PRILOG I Pravoslavno ucenje Sv. Marka Efeskog o stanju duse posle smrti

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

PRILOZI

PRILOG I

Pravoslavno ucenje Sv. Marka Efeskog o stanju duse posle smrti

Mnogi, cak i sami pravoslavni hriscani, cesto ne razumeju kako treba pravoslavno ucenje o stanju duse posle smrti, a relativno nedavna pojava ucenja o “cistilistu” dovela je do jos vece zabune u umovima ljudi.

Samo pravoslavno ucenje nije ni na koji nacin dvosmisleno ili netacno. Ono je najjasnije izlozeno u delima svetoga Marka Efeskog na Saboru u Firenci 1436. g., sacinjenim upravo sa ciljem da daju odgovor na latinsko ucenje o ” cistilistu”.

Za nas su ovi radovi narocito dragoceni zbog toga sto su poticuci neposredno od poslednjeg vizantijskog oca, pisani pre ovih nasih dana punih raznih bogoslovskih konfuzija. Njegovi radovi otkrivaju nam izvore pravoslavnog ucenja, i upucuju nas kako tim izvorima treba pristupati i razumeti ih.

Takve izvore predstavljaju Sveto Pismo, svetootacke besede, crkvene sluzbe, zitija svetih, a takodje i neka otkrovenja i vidjenja zagrobnog zivota, poput onih koja se opisuju u IV knjizi “Razgovora” svetoga Grigorija Dvojeslova.

Savremeni akademski bogoslovi pokazuju nepoverenje prema poslednja dva-tri ovde pomenuta izvora, zbog cega se cesto osecaju nelagodno kada govore na tu temu, a ponekad ispoljavaju i “agnosticku suzdrzanost” u odnosu prema njima.

S druge strane, spisi svetoga Marka nam pokazuju sa koliko se lakoce ovim izvorima bave istinski pravoslavni bogoslovi, a oni kojima je “nelagodno” mozda samim tim neocekivano otkrivaju svoju zarazenost savremenim neverjem.

Od cetiri odgovora svetoga Marka o cistilistu sacinjenih na Saboru u Firenci, prva beseda sadrzi najjasnije izlaganje pravoslavnog shvatanja u polemici protiv latinskih zabluda, zbog cega ona cini glavni deo ovog priloga. Ostali odgovori sadrze, uglavnom, materijal koji ilustruje razmatrana pitanja, a takodje i odgovore na neke specificnije latinske navode.

“Latinska poglavlja” na koja odgovara sv. Marko, napisao je kardinal Cezarini, i u njima je izlozeno latiisko ucenje o stanju duse posle smrti koje je uobliceno ranije, na “unijatskom saboru” u Lionu (1270. g.).

Ovo ucenje zapanjuje pravoslavnog citaoca svojim bukvalnim i “zakonskim” karakterom. Latini su u to vreme vec poceli da Nebesa i ad posmatraju kao na izvestan nacin “okoncane” i “apsolutne”, a na one koji se tamo nalaze – kao da su vec u potpunosti u onom stanju koje ce imati posle Strasnog Suda, zbog cega nema potrebe moliti se za one koji su na Nebesima (jer su oni vec postigli savrsenstvo), niti za one u adu (jer oni nikada ne mogu biti izbavljeni ili ocisceni od greha).

Medjutim, kako mnostvo vernika umire u “srednjem” stanju – nedovoljno savrseni za Nebesa, ali i nedovoljno porocni za ad – to je logika latinske argumentacije potrebovala nekakvo trece mesto za ociscenje, gde cak i oni ciji su gresi vec oprosteni, treba da pretrpe kaznu ili daju “zadovoljenje” za svoje grehe, pre no sto se dovoljno ociste za ushodjenje na Nebesa. Ove zakonske teze cisto ljudskog “pravosudja” (koje prakticno odbacuje neizrecivu dobrotu i covekoljublje Bozje), Latini su dokazivali bukvalnim tumacenjem nekih svetootackih tekstova i nekih vidjenja.

Gotovo sva ta tumacenja vestacki su iskonstruisana i sporna, jer cak ni stari latinski Oci nisu spominjali takvo mesto kakvo je”cistiliste”, vec su govorili samo o “ociscenju” grehova posle smrti pomocu “ognja”, kako su (moguce, alegorijskl) pisali neki od njih.

