Žitije prepodobnog i bogonosnog oca našeg Simeona Novog Bogoslova

ŽITIJE

prepodobnog i bogonosnog oca našeg

Simeona Novog Bogoslova[1]

VRLINA je ognjena i cudesna stvar, u stanju da raspiri zar ljubavi bozanske i da svu dusu preradi u oganj; ona je takodje u stanju da okrili um i da ga sa zemlje uznese na nebo, i da celog coveka nacini Bogom po blagodati. Posto dakle i ovaj veliki Simeon, o kome je sada rec, svim srcem zavole vrlinu i kao niko drugi uzidje na slavne visine njene, potrebno je ispricati njegove podvige, njegova preimucstva po rodu i postojbini, i sta sve on postize svojim podviznickim znojem i trudom, svojim vojevanjima i borbama za vrlinu.

Ovaj sveti Simeon rodi se u Paflagoniji, u mestu zvanom Galata; roditelji mu behu plemici i bogati, otac Vasilije, majka Teofanija. Jos kao malisana, roditelji odvedose Simeona u Carigrad kod svojih rodjaka koji onda behu veoma vidjeni na carskom dvoru. Ovi ga s radoscu primise, i dadose mu ucitelja da ga uci osnovnim stvarima. Pametan i mudar izmalena, Simeon se ozbiljno dade na ucenje; nije voleo decje igre, izbegavao je njihove nestasluke; i tako veoma napredovao u naukama. Sa uzrastom, rasla je i njegova revnost u ucenju. Za kratko vreme on postade izvrstan krasnopisac, o cemu svedoce knjige pisane njegovom rukom. On takodje izuci u znatnoj meri svetovnu filosofiju i druge nauke.

Simeonov stric, brat njegovog oca, videci da se Simeon odlikuje lepotom i izuzetnom otmenoscu i da sve druge mladice prevazilazi svojim divnim osobinama, nameravase da svog bratanca sprijatelji sa ondasnjim carevima, Vasilijem i Konstantinom Porfirogenitima, jer sam bese uticajni dvorjanin i velikas. Ali suze Simeonove odbise plan njegovog strica: on ne zeljase da stupa u vezu sa vlastodrscima, da ne bi izgubio Boga dobijajuci nistavne stvari. No na uporno navaljivanje stricevo, Simeon pristade da bude spatorokuvikular i clan Senata. I on to postade. Ali iznenadna smrt znamenitog strica pruzi mu priliku, te on odbeze svet i otide u cuveni Studitski manastir. U manastiru on trazi svog, jos od detinjstva, duhovnog oca i ucitelja, Simeona Bogobojazljivog, koji takav nadimak dobi zato sto bejase veliki vrlinom i savrsenim bestrascem – την άκραν άπάθειαν. Nasavsi ga, on mu izlaze svoju nameru i moli ga da ga uvrsti u monahe. Ali otac, iskusni poznavalac monaskog zivota i djavolovih zamki, savetuje mu da se strpi dok ne stigne u zrelije doba, posto mu je sada cetrnaest godina.

Mladi Simeon poslusa svog duhovnog oca i vrati se domu svoga strica. Od tada, oganj bozanske ljubavi, koji se od detinjstva tajio u njegovoj dusi, jos jace se razgore, te se on sa krajnom revnoscu odavase molitvi i citanju. Jednoga dana on dobi od svog duhovnog oca knjigu svetog Marka Podviznika. Otvorivsi je on procita ovo mesto: “Ako trazis koristi, marljivo pazi na svoju savest i cini sve sto ti ona kaze, pa ces naci trazenu korist”. – Citajuci ove reci, njemu se ucini kao da dolaze iz Bozjih usta, i on se odmah stade brizljivo baviti svojom savescu. Savest, bozanska stihija u ljudima, savetovase svaki dan Simeonu u njegovoj duhovnoj zagrejanosti sve korisnije i korisnije po njegovu dusu stvari i potsticase ga na neprestano uzrastanje u dobru. I on stade sve do ponoci provoditi vreme u molitvi i izucavanju Svetoga Pisma. Shodno tome on uzimase od hrane samo najnuznije. Iako jos u svetu, on mlada i nezna tela prigrli zivot Bestelesnih bica. Zato mu nisu bile potrebne mnoge godine da se potpuno odvoji od vidljivih stvari i stane sozercavati nevidljivosti Bozje. Jer posle malo vremena blagodat Svetog Duha, nasavsi njegovu dusu oslobodjenu od stvari ovoga sveta i zapaljenu ljubavlju prema Tvorcu, podize je sa zemlje okriljenu zudnjom za duhovne stvari i uznese u vidjenja i otkrivenja Gospodnja.

Naime, jedne noci kada on bese na molitvi i umom ociscenim sjedinjen sa Prvobitnim Umom, on vide svetlost odozgo gde se iznenada lije s neba na njega, svetlost cista i ogromna, koja osvetli sve i bese vidno kao po danu. Obasjan i sam tom svetloscu, njemu izgledase da sva kuca sa kelijom njegovom u njoj za tren oka isceze i nestade, i on se obrete u vazduhu potpuno zaboravivsi na svoje telo. U tom stanju, – kao sto je kasnije sam govorio i pisao svojim prijateljima -, ogromna radost ispuni mu bice i tople suze; i on, zaprepascen neobicnoscu ovog cudesnog dogadjaja i nenaviknut na ovakva otkrivenja, neprestano vikase gromkim glasom: “Gospode pomiluj!” – cega on postade svestan kada dodje sebi, a u ovo vreme on uopste nije znao da njegov glas govori gromko i da se njegove reci cuju napolje. U ovoj svetlosti dakle on dobi snage i vide na visini neba jedan veoma sjajan oblak, bezoblican i neuoblicen, i pun neiskazane slave Bozje. S desne pak strane ovog oblaka on ugleda gde stoji njegov duhovni otac Simeon Bogobojazljivi i predano se moli prema ovoj bozanskoj svetlosti. Nalazeci se tako u vansebnosti dosta vremena, i posmatrajuci svoga duhovnog oca gde stoji s desne strane Bozje, on ne osecase da li je u telu ili van tela, kao sto kasnije sam rece i potvrdi. Dugo zatim, posto se ova svetlost najzad malo – pomalo povuce, on opet vide sebe u telu svom i u keliji svojoj, i nadje srce svoje prepuno neiskazane radosti i usta svoja gde gromko vicu: “Gospode pomiluj!” i svega sebe zalivena suzama, sladjim od svakoga meda. I od tog trenutka on oseti kako mu telo postade tanano i lako i kao duhovno; i ovo osecanje potraja dugo vreme.

Posle ovog vidjenja dusa se divnog Simeona jos jace raspali bozanskim ognjem, i on uporno moljase svog duhovnog oca da ga postrize. Ali starac, kao providac, ne hte da ga zamonasi tada, posto je smatrao da nezno telo mladog Simeona nije u stanju izdrzati surovosti podviznistva. Nakon sest godina od onog neobicnog vidjenja, Simeon namisli da nekim poslom otputuje u svoj zavicaj, zato ode svome duhovnom ocu da uzme zbogom od njega. A cudesni starac cim ga vide rece: Cedo, sada je vreme da promenis, ako hoces, i odecu i zivot. – Ova rec bi kao zar za mladicevo srce, i on upita: A zasto mi to, oce, ranije ne rece, meni, cedu tvome? Ali evo, ja se i sada odricem sveta i svega sto je u njemu, samo moram izvrsiti jedan carev nalog i otputovati u moj zavicaj. Tamo cu pokupiti svu svoju imovinu, i po povratku predati je svu u ruke tvoje svetosti, a sa njom i sebe sama.

Posle toga mladi Simeon otputova hitno u svoj zavicaj. Posto bese vreme Velikog posta on se sav predade borbama za vrlinu. Kako blizu kuce njegovih roditelja bese crkva, i kraj nje jedna mala kelija, on se nastani u njoj; i provodjase i dane i noci u molitvi i u citanju Svetog Pisma i svetih knjiga. Rado je citao i Lestvicu svetog Jovana Lestvicnika, koju nadje u knjiznici svoga roditelja. Jednom on u Lestvici procita ove redove: “Neosetljivost je umrtvljenje duse i smrt uma pre smrti tela”. – U ovim recima on nadje lek koji je trazio: stoga se stade moliti medj grobovima bdeci, i likove mrtvaca slikajuci u srcu svom; i neprekidno vodjase unutrasnji rat, pojacavajuci svoje postove i svoja bdenja i baveci se razmisljanjem o smrti i o sudu.

Jedne noci kada se Simeon moljase u jednom kutu crkve kraj jednog sanduka punog mrtvackih kostiju, a vrata crkve behu po obicaju zatvorena, naidje mnostvo demona i nadadose tako strasnu piku, da je Simeonu izgledalo kako razvaljuju vrata i traze njega da uhvate. Zahvacen velikim strahom on podize ruke k nebu prizivajuci otuda Bozju pomoc. A kada zli dusi videse njega gde satima tako nepokretan stoji na molitvi, oni se pobedjeni povukose. No ruke se Simeonu od tolikog napora behu tako strahovito ukocile, da ih je on sa velikom mukom i uz velike bolove jedva savio i spustio. Zatim, videvsi da su vrata zatvorena, on bi zaprepascen. Od tada on zadobi veliku hrabrost protiv demona, i niusta ne smatrase njihove napade, uveren da oni nikakvu moc nemaju protiv nas, sem ako nismo ostavljeni od Boga.

Tako ziveci, mladi Simeon odbaci svaku zivotnu brigu, i bavljase se samo molitvom i citanjem. A kad bi ponekad naislo na njega uninije, camotinja, on bi odlazio na groblje, i sevsi kraj nekog groba on bi u mislima razgovarao sa sahranjenim mrtvacima; nekad bi tugovao, a nekad jaukao i suze lio. Takve, i slicne stvari radeci, on se dovijao da pokrivalo neosetljivosti skine sa srca svog. Takva bese od pocetka borba cudesnoga Simeona, takvo bese njegovo vojevanje jos kao mirjanina. Blagodat Bozja tako delase u njemu, da posmatranje mrtvaca upecatljavase u njegovom umu kao neku sliku naslikanu na zidu. Ne samo to, nego se i sva osecanja njegova izmenise, te stoga on lice svakog coveka i svaku drazesnu lepotu i svako zivo bice gledase stvarno kao mrtve, kao mrtvace.

Kada dodje vreme da krene natrag u Carigrad, Simeon se stade pripremati za put. A otac ga sa suzama moljase da ostane kod njega. I govorase: Cedo moje, ne ostavljaj me u starosti mojoj, preklinjem te. Ti vidis da se kraj dana mojih blizi. Kada telo moje budes spustio u grob, onda idi putem koji si . izabrao. Ti znas da si mi ti jedina potpora starosti moje i uteha duse moje; lisiti se tebe, to je smrt za mene. – Govoreci to, otac se kupase u suzama. Ali sin, dusom iznad zakona nalozenih prirodom, pretpostavljajuci Nebeskog Oca zemaljskom ocu, odgovori: Meni je nemoguce, oce, vise ostati u svetu, ni za najkrace vreme, jer mi ne znamo sta ce nam doneti sutrasnji dan, i pretpostaviti ista sluzenju Gospodu, za mene je rizicno i opasno.

Rekavsi to, on se pismeno odrece roditeljskog nasledja, uze samo ono sto je bilo njegovo, uzjaha konja, i sa svojim slugama zurno krenu put Carigrada, nosen plamenom ljubavlju prema Nebeskom Ocu. Posle putovanja od osam dana on stize u Carigrad, i ode pravo k svome bozanskom starcu, pade pred noge njegove kao pred noge samoga Gospoda Hrista, i predade mu svu svoju imovinu. Videci njegovu duboku smirenost i veru, starac odmah oslobodi svoga ucenika zemaljskih briga razdavsi siromasima svu njegovu imovinu. Onda ga odvede u manastir, predvidjajuci, kao providac, iskusenja koja su ga imala snaci zbog svog iskusenika. Davsi manastiru dve litre zlata, starac ga privede igumanu Petru, a iguman ga opet poveri ovom izvrsnom duhovnom ocu – Simeonu Bogobojazljivom.

Primivsi od igumana novog iskusenika, prepodobni starac mu odredi da stanuje ispod stepenica u jednoj maloj i uskoj kao grob kelijici. Tu se mladi Simeon predade visim trudovima u vezbanju vrlina pod rukovodstvom iskusnog starca, koji ga upucivase u pravila ove umetnosti. I rece mu mudri nastavnik: Cedo, ako hoces da se spases i izbegnes zamke Necastivoga, radi na sebi, ne razgovaraj za vreme bogosluzenja, ne hodaj od kelije do kelije, nego budi tudj i stidljiv prema celome svetu, razmisljajuci o svojim gresima i njihovim vecnim kaznama; cuvaj um svoj da ne luta tamo-amo. Budes li se drzao toga, obresces veliku korist.

Simeon saslusa ove reci kao da dolaze iz Bozjih usta, i drzase ih se neotstupno. A njegov duhovni otac rukovodilac, zeleci da mu osigura najlepse vence, nalagase mu da vrsi najniza poslusanja. Simeon pak, jednom zasvagda potcinivsi sebe starcu, bese gotov da sa radoscu i usrdnoscu poslusa starca, ako bi mu ovaj naredio da se baci u usijanu pec ili u dubinu morsku. Izvrsujuci poslusanja najnize vrste i zamarajuci se mnogo, on ne zanemarivase ni poetove ni bdenja, nego znajuci kolika je korist od njih, on ih svom snagom upraznjavase. Medjutim starac, da bi slomio njegovu volju, cesto mu narecivase da cini suprotne stvari: primoravase ga da jede i da spava. To silno zaloscase Simeona, ali on ipak podnosase te raznovrsne vezbe, jer u svojoj bozanskoj mudrosti starac ga cas navodjase da iskusi ponizenja i zamor, cas da dozivi pocast i odmor, te mu tako s obe strane osiguravase nagradu suproteci se njegovoj volji.

Vrag, videci Simeona gde se brzo popeo na toliku visinu vrlina, skrgutase zubima protiv njega i pokusavase na sve moguce nacine da ga iskusa. Ali ognjeni stub molitve starceve bejase Simeonu mocna zastita. Da bi se obelodanilo kako je sila djavolova zla potpuno nemocna, djavolu bi dopusteno da nesto malo napadne slabost Simeonovu. I vrag to ucini za vreme Simeonova spavanja: pristupi Simeonu u snu, ubaci mu camotinju u dusu, pomracenje u glavu i izazva tromost u celom telu, tako da Simeon misljase da je od nogu do glave obucen u neku tesku vrecu, te ne mogase ni stajati, ni glavu pomaci, ni usta otvoriti ili cuti pojanje u crkvi. Znajuci da je to napad vraga, nas junak mu protivstade trpljivoscu i oruzjem duha: ne promeni mesto gde je obicno stajao za vreme bogosluzenja, niti uopste popusti u molitvi. Ne moguci podnositi trpeljivost i veliki otpor Simeonov, pobedjeni vrag pobeze iz borbe na ovaj nacin: jednom u pocetku jutrenja Simeon stojeci oseti kako se ona vreca povlaci od nogu i malo-pomalo penje ka glavi, dok se najzad sva ne izgubi u vazduhu kao neki gust oblak u vihoru, i svetitelj se oseti lak, tanan i sav duhovan. Prepun neiskazane radosti, on uzviknu tada s Davidom: Ti skide s mene vrecu, Gospode, i opasa me veseljem (Ps. 30, 11). I od tada, ojacan Bogom, on vise nikad ne sedjase za vreme bogosluzenja, nego ugledajuci se na svoga ucitelja on stajase za sve vreme.

Posto demon camotinje bi tako pobedjen, Simeona stadose napadati nocu demoni straha: kada se molio, oni potresahu njegovu keliju, pravljahu buku, navodjahu strasilna prividjenja; a kada je odlazio na spavanje, oni se pojavljivahu kao crnci, sipajuci na njega oganj iz svojih ociju i usta i duvajuci mu zar u lice, i u isto vreme ispunjujuci sobom svu keliju; ponekad se oni pojavljivahu sa plamenim oruzjem urlajuci bojne poklice i zapaljujuci zemlju gde je lezao i zidove. I dok oni tako cinjahu svoje, on je pri svakom njihovom napadu ustajao na molitvu, nasto su se oni uvek davali u bekstvo.

Zatim demoni pribegose drugoj vrsti borbe protiv Simeona, i to oni najsilovitiji medju njima – demoni bluda, koji ne znaju za odmor. Oni pocese svake noci dva ili tri puta napadati Simeona pomocu svojih sanjarija, da bi makar ranili srce njegovo slascu telesne pozude. Ali Simeon bese dobio od Boga takvu blagodat, da i u snu bese sav budan, ili bolje reci, on im onda bolje odolevase nego na javi.

Pobedjeni i na ovome popristu, demoni se ne usudjuju vise da napadaju Simeona na ovaj nacin. Ali, ludi od besa, oni se lacaju oruzja zavisti: naoruzavaju njome i dizu protiv Simeona one najnemarnije medju bratijom, pa cak i igumana Petra. Medjutim, hrabri borac Hristov, obucen u oklop i slem Svetoga Duha, ne objasnjava se sa svojim klevetnicima, izbegava sve ne mrzeci nikoga, i kao cedo Hristovo savrsenih osecanja on hita da se odmori u duhovnom zagrljaju svoga duhovnog bozanskog oca, njemu ispoveda pomisli svoje, otkriva mu svu dusu; i od njega se, sav naoruzan, vraca u borbu protiv demona. Za vreme bogosluzenja on stoji kao stub, ne tumarajuci ocima; svaki dan lije potoke suza, ni najmanje se ne obaziruci na prisutne. Medju monasima koji to vide, jedni se raduju hvaleci Boga, – to su oni najpobozniji; drugi pak ne mogu da ga podnesu, jer u njemu vide osudu svoje nemarnosti. Ovim monasima iz manastira pridruzuju se neki mirjani iz sveta: svi oni zele da ometu Simeona u njegovom vrlinskom zivljenju, sa ciljem: ili da ga rashlade u poboznosti i odvoje od njegovog duhovnog oca, i tako izjednace sa sobom po zivotu, ili da ga iz manastira oteraju u svet, koga se on svim bicem bio odrekao. U tom smeru oni upotrebljavaju sve: i laskanja i pretnje, i pohvale i pokude, i klevete i obecanja, eda bi pokolebali pobeditelja demona i ostvarili svoju nameru.

Kako se prema svemu tome odnosi hrabri i mudri borac Hristov? Potpuno ravnodusno: njega niti laskanja zaslepljuju niti pretnje zaplasuju, niti pohvale opsenjuju, niti pokude oneraspolozuju, niti klevete razgnevljuju, niti obecanja primamljuju. Pri tome, njemu je od ogromne koristi njegov bozanstveni duhovni otac. Svojim bogomudrim savetima on mu silno ojacava, sokoli i celici dusu, te je on nepokolebljivo istrajan u svojim duhovnim borbama. Divni starac govorio je svome duhovnom sinu: “Cedo moje, junacki podnosi iskusenja koja ti demoni priredjuju. To je proveravanje nasih vrlina. Jer, znaj dobro, uzalud nam je junacki se muciti u borbama za vrline, postiti, bdeti, i upraznjavati svaku drugu vrstu podviga, sve nam je to uzalud, ako se ne borimo da dusu svoju nacinimo bezazlenom, prostom, neradoznalom, smirenom, krotkom, blagom. Jer jedino u takvoj dusi siri se, dise i obitava, kao u nekom vrlo prijatnom obitalistu, blagodat Svetoga Duha; nema drugog nacina videti je ili primiti je”.

Na ove reci premudri Simeon, u svojoj plamenoj zelji da primi blagodat Svetoga Duha, pada nicice i grli svete noge starcu, moleci ga svesrdno i preklinjuci da ga molitvama svojim udostoji primiti ovu blagodat, a ne da je on ocekuje od svojih sopstvenih dela i trudova. Dirnut ovim, zalostivi otac govori svome uceniku koji lezi nicice: “Ustani, cedo, i ja sam covek; ali, uzdajuci se u covekoljublje Bozje, kazem ti, da ce ti Bog dati dvostruko vecu blagodat nego meni”. – Ova rec zapanji Simeona, no on je primi sa verom, bez ikakvog dvoumljenja, i ustade ociju punih suza. Starac ga zagrli i otpusti s mirom; a bese tada oko devet sati uvece.

No tek sto se Simeon vrati u svoju keliju, iznenada sinu svetlost s neba, obasja ga kao munja, i pronikavsi mu um – περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ – i zahvativsi ga celog, ispuni ga neke preslatke radosti. Ovo jos vise okrili dusu njegovu prema ljubavi Bozjoj, i on zapaljena duha i skrusena srca pripade Bogu sa ispovescu i zahvalnoscu; i dok on tako nicice lezase i plakase, gle, on vide u duhu- νοερως -gde ga jedan lucezarni oblak pokri celoga, i sav bese za njegovu dusu radost i sladost i ispunjavase je blagodacu Bozjom, svodeci ninasta zemljanu jakost telesnog umovanja.

Od tada hristoceznjivi Simeon uveca svoju veru u svog duhovnog oca i svoju zedj za napredovanjem. To vidjenje ucini te mu srce postade izvor nepresusnog umilenja. Odonda mu bi data takva rec mudrosti i znanja, da se svi cudjahu i pitahu: Otkuda ovome takva mudrost i znanje? – Pored toga, svi behu zapanjeni njegovim smirenjem i postojanim umilenjem; jer njegovo zestoko podvizavanje ucini te on brzo uzice na takvu visinu, da nadvisi cak i one koji behu godine i godine proveli u podvizima vrline.

Medjutim opadaci, gledajuci Simeonovo napredovanje u vrlinama i u veri prema duhovnom ocu, ne prodje mnogo vremena a oni otidose igumanu, i veoma raspirise zar gnjeva njegova na Simeona. I on prizva k sebi blagorodnog Simeona, i pokusa nesto obecanjima a nesto pretnjama da ga odvoji od njegovog ucitelja i privuce sebi. Jer iguman, zaboravivsi na svoju duznost, bese surevnjiv na uzvisenog starca. Ali kada vide Simeonovu cvrstu odlucnost i nepokolebljivu veru prema starcu on, pobedjen silinom i mudroscu Simeonovih reci, odmah izdade naredjenje, i blazeni Simeon bi isteran iz manastira.

Videci zavist igumana i ostalih, veliki duhovni otac Simeon Bogobojazljivi uze svoga ucenika, odvede ga igumanu obliznjeg manastira svetog Mamanta, znamenitom Antoniju, cuvenom po vrlinama, i poveri mu Simeona kao riznicu dobara. Ali necastivi ne hte mirovati, nego i tada podize protivu hristoceznjivog Simeona njegovog oca po telu i neke clanove Senata: oni radjahu da Simeona vrate u svet. No hrabri junak Hristov ostade cvrst i nepokolebljiv, sav goreci ljubavlju prema Bogu. Tada on uputi svome ocu po telu reci koje je trebalo da ovaj uputi svome sinu: porucujuci mu i savetujuci mu da nista ne treba pretpostaviti ljubavi Hristovoj.

Medjutim duhovni otac, kao dobri pastir, cesto posecivase svoga ucenika. I videci ga kako sav gori bozanskom ljubavlju i sagoreva od zelje za svetom rizom, on ga postrize i obuce u odecu radosti. Od tada Simeon, plameno zudeci za vrlinom, dade se na jos vece podvige od predjasnjih. Najvise se posvecuje molitvi, bezmolviju = ήόυχία – poboznom tihovanju, i izucavanju Svetoga Pisma; i sjedinjuje se sa Bogom savrsenije u svetlosti sozercanja – έν φωτί νεωρίας za koga je ziveo i pre svoga posvecenja i koji ga je obasjavao jos od kolevke.

