzuje kaznu”, “nadoknadjuje” ili “iskupljuje” ucinjeni prestup. Tako se gresniku pomocu tajne ispovesti brise krivica i vecna kazna, ali se ne otklanja i privremena kazna koju mora proci da zadovolji Boziju pravdu. Crkva, kazu katolici, moze dati otpustenje (indulgenciju), tojest gresnika oprostiti od privremene kazne koju ovaj mora proci na zemlji ili u “cistilistu”, ili mu je barem smanjiti. Medjutim, posto se epitimija nije smela smanjivati da se ne bi povredila Bozija pravda, nastao je zamrsen sistem iskupljivanja ili zamene epitimije. Umesto, primera radi, toliko i toliko meseci posta, “osudjenik” je mogao da ucini toliko i toliko poklona, uplati izvestan broj misa, ili nanese sebi odredjenu kolicinu udaraca. Pored ovoga, postojala je i mogucnost svaku kaznu isplatiti u novcu (cak i unapred), ili pak unajmiti nekoga da odsluzi epitimiju umesto samog gresnika. Bio je ustanovljen i tacno odredjen cenik ponuda.

19. Posto su na Zapadu jos od davnih vekova neopravdano zabranjivali svetovnim svestenicima da se zene, vrlo rano se pojavio problem sa naloznicama i gomilom dece koja nisu znala ko im je otac.

20. Episkopi ne bi smeli da ratuju i ubijaju, ali su se na Zapadu u vreme varvarskih najezdi i opste pometnje, episkopi postepeno pretvorili i u svetovne upravitelje i zastitnike svojih gradova, koji su nekad bili prinudjeni da podju i u odbrambeni rat. Stvar se, medjutim, bolno zamrsila kad su episkopi poceli da vode osvajacke ratove.

21. Drzanje prstena na ruci, kako saznajemo iz drugih izvora, pravoslavni apologeti su osudjivali zato sto je to bilo povezano sa “zarucivanjem episkopa za crkvu”; u prenosnom smislu, mi i kod svetih Otaca nailazimo na pojam duhovnog “zarucivanja” episkopa i Crkve, ali kriticari latinske jeresi su se bojali da se taj obicaj vec pretvorio na Zpadu u zvanicnu obrednu ustanovu.

22. Kod pravoslavnih je obrnuto – preminuli se okrece licem ka istoku, simvolu Hrista, jednom od imena Hristovih (Lk 1:78).

23. Drevni pravoslavni obicaj je da se u ruke smestene na grudima upokojenome stavlja ikona, da se zna kuda mu se dusa uputila i u kakav je svet presla.

24. Verovatno je rec o posmrtnim maskama.

25. Prisustvo Bozanstva Hristovog i zivotvorne sile Duha Svetoga u Telu zaklanog Jaganjca (Agnca), simvolizuje kvasac i naknadno dodata topla voda (“toplota”), te se mi pricescujemo “toplom Casom”, kako kazu sveti Oci. Latini ne poricu da Pricesce mora biti “Hleb zivi” (tu ih ne mozemo okriviti za “nestorijanstvo”, tj. da se klanjaju Pricescu kao mrtvom Telu Hristovom bez Bozanstva Njegovog), ali njihova beskvasnicka praksa (kao i neupotreba tople vode) lisena je zivotne i zivotvorne simvolike. Kvasac je jos i znamenje nadolaska vecne radosti i nezalazne svetlosti novog zivota u Hristu, koji je ispunio stari jevrejski bezivotni presnac. Ima ovde jos jedna pojedinost: u 12. v. je rimski kardinal Humbert, koji je konacno potvrdio otpadanje latinstva od Crkve Hristove, tvrdio u raspravi sa pravoslavnima da Hristovo Telo posle smrti na Krstu nije ostalo netrulezno i zivo dejstvom Svetog Duha (po njemu, Sveti Duh nije ostao u Hristovom Telu posle izlaska Duse); mislio je jos da se Hristos u Evharistiji vaplocuje na drugi nacin nego u Bogovaplocenju, te da nasim pricescivanjem svetim Tajnama bogocovestvo (Bozanstvo i covestvo) Hristovo nije nama jednosusno. Ovo je sve upravo suprotno istini i ucenju svetih Otaca. Iako Humbertove poglede vodeci rimokatolicki teolozi uglavnom nisu delili, oni su ipak izazvali talas ogorcenja kod tadasnjih svetih Otaca koji su Humbertove ideje smatrali zvanicnim stavom rimske crkve.

26. Up. 2.Tim 4:1.

27. Up. Ps 61:13.

28. Tj. latini, rimokatolici.

29. Tj. muhamedanskoj.

30. Up. Rim 6:8; 2.Tim 2:11-12; Jn 11:25-26; 3:36.

31. Up. Ef 4:5-6.

32. Up. Mt 3:15.

33. V. Mt 28:19; Mk 16:15.

34. Up. Gal 1:7-8.

35. Kanoni strogo zabranjuju sasluzivanje sa jereticima; evo ih samo nekoliko: 44. pravilo svetih Apostola: “Neka episkop, ili prezviter, ili djakon koji se pomoli sa jereticima bude odlucen, a ako im je dozvolio da vrse bilo koju sluzbu svestenika, neka bude svrgnut.” 64. pravilo svetih Apostola: “Ako ijedan svestenik ili mirjanin udje u zbornicu jevrejsku ili jereticku da bi se molio, neka bude i svrgnut i odlucen.” 9. pravilo Laodikijskog sabora: “S obzirom na to da se onima koji pripadaju Crkvi ne sme dozvoliti da posecuju groblja ili takozvane martirije [grobnice mucenika] bilo kojih jeretika, u svrhu molitve ili isceljivanja, vec naprotiv: oni koji tako cine, ako su od vernih, bice odluceni od pricesca sve dok se ne pokaju i ispovede da su ucinili greh, nakon cega mogu ponovo biti pripusteni pricescu.” 33. pravilo Laodikijskog sabora: “Ne sme se moliti zajedno sa jereticima ili raskolnicima.” Ovo je, dakako, usvojeno i potvrdjeno na vaseljenskim saborima.

36. Ono sto prep. Teodosije nije preuzeo od patrijarha Mihaila, jesu zapazanja o znamenovanju krsta na tlu, davanju nehriscanskih imena, jedenju nekih divljih zivotinja (ovo, kako smo videli, nije sasvim utemeljeno), prodaji otpustenja grehova, obicajima vezanim za pogrebenje. Takodje, Teodosije je izgleda prvi koji iz otpadanja latina od Crkve izvodi sledstven prakticni zakljucak: sa jereticima se ne sme vencavati, kumiti, jesti, druziti.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 38.
O PRESTAVLjENjU PREPODOBNOG
OCA NASEG POLIKARPA, ARHIMANDRITA PECERSKOG,
I O VASILIJU POPU

Prestavi se blazeni i prepodobni otac nas Polikarp[1], arhimandrit pecerski, godine 6690. (1182.), meseca jula, dvadesetcetvrtog, na dan svetih mucenika Borisa i Gleba. I namestise mu telo i casno ga pogrebose sa zaupokojnim pesmama, kao sto i sam zapovedi. A posle njegove smrti nasta u manastiru metez. Posle toga starca ne mogose da izaberu sebi igumana, i bese medju bratijom veliki jad, i tuga i zalost, jer ne prilici takvom velikom stadu ni jedan cas da bude bez pastira.

U utorak udarise bratija u klepalo, i sastase se svi u crkvi, i pocese da cine molbe Svetoj Bogorodici. I gle, bi divna stvar, jer kao jednim ustima mnogi rekose: “Posaljimo po Vasilija popa na Scekovicu[2], da nam on bude iguman i upravnik inockog stada Teodosijevog Pacerskog manastira. I dosavsi, svi se poklonise svesteniku Vasiliju i rekose: “Mi, sva bratija monasi, klanjamo ti se i hocemo da te imamo za svog oca i igumana.”

A pop Vasilije, buduci u velikom zaprepascenju, pade i pokloni se prema njima, i rece im: “Oci i braco, ja sam kaludjerstvo samo u srcu imao, a kako vi pomisliste na igumanstvo za moj cemer?” I mnogo se sporivsi, obeca im se. Oni ga uzese i odose sa njim u manastir, a dan bese petak. I dodje mitropolit Nikifor na njegov postrig i Lavrentije, turovski episkop, i Nikolaj, polocki episkop, i svi igumani. I postrize ga mitropolit Nikifor svojim rukama, i postade iguman i pastir inocima Teodosijevog manastira u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome slava i moc sa Ocem i Presvetim i Blagim i Zivotvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Godine 6971. (1463.)[3] desi se u Pecerskom manastiru ovakvo znamenje. U vreme kneza Simeona Aleksandrovica i brata njegovog, kneza Mihaila[4], a pri arhimandritu pecerskom Nikolaju, pesteru tada odrzavase neki Dionisije zvani Scepa. On dodje na Veliki dan u pesteru da okadi tela usnulih, i dodje do onoga sto se zove Opstina, pa okadi i rece: “Oci i braco, Hristos vaskrse! Danas je Veliki dan”. I odgovori kao grom kisni: “Vaistinu vaskrse Hristos”.

Miloscu Bozijom i Preciste Njegove Matere i uz pomoc svetih prepodobnih otaca nasih, Antonija i Teodosija Pecerskih, napisana bese ova knjiga zvana Paterik, u domu Preciste Bogorodice, to jest lavri prepodobnih otaca nasih Antonija i Teodosija, u manastiru Pecerskom, u bogospasavanom gradu Kijevu, u vreme vladavine velikog kralja Sigismunda Avgusta[5], pri blagorodnom knezu Teodoru Glebovicu Pronskom, vojvodi kijevskom, pri mitropolitu kijevskom i galickom i sve Rusije kir-Makariju[6], pri casnom arhimandritu pecerskom kir-Ilarionu, po naredjenju i zamisli starca pecerskog, inoka Aleksija Volinca. A napisa se godine 7062. (1554.), indikta 12-og, meseca marta, drugog, rukom mnogogresnog i najcemernijeg medju ljudima pojca Nestereca. Gde sam, sveti oci, pogresno napisao, neka onaj koji bude iz nje citao, Boga radi Svedrzitelja i Preciste Njegove Matere, mene ne kune, nego neka ispravlja svojim dobrim razumom, a moje bezumlje neka ne ruzi, jer sam gresan i malo uma imam. A ko bude kleo, tome ce suditi Svedrzitelj milostivi Bog i Precista Njegova Mati, i prepodobni Antonije i Teodosije Pecerski. A ja gresni, zbog mojih zlih dela, ionako cu se muciti sa gresnim dusama u vecnim mukama, ako ne budem zabadava pomilovan od milostivog Svedrzitelja Boga, Gospoda naseg Isusa Hrista. Nego, Boga radi, ispravljajte, a mene gresnoga ne kunite. A pisao je pojac Nesterec, sa Sokolja, sin Lukijanov.


NAPOMENE:

1. Ovaj Polikarp nije onaj koji je sastavio veliki deo Kijevskog Paterika (ovaj je ziveo dva narastaja pre njega).

2. Jedan predeo u Kijevu.

3. Odavde pa do kraja ide tekst koji se nalazi samo u prepisu iz 1554. godine.

4. Sinovi kneza Aleksandra Vladimirovica. Dobro je znati da su 1240. Kijev osvojili Mongoli, a od 1362. je bio u knezevini Litvi. Od 1394. do 1440. vladali su njime litvanski namesnici, a od 1471. vojvode. Simeon (ili Semjon) bese poslednji knez kijevski († 1471.). Njegov brat Mihail bio je knez litvanski.

5. Sigismund II Avgust (1520-1572), kralj poljski i veliki knez litvanski 1548-1572. U njegovo vreme je 1569. zakljucena Ljubljinska unija – dogovor o sjedinjenju Poljske i Litve.

6. Sveti Makarije Cudesni (1482-1563) – zapravo mitropolit moskovski, josifljan (pobornik ideje da Crkva treba da ima velike posede i bogatstva u slavu Boziju i na pomoc nevoljnicima), clan jednog kruzoka ucenih ljudi koji su skupljali i sirili dela svestene knjizevnosti. Licno rukovodio sastavljanje i izdavanje Velikih Cetih-Mineja – divovskog zbornika zitija, dusekorisnih spisa i kanona. Borio se protiv jeresi “zidovstvujucih” – opasnog i sumanutog pokreta koji je odbacivao i pravoslavne obrede i najznacajnija ucenja Crkve.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

Zitija svetih koji nisu spomenuti u izvornom Pateriku, ali se spominju u nekim poznijim kijevskim patericima

Zitije prepodobnog Amona Zatvornika

Prepodobni Amon sa blagoslovom igumana otide na poklonicko putovanje na Svetu Goru Atonsku i u Jerusalim, ugledajuci se na zivote velikih svetih Otaca. Po svom povratku zivljase tako blagocastivo i sveto da ga cak i starci uzimahu sebi za uzor inockog zivota. Sveti Amon ljubljase siromastvo i starase se oko sticanja neiskvarivih bogatstava na nebu. Zatvorivsi se u pesteri, svojim podvizima on satra sve vrazije lukavstine. Prestavivsi se dusom ka Gospodu, nadje u Njemu vecni spokoj, a telo mu bese sahranjeno ovde u pesteri. Pomen mu je 4. oktobra.

Zitije prepodobnog oca naseg Arsenija Trudoljubivog

Prepodobni Arsenije bese prozvan trudoljubivim zato sto ga ni danju ni nocu niko nikada ne vide besposlenog. On uvek nesto radjase: ili se moljase ili izvrsavase manastirsko poslusanje, a do zalaska sunca nikada ne uzimase hranu. Za te trudove jos u ovom zivotu dobi od Boga dar cudotvorstva, a po smrti mu dusa obitava na nebu sa svetima, dok mu telo pociva neiskvarivo u pesteri. Pomen mu je 8. maja.

Zitije prepodobnog oca naseg Atanasija Zatvornika

Prepodobni Atanasije Zatvornik zeleci da ne gleda sujetu i prelesti ovoga sveta i da u tihovanju ugodi Bogu, zatvori se u pesteru i tu neprestano prebivase u molitvi. Posle mnogih trudova i duhovnih podviga predade on duh svoj Bogu, a njegovo neiskvarivo telo pociva u pesteri i daje iscelenja svima koji mu s verom priticu. Pominje se 2. decembra.

Zitije prepodobnog oca naseg Ahile djakona

Prepodobni otac nas Ahila djakon, od decastva zavolevsi isposnicki zivot i odrekavsi se sveta, dodje u Pecerski manastir da tu ugodi Gospodu. Primivsi andjelski obraz, prohodjase teski put inostva sa velikim trpljenjem, poslusnoscu i poniznoscu. Svojim uzdrzanjem u jelu i picu prevazilazase mnoge podviznike. On, naime, ne jedjase ni slatke ni kuvane hrane. Zelje on uzimase vrlo retko, i to sasvim malo. Obicno mu je hrana bila jedna prosfora na sedmicu. Za takav isposnicki zivot udostoji ga Gospod vecnog blazenstva sa svetima. Slavi se 4. januara.

Zitije prepodobnog Venijamina

Prepodobni Venijamin u svetu bese trgovac i imase mnoga bogatstva. Jednom slusajuci pazljivo crkveno bogosluzenje cu on psalamsku rec: Pogubices sve koji govore laz[1]. Toga casa, primenjujuci te reci na sebe, rece: “Ako ce Gospod Bog pogubiti sve koji govore laz, onda ce pogubiti i lazljive trgovce, a ko od trgovaca moze reci da nikada ne rece laz?” Zatim drugi put cu on evandjelsku rec: Tesko ce bogati uci u Carstvo Bozije[2]. Razmisljajuci o toj Gospodnjoj izreci, on odluci da sav svoj imetak razda siromasima i na blagouredjenje hramova Bozijih. A on se sjedini sa siromasnima duhom prepodobnima ocima pecerskim, i postavsi inok ugadjase Gospodu Bogu do kraja svog zivota postom, molitvom, siromastvom i poslusanjem. Stigavsi do blazene koncine on predje sa zemlje na nebo ka podvigopolozniku Hristu, primivsi od Njega venac i platu vecne nagrade. Praznuje se 13. oktobra.

Zitije prepodobnog Grigorija drugog Cudotvorca

Prepodobni Grigorije Cudotvorac proslavi se narocito podvigom uzdrzanja i posta. Hrana mu sav zivot bese nekuvano zelje, a pice voda. Noc provodjase u molitvama. Za takve podvige udostoji se on od Boga dara cudotvorstva. Svi oboleli koji mu s verom dolazahu, okusivsi zelje kojim se on hranjase dobivahu isceljenje. Pomen mu je 8. januara.

Prepodobni Evtimije jeroshimonah

Prepodobni Evtimije zivljase cisto i tihovno i podrazavase inockim vrlinma prepodobnih. Cesto sa velikom poboznoscu prinosase beskrvnu zrtvu i svojim svagdasnjim molitvama dostize duhovno opstenje i besedjenje sa andjelima. A kada se obuce u shimu, tad se predade podvigu tihovanja i ni sa kim nista ne govorase. Samo molitva i u crkvi i u keliji bese mu u ustima. Takodje nikakve hrane pripremljene na ognju on ne jedjase, vec se zadovoljavase samo zeljem. A sada se hranom rajskom neiscrpno nasladjuje i sa andjelima neucutno slavoslovi Boga i moli se za nas. Praznuje se 20. januara.