Sa druge strane, u pravoslavnom ucenju koje izlazs sveti Marko, vernici koji su umrli ne ispovedivsi neke neznatne grehe, ili ne prinevsi plodove pokajanja kod ispovedjens grehova, ociscuju se od njih ili samim tim sto iskuse smrt sa strahom koji ona nosi, ili pak posle smrti (kada oni bivaju drzani u adu), molitvama, Litursjama Crkve i dobrim delima koja verni (zivi) cine njih radi. Cak i gresnicima, odredjenim za vecne muke, moguce je na taj nacin doneti izvesno olaksanje.

Medjutim, sada ne postoji oganj koji muci gresnike u adu (jer ce vscni oganj poceti da ih muci tek posle Strasnog Suda), a tim pre ne postoji ni na nekakvom trecem mestu poput “cistilista”.

Sva vidjenja ognja, koja su ljudi imali, predstavljala su slike, ili prorocanstva o onome sto ce biti u buducem veku. Svaki oprostaj grehova posle smrti daje se, uz sadejstvo ljudskih molitava, samo po blagodati Bozijoj, koja se prostire cak i do onih koji se nalaze u adu, i nikakva “otplata” ili “zadovoljenje” za vec oprostene grehe nisu potrebni.

Treba napomenuti da spisi svetoga Marka pokrecu, uglavnom, konkretno pitanje o stanju duse posle smrti i gotovo se ne doticu razmatranja onoga sto se sa dusom dogadja neposredno posle smrti. O tom pitanju postoji obimna pravoslavna literatura, ali u Firenci ono nije bilo razmatrano.

Prva beseda:

Opovrgavanje latinskih poglavlja koja se ticu ociscujuceg ognja

1. Posto smo duzni, cuvajuci nase Pravoslavlje i crkvene dogmate koje smo od Otaca primili, s ljubavlju odgovoriti na ono sto ste vi izrekli, mi cemo svaki argument i dokaz, koje ste vi pismeno naveli kao opste pravilo, prvo navesti, da bi zatim sledio kratak i jasan odgovor i razjasnjenje svakoga od njih.

I tako, u pocetku vase poslanice vi ovako kazete: “Ako su oni koji se iskreno kaju otisli iz ovoga zivota u ljubavi (prema Bogu) pre no sto su uspeli dostojnim plodovima da pruze zadovoljenje za svoja sagresenja ili postupke, njihove duse ociscuju se posle smrti ociscujucim mukama; ali radi olaksanja (ili “oslobodjenja”) od ovih muka, njima kornsti ona pomoc koja im se ukazuje od strane zivih vernika, kao sto su. molitve, Liturgije, milostinja i druga dobra dela”.

Na ovo ja odgovaram sledece: to da upokojenima u veri, nesumnjivo, pomazu za njih odsluzene Liturgije, molitve i milostinja, obicaj koji je na snazi od davnina, svedoce mnoge i razlicite izreke ucitelja, kako latinskih, tako i grckih, recene ili napisane u raznim vremenima i na raznim mestima. A sto se tice toga, da se duse oslobadjaju zahvaljujuci nekakvim ociscujucim mukama, koje imaju karakter pomoci, i privremenom ognju, koji ima takvu (ociscujucu) moc – to mi ne nalazimo ni u Pismu, ni u molitvama i pjenijima za pokojnike, niti u recima Ucitelja.

No, mi smo primili da se cak i dusama koje se drze u adu i vec su predate na vecne muke, bilo zaista i iskustveno, ili u beznadeznom iscekivanju istih, moze ukazati neka mala pomoc, mada ne na takav nacin da bi one u potpunosti bile oslobodjene muka i dobile nadu na konacno oslobodjenje.

A ovo se vidi iz reci Makarija Velikog, egipatskog podviznika, koga je lobanja koju je nasao u pustinji, po delovanju sile Bozje, poucila o ovome. I Vasilije Veliki, u molitvama koje se citaju na Pedesetnicu, doslovno kaze sledece: “Koji i na ovaj svesavrseni i spasonosni praznik ociscenja, udostojavas nas da ti se molimo i za one koji su u adu drzani, obecavajuci nam veliku nadu na poboljsanje onima koji su zarobljeni zbog grehova koji ih zarobise, i da ces Ti nisposlati Tvoju utehu” (treca kolenopreklona molitva na vecernjem).