Evo svakodnevni nacin zivota ovog coveka krajnje cistote: pricescivao se svaki dan zivotvornog Tela i skupocene Krvi Gospoda Hrista, i jeo jedivo zelje i semenje; tako je radio cele sedmice; nedeljom pak i praznikom, posto bi se pricestio, on je sa ostalom bratijom obedovao u trapezi, oborenih ociju i uvek pun umilenja. Zatim je odlazio u svoju keliju, zakljucavao vrata, i stajao na molitvi. Posle toga je citao malo, pa se onda kratko odmarao legnuvsi na zemlju; jer on nije imao ni kreveta ni pokrivaca niti ikakvu drugu ugodnost za telo; sva njegova postelja bese – asura, prekrivena ovcijom kozom. Ali ni tu postelju on nije koristio svake noci: jer nedeljom i o vecim praznicima njegova ga kelija nije videla da spava; od vecera do jutra on je provodio u bdenju, i cim bi granulo sunce on bi opet stao na molitvu, kupajuci se u vrelim suzama. Jer on nista nije pretpostavljao razgovoru sa Bogom. On se takodje mnogo starao da nijedna prazna rec ne izadje iz usta njegovih, jer je dobro znao da prekrsaj jedne zapovesti Hristove, cak i najmanje naizgled, pretstavlja ne malu opasnost za dusu u onom svetu. Svakoga dana on je ognjene duse prohodio zapovesti Hristove: sav paznja, sav ispunjen toplinom Duha Svetoga on je revnosno pravio u dusi svojoj sace vrlina i punio ga medom vrlina. Okupan suzama, i sav kao plamen od molitve, on je citao katizme, zatim Sveto Pismo i Zitija svetih. Posle toga lacao se rucnog rada: prepisivao svestene knjige. Na zvuk klepala, odmah je odlazio u crkvu, i pazljivo pratio bogosluzenje; za vreme svete liturgije on je sa suzama, sav goreci bozanskim ognjem, pristupao Svetim Tajnama i pricescivao se. Po zavrsetku svete liturgije on se vracao u svoju keliju, i prihvatao se svog mrsavog obroka. Zatim se molio i izucavao Sveto Pismo, sve tako do ponoci; onda bi prilegao da se malo odmori; i u jedan sat posle ponoci on je na zvuk klepala ustajao i odlazio na jutarnje slavoslovljenje Boga sa ostalom bratijom. Po zavrsetku jutarnjeg bogosluzenja on se vracjao u svoju keliju, i opet predavao svojim svetim podvizima. – Takav je bio tok podviznickih borbi cudesnoga Simeona preko celog dana i noci.

Za vreme Svete Cetrdesetnice, on nista nije jeo u toku svake sedmice, sem subotom i nedeljom. U ova dva dana on je odlazio za opstu trapezu, i jeo nesto semenja i kuvanog zelja. Nikada nije spavao lezedji, no kada bi osetio veliki zamor svoje prirode, on bi naslonio glavu na ruke, i tako sedeci otspavao najvise jedan sat. – Takvi behu uvodni i sredisnji podvizi blazenog Simeona.

Nakon dve godine hristoceznjivi Simeon postize toliko duhovno savrsenstvo i blagodat Svetoga Duha toliko ga prosveti i obogomudri, da on stade proiznositi divne govore u crkvi. A njegov duhovni otac, videci da je Simeon dostigao “u coveka savrsena, u meru rasta visine Hristove” (Ef. 4, 13), mudro smisli da ga rukopolozi za jereja, te tako svecu postavi na svetnjak, da bi svetlila svima u Crkvi Hristovoj. No utom ubrzo umre iguman manastira svetog Mamanta. Patrijarh Nikola Hrisoverg i bratija manastirska izabrase blazenog Simeona za igumana. I on bi rukopolozen za jereja i postavljen za igumana. Ali ne bez pohvalnog odupiranja sa njegove strane: smireni Simeon sa placem odbijase i svestenicki cin i igumanstvo, iskreno smatrajuci sebe nedostojnim i jednoga i drugoga. Za vreme pak rukopolozenja, kada Simeon klecase i arhijerej citase molitvu nad njegovom glavom, hristoljubivi Simeon vide gde Duh Sveti kao ogromna svetlost, prosta i bezoblicna, sidje na njega i pokri njegovu svestenu glavu. Tu istu svetlost on je vidjao svake svete liturgije, u toku cetrdeset osam godina svoga svestenikovanja, gde silazi na zrtvu koju on prinosi Bogu. O tome je on sam govorio i pisao, pripisujuci to, iz pojmljive svestene smernosti, nekom drugom licu.

Stoga, cesto puta pitan kakav treba da je svestenik, on je skruseno i sa suzama odgovarao: “Avaj meni, braco! sto me pitate o tome! Strasna je to stvar, strasna cak i misliti. Ja ni u kom pogledu nisam dostojan biti svestenik, kada mislim na strahotu svestenickog zvanja. No, iako sam nesumnjivo nistavan, ipak znam kakav treba da je svestenik: on treba da je prvo cist, ne samo telom nego mnogo vecma dusom. Ali to nije dosta: on treba da je bez ikakve senke greha – πάόης αμαρτίας αμέτοχος- smiren po ponasanju, skrusen po srcu. Kada sluzi pred svetim prestolom, on treba umom – νοερώς – da gleda Boga a culima – αισθητώς – predlozene Darove, i treba u srcu svom da ima Onoga koji je nema sumnje nevidljivo prisutan u Darovima, da bi sa pouzdanjem mogao uznositi svoje molitve i kao prijatelj sa prijateljem razgovarati sa Bogom i Ocem i besprekorno govoriti: “Oce nas koji si na nebu”…, kao onaj koji ima u sebi, pomocu Duha Svetog sto obitava u Njemu, istinitog Boga, Sina Bozjeg po prirodi”.

Govoreci to sa mnogo suza, svetitelj je molio svakoga od prisutnih da ne zele ovo zvanje nedostojni, niti da zure sa primanjem ove uzvisene tajne, strasne i Andjelima, pre no sto steknu potrebno savrsenstvo pomocu mnogih napornih podviga, nego da se svaki dan sresrdno trude da izvrsuju zapovesti Hristove, da se svaki cas kaju za svoje grehe: jer mi, kao ljudi, gresimo ne samo telom nego i umom i nevidljivim mislima duse nase. Stoga, na takav nacin, skrusena duha treba da prinosimo svaki dan zrtvu Bogu za sebe i za bliznje, molitve, suze i molbe, sto i jeste nas tajanstveni prinos, koji je mio Bogu i koji On prima u Svoj sveti i nadnebesni i misleni zrtvenik, i uzvraca nam za njega blagodat Svetoga Duha.

Tako je svetitelj odgovarao, i takve savete davao onima koji su ga pitali. A kad je sluzio svetu liturgiju, sveti Simeon je sav blistao, i njegovo lice dobijalo je izgled andjelski, te covek nije mogao da pravo gleda u lice njegovo zbog blistanja koje se lilo iz njega, kao sto nije u stanju da gleda u sunce.

Blagodat Svetoga Duha, sva razlivena po celom telu njegovom, celog ga preobrazavase u oganj, te on bese skoro nepristupan za ljudske oci u vreme svete liturgije. Simeon Efeski, ucenik svetiteljev, kazivase ovo za svog svetog ucitelja: “Jednom kada sluzah sa njim svetu liturgiju, oci moga duha se otvorise i ja ga videh obucena u patrijaraski omofor i odezde, i pogruzena u tajne Bozije”. – A Meletije, postrizenik svetog Simeona, tvrdjase ovo za njega: “Mi smo cesto vidjali gde ga svetli oblak obavija dok on stoji u oltaru, u vreme svetog Prinosa”.

Kao iguman, prepodobni Simeon obnovi iz temelja sve manastirske zgrade, sem crkve, posto behu dotrajale. A crkva, sazidana jos od cara Mavrikija,[2] bila je u isto vreme i grobnica u kojoj su sahranjivani mnogi. Prepodobni ocisti i nju od mrtvackih kostura, patosa je divnim mermerom, ukrasi je svetim ikonama i snabde mnogim drugim svestenim predmetima.

Posto obnovi ceo manastir, prepodobni Simeon prionu na duhovnu obnovu svojih ucenika: ucase ih monaskom zivotu, toj umetnosti nad umetnostima i nauci nad naukama – την τέχνην τών τεχνών και την έπιότήμην των. Ucase ih nesto svojim recima, no mnogo vise svojim delima, odusevljavajuci ih svojim. primerom na vrsenje zapovesti Bozjih. On ustanovi zajednicku trpezu za sebe i svoje ucenike: kuvano zelje i sociva; ucenici jedjahu dosita, a on se cesto uzdrzavase, i zadovoljavase se sa nesto nekuvanog zelja i malo vode. Radeci tako, i uceci na takav nacin svoje ucenike, u njemu se pomocu prekomernog smirenja umnozavase nebeski dar umilenja. To umilenje mu celog zivota bese hrana i pice. Radi toga on bese odredio sebi da tri puta na dan posvecuje sebe tome podvigu, uzoru posle jutrenja, u vreme svete liturgije, i uvece posle povecerja. U ta tri casa on izdvojen stajase na molitvi i moljase se Bogu sa suzama.

Takvo bese u tajnosti svakodnevno podvizavanje naseg junaka. Jedne noci kada on uznosase svoje molitve Gospodu, gle, jedan oblak svetlosti sisavsi s neba kroz otskrinuti krov kuce stade na njegovu cesnu glavu, i pokrivase ga celog nekoliko casova, ispunjavajuci ga nekom toplom i neiskazanom radoscu, miljem i razdraganoscu. Tada on cu jedan tajanstveni glas koji ga ucase cudnim i sakrivenim tajnama. Stoga i kada ova svetlost isceze, on nadje srce svoje u mudrosti Bozjoj kako lije iz sebe potoke blagodati Bozje. Od tada on ne pripadase vise sebi, nego blagodat Bozja ovladavsi celim njegovim bncem nacini od njegova jezika pero brzopisno, a od njegovog uma – izvor mudrosti Bozje = πηγην σοφίας θεοΰ. Stoga on ucase i govorase o Bogu kao ljubljeni ucenik Hristov, sveti Jovan Bogoslov, i citave noci posvecivase bogoslovlju. I pisase nekad pouke, nekad tumacenje Svetoga Pisma, nekad bozanstvene himne, nekad pisma pojedinim ucenicima. Pritom, on potpuno pobedi san, i glad, i zedj, i druge telesne neophodnosti. Iako je bdeo po citavu noc, on nije osecao ni zamor, ni glad, ni zedj. Medjutim, pri svem tom dobrovoljnom zlopacenju, on je, blagodareci blagodati nebeskoj, bio zdrav telom, i u licu rumen i svez, i vedar kao andjeo.

Zbog svega toga sveti Simeon postade cuven kod sviju, i njegovo se stado uvecavase, ali ne bez teskoca i iskusenja. Da spomenemo samo jedno takvo iskusenje. Jednoga dana posle jutrenja, kada svetitelj davase pouke monasima, savetujuci, osudjujuci, preteci, iznenada oko trideset monaha razdrese haljine svoje, kao nekada Ana i Kajafa (Mt. 26, 65), i stadose silno vikati na svetitelja. A on stajase nepomican na svom mestu, osmehujuci se i ozbiljan, pogleda uperena na pobunjenike. U trenutku pak kada oni sa strahovitom grajom poletese na njega, oni bise spreceni visnjom silom da mu pridju: jer blagodat koja obitavase u Simeonu zadrzavase ih podalje od njega i odguravase ih. Ne znajuci sta da rade, oni trkom izidjose iz crkve, slomise prijevornice na kapiji manastirskoj, pa kao vansebni odjurise put patrijarsije. Blazeni ostade sam sa monasima poboznog zivota. Dotrcavsi pred patrijarsiju, pobunjenici stadose grajati. Patrijarh Sinesije ih pozva k sebi, ispita ih, i saslusa njihove besmislene klevete protiv svetitelja. Sutradan patrijarh pozva kod sebe svetitelja. Ovaj dodje ozbiljan i vedar, n izlozi patrijarhu ceo dogadjaj. Patrijarh bi zaprepascen bezumljem pobunjenika i, pun pravednoga gnjeva, osudi ih sve na progonstvo. Ali pastir dobri, ugledajuci se na arhipastira Hrista, pade pred noge patrijarhu, i sa suzama ga moli da im oprosti. Patrijarh jedva pristade na svetiteljevu molbu, povuce svoju odluku o progonstvu, ali ne pristade na njihov povratak u manastir, i oni se razidjose na razne strane,

Vrativsi se u manastir, dobri pastir neutesno tugovase i suze prolivase za izgubljenim ovcama. Zeleci da ih opet sve privede Bogu, on se raspita i saznade gde se koji od njih nalazi. I svima siljase namirnice za zivot, i trucase se mnogo da omeksa tvrdocu srca njihova. Pored toga, on sam smerno obilazase svakoga od njih posebno, moleci ih da se vrate i da mu oproste, kao da ih je on uvredio a ne oni njega. Njegova ljubav i reci kosnuse se njihovog srca, te se oni svi vratise u manastir.

Takav bese Simeon, takav bese zivot koji on vodjase, takvo bese uvek njegovo upraznjavanje vrline. Zivot njegov u isti mah i vrlo delatan i vrlo sozercateljan, uzvisen, savrsen u reci bogoslovlja i u velikoj mudrosti Bozjoj. Takvo bese i njegovo stado; ono postade kao druga zajednica svetih Studita, svojim primerima, svojim delima, svojim drzanjem, i svojim naravima, ili bolje reci, to bese hor bestelesnih andjela koji pevahu mudro i sluzahu Bogu usrdno. Tako blazeni napredovase svaki dan i pruzase se ka boljem i, blagodareci njemu, uvecavase se broj njegovog stada preko novih ucenika koje on postrizavase.

Vredi ovde spomenuti uzgred vrlinu jednog ili dvojice njegovih ucenika, da bi se i na taj nacin obelodanila svima vrlina njihovog ucitelja. Jedan evnuh, po zanimanju brzopisac, prezrevsi tastinu ovoga sveta, dodje k blazenom ocu sa zeljom da se zamonasi. Blazeni Simeon ga ispita, i videvsi da svim srcem zeli pribeci k Bogu, primi ga u manastir kao iskusenika, da bi ga pomocu raznih poslusanja i zlopacenja proverio je li sposoban za monaski cin. Iskusenik ubrzo dade sjajne dokaze o svojoj poslusnosti i o svome plamenom revnovanju za vrline, prosavsi poslusanja najnize vrste. Blazeni ga onda zamonasi i dade mu ime Arsenije. On dakle stupi na popriste podviznistva i, odrekavsi se svoje sopstvene volje, uhvati se u kostac sa neprijateljem.

Videci kako je monah Arsenije svom dusom usao u duhovnu borbu, neprijatelj djavo skova plan da ga omete u tome i priredi mu iskusenje. Znajuci kako je po samoj prirodi svojoj ljubav roditelja prema deci i dece prema roditeljima silna i jaka, djavo potstace Arsenijevu majku da ode u Carigrad i vidi sina. Doznavsi u Carigradu u kom je manastiru njen sin, ona dodje k manastiru, i pred kapijom manastirskom moljase i plakase da joj se dopusti videti sina. Zaokupljen njenom molbom i kuknjavom, vratar najzad ode i izvesti Arsenija, rekavsi mu na kraju: “Ona veli da se nece maci s mesta dok ne vidi svog milog sina”. A Arsenije, istinski ucenik istinskog ucitelja i pastira, odgovori: “Brate, ja sam vec umro svetu, i kako cu ici da vidim majku po telu? Ja imam duhovnog oca koji me je rodio po duhu i koji me svaki dan hrani cistim mlekom blagodati Bozje, – govorim o mom ocu po Bogu; on je i moja majka, jer me je rodio Duhom, i krili me i gaji kao novorodjence. Stoga ja necu ici da vidim majku po telu, cak i kad bih cuo da je izdahnula pred manastirskom kapijom”. – Vratar prenese ove reci Arsenijevoj majci. A ona ostade tri dana pred manastirskom kapijom, placuci. Naposletku se vrati kuci svojoj, nikada vise ne videvsi sina.

Sveti Simeon, zeleci da ocelici Arsenija, cesto puta mu je dodeljivao razna teska i najnize vrste poslusanja. A Arsenije ih je sa radoscu izvrsavao, kao i druga dobrovoljna zlopacenja: u postu, u bdenju, u molitvi, te je tako prevazilazio svu bratiju koji su se s njim podvizavali. Pred Veliki pak post on, jos neiskusan u podvizavanju, zamoli blazenog Simeona za dopustenje da prve sedmice ne jede nista. Svetitelj se obradova ovoj njegovoj plamenoj revnosti, ali, posto nije hteo da se Arsenije upravlja po svojoj volji, on odbi njegovu molbu. No kako Arsenije uporno nastojavase sa svojom molbom, svetitelj mu najzad dopusti, rekavsi: “Arsenije, bilo bi dobro i vrlo korisno po tebe da se ne upravljas po svojoj volji. Ali, posto smatras da je za tebe korisno da ispunis volju svoju u onome sto si odlucio, ja ti dopustam, mada protiv svoje volje, da uradis ono sto zelis. Ti ces videti sta ce te snaci i kakav ces plod poznjeti od svoje neposlusnosti”.

Nastupi Veliki post, i Arsenije se svim zarom duse svoje dade na teske podvige, iako pocetnik. U sredu prve sedmice Posta u tri sata posle podne sva druga bratija obedovase, samo Arsenije, ugledajuci se na svetog Simeona, ne okusi nista. Ali na bdeniju istoga dana, kada Arsenije stajase u horu, njemu se iznenada smuci i on se poledjuske srusi na zemlju. Zrtva neposlusnosti i strasan primer za druge. Medjutim, svetitelj, znajuci unapred sta ce se dogoditi, bese naredio jednome od ucenika da ima pri ruci bocicu vina i malo hleba. A kada se ovo dogodi Arseniju, svetitelj naredi da ga malo podignu i potkrepe vinom i hlebom. To bi ucinjeno, i Arsenije ustade sav postidjen. Tada mu svetitelj rece: “Arsenije, da si u svemu bio kao tvoja braca, ne bi te nista slicno snaslo na bdeniju usred njih. Ali, posto si u svojoj uobrazenosti i neposlusnosti zurio da ih pre vremena prevazidjes, da bi dobio prvu nagradu pre drugih, pravedno je sto ne dobijas ni onu najmanju”. Zbog toga silno kajanje obuze Arsenija, i on mucen savescu zaroni u duboko smirenje. Tom njegovom smiravanju sebe doprinese mnogo jos dva dogadjaja. Arsenije vrsase duznost ekonoma. Jednoga dana on rasprostre vlazno zito u pretsoblju da se susi, pri cemu ostavi jedna vrata otvorena radi vazduha. No odnekud doletese vrane, dobro se najedose zita, i skakutahu gracuci. Arsenije cu graktanje, dotrca, i kad ugleda vrane prepunih gusa i zito rastrveno, razjari se, zatvori vrata, i jednom motkom pobi sve vrane. Zatim, sav ponosan na ovakav veliki pothvat, on ode blazenome i isprica mu sve. Blazeni, kao odobravajuci, rece mu na to: “Hajdmo, da i ja vidim to tvoje dobro delo”. – A kada otide i ugleda pod pokriven pobijenim pticama, on zajeca od bola i muke na tako nerazuman Arsenijev gnjev. Onda naredi te donese uze, povezase sve vrane i obesise ih o vrat Arseniju. To bi uradjeno vrlo brzo. Tada svetitelj naredi da krivca vuku po celom manastiru i pokazu ga drugim monasima na potsmeh. Arsenije podnese ovu sramotu sa osecanjima tako smirenim, da on proli potoke suza i pritom nazivase sebe ubicom.

Drugom prilikom dodjose svetitelju u posetu neki prijatelji. Jedan od njih zbog bolesti morao je jesti meso od mladih golubova. Zalostivan, blazeni Simeon naredi da se za njega spreme przeni golubovi. Kada bolesnik jedjase meso, Arsenije koji takodje bese za trpezom, pogledase ga natusten. Primetivsi to, svetitelj resi da Arseniju dade pouku i da u isto vreme pokaze gostima njegovo ogromno smirenje, pa rece Arseniju: “Zasto, ti, Arsenije, ne gledas sebe, i pognute glave ne jedes hleb svoj u smirenju, nego gledas onoga koji zbog bolesti jede meso, i smatras da si po poboznosti veci od njega zato sto jedes zelje i semenje, a ne, kao orlovi, golubove i jarebice? Nisi li cuo Hrista gde govori: Ne pogani coveka sto ulazi u usta; nego sto izlazi iz usta ono pogani coveka: zle misli, ubistva, preljube, blud, kradje, lazna svedocanstva, hule na Boga (Mt. 15, 11, 19). Zasto nisi razuman, pa da gledas i rasudjujes kako treba? Ali u nerazumnosti svojoj ti osudjujes u sebi onoga koji jede, zaleci svakako pokolj ovih ptica, a zaboravio si reci svetog apostola: Koji ne jede neka ne osudjuje onoga koji jede (Rm. 14, 3). Zato sada i sam jedi od ovih ptica, i znaj da si se daleko vise uprljao takvim svojim rasudjivanjem nego da si jeo od ovih golubova”. – I uzevsi jednog goluba, svetitelj ga baci pred Arsenija, naredjujuci mu da ga pojede. Zapanjen ovakvom naredbom (τοῦ έπτιμίου= kaznom), ali i znajuci da je neposlusnost pagubnija nego pojesti meso, Arsenije, nacinivsi metanije i zamolivsi za blagoslov, uze i poce zvakati meso placuci. Kada svetitelj vide da je Arsenije dovoljno sazvakao zalogaj, i pre no sto ga je progutao, rece mu: “Dosta, ispljuj sada; jer ti si prozdrljivac, i navalis li jesti, ceo te golub nece moci zasititi; zaustavi juris svoje prozdrljivosti”. – Tako bez predomisljanja ovaj slavni ucenik velikog oca i ucitelja ispuni svoj zavet poslusnosti, za koji je obecao pred Bogom da ce ga cuvati do smrti.

Takvih sjajnih ucenika prepodobni otac nas Simeon imadjase mnogo. Da spomenemo neke od njih: premudri Lav, Jeronim, Antonije, Joanikije, Sotirih, Vasilije, Simeon. Stado Hristovo, sastavljeno i odnegovano svetim Simeonom, bese puno svete duhovne revnosti i svedusno sluzase Gospodu. Samo sveti Simeon tugovase zbog jedne stvari: mnogi poslovi i brige u upravljanju manastirom odvajahu ga od uzvisenog i milog bezmolvija, molitvenog i poboznog tihovanja. I on, potstaknut Duhom Bozjim, namisli da sebe oslobodi igumanske duznosti, da bi se nesmetano mogao predati bezmolvnom zivotu. Stoga, uz pristanak patrijarha Sergija[3] on se povuce sa igumanskog polozaja, i na svoje mesto postavi za igumana svoga ucenika Arsenija, koji vec bese Duhom Svetim uzrastao u meru rasta visine Hristove, u coveka savrsena, sposobna da bude pastir stada Hristova. I pred svom bratijom on novom igumanu izgovori ovaku pouku: Oce i brate, tebi je dobro poznata moja ljubav prema tebi i prema svoj ostaloj mojoj deci i braci. Nemoj nikada zaboraviti moju ljubav, moju odanost, moje suze koje sam dvadeset pet godina dan i noc prolivao za vas pred Bogom. Secaj se svega toga; i ti, znajuci moje zivljenje, ugledaj se na moju veru u duhovnog oca mog i oca vaseg – blazenog Simeona Bogobojazljivog. Pouzdano rukovodi tvoje oce i bracu; staraj se o njima kao o udovima svoga tela (sr. 1 Kor. 12, 26-27; Rm. 12, 5; Ef. 4, 25); ako treba, i dusu svoju polozi za njih; i nemoj nista na svetu pretpostaviti ljubavi njihovoj. Jer Duh Sveti izmedju sviju drugih izabra tebe na igumanstvo, i naznaci te preko moje nistavnosti, stoga ti treba, po reci Gospodnjoj, da budes od sviju najzadnji i svima sluga – po svome osecanju i po svojoj smirenosti pred Bogom (sr. Mk. 9, 35), da bi na taj nacin: kao jak – nosio slabosti slabih, kao lekar – lecio bolesti svoje brace, kao pastir – vracao zabludele, vaspitavao dobre da budu plodni u vrlinama, i uklanjao iz svog duhovnog tora neizlecivo sugave ovce, da one ne bi svoju bolest prenele na zdrave ovce. Zivo radi, cedo moje u Gospodu, da uvecas stado Gospodnje, brinuci se o razumnim ovcama. Nemoj maziti ili raznezavati telo, gomilajuci u manastiru blago sebi ili bratiji radi uzivanja. Nemoj cesto izlaziti iz manastira; dosta ti je jedanput mesecno, i to radi manastirskih potreba; neka te poslove drugi obavljaju, a ti se neometano bavi poucavanjem bratije i obradjivanjem njihovih dusa. Nemoj da se odvojeno kuva za tebe; trpeza neka bude zajednicka – sem u slucaju bolesti ili posete prijatelja – jer vam je isto zivljenje i isto zvanje, i tebi i tvojoj deci; za sve neka se sprema kuvano zelje i semenje, i jedanput riba u sedmici, i to nedeljom, i o praznicima Gospodnjim. Nemoj se gnjeviti ni ljutiti na decu svoju i bracu svoju, sem ako se ne radi o necem opasnom po duse njihove., Poucavaj ih krotko i blago kako svaki treba da se vlada i ponasa u bratstvu. Iskusnima u podviznistvu preporucuj mudro podnosenje iskusenja, smirenost, skrusenost, istrajnu priljeznost u molitvi, vrsenje zapovesti Bozjih radi nazidanja drugih. Svestenicima.savetuj poboznost, bezmolvije = molitveno tihovanje, izucavanje Svetoga Pisma, proucavanje apostolskih kanona i predanja, tacnost u dogmatima, neprekidnu molitvu i umilenje, bogobojazljivo vrsenje bogosluzenja, te da bi recju i delom bili bozanska so i svetlost celome bratstvu i svetovnjacima, jer su nosioci reci zivota. Protiv neurednih treba nekad upotrebiti razuman gnjev i prut karanja (sr. Pric. Sol. 22, 15) radi iskorenjenja nekoga zla i istrebljenja izvesne rdjave navike, – to nije tudje Crkvi vernih; jer sve sto cinimo da suzbijemo zlo i pomognemo pravdu i vrlinu, pohvalno je i bogougodno. Od imovine tvoga manastira nemoj davati svojim roditeljima i svojim rodjacima, jer ti si jednom za svagda prekinuo i zaboravio tu vezu; ti moras bdeti nad manastirskom imovinom kao nad Gospodnjom, i moras je cuvati kao onaj koji ima dati racuna Bogu za svaku stvarcicu, pa i za onu najneznatniju. A ako su tvoji roditelji u sirotinji, ti ces im udeliti kao siromasima koliko je najnuznije , i samo toliko, ne dopustajuci nista sto bi bilo na sramotu evandjelskog zivota i monaskog poziva. – Pored svega toga ti si duzan vrsiti vrlo tacno ispitivanje pomisli svakoga od bratije, da bi znao kako ces koga rukovoditi u duhovnom zivotu i kakve kome propisivati podvige: molitvu, pokajanje, sveto Pricesce, i slicno. Bez toga ti ces crkvu Bozju, koja je sveti hram naciniti pecinom hajduckom. U tom slucaju ti neces izbeci strasnu osudu gnjeva Bozjeg. I ostalo sto je korisno po manastir i bratiju, naci ces u ucenju i predanju svetih Otaca. Ako to budes drzao, ako tako budes radio, i dusu svoju iz ljubavi polagao za svoju bratiju, veran je Bog tvojih Otaca: nagrada tvoja bice velika na nebesima, i nasledje tvoje bice sa Hristom, Arhipastirom nase Crkve, i u buducem zivotu ti ces blazenstvovati” sa svetim Antonijem, Jevtimijem, Simeonom i Teodorom Studitom, nasim blazenim Ocima.

