SVJETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE I

SVJETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Mudar covek je ociscen covek

Kada covek ne izostrava svoj um Bogom, nego ga izostrava zlobom, prima u sebe djavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olaksanje na dan Suda.

– Starce, razlikuju li se prostota ( = neznalastvo) i lukavstvo?

– Da, kao lisica od sakala. Sakal, kada nesto vidi, on to i pozeli, i zurno ide da to uzme. Lisica ce, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom ce otici da uzme ono sto je htela.

– Moze li neko, starce, da lukavost smatra za mudrost?

– Da, moze, ali ako ispita samoga sebe, shvatice sta je lukavstvo a sta je mudrost. Ima i spisak, pomocu koga to moze da razume. Koji su darovi Duha Svetoga? ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono sto ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda je to nesto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena

Mudar covek je onaj koji se procistio, koji je ociscen od strasti. Onaj ko je osvetio svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije ociscen, mudrost mu uopste ne koristi. Pogledajte novinare, politicare – mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga sto nemaju osveceni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike mudrosti govore velike bezumnosti! Ako covek ne usavrsava svoj um, djavo ga iskoristi. Ako ne usavrsava svoj um u pravcu cinjenja dobra, djavo ga iskoristi za zlo.

– Ako, dakle, covek ne usavrsava svoj um, time djavolu otvara mogucnosti?

– Ako ga ne usavrsava, sve te mogucnosti se same otvaraju. Ako covek ne dela duhovno, postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne djavo, cini zlo. Tako je neko, na primer, mudar, ali ne dela umom svojim vec lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um, kakve koristi ima od toga sto je mudar?

– Moze li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne moze svoju mudrost pravilno da koristi?

– Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je covek duhovan pa veruje svom umu – prelastice se, a ako je od ovoga sveta – poludece. Ne treba da veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvecuje svoju mudrost. I uopste, covek treba da osvecuje sve sto ima. Ako je mudrost osvecena, ona pomaze pri svakom rasudjivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osvecena, on ne moze duhovno da rasudjuje. Neko moze, zbog svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagocestivost. Kada se, pak, mudar osveti, postaje veoma razborit.

– Starce, kako se mudrost osvecuje?

– Da bi se covek osvetio, ne treba da od lukavog ( = djavola) primi poruke, niti da razmislja lukavo, vec da sve cini sa dobrotom i prostodusnoscu. Tako dolazi duhovna jasnoca, bozansko prosvetljenje, i tada covek sagledava srca ljudi, i ne donosi ljudske zakljucke.

– Starce, da li je rasudjivanje povezano sa znanjem?

– Rasudjivanje dolazi od bozanskog prosvetljenja. Neko moze da cita Oce, da pravilno zna odredjene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasudjivanje, medjutim, dolazi od bozanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.

– Da li je svet, starce, nekada bi bolji?

– Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodusnost i dobro razmisljanje. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono sto sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su skolovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Medjutim, naucili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako da su vec na samom pocetku skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumes, jer iako je bilo blagocestivosti,[1] nije bilo ni obrazovanja. Secam se, jedan kaludjer se jednom prilikom, kada je cuo da se pominje “Grigorije, Papa rimski”[2], sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidis li sta cini neznanje! Neznanje je strasna stvar. Najgore zlo cine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagocestivosti i onoga sto je skodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme.

Znanje bez bozanskog prosvetljenja je propast

Ako se ljudi u brzini svoga razmisljanja na trenutak zaustave, njihov um ce se odmoriti, ali ce im se i bozanska blagodat lako pribliziti. Znanje bez prosvetljenja je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i prosvetljava. Tada on ima bozansko prosvetljenje, bozanska iskustva, i nema svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videce malo dalje, ali i ovo jos nista ne govori. Jer telesnih ociju je jedan par, a duhovnih ima mnogo.

Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju bozansko prosvetljenje, jer odbacuju sunce kao nesto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja se duhova prehlada i bolest. Ako se covek ne osveti, ako ne dodje bozansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno – na ovo mislim – to je samo jedan racionalizam i nista vise od toga. Ako nedostaje bozansko prosvetljenje, i ono sto ce ljudi reci, i ono sto ce napisati, nece im pomoci. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan bozanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako zelis, sve teologe i sve filologe, i videces da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali mozes jasno da vidis kako ga je vodio Duh Bozji.

I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje bozansko prosvetljenje, i svako radi kako hoce. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi djavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traze ljudi kojima vladaju njihove strasti.

– Dakle, ljudi treba neprestano da traze bozansko prosvetljenje?

– Da, jer drugacije, resenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se kasnije stvaraju smutnje. Skupstine, paraskupstine… A zlo je u tome sto nisu prepoznali ono sto je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima imamo neko ispravno znanje, zasto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta? Kada covek sebe spozna smireno, biva prepoznat i od ljudi. Ako neki spoznaju same sebe, spoznace i rugobu svoju i vise uopste nece govoriti.

Jednom prilikom mi neko rece. “Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd”. I tako je govorio, govorio, govorio, prekorevajuci. “Prorok Ilija”, rekoh mu, “kada ga Bog upita: sta trazis Ilija na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog rece: “Ostavih sebi sedam hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom”. Sedam hiljada ljudi bilo je verno Bogu, a prorok Ilija rece: “Ostah sam!” I ti tako prekorevas, iako postoje toliki verni! … Ko je nas Pantokrator ( = Svedrzitelj)? Da li je On Svedrzitelj u gradjevini koja ima ostecenja od zemljotresa, i mi razmisljamo sta da radimo da je spasemo da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?” “Ali tamo u Americi nema nikoga”, rece mi. “Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike”, rekoh mu. “Da, ali katolici deluju lukavo”. “Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije isao u Ameriku, zar ti isti katolici nisu vikali: “Patrijarh je istiniti hriscanin, a papa je trgovac”? Zar nisu to katolici govorili sa gnevom? Zasto onda govoris o tome da katolici zele da prevare Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog? Zar djavo moze uspeti?”

Na zalost, zapadni racionalizam je uticao i na istocne pravoslavne predstojatelje, i tako se nasao i u telu jedine Istocne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav u stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad pogleda duhovno, svetloscu Istoka, svetloscu Hristovom, tada ce se videti zalazak Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[3] i dogovaraju se o stvarima o kojima ne treba raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali toliko vremena. Sve je ovo od lukavoga, kako bi vernima dotuzilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli – jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time djavo zaradio. O, o… muce i usloznjavaju zivot ovi ljudi!

I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umislja da je duhovan covek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom cistocom uma i sa malim znanjem koje ima, reci ce ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim obrazovanjem, sa umom zamucenim demonskim iskustvom koje je primio, govori ti najvece bezboznosti.

Onaj ko stalno izostrava svoj um znanjem, a zivi udaljeno od Boga, na koncu razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo ce malo po malo sam propasti, a drugim ljudi pribegavaju potpuno ljudskim resenjima. Ljudsko znanje, kada se osvecuje, postaje bozansko i tada je od pomoci. Drugacije je sa ljudskim suceljavanjima, umom, logikom ovoga sveta. Cisti um je kao koristiti lepak za gvozdje. A magnet privlaci metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi.

To je danasnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je katastrofalna. Zar nije receno da “znanje nadima” (1 Kor. 8, 2). Ako nema bozanskog prosvetljenja, znanje nicemu ne koristi, nego donosi propast.

Nauka treba da se razvija duhovnim zivotom

Svako zlo potice od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrasnji mir i ravnotezu. Nasuprot ovome, kada se um krece oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrasnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvecen.

– Dakle, starce, nauka nije od pomoci coveku?