Ako su duse otisle iz ovog zivota u veri i ljubavi, pa ipak noseci na sebi neki greh – bilo da su to mali gresi, za koje se ona uopste nije kajala, ili veliki, za koje, mada se kajala, nije uspela da prinese plodove pokajanja, takve duse, mi verujemo, duzne su da se ociste od takve vrste grehova, ali ne na nekakvom mestu ispastanja (jer nam tako nesto, kao sto rekosmo, niukoliko nije bilo predato); vec jedino da se ociste uz pomoc samog straha prilikom ishoda iz tela, kao sto to izricito kaze sveti Grigorije Dvojeslov (v. IV, knj. “Razgovora”); dok ce druge biti prinudjene da se ociste posle ishoda iz tela, ili jos prebivajuci na tom zemnom mestu, pre no sto dodju na poklonjenje Bogu i udostoje se udela u blazenstvu, ili, ako su njihovi gresi bili tezi i dugotrajniji -to ce one biti drzane u adu, ali ne radi toga da bi zauvek prebivale u ognju i mukama, vec kao oni koje u tamnici drze pod strazom.

Svima takvima, mi tvrdimo, pomazu molitve i Liturgije koje se za njih cine, uz sadejstvo Bozjeg milosrdja, koje sagresenja ucinjena po nemoci ljudskoj odmah prezire i prasta, kako govori Dionisije Veliki u “Razmisljanjima o tajni svestenoupokojenih”, a druge grehe posle izvesnog vremena pravednim sudom ili takodje razresuje i prasta, i to – savrseno, ili olaksava odgovornost za njih do konacnog Suda.

I zbog toga ne vidimo nikakvu potrebu za kakvom drugom kaznom ili ociscujucim ognjem. Jer, jedne ociscuje strah, a druge griza savesti prozdire mucnije od ma kakvog ognja, a neke ociscuje sam uzas pred Slavom Bozjom i neizvesnoscu buduceg, koje dolazi.

A da je to mucenje i kazna znatno veca nego sta drugo, pokazuje i samo iskustvo, i sveti Jovan Zlatoust svedoci nam u gotovo svim ili vecini svojih moralistickih omilija, tvrdeci ovo, a takodje i bozanstveni podviznik Dorotej u svome slovu “O savesti”.

A sto se tice toga da neizvesnost buduceg vise razdire kaznjene nego sama kazna, o tome govore Ucitelji, kao na primer sveti Grigorije Dvojeslov, koji u besedi “povodom razaranja grada”, kaze sledece: “Ove ce primiti neiskaziva svetlost i vidjenje Svete i Carstvene Trojice, a one, zajedno sa ostalima – bolje reci, pre nego druge -mucenje: biti odbacenim od Boga, i griza savesti, kojoj nema kraja”.

2. I tako, mi se Bogu molimo i verujemo da ce se time spasti umrli, a ne kakvim drugim mucenjima ili nekom drugacijem ognju, od onih muka i ognja za koje je objavljeno da ce biti vecni. I to da se duse umrlih, po molitvama, oslobadjaju od zatocenistva u adu, kao iz neke tamnice, svedoci, medju mnogim drugima, Teofan Ispovednik, nazvan Nacertani, jer je reci svoga svedocanstva za ikonu Hristovu, na celu ispisane, krvlju svojom zapecatio. U jednom od kanona za umrle on se ovako moli za njih: “Suza i uzdisanja rabe Tvoje koji u adu prebivaju, oslobodi, Spase” (Oktoih, subotnji kanon zaupokojene, gl. 6, pesma 6. “Slava”).

Cujes li? – “suza”, rekao je, i “uzdisanja”, a ne nekakvih kazni i ociscujuceg ognja. Ako se ponekad u ovim pesmama i molitvama i pominje oganj, to nije neki privremeni oganj koji ima ociscujucu silu, vec oganj vecni i kazna kojoj nema kraja.

3. Sveti, podsticani covekoljubljem i sazaljenjem prema svome rodu, pozelese i drznuse se na gotovo nemoguce – da se mole za izbavljenje u veri umrlih. Jer, tako govori i sveti Teodor Studit, koji je i sam Ispovednik i svedok Istine, na samom pocetku svog kanona za upokojene: “Svi se pomolimo Hristu, opominjuci se od veka umrlih, da upokojene u veri i nadi na zivot vecni, izbavi od vecnog ognja” (Velikoposni Triod, mesopusna subota, kanon, pesma 1). I zatim, u drugom troparu, petoj pesmi kanona, govori sledece: “Ognja vecnopaleceg i tame nerasvetive, skrguta zuba, i crva koji beskonacno muci, izbavi, Spase, sve koji u veri umrese”. Gde je tu “ociscujuci oganj”?

I kada bi on uopste postojao, gde bi Svetome bilo prikladnije da ga spomene, nego ovde?