Posle ovakve pouke novom igumanu, sveti Simeon se obrati bratiji ovim recima: I vi, ceda moja, braco moja i oci moji, koje sabrah sa Hristom, Bogom mojim, i koje rodih Duhom Svetim pomocu nastave reci Bozje, cujte i vi mene, vaseg nedostojnog oca i ucitelja. Meni koji sam se dosta namucio, dajte slobodnog vremena i malo odmora od mojih trudova; dopustite da odahnem i da se pozabavim samim sobom; a pred onim koji je visnjom blagodacu i mojom nistavnoscu postavljen za igumana, preklonite kolena svoja i srca svoja, molim vas Hristom Isusom; primite ga kao mene sama koji sam i njega i vas rodio visnjom blagodacu; ponizite se pod mocnu ruku Bozju (sr. 1 Petr. 5, 6) i pred onim koji ce odsada biti vas pastir, po vasem svetom izboru. Stoga neka niko od vas ne potcenjuje njegovu mladost, njegovu nevestu rec i njegovu pouku. Jer iako je nevican u govoru, on to ni najmanje nije u znanju koje daje blagodat. Nema sumnje, rec zasnovana na iskustvu poseduje nebesku nauku: ona je mudrija od lude mudrosti ljudske, koliko je sunce sjajnije i vaznije od zvezda. Stoga slusajte reci njegove, i on ce vam kazati mudrost starostavnu, koju je on cuo i naucio i primio od Otaca. Neka mu niko ne protivreci, nego budite svi poslusni, svi pokorni, svi potcinjeni svome duhovnom ocu, posto, po recima svetog apostola, on bdi i moli se za duse nase, da bi on to cinio sa radoscu a ne uzdisuci (sr. Jevr. 13, 17). Kada demoni seju u vama rdjave pomisli, vi idite k njemu i sa verom mu ih ispovedite. To je kao sa zmijama: dok se skrivaju po svojim rupama, one zive i radjaju mnoge zmije; a cim izadju iz svojih rupa i gamizu otvoreno, one time same sebe prokazuju ljudima i oni ih unistavaju. Tako isto i rdjave pomisli – λογισμοί, cim ih ispovedimo i obelodanimo nasim ocima, one se unistavaju macem reci samoga Boga i ne proizvode u nama nas pristanak na njih, pristanak koji i odvodi u rdjava dela. No ako nase rdjave pomisli zbog nehata naseg prelaze u delo i mi cinimo nesto po nasoj ljudskoj dremljivosti, ni onda, molim vas, ne zadrzavajmo se dugo u svome grehu, nego pohitajmo i pripadnimo k nogama naseg oca i bez stida u srdacnom pokajanju sa suzama osudimo svoje rdjavo delo, i mi cemo od njega dobiti lekove opore, mozda cak i zestoke, i ubrzo cemo se izleciti. Ne pokazujte nezadovoljstvo prema onome sto iguman govori i radi, pa makar to bilo i suprotno misljenju Otaca: priklonite pred njim glave svoje za neko vreme. Posle toga, oni medju vama koji se odlikuju staroscu, zrtvom i pamecu, neka ga nasamo upozore na te nezgode, kao sto propisuje sveti Vasilije Veliki. Trpite ga, Gospoda radi, u dan iskusenja i ljutine, ne protivrececi mu niti mu se protiveci. Jer koji mu protivreci ili mu se protivi, protivi se vlasti Bozjoj, kao sto kaze sveti apostol Pavle (Rm. 13, 2). U svemu sto ne narusava zapovesti Bozje ili apostolske kanone i naredbe, u svemu tome vi ste sveobavezno duzni slusati ga i pokorevati mu se kao Gospodu. Medjutim, u svemu sto predstavlja opasnost po Evandjelje Hristovo i po zakone Crkve Njegove, vi ne treba da slusate ne samo njega kada vam tako nesto preporucuje i naredjuje, nego ni andjela s neba ako sidje i stane vam propovedati nesto suprotno onome sto objavise ocevici Boga Logosa, sveti Apostoli. To dakle cuvajte, deco moja i braco moja, kao amanet (παρακαταθήκην) Bozji, kao blago Bozje u riznicama srca svojih, i umnozavajte ga trudom svojim, da biste nasledili Carstvo Bozje, pripravljeno pravednicima od postanja sveta. – A sada, svetim celivom celivajte i mene i vaseg oca gospodina igumana. Neka vam Bog podari Svoj bozanski mir koji prevazilazi svaki um; i neka vas vodi putem zapovesti Svojih; i neka vas, stado Svoje, vas koji cuvate veru u svoje oce po Bogu, umnozi i uveca u sveto monastvo, u narod izabrani, u carsko svestenstvo u Hristu Isusu. To i mnogo drugo posavetova igunamu Arseniju i ostaloj bratiji sveti otac nas Simeon. Onda izabra sebi jedan izdvojeni kutak, ociju uprtih u ruke ucenika svog Arsenija i u ruke sviju drugih[4], smiravajuci sebe hristolikom smirenoscu – δια ταπείνωίιν χριστομίμητον. Od tada njegov ucenik Arsenije preuze na sebe staranje o opstezicu, a pastir i ucitelj sviju manastirskih zitelja odade se poboznom molitvenom tihovanju i sozercavanju logosnog smisla tvari – της θεαρίας των λύγων της κτίσες: tako, jedan je vodio stado, a drugi je molitvom podrzavao voditelja, i rukovodio bratiju na putu unutrasnjeg, duhovnog uzrastanja i usavrsavanja.

Povukavsi se u svoj kutak, u radionicu bezmolvija, sveti otac nas Simeon sa jos vise odlucnosti odade se opet svojoj dragoj filosofiji – της φίλης φιλοσοφίας. Dugi put podviznistva zavrsavase se za njega: njegovo napredovanje u usavrsavanju uzdizase njegovu dusu na sve bozanskije visine: teskoce svetih borbi izmenjivahu se u lakocu ili, da upotrebimo neobicniju rec, u bogoslicna odmaranja Bestelesnih Sila; priroda tela njegova, pod uticajem jednje uzvisenije sile, prelazase iz svoje unizenosti u netruleznost (αφθαρόίαν); njega nanovo zahvatise vidjenja i otkrivenja Gospodnja[5], i on unapred posmatrase buduce dogadjaje.

Tako jednom on stajase na molitvi cistoj, i evo sta vide: vazduh poce da zraci umu njegovom; iako je bio u svojoj keliji, izgledalo mu je da se nalazi napolju; bila je noc, oko prve straze. Sa visine poce da rudi kao praskozorje; kuca i sve ostalo isceze, i on misljase da uopste nije u kuci. Potpuno u ekstazi, on celim umom svojim posmatrase svetlost koja mu se pokaza: ona malo po malo rastijase i cinjase te vazduh postajase sve svetliji i svetliji, i on se oseti da je on sam, sa celim telom svojim, izasao izvan zemaljskih stvari. No kako ova svetlost produzavase da sija sve jace i jace, i iznad njega postade po sjaju slicna suncu u podne, on oseti da se sam nalazi usred svetlosti i da je sav pun radosti i suza od sladosti koja obuze vascelo telo njegovo. Pritom on vide kako se ta ista svetlost na neobican nacin sjedinjuje sa njegovim telom i postepeno prodire u njegove udove. Neobicnost ovog prizora otstrani ga od malocasnjeg posmatranja i ucini te ss svu paznju obrati na ovo neobicno zbivanje unutar njega. I on posmatrase sve dok ova svetlost postepeno ne proze celo telo njegovo, srce i unutrasnjost, i njega vascelog ucini ognjem i svetloscu. I kao malocas za kucu, tako sada svetlost ucini te on izgubi osecaj za oblik, za polozaj, za tezinu i za izgled svoga tela. I iz svetlosti dodje mu glas i rece: “Tako ce se izmeniti svi koji se na zemlji budu zatekli zivi kada odjekne poslednja truba, i takvi biti uzneseni na susret Gospodu na nebo, – kao sto kaze Pavle”[6].

Mnogo casova tako provede blazeni, stojeci i neprestano slaveci Boga tajanstvenim recima, i posmatrajuci slavu koja ga je okruzivala i buduce blazenstvo, pripravljeno svetima na svu vecnost. I poce blazeni razmisljati i govoriti u sebi: “Da li cu se povratiti u predjasnje oblicje moga tela, ili cu ostati ovako?” – No tek sto poce tako razmisljati, on iznenada raspozna da jos nosi oblicje tela: jer on stvarno gledase sebe gde je sa celim telom svojim postao sav svetlost, svetlost bezoblicna, bezlicna i nevestastvena – άυλον: i on cvrsto osecjase da mu je telo njegovo sa njim, ali nekako bestelesno i kao duhovno -ασώματον πως και ώς πνευματικόν: jer ono ne imacase nitezine, ni tvrdodje, i on bese zapanjen gledajuci sebe u telu kao bestelesna. No utom svetlost sto bese u njemu rece mu kao malocasnji glas: “Takvi ce posle vaskrsenja biti u buducem veku svi sveti, bestelesno obuceni u tela duhovna: ili laksa i tananija i visokoletnija, ili teza i tromija i k zemlji ustremljenija; od toga ce tada zavisiti svacije mesto i dostojanstvo i bliskost k Bogu”.

Cuvsi to, i posmatrajuci neiskazanu svetlost Bozju, bogoimani Simeon bogovidac uznese blagodarnost Bogu koji je proslavio rod ljudski i ucinio ga zajednicarem Svoga Bozanstva i Carstva[7], i utom se potpuno vrati u sebe, i ponovo se nadje unutar svoje kelije na predjasnji nacin i u predjasnjem stanju: covek u vascelom bicu svom. Samo, kao sto on sa zakletvom tvrdjase onima kojima poveri i otkri ove tajne, on mnogo dana imadjase ovu lakocu tela, ne osecajuci uopste ni zamor, ni glad, ni zedj. Medjutim, pomocu tih cudesnosti on postade potpuno svojina Duha Svetoga, i bese ispunjen bozanskih darova Njegovih: i sasvim je prirodno sto on, ocistivsi do krajnjih granica svoj um, imadjase kao proroci u starini uzvisena vidjenja i otkrivenja Gospodnja. Isto tako, imajuci apostolski um i ziveci i delajuci Svetim Duhom, on izlivase blagodat reci iz usta svojih, i poput apostola govorase o Bogu, i preko svojih bogonadahnutih spisa ucase verne savrsenoj poboznosti. Buduci takav Duhom Svetim, on napisa podviznicke reci o vrlinama i suprotnim im porocima. To znanje on stece pomocu svoje prakticne filosofije[8] -δίέηπράκτου φιλοσοφίας-i bozanskih saznanja; i u svojim spisima opisa put savrsenog zivljenja za one koji vode filosofski zivot – τοις άσκουσι τον έμφιλόσοφον βίον, tojest za monahe.

Tako molitveno tihujuci, blazeni Simeon se bavljase delatnoscu svojstvenom bezmolvnicima, isihastima i blagodacu Svetoga Duha toliko se uzvisi, da se po zivotu, po ucenju i po znanju izjednaci sa svetim Ocima i bogoslovima iz starine.

Zato je i bilo potrebno da poput njih i on prodje kroz oganj iskusenja i da se ispita njegovo trpljenje kao i Jova. A to se dogodi evo na koji nacin. Simeon Bogobojazljivi, taj bozanstveni covek, duhovni otac i ucitelj naseg cudesnog Simeona, dostize vec u lepu starost. Posto provede cetrdeset pet godina zakonito se podvizavajuci u mucenickom vojevanju savesti[9] on se udostoji apostolske blagodati: cinjase isceljenja i cudesa, i po nadahnucu Svetoga Duha sastavi, iako je bio nepismen, knjigu punu svake duhovne koristi. I kad je trebalo da se odmori od dugotrajnih trudova podviznistva, on se razbole i otide ka Gospodu, napustivsi svoje telo koje se toliko borilo i toliko propatilo. Nas blazeni otac, kao njegov ucenik, poznavase dobro i njega i njegove sjajne vrline i njegov potpuno apostolski zivot. I posto nije zeleo da se predadu zaboravu bozanska dela i bozanski darovi nego da se spominju i slave, on, potstaknut jednim bozanskim otkrivenjem, sastavi u njegovu cast duhovne pesme i pohvale, i opisa sav zivot njegov. A da bi druge pobudjivao da se ugledaju na vrline ovog svetog borca, on, saglasno apostolskom predanju, svake godine svecano praznovase njegov spomen, kao sto se praznuje spomen sviju drugih svetitelja, pritom izradi i ikonu njegovu.

Glas o tome dodje do usiju patrijarha Sergija. On pozva svetog oca i zatrazi od njega objasnjenje po ovoj stvari. Blazeni mu podrobno izlozi sve; i kaza mu kako je na osnovu jednog bozanskog otkrivenja napisao duhovne himne svom duhovnom ocu i opisao njegov zivot. Patrijarh zazele da sve to procita. A kada sve pazljivo procita, on se silno odusevi, veoma pohvali pisca i zamoli ga da ga pred praznik potseti, te da i on posalje svece i tamjan da se prisluzi svecu. Tako je svetac praznovan sest godina. Praznovanjem sluge Bozjeg slavljen je Bog; proslavljajuci pravednika Bozjeg, narod se duhovno radovao, sirotinja je hranjena, hramovi blistali, i mnogi ljudi bili potsticani na podrazavanje svetiteljevih vrlina. Ali mrzitelj dobra, posmatrajuci sve to, da li zaboravi na svoju urodjenu zlocu? O, ne! Naprotiv, on se lati svoga starog, oprobanog oruzja – zavisti, i krenu protivu oca naseg Simeona citavu rulju iskusenja i jata svakovrsnih nevolja. A evo na koji nacin.

U Carigradu zivljase mitropolit nikomidijski Stefan Aleksina, covek vrlo ucen i vrlo recit, koji se iz nekih tajanstvenih razloga bese odrekao episkopskog prestola. Zbog svoje ucenosti i recitosti on je u Carigradu bio vrlo cenjen i uticajan kod patrijarha i cara; a i u narodu je njegov naucni ugled bio veliki. I otac nas blazeni Simeon posedovase nauku, ali istinitu nauku Duha Svetog (γνώσιζ; = znanje), i sav ga ondasnji svet voljase i cenjase, i divljase se nauci njegovoj; i svaki ga postovase ne samo kao mudraca po Duhu nego i kao sveca. Mitropolit Stefan koji je vrlo visoko mislio o sebi a druge potcenjivao, stade kritikovati i ismevati one koji blazenog Simeona smatrahu za sveca i cenjahu njegovu nauku, i nazivase svetitelja neznalicom i neuckom. Najzad, zapaljen zaviscu, on se okomi na samog svetitelja, trudeci se da mu stvori neku krivicu. Sa tom namerom on potstace neke klirike, a ovi opet neke medju bratijom svetiteljevog manastira, koji pocese osudjivati svetitelja sto praznuje svog duhovnog oca i ucitelja Simeona Bogobojazljivog. Glas o tome dopre i do samog patrijarha i ostalih arhijereja Svetog Sinoda. No i patrijarh i arhijereji, znajuci da sve to Stefan Aleksina radi iz zavisti, ne pridadose nikakvu vaznost tome. Pritom oni govorahu: “Sta tu ima nesaglasnog sa kanonima Pravoslavne Crkve kada neko, slaveci javno vrlinu, nikome ne skodi vec naprotiv koristi dusama?”

Medjutim Stefan ne odustade od svoje namere: on je iz dana u dan dosacivao patrijarhu i ostalim arhijerejima Svetog Sinoda sa optuzbom protiv blazenog Simeona, eda bi izazvao Sinod da svetitelja stavi pod sud. No ovi nisu to uzimali u obzir. Tako je to islo dve godine. Ali naposletku – zlo odnese pobedu: jer njemu se ponekad, i to privremeno, dopusta da nadvlada dobro. Tako i u ovom slucaju: zloba, naoruzana lazju protiv istine, odnese pobedu: svojim upornim klevetanjem svetitelja Stefan pokoleba duse patrijarha i arhijereja, i oni mu dozvolise da podnese tuzbu protiv svetitelja, da ga ne bi osudili bez razloga.

Stefan se onda dade na posao. Proucavajuci zivot duhovnog oca Simeonovog, blazenog Simeona Bogobojazljivog, on naidje na ovu stvarnu cinjenicu iz njegovog zivota: Simeon Bogobojazljivi, posto krajnjim bestrascem – έξ ἄκρας άπαθείας – umrtvi svoje telo i potpuno ugasi jos ovde na zemlji sve urodjene unutrasnje pokrete tela, on prema svakome telu koje mu je pristupalo imadjase osecaj kao les prema lesu. Ali, u zelji da skrije riznicu svoga bestrasca, on se pravljase kao da je podlozan strastima, eda bi na taj nacin, s jedne strane, izbegao pohvale od ljudi, a s druge, izvukao iz provalije pogibli i izbavio od smrti neke duse i ako je moguce, sve duse. – Stefan se okomi na ovaj cudesni nacin spasavanja dusa, pa to upisa u krivicu nasem blazenom ocu Simeonu, optuzujuci ga sto takvog coveka praznuje i slavi kao sveca. U tuzbi Svetom Sinodu on govorase: “Njegov duhovni otac je gresnik, a on ga slavi kao svetitelja medju svetiteljima; jos je i ikonu njegovu izradio, i odaje joj molitveno postovanje”.

Blazeni Simeon bi pozvan da odgovara pred Svetim Sinodom. Patrijarh ga upita: Sta znaci, gospodine Simeone, tvoja tolika revnost u praznovanju tvoga duhovnoga oca, da se citav grad sleze na te svetkovine? Takvo prekomerno cestvovanje iznenacuje, cestvovanje coveka koji je, kao sto vidis, gorko optuzen od vrlo mudrog coveka, koji nema dobro misljenje o njemu. Nema sumnje, ja licno odobravam i pohvaljujem tvoj pothvat; ali posto je mitropolit Stefan dosadio i meni i Sinodu, a i nadalje ce vikati protiv pokojnika, ja ti savetujem da prestanes sa suvise svecanim praznovanjem pokojnika i da njegov praznik proslavljas samo sa svojim monasima. Na taj nacin ti ces sasvim otkloniti od sebe strasni bes tuziocev, a i mi cemo se spasti njegovog dosadjivanja. – Blazeni na to odgovori: Sve sto ja mogu reci o mojoj veri u mog duhovnog oca i o praznovanju njegovog spomena, sve ti to, presveti Vladiko, bolje znas od mene, sluge tvog. Sto se pak tice optuzbi vrlo uvazenog gospodina protiv mene, ja cu se onda braniti od njih kada tuzitelj dokaze ono sto kaze. – Patrijarh na to rece: Tvoj odgovor je umestan i zakonski opravdan; nego mozes li nam sada bar ukratko pokazati da ti, praznujuci uspomenu svoga duhovnog oca kao sto se praznuju drevni svetitelji, postupas saglasno propisima svetih Otaca i svetih Apostola? To je potrebno, da bismo na osnovu svestenih zakona ustanovili da ti zakonski postupas.

Mudri Simeon, poznavalac bozanskih stvari, odgovori smele duse: Ko ne zna, Sveti Sinode, jasne reci Spasiteljeve u Evandjelju: Koji vas prima, mene prima. Koji prima svetitelja u ime svetiteljsko, platu svetiteljsku primice. Koji prima proroka u ime prorocko, platu prorocku primice (Mt. 10, 40. 41). A ocevici Boga Logosa ne kazu li u svojim Apostolskim Ustanovama ovo: Ti ces slaviti onoga koji ti propoveda rec Bozju; ti ces se secati njega dan i noc; ti ces ga cestvovati kao posrednika tvoje blagodati. Jer gde je nauka o Bogu, tamo je i sam Bog. – Jos oni vele: Kada Bog naredjuje da postujemo roditelje po telu: “Postuj oca svog i mater svoju, da ti dobro bude na zemlji”; i: “Koji opsuje oca svoga ili mater svoju, da se pogubi”, – utoliko nas vise Sveto Pismo uci da duhovne roditelje postujemo i volimo kao nase dobrotvore i zastupnike pred Bogom. Oni su nas preporodili ispunivsi nas blagodacu Svetoga Duha; oni su nas othranili mlekom reci Bozje; oni su nas utvrdili svojim savetima; oni su nas razresili nasih grehova i ucinili nas zajednicarima i naslednicima obecanja Bozjeg. Njih postujte i njima ukazujte svaku cast, jer su oni primili od Boga vlast zivota i smrti. – A bozanstveni Zlatoust, u svojoj pohvali svetom Filogonu, veli: Kada se onaj koji opsuje oca ili mater kaznjava smrcu, ocigledno je da ce onaj koji ih blagosilja uzivati zivot; kada nasi roditelji po telu imaju pravo na tako veliku paznju s nase strane, nesravnjeno vise to zasluzuju od nas nasi duhovni oci. Nase pohvale ne uvecavaju slavu pokojnika, ali cine boljima nas koji ih uznosimo i slusamo i razumemo. Svetitelju na nebu nisu potrebne nase pohvale, ali one koriste nama zivima, jer nas potsticu na podrazavanje njegovih vrlina. – A da je prijatno Bogu to sto ja cinim, svedoci sveti prorok Mojsije Bogovidac, koji je pisao zivote drevnih pravednika, i svoj vlastiti zivot. Sveti Zlatoust, koji je izgovorio mnoge pohvalne besede tolikim svetiteljima, evo sta kaze: Blagodat Bozja nam je ostavila zapisane zivote i vrline svetaca, da bi nam pokazala da su i oni bili ljudi kao i mi, iste prirode s nama, a upraznjavali sve vrline, te da bi i nas pobudila da ih podrazavamo. A time se Bog slavi vise negoli ma cim drugim. – Ukratko receno, ono sto ja radim jeste i na slavu Bozju i na korist i blagoslov narodu. Kao sto i veli premudri Solomon: Spomen pravednikog jeste na blagoslov (Pric. Sol. 10, 7). Tako i praznovanje koje mi cinimo svake godine mome duhovnom ocu jeste ne samo na slavu Bozju nego i na veliku korist narodu. Dokaz toga su i ove reci mudroga: Kad se slave pravednici, veseli se narod (Pric. Sol. 29, 2). A sveti Vasilije Veliki, velicajuci mucenika Gordija, veli: Narod se raduje duhovnom radoscu pri samom spomenu pravednika i njihovih podviga, i zapaljuje se revnoscu da se ugleda na njihove vrline. – Stetno je ne proslavljati one koji su ceo zivot svoj proveli u mnogim svetim podvizima. U potvrdu ovoga ja cu se pozvati na sjajnog svetog Grigorija Bogoslova; on u svojoj pohvali svetom Atanasiju Velikom kaze: Nije dobro i nije bezopasno proslavljati uspomenu bezboznika, a cutke prelaziti junake poboznosti. – Posto, Sveti Sinode, tako propisuje Evandjelje, posto tako uce sveti Apostoli i sveti Oci, kako onda slusati coveka koji uci suprotno tome? A ako moj tuzitelj zna nesto dublje sto sam ja ili, mozda, sveti Oci i sveti Apostoli prevideli, neka izlozi pred vama svetim vladikama. Sto se mene tice, ja cu cutke saslusati njegovo izlaganje, a i potciniti se njegovim razlozima, ako su zasnovani na Svetom Pismu i ucenju svetih Apostola i svetih Otaca.