Prepodobna Evfrosinija, igumanija polocka

Prepodobni Evfrosinija pred krstenjem se zvase Predislava i bese kcer Svjatoslava – Georgija Vsevolodovica, kneza Polockog, praunuka svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira. Ova kneginjica posle svoga krstenja od mladosti se posveti izucavanju i spoznavanju Svetog Pisma i spisa otackih. Svuda se sirahu glasovi o njenoj premudrosti i krasoti. Ali, umudrena odozgo, ona odbaci sva blaga sveta i predade se, postrigavsi se, na sluzenje Bogu. Evfrosinija zivljase isprva kod Sofijske crkve u Polocku, prepisujuci svestene knjige i deleci sa siromasima platu koju za to dobivase. Zatim se preseli na seoce kod Polocka gde podize kamenu crkvu koja i dosad stoji, i osnova zenski manastir gde se zamonasi i rodjena joj sestra Borislava, inokinja Evdokija, kao i jedna rodica i dve necake. Potom podize i drugu kamenu crkvu Presvete Bogorodice i ustanovi kod nje muski manastir, kome pokloni ikonu Presvete Bogorodice koju naslika evandjelista Luka i koja se nalazase u Efesu, a njoj je posla car carigradski Manuil i patrijarh.[3] Zeleci da poseti sveta mesta Evfrosinija se sa bratom svojim Davidom zaputi u Palestinu i, poklonivsi se tamo Grobu Gospodnjem i drugim svetinjama, moljase Gospoda da je udostoji da skonca svoje dane u Jerusalimu. Gospod joj uslisi molitvu. Preseli se ona u vecne obitelji svetih 1170. godine, 23 maja, i bese pogrebena u opsteziteljnom jerusalimskom manastiru prepodobnog Teodosija, u hramu Presvete Bogorodice. Kada Saladin osvoji Jerusalim[4], njene neiskvarive mosti behu prenesene u Kijev i sahranjene u pesteri prepodobnog Teodosija. Slavi se 23. maja.

Prepodobni Zinon Isposnik

Prepodobni Zinon, isposnik i trudbenik, mnogim podvizima vrlinskog inockog zivota – postom, molitvama, poniznoscu – blagoudodi Bogu i prestavi se dusom na nebo, a telom neiskvarivo pocivajuci u pesteri, svima koji mu priticu brzi je pomocnik ka spasenju. Pominje se 30. januara.

Zitije prepodobnog oca naseg Ignatija, arhimandrita pecerskog

Prepodobni Ignatije se od mladosti cuvase u cistoti i neporocnosti. Primivsi inocki cin, svojim svetim zivotom, krotoscu i ljubavlju prema svima on privlacase paznju svih. Braca po monastvu tako ga ljubljahu i postovahu da ga jednoglasno izabrase za nastojatelja, rukovodioca i pastira onih koji monahuju u Pecerskoj obitelji. Ali sveti Ignatije, buduci cinom visi od drugih, ne slabljase u monaskim podvizima. Naprotiv, on i prevazilazase bratiju i vrlinama – postom, molitvom i poniznoscu. Njegove usrdne molitve i svestenosluzenja cudotvorno delovahu na druge. Bolesni se isceljivahu njegovom molitvom, pa cak i samim okusanjem prosfore na kojoj on bese svestenodejstvovao. Velika je sila vrlinskog svetog zivota! Velika je sila poboznih svestenodejstava i vere s kojom se primaju svete prosfore! Dospevsi do starosti, prepodobni Ignatije otide ka Gospodu. Slavi se 20. decembra.

Prepodobni Josif Mnogobolesni

Prepodobni Josif, mnogo godina obuzet bolescu, obeca da ce do smrti sluziti u Pecerskom manastiru ako mu Gospod daruje iscelenje. Gospod mu uslisi molitvu i darova mu zdravlje. Potom dodje u Pecerski manastir, primi inocki obraz i sve do smrti se usrdno podvizavase i ugadjase Bogu postom i molitvom, a bratiji sluzase svojim poslusanjem. Pominje se 4. aprila.

Zitije prepodobnog oca Ipatija Iscelitelja

Prepodobni otac nas Ipatije Iscelitelj neprestano se po citav dan trudjase na manastirskom poslusanju, a po citavu noc stajase na molitvi, vrlo retko dopustajuci sebi da zaspi. Trosase samo hleb i malo vode, a posto negovase svete oce u bolestima, i sam se udostoji da isceljuje bolesti stavljanjem ruku na bolesnike. A i sada ko u svojoj bolesti sa verom pritice njegovim mostima, dobiva iscelenje. Pomen mu se praznuje 31. marta.

Sveta Julijanija Djeva

U dane arhimandrita Pecerske lavre Jeliseja Pleteneckog blazenog spomena, u Kijevu preminu neka devica koju htedose da sahrane u Pecerskom manastiru. Pocese da kopaju grob blizu pecerske crkve Uspenja Presvete Bogorodice, pred paraklisom Svetog Jovana Pretece. I gle, kopaci iznenada nadjose casne mosti svete bogougodne kneginjice Julijanije, koje pocivahu u neiskvarivosti. Umrla lezase kao da je ziva i da spava; telo joj bese lepog izgleda i belo. Preminula bese obucena u skupocenu odecu, ukrasenu svilenim i zlatotkanim uresima; na vratu behu obesene zlatne grivne sa puno bisera, na rukama zlatni dragoceni prstenovi, a na glavi joj devicanski zlatni venac sa biserima; u usima behu zlatne nausnice, ukrasene zlatnim biserima i dragim kamenjem. Lezase ona kod crkvenog zida, glavom na jug i nogama na sever. Nad grobnicom joj bese postavljen kamen sa urezanom zastavom odnosno grbom blagocastivih knezova Oljsanskih. Na samom kovcegu bese pricvrscena srebrna, pozlacena dascica, na njoj naslikan grb, a pod njim natpis: “Julijanija, kneginjica Oljsanska, kcer kneza Grigorija Oljsanskog, koja se prestavi kao djeva, 16-e godine od svog rodjenja.” Svo ruho joj izgledase potpuno novo, kao da ga se niko ne bese dotakao. Te svete mosti behu sahranjene u pecerskoj crkvi. Kad prodje neko vreme, a mitropolit kijevski i arhimandrit pecerski bese preosvestani otac Petar Mogila, javi mu se u cudesnom vidjenju ta sveta bogougodna kneginjica Julijanija, prekorevajuci nebrigu za njene svete mosti i malovernost prema njima (posle nalazenja mosti behu ostavljene bez dostojnog ukrasa i ne ukazivahu im dolicno postovanje). Tada taj revnosni pastir smesta naredi iskusnim i blagocastivim devicama inockog cina da za svete mosti pripreme dostojne haljine i divnu utvar (opremu). Po njegovom naredjenju napravi se i nova grobnica u koju svete mosti behu dolicno sahranjene, pa potom svecano prenesene na drugo mesto.[5] Obukavsi se u svetiteljske (jerarske) odezde i sazvavsi svo svesteno sabranje, Petar Mogila savrsi praznicno moljenje i pojanje sa blagodarenjem Bogu i Bogorodici i prepodobnim ocima pecerskim za javljanje casnih mostiju svete device. Otada te mosti pruzaju pomoc svakome ko im s poboznoscu i verom pritice. Sacuvala se i sledeca pripovest o cudu koje se desi od svetih mostiju.

Stize jednom u manastir neki covek. Arhimandrit manastira bese u to vreme Jelisej Pletenecki. Ko bese dosljak – ne znadjahu. Kako se kasnije ispostavilo, on bese jeretik, sledbenik Arija[6], po imenu Vasilije. Pretvarajuci se da je verujuci i uzevsi spoljasnji izgled poboznosti, prispe on u manastir toboze sa namerom da poseti sveta mesta i pokloni se cudotvornim mostima svetih pecerskih ugodnika. On smelo udje u veliku pecersku crkvu. Skrivajuci svoje lukavstvo, obrati se djakonu Liveriju, u to vreme eklisijarhu, sa molbom da mu otvori grobnicu blazene kneginjice Julijanije. Licemerni dosljak uz to izrazavase zelju da se pokloni tim mostima. Molba mu bese ispunjena i on licemerno poce da se klanja. A eklisijarh se tad malo udalji. Bogomrska varalica tad odluci da provede u delo ono sto bese zamislio. Pristupivsi casnim mostima svete Julijanije i bajagi ih usrdno celivajuci, on naumi da skine dragoceni prsten sa prsta desne ruke svete kneginjice. Izvrsivsi kradju i radujuci se dobitku, pljackas poce da izlazi iz crkve. Tek sto zakoraci iza crkvenih vrata, kad najednom pobesne. Desi mu se strasni napad besomucnosti: pade na kamen i poce da urlice kao pomahnitao vo, i bolno se bacase na sve strane. U takvim mucenjima svetokradica uskoro i ispusti duh. Eklisijarh, uzasnuvsi se, obavesti o tome arhimandrita. On se odmah nadje tu sa bratijom; svi se cudjahu iznenadnoj i strasnoj koncini dosljaka. Zeleci da sazna uzrok toga dogadjaja, iguman zapovedi da se umrli pazljivo pregleda: nema li kod njega kakva ukradena crkvena stvar. Pregledase ga i nadjose mu u nedrima prsten. Arhimandrit upita eklisijarha odakle bi mogao biti taj prsten. Ovaj pogleda, prebroja i na svim ikonama nadje da je sve citavo. Tad mu dodje na um da otvori kovceg svete Julijanije. On napomenu da se umrli narocito prilezno molio i celivao devicine casne mosti. I gle, kad otvori kovceg i pregleda ga, odmah se uveri da je prsten skinut sa prsta desne ruke svet Julijanije. O tome bese obavesten i nastojatelj. Dok se sve to desavase, pridje slucajno crkvi neki blagoverni covek Vartolomej. Pogledavsi na onoga koji bezdusno lezase, odmah ga prepozna i isprica sve o njegovom rodu i poreklu. Arhimandrit posle toga zapovedi da se ukradeni prsten radi veceg slavljenja toga cuda stavi uz ikonu Presvete Bogorodice zajedno sa ostalim svestenim utvarima. A za svetokradicu i gresnika naredi da se preda na pogrebenje izvan manastira. Zahvaljujuci tome cudu, svi se ubedise i uverise u svetost i bogougodnost device Julijanije.

O svetosti kneginjice Julijanije svedoci i sledeci slucaj. Jednom Teodosije Stefanovic, iguman kijevskog Zlatoverhog (Zlatovrsnog) manastira svetog arhistratiga Mihaila, posebnim povodom dodje u obitelj pecersku. Obrati se on eklisijarhu sa molbom da mu otvori mosti svete Julijanije. Iguman objasni da nikada ne bese udostojen toga da im se pokloni, a imase vidjenje. Posle jutarnjeg pojanja i izlaska iz crkve on bese malo zaspao, i gle, u snu mu se u lucezarnoj svetlosti javi zbor mnogih svetih djeva. Jedna od njih obrati mu se i rece: “Ja sam Julijanija, cije mosti leze u svetoj pecerskoj crkvi. A zasto ti mene i moje mosti svrstavas ni u sta? Zbog toga ti Gospod i dade znak – da shvatis da je i mene Gospod Bog pribrojao svetim djevama koje Mu ugodise.” Otada taj svecasni iguman nikada ne zaboravljase da se blagocastivo i sa svakim usrdjem pokloni i ponizno i umilno celuje neiskvarive mosti svete ugodnice Bozije Julijanije, a njenim svetim molitvama da se i mi udostojimo da budemo pribrojani zboru onih koji ugodise Bogu, Koji je hvaljen u svetima Svojima. Amin.

Prepodobni Kasijan Zatvornik

Prepodobni Kasijan se pred svima ponizavase, bese veoma poslusan, trudoljubiv i isposnik. Svetim poslusanjem on primora besove da ispovede koliko u Pecerskom manastiru ima inoka koji mogu da izgone besove i kako se demoni boje pecerskih svetih. Zatvornistvo u pesteri bese svrsetak njegovih podviga. Slavi se 29. februara.

Zitije prepodobnog oca naseg Lavrentija Zatvornika

Prepodobni Lavrentije Zatvornik, omrznuvsi prelest i sujetu sveta, pozele da zivi u tamnoj pesteri, da u njoj postom i neprestanom molitvom protera tamu strasti i postigne opstenje sa Bogom. To on i postize, i preseli se dusom na nebo, a svoje neiskvarivo telo ostavi u pesteri. Pomen mu je 20. januara.

Zitije prepodobnih Leontija i Gerontija, kanonaraha pecerskih

Prepodobni Leontije i Gerontije behu kanonarsi[7] u velikoj crkvi pecerskoj, i jos u decastvu primivsi inocki obraz[8], blagougadjahu Gospodu svagdasnjim molitvama i uzdrzanjem, upodobljavajuci se u podvizima molitve i poslusanja savrsenim svetim ocima. Pomen Leontija je 18. juna, Gerontija 1. aprila.

Zitije prepodobnog oca naseg Longina, vratara pecerskog

Prepodobni otac nas Longin proslavi se velikim poslusanjem i svetoscu zivota. Usrdno cuvajuci manastirska vrata, on se bez propusta obazirase na pokrete svoga srca. Zahvaljujuci njegovom staranju, nikakav neprijatelj ne ulazase u svetu obitelj, a tim vise ni u njegovo srce ne ulazase nikakva sujetna misao ili strast. Od zemaljskih vrata on obracase svoje duhovno oko na vrata nebeska, na Carstvo Bozije, razmisljajuci o tome kako da u njega udje. Da bi se uslo na nebo, neophodno je steci najuze ujedinjenje sa Gospodom Koji rece: Ja sam vrata; ako ko udje kroza me spasce se[9]. To bozansko zajednistvo sa Hristom imao je prepodobni Longin. Blagodat Bozija koja bese u njemu, ispoljavase se raznim duhovnim darovima i dejstvima. Prepodobni otac projavljivase dar prozorljivosti, posto svojim duhovnim okom vidjase dela i misli onih koji ulazahu u svetu obitelj i izlazahu iz nje. Odobravajuci vrlinskim ljudima njihove dobre poduhvate i dela, pobudjivase ih na jos vecu revnost prema vrlinskom zivotu. A izoblicavajuci gresnike za njihove grehe i preteci im sudom Bozijim zbog neispravljanja, privodjase ove pokajanju. U dubokoj starosti se preseli ka Gospodu. Pomen mu se praznuje 16. oktobra.

Prepodobni Lukijan svestenomucenik

Na jednoj drevnoj dasci sa ikonom svetoga zapisano je da “Lukijan svestenomucenik postrada od Batija oko 1243. godine”. Pomen mu je 15. oktobra.

Zitije prepodobnog Mardarija Zatvornika, nesticaoca

Zamonasivsi se, prepodobni Mardarije se trudjase da bude potpuno savrsen ne samo u postovima, molitvama, poslusanju i drugim vrlinama, nego i u nesticanju i siromastvu. Nemase on ni jedne sopstvene stvari osim odece koju nosase na sebi. Zavrsavajuci svoje podvige, zatvori se u tesnu pesteru i tu do svoje koncine ugadjase Gospodu. Dostigavsi savrsenstvo u vrlinama, on nasledi prostrano obitaliste u Carstvu Nebeskom. Pomen mu je 13. decembra.

Prepodobni Martirije djakon

Prepodobni Martirije se zbog svoje velike cistote i isposnickih podviga udostoji od Boga dara cudotvorstva. Za koga bi se on pomolio stojeci na amvonu, toga bi Gospod pomilovao, i svako dobivase ono za sto prepodobni moljase: bilo zdravlje bilo ispunjenje neke dobre namere. Besovima sveti Martirije bese strasan – svojom ih molitvom izgonjavase iz ljudi. Posle dugih podviga i inockih trudova, preseli se dusom kod Boga Kojemu sluzase, a mosti mu pocivaju u pesteri. Pominje se 25. oktobra.

Zitije prepodobnog Mojseja cudotvorca

Prepodobni Mojsej cudotvorac, zeleci da se savrseno posveti Bogu i cist predstane na sveopstem Sudu, umrtvljivase svoje telo i ociscavase svoju dusu molitvom i postom. Pored toga, on vlastitim rukama od zeleza napravi pojas i krst i nosase ih na svom telu. Psalmopojanje i bezbrojna kolenopreklonjenja behu njegov omiljeni podvig. Podvizavajuci se na taj nacin, prosveti se dusom i na zemlji se udostoji dara cudotvorenja, a na nebu vecnog blazenstva. Njegov je pomen 28. jula.

Zitije prepodobnog Nestora Nepismenog

Prepodobni Nestor Nepismeni je tako prozvan da bi se razlikovao od Nestora koji je nazvan Letopiscem i cije mosti pocivaju u Bliznjim pesterama. Ostavivsi svet i svetske brige, Nestor Nepismeni tako usrdno sluzase Gospodu da slusajuci bogosluzenja nikada ne zadrema, a moleci se uvek se trudjase da misli samo na Boga i na ono sto ustima izgovarase pred Bogom. Usavrsavajuci se u podvizima blagocasca, udostoji se takvog dara da u vreme molitve i bogosluzenja vidjase andjele i samog Gospoda Isusa Hrista, i unapred saznade dan svoje smrti. Slavi se 28. oktobra.

Zitije prepodobnog Pavla Poslusnog

Posle primanja inockog obraza u Pecerskom manastiru, prepodobni Pavle Poslusni bespogovorno ispunjavase sva poslusanja koja je od njega zahtevao nastojatelj, i nikada ne bese u besposlici. Kad bi mu posle ispunjavanja manastirskog poslusanja ostajalo vremena, on se ili moljase Bogu ili meljase na zrvnjima. Pominje se 10. septembra.