Bivaju li sveti usliseni od Boga, kada se za ovo mole, to mi ne treba da istrazujemo, ali oni sami su imali znanje o tome, i Duh, koji je u njima obitavao, i Kojim pokretani su oni i govorili, i pisali, znao je to: a u istoj meri znao je i Vladika Hristos, Koji je dao zapovest da se molimo za neprijatelje svoje, i Koji se molio za one koji su Ga raspeli i nadahnuo prvomucenika Stefana, kad su ovoga kamenovali, da cini isto.

I mada ce, moze biti, neko kazati, da kada se mi molimo za takve ljude, ne bivamo uslisani od Boga, ipak mi sve sto od nas zavisi ispunjavamo; a eto, neki od Svetih koji se moljahu ne samo za verne, vec i za bezboznike, behu usliseni, i svojim molitvama ih izbavise od vecnih muka, kao na primer prvomucenica Tekla – Teklonilu i Bozanstveni Grigorije Dvojeslov, kako se pripoveda – cara Trajana).

(U III poglavlju pokazuje se da se Crkva moli takodje i za one koji se vec nasladjuju blazenstvom u Bogu, i koji, razume se, nisu duzni da prolaze kroz “ociscujuci oganj”).

4. Posle ovoga, nesto dalje, vi pokusavate da dokazete navedeni dogmat o ociscujucem ognju, pozivajuci se najpre na receno u Knjizi o Makavejcima, u kojoj se kaze: “Sveto je i spasonosno moliti se za umrle, da bi oni bili razreseni od grehova”, a zatim uzevsi iz Evandjelja po Mateju ono mesto gde Spasitelj objavljuje da “koji rece na Duha Svetoga, nece mu se oprostiti ni u ovome vijeku, ni u buducem”, vi govorite da se iz ovoga moze videti da

ima otpustenja grehova u buducem zivotu.

No da iz ovoga ni na koji nacin ne proistice pojam ociscujuceg ognja, to je jasnije od sunca: jer cega zajednickog moze biti izmedju oprostaja i – ociscenja ognjem i kaznjavanjem?

Jer, ako se otpustenje dogadja zbog molitava ili jedino bozanskim covekoljubljem, onda nema potrebe za kaznom ili ociscenjem. Ako su kazna, kao i ociscenje (Bogom) ustanovljeni – jer se prvo odvija blagodareci drugome, i oni nisu uzaludni jedino ako zahvaljujuci njima, kao posledica, proistice ociscenje -onda se, kako izgleda, uzaludno vrse molitve (za umrle) i proslavlja covekoljublje Bozije. I tako, ovim navodima ne samo da se ne dokazuje postojanje ociscujuceg ognja, vec se ono opovrgava: jer se njima oprostenje grehova onima koji su zgresili predstavlja kao delovanje carske vlasti i covekoljublja, a ne kao oslobodjenje od kazni ili ociscenje.

5. Kao trece, ona izreka, uzeta iz Prve poslanice blazenog Pavla Korincanima, u kojoj on, rasudjujuci o zidanju na Temelju koji je Hristos: “zlatom, srebrom, dragim kamenjem, drvetom, sjenom, slamom” – dodaje: – “jer ce

Dan pokazati, jer ce se ognjem otkriti, i svacije ce se

djelo ognjem ispitati kakvo je.

Ako ostane cije djelo sto je nazidao, primice platu. Ako cije djelo izgori, bice ostecen, a sam ce se spasti, no tako kao kroz oganj” (I Kor. 3: 11-13) – cini se da vise od svega drugoga dokazuje pojam ociscujuceg ognja, a u samoj stvari vise ga od svega opovrgava.

Jer, kao prvo, bozanski Apostol nije ga nazvao ociscujucim, vec ispitujucim; zatim, on je objavio da kroz njega treba da prodju takodje i dobra i casna dela, a takvima, jasno, nije potrebno nikakvo ociscenje. Zatim, on kaze da ce oni, koji prinose zla dela, posto njihova dela sagore, pretrpeti stetu – a, medjutim, oni koji se ociscuju, ne samo da ne trpe stetu, vec jos vecma zadobijaju – da bi zatim rekao da se to ima dogoditi “u onaj dan”, upravo u dan Suda i buduceg veka, a pretpostavljati da ce postojati ociscujuci oganj posle toga strasnog Dolaska Sudije i konacne presude, nije li to – savrsena glupost?