Medjutim, tuzilac Stefan ne mogade navesti nista ni iz Svetog Pisma ni iz svetih Otaca, cime bi mogao obesnaziti svetiteljeve razloge. No i pri svem tom Sinod se blagonaklonoscu svojom pokaza na strani tuziocevoj. Tako se zavrsi ovo sudsko saslusavanje blazenog oca naseg Simeona.

No, poznata je istina: zavist je zlo koje voli otimanje o prvenstvo. Pobedjena, ona ne voli da se pokori; pobedna, ona se ne smiruje. Ko je zahvacen njome, oran je za borbu. Tako vladika Stefan, zapaljen zaviscu, citavih sest godina kovase planove protiv pravednika i radjase mu o glavi. Najzad uspe da nastroji protiv pravednika sve arhijereje, pa i samog patrijarha. Pored toga Stefan pridobi i u samoj obitelji svetog Sinoda nekoliko njih, bolesnih bezumljem Judinim, koji, ohrabreni Stefanom i drzanjem patrijarhovim, ukradose jedne noci ikonu, na kojoj bese izobrazen sveti Simeon Bogobojazljivi sa drugim svetiteljima i sa Gospodom Hristom, i odnese u patrijarsiju. Vladika Stefan onda izdejstvova, te Sinod ponovo pozva blazenog oca naseg Simeona na ispitivanje, da da objasnjenje povodom ove ikone. Blazeni pred Sinodom izjavi:

Smatram da nisam ucinio nista neobicno i tudje predanju svetih Otaca i svetih Apostola. Nama je nalozeno od sve tih Otaca, koji od pocetka primise putem prejemnistva obicaje i propise Crkve, da izobrazavamo ikone svetih Otaca, da ih molitveno postujemo i celivamo, posto ovo postovanje svetih likova prelazi na Prvolik, na Hrista, kojega i lik mi nosima – i koji nije prezreo uzeti na Sebe nas lik. Ja sam dakle naslikao ovu ikonu jednog sluge Hristovog, jednog clana tela Njegovog, jednog coveka koji je postao hristolik – γεγονότος συμμόρφου της είχόνος αύτοϋ. Pobozno postujuci nju, ja celivam i obozavam Hrista u ovom svetitelju i ovog svetitelja u Hristu Bogu, posto je on u Hrietu Duhom Svetim, i Hristos u Bogu Ocu, i Otac u Hristu Bogu, po svestenoj reci: “U onaj cete dan vi doznati da sam ja u Ocu, i vi u meni, i ja u vama” (Jn. 14, 20). Sveti otac nas Jovan Damaskin, preporucujuci svima vernima da molitveno postuju svete ikone, veli: U psalmima i pojanju i pesmama duhovnim odajimo postovanje svetima, jer time na prvom mestu mi odajemo postovanje samome Bogu; pravimo ikone svetaca, da bismo, pobozno gledeci u njih, podrazavali njihove vrline, te tako i sami postali zive ikone njihovih vrlina. Ako dakle ja, ovako govoreci, izopacavam blagovest spasenja, izopacavam istinu i veru; ako sam ja, postupajuci ovako, uradio nesto sto niko od vernih nije dosad uradio u Crkvi, – neka mi se to dokaze. Ako pak to, naprotiv, cine svi verni sirom cele Crkve, a ja jedini zbog toga treba danas da odgovaram kao prestupnik i da mi se sudi kao krivcu, recite mi, gde je onda pravda?

Rekavsi to, sveti otac nas Simeon na oci svih nacini metanije pred ikonom svog duhovnog oca, celiva je, i obrati joj se ovim recima: “Sveti Simeone, ti koji si zajednicarenjem Duha Svetoga postao slican ikoni Gospoda mog Isusa Hrista; ti koji si slavio Njega u udima svojim umrtvljenjem strasti; ti koji si dugotrajnim podvizavanjem obukao sebe u svetlu odecu bestrasca; ti koji si obilnim suzama omio sebe kao u kupelji krstenja; ti koji u sebi nosis Hrista, koga si ceznjivo voleo i On tebe veoma ljubio i cudotvorstva te udostojio; ti koji si glasom s neba posvedocio svoju ravnoapostolnu svetost, – pritekni u pomoc meni nistavnom, meni kome kao sto vi dis danas sude tebe radi, izdejstvuj mi snage da za tebe i za ikonu tvoju, ili bolje reci Hristovu, junacki podnesem ponizavanja, ruganja i zlostavljanja, da bih i ja postao zajednicar slave koju si ti jos za zivota u telu imao, kao sto si mi po kazao onoga dana kada si me uzneo i ja stajao s desne strane Boga, slave koju ti sada jos jace uzivas zajedno sa svima svetima”.

Zavrsivsi ovu molitvu, blazeni se okrete, nekako veselo pogleda svoga tuzioca i rece: “Cestitam ti, krasni moj vladiko, na tvojoj upornoj borbi protiv pravedne stvari. Nasto jos cekati? Nasto odlagati moju osudu? Sve je uz tebe: prestoli, vlasti, sluge, usi sviju; sve ti stoji na raspolozenju: ucini upotrebu od onog sto ti pripada. Evo ja sam gotov da podnesem sve sto mi je tvoja zloba pripremila”.

Cuvsi ovo Stefan se jedjase od muke, ne znajuci sta da radi, jer on primeti da se Sinod jos koleba onim ostatkom postovanja za Evandjelje i za optuzenog pravednika, koji se sa takom cistotom drzi Evandjelja i poziva na njega. No on ipak ucini ono sto je tada mogao uciniti: pridje ikoni, i privole patrijarha i arhijereje Svetog Sinoda da se na ikoni izbrise natpis: Sveti. To bi ucinjeno; sednica Sinoda zavrsena, i ikona vracena blazenom Simeonu.

Blazeni se vrati u svoj manastir. Medjutim, uporna zloca nastavi svoj posao: vladika Stefan uspe da privoli patrijarha da posalje ljude u obitelj blazenog Simeona, da tamo uniste sve ikone duhovnog oca njegovog, svetog Simeona Bogobojazljivog. I ne setise se svetog Jovana Damaskina i ovih svetih reci njegovih: Neka svaki covek dobro zna ovo: koji se god usudi unistiti ikonu Hristovu, ili ikonu Majke Bozje, ili ikonu nekog svetitelja, – neprijatelj je Hristov, svete Majke Bozje i Svetitelja, a saradnik djavola i njegovih demona[10]. – Poslani ljudi prionuse na posao: sekirama lupahu ikone po glavi, po grudima, po nogama, po slabinama, unakazujuci ih i unistavajuci ih i pretvarajuci ih u prah; a neke na zidovima premazase krecom i cadju. Gledajuci to, sveti otac nas Simeon i ostali monasi i mirjani plakahu i jecahu.

Videci kako pozar zloce postaje sve jaci, blazeni Simeon napisa svoju prvu Apologiju – Odbranu, da mu bude pri ruci ako ga po drugi put pozovu na sud. I zaista, ne prodje mnogo, a on bi ponovo pozvan na sud. Na sudu, svetitelju bi predlozeno: ili da prestane praznovati svog pokojnog duhovnog oca, ili da bude prognan iz svog manastira i prestonice. Blazeni tada predade svoju Apologiju patrijarhu; i ona bi procitana Svetom Sinodu; citanje je trajalo dugo. Silina misli, lepota jezika, dostojanstvenost stila, sjajna primena navoda iz Svetoga Pisma, sjedinjeni sa nenadmasnom snagom istine – prolamahu se kao grmljavina po umu slusalaca. No oni nemajuci nacina da obesnaze jacinu svetiteljevih razloga, ustadose sa svojih arhijerejskih prestola, stavise stvar na glasanje, i osudise pravednika na progonstvo.

I svetitelj bi usred zime prognan daleko od Carigrada u pusto mesto, zvano Palukiton, i tamo ostavljen bez icega, pa cak i bez hrane makar za jedan dan. No svetitelj, bez ljutine u dusi na svoje gonitelje, uznese blagodarnost Bogu koji je dopustio sve ovo. I hodajuci po strahovito krsevitom brezuljku, on sa istinskom radoscu u dusi, citase psalme: Glasom svojim ka Gospodu vicem, glasom svojim Gospodu se molim. Izlivam pred njim moljenje svoje, tugu svoju pred njim kazujem, kad iznemogne u meni duh moj. Ti znas stazu moju. Na putu, kojim hodam, podmetnuse mi zamku. Pogledam na desno, i vidim da me niko ne zna… Gle, Bog je spasenje moje, uzdacu se i necu se bojati, jer mi je sila i pesma Gospod Bog, On mi bi Spasitelj (Ps. 142, 1-4; Is. 12, 2).

Sisavsi u podnozje brezuljka, on nadje tamo jednu crkvu u rusevinama, posvecenu svetoj Marini, udje u nju i procita Deveti cas. I posto se malo odmori, on napisa pismo svome gonitelju Stefanu, u kome govorase: “Preosveceni Vladiko, pogledaj kakvu je zetvu dalo seme tvojih vrlih borbi i govora, kakvu mi radost i slavu pribavilo, kolike mi vence splelo, kakvim me miljem ispunilo! I jos me na vrh duhovnog znanja uzdiglo, na kamenu noge uma moga cvrsto postavilo, u sami me granit obuklo. Iz tog granita u meni kljuca voda ziva, koja me pokrece i koja mi govori i koja me goni da ti pisem. Ona me celog ispunjuje veseljem, i ne dopusta mi da uopste osecam ova smrtonosna iskusenja, nego kao sto je Tri Mladica sacuvala neopaljenima u uzarenoj peci, tako i mene cuva neozaloscenim i neostecenim. Za sve to ja ti zahvaljujem, i necu nikada prestati da ti zahvaljujem i da se molim za tebe. Stoga ako imas jos nesto da dodas radosti i slavi onih koji te vole, nemoj oklevati da to ucinis, da bi uvecao svoju platu i ucinio obilatijom svoju nagradu od Boga”.

Primivsi svetiteljevo pismo, Stefan mu ne odgovori recima vec delima. Ne caseci ni casa, on se sav dade na posao da nesavitljivog zatocenika iz daljine ustreli strelama svoje zloce i pakosti. Stoga odmah ode k patrijarhu i stade ga uveravati kako Simeon, toboz, mora imati neko sakriveno blago u svom manastiru, posto je godinama onako svecano proslavljao praznik svoga duhovnog oca i onake obilne milostinje davao siromasima. I on privole patrijarha da posalje ljude, da pronadju toboznje blago i da u isto vreme oduzmu svu imovinu svetiteljevu: knjige, odelo i ostale stvari. Poslani ljudi pretresose svu keliju blazenoga, i u njoj nista ne nadjose sem njegove vlasenice, gornje haljine i pokrivace, jer svetitelju) iznurenom vrlo surovim podviznistvom, bilo je tesko nositi i samo breme svoga tela. Onda ljudi raskopase pod u keliji blazenoga, izbusise zidove, razvalise krov, ali od toboznjeg blaga ne bese ni traga. Tada pokupspe sve sto nadjose u keliji: knjige, gornju haljinu i pokrivace, neophodne za bolesljivog coveka, i jos neke bedne najpotrebnije stvarcice. I sve to odnesose.

Kada blazeni otac nas Simeon saznade za to, njegova se apostolska dusa sva ispuni radoscu, i on ponovo napisa pismo gonitelju Stefanu. U njemu pisase: “Divne vence divni Venac[11] dodao je mojim vencima, No cime cemo ti uzvratiti za sva dobrocinstva koja si nam cinio, koja nam cinis, i koja ces nam jos ciniti, svakodnevni dobrotvoru nas evo vec punih sedam godina. Kako cemo se opravdati pred tobom, koji tako revnosno i tako vicno snabdevas svoje prijatelje slatkim lekovima? Ali ne, mi te molimo, nemoj zastati sa svojim pothvatom, nemoj prestati sa svojim delima: dodaj ovima druge lekove koji ce nam jacinom svojom uciniti patnje jos sladjima. Ti si uvecao u meni svetlost, radost, sladost: one u meni kroz mir pomisli cudesno toce neiskazanu veselost Duha; ti ih i nadalje uvecavaj u meni na sve moguce nacine cineci i nadalje svoje, i tako ces nas pre sjediniti sa ljubljenim Gospodom, radi koga radosna srca podnosim sve, i radi koga me ti i gledas u lancima zatocenja, u koje si me ti okovao”.

Spomenuta crkva svete Marine i mesto gde se nalazila pripadali su jednome coveku visokog polozaja, po imenu Hristifor Fagura. On bese ucenik blazenog Simeona. Doznavsi za progonstvo svoga svetog ucitelja i za mesto njegovog zatocenja, on odmah otputova tamo. I zatekavsi svoga ucitelja samo sa jednim ucenikom, bez icega najnuznijeg za odrzanje telesnog zivota, on zaplaka gorko i pade mu pred noge kupajuci se u suzama zbog zlopacenja svoga svetog ucitelja. Sveti Simeon mu isprica sve podrobno. Ovaj onda zamoli svetitelja za dopustenje da ga snabdeva svima potrebama za odrzavanje telesnog zivota. Svetitelj mu odgovori: Sta nam treba vise sem svakodnevne hrane: hleba, soli i vode? To ce nam biti dragocenije nego najskupocenija jestiva. No ako imas u srcu zelju da nama koji smo te duhovno rodili vecma posluzis, ti nam pokloni ovu crkvu, da sa vremenom, ako Bog milostivo pogleda na moju tugu, ovde ustrojimo manastir – kucu spasenja. Time ces ti steci zaslugu pred Bogom i nagradu od Boga, a mi cemo imati radionicu za molitvu i vrsenje zapovesti Hristovih. Cuvsi to, zahvalni ucenik sav srecan odmah pokloni crkvu svetom ucitelju svom, i posveti je tog casa Bogu.

Glas o svetiteljevom zatocenju dopre u mnoga mesta. I mnogi dolazahu da ga posete. Neki su znali radi cega je u zatocenju, a neki nisu: no svima je bila tuga u srcu sto je on u zatocenju. Svetitelj ih je tesio, kazujuci im razloge svoga zatocenja. Ali, da bi to bilo jasnije svima, i posetiocima i buducim pokolenjima, svetitelj napisa malu knjizicu, u kojoj iskreno i otvoreno i jasno izlozi svu istinu o svome progonstvu. Uz knjizicu napisa i pismo na adresu patrijarha Sergija. I to posla senatoru Genesiju i drugim velikodostojnicima, kojima on bese ucitelj duhovni – εύσεβείας διδάσκαλος, da odnesu patrijarhu i arhijerejima. Veoma ugledni velikodostojnici odose k patrijarhu i povedose prvo razgovor o svetiteljevom progonstvu; oni ukazase na nepravednost ovakve osude, i time uplasise patrijarha; onda mu predadose knjizicu i pismo. Videci ovako veliki broj znamenitih velikasa, patrijarh se poboja da ova stvar ne dodje do cara i zavrsi se zlo po njega, on naredi da se i knjizica i pismo odmah procitaju pred Sinodom. Cim se citanje zavrsi, patrijarh rece velemocnim ucenicima svetiteljevim: Sto se mene tice, ja nikada nisam imao rdjavo misljenje o gospodinu Simeonu; stavise ja sam od samog pocetka citao ono sto je on pisao u cast svome duhovnom ocu, i bio sam zadovoljan sto sam upoznao njegovo zitije; i ja sam naredio da se to po crkvama peva, neizmerno hvaleci veru njegovu. Medjutim ja ne znam zbog cega je nastao spor izmedju Simeona i vladike Stefana, te je ovaj digao protiv njega i njegovog duhovnog oca bezbroj tuzbi, koje su ciste klevete. A ono sto je doziveo od nas, doziveo je ne sto je gresio u dogmatskom ucenju Crkve, nego sto uporno nije hteo prestati sa suvise svecanim praznovanjem praznika svoga duhovnog oca, i sto su nam njegovi tuzioci zbog toga dosadjivali svaki dan. To je razlog sto sam ga udaljio iz njegovog manastira i iz grada. A sada, ako samo hoce, on se moze odmah vratiti i preuzeti staresinstvo u svom manastiru, i uz jednodusnu saglasnost Svetog Sinoda ja cu ga hirotonisati za arhijereja jedne od najvaznijih episkopija. Na taj nacin ce se dostojno ispraviti nepravde i nase poverenje u njega ostace neugasivo.

Posle ove izjave patrijarh posla da dovedu svetitelja iz njegovog zatocenja. Ova vest o povratku svetiteljevom brzo se raznese na sve strane i silan se svet sleze da ga doceka: mirjani i monasi, svestenici i klirici, i svi znameniti senatori kojima svetitelj bese poznat po svojim vrlinama i kojima on bese ucitelj i otac. Svi ga oni docekase, i dopratise do patrijarha. Patrijarh izace i primi zatocenika, pracenog visokim licnostima; i obrati mu se ovim recima: “Visokoprepodobni gospodine Simeone, sta si mislio bacajuci sebe u ove nedace? Time si nama zadao muke, a ozalostio ove tvoje prijatelje i ucenike. Propatiti ono sto si ti propatio, dolikuje osudjeniku, ali nikako ne coveku ucenom i vrlinskom kao ti. Bog mi je svedok, ja sam o tebi uvek imao visoko i lepo misljenje; i smislio sam nesto vrlo povoljno po tebe, samo ako malo popustis u svojoj zestokoj upornosti. Ali zasada poslusaj me makar u ovome: vrati se u svoj manastir, gde si tolike trudove ulozio; sto se tice svakogodisnjeg praznovanja tvoga duhovnog oca, mi ti necemo smetati, samo ti preporucujemo da praznovanje bude manje svecano, i da traje manje dana, i da se obavlja jedino u krugu tvojih monaha i prijatelja sa strane, i to dok se ne smire ili ne pomru tvoji zavidljivci, a posle toga praznuj kako se tebi najbolje svidja, tebi i Bogu”.

Svetitelj na to odgovori: “Sto se tice nedaca i nevolja o kojima govoris, sveti Vladiko, nisam ja kriv za njih vec uceni Stefan; na njemu je odgovornost za to. A sto se tice stradanja koja sam podneo, i koja cu mozda jos podnositi, zahvaljujem Bogu mome i tebi, sveti Vladiko, sto nisam dopao njih kao bludnik ili zlocinac vec kao sluga Hristov, veran apostolskim kanonima i propisima. Stoga se ja ne samo ne stidim sto sam postradao zbog drzanja zapovesti Bozje, nego se radujem i osecam se blazen sto sam se udostojio da toga radi budem osudjen na pravdi i pretrpim progonstvo, poput starih Otaca. Sto se pak tice tvojih negdasnjih naklonosti prema meni, svedok sam ne samo ja nego i istina koja vlada medju nama: ti si mi cesto ukazivao pocasti vise no sto sam zasluzivao; ti nisi imao dovoljno pohvalnih reci za moju veru prema mom duhovnom ocu, diveci se onome sto sam ja cinio u ovoj stvari. Da, ja priznajem, Vladiko moj, ta tvoja raspolozenja prema meni. Ali zloca Satane – ne znam kako da se izrazim – ucinila je ono sto nije trebalo dopustiti: ona je izmenila tvoje srce, pretvorila slatkocu u gorcinu i svetlost pretstavila kao tamu. A sto se tice tvojih planova sa mnom, koje ces ti izvesti ako ja pristanem na tvoj predlog, evo mog odgovora: ako su to privremena blaga, ljudska slava i zemaljske pocasti, to ne prestavlja za mene nikakvu vrednost. Ja, sluga tvoj, odavno sam stvorio sebi ovu filosofiju: sramotu od ljudi smatram kao zalog nebeske slave, a slavu od ljudi primam kao uvredu i ruganje. No ako se radi o stvarima koje su prijatne Bogu i korisne po dusu, onda cu se svim srcem pokoriti tvojim naredbama. Jer ko ti ne bi odobravao, Vladiko moj, kada ucis da se drzi ono sto su Hristos i Njegovi ucenici propovedali i naredili? To je saglasno sa recju Sina Bozjeg: Naucite ih da drze sve sto sam vam zapovedio (Mt. 28, 20). Pristani dakle da nas ucis saglasno Svetome Pismu, sledeci ranijim svetim Ocima, i mi cemo te primiti kao ravnog Apostolima, i bicemo ti zemlja i prah pod tvojim svetim nogama, i da budemo gazeni tobom, mi cemo to, kao sto sam ti vec pisao, smatrati za posvecenje, za hirotoniju – αγιασμον ήγησόμεθα. I ne samo to, nego cemo tvoja naredjenja ispunjavati do smrti, i ti ces nas neizmerno voleti kao sluge i zahvalne ucenike Hristove. Ali ako ti neces da nas ucis tako kako bi nas pobudio da se pokoravamo tvojim naredbama, nego nam obecavas slavu ljudsku i zemaljsku: da me nacinis arhijerejem, pod uslovom da se odreknem svog duhovnog oca, svetitelja koji me je prosvetio i koji i sada posreduje za mene i stiti me neprestano u tegobama zivota, kao otac prepun ljubavi, i time hoces da uvredim Hrista koji je rekao: Ko se vas odrice, mene se odrice (Lk. 10, 16). U ovom slucaju mi ne mozemo nista drugo reci do ono sto i ucenici Hristovi: Vecma se treba pokoravati Bogu negoli ljudima (D. A. 5, 29). Jer kada bih ja ovako radeci hteo da ugadjam ljudima, onda ne bih bio sluga Hristov (sr. Gal. 1, 10). Neka se dobro zna ovo: od sada ja nista ne pretpostavljam progonstvu koje sam podneo za pravdu Boziju, nista: ni manastir, ni bogatstvo, ni slavu, niti ista drugo oko cega se ljudi paste u ovom zivotu. Ne, nista od svega toga , pa ni sama smrt ni zivot nece me moci razdvojiti od ljubavi moje prema Hristu i prema mome duhovnom ocu. Otkako svu brigu igumanstvovanja poverih mome uceniku Arseniju, koga mesto sebe postavih za staresinu bratije, ja sam se drzao potpuno van svih tih poslova i tegoba; iako bejah u njihovoj sredini, ja kao da sam bio u svojoj osami bezizlazno. I posto sam radi pravde i radi drzanja zapovesti Boga zivoga prognan otuda, ja se tamo niposto necu vratiti dok sam ziv, nego cu umreti sa Hristom drzeci zapovest Njegovu i ne odricuci se Njega, potpuno ubedjen da necu biti lisen Njegovih bozanskih blazenstava. Jer je On rekao: Blazeni ste ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rdjave reci lazuci, mene radi (Mt. 5, 11)”.

Kada patrijarh cu ovakav odgovor koji nije ni najmanje ocekivao, rece: “Zaista si pravi Studit, pun ljubavi za svoga oca, gospodine Simeone; ti imas njihovu upornost, i mozda je ona dostojna pohvale i zakonita”. – Posle toga on u nekoliko reci izrece svoju odluku: “Sto rekoh, rekoh da bi ti malo potkresao svoju upornost u ovoj stvari; ali ti si ostao isti i nisi se ni najmanje promenio; ti neotstupno stojis za praznovanje svoga duhovnog oca i za veru u njega. To izgleda i meni i svima drugima pohvalno i zakonito. No ti si se pokazao sasvim neposlusan prema mojim recima. Stoga otsad boravi gde hoces: budi sa svojim ucenicima i radi po svome nahodjenju; mi ti necemo smetati, praznuj svoga duhovnog oca bilo u varosi bilo van varosi, radujuci se zajedno sa svojim prijateljima”. – Rekavsi to, patrijarh ih otpusti u miru.