Zitije prepodobnog Pajsija i Merkurija

Prepodobni oci Pajsije i Merkurije, ziveci jedan sa drugim u nerazdvojnoj bratskoj ljubavi i jednoumlju, neprestano moljahu Boga da ih nikada ne razdvaja – ni u ovom ni u buducem zivotu. I Gospod im dade prema njihovoj molitvi. Na zemlji zivljahu u jednoj keliji, a po smrti behu sahranjeni u jednom grobu, i na nebu se nasladjuju jednom radoscu zajedno sa Hristom. Pomen im se savrsava: Pajsiju 19. jula, Merkuriju 4. novembra.

Zitije prepodobnog Pamva Poslusnog, zatvornika

Prepodobnog Pamva, dok se nalazio na manastirskom poslusanju, zarobise neznabosci i u okovima on mnogo od njih postrada za veru, ne pristajuci da se odrekne od Hrista. Govorase im: “Vasi su bogovi prokleti, a ja verujem u Hrista, istinitog Boga, Koji je stvorio nebo i zemlju. On je Gospod, jedini istiniti, svemoguci, on ce i mene izbaviti iz vasih ruku molitvama pecerskih svetih.” I zaista, po njegovom predskazanju, andjeo Boziji oslobodi ga od okova, ugrabi iz zarobljenistva i donese zdravog u keliju. Praznuje se 18. jula.

Zitije prepodobnog Pankratija jeromonaha

Prepodobni Pankratije jeromonah, svestenujuci Visnjemu u prepodobiju i pravdi, obogati se cudotvornim darovima i od njih napretek pruzase pomoc potrebitima, a molitvom i pomazivanjem jelejem isceljivase bolesne. Pominje se 9. februara.

Prepodobni Pafnutije Zatvornik

Prepodobni Pafnutije Zatvornik, nakon sto primi inostvo, neprestano plakase. U svom umu on svagda zamisljase onaj cas kada ce, pri razdvajanju duse od tela, okruziti coveka Andjeli i duhovi zlobe, pa ce pokazati coveku dela dobra i zla, podsetice ga na sva njegova dela, misli i zelje, na ono sto je zaboravio i sto nije smatrao za greh. Vreme razdavajanja duse i tela je za gresnika strasno vreme! O tome prepodobni razmisljase, plakase i uzdisase sav svoj zivot. Ali, blazeni koji placu, jer ce se utesiti[10] . I prepodobni Pafnutije pri svojoj koncini vide andjelske zborove koji mu prihvatise dusu i uznesose je na nebo. Pomen mu je 25. februara.

Prepodobni Pior Zatvornik

Prepodobni Pior se odlikovase postom i trudoljubljem, i u tome sluzase kao primer za isposnike i trudoljubive. Ne zeleci da gleda prelest i sujetu ovoga sveta, zatvori se u tamnu pesteru i tu se podvizavase u neprestanoj molitvi, i odatle stize do svetlosti bezvecernje. Pomen mu je u Siropusnu subotu.

Zitije prepodobnog Rufa Zatvornika

Prepodobni Ruf sluzase kao primer za posnike i trudoljupce. Predavsi se Hristu on se po inockom obicaju svom dusom starase da Mu ugodi postom, molitvom, poslusanjem, podvigom zatvornistva i drugim monaskim trudovima, te stoga iz dana u dan uzrastase u vrlinama i blagougadjanju, prelazeci iz sile u silu[11]. Slavi se 8. aprila.

Zitije prepodobnog oca naseg Siluana shimnika

Prepodobni Siluan shimnik se revnosno starase za cistotu dusevnu i telesnu. Da bi je stekao, on upraznjavase veliko uzdrzanje u jelu i picu. Isposnickom zivotu dodavase stalna nocna bdenja i molitve. Umrtvivsi grehovne pokrete svoje ploti, on stece smelost prema Bogu, duhovno veselje, prozorljivost i dar cudotvorstva. Zadobivanje duhovnih darova odgovaralo je njegovim duhovnim podvizima. Isprva mu blagodat Bozija obilno ispunjavase srce i svo njegovo bice, a zatim se poput miomirisnog aromata izlivase iz njega i na druge. Njegova poucna rec mnoge je uputila na put blagocasca. A dar prozorljivosti i providjenja duhovnog sveta pokazivase u njemu Bozijeg ugodnika. Evo primera njegove prozorljivosti. Bese on cuvar manastirskog vrta. Dodjose jednom u vrt lopovi da kradu voce. Prepodobni, koji u to vreme bese u keliji na molitvi, provide njihov dolazak i, da bi ih doveo do svesti o svom prestupu, istog trena ih sveza za tri dana, i za to vreme se oni ne mogose pomaci sa svog mesta. Dovevsi ih time do osecaja pokajanja, posavetova ih da vode trudoljubiv zivot, pa ih onda otpusti.

Kod svetih ljudi se proziranje jos vise odnosi na duhovni svet. Postoje besplotni grabljivci – neprijatelji naseg spasenja, koji se trude da se dokopaju duhovnih riznica srca, da rastroje nas blagocastivi zivot i ucine jalovim sve nase podvige. Treba puno truda da se zadobije prozrenje svih vrazijih smicalica i da se ne dopusti da nas obmanu. Onaj ko ocisti svoju dusu svetim zivotom, prima Boziji dar da vidi i pobedjuje vrazije spletke. Takav dar prozrenja imadjase i prepodobni Siluan, pa posto i sam izbeze djavolske smicalice, on i druge upozoravase na njih. Posle dugovecnog mnogotrudnog zivota prestavi se ka Gospodu, a neiskvarivo mu telo pociva u pesteri. Pomen mu se praznuje 10. jula.

Prepodobni Sisoje shimnik

Prepodobni Sisoje shimnik provodjase svoj pesterni zivot u velikim isposnickim trudovima.Njegovom uzdrzanju se divljahu svi koji ga poznavahu. On pobedi sve strasti ploti i stece veliku blagodat od Boga. Provevsi sav zivot u podvizima monastva, dugo pre smrti on predvide svoju koncinu. Pomen mu je 6. jula.

Zitije prepodobnog Sofronija Zatvornika

Prepodobni Sofronije, zatvorivsi se u tamnu pesteru, svaki dan bi procitao citav Psaltir i uvek na sebi nosase vlasenicu i zelezni pojas. Pomen mu je 11. maja.

Zitije prepodobnog Tita Vojnika

Prepodobni Tit ispocetka bese vojnik i u boju sa neprijateljem odlikovase se junastvom. U jednoj bici bese ranjen u glavu. Bolest ga primora da se odrekne vojnicke sluzbe. Primi inostvo u Pecerskom manastiru, gde sav ostali zivot oplakivase svoje grehe i pred smrt dobi od Boga vest o njihovom prastanju. Slavi se 28. februara.

Zitije prepodobnog oca naseg Teodora, kneza ostroskog

Prepodobni Teodor, sin Danilov, knez ostroski, jedan od potomaka svetog kneza Vladimira i kneza Daniila Galickog, zivljase u prvoj polovini 15. veka i odlikovase se revnoscu za zastitu Pravoslavlja. U to doba se velika knezevina Litva nalazase u neprekidnom sukobu sa Poljskom. Litvanski knez Vitovt[12], rodjak poljskog kralja Vladislava Jagela[13], nastojeci da mitropolit sve Rusije (koji od vremena svetog mitr. Petra stalno zivljase u Moskvi) svojim uticajem ne uspostavi bratsku jednodusnost izmedju ruskih zemalja pod Litvom i onih pod Moskvom, sto bi ugrozilo litvansku vlast, pohitao je da za svoje oblasti ustanovi mitropoliju odvojenu od Moskovske. No jos i vise se on starase da prekine svaku politicku vezu Litvanske Knezevine sa poljskom krunom. Posle njegove smrti, Svidrigajlo, rodjeni Jagelov brat, sledio je Vitovtov primer.[14] Za Pravoslavlje je bilo korisno da ne bude nikakve zavisnosti od Poljske, pa zato i Teodor, knez ostroski, pomagase Svidrigajlu protiv Poljske, i u toj se borbi veoma proslavi. Pojacavsi svoje odrede vlaskim i tatarskim najamnicima, Teodor odvazno dejstvovase protiv Sigismunda Kejstugovica, kojeg Poljska bese suprotstavila Svidrigajlu. 1432. pokori zamak Smotric u Podolju, i Svidrigajlovoj vlasti potcini Luck, glavni od volinskih gradova[15]. Odmah potom do nogu potuce i zarobi Bucackog, staresinu Kamenecke tvrdjave, i opustosi predgradje Brest-Litovska. Time prinudi kralja Jagela da zakonom zastiti slobodu Pravoslavlja u svojim oblastima. Knez Svidrigajlo se uplasi od tolikog Teodorovog jacanja, pa ga 1435. na prevaru baci u tamnicu, ali narod, koji veoma ljubljase svetog kneza, podize pobunu i oslobodi Teodora. Knez svome uvrediocu sve oprosti, pa mu i kasnije nekoliko puta priskoci na pomoc kada to ovome bese neophodno. Kad na poljski presto sede Kazimir, mladji Jagelov sin, on svetom Teodoru dobrovoljno podari mnoge oblasti. Predavsi knezevski presto i svu slavu sinu svome Vasiliju, Teodor u Pecerskom manastiru primi sveto inostvo i, usrdno se podvizavajuci za svoje spasenje i blagougadjanje Bogu, ukrasi svoju dusu svim vrlinama. Upokoji se u dubokoj starosti, star preko sto godina. Telo mu pociva netrulezno. Pomen mu je 11. avgusta.

Zitije prepodobnog oca naseg Teofila, arhiepiskopa novgorodskog

Posle koncine svetog Jone 5. decembra 1471. godine, zrebanjem na svetiteljsko (jerarsko) mesto u Novgorodu i Pskovu bese izabran protodjakon i riznicar Otenske obitelji Teofil, te je 15. decembra 1472. godine u Moskvi rukopolozen u cin arhiepiskopa. Tesko bese ovome svetitelju da upravlja svojom pastvom. Novgorodska namesnica Marta Borecka i njene pristalice podbunjivahu narod protiv moskovskog velikog kneza Jovana III, a monah Pimen, drug porodice Boreckih, sejase medju pastvom mrznju prema arhiepiskopu. Neki od pobunjenika hocahu da predaju Novgorod pod pokroviteljstvo Litve, izdavsi tako moskovskog Gospodara i nastojeci da pokolebaju veru svojih praotaca. Sveti Teofil zaustavljase te lude: “Ili nemojte izneveriti Pravoslavlje – govorase im – ili ja necu biti pastir otpadnika, nego cu se vratiti u skromnu keliju, odakle ste me izvukli u sramotnu pobunu.” Zaslepljeni narod ne obazirase se na pastireve reci. Izmedju Moskve i Novgoroda razbukta se rat. Novgorodjani behu puno puta potuceni, pa behu prinudjeni da mole za postedu, a sveti Teofan im postade zastupnik. Njemu mnogi novgorodski bojari dugovahu zahvalnost za oslobodjenje iz tamnica. 1478. godine on uzalud nagovarase kneza Jovana da prekine opsadu, ali Jovan ipak udje u Novgorod. 19. januara 1480. godine svetitelja Teofana veliki knez Jovan smeni, toboze zbog dosluha sa Litvom, i posla ga u Moskvu u Cudov manastir. No, moguce je, kako neki kazu, da on i sam moljase da bude tu umirovljen, videvsi tolike nerede u Novgorodu. 1485. godine on se opasno razbole. Tad mu se u snu javi prepodobni Nifont, episkop novgorodski[16], i rece: “Ti obeca da ces se pokloniti pecerskim svetima, ali ne ispuni obecanje – zbog toga ti je Gospod skratio godine zivota. Zar ne znas da onaj ko ne ispuni zavet Bogu nece videti lice Bozije?!” Potom naredi Teofil da ga bolesnog voze u Kijev. Ali, kada dodjose do Dnjepra, javi mu se Gospod, najavi mu koncinu, te obeca da ce mu primiti dusu kod Sebe, naredjujuci da mu se telo sahrani u pesteri, iako on sam u nju ziv nece doci. Posle toga sveti Teofil skonca. Njegovo neiskvarivo telo stavljeno u nakatranisanu kladu doplovi pod Pecerski manastir i tu bese sahranjeno u pesteri. Pomen mu je 26. oktobra.


NAPOMENE:

1. Ps 5:7.

2. Up. Mt 19:23; Mk 10:23; Lk 18:24.

3. U Rusiji ima desetak ikona za koje se tvrdi da ih je naslikao licno sveti apostol Luka. Neke od njih su poklonili grcki carevi ili crkvenodostojnici (a poznato je da se Grci od svojih velikih svetinja nisu lako odvajali), a ovo Lukino autorstvo treba razumeti u smislu savrsene vernosti doticne ikone sa praobrazom koji je naslikao sveti apostol.

4. Saladin bese sultan Sirije i Egipta, a Jerusalim je osvojio 1187. godine.

5. Od svih svetih spomenutih u ovom dodatku, jedino mosti svete Julijanije pocivaju u Bliznjim pesterama; posmrtni ostaci svih drugih su u Daljnjim pesterama.

6. Dosta protestantskih ogranaka ispoveda Arijevu veru – neverovanje u Bozanstvo Hristovo i jednosusnost Ocu, iako je jeresonacelnik Arije ziveo u 4. veku.

7. Kanonarh je sluzitelj koji se u hramu brine za crkveno pravilo i red bogosluzbenog pojanja.

8. Gerontije i Leontije se jos od davnina nazivaju “otrocima”, ali kako ta rec ima dva znacenja – “deca” ili “sluge”, moze se pretpostaviti ili da su zaista jos kao deca dosli u manastir, ila pak da su se upokojili kao obicni manastirski radnici, sluzitelji. Ovde zitijepisac prihvata prvu mogucnost.

9. Jn 10:9.

10. Mt 5:4.

11. Up. Ps 83:8.

12. Knez Vitovt (Vitavtas) vladao je Litvom 1392-1430. Tri puta je upadao u Moskovsku knezevinu i oteo Smolensk. Borio se i protiv nemackih vitezova teutonaca. Litva je u to vreme u odnosu na Poljsku bila u podredjenom polozaju.

13. Vladislav Jagelo (Jagajlo), sin Kejstugov – najpre litvanski knez (1377-92), a potom i kralj poljski (1386-1434), rodonacelnik vladarske loze Jagelana. 1410. je bio glavni zapovednik u Grinvaldskoj bici protiv nemackih teutonskih vitezova, u kojoj su Poljska i Litva zaustavile sirenje na istok tog pohlepnog i nasilnog viteskog reda. U toj bici ucestvovao je na strani Poljske i Litve i sveti knez Teodor.

14. Svidrigajlo, medjutim, u svojim nastojanjima nije bio previse uspesan – vladao je samo nekoliko godina (1430-32), a zatim ga je poljsko plemstvo svrglo. Posle toga se dugo godina borio za povratak na vlast, ali uprkos pomoci kneza Teodora nije imao puno srece.

15. Nekadasnja Volinska zemlja (Volinija) nalazila se na podrucju danasnje severoistocne Ukrajine.

16. O njemu se govori u 13. slovu Paterika; prestavio se 1156. i sahranjen je u pesterama prepodobnog Antonija.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