Jer, Pismo nam ne predaje nista tome slicno, no Sam Onaj Koji ce nam suditi, govori: “I ovi ce otici u muku vjecnu, a pravednici u zivot vjecni”, (Mt. 25: 46), i jos: “I izici ce oni koji su cinili dobro u vaskrsenje zivota, a oni koji su cinili zlo u vaskrsenje suda” (Jn. 5: 29). Tako da ni na koji nacin ne ostaje nikakav medjuprostor; i posto je sve kojima se sudi razdelio na dva dela, jedne postavivsi desno, a druge cak – levo, i prve nazvao “ovcama”, druge “jarcima”.

Ni na koji nacin, medjutim, nije objavio da ima i takvih koji treba da se ociste tim (ociscujucim) ognjem. Izgleda da je oganj o kome govori Apostol upravo onaj o kome govori prorok David: “pred njim je oganj koji prozdire, oko njega je bura velika” (Ps. 50: 3), i jos: “Oganj pred njim ide, i pali naokolo neprijatelje njegove” (Ps. 97: 3). Prorok Danilo takodje govori o ovome ognju: “Rijeka ognjena izlazase i tecijase ispred njega” (Dan. 7: 10).

Kako Sveti ne nose na sebi nakvog zlog dela i zlog pecata, ovaj oganj ce ih projaviti jos svetlijima, kao zlato u peci iskusano, ili kao kamen amijant, koji, kako kazu, kada se stavi u vatru izgleda kao da je potamneo, ali kada se izvadi iz vatre pokazuje se jos cistiji, kao vodom omiven; kao sto su se pokazala tela sveta Tri Otroka u peci vavilonskoj.

Gresnike, pak, koji sa sobom nose zlo, zahvativsi, kao materijal pogodan za ovaj oganj, on ce odmah zapaliti, i “delo” njihovo, to jest njihovo zlo nastrojenje ili delovanje, sagoreti i sasvim unistiti, i lisice ih onoga sto su sa sobom doneli, to jest lisice ih zlog tereta, dok ce njih same “spasti” – to jest bice zauvek cuvani i odrzani da se ne bi podvrgli unistenju zajedno sa svojim zlom.

6. I bozanski Otac Zlatoust (koga zovemo “ustima Pavlovim”, kao sto ovoga “ustima Hristovim”) takodje smatra neophodnim da ovako protumaci ove redove u svom komentaru Poslanice (9 beseda na I Kor.), pri cemu Pavle govori kroz Zlatousta, kako je to bilo javljeno zahvaljujuci vidjenju Prokla, njegovog ucenika i naslednika njegovog prestola3).

Sveti Jovan Zlatousti je posvetio poseban traktat iskljucivo ovoj izreci, zbog toga da origenisti ne bi ove apostolske reci navodili kao potvrdu svoga nacina misljenja (koje, cini se, vise odgovara njima nego vama), i da ne bi nanosili zlo Crkvi, uvodeci (ucenje) o kraju adskih muka i konacnom ispravljanju i obnovljenju (apokatastasis) gresnika.

Jer, izreka da ce se gresnik “spasti kao kroz oganj”, oznacava da ce on biti mucen u ognju, a nece biti unisten zajedno sa svojim zlim delima i zlim dusevnim usmerenjem. O tome govori i Vasilije Veliki u “Moralijama”, tumaceci receno u psalmu:

“Glas Gospodnji sipa plamen ognjeni” (Ps. 29: 7): “Oganj, pripravljen za mucenje djavola i angela njegovih, razdvaja se glasom Gospoda, tako da posle ovoga u njemu bivaju dve sile: jedna – koja pali, i druga – koja prosvetljuje; sila tog ognja koja muci i kaznjava sacuvana je za one koji su zasluzili muke, a prosvetljujuca i osvecujuca sila namenjena je da osijanju likujucih.

I tako, zbog toga, glas Gospoda raseca i razdvaja plamen ognja, da bi mracni deo bio mucen ognjem, a nesagoriv deo prebivao u svetlu radosti” (Sveti Vasilije Veliki, Beseda na Ps. 28).

I tako, kao sto se moze videti, ovo razdvajanje i razdeljivanje ognja bice onda kada svi bez izuzetka budu morali da prodju kroz njega: svetla i sjajna dela pokazace im se jos svetlijim, a oni koji ih nose postace naslednici svetlosti i primice vecnu nagradu; a oni koji donose dela zla i pogodna za sagorevanje, bice kaznjeni izgubivsi ih, i vecno ce prebivati u ognju, nasledivsi spasenje koje je gore od propasti, jer upravo to i oznacava, u ovom smislu, rec “spasti”, da im se ne bi dogodilo da unistavajucom silom ognja budu i sami sasvim unisteni… Sledeci ove Oce, i mnogi drugi od nasih Ucitelja shvatili su ovu izreku u tom smislu. Ako bi neko ovo drugacije tumacio, i “spasenje” shvatio kao “oslobodjenje od kazne”, a “prolazenje kroz oganj” – kao “Cistiliste”, onda on, ako se mozemo tako izraziti, tumaci izreceno na potpuno pogresan nacin.