Blazeni Simeon, koji se pokaza dobrovoljni mucenik i bez gonjenja i mucenistvom savesti i podnosenjem iskusenja koja ga snadjose zbog drzanja zapovesti Bozje, izadje radostan iz patrijarsije sa svojom milom decom, mocnim velikodostojnicima, i sa svima njima bi ugoscen u domu Hristofora Fagure. I tamo ostade ne malo dana. Za to vreme on bi od ogromne duhovne koristi najpre domacinu svom i njegovoj dvojici brace, a zatim se njegovim bozanstvenim poukama koristise mnogi i mnogi: svestenici, klirici, velikasi, obicni gradjani, ljudi i zene, deca i starci, jednom recju, svi koji ga poznavahu i ljubljahu.

Posle toga blazeni se vrati u svoju omiljenu pustinju, sa zeljom da tamo podigne sebi keliju za molitveno tihovanje. I Bog koji orlicima daje gnezda i ljudima hleb, ucini te sa svih strana pocese stizati obilni prilozi u novcu; u tome su prednjacili velikasi. Tako se nakupi mnogo zlata. Tada svetitelj, pun pouzdanja u Boga, i moleci se Bogu za uspeh pothvata, otpoce zidati manastir. Ali onda navalise na njega iskusenja sa mnogo strana, i od demona i od suseda. Demoni nevidljivo a ljudi vidljivo skrgutahu zubima na njega, cinjahu mu smetnje, pravljahu teskoce, eda bi ga zaplasili i on prestao sa zidanjem. Ali prepodobni Simeon, cvrst kao stena, odolevase besnim olujama iskusenja sa nepokolebljivom postojanoscu. I na kraju krajeva svetitelj sa mnogo muka ipak zavrsi zidanje manastira, nacini bastu i zasadi vinograd. I oko njega se opet sakupi novo stado monaha. I on sada proslavi praznik svog duhovnog oca mnogo svecanije nego ranije, uz ucesce klira Velike crkve, mnostvo monaha i mirjana. Praznovanje je trajalo citavih osam dana.

Posto odahnu od svih ovih trudova, blazeni opet prigrli svoje usamljenicko molitveno tihovanje, i nije ga napustao cak i kada je bivao ophrvan mnogim poslovima. On se potpuno predade svojim uobicajenim sozercanjima. Savladjujuci materiju i tezinu tela, on se duhom sve potpunije sjedinjavase sa Bogom; njegov jezik postade jezik ognja, i on stade pisati Bozanstvene himne, i preko volje svoje, gonjen unutrasnjom silom duha, objavljivati ono sto je video putem otkrivenja Bozjih i sorzecavao u svojim vidjenjima kada je bivao iznad prirode – υπέρ την φύσιν. Delovanjem bozanskog ognja on s dana na dan postajase sav oganj, sav svetlost, Bog po blagodati, i kao Sin Bozji. Od tada njemu bi otkrivena licnost Boga Oca; on razgovarase sa Bogom kao Mojsije, i vodjen prstom Bozjim[12] on kao po tablicama pisase mastilom delovanja bozanskog ognja. Tada on napisa i mnoge druge Reci svoje, pune mudrosti i sile.

Medjutim djavo, gledajuci to, potstace protiv njega bes suseda manastirskih, te ga oni ponekad zasipahu uvredama i grdnjama i gorkim ismevanjima; ponekad i ruke dizahu na njega, iznemoglog starca, jednom ga neki krvolok baci na zemlju s namerom da ga ubije; a nekada i kamenje bacahu na njega. Tako jednoga dana neko od tih ljudi baci ogroman kamen na mesto gde je svetitelj obicno sedeo i pisao; kamen probi staklo i prolete pored same glave svetiteljeve. Da ga je pogodio, svetitelj bi sigurno ostao na mestu mrtav. Svetitelj pozva jednog svog ucenika, pokaza mu kamen i rece mu: Vidis li, brate, cime nam groze? Molim te, uljem dobrocinstva utoli ljutinu toga coveka; podaj mu sto vise od nase sirotinje.

Takav bejase ovaj veliki ucenik Hristov; u svemu – veran sledbenik svetih Apostola i podrazavalac Gospoda Hrista: gonjen, on trpi; ruzen, on blagosilja; u nevoljama, on se raduje radoscu neiskazanom, jer vidi sebe kako dozivljuje blazenstva Hristova.[13] Vodeci evandjelski zivot, on osecanjem svojim bese iznad sveta; boraveci telom medju ljudima na zemlji, on dusom bejase sa Bogom i medj andjelima na nebu pomocu bozanske svetlosti. Zaista on bese zemaljski andjeo i nebeski covek: jer kao nebeski covek on sijase dobrim delima svojim medj ljudima na zemlji, i nebeskim znanjem i bozanskom mudroscu prosvecivase duse koje mu sa verom pristupahu; a kao zemaljski andjeo on predvidjase i predsaznavase ponekad buduce dogadjaje i prorocki unapred govorase o njima, sto se sve u svoje vreme i zbivalo. Tako, znamenitom velikodostojniku na dvoru cara Vasilija Jovanu on pretskaza nevolju koja ga je nakon deset godina imala snaci od cara, koja ga stvarno i snadje.

Treba nesto reci i o cudesima svetog oca naseg Simeona. Razume se, najvece cudo njegovo jeste – sam zivot njegov, i jos vise – njegova bogomudrost i njegovo bogopoznanje, kojima se on apostolski obogati nadahnucem Svetoga Duha.

U manastiru koji svetitelj podize ne bese vode, i njegovi ucenici po cenu teskih napora donosahu izdaleka vodu na ledjima. To vecma zaloscase svetitelja negoli njegove ucenike. I on se sa suzama pomoli Bogu da mu tajno pokaze mesto u manastirskoj porti gde bi se mogla pronaci voda. I Bog mu pokaza takvo mesto. Ali, izbegavajuci slavu od ljudi on to za zivota svoga ne hte kazati nikome. Tek kad se razbole na smrt, i unapred saznade dan svoga upokojenja, on naredi te ga na nosilima odnesose u manastirsko dvoriste. Tamo zaiska moticicu, i rekavsi: “Blagosloven Bog!” udari triputa na mestu usred dvorista, i naredi monasima da zovu bunardzije da kopaju na tom mestu. Bunardzije kopase bunar vrlo duboko, ali ne pronadjose nikakvu vodu, vec naidjose na ogromnu i vrlo tvrdu stenu, i stadose sa kopanjem. Obavesten o tome u trenutku kada je svome pisaru govorio u pero svoju poslednju volju i svoje zavestanje, sveti starac rece: “Kazite onima sto kopaju bunar: razbijte vrh stene, i vise necete imati nikakve muke, jer ce iz nje odmah pokuljati voda u izobilju”. – Bunardzije tako uradise, i stena, koju su dotada uzalud pokusavali da razbiju, odmah se razbi, i iz nje potece vrlo bistra i pitka voda. Tu napravise bunar, koji jos postoji kao svedok svetiteljevog mocnog posredovanja kod Boga.

Ana, igumanija Vardeniska, bi na cudesan nacin isceljena svetim ocem Simeonom. Sama ona pricase ovo: “Jednom dobih zestoku groznicu; strasna vatra sagorevase me iznutra i rastapase mi telo kao vosak; kosti mi gorahu kao suvo granje, i svi sastojci tela onemocase. Zbog silne vatre ja vrlo mnogo dana nisam mogla okusiti nista. Lekari, videci da mi od svih lekova njihovih biva samo gore, i da moje telo napustaju poslednje snage, digose ruke od mog lecenja i ostavise me samu mojoj majci kao les koji je jos disao. A majka, videci da sam na umoru, uze me u krilo, i gorko placuci cekase da mi mrtvoj sklopi oci. Nalazeci se u takvom stanju i ne znajuci sta se sa mnom zbiva, ja odjednom ugledah ovo: blazeni Simeon, sa rukom ispruzenom prema njegovom duhovnom ocu Simeonu Bogobojazljivom, u velikoj slavi ide k meni. A kad dodje blizu mene on mi blago rece: Zdravo da si, gospoco Ana! Kakva te to strasna bolest snasla? i zasto nepomicno lezis u postelji, ne govoreci nista ni svojoj majci ni nama prijateljima tvojim, niti ista uzimas od hrane? – Glas svetiteljev kao da me povrati k sebi, ja podigoh oci, i s mukom otvarajuci usta rekoh: Umirem, moj vrlo postovani oce. – Tada sveti Simeon Studit, okrecucji se prema svom blazenom uceniku, nasem svetom Simeonu, rece: Gospodine Simeone, uzmi je za ruku i podigni je, i daj joj da jede. – Ovaj to uradi, i ucini mi se nahrani me hranom koju zaiska od moje majke. Posto me nahrani iz svojih svetih ruku, ja dobih snagu, ustadoh sa postelje, dozvah svoju majku i ispricah joj svoje vidjenje. I ja, koja do tog casa bejeh nema i mrtva, potrazih od nje hrane, slatko se najedoh, i potpuno ozdravih”.

Nikifor, koji u svojoj cetrnaestoj godini postade ucenik prepodobnog oca naseg Simeona, bio je ocevidac mnogih cudesa njegovih. Posle upokojenja svetog ucitelja svog Nikifor se zamonasi, i kao jeromonah, prizivajuci Boga za svedoka, kazivao je sledeca cudesa svetog ocg.. naseg. Prvo cudo odnosi se na njega sama. Od malena, pricao je Nikifor, ja nisam mogao jesti ribu. I kad bi me naterali da pojedem parce ribe, ja sam sve to povracao. No u manastiru jednoga dana svetitelj mi za trpezom pruzi svojom rukom parce pecene ribe, ja mu pricoh, ali odbih da primim. On me upita zasto odbijam, i ja mu objasnih. On pocuta neko vreme, verovatno moleci se Bogu po ovoj stvari, pa mi onda naredi da mu ponovo pricem. Kad mu pricoh on me uze za ruku, blagoslovi parce ribe, i dajuci mi ga da ga pojedem rece mi: “Uzmi u ime Hrista Boga i jedi, i ubuduce ti ces sa voljom jesti ono sto nam je Bog dao kao hranu”. Cim to svetitelj rece, ja, dejstvom blagodati Bozje i molitvama moga oca, dobih volju da jedem ribu. I otada ja slace jedem ribu negoli meso dok sam bio u svetu.

Posto u toku vremena udjoh u svetiteljeve navike, pricao je dalje Nikifor, on me veoma zavole, i nikome drugome sem meni nije dopustao da obitava sa njim u njegovoj keliji. On je to cinio, ja ne znam tacno zbog cega, ali verovatno: ili zbog moje decacke bezazlenosti i nezlobivosti, ili sto mu je zbog starosti bilo potrebno moje prisluzivanje, ili po promislu Bozjem da bih ja bio ocevidac i svedok njegovog svetog zivljenja. Do tada on nikada nikome nije dozvoljavao da obitava sa njim u njegovoj keliji. Tako dakle ja sam spavao u jednom uglu njegove kelije na patosu. U keliji je o zidu visila velika ikona Deisis[14] i dodirivala plafon; pred njom je gorelo kandilo. Jedne noci, mene kao da neko probudi oko ponoci, i ja potpuno budan ugledah zapanjujuci prizor: videh – Hristos mi je svedok istinu govorim – svetitelj stoji u vazduhu prema ikoni, otprilike cetiri lakta iznad zemlje, sa rukama pruzenim k nebu, i moli se, sav svetlost i sav blistanje. – Kada ja vidoh ovo strasno i porazavajuce cudo, mene, neiskusnog decaka, obuze strah, i ja zavukoh glavu pod pokrivac i sakrih lice. Ujutru, jos pod uticajem moga straha , ja nasamo ispricah starcu svoje vidjenje. On me izgrdi i zabrani mi da nikome nista ne reknem o tome.

Jedna sirota zena, nastavljao je kazivati Nikifor, imadjase cetvorogodisnje dete, koje bese uzeto i nepokretno. Ona svoje dete, izmuceno bolescu i skoro na izdisaju, odnese u manastir k svetitelju. Kidana dvostrukim jadom, sirotinjom i teskom bolescu detinjom, ona putem prolivase potoke suza. Dosavsi u manastir, ona krisom udje u manastirsku crkvu, ostavi dete na podu, pa se trkom vrati natrag. Kada monasi nadjose dete u crkvi, koje je jedva pokazivalo znake zivota, izvestise o tome prepodobnog oca Simeona kao o necem uzasnom i neverovatnom. Sveti starac uze stap i potstapajuci se ode da vidi dete. Kada ga ugleda onako jadno, on zalostivni zaplaka i od srca zajeca. Zatim se okrenu prisutnoj bratiji i upita ih: “A vi, sta mislite raditi sa ovim detetom?” – A mi svi, kao da smo se dogovorili, odgovorismo: “Svakako, treba ga sahraniti i predati zemlji; to je les; ono samo sto nije izdahnulo”. – “Niposto, rece na to svetitelj, vas odgovor je nepromisljen”. – Rekavsi to, on se saze, uze dete u ruke i metnu ga u svoj tron. Zatim nam naredi te spustismo kandilo koje je gorelo pred ikonom svete Marine, i on zejtinom iz kandila pomaza ovo majusno i strahovito sasuseno stvorenje, pomoli se Bogu i rukom ga prekrsti, i dete tog casa dodje k sebi, zivahnu, povrati mu se snaga i zdravlje od samog dodira ovih svetih ruku, i ono stade na svoje noge, i poce hodati po crkvi i skakutati, i potrazi da sto jede. A kad se prihvati hrane, ono postade potpuno zdravo, i bi vraceno njegovoj majci.

Druga jedna zena imadjase sina, lepog mladica, u kome bese necisti duh. Potstaknuta promislom i blagodacu s neba, ona dovede sina u manastir k svetitelju, i stavsi pred vratima crkve stade se moliti Bogu za svoga sina. Posto je zelela da vidi svetog starca, ova njena zelja bi mu dostavljena. I on, pristupacan svima: i ljudima i zenama i deci i starcima i strancima i poznanicima i svakome coveku uopste, izadje pred nju korakom mirnim i spokojnim. Ona mu se kolenacki pokloni sa suzama i verom. A mladic uperi oci u andjelsku pojavu svetoga starca, i odmah ga necisti duh baci na zemlju muceci ga uzasno, i jadni mladic bacase penu, skrgutase zubima i vrecase kao jare. Potresen ovim bolnim prizorom, svetitelj zajeca iz dubine duse, i posto se naplaka pred ikonom Hristovom, naslikanom iznad ulaznih vrata crkvenih, on rece pred svima nama: “Zli i necisti duse, naredjuje ti Gospod Bog moj: izaci iz ovog stvorenja Bozjeg!” – Rekavsi to, on uze jelej iz kandila koje je gorelo pred ikonom, pomaza stradalnika, i uzevsi ga za ruku podize ga i dade ga potpuno zdrava njegovoj majci, i posla ih kuci njihovoj. I od tada zlobni demon mu nikada vise nije dosadjivao.

Jednom putujuci u svoju postojbinu k svojoj roditeljskoj kuci, svetitelj stize na reku Galos u Vitiniji. Kraj reke vide jednog ribara i upita ga da li ima da mu proda ribe. Ovaj mu se pozali da od rane zore evo citavih dvanaest sati lovi, i nista nije ulovio. Svetitelj mu onda predlozi: “Baci udicu u ime moje, i ako sto Bozjom pomocu uhvatis, ti ces mi prodati”. Ribar baci udicu, i tog casa upeca veliku ribu, uze je i strpa pod svoju kabanicu. Svetitelj mu onda rece: “Evo ti novac kao sto smo ugovorili, i daj mi ribu koju si uhvatio u ime moje”. Ribar mu na to odgovori: “Ona treba meni za jednog senatora, i necu da je prodam”. Svetitelj nastavi svoj put, i tek se odmace, a ribaru se otrze riba ispod kabanice, bucnu u reku i izgubi se.

Prijatelj svetiteljev Orest, covek vrlo imucan, iznenada se tesko razbole: usta mu se iskrivise do usiju, izgubi moc govora i oslepe. Obavesten o tome, svetitelj uze svoj stap, i mi krenusmo, prica ucenik Nikifor. Pri ulazu u kucu srete nas Orestova supruga, i kroz suze rece svetitelju: “Eto, oce, tvoj prijatelj, koga ti ljubis i koji tebe ljubi, umire, i ja cu ostati udovica a moja deca sirocici. Nego molim te, pomozi meni, sluskinji tvojoj”. – Usavsi unutra i ugledavsi svog prijatelja gde na postelji lezi nem, slep i bez svesti, svetitelj zaplaka od tuge, i rece: “Avaj! Prijatelju Oreste, u kakvom te stanju vidim! Sta je to s tobom?” – Rekavsi to on stade na molitvu, i podizuci oci duse svoje ka Gospodu koji uslisuje njegove molitve, stavi ruku na bolesnikovu glavu, ocita molitvu koja se cita bolesnicima, zakrsti mu usta i svu glavu, i bolesnik odmah potpuno ozdravi, i pozdravi se sa svetiteljem, i stade razgovarati sa svima. I otada Orest nije prestajao slati svetitelju dare svoje zahvalnosti. Primajuci darove iz ljubavi, sveti otac govorase Orestu: “Brate, zahvalnost treba uznositi samo Bogu, koji jedini moze ciniti cudesa svima koji se nadaju u Njega. Jer mi smo Njegova tvorevina; On nas je iz nebica uveo u bice; mi smo stvoreni da cinimo dobra dela u slavu Njegovu dobrote; no, kao sto vidis, mi smo ljudi gresni i u svemu podlozni istim slabostima. Zato je potrebno da marljivo bdimo nad svojim zivljenjem, da ne bismo, nesvesno ili dragovoljno, cinili nista sto je suprotno poboznosti i protivno volji Bozjoj, i na taj nacin dali mesta pakosnom djavolu da nas uplice u teska iskusenja. Stoga, brate, posto si blagodacu Bozjom ozdravio, nemoj se vise podavati zloumlju i grehu – κακοφροσύνη και αμαρτία, da te ne snadje nesto gore no sto te snaslo, jer je u Svojoj dobroti Gospod onu rec u Evandjelju uputio ne samo uzetome nego i svima nama: Eto si zdrav, vise ne gresi, da ti ne bude gore (Jn. 5, 14)”.

U susedstvu manastira zivljahu dva rodjena brata, koji strahovito napadahu svetitelja sto je podigao manastir, nanosahu mu uvrede, cinjahu mu nepravde, zestoko mu precahu. Sveti otac im na sve to odgovarase blago, moljase ih, preklinjase ih, cinjase i govorase sve ono sto bi moglo uneti mir u duse njihove. Ali se oganj gnjeva njihovog protiv svetitelja raspaljivase sve vise i vise, i oni ga prosto zasipahu uvredama. Tada im svetitelj poce predocavati strasni sud Bozji koji postoji za one koji vredjaju i ruze sluzitelje Bozje. Jedan od njih, Damjan, ne moguci vise vladati besom gnjeva svoga, podize svoju zlocinacku ruku na svetitelja, udari ga i ovaj pade na zemlju. Ali se onda trze, i uplasivsi se da se gnjev Bozji ne sruci na njega, pokaja se, pa se saze i podize sa zemlje svetog jereja Bozjeg koji mu rece: “Neka ti, brate, Bog oprosti ovaj greh i neka ti ga ne zadrzi”.

Brat pak Damjanov Antes, prosto bljuvase na svetitelja pogrde, uvrede, psovke, i nazivase ga licemerom i varalicom. Videci njegovu neizmernu bezocnost koja nema obzira ni prema darovima Bozjim, ni prema vrlinama, ni prema podviznickoj sedini i blagosti, svetitelj se zapali od Duha Svetoga nebeskom revnoscu i rece Antesu: “Ako sam ja, kao sto tvrdis, licemer; ako sam ja, kao sto kazes, varalica koji vestackim bledilom lica svoga obmanjujem ljude koji dolaze k meni u posetu i na razgovor, onda i ti dobij tako bledilo u licu, neka se i tvoj stomak naduje, pa savrseno varaj ljude kao sto ih ja varam”. – To prepodobni rece, i gle, te veceri nesrecni Antes leze u postelju svoju da spava, ali se vise ne dize s nje: njega snadje teska bolest, on se sav strahovito nadu, lice mu pozute kao limun, i kroz nekoliko dana on umre od ove bolesti, ili tacnije – od gnjeva Bozjeg. A ovo se dogodi, da bi se neuki i nerazumni ljudi zaplasili, da ne potcenjuju svetitelje i blagodat Bozju sto je u njima. I tako se ispuni ono sto je receno u Apostolskim Ustanovama o duhovnim ocima nasim: “Oni su primili od Boga vlast zivota i smrti: da sude gresnike i osudjuju na vecnu smrt, i da razresavaju od grehova i povracaju u zivot one koji se kaju”.

Pred kraj svoga zemaljskog zivota svetitelj se razbole od srdobolje, koja ga prikova za postelju. Ova ga bolest toliko iznuri, da se sam nije mogao pomaci u postelji, nego su ga morali okretati i pomerati. On nije hteo da ima pored sebe drugog prisluzitelja sem mene, prica Nikifor. Ali ja bejah jos vrlo mlad i strahovito podlozan dubokom snu. Zato se pozalih svetom starcu da necu biti u stanju da ga sam gledam, posto sam rob dubokog sna. On mi na to rece: “Lezi na ovaj sanduk pored mene i otpocini, pa ces se osloboditi te slabosti”. – Ja tako uradih naredne noci: prespavah na sanduku, i od tada, blagodareci blagodati Bozjoj i molitvama svetog oca mog, ja postadoh ne samo lakosan nego i u snu budan, po onoj reci Svetoga Pisma: Ja spavam, a srce moje bdi (Pesma nad pesm. 5, 2). No jedne noci kada prilegoh na sanduk i zadremah, ja se iznenada trgnuh kao da me neko zovnu, i ugledah ovo: ravnoapostolni svetitelj, koji se od silne oslabelosti i iznurenosti nije mogao sam ni pomaknuti u postelji, stoji ponovo u vazduhu u svojoj keliji na visini od jedno cetiri lakta i nesto vise u neiskazanoj svetlosti, i moli se Bogu. Poucen ranijim ovakvim prizorom, ja ga ne micuci se pun svete jeze posmatrah sa divljenjem. I ovako razmisljah u sebi: sve do sinoc ovaj covek nije bio u stanju ni pomaci se sam u postelji ni okrenuti ni podici, a kako je sada mogao ustati i ovako lebdeci u vazduhu moliti se? – V ovakvom razmisljanju i cudjenju ja i preko svoje volje zaspah dubokim snom, ostavivsi svetitelja koji je i dalje lebdeo u vazduhu i molio se. No uskoro se iznenada probudih, – srce mi je jos silno kucalo od malocasnjeg neobicnog i neverovatnog prizora i vidim svetitelja gde lezi u svojoj postelji i pokrio se pokrivacem. Novo iznenadjenje uskovitla mi misli; i ja u cudu govorah sebi: gle, bolesnika uzetog i nepokretnog blagodat Bozja, koja odavno obitava izobilno u njemu, ispunila je celog svojom snagom i moci, podigla ga sa zemlje u vazduh radi bozanstvenog molenja! Bozanska sila, koja od mladosti njegove boravi u njemu, pokazala se jaca od razorne sile bolesti i nemoci! No takva je sila koja silazi s neba na svetitelje nailaskom Svetoga Duha. Ta je sila jaca ne samo od bolesti i nemoci koje razaraju telo, nego je jaca i od muka i od smrti i od pakla. – A kada svanu, prisluzujuci svetitelju ja se usudih i ispricah mu nasamo nocasnju tajnu. On mi na to rece: “Imaj jezik zavezan Bogom i mojom nistavnoscu, da nikome ne kazujes sto si vidio dok ne izadjem iz tela”. – Ovog naredjenja sam se drzao sve do sada, i nikome nisam otkrio ovu tajnu. – Ovim se zavrsavaju kazivanja svetiteljevog ucenika Nikifora, u monastvu Simeona.