Vremenski pregled nekih znacajnijih zbivanja u vezi Kijevo-Pecerskog manastira

  • 1. vek po Rozdestvu Hristovom – Sv. apostol Andrej Prvozvani medju Skitima propoveda Blagovest i izrucuje blagoslov na brdovitu obalu Dnjepra, rekavsi svojim ucenicima: “Vidite li ove gore? E, na ovim gorama ce zasijati blagodat Bozija, i grad veliki ce tu biti, i crkve mnoge ce Bog podici.”
  • 1051 – Dolazak prep. Antonija u jednu od Varjaskih pestera; ubrzo mu se pridruzuje 12 ucenika (medju njima i prep. Teodosije), te pocinje preuredjivanje i dublje iskopavanje “Daljnjih pestera”
  • 1057 – Prep. Antonije odlucuje da se osami, bratiji postavlja igumana, prep. Varalaama, a on sam se seli na drugu padinu, gde kopa novu podzemnu keliju – prvu od “Bliznjih pestera”; srediste bogosluzbenog zivota se iz pestera prenosi na povrsinu: pod Varlaamovim igumanstvom gradi se od drveta prvi nadzemni hram
  • 1060-1074 – Igumanuje prep. Teodosije
  • 1062 – Nad Daljnjim pesterama je dovrsen drveni manastir i bratija se iz pestera seli u njega; u Bliznjim pesterama se oko prep. Antonija opet sakupljaju novi ucenici
  • 1069 – Prep. Antonije mora da se skloni iz Kijeva na neko vreme
  • 1072 – Prep. Teodosije uvodi Studitski ustav
  • 1072-73 – Poceci ruskog letopisa: prep. Nikon pocinje da sastavlja letopis, prvu istoriju ruske zemlje
  • 1073 – Dolazak majstora iz Carigrada; prestavljenje prep. Antonija
  • 1073-1078 – Gradnja prve kamene nadzemne bogomolje – sabornog hrama Uspenja Presvete Bogorodice (danas se predeo gde je hram sagradjen naziva “Gornja lavra”); Bliznje i Daljnje pestere postaju mesto za osamljivanje podviznika i pogrebenje upokojenih (prvi je u Bliznjim pesterama usnuo Antonije, a u Daljnjim Teodosije – 1074.)
  • 1074-1077 – Iguman prep. Stefan
  • 1077-1087/88 – Igumanuje prep. Nikon Veliki
  • 1083/4 – Dolazak ikonopisaca iz Carigrada
  • 1088-1092 – Iguman prep. Jovan
  • 1089 – Osvestanje Uspenjskog hrama
  • 1091 – Prenos mostiju prep. Teodosija iz Daljnjih pestera u Uspenjski hram
  • 1096 – Pljackanje i razaranje manastira od strane polovackog kana Bonjaka
  • 1059-1114 – Delatnost pecerskog ikonopisca Alipija, stvaraoca fresaka i mozaika Uspenjskog i Mihajlovskog sabornog hrama u Kijevu; prep. Alipije se smatra zacetnikom posebnog ikonopisnog stila
  • kraj 11. i pocetak 12.v. – Prep. Nestor pise Zitije svetih strastotrpaca Borisa i Gleba, i Zitije prep. Teodosija
  • 1103 (1108?)-1112 – Iguman Teoktist
  • 1106-1108 – Podizanje manastirskih “svetih vrata” (tj. kapije) sa nadvratnom crkvom Presvete Trojice
  • 1113 – Prep. Nestor zavrsava prvu redakciju Letopisa koja ce do nas doci u obliku kasnijih redakcija
  • 1113-1115 – Na ukaz kijevskog kneza Vladimira Monomaha gradi se crkva Spasa na Berestovu – porodicna grobnica Monomahovica
  • 1132-1141 – Igumanstvo drzi prep. Pimen Isposnik
  • 1156-1164 – Sluzbovanje prep. Akindina, prvog arhimandrita manastira (dotad su nastojatelji nosili naziv igumana)
  • 1159 – Povelja svetog kneza Andreja Bogoljubskog o dodeljivanju manastiru naziva “Lavra” sa statusom velikoknezevske arhimandrije i stavropigije (potpuno nezavisnog manastira koji se potcinjava jedino poglavaru doticne Crkve)
  • poslednja cetvrtina 12.v. – Podizanje prvih zidina oko manastira
  • 1182 – Prestavio se prep. arhimandrit Polikarp
  • oko 1211 – Prestavljenje prep. arhimandrita Dositeja II
  • prva pol. 13.v. – Sastavljanje Kijevo-Pecerskog Paterika
  • 1230 – Zemljotres ostecuje manastirska zdanja; odmah pocinje obnova
  • 1232 – Upokojio se prep. arhimandrit Akindin II
  • 1240 – Horde kana Batija pustose i unistavaju manastir; monasi se ubrzo opet vracaju na podrucje svete obitelji, ali najcesce moraju da se kriju po okolnim pecinama i sumama
  • 1362 – Kijev i Lavra dolaze pod vlast litvanskih i poljskih knezova, uskoro pocinje doba silovitog nametanja katolistva, ali manastir zivi punim zivotom, pa cak daje zivotnu snagu i susednim ruskim zemljama – njegovi postrizenici ustanovljavaju uspesne manastire: prep. Stefan Mohrinski Cudotvorac kod Moskve osniva Mohrinski, a u Vologodskoj oblasti Avnjeski manastir; sv. Arsenije Tverski u svojoj eparhiji osniva manastir Uspenja; krajem 15. veka prep. Kozma podize Jahromsku obitelj kod Moskve
  • 1416 – Horda kana Edigeja pljacka i spaljuje svetu obitelj
  • 1435 – Prestavljenje prep. arhimandrita Ignatija
  • 1470 – Kijevski knez Simeon obnavlja manastir
  • 1482 – Kan Mengli-Girej ga opet rusi i pljacka
  • krajem 15.v. – Litvanski knez Aleksandar potvrdjuje arhimandriju
  • 1522 – Povelja poljskog kralja Sigismunda o obnovi manastirske zajednice
  • 1570 – Povelja Sigismunda II o pravu na samoupravljanje
  • krajem 16.v. – Latinski jeretici bezuspesno pokusavaju da zavladaju manastirom; obitelj postaje jedan od glavnih branika Pravoslavlja u Ukrajini, a veliku zaslugu za to imaju velikani koji joj stoje na celu
  • 1616-1617 – Manastirska stamparija pod arhimandritom Jelisejem Pleteneckim izdaje svoju prvu knjigu – Casoslov
  • 20-e, 30-e i 40-e god. 17.v. – Delatnost sv. Petra Mogile, arhimandrita Kijevo-Pecerske obitelji, mitropolita Kijeva i Galica; u to vreme i pecerski jeromonah Atanasije Kaljnofojski daje temeljite opise pestera i izdaje ih zajedno sa prvim njihovim kartama u knjizi koja je trebala da opovrgne katolicke klevete da se kod pravoslavnih vise ne desavaju cuda (dosta najsvezijih cuda je za tu knjigu opisao sam mitr. Petar Mogila; zabelezeno je sve skupa 64 cuda za razdoblje 1594. – 1638.)
  • 1631 – Petar Mogila osniva lavrsku skolu – “Slavjano-greko-latinsku gimnaziju”
  • 1632 – Lavrska Gimnazija i kijevska “Bratska skola” se na pobudu mitr. Petra Mogile stapaju i nastaje slavni Kijevo-Mogiljanski kolegijum, koji ce uskoro postati savremen univerzitet sa dve hiljade studenata i osmogodisnjim skolskim programom; (1701. je dobio status akademije, i u to vreme je bio najvece prosvetno i naucno srediste Istocnih Slovena; 1817. je zatvoren i umesto njega je otvoreno Duhovno semeniste i Duhovna akademija)
  • 1643 – Zvanicna kanonizacija 69 ugodnika cije se mosti nalaze u pesterama
  • 1648 – U Ukrajini pocinje kozacki ustanak – kozaci zele da budu podanici ruskog cara
  • 1654 – Oslobodjen Kijev, a sa njim i Lavra Presvete Vladicice; otada nijedan ruski vladar nije zaboravio da Lavru bogato obdari
  • u 80-im i 90-im godinama 17. veka – Sveti Dimitrije Rostovski, jos kao jeromonah Baturinskog Krupickog manastira, na zahtev pecerskog arhimandrita Varlaama sastavlja u Lavri cuvena “Zitija svetih” (1684-86 je tu neprekidno, a docnije dolazi povremeno)
  • 1688 – Moskovski patrijarh Joakim dodeljuje manastiru naziv lavre i stavropigije
  • druga pol. 17. i celi 18. v. – Velika graditeljska delatnost (podizanje i obnavljanje nekoliko crkava, zvonika i mnogih drugih zgrada, kao i gostoprimnice i bolnice); Lavra docnije svake godine prima po 80.000 poklonika
  • 1729 – Obnova Uspenjskog sabora
  • 1786 – Sekularizacija manastirskih imanja za vreme razvratne i bogoborne carice Ekaterine II; od te godine kijevsko-galicki mitropoliti preuzimali su istovremeno i duznost nastojatelja (“svestenoarhimandita”) Pecerske lavre; imaju svoje namesnike (jeromonahe ili igumane, kasnije i arhimandrite); upravno telo postaje “Duhovni sabor” na celu sa manastirskim namesnikom
  • 1806-1812 – Lavra daje ogromna sredstva za pomoc postradalima u otadzbinskom ratu i njihovim porodicama (to isto ce uciniti i u narednim ratovima, narocito u japanskom i prvom svetskom ratu)
  • 1860 – U lavri se otvara dvogodisnja narodna parohijska skola
  • 1919-1922 – Komunisti zaplenjuju sve dragocenosti manastira; vrsi se prvo u dugackom nizu slicnih oskvrnjivanja grobnica (“istrazivanja” i iskopavanja su vrsena 1934, 1937, 1939, 1968-69, 1979, 1988)
  • 1923 – U manastiru pocinje sa radom bogoborni “Muzej kultova i zivota”
  • 1926 – Osnivanje protivverskog istorijsko-kulturnog spomen-muzeja
  • 1929/30 – Ukidanje Pecerske lavre; bratija je vecim delom streljana, a neki su zatvoreni ili poslati u progonstvo
  • 1941 – Za vreme fasistickog posedanja raznesen je Uspenjski hram (preostaje samo jedan zid); ne zna se da li su to svetogrdje izveli hitlerovci ili komunisticki ilegalci
  • 1941-1943 – Zavojevaci odvoze dragocenosti u Nemacku
  • 1942 – Dopustena je obnova rada manastira u donjoj oblasti spomen-muzeja
  • 1943 – Nakon proterivanja fasista opet pocinje da deluje muzej
  • 1948 – U Lavru doseljavaju monahe iz mnogih drugih manastira koje ukidaju; broj bratije se penje na 85 velikim delom iskusnih kaludjera; dolazi do kratkotrajnog duhovnog procavata
  • krajem 50-ih – Muzej postaje rasadnik bezboznicke propagande, u manastir se dovode reke turista i djaka kojima se pokazuju “sve crkvene prevare i predmeti fanatizma”, sire se gnusne lazi o “mumificiranju leseva” (za koje cak ni “strucne komisije” ne nalaze nikakvu podlogu), pa zatim o “posebnim prirodnim uslovima” koji su uzrok za neraspadanje tela pecerskih monaha (sto ne moze biti tacno, jer se vecina monaha sasvim prirodno raspala, a neraspadnute mosti su veoma miomirisne i iz mnogih istice miro); za svaki slucaj se zasipaju kladenci Antonija i Teodosija koji sadrze lekovitu vodu; vernici nemaju pristup pesterama osim u redovnim posetilackim grupama sa narocitim vodicima koji ispiraju mozak i nadgledaju goste
  • 1961 – U vreme hristobornog predsednika Hruscova zatvara se manastir (koji jos od doba fasistickog osvajanja radi u donjoj oblasti), monasi se proteruju
  • 1988 – Crkvi se predaje deo zemljista spomen-muzeja i nekoliko zgrada radi obnove rada muskog manastira, bogoslovije, akademije i mitropolije, najpre oblast Daljnjih pestera; kao znak Bozije milosti tri drevne mirotocive glave pocinju ponovo da obilno toce miro (miro smesta salju na hemijsku analizu, a strucnjaci ustanovljavaju da je takva tecnost svojstvena i moguca samo kod zivih organizama); u iskopavanjima u Daljnjim pesterama otkrivaju keliju prep. Teodosija odmah do podzemne crkve Rozdestva Hristova
  • 1990 – Crkvi su vracene i Bliznje pestere
  • 1996 – Kijevo-Pecerski muzej postaje “nacionalni”
  • nov.1998 – avg.2000 – Obnova sabornog hrama Uspenja Presvete Bogorodice

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

IMENA SVETIH KOJI ZASIJASE U KIJEVO-PECERSKOJ LAVRI I ONIH KOJI TAMO POCIVAJU, KAO I SVIH ONIH RUSKIH SVETACA KOJI SE SPOMINjU U PATERIKU

H vek

Sveti mucenik Teodor Varjag, Kijevski († 983)

Sveti mucenik Jovan Varjag, Kijevski († 983), sin Teodora Varjaga, mosti mu u Bliznjim pesterama

Svetitelj Mihail, prvi mitropolit Kijevski i sve Rusije († 992), mosti mu od 1103. pocivaju u

Pecerskom manastiru

HI vek

Sveti ravnoapostolni blagoverni veliki knez ruski Vladimir, u krstenju Vasilije († 1015)

Sveti blagoverni knez Boris Rostovski, strastotrpac ruski, u krstenju Roman († 1015)

Sveti blagoverni knez Gleb Muromski, strastotrpac ruski, u krstenju David († 1015)

Sveti mucenik Georgije Sluga, koji postrada sa svetim Borisom († 1015)

Sveti prepodobnomucenik Mojsej Ugarin, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko

1031-1043)

Sveti blagoverni knez Vladimir Jaroslavic Novgorodski († 1052), sin svetog blagovernog kneza

Jaroslava Mudrog

Svetitelj Ilarion, mitropolit Kijevski i sve Rusije († oko 1053. ili 1066. kao pecerski shimnik)

Sveti blagoverni veliki knez Jaroslav Mudri, Kijevski, u krstenju Georgije († 1054)

Prepodobni Sudislav, knez Pskovski, zatvornik Kijevski, u krstenju Georgije († 1063)

Prepodobni Varlaam, iguman Kijevo-Pecerski (1055-1062) i Svetodimitrijevski, u Bliznjim

pesterama sahranjen († 1065)

Prepodobni Ilarion shimnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1066)

Prepodobni Jeremija Prozorljivi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1070)

Prepodobni Damjan prezviter, iscelitelj, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1071)

Svetitelj Leontije svestenomucenik, episkop Rostovski († 1073)

Prepodobni Antonije Kijevo-Pecerski, prvonacelnik monaskog zivota u Rusiji, u Bliznjim

pesterama sahranjen († 1073)

Prepodobni Teodosije Kijevo-Pecerski, nacelnik opstezica, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1074)

Sveti blagoverni veliki knez Svjatoslav Kijevski († 1076)

Sveti blagoverni veliki knez Izjaslav Kijevski, u krstenju Dimitrije († 1078)

Prepodobni Matej Prozorljivi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1085)

Prepodobni Jovan Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († pre 1088)

Prepodobni Nikon, iguman Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1088)

Svetitelj Nikolaj, episkop Tmutorokanski († posle 1088)

Svetitelj Jovan II, prorok, mitropolit Kijevski i sve Rusije († 1089)

Svetitelj Luka, episkop Bjelgorodski († posle 1089)

Svetitelj Isaija, episkop Rostovski († 1090)

Prepodobni Isaakije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1090)

Prepodobni Jovan, iguman Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1092)

Sveti prepodobnomucenik Grigorije Cudotvorac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

(† 1093)

Svetitelj Stefan, iguman Kijevo-Pecerski (1074-1077), docnije episkop Vladimira Volinskog († 1094)

Svetitelj Marin, episkop Jurjevski († 1095)

Prepodobni Agapit, Lekar besplatni, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1095)

Svetitelj German, episkop Novgorodski († 1096)

Sveti prepodobnomucenik Evstratije Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1097)

Sveti prepodobnomucenik Teodor Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1098)

Sveti prepodobnomucenik Vasilije Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1098)

Svetitelj Jefrem, episkop Perejaslavski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1098)

Prepodobni Zaharija Kijevo-Pecerski († posle 1098), sin Jovana Kijevo-Pecerskogo, u Bliznjim

pesterama sahranjen

Prepodobnih dvanaest Grka, graditelja Velike crkve Kijevo-Pecerske obitelji u cast Uspenja Presvete Bogorodice, u Bliznjim pesterama sahranjeni (XI v.)

Prepodobni Marko Grobar, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XI-XII v.)

Prepodobni Teofil Suzotocivi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XI-XII v.)

Prepodobni Jovan Bogougodnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XI-XII v.)

Prepodobni Teofil drugi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XI-XII v.)

Prepodobni Teodosije drugi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XI-XII v.)

Prepodobni Jovan drugi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XI-XII v.)

XII vek

Prepodobni Prohor Lobodnik, cudotvorac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1107)

Svetitelj Nikita, episkop Novgorodski († 1108)

Prepodobni Pimen Mnogobolesni, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1110)

Prepodobni Alipije ikonopisac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1114)

Svetitelj Mina, episkop Polocki († 1116)

Prepodobni Grigorije ikonopisac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim Pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Nikon Suhi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (nac. XII v.)

Prepodobni Nestor Letopisac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1114)

Prepodobni Pimen Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († posle 1114)

Sveti svestenomucenik Kuksa, prosvetitelь Vjatica, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama

sahranjen († posle 1114)

Sveti prepodobnomucenik Nikon, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († posle 1114)

Prepodobni Isaija Cudotvorac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1115)

Svetitelj Mina, episkop Polocki († 1116)

Svetitelj Teoktist, episkop Cernjigovski († 1123)

Sveti blagoverni knez David Cernjigovski († 1123)

Sveti blagoverni veliki knez Vladimir Monomah, Kijevski, u krstenju Vasilije († 1125)

Prepodobni Timotej, iguman Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1131)

Prepodobni Pimen Isposnik, iguman Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1141)

Prepodobni Spiridon prosfornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1141)

Prepodobni Nikodim prosfornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1141)

Prepodobni Nikolaj Svjatosa, knez Cernjigovski, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

(† 1143)

Sveti blagoverni veliki knez Igor Cernjigovski i Kijevski, strastotrpac († 1147)

Prepodobni Onisifor ispovednik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1148)

Svetitelj Simon, episkop Suzdaljski, u Bliznjim pesterama sahranjen (prva pol. XII v.)

Prepodobni Avraamije, iguman Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († do 1156)

Svetitelj Nifont, episkop Novgorodski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1156)

Prepodobni Dositej I, iguman Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1156)

Svetitelj Konstantin, mitropolit Kijevski i sve Rusije († 1159)

Prepodobni Jovan Mnogostradalni, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1160)

Prepodobni Erazmo Crnorizac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1160)

Prepodobni Akindin I, iguman Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1164)

Sveti blagoverni knez Izjaslav Vladimirski i Kijevski († 1165)

Sveti blagoverni veliki knez Rostislav Kijevski († 1167)

Prepodobna Evfrosinija igumanija, Polocka, u Daljnjim pesterama sahranjena († 1173)

Sveti blagoverni veliki knez Andrej Bogoljubski, strastotrpac († 1174)

Prepodobni Atanasije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1176)

Prepodobni Polikarp arhimandrit, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1182)

Prepodobni Ilija Muromac (Sobotok), Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († oko 1188)

Prepodobni Areta Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († najkasnije1190)

Prepodobni Tit jeromonah, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1190)

Svetitelj Lavrentije, episkop Turovski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1194)

Prepodobni Lavrentije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Silvestar Cudotvorac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Nektarije Poslusni, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Jovan Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Makarije Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Teofan Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Anatolije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Sveti prepodobnomucenik Anastasije djakon, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII v.)

Prepodobni Avraamije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII-XIII v.)

Prepodobni Onufrije Cutljivi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII-XIII v.)

Prepodobni Eladije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII-XIII v.)

Prepodobni Onisim Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XII-XIII v.)