I nije ni cudno, jer on je covek, a mnogi cak i medju uciteljima razlicito tumace reci Pisma, i nisu svi u istoj meri dostigli tacan smisao. Nije moguce da jedan isti tekst, koji se predaje u razlicitim tumacenjima, odgovara u jednakom stepenu svim svojim tumacenjima; ali mi treba, izabravsi najvaznija medju njima i ona koja najvise odgovaraju crkvenim dogmatima, ostala tumacenja da postavimo na nizi stepen.

Zbog toga mi necemo napustiti gore navedeno tumacenje Apostolovih reci, cak i ako su Avgustin, ili Grigorije Dvojeslov, ili ko drugi od nasih Ucitelja dali takvo (neodgovarajuce) tumacenje; jer takva tumacenja ne svedoce toliko u korist shvatanja privremenog ociscujuceg ognja, koliko idu na ruku Origenovom ucenju, koje je, buduci da je govorilo o konacnom ispravljanju dusa kroz ovaj oganj i oslobodjenju od muka, bilo zabranjeno i anatemisano od Petog Vaseljenskog Sabora i konacno zajednicki odbaceno od Crkve kao bezbozno.

(U poglavljima 7-12, sveti Marko odgovara na prigovore izazvane citatima iz blaz. Avgustina, svetog Amvrosija, svetog Grigorija Dvojeslova, svetog Vasilija Velikog, i drugih svetih Otaca, pokazujuci da su oni bili ili nepravilno shvaceni ili, moguce, pogresno citirani, i da ovi Oci u stvari uce pravoslavnom ucenju, a ukoliko ne, njihovo ucenje u tom pogledu ne treba prihvatati.

Dalje, on ukazuje na to da sveti Grigorije Niski uopste ne uci o “Cistilistu”, vec se pridrzava jos i gore Origenove zablude da ce vecni oganj imati svoj kraj, mada je moguce da su ta mesta u njegove tekstove kasnije umetnuli origenisti.)

13. I, na kraju, vi govorite: “Da je ranije navedeno istina, jasno je na osnovu pravosudja Bozjeg, koje ne ostavlja nekaznjenim nista od onoga sto je bezakono ucinjeno, i otuda neminovno proistice da za one, koji nisu pretrpeli kaznu ovde, i ne mogu da je isplate na Nebesima, niti u adu, treba dopustiti da postoji jos neko, trece mesto, na kome se ovo ociscenje dogadja, zahvaljujuci kome se svako (takav) ociscuje, i odmah uzvodi nebeskim radostima”.

Na ovo mi odgovaramo sledece, i obratite paznju, kako je to jednostavno, i u isti mah pravedno: opste je priznato da je oprostenje grehova u isto vreme i oslobodjenje od kazne, jer onaj ko dobije oprostenje, biva istovremeno i oslobodjen od kazni koje za njih sleduju.

Ono se daje u tri vida i u razlicita vremena:

prvo – u vreme krstenja,

drugo – posle krstenja, kroz pokajanje i vrsenje odgovarajucih dobrih dela u ovom zivotu,

trece – posle smrti, blagodareci molitvama, milostinji, i drugome sto Crkva cini za umrle.

I tako, prvo oprostenje grehova ne zahteva nikakav trud, dogadja se jedanput, i opste je za sve, kao sijanje svetlosti, gledanje sunca i promene godisnjih doba, jer je to – iskljucivo blagodat, i od nas se ne trazi nista vise, osim vere.

Drugo je, medjutim, mucno, kao onome ko “svaku noc kvasi odar svoj, suzama svojim natapa postelju svoju” (Ps. 6: 6), kome su bolni i sami tragovi grehovnih udara, koji hodi placuci i skrusena lica i podrazava obracenju Ninivljana i smirenju cara Manasije.

Trece je takodje mucno, jer je povezano sa raskajanjem i savescu koja je skrusena i pati zbog nedostavka dobra, ali, u isto vreme, niposto nije svezano sa kaznom, ukoliko zaista predstavlja oprostenje grehova, jer oprostenje i kazna ni na koji nacin ne mogu biti istovremeni.