Znajuci da ce se ubrzo rastati sa telom i na kolesnicama vrlina uzneti na nebo u sveblazena obitalista, sveti otac nas sazva svoje ucenike, dade im pouke i utehe, i u isto vreme kaza im unapred dan i cas svoga odlaska iz ovoga sveta. A kad ih vide gde placu, on im rece: “Zasto oplakujete moj odlazak^ Dvanaestog marta vi cete me pogrepsti; i dvanaestog marta vi cete me ponovo videti gde izlazim iz groba, da bih ostao sa vama koji me ljubite”. – Dvanaestog marta blazeni otac nas se pricesti Svetim Tajnama Hristovim, kao sto je to po obicaju svom cinio svaki dan, i posto rece “Amin” on naredi svojim ucenicima da pevaju pogrebne pesme. Oni pevahu sa ocima punim suza, a on podize svoje svete ruke i pomoli se kratko, ukoliko mu je dopustalo ono malo preostale telesne snage, pa onda rece blago i mirno: “U tvoje ruke, Hriste Care predajem duh svoj”. Pri ovim recima slavni i mnogopobedni borac Hristov izidje iz svog trpeljivog i nepobedivog tela, da posle sjajnih borbi otide ka Gospodu svom[15]. I tako se pravednik pridruzi pravednicima, svetitelj svetiteljima, bogoslov bogoslovima, prepodobnomucenik i ispovednik i veliki ucitelj Crkve Hristove – ispovednicima i uciteljima i prepodobnomucenicima. A nakon trideset godina od dana svetiteljevog prestavljenja, prema njegovom prorocanstvu, njegove mosti bise otkrivene netljene dvanaestog marta, pune blagodati i miomira. One blistaju cudesima, okupljaju mnoge i mnoge oko sebe, osvecujuci njihove duse svojim prisustvom i celivima koji im se daju.

No ne samo svete mosti blazenog oca naseg Simeona tocahu miomir iz sebe, nego, kako kazuje pisac Zitija njegovog, ucenika njegov Nikita Stifat, i telo njegovo i same haljine njegove jos za zivota njegova na zemlji mirisali su neobicnim i izuzetno divnim mirisom. Od izobilne blagodati Bozje sto je obitavala u njegovoj dusi i njegovom telu prenosio se miomir i na telo njegovo i na haljine njegove, pa se tim putem prenosio i na one koji su dolazili u dodir sa njim. Koji god je pristupao njemu sa verom, osecao je kako mu taj divni miris od njegovih haljina ispunjuje radoscu i umilenjem svu dusu i srce. Ovo sam bogato doziveo ne samo ja, ucenik njegov koji ovo pisem, veli pisac Zitija Nikita, nego i drugi. Evo sta mi je pricao Teodul, ucenik njegov: “Jednoga dana svetitelj mi pokloni jedan svoj hitonic.[16] Ja poklon primih sa verom: svukoh sa sebe svoj hitonic, i obukoh svetiteljev na svoje nago telo. Lezuci u postelju na spavanje ja osetih izvanredan miris od njega; i da bih sto bolje uzivao u ovom mirisu, ja zavukoh glavu u hitonic, i prosto nisam mogao da se nasitim tog milja. Iako sam ovaj hiton vrlo cesto prao, on je stalno mirisao istom jacinom, i to sve tako dok se od upotrebe i ovetsalosti nije raspao”.

Treba da kazem, veli pisac Zitija Nikita, i o svetiteljevom naredjenju koje mi je dao odnosno njegovih spisa preko vidjenja i prorostva. Za zivota svog na zemlji blazeni je, cak i nevoljno – ακοντως, pisao danju i nocu tajne koje je Duh Bozji poveravao umu njegovom. Duh Bozji koji je u njemu delao i potsticao ga, nije mu nikako davao mira dok on ne bi stavio na hartiju ono sto je Duh unutar njega govorno i tvorio. Te rukopise svetitelj mi je davao i ja sam ih prepisivao u sveske, i vracao mu ih. Jednom ja zadrzah kod sebe jedan od njegovih rukopisa. Svetitelj to primeti i potrazi objasnjenje od onoga po kome sam rukopis vratio. Ovaj nije znao da mu to objasni. Svetitelj se onda rasrdi na njega i otera ga. Cuvsi za to ja se pobojah da svetitelj ne pomisli da je posredi neka prevara sa moje strane, zato mu napisah pismo i objasnih stvar izvinivsi mu se. On mi na to odgovori sledecim pismom: “Tvoje pisamce primio sam, drago moje duhovne cedo, ali ga ne odobravam. Ta kako^si mogao pretpostaviti da sam ja pomislio kako si ti zadrzao moj rukopis u cilju neke prevare? Ja pojma imao nisam da si ti rukopis zadrzao, vec sam stvarno mislio da ga je sluga svojom nepaznjom izgubio putem. Zbog toga sam se rasrdio na njega. Sto se tebe tice, ja sam jednom za svagda izjavio da tebe imam kao sebe, i tebi sam poverio sve sto je u meni, nadajuci se da ces ti upoznati sa tim druge ljude, po reci Hristovoj Njegovim ucenicima: Sto vam se sapce na usi, propovedajte s krovova (Mt. 10, 27). Kako sam onda ista rdjavo mogao pretpostsaviti o tebi? Naprotiv, razlog zbog koga te molim da moje rukopise prepisujes u sveske jeste, da bi oni ostali kod tebe kao nasledje. Kako ti je uopste moglo pasti napamet da sam tako sto mogao i pomisliti o tebi? Ali Bog neka ti oprosti ovaj greh sto si poverovao da je u meni prestala ljubav koja “nikad ne prestaje” (1 Kor. 13, 8), sem ako je neko svojevoljno ne udalji od sebe. Ne, ona ostaje cela celcata, nedeljiva; ona radosno prima sve koji joj se iznova obracaju i vracaju; i ja zelim, cedo moje, da se i ti sjedinis sa njom, kako bi bio u stanju ne misliti zlo, ni ono koje postoji ni ono koje ne postoji, i tako zauvek ostati ne sablaznjujuci se niti o mene niti o druge”.

Dobivsi ovo pismo od svetog starca, ja ga, mlad i nezreo u svojih sedamnaest godina, nisam mogao dobro ni razumeti; samo ga prepisah, kao i sva ostala koja sam dobijao od njega. Prodje sesnaest godina a ja ophrvan mnogim nedacama i iskusenjima zaboravih ne samo na ovo pismo nego i na sve druge svetiteljeve bogonadahnute spise. No jednoga dana, blagodareci molitvama svetog oca mog, mene poseti dobrota Bozja i ja se nesmetano vratih u nas Studitski manastir, posto nestade svih neprijatelja nasih. Tamo se predadoh svojoj omiljenoj osami, pokajanju, suzama, umilenju. I u pocetku druge sedmice Velikog Posta mene snadje ekstaza i izmeni me svega desnica Visnjega, i ja imadjah uzviseno vidjenje. Ekstaza izmeni sva moja cula, svu moju prirodu, sve sastojke i unutrasnja zbivanja tela moga; i ja sav postadoh – svedok mi je Hristos Istina – kao bez tela, jer ovo koje nosah na sebi izgledase mi lako i kao duhovno- ώςπνευματικον. I ja ne osecah ni glad, ni zedj, ni zamor, ni nesanicu, usled slobode i lakoce koje nastadose u meni, u neiskazanoj tisini svih moci duse moje i svih misli uma moga i u neizrazivoj stisanosti srca moga. Jer ljubav Bozja, izlivena u moju dusu, uznese na nebo sva osecanja duse moje, i ja bejah u nekoj tihoj svetlosti kao neko bestelesno bice; neizmerna milina i neizreciva radost ispunjavahu citavih sedam dana moju dusu, koju ne uznemiravase vise nikakva strast, nikakva pomisao .nikakva telesna potreba; u isto vreme svako osecanje ovoga sveta bese od mene odbeglo ili otstranjeno ili iscezlo u nebice. U tom blazenom stanju ja se s preslatkim umilenjem poceh secati ljubavi moga blazenog i svetog oca Simeona koji me je prosvetio i na put zivota izveo. I ja imadjah osecanje kao da me neko tajno potseca na stvari koje sam potpuno bio zaboravio: na poboznost ovog blazenog oca, na njegovo besprimerno upraznjavanje vrlina, na njegovo vecito umilenje, na njegove svakodnevne suze, na njegovu smirenost, blagost, ljubav nelicemernu, molitvu cistu i neprekidnu; na njegovo uzdrzanje, post, svunocno bdenje, trpeljivost u iskusenjima, zahvaljivanje u svima napastima; na njegovu milostinju, zalostivost, dugotrpeljivost, blagost, dobrotu i iskrenost; na njegovu nepokolebljivu hrabrost, uporno stajanje za pravdu i istinu, nesvadljivost, trezvenost, celomudrenost, krotost, pravednost, pravoslavnost; na njegovo bratoljublje, spokojstvo, cistotu srca, prosvecenost uma, milu pristupacnost, blistanje i svecistotu duse, od cega mu je i lice sijalo kao sunce; kako on bese pitom, tih, strpljiv u nevoljama, nesrebroljubiv, nerazmetljiv, nesujetan, nezlobiv, smeran, ubogoljubiv, nezan prema duhovnoj deci svojoj, nezlopamtljiv, veseo, umiljat, dobrotoljubiv, vrlinoljubiv. Svemu tome treba dodati i ono sto je jos savrsenije i uzvisenije od toga: mudrost reci njegove, poznavanje neiskazanih tajni Bozjih, uzvisenost bogoslovlja njegova, dubinu smirenoumlja njegova, potresna vidjenja njegova poput svetog apostola Pavla, tajanstvena otkrivenja, sozercavanje bezgranicne svetlosti bozanske, heruvimsko drzanje njegovo za vreme svete liturgije kada je on jasno posmatrao gde Duh Sveti silazi da osveti njega i Darove, pretskazivanja njegova, prorocanstva njegova, prozorljivost njegovu; i jos: njegove pouke, njegove katiheze ujedno prakticne i teoriske, njegove spise, njegova tumacenja Svetoga Pisma, njegove govore eticke i poucne, njegova pisma, njegove apologetske govore, njegove Bozanstvene himne.

Neiskusan u stvarima ovakve cudesne delatnosti Svetoga Duha, ja nisam znao otkuda mi dolazi sve ovo, i ko me to potseca i uci, dok mi blagodat Bozja ne rece: “To je dejstvovanje Duha Svetoga koji je sisao i tesi te, po reci Hrista Boga Njegovim apostolima i preko njih svima vernima: Utesitelj Duh Sveti, koga ce vam Otac poslati u ime moje. On ce vas nauciti svemu i napomenuce vam sve sto vam rekoh (Jn. 14, 26). – Dok se ovo sa mnom zbivalo, ja sam osecao, Bog mi je svedok, kako me nesto iznutra primorava, goni i potstice da opisem slavno vrlinsko zivljenje moga duhovnog oca, i da u njegovu cast sastavim himne dostojne velike svetosti njegove. Medjutim ja sam to dugo odlagao, posto se nisam time bavio ranije, a i nisam imao potrebnu spremu za to, jer sam se u cetrnaestoj godini svojoj bio odrekao sveta i napustio svoje skolovanje. Ali, ja ni danju ni nocu ne imadjah mira od Duha koji me je iznutra raspaljivao i silno me potsticao i gonio na ovaj pothvat. Najzad, posto nisam vise mogao da se odupirem ovom silnom navaljivanju, ja kao pokusaj i probu sastavih najpre himne kanona – ύμνους κανόνων (=pesme kanona) svetom ocu nasem Teodoru Studitu Ispovedniku. Tada neka neiskazana milina ispuni mi dusu, i ja sastavih pogrebno slovo blazenom ocu nasem velikom Simeonu, himne i pohvale. Pri sastavljanju toga moja ruka nije stizala da stavi na hartiju sve misli koje su joj obilno bile diktirane iz uma mog. Posto ove sastave doterah kako sam najbolje znao i umeo, ja ih dadoh na pregled i ocenu jednom coveku vrlo ucenom i u duhovnoj i u svetovnim naukama. Procitavsi ih on mi rece da ovi sastavi nisu nedostojni starih himnopisaca. Onda ja odoh na grob mog blazenog duhovnog oca Simeona i tamo, u prisustvu drugih poboznih ljudi, opevah velicinu njegove svetosti, procitah posmrtni govor, i odadoh mu prema svojim mocima postovanje u svestenim pesmama.

Posto to obavih sa mnogo ljubavi i vere, ja jedne noci imadoh ovakvo vidjenje. Ucini mi se da me neko zovnu i rece mi: Brate, zove te tvoj duhovni otac, hajde za mnom. – I ja sa radoscu i zurno podjoh za njim jer otkako je moj sveti duhovni otac otisao ka Gospodu, ja jos ne bih udostojen videti ga. I tako iduci mi dodjosmo do jedne velicanstvene i sjajne carske palate; moj vodic otvori kapiju i rece mi da ucem. Unutra, u jednoj presjajnoj odaji na visokom i raskosnom divanu secase moj sveti duhovni otac, i kao neki preslavni car odmarase se. Lice mu je blistalo, i on kao da se osmehivao gledajuci me. I dade mi rukom znak da mu pridjem. Ja sav radostan pritrcah mu, nacinih propisno metanije pred njim, i on me zagrli i poljubi u usta, i rece mi veselim i slatkim glasom: “Ti si mi radost pricinio, cedo moje milo i mnogozeljeno”. Onda uze moju desnu ruku, metnu je pod desno stegno svoje, a u drugoj ruci drzase neku ispisanu hartiju i pokazujuci mi je rece mi: “Zasto si zaboravio Apostola koji kaze: Ovo predaj vernim ljudima, koji ce biti kadri i druge nauciti” (2 Tm. 2, 2). – Pri ovim recima ja se probudih, iako sam ovo vidjenje imao na javi a ne u snu, i ja nadjoh sebe u takvoj radosti i milini dusevnoj i blazenstvu, da sam pozeleo skinuti sa sebe svoje telo i nage duse otici tamo gde je obitaliste mog svetog oca medju svima otpamtiveka svetiteljima u nematerijalnom blazenstvu.

Ovo svoje vidjenje ja ispricah jednom veoma mudrom duhovnom starcu, vrlo iskusnom u bozanskim i covecanskim stvarima, i on mi ga ovako protumaci. Svetiteljeve reci: “Ti si mi radost pricinio, cedo moje milo i mnogozeljeno”, pokazuju njegovo priznanje tebi za himne i pohvalne reci koje si mu sastavio; i jos pokazuju da svetitelji, ziveci u Bogu, i posle smrti sa radoscu primaju i potpuno odobravaju himne i pohvalne reci u spomen njihov. Poljubac koji ti je dao oznacava prisnost i prijateljstvo svetitelja prema onima koji pisu u njihovu cast, i blagodat koju im oni daju zbog toga. Metanjem pak desne ruke tvoje pod desno stegno svoje, svetitelj je ciljao na zakletvu kojom je Avram zakleo najstarijeg slugu svog da ispuni njegovu volju, kada mu je rekao: Metni ruku svoju pol stegno moje i zakuni mi se Bogom neba i zemlje (sr. 1 Mojs. 24, 2-4). Tako i tebe, duhovno cedo svoje, svetitelj zaklinje da njegove spise, napisane uz pomoc Svetoga Duha, ti prepises i predas vernim ljudima na korist svima koji ih budu citali. To je on hteo da ti kaze potsecajuci te na reci svetog apostola Pavla.

Dobivsi ovakvo bojasnjenje moga vidjenja, ja se setih pisma koje mi svetitelj nekada bese uputio setih se i njegovih bogonadahnutih spisa. I kao sto mi bese prorekao tada, tako se sve i zbi u svoje vreme. Jer svi njegovi spisi opet dodjose u moje ruke; a bili su trinaest godina kod jednog coveka, koji umalo sto ih nije prodao. Postavsi na taj nacin naslednik bogatstva svetiteljevih darova, darovanih mu od Boga Duhom Svetim, ja sve spise prepisivah i siljah na razne strane na dobro i korist dusama ljudskim. I nadam se da cu za to primiti nagradu od Boga, molitvama blazenoga i svetoga oca moga.

A sada da kazemo sto i o cudesima koja svetitelj ucini posle svoje smrti, i neprekidno ih cini. Jedan jeromonah bi primljen od bratije u bratstvo manastira svete Marine, osnovanog svetim Ocem nasim Simeonom. I on stade sa ostalom bratijom ucestvovati u bogosluzenjima i sluziti svetu liturgiju. U oltaru crkve u jednom uglu visijase ikona svetog Simeona. Jednoga dana pri pogledu na ovu ikonu pomisli neverja zahvatise ovog jeromonaha i on poce sumnjati u svetost bozanstvenog oca naseg Simeona , i govorase u sebi: Otkuda ovaj, i kakvim je to znacima i cudesima posvedocio svoju svetost, da bih ga ja mogao poznati kao sveca i priznati za sveca? Gde su dokazi za to, kao sto ih u Crkvi ima za sve svece iz starine? – Resetan takvom sumnjom i nevericom, on jednoga dana posle jutrenja ostade sam u crkvi, i na svoju nesrecu stade ismevati svetitelja. I djavo mu toliko pomraci um da on bestidnik pridje ikoni svetiteljevoj, pruzi ruku prema njoj i bezocno sa oholoscu i prezirom rece: “Ovoga nikada ja necu priznati za sveca i slaviti ga, niti mu se uopste moliti kao svecu”. No tek sto lakomislenik izgovori ove reci, on oseti kako mu se desna ruka koju bese pruzio prema ikoni osusi, i tako u tom polozaju ostade ukocena, i on je ne mogase ni saviti ni spustiti. U tom ga spopadose strahoviti bolovi, te on i protiv svoje volje stade jaukati i vikati. Na njegovu viku dotrcase monasi, i on im zapomazuci objasni kako ga snadje ova kazna Bozja. Bratija se sazalise na njega i obratise se molitvom Bogu i bozanstvenom ocu Simeonu da nesrecnika oslobode ove strasne kazne. Radi toga uzese zejtina iz kandila sto gorase pred svetiteeljvom ikonom, pomazase sasusenu ruku i jedva umilostivise Boga i svetitelja, te ruka bi oslobodjena od nevidljivih okova gnjeva Bozja.

Nesto slicno dogodi se i o samom prazniku svetog oca Simeona. Pored ostalog sveta, na praznik u manastir dodje i cvueni pevac iz carskog manastira Kosmidije monah Ignjatije. U toku bdenija kada Ignjatije divno pevase jednu pesmu sastavljenu u cast svetiteljevu, i pevajuci pogledase na svetiteljevu ikonu, njemu u to vreme Satana ubaci u dusu pomisli neverja odnosno blazenog oca. A svetitelj zeleci da mu izleci dusu od tih rdjavih pomisli, ucini te njegovo lice na ikoni planu kao pozar i ikona se stade sama klatiti desno i levo. Kada Ignjatije to vide, njemu se odjednom presece glas, i on umuce, nesposoban da rec progovori. No kada se malo pribra, upitan od ostalih pevaca sta mu bi, on im pokajnicki i sa velikom skrusenoscu otvoreno isprica i svoje pomisli neverja odnosno svetitelja i o cudu koje vide na njegovoj ikoni.

Dva pobozna coveka, Jovan i Filotej, dogovorise se, pa se zajedno odrekose sveta, zajedno zamonasise i dobrovoljno stupise u podviznicke borbe. Pomocu Bozjom oni u blizini Carigrada na obali morskoj podigose divan i velicanstven manastir. Jovan, slabijeg telesnog zdravlja, uze na sebe ekonomiju manastirsku, a Filotej sagradi sebi odvojenu keliju da se u njoj oda molitvenom tihovanju i teskim zatvorenickim podvizima. Ali pre no sto bi se zatvorio u svojoj keliji, on krenu da se pokloni svetinjama po Carigradu, i da poseti duhovne ljude radi savetovanja sa njima o svojoj nameri. Tako on poseti i cuveni manastir Studitski, narocito da iste saveta od Nikite Stifata, ucenika svetog oca naseg Simeona Bogoslova. U razgovoru sa Filotejem, Nikita mu isprica zivot svetoga Simeona, njegove podvige, njegova stradanja, njegove darove od Boga, i mnogo mu kaza i o bogonadahnutim knjigama koje on napisa i ostavi na nazidanje Crkve Hristove. Slusajuci ovo, u dusi Filotejevoj se razgore ljubav prema svetom Simeonu, i Filotej zatrazi i dobi jednu od njegovih knjiga. Sav radostan, Filoteje ode da se zatvori u svojoj keliji. Ali pre no sto udje u svoj dobrovoljni zatvor, on se stade toplo moliti Bogu, da mu da trpljenja, snage i razuma da cvrsto podnese nevolje i tegobe zatvorenistva. Jedne noci on cu kucanje na vrata, i kad ih otvori on ugleda pred sobom starca divnog angelskog lika, koji je zracio obilnom blagodacu Bozjom. Na Filotejevo pitanje, ko je i sta trazi, starac odgovori glasom slatkim kao med: “Ja sam Simeon koji obitava u manastiru svete Marine , i dosao sam ovde da ostanem sa tobom”. A kad ga Filotej upita sto mu je haljina poderana, svetitelj odgovori: “Rcavi ljudi to ucinise bez ikakvog razloga”. I onda nastavi govoriti Filoteju: “A sto se ti, dragi Filoteje, toliko brines za sebe? Evo o cemu treba da se brines i mucis, znaj dobro ovo: ko zeli da stupi u opstenje sa uzvisenim tajnama treba da se odrece od mnogog jedenja i pijenja, i da uvece pije samo tri case. A posto se pricesti, da cini to isto zadovoljavajuci se umerenom trpezom”. – Sta je svetitelj hteo time da kaze Filoteju? Evo sta: Kada stupas u borbe podviznistva i molitvenog samovanja i tihovanja – άόκήσεως και ησυχίας, treba da ociscujes sebe uzdrzanjem i suzama i molitvom, da bi svakog dana bio gotov primiti Tajne Hristove. Primanjem pak Tajni, ti ces i pobozno tihovati i moliti se bez rasejanosti, i tvoj um bice prosvecen πεφωτισμένον (=obasjan, ozaren, prosvetljen) bogatim zajednicarenjem Duha Svetoga i sozercavanjem sakrivenih tajni Bozjih, prema pisanome: Duh ispituje sve, i dubine Bozje (1 Kor. 2, 10). – Govoreci tako Filoteju, svetitelj mu dodirnu rukom stomak kao zeleci da mu ga smanji. Zatim, oprastajuci se s Filotejem on mu rece: “Ako hoces, doci k nama, i mi cemo opet videti i zagrliti naseg dragog Filoteja”. – Pri ovim recima svetitelj nestade iz ociju Filotejevih, i Filotej, dosavsi k sebi, oseti kako mu je sva dusa ispunjena radoscu; i od tada njemu uzdrzanje postade prirodno, i on vodjase svoj zatvorenicki zivot strogo i u dragovoljnoj oskudici. I da bi izrazio svoju zahvalnost svetitelju za ovakvu pomoc, on ode na svetiteljev grob, pade nicice na zemlju i odade mu molitveno postovanje kao sto dolikuje svetitelju. Tamo dobi i ikonu svetiteljevu, i prepisa sluzbu njegovu, te i on svake godine praznovase njegov praznik.

Nikita Stitat, pravi ucenik svetog oca naseg Simeona Bogoslova, jednom za vreme svete Cetrdesetnice, dok je vodio uobicajene svestene borbe, bi po promislu Bozjem spopadnut demonom bluda. I on bese u nedoumici, otkuda da ga to snadje u vreme svestenog vojevanja, svakovrsnog uzdrzanja i dobrovoljnog samomucenja. I marljivo istrazivase otkuda su se i usled cega uvukle u njega ove prljave i neciste pomisli, u vreme kada mu se telo bese sasusilo od podviga posta, i skoro potpuno umrtvilo od prekomernog uzdrzanja i bdenja. Ne nalazeci objasnjenje, on se veoma ozalosti, klonu duhom, utoliko vise sto nije znao sta da radi da bi se izlecio od ovoga zla. Sav utucen, on staje na molitvu i toplo se moli Bogu i svetitelju. I tako prizivajuci i moleci Boga i svetitelja, on se jednoga dana, posle svog mrsavog obroka, opruzi tuzan u svojoj podviznickoj jami, jer je imao i podzemno obitaliste pod jednim svodom. I taman da zaspi, ali jos otvorenih ociju i budan, on jasno vidi svetitelja gde dolazi k njemu, sede pored njegove postelje, zatim ga uhvati za mantiju zovnuvsi ga po imenu i rece mu: “Ti ne znas, cedo moje, otkuda su se i usled cega uvukle u tebe te sladostrasne pomisli?” – Videci i slusajuci svetitelja iznenada ucenik se pribra i sa strahom odgovori: “Trudio sam se, svece Bozji, na sve moguce nacine da pronadjem uzrok ove moje muke, ali jos nisam uspeo”. Svetitelj mu na to rece: “Evo mene, ja sam i dosao da ti to otkrijem. Obrati dakle paznju na moje reci: znaj, cedo moje, da ti je to doslo od gordosti tvoje i od uobrazene samodovoljnosti razuma tvog. Smiri misao svoju mereci sebe i sve svoje zapovestima Hristovim, i iskusenje ce brzo pobeci od tebe”. – Rekavsi to svetitelj isceze. A Nikita dosavsi k sebi, skoci i potrca za svetiteljem, i upita svog prisluzitelja: “Jesi li video da je ovuda izasao sveti Simeon?” – Posle toga Nikita brizljivo ispita svoj um – το λογιξόμενον (= razum, misao, rasudak), i pronace, kao sto mu svetitelj bese rekao, ocigledan uzrok ove svoje nevolje koja ga neocekivano snadje za vreme svetog Posta. I on smiri misao svoju -το φρόνημα (=razum, um duh), ne mereci vise postignuca svoja nicim drugim do stradanjima Hristovim i ruzenjima koja je On podneo; i odmah bi oslobodjen svojih iskusenja i svojih teskoca; i uteha Svetoga Duha dodje mu kroz suze i umilenje. Na svemu tome on silno blagodarase svom svetom duhovnom ocu Simeonu, i njegova vera i ljubav prema njemu jos vise porastose.