XIII vek

Prepodobni Dositej II, iguman Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († oko 1218)

Svetitelj Simon, episkop Suzdaljsko-Vladimirski († 1226)

Svetitelj Antonije, arhiepiskop Novgorodski († 1231)

Prepodobni Akinidin II, iguman Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1232)

Sveti blagoverni veliki knez Georgije Vladimirski, mucenik († 1238)

Svetitelj Merkurije, episkop Smolenski, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1239)

Prepodobni Pamvo jeromonah, Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1241)

Sveti svestenomucenik Lukijan, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1243)

Svetitelj Serapion, episkop Vladimirski († 1275)

Prepodobni Sava Bogougodnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Avraamije Trudoljubivi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Luka Ikonom, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Sergije Poslusni, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Sisoje Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Teofil Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Aleksije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobnih trideset otaca Kijevo-Pecerskih, cije mirotocive glave pocivaju u Bliznjim pesterama

Prepodobni Jefrem prezviter, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Evstatije zlatar, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Jeronim Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Meladije starac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Pergije starac, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Pavle Cudesnoposlusni, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Meletije jerej, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Serapion jerej, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Filaret jerej, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Azarija Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Vasijan Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni David Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Jelisej Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Inokentije Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Isihije Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Joakim Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Nikifor Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Nifont Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Sergije drugi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Siluan drugi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Silvestar drugi, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Sisoje kanonarh, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Stefan Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Timotej inok, Kijevo-Pecerski, u Bliznjim pesterama sahranjen

Prepodobni Sisoje shimnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Pafnutije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Atanasije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Sofronije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Anatolije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Pior Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Isidor Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Lavrentije drugi Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Kasijan Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Teodor Cutljivi, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Amon Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Mardarije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Pankratije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Evlogije starac, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII v.)

Prepodobni Pavle Poslusni, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Mojsej Cudotvorac, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Martirije djakon, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Martirije Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Grigorije drugi Cudotvorac, zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen

(XIII-XIV v.)

Prepodobni Makarije djakon, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Zaharija isposnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Siluan shimnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Agaton Cudotvorac, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

Prepodobni Longin vratar, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIII-XIV v.)

XIV vek

Prepodobni Arsenije Trudoljubivi, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Zinon Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Ipatije Iscelitelj, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Josif Mnogobolesni, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Nestor Nepismeni, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Ruf Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Venijamin Zatvornik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Evtimije shimnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Tit Vojnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Ahila djakon, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Pajsije Bogougodnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Merkurije Isposnik, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Gerontije kanonarh, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Leontije kanonarh, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Anastasije drugi, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen

Prepodobni Varsonufije Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen

Prepodobni Genadije Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen

Prepodobni Gerasim Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen

Prepodobni Daniil starac, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen

Prepodobni Dimitrije Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Prepodobni Petar Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XIV v.)

Svetitelj Dionisije, arhiepiskop Suzdaljski († 1385)

XV vek

Prepodobni Stefan, iguman Mahriski († 1406)

Svetitelj Arsenije, episkop Tverski († 1409)

Prepodobni Ignatije arhimandrit, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1435)

Svetitelj Teofil, arhiepiskop Novgorodski, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1482)

Prepodobni Teodor, knez Ostroski, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen († oko 1483)

Prepodobni Kozma, iguman Jahromski († 1492)

Prepodobni Dionisije Scepa, jeromonah, Kijevo-Pecerski, u Daljnjim pesterama sahranjen (XV v.)

XVI vek

Prepodobna Julijanija deva, Oljsanska, u Bliznjim pesterama sahranjena († oko 1550)

Svetitelj Makarije Cudesni, mitropolit Moskovski i sve Rusije († 1563)

XVII vek

Svetitelj Petar Mogila, mitropolit Kijevski († 1647)

Sveti svestenomucenik Atanasije Brestovski († 1648)

Sveti pravedni Jovan mladenec, mucenik, Ugljicki, u Bliznjim pesterama sahranjen († 1663)

Sveti svestenomucenik Makarije Ovrucki, († 1678)

Svetitelj Teodosije, arhiepiskop Cernjigovski († 1696)

XVIII vek

Svetitelj Dimitrije, mitropolit Rostovski († 1709)

Svetitelj Jovan, mitropolit Toboljski († 1715)

Svetitelj Inokentije, episkop Irkutski († 1731)

Svetitelj Pavle, mitropolit Toboljski i svega Sibira, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1770)

Prepodobni Dositej, rasoforni monah († 1776)

Prepodobni Pajsije, rasoforni monah, Hrista radi jurodivi († 1793)

XIX vek

Prepodobni Teofil, jeroshimonah, Hrista radi jurodivi († 1853)

Prepodobni Partenije, jeroshimonah († 1855)

Svetitelj Filaret, mitropolit Kijevski, u shimi Teodosije, u Daljnjim pesterama sahranjen († 1857)

XX vek

Prepodobni Jona, shiarhimandrit Kijevo-Joninski († 1902)

Prepodobni Aleksije, jeromonah († 1917)

Vladimir svestenomucenik, mitropolit Kijevski († 1918)

Prepodobni ispovednik Kuksa, shiiguman († 1964)

Daleko od toga da su poznata sva imena prepodobnih otaca kijevo-pecerskih: ovde su nabrojani samo oni o kojima je ostalo pismeno svedocanstvo. Medju njima lezi telo i jednog malisana-mucenika kojeg je ubio Irod zajedno sa 14.000 drugih vitlejemskih malisana. Kijevska lavra je samo do pocetka 13. v. iznedrila oko 50 episkopa, koji su sluzbovali sirom Rusije. Prepodobni oci koji pocivaju u Bliznjim (Antonijevim) pesterama slave se 28. septembra, oni u Daljnjim (Teodosijevim) pesterama 28. avgusta, a zajednicki pomen se praznuje u drugu nedelju Velikog posta; naravno, mnogi od njih imaju i svoj poseban praznik.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SISTEMATSKI SPISAK PECERSKIH BOGOUGODNIKA

I. Spominju se u Pateriku, podvizavali su se i pogrebeni su u Lavri:

A) U Daljnjim pesterama

1. Teodosije iguman (1091. g. mosti nadjene i perenesene u prestoni lavrski hram, a 1240. sakrivene)

2. Pimen Isposnik, iguman († 1041)

B) U Bliznjim pesterama:

3. Antonije (pod zemljom)

4. Varlaam iguman († oko 1065)

5. Nikon iguman († 1088)

6. Nestor Letopisac († oko 1114)

7. Alipije ikonopisac († oko 1114)

8. Agapit Lekar († oko 1095)

9. Damjan prezviter, iscelitelj († pre 1074)

10. Onisifor prezviter, Prozorljivi († XII)

11. Jeremija Prozorljivi († oko 1070)

12. Matej Prozorljivi († oko 1088)

13. Isaakije Zatvornik († krajem XI)

14. Lavrentije Zatvornik († XII)

15. Atanasije Zatvornik († oko 1176)

16. Grigorije Cudotvorac († 1093)

17. Mojsej Ugarin († XI)

18. Jovan Mnogostradalni († oko 1160)

19. Pimen Mnogobolesni († 1110)

20. Prohor Lobodnik († 1107)

21. Marko Pesternik – Grobar († XII)

22. Teofil Suzotocivi († XII)

23. Jovan, brat Teofilov (u Pateriku se ne spominje ime; † XII)

24. Vasilije prepodobnomucenik († 1098)

25. Teodor prepodobnomucenik († 1098)

26. Evstratije prepodobnomucenik († 1097)

27. Kuksa svestenomucenik († XII)

28. Spiridon prosfornik († XII)

29. Nikodim prosfornik († XII)

30. Pimen Isposnik († XII)

31. Nikon Suhi († poc. XII)

32. Nikolaj Svjatosa (Svjatoslav; † 1143)

33. Erazmo († XII)

34. Areta († XII)

35. Tit prezviter († XII)

36. Polikarp arhimandrit († 1182)

37. Jefrem, ep. Perejaslavski († kon. XI)

38. Nifont, ep. Novgorodski († 1156)

39. Simon, ep. Vladimirsko-Suzdaljski († 1226)

40 – 51. Dvanaest majstora i ikonopisaca koji su dosli iz Carigrada (u Pateriku se ne daje njihov broj).

II. Ne spominju se u Pateriku, podvizavali su se i pogrebeni su u Lavri:

A) U Bliznjim pesterama:

52. Avraamije Trudoljubivi

53. Avraamije Zatvornik

54. Aleksije Zatvornik

55. Anastasije djakon

56. Anatolije

57. Grigorije ikonopisac

58. Eladije Zatvornik

59. Ilija Muromac (vojnik, prototip junaka ruskih narodnih pesama)

60. Isaija Cudotvorac

61. Jovan Isposnik

62. Luka ekonom

63. Makarije

64. Nektarije

65. Onisim Zatvornik

66. Onufrije Cutljivi

67. Sava

68. Sergije Poslusni

69. Silvestar

70. Sisoje Zatvornik

71. Teofan Isposnik

72. Teofil Zatvornik

73. Dionisije, arhiep. Suzdaljski († 1385; postrizenik Lavre; mosti su ili sakrivene, ili zametnute prilikom neprijateljskih napada).

B) U Daljnjim pesterama:

74. Agaton Cudotvorac

75. Ahila djakon

76. Amon Zatvornik

77. Anatolije Zatvornik

78. Arsenije Trudoljubivi

79. Atanasije Zatvornik

80. Venijamin

81. Vladimir svestenomucenik, mitropolit Kijevski († 1918; mosti pocivale u crkvi Vozdvizenja iznad Bliznjih pestera, 1992. g. nadjene i prenesene u Daljnje)

82. Gerontije kanonarh

83. Grigorije drugi Cudotvorac

84. Dionisije Zatvornik

85. Evtimije shimnik

86. Zaharija Isposnik

87. Zinon Isposnik

88. Ignatije arhimandrit († XV)

89. Ilarion shimnik (mozda mitropolit Kijevski)

90. Ipatije Iscelitelj

91. Josif Mnogobolesni

92. Kasijan Zatvornik

93. Lavrentije drugi Zatvornik

94. Leontije kanonarh

95. Longin vratar

96. Lukijan mucenik († XIII)

97. Makarije djakon

98. Mardarije Zatvornik

99. Martirije djakon

100. Martirije Zatvornik

101. Merkurije Isposnik

102. Mojsej Cudotvorac

103. Nestor Nepismeni

104. Pavle Poslusni

105. Pajsije Bogougodnik

106. Pamvo Zatvornik

107. Pankratije jeromonah

108. Pafnutije Zatvornik

109. Pior Zatvornik

110. Ruf Zatvornik

111. Siluan shimnik

112. Sisoje shimnik

113. Sofronije Zatvornik

114. Tit Vojnik (zamonasio se)

115. Teodor Cutljivi

116. Teodor, knez Ostroski (zamonasio se; † XV)

117. Filaret svetitelj, mitropolit Kijevski (Amfiteatrov; † 1857; mosti pocivale u crkvi Vozdvizenja iznad Bliznjih pestera, 1994. g. nadjene i prenesene u Daljnje).

V) U sabornoj crkvi Uspenja (ispod tla):

118. Pavle svetitelj, mitropolit Toboljski († 1770; skoncao u Lavri)

119. Petar svetitelj, mitropolit Kijevski (Mogila; † 1647)

III. Spominju se u Pateriku, podvizavali su se u Lavri, ali nisu u njoj pogrebeni:

[A) 120. Ilarion, mitropolit Kijevski (mozda gorepomenuti shimnik)]

b) Ostali – svetitelji predmongolskog doba koji su otisli iz Lavre:

121 – 122. German i Nikita Novgorodski

123 – 124. Isaija i Leontije Rostovski

125. Lavrentije Turovski

126. Luka Bjelgorodski

127. Marin Jurjevski

128. Mina Polocki

129. Nikolaj Perejaslavski

130. Stefan Vladimirski

131. Teoktist Cernjigovski.

IV. Nisu se podvizavali u Lavri, ali su u njoj pogrebeni:

A) U Bliznjim pesterama:

132. Jovan, prvomucenik ruski, sin Varjaga Teodora († 983)

133. Julijanija, kneginjica Oljsanska († najkasnije 1540 g.; mosti joj 1781. nacete u pozaru i prenesene u Bliznje pestere)

134. Merkurije, ep. Smolenski

B) U Daljnjim pesterama:

135. Evfrosinija Polocka (prestavila se u XII v. u Jerusalimu, odakle su mosti prebacene u Kijev, a 1910. g. u Polock; u Lavri je ostavljena grobnica prepodobne sa cesticom ruke)

136. Teofil, arhiep. Novgorodski († 1482)

137. Malisan kojeg je Irod ubio zbog Hrista (deo mostiju doneo u Lavru 1620. g. jerusalimski patrijarh Teofan)

138. Kliment, ep. Rimski († I. v.; glava donesena 988 g. iz Hersona Krimskog u Kijev i prvobitno je bila pohranjena u Desjatinoj crkvi)

G) Na drugim mestima:

139. Mihail, mitropolit Kijevski (savremenik sv. kneza Vladimira; mosti pocivale u Desjatinoj crkvi, i odatle prenesene u Bliznje pestere; od 1730. g. su u Uspenjskom soboru).

140. Vladimir, ravnoapostolni knez kijevski (glavu mu nasao sv. Petar Mogila prilikom iskopavanja rusevina Desjatine crkve; krajem 30-ih g. HH v. odneta iz Uspenjskog sobora na ispitivanje u Lenjingrad i bestraga nestala)

141. Stefan Arhidjakon, Prvomucenik (kaziprst doneo u Lavru poc. XVIII v. iz Moldavskog Njameckog manastira romanski arhiep. Pahomije, koji je kao penzionisan ziveo u Pecerskoj obitelji)

V. Ne spominju se u Pateriku, podvizavali su se u Lavri, ali nisu u njoj pogrebeni:

142. Serapion, ep. Vladimirski († 1275; upravljao Lavrom v 1249 – 1274 gg.)

143. Arsenije, ep. Tverski († 1409; lavrski postrizenik)

144. Stefan, iguman Mahriski († 1406; lavrski postrizenik)

145. Kozma, iguman Jahromski († 1492; lavrski postrizenik)

146. Atanasije Brestovski, svestenomucenik († 1648; ziveo u Lavri 1646-47 g.)

147. Makarije Ovrucki, svestenomucenik († 1678; ziveo u Lavri 1671-72 g.)

148. Teodosije, arhiep. Cernjigovski († 1696; lavrski postrizenik)

149. Dimitrije, mitropolit Rostovski († 1709; ziveo u lavri 1684-1686 g.)

150. Jovan, mitropolit Toboljski († 1715; lavrski postrizenik)

151. Inokentije, ep. Irkutski († 1731; lavrski postrizenik)

152. Pajsije Moldavski (Velickovski; † 1794; neko vreme ziveo u lavri)

153. Dositej, rasoforni monah († 1776; lavrski podviznik)

154. Pajsije, rasoforni monah, Hrista radi jurodivi († 1793; lavrski podviznik)

155. Teofil, jeroshimonah, Hrista radi jurodivi († 1853; lavrski podviznik)

156. Partenije, jeroshimonah († 1855; lavrski podviznik)

157. Aleksije, jeromonah († 1917; lavrski podviznik)

158. Jona, shiarhimandrit, osnivac Joninog manastira u Kijevu († 1902; pre podizanja svog manastira podvizavao se u nekoliko kijevskih manastira)

159. Kuksa, shiiguman, ispovednik († 1964; podvizavao se u lavri od 1913 g. do njenog zatvaranja, pa opet 1947-1951 g.)

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

AKATIST PREPODOBNIM I BOGONOSNIM OCIMA NASIM ANTONIJU I TEODOSIJU PECERSKIM

Kondak 1

Izabrani i Duha Svetoga ispunjeni, prepodobni i bogonosni oci nasi, Antonije i Teodosije, ruske zemlje preosobite biljke, precudesnog ruskog naroda ukrasi, meni nedostojnome koji hocu da vam vrsim pohvalno pojanje, ponizno vas molim, potamneli moj razum svetloscu date vam od Boga blagodati ozarite, mrak nepoznavanja prosvetlite, teskoce i prepreke razrusite, moju nemoc ukrepite, a sve nas sinove vase iz svih nevolja i napasti, jada i bolesti ocinski oslobodite, da u toploti srca iz dubine duse svi zajedno klicemo vam: Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Ikos 1

Andjelima prikladan zeleci zivot, odmah u mladosti svojoj sve ono krasno u svetu rasudno prenebregoste, i kao smece to od sebe odbacivsi, detinjim nogama izgaziste, a sebe citave na dar i prinos Hristu Bogu osvetiste; zato rasudjujuci takvu vasu svetu i bogoprijatnu odluku, prinosimo vam ovakvo pojanje: Radujte se, oci bogonosni, koji sve zemaljsko, dobro i krasno u svetu prezreste; radujte se, vi koji Hrista od mladosti svim srcem i svom dusom zavoleste. Radujte se, koji imetak i sve sopstvenosti roditelja ni u sta svrstaste; radujte se, koji blago i slatko igo Hristovo jos u detinjstvu na ramena uzeste. Radujte se, jer se upodobiste bogoprijatnom prinosu prepodobnog Avelja; radujte se, jer postadoste podrazavaoci bogoljubivog Noja u njegovom blagodarnom zrtvoprinosenju posle izlaska iz barke. Radujte se, vi koji tela svoja umesto ugojenih jaganjaca i telaca Stvoritelju svome prineste; radujte se, vi koji duse svoje umesto miomirisnog tamjana Hristu Spasitelju uzneste. Radujte se, vi koji srca svoja za svagdasnje sluzenje Bogu i Bozijoj Materi lepo pripremiste i potpuno predadoste; radujte se, vi koji sav svoj zivot, poput Samuila, u sluzenju Bogu sve do poslednjeg izdisaja krasno i bogougodno provedoste. Radujte se, vi koji mnogo mnostvo muzeva i zena, mladica i devojaka nauciste da vasem zivotu podrazavju; radujte se, vi koji blagi i slatki jaram Hristov mnogima osladiste. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 2

Svevidece oko Oca Svetlosti videci takvo vase Bogu veoma bogougodno postupanje i dusespasonosnu nameru, ako vas i ne ustroji odmah da skupa zivite, ipak vas ne posle dugo vremena sjedini i sastavi, kao sto sjedini i sastavi Pavla sa Petrom, da jedan jaram ponevsi, mnoge uvedete u nebeske obitelji; tome se diveci, mi blagodarno Bogu koji tako sve ustroji pojemo: Aliluja.