Stavise, u prvom i poslednjem vidu oprostenja grehova najveci udeo ima blagodat Bozija, pri sudelovanju molitava, a sasvim se malo trazi od nas. Srednji vid, naprotiv, malo ima od blagodati, a veci deo pripada nasem naporu. Prvi vid otpustenja grehova razlikuje se od poslednjeg i po tome sto je prvo – u jednakoj meri otpustenje svih grehova, a poslednje – samo onih grehova koji nisu smrtni i za koje se covek za zivota kajao.

Tako misli Crkva Bozja, i moleci za oprostenje od grehova umrlih i verujuci da im se ono daruje, ona ne odredjuje, kao zakon, ma kakvu kaznu za njih, dobro znajuci da Bozja blagodat u takvim slucajevima prevazilazi Njegovo pravosudje.

Druga beseda

o cistilisnom ognju

(…)

3. Mi tvrdimo, da ni pravednici jos nisu u potpunosti primili svoj udeo i ono blazeno stanje koje su sebi ovde pripremili kroz dela – niti da se gresnici posle smrti odvode na mesto vecne kazne u kome ce se vecno muciti.

I jedno i drugo neminovno treba da se dogodi posle Strasnog Suda i opsteg vaskrsenja. Sada, pak, i jedni i drugi nalaze se na sebi svojstvenim mestima:

prvi – u savrsenom spokoju i slobodni, nalaze se na Nebesima, s Andjelima i pred Samim Bogom, i kao da su vec na neki nacin u Raju iz koga je Adam nispao, a pre njih usao blagorazumni razbojnik – i cesto nas posecuju u onim hramovima u kojima se oni slave, i slusaju one koji ih prizivaju i mole se Bogu za njih, primivsi od Njega taj izuzetni dar i cine cudesa preko svojih mostiju, i nasladjuju se sozercavanjem Boga i otuda poslanim ozarenjem, mnogo savrsenije i mnogo cistije nego pre, dok su bili u zivotu;

drugi pak, zatoceni su u adu, “u tmini i senci smrti, u rovu preispodnjem” (Ps. 87: 6) kako govori David, a zatim Jov: “U zemlju tamnu kao mrak i u sjen smrtni, gdje nema promjene i gdje je vidjelo kao tama” (Jov. 10: 21-22).

I prvi prebivaju u svakoj radosti i veselju, ocekujuci obecano im Carstvo i neizrecena blaga koja tek sto nisu dobili, a drugi, naprotiv, prebivaju u svakoj skucenosti i neutesnim stradanjima, kao kakvi osudjenici koji iscekuju presudu Sudije i predvidjaju buduce muke.

Niti su prvi jos primili nasledje Carstva i onih blaga “sto oko ne vide, i uho ne cu, i u srce covjeku ne dodje” (I Kor. 2: 9), niti su drugi jos predati na vecne muke i gorenje u neugasivom ognju. Ovo ucenje mi drzimo kao predato od Otaca iz davnina, a lako mozemo do njega doci i preko samog Svetog Pisma.

10. I tako, iz svega toga jasno je da ono, sto su neki od Svetitelja videli u vidjenjima i otkrivenjima u pogledu buducih muka i onih koji u njima prebivaju, bezboznika i gresnika, predstavlja samo neku vrstu praslike buducih stvari, i kao na slici prikazano, a ne nesto sto se uistinu sada zbiva.

Tako, na primer, Danilo, opisujuci ovaj buduci Sud, kaze: “Gledah dokle se postavise prijestoli; sud sjede i knjige se otvorise” (Dan. 7: 9, 10), a medjutim jasno je da se ovo nije u stvarnosti zbivalo, vec je u duhu unapred otkriveno Proroku.

19. K tome, kada razmatramo vase dokaze koje ste naveli iz knjige o Makavejcima i Evandjelja, mi, govoreci prosto i s ljubavlju prema istini, vidimo da oni nikako ne sadrze svedocanstva o nekakvoj kazni ili ociscenju, vec govore samo o oprastanju grehova.

Vi ste nacinili neku zacudjujucu podelu, govoreci da svaki greh treba shvatati iz dva ugla:

1 – samoozaloscivanje Boga, i

2 – kazna koja za ovo sledi.

Prema ovome – ozaloscivanje Boga zaista moze biti oprosteno posle raskajanja i odvracanja od zla, ali kazni podleze u svakom slucaju, tako da, na osnovu ovakvog shvatanja, nuzno sledi da oni kojima su gresi oprosteni i dalje podlezu kazni za njih.