Bog zeleci da pokaze koliko je prijatno Njemu i Njegovom sluzi Simeonu, i koliko ce biti korisno po verne, da se bogonadahnuti spisi svetog Simeona Bogoslova prepisu, pokaza to vidjenjem koje priredi Nikitinom uceniku Jovanu, kao sto to nekada bese uradio sa ucenikom svetog Zlatousta Proklom. Posto Nikita bi potstaknut od svetog Simeona preko jednog otkrivenja da prepisuje njegove bogonadahnute spise, on se svim zarom duse svoje odade tome poslu. A ucenik Nikitin Jovan imade u snu ovakvo vidjenje: ucini se Jovanu kao da po obicaju svom ulazi u keliju svoga ucitelja Nikite, da od njega potrazi i cuje koju rec korisnu po dusu svoju. Kada se priblizi vratima odaje u kojoj je Nikita u tisini radio, on ugleda svoga ucitelja gde sedi i vrlo marljivo prepisuje bogonadahnute spise svetog oca naseg Simeona, a preko puta njega vidi samog bozanstvenog bogoslova svetog Simeona koji takodje sedi, levu ruku oslonio na svoj stap a desnu pruzio prema Nikiti i prstom kao da mu pokazuje reci u svom rukopisu; pritom mu od srca govori i objasnjava dubine uzvisenih sozercanja i svestenog bogoslovlja, koje je on, poput drevnih bogoslova, ostavio u nasledje Crkvi Hristovoj kao izvor koji neprekidno toci iz sebe isceljenje dusama. Videvsi to, Jovan raspoznade svetitelja, iako ga nikada nije bio video za zivota njegova na zemlji; no zasenjen angelolikim izgledom svetiteljevim, i obuzet strahom, on se ne usudi uci unutra. Zatim posle malo vremena svetitelj izadje i mirnim korakom krenu putem koji je vodio navise; utom Jovan iznenada cu gde ga svetitelj zovnu po imenu i rece mu: “Jovane, reci mome Nikiti: pozuri, cedo moje, da zavrsis sa prepisivanjem mojih dela, pa ce ti se potpuno ostvariti i ispuniti ono sto zelis”.

Tako Bog proslavlja one koji Njega slave, i cini da im Crkva Njegova ukazuje veliko molitveno postovanje. Stoga svaka slava, cast i poklonjenju Bogu nasemu: Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

* * *

Svom dusom, svim srcem, svom snagom, svim umom – sav u Bogu, sveti Simeon svaku misao svoju, svako osecanje svoje izvodi i svodi na Boga. Zato je sav zivot njegov – blagovest o Bogu, i svaka misao, i svako secanje, i svaka rec. Stoga je i udostojen naziva Bogoslov: on treci u Crkvi Hristovoj, posle dvojice svetih Bogoslova: Jovana i Grigorija. Njegovo Evandjelje? – Uvek isto, uvek cudesno i uvek cudotvorno Hristovo Evandjelje, koje se neprestano pise Duhom Svetim kroz svete Bozje ljude, i pisace se sve do skoncanija sveta, prema prorostvu prvog svetog Bogoslova[17]; i sa izuzetnom bozanskom silom se pise i kroz svetog Simeona Novog Bogoslova. Po otkrivenjima i po vidjenjima koja je imao od Boga, on stoji medju prvima iza svetog, i po svemu nenadmasnog, apostola Pavla Bogovidca i hristoljubljenog Jovana Tajnovidca. U svome hristoceznjivom zivljenju, u svome svesrdnom dozivljavanju evandjelskih blagovesti i blazenstava Hristovih, on je sav serafimski ognjen i poletan, heruvimski vidovit i budan. Ako iko, on je blagodatnom svetoscu svojom prozreo do dna tajnu ovog vidljivog sveta, i savladao tezu i tezinu njegovu, i svu materiju njegovu. On heruvimski vidovito gleda i sagleda kako prolazi oblicje ovoga sveta: ne ostaje ni kamen na kamenu, ni atom na atomu, i radja se novo nebo i nova zemlja gde pravda zivi i gde Hristov covek caruje i vlada. Blagodatnim podvizima njegova se misao preobrazava u bogomisao, njegovo osecanje u bogoosecanje, njegov zivot u bogozivot: na nase oci njegova se dusa razrasta u sve beskonacnosti i beskrajnosti bozanske, i njegova mudrost izvija u bogomudrost.

Dozivljujuci veoma snazno Spasiteljeve blagovesti, sveti Simeon dozivljuje svoje spasenje na najdublji i najsiri nacin: dozivljuje ga i kao ociscenje, i kao oblagodacenje, i kao preobrazenje, i kao osvecenje, i kao prosvetljenje, i kao ohristovljenje, i kao obozenje, i kao otrojicenje. U samoj stvari, spasenje sve to i jeste; svaki koji se spasava dozivljuje sve to po meri svoga truda, svoje vere, svoje ljubavi, svoje molitve, svoga posta, svoje smirenosti, svoje krotosti, svoga uzdrzanja, svoga trpljenja, i ostalih evandjelskih vrlina; a sveti Simeon dozivljuje to u najvecoj mogucoj meri, jer je i trud njegov izuzetno veliki, i vera njegova, i ljubav, i molitva, i post, i smirenje, i sve ostale svete vrline. Sta je spasenje? Spasenje je sjedinjenje sa Spasiteljem pomocu svetih tajni i svetih vrlina, Da, spasenje i nije drugo do dozivljavanje Spasitelja pomocu svetih tajni i svetih vrlina. Dozivljavajuci Boga i Spasitelja Hrista kao svoje spasenje, covek se ispunjuje bozanskim silama Njegovim i, tako postaje “Bog po blagodati”. Gospod Hristos je Bog po prirodi, a hriscanin postaje “Bog po blagodati”. To je stozerna istina celokupnog evandjelskog ucenja svetog oca naseg Simeona Bogoslova: a to ustvari osnovna istina celokupnog bogocovecanskog domostroja spasenja Hristovog. Radi toga je Gospod i Bog nas Isus Hristos i postao covek. To je ne samo istina nego sveistina Evandjelja Hristova, sveistina koja u Crkvi Hristovoj stalno zivi, besmrtuje, cudotvori i vecnuje od svetih Apostola preko svetih Otaca, i sve tako do Strasnoga suda, i preko Strasnoga suda u sve beskonacne vekove. A time je osigurano beskrajno i bezgranicno usavrsavanje ljudskog bica, njegovo rascenje “rastom Bozjim”, njegovo razvice “u coveka savrsena, u meru rasta visine Hristove”[18], i u ovom i u onom svetu, jer biva Bogom, u Bogu, po Bogu, koji je sav bezgranican i beskonacan i beskrajan.

Mi cemo ovde izneti izvestan broj bogomudrih misli iz ucenja ovog presvetog Bogoslova, koje mogu mnogo koristiti gladnima i zednima Hristove istine, uvek bozanske, uvek vecne, uvek svepreobrazujuce i sveobozujuce, uvek svepobedne i svebesmrtne. Pored toga, sve njegove misli mirisu na besmrtnost i vecnost , i ukoliko se covek revnosnije uzivljuje u njih, one sve jace i jace mirisu, i dusa se ispunjuje milinom koja nadlece heruvimske radosti …

Gospod Hristos se, veli sveti Simeon, naziva Spasiteljem zato sto pruza spasenje svima s kojima se sjedini. A spasenje je oslobocenje od svih zala i vecno obretenje svih blaga u Njemu, koje daruje mesto smrti zivot, mesto tame svetlost, mesto robovanja strastima i sramnim delima savrsenu slobodu svima koji su se sjedinili sa Hristom, Spasiteljem svih. I oni onda sticu svaku neoduzimljivu radost, svako veselje i svako radovanje. Tu radost nece poznati, ni shvatiti, ni ugledati niko od onih koji se nisu istinski i svesrdno prilepili uz Hrista i sarastvorili se s Njim u neiskazanom sjedinjenju – άνακραθέντων τε αύτψ εν ένωσι άρρήτω).[19]

Bog hoce da od nas ljudi nacini bogove. Bog to tako silno zeli, da je On radi toga jedino sisao na zemlju i ovaplotio se. Stoga ako samo ushtednemo, nista nas nece moci spreciti u tome, – samo pribegnimo k Njemu s vatrenim pokajanjem. Dovoljna je samo nasa dobra volja da nas uzvede na takvu visinu. Jer gde ima dobre volje, tu vec nema nikakve smetnje[20].

Koji je cilj ovaplocenja Boga Logosa? Ovaj: da nas ucini zajednicarima onoga sto je Njegovo, posto On prvo postade zajednicar onoga sto je nase. Sin Bozji zato postade Sin Coveciji, da nas ljude nacini sinovima Bozjim, uzdizuci rod nas po blagodati u ono sto je On sam po prirodi, radjajuci nas odozgo Duhom Svetim i odmah nas uvodeci u Carstvo nebesko, ili bolje reci, darujuci nam da imamo ovo nebesko carstvo unutra u nama (sr. Lk. 17. 21)[21].

Bog postavsi covek sjedini se s ljudima, i uzevsi udela u covecanstvu dade svima koji veruju u Njega i pokazuju veru od dela da uzmu udela (μετουσίας) u Njegovom Bozanstvu. Jer spasce se samo oni koji uzmu udela u Njegovom Bozanstvu, kao sto On, Tvorac svega, uze udela u nasoj prirodi[22]. Radi toga je sav bogocovecanski domostroj spasenja, radi toga je silazak Sina Bozjeg na zemlju: da nas ucini zajednicarima i naslednicima svoga Bozanstva i svoga Carstva pomocu vere u Njega i drzanja zapovesti Njegovih[23]. – Koji strogo drze zapovesti Bozje udostojice se videti Boga, po meri truda svoga koji cine u tome, i postace bogovi po blagodati – θεοί καιάχάριν, i sinovi Bozji, u Hristu Isusu Gospodu nasem[24]. – Blagodat Hristova daje se za veru u Njega, u njoj je spasenje. Stoga se niko drukce ne moze spasti nego na ovaj nacin: da primi bozansku blagodat i da se njome obozi, tojest da postane Bog po blagodati.[25].

Po meri ocisdjenja srca dobija se bozanska blagodat; i obratno, po meri blagodati biva i ociscenje srca; a kada se to zavrsi, onda covek skroz naskroz postaje bog po blagodati τότε ό άνθρωπος γίνετα όλως δί όλου θεός κατά χάριν.[26] Blagodat Sve Duha cuva se, drzi se vrsenjem zapovesti Bozjih, a ispunjavanje zapovesti postavlja se kao temelj za dobijanje blagodati Bozje, te niti je moguce da blagodat Svetoga Duha ostane u nama bez vrsenja zapovesti, niti je vrsenje zapovesti Bozjih korisno bez blagodati Bozje.[27]

Ako hoces da znas sta je svojstveno Bozanskoj prirodi, tojest kakav je Bog, sta je oko Boga, sta je iz Boga i sta u Bogu, onda cuj: Bog je svetlost, svetlost bezgranicna, neshvatljiva; i sto je u Bogu jeste svetlost, sjedinjavano jedinstvom prirode i nerazdeljivo deljivo po Licima. Otac je svetlost, Sin svetlost, Duh Sveti svetlost, – tri Lica su jedna svetlost, prosta, neslozena, bezvremena, savecna, ravnocesna i ravnoslavna. Tako isto i sve ono sto je od Boga jeste svetlost, jer nam se daruje od svetlosti; naime: zivot je svetlost, besmrtnost – svetlost: ljubav, mir, istina, vrata carstva nebeskog, samo carstvo nebesko jeste svetlost; raj, milina rajska, zemlja krotkih, venci zivota, same rize Svetih – jeste svetlost; Hristos Isus, Spasitelj i Car svega – jeste svetlost; hleb precistog tela njegovog – svetlost; Casa precasne krvi Njegove – svetlost; vaskrsenje Njegovo – svetlost; lice Njegovo – svetlost; ruka, prst, usta, oci Njegove – svetlost; glas Njegov – svetlost, posto proizlazi iz svetlosti; blagodat Svesvetoga Duha – svetlost; Utesitelj – svetlost; biser, zrno gorusicno, vinograd istiniti, kvasac, nada, vera – jeste svetlost. Ovo i sve drugo sto cujes od Proroka i apostola o neizrecivom i nadsustastvenom Bozanstvu, jeste sustastveno jedan Bespocetni Pocetak, u jedinstvu Trojicne svetlosti slavljen. Jer jedan je Bog u Ocu, Sinu i Svetome Duhu; On je svetlost nepristupna i prevecna, koja ima mnoga imena i naziva se na gore nabrojane nacine, i na jos mnoge druge, i ne samo naziva se nego i proizvodi to u nama, kao sto nas tome naucise oni koji to iskustvom saznadose i utvrdise. Pored spomenutih, da ti nabrojim i druge svetlosti Bozje: dobrota Njegova jeste svetlost, milost – svetlost, zalostivost – svetlost, celiv Njegov – svetlost, blagost Njegova – svetlost, zezal Njegov i uteha – svetlost. Mnogo sta od ovoga govori se i o nama, ali o nama se to govori kao o ljudima a o Njemu kao o Bogu. Evo primera za to: Bog se naziva Ocem, i ljudi se nazivaju ocima; Hristos se naziva Sinom Bozjim, i mi se nazivamo sinovima ljudskim; Duh Sveti naziva se Duhom Bozjim, i nase duse nazivaju se duhovima; Bog je zivot, i mi imamo zivot; Bog je ljubav, ljubav imaju medju sobom i mnogi gresnici. Sta dakle? za ljubav ljudsku mozes li reci da je Bog? Nastranu sa takvom hulom! I mir koji mi imamo medju sobom kada se ne grdimo i ne svadjamo zbog necega, mozes li nazvati mirom koji prevazilazi um? Ne. Reci ljudske su prolazne i prazne, a rec Bozja je ziva, postojana i delatna. Isto tako i istina Bozja je iznad uma i reci ljudske, Bog neizmenljivi, vecni i zivi. Najzad, ni voda koju mi imamo nije kao ona voda ziva, niti hleb ovaj koji obicno jedemo nije kao onaj hleb zivota. Nego, kao sto rekosmo, sve je ono svetlost, i Bog je jedna svetlost, i ko uzima udela u toj svetlosti samim tim uzima udela i u svima onim dobrima koja spomenusmo: postaje krotak i smiren i gotov na svako dobro, jer i ta dobra zajedno sa drugima jesu svetlost, i ko ima svetlost, taj zajedno sa svetloscu ima i ta dobra. Tada Bog potstice na svako dobro dusu u kojoj obitava, i On postaje za nju svako dobro; i takva dusa u kojoj obitava Bog, ne oskudeva ni u kakvom dobru, nego se ispunjuje i izobiluje svagda u svima onim neiskazanim dobrima Bozjim, veseleci se zajedno i boraveci zajedno sa Nebeskim Silama.[28]

Gde je duboko smirenje, tamo je i izobilje suza; a gde toga ima, tamo je i dolazak Svetoga Duha; kada pak dodje blagodat obozavanoga Duha, tada u onome u kome On dela nastaje svaka cistota i svetost, i on vidi Boga i Bog pogleda na njega. Jer Gospod kaze: Na koga cu pogledati? na onoga ko je krotak i smiren i drhce od mojih reci (Is. 66, 2).[29]

Covek moze pobediti strasti, ali ih ne moze potpuno iskoreniti. On je dobio vlast ne ciniti zlo, ali ne i ne pomisljati na njega. Poboznost pak jeste ne samo cinito dobro, nego i ne pomisljati na zlo. Stoga ko pomislja na zlo, ne moze stecji cisto srce, jer se ono prlja od necistih pomisli, kao sto se ogledalo prlja od prasine. Cisto srce imati znaci ne samo ne biti uznemiravan nikakvom strascu nego i ne pomisljati nista rdjavo, i imati u sebi jedino secanje na Boga sa nezaustavljivom ljubavlju. Jer oko duse, um, kada nista ne smeta njegovom sozercanju, u cistoj svetlosti cisto vidi Boga.[30]

Mila moja braco, veliko je i neizmerno snishodjenje i covekoljublje Bozje prema ljudima. Diveci se neiskazanoj dobroti Bozjoj i drhteci zborim: potresno je cudotvorna sila zapovesti Bozjih, i u kako cudesno raspolozenje uvodi one koji ih izvrsuju i drze! I ja poceh jednom ispunjavati zapovesti Bozje, kada nesto mado bejah krenuo iz dubine grehova i malkice se oslobodio tame sto me je pokrivala. No cesto pritesnjivan rdjavim navikama svojim, ja sam se bojao za sebe, ali su me ljubav i zudnja za dobrom mnogo cesce upucivali ka dobru. U pocetku sve sto sam radio bilo je samo udaljavanje od zla, ali to me zatim bas i stade potsticati da cinim dobro. U to vreme veliku mi je muku zadavala rdjava navika slastoljublja, koja se unistava citanjem Svetoga Pisma i navikavanjem na dobro. Jer kao sto izjutra kada se radja sunce mrak postepeno otstupa i iscezava, tako i kada vrlina zasija, odgoni se greh kao tama, i najzad se potpuno unistava. Tada mi postajemo dobri i dobrodeteljni u svemu, kao sto smo ranije bili zli i rdjavi. Tako, pomocu malog trpljenja i majusne dobre volje, ili bolje – pomocu Boga zivoga, mi preradjujemo sebe i obnavljamo, posto se ocistimo dusom i telom i umom. Usled toga mi postajemo ono sto ranije nismo znali zbog nase pomracenosti strastima, i jos dobijamo ono cega nismo dostojni. Od toga dobih nesto i ja nepotrebni i nistavniji od sviju. Jer dobro je da sa velikom blagodarnoscu objavim dobrocinstva koja primih od covekoljubivog Boga blagodacu Iskupitelja naseg Isusa Hrista. Ja dobih blagodat na blagodat, i dobrocinstvo na dobrocinstvo, i oganj na oganj, i plamen na plamen. Mome uzlazenju i napredovanju bise dati i druga uzlazenja i napredovanja, i na kraju uzlazenja – svetlost; toj svetlosti – druga svetlost presvetla; i usred te svetlosti zasija blistavo Sunce, iz koga se pojavi zrak koji ispuni sve i sva. Umom shvatiti to, bese nemislivo. Ja u to vreme samo prolivah preslatke suze diveci se neiskazanome. Tada Bozanstveni, Prvi Um stade besediti sa mojim sopstvenim umom i ovako ga poucavati: Shvatas li u kakvo te je cudesno stanje uvelo moje covekoljublje i sila zbog vere tvoje, i malog trpljenja tvog koje svedoci o ljubavi tvojoj? Gle, ti, podlozan smrti, postade besmrtan; ti, ovladan truleznoscu, postade netrulezan. Gle, ziveci u svetu, ti boravis sa mnom. Gle, noseci telo, ti nisi tlacen od telesnih slasti. Ti si mali po telu, ali umom (νοερόος) gledas sve. Na to ja sa strahom i radoscu u isto vreme odgovorih: Ko sam, Gospode, ja gresni i necisti te si pogledao na me i spustio se do razgovora sa mnom? I Ti, precisti, nevidljivi i nepristupni za sve, kako se meni pokazujes pristupacan i sladak i prelep u blagodati i slavi koja Te obasjava?

Sto cuh bi mi receno na tajanstven nacin, i ja odgovorih nekako neobicno. Nadprirodnost sozercanja ispuni me divljenjem, ali strahovitost njegova kao da me razluci od tela. Neiskazana krasota Javivseg se rani mi srce i uvede me u ljubav bezgranicnu; a ljubav mi ne davase da se vise obazirem na ono sto je dole, nego se ja radovah kao da sam se potpuno otrgao iz okova tela, pa ipak sam ceo celcit covek. Davano mi je uverenje da su mi oprosteni svi gresi, pa ipak ja vidim sebe kako sam gresniji od svakog coveka. Nisam mogao ne verovati Onome koji mi govorase, pa ipak sam se bojao da verujem, da ne bih pao u oholost. Cesto uzlazim na visinu sozercanja bez moje volje, pa ipak silazim sa nje po svojoj volji, da ne bih zaboravio meru covecjosti, i da bih sigurnije sacuvao smirenost. Ja znam mnogo cega sto vrlo mnogi ne znaju, pa ipak sam neukiji od sviju. Radujem se sto mi je Hristos, u koga sam poverovao podario carstvo vecno i nepokrlebljivo, pa ipak, kao nedostojan tih blaga, ja placem, i necu nikada prestati da placem. Ne smem da otvorim usta da istem oprostaj grehova mojih, pa ipak, potstican ljubavlju, ja dobijam smelosti i molim Boga za drugu bracu i – po bezumlju govorim – bivam uslisen. Sa smeloscu stojim pred Bogom i molim se kao sin, a u srcu kruzi osecanje kao da sam tudj i nesmeo. Cujem: “Dobro, slugo dobri i verni! U malom bio si mi veran, nad mnogim cu te postaviti; uci u radost gospodara svoga”,[31] a osecam se vaistinu tako kao da nisam sacuvao nijedan talant od svih onih darova koji su mi dati. Izgleda mi da sam dostigao krajnju visinu vrlina, i u isto vreme osecam da oboren lezim u ponoru grehova mojih i tonem u ocajanje. I kada po samoosecanju bivam nizi od svih, tada se uzdizem iznad nebesa i ljubavlju se opet sjedinjujem sa Isusom Hristom, Bogom nasim, u koga se nadam da cu, kada sa sebe skinem ovo zemljano i tesko telo, stati blize Njemu, i prosvecen Njime poznati jasnije vecnu radost i likovanje tamosnje ljubavi.