– Nauka mnogo pomaze ali i mnogo zamucuje. Iako nauka poznaje duse sa najvecom jasnocom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodacu Bozijom razbistrili, tada, svakako imaju vise alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat – ako nisu osvetili znanje – mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvecuju, ako u njega udje doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrasnjem obrazovanju, obrazovanju duse, i koji koriste i spoljasnje obrazovanje za unutrasnje, oni se brzo duhovno preobrazavaju. Ako se duhovno vezbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobadjaju straha od muka, i vode ih rajskom blazenstvu. Ovi ljudi Bozji, mogu u mnogim slucajevima da imaju malo skole, ali da mnogo pomazu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (= diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novcanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokrice ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju “rudnik” duse.

Secam se jednog starcica u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (=neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On nacini jednu metaniju i rece: “Svetitelju Bozji, zastupi nas”! Jednom jedan brat bese bolestan, a on nije imao sta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruzi ruke prema moru i rece: “Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata”. I odmah – o, cuda – jedna vrlo velika riba iskoci iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepasceni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: “Sta ste cudno videli?” Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mucenicki postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, medjutim ne mozemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta cudesnost duhovnog zivota, koju oni, koji logiku traze samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.

Duh Sveti ne silazi mehanicki

Rec uma ne menja duse, jer je telesna. Rec Bozija, koja se radja od Duha Svetoga, ima bozanske energije i menja duse. Duh Sveti ne silazi na neki mehanicki nacin – zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim cisto naucnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u coveku naidje na odgovarajuce pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rdju sa svog duhovnog uzeta, da bude dobar vodic, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naucnik, teolog. Kad kazem “teolog”, mislim na one teologe koji imaju teolosko pokrice, i cija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrica, i cija je diploma nalik novcu neke nepostojece zemlje.

Um se cesto godinama zamara, kako bi naucio jedan ili dva strana jezika. U nase vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer zivimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomocu naseg uma, i kada nas um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva “mozgologija” (εγκεφαλολογια) koja radja Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( = harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.

– Starce, zar ne govori tropar da Duh Sveti “stalno pruza…”?[4]

– Da, pruza, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruza? Vrednija je jedna rec iskusnog i smirenog coveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reci mudrog spoljasnjeg coveka, koje, spretnoscu jezika izlaze brzo, i od koga dusa nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.

Osvetimo jezik

Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osveceni, stetni su i vode u propast. Dodjose jednom u Koliviju, neki studenti optereceni knjigama i rekose mi: “Dosli smo, starce, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopusta znanje?” “Koje znanje?” – rekoh im. “Ono koje se stice umom?” “Da”, rekose. “To znanje, rekoh im, moze te odvesti do meseca, ali te nece odvesti Bogu”. Dobre su snage koje postoje u nasem mozgu i koje mogu coveka da podignu do zvezda, sa velikim troskovima goriva itd… Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje coveka uspinju do Boga, sto i jeste njegovo naznacenje. Ove snage uzdizu coveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je dosao u Koliviju, upitao: “Kako ste vi uznapredovali, posto ste tako veliki narod?” “Isli smo na mesec”, odgovori mi. “Koliko je daleko?”, upitah ga. “Recimo, pet stotina hiljada kilometara”, rece. “Koliko ste stotina miliona potrosili da biste isli na mesec’?” Od 1950-te do sada potrosili smo ogromne kolicine dolara”. “A do Boga, jeste li dosli?”, upitah ga. “Koliko daleko je Bog?” “Bog je, rece mi, veoma daleko”. “Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (, tj. sa beznacajnim materijalnim troskovima – prim. prev.) idemo do Boga!”

Prirodno znanje nam pomaze da steknemo duhovno znanje. Ako, medjutim, covek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome sto je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom izmedju Tigra i Eufrata[5] i raduje se prirodnim lepotama i zivotinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Andjelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju gresnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaze i kada nas kusa.

– Starce, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izucava i dogmatiku, teologiju, itd?

– Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu moze pomoci. On, medjutim, ne tezi tome da stekne znanje, da se pokaze mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga moze biti i dogmatike i teologije, jer takav zivi tajne Bozije. A neki drugi moze da bude prostodusan, i da ne zeli da nauci nesto vise, nego se zadovoljava onim sto mu je Bog dao.

– Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonasili – prim. prev.), a jos uvek zelimo znanje ovoga sveta, sta to znaci?

– Znaci da nemamo znanje. “Poznajete istinu i istina ce vas osloboditi”.[6] Kada se covek smirava i prosvetljuje, tada se osvecuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego sto se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je jos nepismen, upusti u tumacenje dogmata, Otkrovenja, Otaca itd., pomracuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napusta blagodat Bozija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaze, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju cu pomisliti, najmudrije resenje koje cu pronaci, jesu najveca bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv castoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugacije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomracuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad nasih moci. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokusa da izucava dogmate, postoji opasnost od stete. Isto je i ako neko ko je neupucen, pokusa da se udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajucem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to cinio. Rekao bi: “Ako mi je nesto potrebno, Bog ce to prosvetliti ( = razjasniti). Da ispunim ono sto sam razumeo. Toga je toliko mnogo!”

– Dakle, starce, kada neko izucava Jevandjelje, to je zato sto nema smirenja i blagocestivosti?

– Da, jer kada nedostaje smirenje, tumacenje koje daje, jeste tumacenje uma, razuma, i ono ostaje bez bozanskog prosvetljenja.

– Ako, dakle, ne razume nesto, bolje je da covek to ostavi za kasnije?

– Da, da kaze: “Ovde je nesto dobro receno, ali ja to ne razumem”. I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam citao Jevandjelje, ako nesto nisam mogao da razumem, nisam pokusavao da to rastumacim. Razmisljao sam: “Ovde je nesto dobro receno, ali ja to ne razumem”. I kasnije sam video, da kada mi je to sto nisam razumeo zatrebalo – cak – i doslo je tumacenje. Ali ja opet rekoh: “Da pitam, i neko ce mi objasniti kako se ovo tumaci”. I bilo je tacno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokusa da tumaci Jevandjelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izucavate Jevandjelje, nemojte ga tumaciti umom, vec promislite dobro, dok ne dodje bozansko prosvetljenje rasudjivanja, i samo ce se rastumaciti.

– Moze li covek, kada dodje u odgovarajuce duhovno stanje, da razume i nesto dublje?

– Ne dublje. Jedan bozanski smisao u sebi sadrzi mnostvo bozanskih smislova. Neka covek moze da razume sada a neka kasnije. Neko moze da cita – da cita, da sazna mnogo, a da uopste ne moze da udje u smisao Jevandjelja. Neko, pak, moze da ne cita mnogo, ali da ima smirenje, podviznicki duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko zeli da cita mnogo, moze to da zeli zbog castoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra sta radi borac, i umesto da pokusa da se i sam bori, on gleda jos jednu borbu, pa jos jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac.

– Starce, za nekoga ko je obrazovan cesto kazu: “Ovaj je covek dobrodeteljan ( = vrlinski)”[7]. Da li uvek tako?

– Kada kazemo: “ovaj covek je dobrodeteljan”, mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrasnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaze: “Najvaznije je da imas uzvisenu misao[8] i smirenu pomisao”. Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u nasem staranju o nama samima, u nasoj unutrasnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najvece dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je stetno ako o sebi ima visoko misljenje.

Prirodno znanje

Spoljasnje obrazovanje u mnogim slucajevima skodi, jer u coveku podstice visoko misljenje o sebi samom. Ovo visoko misljenje predstavlja zapreku koja sprecava blagodat Boziju da se priblizi. S druge strane, kada covek odbaci takvu, laznu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogacuje svojim bozanskim i prosvetljenim idejama. Kada, medjutim, napaceni covek ima visoko misljenje o sebi, i kada tu ideju drzi u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Boziju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da ce glava biti napumpana /znanjem/, a da ce time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoci u nista (shizofrenijom), ili da bude gordoscu razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Bozijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteza. Znanje, samo po sebi, steti.