Ikos 2

Razum bogoprijatan i dusekoristan, Antonije svehvalni, za sebe samog i za ostale nastojeci da steknes, danju i nocu od svemilostivog Boga sa toplim suzama prilezno si iskao, prorocki zboreci: Pokazi mi, Gospode, put kojim cu poci. Zato covekoljubivi Bog, obazrevsi se na tvoje suzno molenje, metnu ti u srce da ne zadrzavajuci se u Atonsku Goru ides, a ti si se, kao drugi Avraam, prihvatio puta sa velikom gorljivoscu, ispunjavajuci Bozije naredjenje, zbog cega ti tako klicemo: Raduj se, oce Antonije, jer se upodobi drevnome Avraamu koji se po reci Bozijoj dobrovoljno i poslusno, bez jada i zalenja udalji od svojih srodnika i rodjaka; raduj se, sto se u vrlo daleku nepoznatu zemlju radi pronalazenja monaskog zivota po svojim snagama bezbrizno udalji. Raduj se, jer dugi, teski i premukotrpni put zustro i bez zabune predje; raduj se, jer na tome putu, kao negda Tovija, Andjela Bozijeg za saputnika imade. Raduj se, jer do Atonske Gore, po tvojoj zelji i Bozijoj volji, srecno stize; raduj se, jer mnoga tamo duhovna blaga i dusekorisne riznice stece. Raduj se, jer svojim mudroljubivim zivotom u postu i molitvi, neumornom trudu i bdenju, i bespogovornom poslusanju, Boga radi, mnoge tamo zadivi; raduj se, jer se u inockim trudovima i podvizima izjednaci sa velikim starcima Svete Gore. Raduj se, Antonije, sto kao bogomudra pcela od otaca koji se tamo trudjahu kao sa razlicitih cvetova sladost inocku sabra; raduj se, ti koji tu istu sladost u otacastvo oprezno prenese, i tamo blagouspesno zasadi i odnegova stostruko. Raduj se, jer si u monastvo tom istom sladoscu mnoge, a medju njima i Teodosija velikoga u reci i delu privukao; raduj se, jer si sabranu svoju bratiju duhovnom sladoscu izobilno nasitio i u vrlinama ukrepio. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 3

Kad se sila Visnjega u tvoje cisto i neporocno srce useli, preblazeni Teodosije, tako te citavoga Bozijom ljubavlju raspali, da te nauci i urazumi od svega zemaljskog i privremenog udaljavati se i ono beskonacno stalno traziti. Zato, gledajuci takvu tvoju gorljivost i usrdnost za spasenje duse, umilno Svesilnom Bogu pojemo: Aliluja.

Ikos 3

Imao si, preblazeni oce Teodosije, preveliku zelju da posetis sveta mesta u Jerusalimu, i za to zeljeno delo nasao si priliku pridruzivsi se onima koji idjahu u Jerusalim, ali zlobni vrag ti smetnju i prepreku napravi, jer nahuska tvoju majku, koja za tobom trcavsi i stigavsi te, kao zlocinca svezanog u dom dovuce, pa te posle mnogog bijenja cvrsto u kuci pritvori, a ti si, kao dijamant, ova stradanja strpljivo podneo, pa potom kad bese pusten iz pritvora, opet se podesno predade pecenju hleba za crkveno liturgisanje, i tome diveci se ovako ti klicemo: Raduj se, oce Teodosije, nepokolebljivi i nerazrusivi stube strpljenja; raduj se, precudesni i prekrasni uzore poniznosti i krotosti. Raduj se, jer teska majcina bijenja i gazenja nogama vedro i muzevno pretrpe; raduj se, jer njena laskanja i poljupce sebi u smrtonosnu ranu svrsta. Raduj se, ti koji sluzenje Bogu i Bozijoj Materi iznad svega zdusno zavole; raduj se, sto crkvenom sluzenju sa svakom usrdnoscu od detinjstva prianjase. Raduj se, ti koji poruge i podsmehe vrsnjaka sebi u cast svrsta; raduj se, jer svima starima i mladima sebe kao uzor poniznosti i krotosti predstavi. Raduj se, sto svima koji te vredjahu pregresenja zdusno oprosti; raduj se, jer te svi vrlinski ljudi vise nego tvoje vrsnjake hvaljahu, voljahu i postovahu. Raduj se, jer se dobrom naravi i blagocascem krasnije nego svetlim odecama ukrasi; raduj se, ti koji majcinska i vlastelinska odela u skverno blato svrsta. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 4

Od bogomrskih strasti i talasanja nenadjacan si se javio, prepodobni oce nas Teodosije, posto tvoju odluku da neprestano dvoris Gospoda svagda imajuci u umu i u srcu, svaki dan si se ka sve vecim trudovima pruzao, i svaki dan si nastojao da budes prijatniji i omiljeniji Bogu, a svako svetsko sladostrasce i castoljublje pobedjujuci, Jedinome Bogu stalno si pojao: Aliluja.

Ikos 4

Cuvsi, preblazeni oce Teodosije, za tvrdi i ostri zivot svetog Antonija u pesternom pritvoru, zustro, kao jelen na izvore vode, tajno od svoje majke njemu si trcao, pa tamo dospevsi prilezno si ga molio da te u svoj sazivot primi i u broj inoka upise, i on, providevsi Blagodat Boziju koja u tebi zivljase, neodlozno naredi da se metne na tebe inocki obraz, a ti blagodareci za to Bogu Dobrotvoru, oberucke si se prihvatio inockog zivota, i skupa sa Antonijem neprestano si se trudio, pa na to pomisljajuci tako vam klicemo: Radujte se, Antonije i Teodosije, osnivaci inockog zivljenja; radujte se, najprviji nastavnici monaha pocetnika u Rusiji. Radujte se, uvodioci onih koji vam dolaze u monasku luku, kao u neku bezbednu ladju; radujte se, predobri upravitelji onih koji se valjaju po pucini ovoga sveta. Radujte se, jer svetske bure, talasanja i pometnje u tisinu mudro privodite; radujte se, jer u dobro i spasonosno pristaniste sve ljubazno upucujete. Radujte se, jer raspomamljene pobune neprijatelja mudro umirujete; radujte se, jer od svih neugodnih uzburkanja one koji vam priticu lako spasavate. Radujte se, vi koji sve pod svoj pokrov i zastitu ocinski primate; radujte se, vi koji bez pristranosti od svih napasti i beda stitite. Radujte se, vi koji se za nevoljnike svagda i u svemu i na svakom mestu dobro zauzimate; radujte se, jer ste uvek posrednici ugrozenih, zlostavljanih i omalovazavanih. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 5

Bogojavljene zvezde koje na svodu ruskom objavi nadzemaljsko sunce, koje zrakama visoke vase svetosti mnoge prosvecujete, mnoge na put bogopoznanja upucujete, mnoge ka monahovanju privodite, a mnoge u vrlinama, ostrom i mukotrpnom zivotu utvrdjujete i ukrepljujete; gledajuci kako se ova Bozija volja u vama dobro ispuni, pojemo blagodarno Svemilostivom Bogu: Aliluja.

Ikos 5

Videvsi vas bogougodni zatvornicki zivot u pesterama kao u grobovima, mnogi se umiljavahu dusama i srcima se sakrusavahu, pa zurno kod vas spasenja trazeci priticahu ponizno moleci da i njih ucinite zajednicarima takvog zivota i posvetite za svagdasnje sluzenje Bogu, a vi, secajuci se Onoga koji rece: Koji meni dolazi, necu ga isterati napolje, – sve dosljake ljubazno primaste i ocinski poucavaste. Zato vas vencavamo ovakvim opevanjem: Radujte se, preblazeni oci, koji mnoge od ropskog jarma svetu u slatku slobodu duha izvedoste; radujte se, jer mnoge da istinski Hrista dv?re i iskreno da mu sluze nauciste. Radujte se, jer svojim vrlinama, kao negda Mojsej u zemlju obecanu, mnogima put otkriste; radujte se, jer mnoge ne u Zemlju obecanu, vec u sama nebeska obitalista uvedoste. Radujte se, vi koji ne samo recju, nego puno vise delom i usrdnom molitvom Bogu svoje ucenike i sledbenike poucavate: radujte se, vi koji svoje suzitelje monaskim pravilima krasno i bogodostojno upravljate. Radujte se, jer one koji su optereceni raznim napastima i iskusenjima brzo potpomazete; radujte se, jer napadanim i tesko ugnjetavanim svagda pomazete. Radujte se, jer one koje protivnici nadjacavaju, ali oni ne ocajavaju i bogonadno vas u molitvi prizivaju, vasom iznenadnom ispomocu potkrepljujete; radujte se, jer svaki neprijateljski nalet odvracate. Radujte se, sto duhovno stado koje sabraste budnim okom stalno nadzirete; radujte se, sto svoje ucenike i naslednike neprestano na put Bozijih zapovesti upucujete. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 6

Propovedan i svuda premnogo hvaljen bese vas, prepodobni oci, bogougodni i tihovni zivot; jer samo videvsi ili cuvsi kako ga u nesticanju i pesternim zatvorima provodite, ko nije pomislio da ste vise andjeli nego ljudi?! Svako, cudeci se strpljenju vasem i razlicitom umrtvljivanju tela, i uzvracajuci Bogu primerenu blagodarnost, zajedno s vama pojase pesmu: Aliluja.

Ikos 6

Sijate u krugu ruske crkvene oblasti, preblazeni, jer iako same sebe u tamne pestere kao pod posudu zatvoriste, ipak zrakama vasih podviga i vrlina sve okolne krajeve ozariste i prosvetliste bas kao sto ovo culno sunce ozaruje i prosvetljuje svet, pa tako mnoga srca na bogougodan zivot podstakoste i zagrejaste i sposobna za dobrocinstvo uciniste, kao sto i sunce zagrevajuci zemlju cini je sposobnom da prorasta razno drvece i plodove i poljske biljke i svako zelenilo na sluzbu ljudima i zivotinjama. Za to blagodareci Bogu, prinosimo vam ovakvo pojanje: Radujte se, prosvetitelji onih koji prebivaju u pomracenosti strastima; radujte se, urazumitelji onih koji zive u sujeti i samozaboravu. Radujte se, rukovodioci onih koji su u nedoumici i zabludi; radujte se, upravitelji onih koji pocinju da dobro zive. Radujte se, ukrepitelji onih koji posustaju u dobru i koji se kolebaju od malodusnosti i camotinje; radujte se, jer probudiste one koji u nemaru spavahu. Radujte se, budnosti i trezvenosti predobri ucitelji; radujte se, nemara i besposlice izvesni progonitelji. Radujte se, trudoljublja, koje je svakog dobra pocetak i utvrdjenje, najtopliji ljubitelji; radujte se, cistog i neporocnog zivota neuspavljivi cuvari. Radujte se, svih ka spasenju izvrsni i verni vodici; radujte se, svih koji hoce da blagocastivo i bogougodno zive mudri nastvanici. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 7

Hoteci da vasem dobrom postupanju napravi smetnju i prepreku, svezlobni vrag protiv vas kneza gnevom razeze i ljutnjom raspali zbog postriga u monastvo njegovih slugu, vise od ostalih omiljenih, nekog evnuha i sina boljarskog, tako da vam nuzda bese da svoja pesterna obitalista ostavite i drugde se preselite; medjutim ne veseljase se zlobnik dugo ovom svojom izmisljotinom, posto dobrodusni knez, urazumljen svojom bogobojazljivom suprugom, uskoro poznade vasu nezlobivost, i uvidevsi vraziju vestinu i prepredenost, posla k vama s molbom da se opet vratite na svoje proslo prebivaliste, i tome se obradovavsi blagodarno zapevaste Bogu: Aliluja.

Ikos 7

Novog truda i novog podviga po povratku u vasa pesterna obitalista prihvatili ste se, oci prepodobni: na sirenje monaskih kelija i na pravljenje molitvenog hrama nelenjivo se baciste da gordost podmuklog vraga pogazite i njegovo bestidno bezumlje posramite, a sabranu bratiju na bogougodan i vrlinski zivot jos vise podstaknete, i na usrdnije Hristu Bogu sluzenje pokrenete, a gledajuci na to umnim ocima mi vam ovako uzvikujemo: Radujte se, pesternog inockog zivljenja trudoljubivi pronalazaci i revnitelji; radujte se, monaskog zivota topli i preslavni zastitnici. Radujte se, vasih obitelji bodri i neuspavljivi cuvari; radujte se, knezevskog gneva i ljutnje najponizniji ukrotitelji. Radujte se, dusmana i neprijatelja vasih istinski i nelicemerni ljubitelji; radujte se, onih koji vam cine nepravde i stvaraju napasti pravedni volitelji. Radujte se, zapovesti i nauma Bozijih najusrdniji ispunjivaci; radujte se, cistome i neporocnom zivotu predvodnici naklonjeni. Radujte se, kreposti i poboznosti ucitelji preosobiti; radujte se, onih koji se podvizavaju u blagocascu i trude u dobrocinstvu svesilni silom Hristovom pomocnici. Radujte se, u monaskim trudovima neutrudivi podviznici; radujte se, stadu koje sabraste neoborivi u svemu pobornici. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 8

Vas cudni i veoma mukotrpan zivot ne samo ljude na zemlji, vec i andjele na nebu zadivi: jer vi, zatvorivsi se u pesterama kao u tamnim grobovima, sveusrdno u toploti srca i duse Jedinoga Boga dvoriste, da ta danju i nocu Stvoritelju svome prinosena sluzenja budu nepoznata i neznana svetu, a da se poznata i znana Samom Tvorcu pokazu. Zbog toga mi Bogu, Koji vas tako nauci i urazumi, uvek pevamo: Aliluja.

Ikos 8

Sva vasa gorljivost, preblazeni i bogonosni oci, i sve staranje bese oko toga da se stalno svezlobnom neprijatelju roda hriscanskog protivite i gordu mu glavu gazite i satirete, a sveopstog Tvorca zajedno sa ucenicima svojim u dusama i telima vasim proslavite, pa u ovoj vasoj dobroj teznji i bogougodnom podvigu ukrepljavani silom odozgo, toliko uznapredovaste da sve mogoste u Hristu Isusu koji vas ukrepljivase. Stoga i slava Bozija zasija iz pestera vasih i ozari sve krajeve zemlje, i radi toga vam ovakvo pohvalno pojanje predajemo: Radujte se, hvale i casti Bozije u svetu neumorni revnitelji i propovednici; radujte se, visokoumne vrazije gordosti jaki ponizitelji. Radujte se, neprijateljskih nasrtaja i vredjanja hvalodostojni unistitelji; radujte se, neprijateljskih zamki i pogubnih smicalica junacni sprecavaoci. Radujte se, vi koji se dubokom poniznoscu i krotoscu kao dragocenim biserima ukrasiste; radujte se, vi koji u tim bogoomiljenim vrlinama mnoge utvrdiste. Radujte se, jer se u isposnistvu i uzdrzanju na drevne pustinozitelje ugledaste; radujte se, jer u neumornoj molitvi bez ikakve dosade i camotinje dane i noci provodiste. Radujte se, sto nauciste vase sledbenike da u takvoj molitvi dobro prebivaju; radujte se, sto nam pokazaste nacin i put kako bodrovati protiv vrazijih nasrtaja i savladjivati ih. Radujte se, vi koji protiv umnih neprijatelja post, molitve i kolenopreklonjenja umesto oruzja upotrebiste; radujte se, jer takvim vasim tesnim i mukotrpnim zivotom Boziju slavu u svetu uvecaste. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 9

Svaki cin ljudske vrste, od siromasnih i bogatih, od niskorodnih i visokorodnih, posmatrajuci vas ponizni i vrlo ostar zivot, odavase Bogu veliku blagodarnost i premnogo proslavljase Njegovu dobrotu i neizrecivo milosrdje, sto vas ustroji da prohodite taj teski i mukotrpni zivot, da vi mnoge izvedete sa dusepogubnih staza i pastirski ih na stazu spasenja uputite, poucavajuci ih da uvek pevaju Stvoritelju i Promislitelju: Aliluja.