Ovo napisah, braco moja, ne da steknem slavu od ljudi – ne dao Bog! – nego da biste uvideli i poznali neizmerno covekoljublje Bozje i kako je veoma lako breme zapovesti Spasitelja naseg Boga, a kako je opet ogromno i nesravnjivo vece uzdarje blagodati Njegove. Ovo napisah jos i zato da biste poznali visinu smirenosti i znak savrsene ljubavi. A napisah i zato, da biste poznali delo snishodljivosti Bozje i dar bozanske blagodati Njegove, tojest onu razmenu koju On ucini sa nama ljudima uzevsi covecanstvo i davsi nam za to Bozanstvo – λαβών την άνθρωπότητα και άντιδούς την θεότητα; i da biste poznali potresan nacin obnovljenja nas zemljanih bica, i kako zive oni koji veruju u raspetoga Hrista, tojest oni koji se ugledase na Njegovu poslusnost i smirenost, i resise da krenu od najgoreg na najboljem, od greha ka vrlini, od zemnog ka nebeskom, od telesnog ka duhovnom, od ljudskog ka bozanskom; i jos da biste uvideli kako se izmenjuju oni koji ostavljaju sve iz ljubavi prema Bogu koji nas ljubi, pa ipak se ne lisavaju nicega ni od sadasnjega ni od buducega, tojest kako pomraceni cudesno ulaze u svetlost, priblizavajuci se Velikoj Svetlosti, i kako se oni sjedinjuju sa gornjim i postavljaju za bogove nad donjim, kao sto se to desilo u davnini sa Mojsijem, i kako oni nalazeci se usred sviju ni najmanje ne prljaju sebe od opstenja sa njima, i cineci dobro bliznjima ne trpe nikakav gubitak u dobru, nego ukazujuci milost drugima sami dobijaju vise nego sto daju, i kako se oni smiravaju po meri uzvisavanja, i kako se uzvisavaju po meri smiravanja; iz smirenosti lisavaju sebe svega neophodnog za zivot, pa ipak ne oskudevaju ni u cemu, buduci hranjeni vecnim zivotom svete ljubavi.[32]

Govoreci o nevoljama i iskusenjima sto su ga snalazili i od vidljivih i od nevidljivih neprijatelja njegovog spasenja, i o borbi njegovoj sa njima, sveti Simeon Novi Bogoslav opisuje milost i pomoc koje je dobio od susreta sa Gospodom Hristom. I veli: Jednoga dana Ti me srete na putu, i tada po prvi put Ti blesnu u slabe oci moje precistim sjajem bozanskog lica Svog, i ja tog casa izgubih i onu malu svetlost, koju sam, kako mi se cinilo, imao, ne mogavsi Te poznati. I kako sam mogao videti Tebe i poznati ko si, kada ja ni sam sjaj lica Tvoga nisam mogao gledati i shvatiti? – Od tada Ti si, Najsnishodljiviji, blagovoleo cesto dolaziti k meni u vreme kada sam ja stajao kraj izvora; i Ti si glavu moju pogruzavao u vodu, i davao mi da cistije vidim svetlost lica Tvoga, pa si odmah odletao postajuci nevidljiv, i ne dajuci mi da shvatim ko si Ti sto ovo cinis, otkuda dolazis i kuda odlazis; a to evo ni do sada ne dajes mi da shvatim. I na takav nacin dolazeci k meni i odlazeci dosta dugo vreme, Ti si mi se malo pomalo javljao sve jasnije, i omivao me vodama Svojim, sve vise i vise, i darivao mi da vidim svetlost sve cistije i cistije i sve obilnije i obilnije. Radeci to za mene dugo vreme, Ti me najzad udostoji da vidim strasnu tajnu. Jednom kada Ti dodje i perijase me i omivase me, kako mi se cinilo, vodama, i mnogo puta me pogruzavase u njih, ja videh munje koje me oblistavahu, i zrake lica Tvoga koji se mesahu sa vodama, i gledajuci sebe omivena presvetlim i blistavim vodama ja postadoh vanseban – έκστατικος. Kako to bi i otkuda, i ko bese davalac toga, ne znam, – samo, omivan ja se radovah, rastuci u veri, okriljujuci se nadom n uzlecudji do neba … Provevsi tako blagodacu Tvojom dugo vreme, ja opet videh drugu strasnu tajnu. Ja videh: Ti me uze, uzice na nebesa, i mene uznese sa Sobom, – samo ne znam da li me uznese sa telom ili bez tela, to znas jedino Ti koji ucini ovo. I posto provedoh tamo dosta vremena diveci se velicini slave, ja postadoh van sebe od neizmerne visine njene i uzdrhtah sav. Ali Ti me opet ostavi samog na zemlji, na kojoj stajah pre. Dosavsi k sebi, ja nacoh sebe gde placem i cudim se osiromasenju svome. Zatim, kratko vreme posle toga kako stadoh dole, Ti izvole pokazati mi gore na nebesima koja se otvorise lice Svoje kao sunce, bez oblicja i vida. No i tada Ti mi ne dade da poznam ko si Ti …

Tako, Ti si se na takav nacin opet javljao meni cesto, i opet ne rekavsi nista skrivao se, i nisi se vise pojavljivao. A ja gledajuci u vodama, kao sto sam gledao i pre, munje i blistanje lica Tvog, koji me opet okruzavahu i koje ja nikako nisam mogao uhvatiti, cesto sam se secao kako Te jednom videh gore, i misleci u svome neznanju da je to bio drugi, ja sam opet sa suzama trazio da Te vidim. Kada najzad, potisten ogromnom zaloscu i tugom, ja potpuno zaboravih i sebe samog, i sav svet oko sebe, i sve sto je u svetu, ne drzeci u umu nista od svega vidljivoga, tada mi se opet javi Ti nevidljivi, neopipljivi, neuhvatljivi. Ja sam tada osecao kako Ti ociscujes um moj, otvaras vise oci duse moje, i dajes mi da bolje vidim slavu Tvoju, i da sam Ti postajes sve veci i veci i blistanjem se siris sve vise i vise, i meni je izgledalo da se s udaljavanjem tame Ti priblizujes sve blize i blize, – kao sto to cesto dozivljujemo i u materijalnim stvarima. Jer kada mesec sija i oblaci jure gonjeni vetrom, tada izgleda kako i mesec putuje brze, iako ustvari on ne putuje brze od svog uobicajenog toka. Tako je, o Gospode, i meni izgledalo da se Ti nepokretni kreces, da se Ti neizmenljivi menjas, da se Ti bezoblicni uoblicujes … A kada Ti potpuno ocisti um moj, Ti mi se jasno javi u svetlosti Duha; i dok Te je um moj gledao jasnije i cistije, meni je izgledalo kao da Ti izlazis odnekuda, i pojavljujes se presvetao, i dajes mi da vidim crte bezoblicnog oblicja Tvog. Tada Ti ucini te ja izadjoh iz ovoga sveta; meni izgleda, i iz tela mog, jer mi Ti ne dade da ovo shvatim tacno. No Ti si sijao neizmerno i, kako mi se cinilo, javio si se sav meni celom koji sam dobro video. I kada Te ja upitah: O Gospode, ko si Ti? tada Ti prvi put udostoji mene bludnog da cujem i preslatki glas Tvoj, i tako si slatko i blago razgovarao sa mnom, da ja postadoh vanseban – έκστατικος, i cudjah se, i drhtah, i pomisljah u sebi i govorah: kakva je ovo slava, i kakvo ovo ogromno blistanje? i kako se i zbog cega udostojih ja takvih blaga? – A Ti mi rece: Ja sam Bog koji iz ljubavi prema Tebi postadoh covek. I posto si Me trazio od sve duse svoje, to ces od danas biti brat Moj, i prijatelj i sunaslednik. – Slusajuci ovo ja sav uzdrhtah, iscile sva snaga moja, i umalo sto mi i dusa ne izadje. Pribravsi se malo, ja odgovorih: I ko sam ja, Gospode, i kakvo sam dobro ucinio ja bedni i kukavni te me udostojavas tolikih blaga i cinis me saucesnikom i sunaslednikom slave Tvoje? – I ja pritom smatrah da je ova slava i radost iznad svakoga uma. A Ti mi, Vladiko moj Hriste, opet rece: Ja govorim s tobom kao prijatelj s prijateljem preko Duha Svetoga, koji zajedno sa mnom govori tebi. Ovo ti darovah jedino za dobru volju tvoju i za veru tvoju; i dacu ti jos vise od toga. Jer ti koga sam ja sazdao nagim, sta drugo sem dobre volje[33] imas kao svoje sopstveno, ili si ikada imao, da bih ja to primio od tebe i u zamenu za to darovao ti ovo? Uostalom, dok se ne razresis od tela potpuno, neces videti ono sto je savrseno – το τέλειον, niti ces moci da ga vascelog uzivas ovde. – A kada ja na to rekoh: Gospode, i sta je drugo sjajnije i vece od ovoga? bicu zahvalan da budem u ovakvoj slavi i posle smrti, – Ti mi onda odgovori: Suvise je mala dusa tvoja, covece, kada se ti zadovoljavas samo sa ovakvim blagom. Jer se ono, uporedjeno sa buducim, razlikuje od ovoga kao sto se nebo nacrtano na hartiji razlikuje od pravoga neba; no i nesravnjeno vise se buduca slava razlikuje od ove koju sada gledas. – Rekavsi to Ti zacuta, i malo-pomalo se sakri iz ociju mojih, slatki i divni Gospode moj. I ja ne znam, da li se ja udaljih od Tebe ili Ti otide od mene. Uostalom, meni se ucini kao da dodjoh odnekuda i udjoh u svoje predjasnje obitaliste, i utom potpuno se vratih u sebe. Posle toga, secajuci se divote slave Tvoje i reci Tvojih, Gospode, ja sam plakao; plakao sam i kada sam hodao, i kada sam sedeo, i kada sam jeo, i kada sam pio, i kada se molio, i imao sam neiskazanu radost sto sam poznao Tebe, Tvorca svekolike tvorevine. Ta i kako sam mogao ne radovati se? – Pa ipak zatim opet naidje zalost, zalost sto Te odavno video nisam. U toj silnoj zelji da Te opet vidim, ja jednom podjoh ka svetoj ikoni Presvete Majke Tvoje da je celivam, i pripadoh k njoj moleci joj se, a Ti, pre no sto ja ustadoh, javi se unutar bednog srca mog, nacinivsi ga svo svetloscu – κάμνοντας αυτήν ώσαν φως. Tada ja saznadoh da Te zaista imam u sebi. I od tada ja stadoh ljubiti Tebe ne samo zbog uspomene, tojest ne samo sto sam se secao Tebe i slave Tvoje, nego sto sam istinski verovao da unutra u sebi imam Tebe, Ipostasnu ljubav: jer istinska ljubav jesi Ti – Bog. Posto se dakle nada zasadi u veri, i napoji se pokajanjem i suzama, i prosveti se Tvojom vlastitom svetloscu, i ukoreni se i uzraste dobro, – tada dodje Ti, sjajni umetnik i stvaralac, i nozem iskusenja, tojest smirenoscu odreza suvisne izdanke pomisli koji behu izdjikali visoko, i nakelemi na nadu, kao na neko mlado drvce, svetu ljubav Tvoju. I ja, videci kako ova ljubav raste iz dana – u dan i razgovara sa mnom uvek, ili bolje reci, videci kako me Ti preko nje ucis i obasjavas i prosvecujes, radujem se i veselim kao onaj koji je vec prevazisao svaku veru i nadu, kao sto i sveti apostol Pavle kaze: Kad ko vidi sto, kako ce mu se nadati? (Rm. 8, 24). Stoga, ako ja imam Tebe, cemu drugom vise da se nadam? – I Ti mi, Gospode, opet rece: Cuj cemu da se nadas. Kao sto ti, kada gledas sunce u vodi ne vidis samo sunce, jer tada gledas dole, – tako razumej i ono sto biva u tebi: zatvori sebe sama, i staraj se da svagda vidis Mene cisto i jasno unutra u sebi, kao sunce u cistoj vodi. Radeci tako, ti ces se zatim udostojiti da posle smrti vidis Mene, kao sto sam ti ranije rekao.[34]

Krstivsi se Svesvetim Duhom, svi smo mi postali zajednicari Bozanske i neiskazane prirode, deca Oca a braca Hristova… Ako Sin Bozji stvarno postade sinom covecjim, onda On nesumnjivo i tebe cini sinom Bozjim u samoj stvarnosti – εργφ. Ako dakle On postade telo ne providno, onda i mi svakako postajemo duh ne misleno. Ali posto Bog Logos zaista bese telo, tako On i nas neizrecivo preobrazava i istinski nas cini decom Bozjom. Neizmenljiv Bozanstvom Logos postade covek primanjem tela; sacuvavsi coveka neizmenljivim po dusi i telu, On i mene celog nacini Bogom – πεποίηκε θεόν με όλον. Uzevsi moje osuceno telo, On me obuce u celo Bozanstvo – θεότητα όλην ένέδυόέμε. Jer, krstivsi se, ja se obukoh u Hrista, razume se ne na culni vec na duhovni nacin. I kako nije Bog po blagodati i usinovljenju onaj koji se osecanjem, znanjem i sozercanjem obukao u Sina Bozjeg? Ako Bog Logos znanjem, delom i sozercanjem sav postade covek, onda treba rasucivati pravoslavno, da i ja kroz zajednicarenje sa Bogom sav osecanjem i znanjem postadoh Bog, svakako ne po sustini nego uzimanjem udela. Jer kao sto se Bog ne izmenivsi se rodi covekom u telu i bi vidljiv za sve, tako On i mene radja duhovno na neiskazan nacin i, premda ja ostajem covek, On me cini Bogom – θεόν ποιεί με. I kao sto Njega, vidljivog po telu, narod ne pozna da je Bog, tako i nas ljudi vide kao ljudska bica, ali sta smo mi postali blagodacu Bozjom, to od ljudi vide samo oni u kojih je oko duse ocisceno, i to vide nas kao u ogledalu; oni pak koji nisu ocistili sebe, ne vide ni Boga ni nas, i nikako ne veruju da smo ikada stvarno postali takvi… Stoga, ako zelis da postanes Bog po blagodati, ne recju, ne uobrazenjem, ne mislju, ne samo verom lisenom dela, nego opitom, delom i umnim sozercanjem, i najtajnijim znanjem, onda radi sto ti Hristos zapoveda i sto On tebe radi pretrpe. I tada ces ugledati najblistaviju svetlost gde se pojavljuje u potpuno preciscenom vazduhu duse, na nevestastven nacin jasno ugledavsi nevestastvenu sustinu, koja stvarno prozima svu dusu naskroz, i od duse razliva se kroz celo telo, posto se dusa kao bestelesna nalazi po celom telu; i zasijace telo tvoje kao i dusa tvoja. A dusa ce opet, poput javivse se svetlece blagodati, zablistati kao Bog. Ako pak ne budes podrazavao smirenost, stradanja i ponizenja Hrista Gospoda, i ne pozelis da ih pretrpis, onda si ostao u mraku i tartaru tela svog, tela koje je trulez[35]…

Govoreci o delatnosti blagodatne svetlosti Duha Svetoga, sveti Bogoslov blagovesti: Svetlost nepristupna, svetlost sve izvrsujuca javlja se na kratko vreme i skriva, i izgoni iz srca strasti jednu po jednu. Jer covek ne moze pobediti strasti ako mu ona ne dodje u pomoc; no i tada ih ne izgoni sve odjednom, jer je nemoguce telesnom coveku odjedared primiti celoga Duha i postati bestrastan. Ali kada covek ucini sve sto moze: prigrli uzdrzanje, oslobodi se strasne privrzenosti ovome svetu, odvoji se od svojih, otsece svoju volju, odrece se sveta, trpi iskusenja, moli se i place, sirotuje i smirava sebe prema svojim mocima, – tada na kratko vreme kao neka slabacka i najmanja svetlost, okruzivsi iznenada um, uznese ga u vansebnost (= u ekstazu), ali da on ne bi umro, ona ga uskoro ostavi sa tako velikom brzinom, da je coveku koji ju je video nemoguce ni shvatiti ni setiti se lepote njene, da on, jos neiskusan, ne bi okusio od hrane ljudi savrsenih, i ocas se raspao ili naskodio sebi, povrativsi je. I tako, od tada svetlost rukovodi, okrepljuje i poucava; kada nam je potrebna, ona se pojavljuje i bezi; pojavljuje se ne kada mi zelimo, – samo se savrsenima ona pojavljuje na njihovu zelju – nego kada smo u neprilikama i potpuno onemocali, ona dolazi u pomoc, racajuci se izdaleka, i cini da je osetim u svome srcu. Zapanjen i zadihan ja hocu da je zadrzim. Ali naokolo je sve sama noc. I ja praznih i jadnih ruku, zaboravljam sve, sedim i placem, ne nadajuci se da je drugi put vidim na takav nacin. A kada se dobro isplacem, i hocu da prestanem, tada ona dolazi i tajanstveno se dotice moga temena, .i ja se kupam u suzama ne znajuci ko je to; i tada ona silno ozarava moj um slatkom svetloscu. A kada je raspoznam. ona odmah odlece, ostavljajuci u meni oganj bozanstvene ljubavi k njoj, koji ne dozvoljava ni smejati se, ni gledati na ljude, ni zeleti ista od vidljivoga. Malopomalo on se trpljenjem razgoreva i razbuktava u veliki pozar koji doseze do neba. Njega gase dokolica i briga oko zitijskih stvari. A mrzeti svaku slavu, gaziti sebe kao cubre, on to voli, i pomocu toga nas uci svemocnoj smirenosti. I tako, kada ja to radim i postajem smiren, tada on ostaje neodvojiv od mene: razgovara sa mnom, prosvecuje me, gleda me, i ja ga gledam. On se nalazi i u mome srcu i na nebu. On mi tumaci Sveto Pismo i umnozava znanje u meni. On me naucava tajnama koje ja izreci ne mogu. On mi pokazuje kako me je uzneo iz sveta, i naredjuje mi da budem milostiv prema svima koji se nalaze u svetu. I tako, mene opkoljavaju zidovi i zadrzava telo, no ja se, ne sumnjaj, vaistinu nalazim izvan njih. Ja ne osecam tutnjavu i ne cujem glasove. Ja se ne bojim smrti, jer sam je prevazisao. Ja ne znam sta je jad, iako me svi ozaloscuju. Slasti su gorke za mene; sve strasti beze od mene, i ja stalno nocu i danju vidim svetlost. Dan mi se pokazuje noc; i noc je dan. Ja i ne zelim da spavam, jer to je gubitak za mene. A kada me opkole svakovrsna zla, i prete da me obore i nadvladaju, tada ja, obretajuci se iznenada sa svetloscu izvan svih radosti i zalosti i slasti ovoga sveta, nasladjujem se neiskazanom i bozanskom radoscu, uzivam u krasoti njenoj, cesto je grlim, celivam i obozavam, osecajuci veliku blagodarnost prema onima koji mi dadose mogucnost da vidim ono sto sam zeleo, i da uzmem udela u neiskazanoj svetlosti, i da postanem svetlost, i da otsad zajednicarim u daru njenom, i da steknem Davaoca svih blaga.[36]

Vrlina nije nista drugo do ispunjenje volje Bozje.[37] Svako dobro delo koje biva po zapovesti Bozjoj naziva se vrlina.[38] Pre svake druge vrline dolazi preko vere blagodat Bozja, kao temelj svake vrline, a sa blagodacu Bozjom dolazi i svaka vrlina, i ostaje, i deluje. Svaka vrlina koja biva bez blagodati Bozje, pred Bogom je niza od svakoga zla, jer takva vrlina je demonska… Dobra dela koja bivaju bez blagodati Svetoga Duha, Bog niusta ne racuna. Jer dobro nije dobro kada ne biva na dobar nacin.[39] A da se dobro ucini na dobar nacin, nemoguce je bez blagodati Hristove.[40]

Bogonadahnuta blagovest svetog apostola Pavla: “Mi um Hristov imamo”,[41] nasla je svoje bogonadahnuto objasnjenje u recima svetog Simeona Novog Bogoslova, koje on upucuje Gospodu Hristu: Ko, videci Tebe, Gospode, i osecajuci sebe ozarenim Tvojom slavom i Bozanskom svetloscu Tvojom, nije se izmenio umom, dusom i srcem, i nije se udostojio i drukcije gledati i drukcije slusati? Jer um, pogruzavajuci se u Tvoju svetlost, prosvetljuje se i postaje svetlost, slicno slavi Tvojoj, i naziva se Tvojim umom. Ko se udostojio postati takav, udostojava se onda i um Tvoj imati i postaje sa Tobom nerazdeljivo jedan. I kako nece on sve gledati i slusati bestrasno – άπαθως – kao Ti? Postavsi Bog po blagodati, kako ce on uogapte pozeleti ista materijalno, ista prolazno i trulezno, ili ista sto pripada praznoj slavi? Jer onaj koji se uzdigao iznad svega vidljivoga i priblizio se Bogu, ili bolje, koji je sam postao Bog po blagodati, kako bi pozeleo da trazi slave ili raskosi od onoga sto je zemaljsko? Ta sve je to za njega vaistinu – sram i uvreda i ponizenje i bescesce. Za njega je slava i radost i bogatstvo – Boga Trojica i sve sto je Bozje i od Boga.[42]

Ko je volju svoju sjedinio sa Bozanstvenim Duhom, postao je bogolik – θεοειδής έγένετο primivsi u srcu Hrista, on je postao hriscanin od Hrista, imajuci u sebi uoblicenog Hrista, koji je potpuno nedostizan i zaista nepristupan tvarima uopste.[43]

Mi smo udovi Hristovi, a Hristos udovi nasi. I ruka moja i noga moja – Hristos. I ruka Hristova i noga Hristova – ja bedni. Pokrecem ruku? – takodje i Hristos, jer ruka moja to je On: Bozanstvo je nedeljivo. Pokrecem nogu? i gle, ona blista kao On. Ne reci da ja bogohulim, nego priznaj to i obozavaj Hrista koji te nacinio takvim. Jer i ti ako pozelis, postaces ud Njegov. I na taj nacin svi udovi svakoga od nas posebno postaju udima Hristovim i Hristos – udima nasim; i sve ruzne udove On ce uciniti lepima, ukrasavajuci ih lepotom i slavom Bozanstva Svoga; i mi cemo jednovremeno s tim postati Bogovi – et fiemus simul dii, prisno sjedinjeni sa Bogom, ne primecujuci nikakvu mrlju u telu nasem, vec svi upodobivsi se svemu telu – Hristu, a svaki od nas – ud njegov, jeste sav Hristos.[44]

NAPOMENE:

1. Prevod izvrsen prema grckom tekstu “Zitija sv. Simeona Novog Bogoslova” od Nikite Stitata: Vie de Symeon Le Nouveau Theologien (949-1022) par Nicetas Stethatos. Texte grec inedit publie avec Introduction et notes critiques par le p. Irenee Hausherr S. I. et traduction francaise en collaboration avec le Gabriel Horn S. I. Orientalia Christiana, vol. XII, No 45 – Iulio et Septembri 1928, Roma 1928.

2. Sveti Mavrikije carovao od 582 – 602 god.

3. Sveti Sergije II patrijarhovao u Carigradu od 999 do 1019 g.

4. Sr. Psal. 123, 2.

5. Sr. 2 Kor. 12, 1.

6. 1 Sol. 4, 17; 1 Kor. 15, 51.

7. Sr. 2 Petr. 1, 4

8. Tojest pomocu podviznickog evandjelskog zivota u svetim tajnama i svetim vrlinama, koji coveka nacini istinskim filosofom, istinskim mudracem, te zna bozanski smisao sveta, coveka i svekolike tvorevine Bozje.

9. Sr. 2 Tm. 2, 5.

10. Slovo II o Ikonama (R. Gr. t. 94, so1. 1296 AV)

11. Stefan je grcka rec i znaci: venac; kruna.

Sr. 2 Mojs. 31, 18

12. Sr. Mt. 5, 3-12; Lk. 6, 20-23; 1 Kor. 4, 9-13

13. Deisis je grcka rec i znaci moljenje. Tako se naziva ikona, na kojoj su izobrazeni Presveta Bogomajka i Sveti Preteca gde se mole Spasitelju, koji se nalazi u sredini.

14. Upokojio se 1022 godine.

15. Hitonic (=χιτωνίσκος) – u staro vreme kratka bela, vunena ili lanena haljina bez rukava, koja se nosila na golom telu (kao mi kosulju) i prepasivala pojasom. Preko nje bi se obicno ogrnula kabanica, ili druge dugacke haljine

16. Sr. Jn. 21, 25.

17. Sr. Kol. 2, 9; 1, 28; Ef. 4, 13.

18. Deo drugi, Logos, 14, str. 24 (vidi primedbu na kraju ovog teksta)

19. Deo prvi, Logos 78, str. 429

20. Deo prvi, Κεφαλ, πρακτ, και θεολ. 120; str. 544

21. Deo drugi, Logos 14; str. 245

22. Deo prvi, Log. 1, 2; str. 265

23. Tamo, Log. 61; str. 322

24. Tamo, Log. 18, 3; str. 106

25. Κεφαλ. 94; otr. 540. g

26. Tamo, 95; str. 540

27. Deo prvi, Log. 62; str. 325-326

28. KvsraH. 162; str. 550

29. tamo, 163 i 164; str. 550-551

30. Mt. 25, 21. 23

31. Deo prvi, Log. 92, str. 224-226

32. Εξω άπό την προαίρεσίν σον = sem slobodne volje.

33. Deo prvi, Log. 91; str. 520-522

34. Deo drugi, Log. 46; str. 70 i 71

35. tamo, Log. 38; str. 52. 54

36. Deo prvi, Log. 4; str. 43

37. tamo, Log. 88; str. 504

38. Το γάρ καλόν ούκ έστι καλόν, όταν μή καλώς γίνεται.

39. tamo, Log. 88; str. 504

40. 1 Kor. 2, 16

41. Deo drugi, Log. 12; str. 21

42. tamo, Log. 6; str. 13

43. Divin. amor. liber, cap. XV; Migne, P. gr. t. 120, col. 532 BC. Prevod izvrsen sa grckog – novogrckog, izdanje dela Svetog Simeona Novog Bogoslova, godine 1886 (preizdano zatim vise puta u Atini): Τοῦ όσίου και θεοφόρου πατρός ήμων ΣΥΜΕΩΝ ΝΕΟΥ ΘΕΟΛΟΓΟΥ, ΤΑ ΕΥΡΙΣΚΟΜΕΝΑ, διηρηρένα εις δύω, μεταφρασοέντα εις την κοινήν διάλεκτον παρά του κυρίου Διονυσίου Ζαγοραίου, εν Σύρψ, 1886