Kada udju egoizam i razgovorljivost, da bi se zacudio kako lepo razmisljam, tada pocinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno dogadja, onda je to znacajno. Kada u oko upadne nekakva truncica ona malo smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki covek pametan i zbog toga neko delo vrsi sa lakocom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i nocu sto mu je dao pamet, koju moze da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!

– Ako, medjutim, ima znanje koje ne sluzi nicemu?

– Tada mu to donosi stetu sa druge strane. Upitase kamilu: “Da li ti se vise dopada put navise ili nanize?” Ona rece: “Zasto? Prav se izgubio?”

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali sta mi cinimo? Za to cemo morati da polozimo racun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom zivotu bice im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.

– Starce, da li ce u buducem zivotu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moc misljenja? Da li ce im ona i tada nedostajati?

– Sve u svemu, i mnogo pameti bice nista i malo pameti bice nista. Jer ono sto je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu nece biti u boljem polozaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom zivotu razgoreli vrlinama. Mozda ce im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nesto vise, jer su ovde ziveli utvrdjeni.

Radimo ispravno na svome umu

– Zasto, medjutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monastvo?

– Vidi da ti kazem. Neko ko je obrazovan moze da uzme da cita neki Otacki tekst, i sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan, ako nema blagocestivosti, tesko ce napredovati. Neobrazovani treba da se trudi da stekne iskustvo i bozansku pomoc, i da u okviru toga shvati ono sto cita. Sa druge strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro ce napredovati. On treba da dela na svom umu, i da se ne drzi samo teorije. Svakako nisam rekao da treba da zeli da umom spozna tajne Bozije.

– Dakle, starce, treba koristiti svoj um u borbi protiv strasti?

– Ne samo to, nego i sire. Pogledaj na sva dobrocinstva Bozija, na sav svemir. Proslavi Boga i zablagodari mu. Vidis, prvo je Avram trazio Boga, a potom je Bog trazio Avrama.

– Kako, dakle?

– Otac Avramov, bio je idolopoklonik, postovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se zasto se postuju bezdusni idoli, i njegov um stade da dela: “Nije moguce da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je nacinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronadjem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se molim”. Tada se Bog otkri njemu i rece mu. “Izidji iz zemlje svoje i od rodjaka svojih” (Post. 12, 1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno cedo Bozije. Obrazovani, ako i nema blagocestivosti, lako moze da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovace. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj sluzbi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko Engleza. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski, odmah su se uklopili, a nama ostalima bilo je tesko. Ali i u pogledu onoga sto smo ucili, drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo tesko.

Svi treba da znaju dobrocinstva Bozija. Svako treba da razume sta mu je dato. zasto nam je, inace, Bog dao um? Da ispitujemo, da izucavamo, da sledujemo sebi samima, itd? Bog nije coveku dao um, zato da bi pronasao kako da sa jednog mesta brze predje na drugo, vec zbog necega sto je mnogo vaznije: da spoznamo kako da krenemo putem naseg naznacenja, kako da pridjemo Bogu, kako da udjemo u zemlju istinitu, u Raj.

Kakva je dobrocinstva ucinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je, medjutim, Mojsije, sa tablicama deset Bozjih zapovesti, zakasnio da sidje sa gore Sinaja, narod vec bese dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32, 1-6). U nase vreme nema ni jednog coveka sa… telecim umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja zasto ne bi razumeo sta je ispravno. Bog je dao coveku um, da bi covek pronasao svoga Tvorca. Evropljanima se um pomutio. Oni pate od smucenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog zivota.

Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije – um, pamet, itd., da bi napredovali, ne paze sta govore. Ako im das neki savet, oni kazu “razumeo sam”, i onda zure da to uproste. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni odmah uhvate smisao onoga sto im govoris, ali uhvate vazduh jer ne paze. A ako, i sa manje pameti, paze, ako sa paznjom slusaju sto im se govori, u njima ostaje ono sto cuju. A razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne cine nista. Ne koriste um koji im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni bozanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma su smireni. Kazu. “Nisam razumeo”, i ponovo pitaju: “Kako si to rekao?”, i pokusavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radoscu i napreduju. Smireni covek je cesto veoma ucen, a egoista, posto nema smirenje ne zeli da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[9] je bio najobrazovaniji u citavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je drzao kao ucitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otisao u pustinju, on sede pokraj Avve Makarija, koji je bio nepismen, i rece: “Ni azbuku njegovu ne znam”!

– Starce, kako se postize, da stvari ne istrazujemo samo umom?

– Um treba pravilno da radi. Da radi na velicanju Boga, da radi kako bi Boga pronasao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju /dobar/ um, treba da budu duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svom umu, on moze da pomogne drugima, a moze i da ga muci. Imam pred ocima ono sto se dogadja medju laicima. Znao sam jednog decacica koji je ostao siroce, zajedno sa troje svoje brace, a njihova majka se preudala. Sirocici nisu imali ljubavi ni od majke ni od svog ocuha. Taj jadnicak, kada je odrastao, postade trgovac. Jednom prilikom cu da je neko umro i za sobom ostavio troje sirocadi. Sazali se na sirocice, ode toj zeni i rece: “Zelis li da se uzmemo i da zivimo kao brat i sestra, i da othranimo ovu decu”? I ona se slozi. Sada zive duhovnim zivotom, citaju sinaksar, dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj covek je ispravno razmisljao i u skladu sa tim i cinio, i zadobio je blagodat Boziju. A neko bi mu rekao: “Sada ces da mucis tu decu, kao sto su nekad tebe mucili”. Ovaj covek, medjutim, nije hteo da potrazi zadovoljenje u zlu nego u dobru. Jedni, dakle svoj um koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Pokvarenost ih na to primorava.

Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 2-15). Mozda je Bog drugacijim nacinio Avelja a drugacijim Kajina? Avelj je medjutim, na ispravan nacin upotrebljavao um koji mu je Bog dao. Razmisljao je: “Bog mi je dao sve. Zar da mu ne dam jedno jagnje?” I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze zito sa plevom, i sve to zajedno ponudi Bogu na zrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi nekorisnu plevu. Dobro, ako ne zelis da ponudis jagnje, uzmi i samo malo cistog zita. Kajin je na zalost, uzeo zito sa plevom i to spalio. Sta je prineo jedan, a sta drugi? I Bog prihvati zrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u sumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio.

---

NAPOMENE:

1. Grcka rec “ευσεβεια” obicno se na srpski prevodi kao blagocetivo i blagocestije. Bukvalno znaci dobro postovati, tako da kod Otaca cesto ima istovetno znacenje kao pravo-slavlje, ispravno postovanje Boga. Videti. Sv. Jovan Damaskin, Besede, prev. Ep. Atanasije, Trebinje 2002, str. 90, napomena 6, (prim. prev.).

2. Prepodobni grigorije Dvojeslov, Papa Rimski (540 – 604), je Svetitelj nase Crkve. Njegov spomen se proslavlja 12. marta.

3. Starac ovde ne misli na sve sabore, vec na one na kojima se razmatraju teme koje su vec razresene u Crkvi od strane Svetih Otaca, i o kojima vise nema potrebe da se raspravlja.

4. Stihira na praznik Pedesetnice.

5. Prema Biblijskoj pripovesti, Edemski vrt u kome su bili praroditelji se tu nalazio (prim. prev.)

Jn. 8, 22.

6.

Rec καλλιεργημενος ne moze se doslovno prevesti. Ona ima znacenje: obradjen, negovan,itd.

7. Osnovno znacenje je poljoprivredno – obradjivanje zemlje, ali ima i preneseno znacenje.

8. Tj. vazno je misliti o uzvisenim stvarima, o Bogu, itd (prim. prev.).

9. Vidi: Starecnik, Avva Arsenije, str. 5 (na grckom).