Ikos 9

Besednici izabrani se pokazaste, preslavni oci nasi, ali vi ne besediste po obrascu ovoga sveta, jer ono sto ovaj svet voli vi sa svom usrdnoscu omrznuste, a sto on ublazava i veoma postuje vi prezreste, i daleko to od sebe odbacivsi kao nepotrebno i beskorisno smece, nogama ga svojim pogaziste; zato od svih primate ovakvo pohvalno postovanje: Radujte se, sveta i svih njegovih slasti, krasota i prelesti odvazni preziraci; radujte se, inockog nesticanja i siromastva najtopliji ljubitelji. Radujte se, tela svoga i svih telesnih cula surovi umrtvitelji; radujte se, krotosti, poniznosti i uzdrzanja stalni volitelji. Radujte se, jer svu vasu utehu i blazenstvo u siromastvo i nesticanje metnuste; radujte se, jer tihovanjem i udaljavanjem od sveta sebe vrlo prolepsaste. Radujte se, sto staranje za same sebe na Boziji Promisao staviste; radujte se, sto slatka jela i grlu ugodna pica nikada ne zazeleste. Radujte se, vi koji meka i svetla odela na sebe nikada ne metnuste; radujte se, vi koji dragocene ukrase kroz citav vas zivot svagda s ljubavlju nosiste. Radujte se, koji umesto izabrane hrane mnogodnevnim postom i ostrim umrtvljivanjem tela sebe hraniste; radujte se, koji umesto slatkog pica srdacnim suzama sebe napajaste. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 10

Premilosrdni Bog koji hoce da mnoge spase, obracenje i spasenje svih milostivo ocekujuci, pokaza vas kao druge apostole Rusije, da vama mnoge urazumi i na pravi put spasenja uputi, a vi se na tome apostolski potrudiste, nelenjivo poucavajuci one u neznanju evandjelske istine, pravoverju ih privedoste, a cuvanju Bozijih zapovesti i bogougodnom i cistom zivotu recju i delom neprestano pobudjivaste, pevajuci Bogu pomocniku: Aliluja.

Ikos 10

Zidina tvrda i cvrsta ograda se pokazaste, svehvalni oci, onima koji vam pribegavahu, jer ne samo da ruku pomoci onima koji zeljahu da sa vama monahuju milostivo davaste, nego i opterecene i pritesnjene raznim svetovnim poslovima, napastima i obavezama tesiste kao roditelji svoja ceda u navali strasti i bolesti, svojim staranjem im pruzajuci rasterecenje i ocinskom neznoscu im tegobu jada olaksavajuci. Za takvo vase dobrotvorstvo, ovakvo vam uzvracamo blagodarno pojanje: Radujte se, nevoljnicima i ugrozenima raznim napastima brzi pomocnici; radujte se, ostecenih i zlostavljanih izvesni zastitnici. Radujte se, uzburkivanima teskim napadajima ovog sveta predobri kormilari; radujte se, ubogih i onih u mukotrpnom siromastvu svestedri obogatitelji. Radujte se, izgladnelih i gladujucih milostivi krmanosi; radujte se, nesnosnom zedju paljenih i pritesnjavanih predivni osvezivaci. Radujte se, vi koji lisenima odece i krova u nedrima milosrdja Bozijeg zaklon i utociste otkrivate; radujte se, slepih, a ponajvise onih koji se u zakonu Bozijem varaju, precudesni rukovodioci. Radujte se, bolestima i teskim obolenjima obuzetim i morenim premudri izlecitelji; radujte se, svih napasti, nevolja i jada silni i snazni progonitelji. Radujte se, svakog privremenog i vecnog dobra davaoci; radujte se, onih koji vam s verom priticu od svih tegobnih okolnosti topli zastitnici. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 11

Pojanje koje vam prinosimo, bogonosni oci, nije dovoljno za pohvalu preslavnih vasih podviga i trudova nadljudskih, jer vam zivot prevazilazase zivot ljudski, andjelskome se upodobljavajuci, zato pohvale od andjela vise nego od ljudi treba da vam se prinose; videci, medjutim, nasu usrdnu teznju, ljubazno primite pojanje koje vam prinosimo, a nas od greha i svake skverni i necistote vasim molitvama ocistite, da svaki dan i cas cistim srcem pojemo Bogu: Aliluja.

Ikos 11

Na zemaljskom krugu javiste se kao svetlodavna svetila ispunjena Bozijom blagodacu, oci preblazeni, svu vaseljenu iz podzemnog pesternog skrovista presvetlim vasim vrlinama jasno prosvetljujuci, jer vasa dela zasijavsi iz podzemnih pritvora toliko svemu svetu na saznanje i poznanje dodjose, da ih i Istok ublazava i Zapad velica, i Jug hvali i Sever premnogo proslavlja. Zato vam i mi ovako iz ljubavi pripevamo: Radujte se, svih vrlina nelenjivi ispunjivaci; radujte se, mnogih monaskih obitelji predobri graditelji. Radujte se, svake vrline presvetla ogledala; radujte se, vasih obitelji cvrsti i nesavladivi branici. Radujte se, prekrasna i precudesna Duha Svetog obitalista; radujte se, svih bogougodnih i blagoprijatnih dela preuresena smestista. Radujte se, jer Tvorcu i Bogu svome u privremenom zivotu dobro ugodiste; radujte se, jer se na ishod iz ovog privremenog i prenapornog zivljenja prekrasno pripremiste. Radujte se, jer vase ucenike, kao prava ceda, ne samo u ovom zivotu, nego i pri ishodu ponajpre na bogougodno zivljenje uputiste; radujte se, jer tim ucenicima po odlasku odavde nevidljivo saprebivanje i svagdasnju saradnju i pomoc obecaste. Radujte se, sto u nebeske obitelji bogopomognuto bez ikakve prepreke udjoste; radujte se, jer platu veliku za vasa monaska zlopacenja od Svestedrog Isplatioca primiste. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 12

Blagodat koju Svemilostivi i Svedarezljivi Bog od svojih neiscrpnih riznica davase, nikad u vama ne bi prazna i beskorisna, nego stalno obilan plod tvorase, kao dobro zrno ubaceno u dobru zemlju; vi, naime, upodobivsi se vernim i mudrim slugama koji od svog gospodara uzese talante, silama odozgo vam davanim toliko trudoljubivo radiste da bi i Bogu prijatni i mili se pokazali i sebi u nebeskim stanovima stekli beskrajnu naknadu, neprestano pojuci Bogu: Aliluja.

Ikos 12

Opevajuci vas tihovni zivot sa Jedinim Bogom, sasvim od zitejskih i svetovnih staranja udaljen, hvalimo pacenicke trudove i podvige vase, postujemo dnevna i svenocna bdenja i molitve, slavimo cesta prostiranja i kolenopreklonjenja, i castimo sva ona umrtvljivanja ploti i skrusivanja duha sto ljubavi radi Hristove vedro preduzeste, pominjemo ujedno i nagrade koje od Pravednog Sudije i Isplatioca Boga obilno primiste, ovako pojuci: Radujte se, vi koji se u nebeskoj beskrajnoj slavi andjelima upodobiste; radujte se, vi koji cast ravnu patrijarsima primiste. Radujte se, u cin proroka, kao oni koji imaju dar proricanja, upisani; radujte se, zboru apostola i evandjelista, kao oni koji recju i delom Hrista blagovestise, pribrojani. Radujte se, u skup mucenika, kao oni koji mnogo Hrista radi pretrpese, blagocasno primljeni; radujte se, u saboru ispovednika dostojanstvom ispovednistva odlikovani. Radujte se, sa devstvujucima kao devstvenici uzvelicani; radujte se, jer sa svima svetima dobro Bogu ugodivsi, udeo i nasledje nadjoste. Radujte se, jer se preslatkim i blazenim licegledanjem Presvete Trojice stalno nasicujete; radujte se, jer se posle inockih podviga i posnickih trudova beskrajnim uspokojenjem nasladjujete. Radujte se, sto se nasledja neizrecenih blaga, prepodobnima od veka pripremljenih, pravedno udostojiste; radujte se, sto se Carstva Nebeskog koje u sebi sadrzi sve sladosti i krasote, sva velicanstva i blazenstva koja um ljudski prevazilaze, zajednicari i posednici javiste. Radujte se, Antonije i Teodosije, monaskog u Rusiji zivota prvonacelnici.

Kondak 13

O preblazeni i svake casti dostojni oci bogonosni, Antonije i Teodosije Pecerski, ovo malo moljenje koje vam mi nedostojni iz ljubavi prinosimo, ljubazno primivsi, svoje a ujedno i nase otacastvo od svih protivnickih napada i neprijateljskih nasrtaja nepokolebivo i neosteceno sacuvajte, a nas koji sinovski s verom i ljubavlju vama priticemo, od svake nevolje, jada i napasti ocinski izbavite, da stalno blagodarno pojemo za vas Bogu Spasitelju: Aliluja.

(Ovaj se kondak cita tri puta, a zatim se opet cita Ikos 1 i Kondak 1)

Tropar prepodobnim Antoniju i Teodosiju Pecerskim, glas 3:

Dvoje pocetnih ruskih svetila pocastimo, Antonija Bogom poslanog i Teodosija Bogom darovanog, posto oni prvi u Rusiji, ravnoangelskim zivotom zasijavsi sa gora Kijevskih, osvetlise otacastva naseg sve krajeve i pravi put ka nebu mnogima pokazase, i postavsi prvooci inocima, zborove spasavanih Bogu privedose, i sada predstojeci u visinama neugasivoj Svetlosti Bozanstva, mole se za duse nase.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

AKATIST SVIM PREPODOBNIM KIJEVO-PECERSKIM

Kondak 1

Bogoizabrani tabore i zbore bogokrasni, prepodobni oci nasi pecerski, cudesa mnogih izvori, inockog, isposnickog opstezica u Rusiji prvoucitelji i nastavnici, osmeljujemo se da vam od dusevne zelje prinesemo ovo pohvalno pojanje. A vi, imajuci veliku smelost prema Podvigopolozniku Hristu Bogu nasem, molite Mu se, molim vas, da se izbavimo od svih beda i zala, da vam sa blagodarnoscu uzvikujemo: Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Ikos 1

Andjeloslicni pozeleste zivot, oci bogomudri, od svetovnog mnogometeznog nemira pobegoste, u pestere tesne i tamne se useliste, gde preduzeste velike trudove i podvige da Hrista pridobijete; zato i slusate od nas nemocnih i gresnih ova opevanja: Raduj se, Antonije, uzdrzanja, poniznosti, poslusnosti i tihovanja ogledalo; raduj se vere pravoslavne cvrsti branice. Raduj se, Teodosije, monaska pohvalo; raduj se, obitelji tvoje velelepna slavo. Raduj se, Mihaile, prvi arhipastiru nas i ucitelju; raduj se, vere Hristove usrdni sadioce i idolosluzenja iskorenjivacu. Raduj se, Prohore, cudotvorce sveblazeni, koji hlebovima od biljki i solju od pepela nahrani ljude koji od gladi skapavahu. Raduj se, Jovane, koji postom neizrecivim zasija. Radujte se, Teodore i Vasilije, koji se u privremenom zivotu svezom uzajamne ljubavi Hristove vezaste; raduj se vi koji od koristoljubivog kneza Mstislava tvrdo postradaste. Raduj se, sto i posle blazene koncine vase u jednoj grobnici druzeljubivo pocivate; raduj se, jer u istom casu pred presto Boziji stadoste. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 2

Kad vide Hristos Gospod da se u ime Njegovo sastadoste da zajedno zivite, nadje se medju vama, ispomazuci vas u raznim podvizima, a najvise u ratu sa duhovima zlobe podnebesne, i obogacivase vas blagodacu Duha Presvetoga: jednome dajuci dar prorostva, drugome darove iscelenja, trecem vlast da izgoni neciste duhove, a vi, primivsi ovu blagodat, ne uznesoste se svojim duhom, vec u prostoti duse i srca sa poniznoscu i blagodarnoscu Dobrodavcu Bogu pesmu pevaste: Aliluja.

Ikos 2

Imajuci razum neuzdrmljiv i naoruzavsi se cvrstom verom u Boga, drzaste se puta spasonosnog, oci prehvalni, koji i dovrsiste preslavno uz pomoc Hrista i Preciste Njegove Matere; tu pomoc i nama koji hocemo da podrazavmo vasem bogougodnom zivotu, izmolite kod prestola Svevisnjega, da vam blagodarno zapevamo: Raduj se, Polikarpe, glavo presvetla, koji zitija svetih dokraja napisa i sabravsi sastavi; raduj se, jer si sa njima kod prestola Presvete Trojice stao. Raduj se, Varlaame, ume blagodatni, koji tamnu i tesnu pesteru pretpostavi svetlim i prostranim palatama; raduj se, ti koji zlatotkane haljine zameni monaskim krpama. Raduj se, Damjane, iscelitelju besplatni, koji molitvama i svetim jelejem bolesne lecase; raduj se, jer sazivot na nebesima sa prepodobnim Teodosijem sebi izmoli. Raduj se, Nikodime, koji se na pecenju svestenih hlebova trideset godina trudjase. Raduj se, Lavrentije, koji se u najtesnijem pritvoru trideset godina podvizavase. Raduj se, Atanasije, koji dar suza i umilenja od Gospoda dobi. Raduj se, Erazmo, jer za ukrasavnje hrama Bozije Matere stece od Hrista u Nebeskom Carstvu palatu neizrecive krasote. Raduj se, Luka, zapovesti Bozijih usrdni cinitelju. Raduj se, Nektarije, poslusanja nelenjivi ispunjivacu. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 3

Silom i blagodacu datom ti odozgo, Agapite blazeni, u zivotu svome razne bolesti lecase. Ova blagodat i sila i sada ti je svojstvena, cak se jos i uveca. Zato te molimo: isceli nasa obolenja, izleci strasti dusevne i telesne, da zdravi dusom i telom zapevamo Hristu koji te proslavi: Aliluja.

Ikos 3

Imajuci kod sebe veru, ljubav i usrdje, bicete posrednici zivota vecnog, oci bogoprijatni! Vase su molitve mnogomocne kod prestola Bozijeg; zato vam i pribegavamo kao nasim velikim pomocnicima i zastupnicima, ovako vas slaveci: Raduj se, Jovane, sto si poslusnost pokazao i posle svoje koncine; raduj se, jer si starijem bratu svoj samrtni odar ustupio. Raduj se, Teofile, jer si se bratovljevom poslusnoscu od gneva iscelio; raduj se, jer si umesto gneva umilenje i neprestane suze zadobio. Raduj se, Kuksa svestenomucenice, jer si mnostvo neznabozaca Hristovoj veri priveo; raduj se, jer su za Hrista tebi i uceniku tvome glavu odsekli. Raduj se, Aleksije, umne molitve dobri cinitelju. Raduj se, Grigorije, svetih ikona pobozni slikaru. Raduj se, Sava, cuda velikih tvorce. Raduj se, Sergije, poslusanja prehvalni ljubitelju. Raduj se, Merkurije, zivota besplotnih revnitelju. Raduj se, Pimene mnogobolesni, na Boga cvrsti uzdanice. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 4

Burni i siroki put svetovnog zivota omrznuvsi, svedusno zavoleste usku i mukotrpnu stazu monaskog zivota i njome usrdno potrcaste, oci bogomudri; zato i Gospod, videci vasu dobru teznju, zapovedi andjelima Svojim da vas potpomazu i ukrepljuju. Radi toga Hristu koji hoce da se svi ljudi spasu pojemo: Aliluja.

Ikos 4

Cuse ljudi da je Gospod vasa tela proslavio svetom neiskvarivoscu i darovao vam blagodat da isceljujete obolenja i bolesti, zato vam, rukovodjeni verom, priticu sa istoka, zapada, severa i juga, hvaleci vas ovakvim pozdravima: Raduj se, Nestore, prvi ruski povesnicaru; raduj se, zitija svetih otaca pecerskih pripovedacu i usrdni im u svemu podrazavaoce. Raduj se, Evstratije, odvazni mucenice i isposnice, koji postrada slicno kao sam Hristos; raduj se, ti koji sve rane Gospoda Isusa na telu svome ponese. Raduj se, Eladije, zatvornika pohvalo. Raduj se, Jeremija, prozorljivih slavo. Raduj se, Mojseje, celomudrenosti svetilo. Raduj se, Jovane, devstva pobedo. Raduj se, Marko, cije casne ruke grobove svetima iskopase. Raduj se, Nikolaju kneze, koji se bratiji pecerskoj svecelo preda na poslusanje. Raduj se, Grigorije, koji utapanjem u reci primi blazenu koncinu, i cije se precasno telo u keliji cudesno nadje. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 5

Vide Dionisije bogomudri kako u grobovima svetoliko pocivaju vasa tela koja udje da okadi na dan Pashe Hristove, i od obilja ljubavi i poboznosti prema vama povika: Sveti oci i braco, sad je Veliki dan – Hristos vaskrse! I, o cuda! cu odmah od vas gromoglasno: Vaistinu vaskrse! Diveci se tome preslavnom cudu, pojemo vaskrslome Hristu Bogu koji prebiva u vek vekova: Aliluja.

Ikos 5

Vi ste umne zvezde pesternog neba, oci prehvalni, koji put inockog zivota osvetljujete i na krugu Ruske Crkve Pravoslavne presvetlo blistate. Slava vasih svecasnih podviga, naime, do svih krajeva sveta protece, a ispovedanje vase svete vere svu vaseljenu oblista; zbog toga se osmeljujemo da vam prinosimo ova nasa uboga pojanja: Raduj se, Onisime, jer tesnocom pesternog pritvora prosao si u prostrane stanove rajske; raduj se, jer si gladju i zedju video nasicenje beskonacno licegledanja Bozijeg. Raduj se, Mateje, jer si se zbog cistote duse i tela udostojio dara prorockog; raduj se, jer si krotoscu i nezlobivoscu dostigao visoke vrline. Raduj se, Isaija, duboki kladence poniznosti; raduj se, nepresusni izvore cudotvorstava. Raduj se, Avraamije, sine svetog trudoljublja. Raduj se, Nifonte svetitelju, pobornice Pravoslavlja. Raduj se, Silvestre, bisere precasni. Raduj se, Pimene, sasude Duha Svetoga izabrani. Raduj se,Onufrije, koji jezikom cutase, a umom hvaljase Boga. Raduj se, Anatolije, strpljivi dusom, razumom celomudreni. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 6

Kao propovednica nam se javlja tvoja casna desnica, Spiridone bogoprijatni, kojom poucavas pravoslavna ceda tvoja kako treba da slazu prste za izobrazavanje svetog krsta na celu, a usta raskoloucitelja zacepljujes jasno izoblicavajuci njihovo nepravo ucenje o prstoslaganju; jer na taj nacin osenivsi se krsnim znamenjem otisao si Hristu, i Njemu predstojeci moli se da ugasi bezmerno raspaljenu pec nasih strasti, da nam daruje istinsku usrdnost da Ga neprestano slavoslovimo psalmima i pojanjima duhovnim, da nas u ovom zivotu i u buducem udostoji da mu pojemo: Aliluja.