No mi dozvoljavamo sebi da kazemo da takva postavka ovog pitanja protivreci jasnim i opstepoznatim istinama: ako se ne dogadja da Car posto je proglasio amnestiju i oprostio, opet podvrgava kazni prestupnike, tim pre Bog, kod Koga je medju mnogim drugim osobinama narocito izrazeno covekoljublje, ako i kaznjava coveka posto je ovaj zgresio, posle oprostenja odmah ga oslobadja od kazne. I to je – prirodno. Jer, ako ozaloscivanje Boga dovodi do kazne, onda kada je krivica razresena i kada je doslo do pomirenja, sama posledica krivice, tj. kazna, nuzno prestaje.

Napomene uz prilog I

1 – U “Otecniku” episkopa Ignjatija citamo: “Jednom je avva Makarije, iduci pustinjom, naisao na ljudsku lobanju koja je lezala na zemlji. Kada avva dotace lobanju palmovom palicom koju je drzao u ruci, lobanja se oglasi ljudskim glasom. Starac rece: ko si ti? Lobanja odgovori: ja sam bio zrec idolopoklonika koji su ziveli u ovom mestu, a ti si – avva Makarije, imas u sebi Svetoga Duha Bozjeg, i kada se sazalis nad onima koji se nalaze u vecitim mukama i molis se za njih, onda oni dobijaju izvesnu utehu”. Potom je lobanja, ispricavsi svetome Makariju o adskim mukama, ovako zavrsila: “Nama, koji nismo znali za Boga, ukazuje se makar izvesno milosrdje; ali oni, koji su poznali Boga i odrekli Ga se, i nisu ispunjavali volju Njegovu, nalaze se nize od nas” (“Otecnik”, str. 311-312).

2 – O ovom poslednjem slucaju govori se u nekima od ranih zitija sv. Grigorija, kao na primer u njegovom engleskom zitiju iz osmoga veka: “Neki nasi ljudi takodje pripovedaju povest, koju su ispricali Pimljani, o tome, kako je dusa imperatora Trajana bila osvezena i cak krstena suzama svetoga Grigorija, povest divnu i za pripovedaca i za slusaoce. Neka se niko ne cudi kada kazemo da je bio krsten, jer bez krstenja niko nece Boga videti, a treci vid krstenja, to je -krstenje suzama. Jednom, prelazeci preko Foruma – velicanstvene tvorevine, koju je, kako pricaju, podigao Trajan – svetoga Grigorije je otkrio, pazljivo proucavajuci Trajanov zivot, da je on, iako je bio idolopoklonik, cak ucinio jedno delo tako velikog milosrdja, da se ono cinilo vise delom hriscanina, nego paganina. A to se desilo kada je jednom prilikom Trajan na celu vojske zurno kretao protiv neprijatelja, i sazalivsi se nad recima jedne udovice, imperator citavog sveta se zaustavio. Ona je rekla: “Gospodaru Trajane, evo ljudi koji su ubili moga sina i nece da mi plate odstetu’. On odgovori: “Ispricaj mi o tome kada se vratim, i ja cu im narediti da ti plate odstetu”. Ali ona odgovori: “Gospodaru, ako se ti nikada ne vratis, meni nece imati ko da pomogne”. I tada, stojeci pod punom bojnom spremom, on naredi krivcima da istog casa u njegovom prisustvu plate odstetu koju su bili duzni. Kada je Grigorije cuo ovu pricu, shvatio je da je to ono o cemu citamo u Pismu: “Dajte pravicu siroti, branite udovicu. Tada dodjite, veli Gospod, pa cemo se suditi…” (Is. 1: 17, 18).

Kako Grigorije nije znao sta da ucini da bi utesio dusu coveka koji ga je na ove reci podsetio, on je posao u crkvu Svetoga Petra i prolivao potoke suza, kako je bio u njega obicaj, sve dok, najzad, nije putem Bozanskog otkrivenja dobio uverenje da su njegove molitve uslisene, posto se nikada nije usudjivao da ovo moli ni za kog drugog idolopoklonika”. (“Najranije zitije Grigorija Velikog”, sastavio nepoznati monah iz Uitbija).

Kako Crkva ne prinosi zajednicke molitve za umrle nevernike, jasno je da je ovo izbavljenje iz ada bilo plod licne molitve sv. Grigorija. Mada je ovo redak slucaj, on ipak daje nadu onima ciji su bliski ljudi umrli izvan vere.

3 – U zitiju svetoga Prokla (20. novembar) pripoveda se da je, kada je sveti Jovan Zlatousti radio na komentarima na poslanice ap. Pavla, sveti Proklo je video samog ap. Pavla kako se nagnuo nad svetim Jovanom Zlatoustim i sapuce mu u uho.