Ikos 6

Zasija kao presvetlo svetilo bogoznamenita obitelj vasa, oci prepodobni, i svu zemlju rusku blagodacu Bozijom prosvetli; nju krvavim znojevima podigoste i na nju blagodat odozgo molitvama vasim i svetim podvizima privukoste, jer revnujuci porevnovaste prorostvu koje rece: Na gorama ovim zasijace blagodat Bozija i vera ce se umnoziti. Zato vam, kao uzrocnicima toga prorocanstva uzvikujemo: Raduj se, Areta, jer Gospod miloscu svojom na vama zadivljuje; raduj se, jer ti Gospod tvoje ukradeno bogatstvo svrsta u milostinju. Raduj se, Teofile, kome zemlja bese lezaj, a vlasenica odeca. Raduj se, Sisoje, kome bdenje bese san, suze uspokojenje. Raduj se, Alipije, kome andjeli pri trudu svetog ikonopisanja behu pomocnici. Raduj se, Simone svetitelju, cije svete ruke zitija svetih napisase i nama na dusevnu korist predadose. Raduj se, Nikone, Antonijev prvi pobozni ucenice; raduj se Teodosiju u radovima manastirskim usrdni saradnice i u dusespasonosnim podvizima voljeni saucesnice. Raduj se, Teofane, sto si telo postom umrtvio. Raduj se, Onisifore, sto si dusu bdenim molitvama oziveo. Raduj se, Makarije, jer te zbog svetog zivljenja Gospod pocastio neiskvarivoscu tela. Raduj se, Anastasije, djakone pobozni i stradalnice predivni. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 7

Zeleci da krajeve nase blagodacu Svojom obogati i d? uzor onima koji hoce da se spasu, podize vas preblagi Gospod Duhom Svetim na veoma mucan i bogougodan zivot, kojim zadiviste ne samo ljude na zemlji, nego i andjele na nebu; jer vi, o oci bogonosni, u pesterama se pritvorivsi kao u grobovima, sveusrdno u toploti srca i duse, jedinome Bogu posluziste, bogokrasno pojuci pesmu: Aliluja.

Ikos 7

Novog monaskog zivljenja pokazaste se ocima i uciteljima, koje se u Rusiji ne bese ni spominjalo, a vi ga zasadiste i dobro ukoreniste. Zato vam bezbrojna mnostva monahujucih, sledeci vase dusespasonosne staze, blagodarno pevaju: Raduj se, Avraamije, jer si Hrista Gospoda svom dusom i srcem zavoleo; raduj se, jer si zbog Njega i velike trudove pesternog zatvornistva preduzeo. Radujte se i vi, dvanaestorice prekrasne brace, jer ste nebu slicnu crkvu Bozije Matere ukrasili; radujte se, jer ste za svoje trudove od Sina Njenog, Hrista Boga, primili dinar – Carstvo Nebesko. Raduj se, Isaakije, posto si prevelikim stradanjima oborio djavolsku prelest. Raduj se, Ilija, sto si se podvizima uzdrzanja i bestrasca blagodacu obogatio. Raduj se, malisanu mucenice Jovane, jer si svoju svetu nevinu krv za Hrista prolio; raduj se, Nikone jer si Hristu koji na Krstu voljno rasiri dlanove trpljenjem i nezlobivoscu veoma ugodio. Raduj se, svetitelju Jefreme, jer si kao pcela sace preslatko u obitelj Pecersku Studitski ustav doneo. Raduj se, Tite blazeni, jer si gnevnog besa poniznoscu satro; raduj se, jer tamu lukavih besova daleko od nas odgonis. Raduj se, jer nam svetlost – da se ne gnevimo na bliznjega – sobom izlivas. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 8

Neobicno i preslavno cudo nebeske blagodati projavi se naocigled svih vernih: pestera razbojnicka u hram Boziji se pretvori, jer gde greh preizobilova, tu se blagodat preumnozi, gde se trn bezakonja ukoreni, tu kedri raja Hristovog uzrastose, gde bese smrdljivo blato greha, tu izvori besmrca prokljucase, gde smrt vladase, tu se Gospod zacari. Diveci se promeni desnice Visnjega, uzvikujemo: Aliluja.

Ikos 8

Sva vasa, preblazeni oci, revnost, zelja i briga bese da svezlobnom neprijatelju roda hriscanskoga satrete i pogazite gordu glavu, a Gospoda Isusa Hrista u dusama i telima vasim da povelicate i proslavite; zbog toga i vas ovako pozdravljamo: Raduj se, svestenomucenice Lukijane, jer ti pripremi nebesko obitaliste; raduj se, jer ti se kao stradalniku darova beskonacni rajski pocinak. Raduj se, Lavrentije, jer si pobegao od svetske sujete; Raduj se, jer si u opstezice otrcao sa svetom andjelskim. Raduj se, Pafnutije, posto si, secajuci se casa smrtnog, neprestano suzio; raduj se, jer si se pred smrt udostojio utehe od andjela. Raduj se, Martirije, jer si zbog velike cistote i isposnickih podviga bio udostojen dara da isceljujes bolesti. Raduj se, jerarse Ilarione, zato sto si stado slovesnih ovaca Hristovih na pasnjaku Pravoslavlja dobro napasao. Raduj se, kneze Teodore, jer si se za cast i slavu Crkve Pravoslavne mnogo potrudio. Raduj se, Dionisije, jer si “uistinu vaskrse Gospod” od prepodobnih otaca u dan Pashe cuo. Raduj se, Atanasije, sto si prezreo sve krasno ovoga sveta i u blato ga svrstao. Raduj se, svetitelju Teofile, pastiru dobri, jer si za one koje si napasao bio spreman da polozis i zivot. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 9

Svima ste sve, oci prepodobni, jer nam nebeske lekove predlazete i na svoja besplatna lecenja sve nas sazivate, ne vestinama ljudskim ni zavojima, nego dejstvom Svetoga Duha dusevna i telesna iscelenja natprirodno nam dajete, a njih obilno primajuci svaki narastaj i uzrast Dobrodavcu i Promislitelju uzvikuje blagodarno: Aliluja.

Ikos 9

Reciti govornici svojim besednickim jezicima ne mogu dostojno da opevaju vase svetinje, a tim vise kojim cu vas ja, ubog recju i razumom, pesmama pohvaliti, o oci andjelima ravnocasni? Ipak, podstaknut usrdnoscu i ljubavlju prema vama, osmeljujem se da vas ovencam ovim nedostojnim mojim pohvalama: Raduj se, Zinone, koji postom i mnogim drugim podvizima monaskog zivota svetlo zasija; raduj se, ti koji poniznoscu, krotoscu i poslusnoscu zemlju krotkih nasledi. Raduj se, Grigorije, jer zeljem kojim se hranjase, zdravlje bolesnima izruci. Raduj se, Ipatije, koji svetim ocima u bolestima sa sveusrdnoscu posluzi i zbog toga primi blagodat Duha da isceljujes obolenja. Radujte se, oci prepodobni, cije precasne glave na zdravlje dusa i tela nasih miro toce; radujte se vi, cije presvete duse u neizrecivoj slavi Bozijem prestolu predstoje. Raduj se, Mojseje, sto si molitvama, postom i verigama umrtvio strasti. Raduj se, Josife, jer si kroz vrata poniznog i usrdnog poslusanja u vecni pokoj usao. Raduj se, Pavle, jer nikada u besposlici nisi provodio vreme, i stoga si se sa trudbenicima i opterecenima nastanio. Raduj se, Sisoje, zato sto si prekomernim podvizima isposnistva ne samo ljude, vec i andjele zadivio. Radujte se, Leontije i Gerontije, jer ste od decastva zavoleli Hrista; radujte se, jer ste se u mladicstvu u podvizima takmicili sa nastavnicima. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 10

Zeleci da spase mnoge, premilosrdni Hristos Bog nas koji milostivo trazi obracenje i spasenje svih, objavi vas Rusiji kao druge oce Egipta, Tivaide i Palestine, da vama urazumi mnoge i vasim zivotom pokaze put ka spasenju; u tome se vi potrudiste i lepo uspeste, nelenjivo poucavajuci evandjelskoj istini one koji su u neznanju, privedoste ih pravoverju, i cuvanju Bozijih zapovesti i bogougodnom i cistom zivotu recju i delom ih neprestano pobudjivaste, Bogu Pomocniku pesmu pojuci: Aliluja.

Ikos 10

Zidina tvrda i cvrsta ograda, svehvalni oci, bicete nama koji vam priticemo sa toplom verom, usrdnoscu i ljubavlju, ogradjujuci nas od culnih i duhovnih nasih neprijatelja, da ih se ne bojimo, nego da ih vasim molitvama Hristu Bogu pobedjujemo, sa blagodarnoscu vam uzvikujuci ovako: Raduj se, Nestore, koji prezre donje, a zavole gornje; raduj se, jer si se pred koncinom udostojio da samog Gospoda Isusa Hrista sa andjelima vidis. Raduj se, Teodore, jer si postavio strazu ustima svojim. Raduj se, Pamvo ispovednice, koji bogove neznabozacke prokle, a ime Gospoda neba i zemlje ispovedi. Raduj se, Sofronije, cvrstim pritvorom i zelezom telo si pritesnio, a dusom i umom neprestano si ka nebu sa psalmopojanjem leteo. Raduj se, Pankratije, jer bolesnicima blagodacu Svetog Duha iscelenja tocis. Raduj se, Antonije, jer lukave duhove od onih koji ti sa verom dolaze progonis. Raduj se, Mardarije, siromastva i nesticanja volitelju. Raduj se, Amone, drevnim svetim Ocima sveusrdni u podvizima podrazavaoce. Raduj se, Piore, koji strasti telesne ognjem uzdrzanja spali. Raduj se, Martirije, koji vrlinskim raspolozenjem dusu prosveti. Raduj se, Rufe, jer si svojim zivotom postao uzor isposnicima i podviznicima. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 11

Svako pohvalno pojanje biva nadmaseno mnostvom preslavnih vasih podviga i prekomernih trudova koji prevazilaze ljudski zivot, ali prilice andjelskome; i vise vam dolikuje da vam se prinose pohvale od andjela nego od ljudi, ali ipak, videci nasu usrdnu teznju, primite pojanje koje vam sa verom i ljubavlju prinosimo i izmolite nam otpustenje grehova, i to da u dobrom vladanju i pokajanju skoncamo ovaj nas privremeni zivot, a da se u vecnom udostojimo da vasim molitvama pojemo Bogu: Aliluja.

Ikos 11

Vama koji omrznuste tamu strasti zasija svetlost nezalazna, ugodnici Boziji preslavni; a beskonacno veselje vas prihvati kad dobar podvig sa gorljivoscu zavrsiste. Stoga predstojeci prestolu Hristovom pominjite nas koji vam pevamo ovo: Raduj se, Evfrosinija, gornjeg Jerusalima kceri precasna; raduj se, donjeg Jerusalima, naseg grada Kijeva, mati presvetla. Raduj se, Julijana, devo, ljiljane prekrasni koji izraste u zemaljskom Hristovom vrtu; raduj se ti koja procveta u Njegovoj nebeskoj gradini. Raduj se, Makarije svestenomucenice, jer si do smrti bio veran pastir; raduj se, jer pre nego sto si na zemlji primio culni presto, na prestole duhovne si se predbelezio. Raduj se, Kasijane, zatvornice divni. Raduj se, Arsenije, zato sto te za ono sto je privremeno bogougodno Hristos vecno upokojio. Raduj se, Evtimije, jer se zbog svog velikog poscenja i neucutnog slavoslovlja Bogu nasicujes rajskim sladostima i sa andjelima pojes. Raduj se, Venijamine, jer razdavsi imanja svoja pocivas u krilu Avraamovom. Raduj se, Tite, sto si ostavio vosjku zemaljskog cara da bi Nebeskom Caru bio hrabriji vojnik. Raduj se, Ahila, jer si se od mladosti raspeo zivotu i strastima, da pridobijes Hrista koji se voljno na Krstu raspe. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 12

Blagodacu Svemilostivog i Svedarezljivog Boga poziveste ravnoandjelskim zivotom, oci duhonosni, cuda mnoga uciniste, hram Precistoj Gospodji Djevi Bogorodici precudesan napraviste i kao prekrasnu nevestu ga zlatom, srebrom i dragocenim kamenjem ukrasiste, i u njega dolazeci iz cele vaseljene hvale zbog vas Hrista Boga, pojuci mu: Aliluja.

Kondak 12

Opevajuci vas tihovateljski zivot, hvalimo podvige vase – post, molitve, suze, kolenopreklonjenja, svenocna bdenja, umrtvljivanja ploti, skrusivanja duha, prostiranja, poniznost, krotost, cutanje, trpljenje, siromastvo, nesticanje i sve ono sto radi ljubavi Hristove preduzeste mi postujemo, ovako pevajuci: Radujte se, Pajsije i Merkurije, jer u nerazdvojnom zivljenju i jednodusnoj bratskoj ljubavi poziveste na zemlji; radujte se, jer se jedinstvenim zivljenjem i radoscu zajedno nasladjujete sa Hristom i na nebu. Raduj se, Makarije, jer si kao Samuil u mladom dobu za sluzenje Gospodu bio predodredjen. Raduj se, Pimene, zato sto si kao psenica sa gumna Hristovog predopredeljen za zitnice nebeske. Raduj se, Siluane, jer si na krilima posta i molitve uzleteo Bogu. Raduj se, Agatone, jer si na plecima visokih vrlina bio uznesen medju gornje. Raduj se, Zaharija, posto si besovima bio strasan, a andjelima si se pokazao sabesednik, i sa njima si i ka prestolu Trojice Presvete odleteo. Raduj se, Ignatije, presvetli kneze pesternog grada; raduj se, pastiru prepodobni izabranog stada. Raduj se, mucenice malisane, jer si za Hrista od necovecnog Iroda ispio casu smrti; raduj se, ti koji istocnu zemlju krvlju osvesta i nase krajeve dolaskom svojim blagoslovi. Raduj se, Longine, jer si putem uskim pravo hodao, i njime si i do raja dospeo. Radujte se, svi prepodobni oci nasi pecerski, svesvetski svetilnici, veliki i preslavni cudotvorci.

Kondak 13

O sveblazeni i od svakih pohvala visi, prepodobni oci nasi pecerski, primite ovaj vam mali prinos, kao sto i Gospod primi dve lepte udovicine; i ne uzgnusajte se od naseg moljenja, kao sto se ni Hristos ne uzgnusa bludnicinog celivanja, i vasim posrednistvom kod Gospoda udostojte nas da u dobrom vladanju i pokajanju skoncamo ovaj zivot i da sa molitvom u ustima, srcu i dusi odemo iz ovog privremenog zivljenja u vecno, i stanemo pred presto Svevisnjega, gde vi predstojite i sa arhandjelima i andjelima i svima svetima pesmu pojete: Aliluja.

(Ovaj se kondak cita tri puta, a zatim se opet cita Ikos 1 i Kondak 1)

Molitve svim prepodobnim kijevo-pecerskim

Molitva prva

Prepodobni i bogonosni oci nasi Antonije i Teodosije, i svi prepodobni pecerski, svetila zemaljska presvetla, koji iz tamnih pesternih mesta u zemlji ruskoj slavno zasijaste, i onebotvoriste je mnogim svetozarnim zvezdama vaseg andjelovrsnog zivota, i citavu vaseljenu svetlima visokih vrlina i blistanjima bozanstvenih cuda zadiviste, i sada smrtnim zalaskom na neko vreme telom u grob zadjoste, a dusama se uz Hrista Sunce Pravde kao pravednici prosvecujete, kao sunce u Carstvu Nebeskom; bacajuci vase molitvene zrake za svoje otacastvo prema Bogu Svetlosti, ne zaboravite da i nas, vase stalne molitvenike koji prebivamo u noci strasti i jad?, ozarite odozgo svojim blagodatnim sijanjima; da se, hodeci pravo u svetlosti vaseg vrlinskog zivota, udostojimo da gledamo svetlost nedodirljive slave Bozije, hvaleci Ga zajedno s vama u beskonacne vekove. Amin.

Molitva druga

O ugodnici Hristovi, prepodobni oci nasi Antonije i Teodosije i svi sveti kijevo-pecerski, svetilnici presvetli, koji svetoscu monaskog zivota prvi zasijaste u zemlji Rusiji, pokrovitelji grada Kijeva i svega otacastva vaseg! Vama, toplim molitvenicima i nepostidnim zastitnicima, usrdno priticemo, u svojim nuzdama i jadima moleci za utehu i pomoc. Pomozite nama, slugama Bozijim (imena), zastupnici nasi! Utvrdite nas u svetoj veri, sacuvajte Crkvu Boziju od pogubnih jeresi i raskola, naucite nas da svagda izvrsavamo zapovesti Bozije i sva predanja crkvena koja nam Oci predadose, budite nam blagosrdni oci i topli molitvenici, da proslavimo ime zivotonacelne Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove. Amin.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

Published in: on Listopad 6, 2008 at 5:39 am  Komentari isključeni za Kijevo Pečerski Paterik – OTAČNIK  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: