Sveti Ignjatije Brjancaninov
Slovo o Pokajanju
Zasto da mrete, dome Izrailjev? (Jez. 18,31). Zasto, hriscani, vecnom smrcu umirete zbog vasih grehova? Zasto se ad puni vama, kao da u Crkvi Hristovoj nije ustanovljeno svemocno pokajanje? Taj beskonacno blagi dar dat je domu Izrailjevom – hriscanima; i u bilo kom trenutku zivota, kakvi god bili gresi – on deluje sa jednakom snagom: ociscuje svaki greh, spasava svakoga ko pribegava Bogu, makar to bilo u poslednjim trenucima pred smrt.
Zasto da mrete, dome Izrailjev? Hriscani nepovratno ginu vecnom smrcu usled toga sto se sve vreme zemaljskog zivota bave samo narusavanjem zaveta datih na krstenju, samo sluzenjem grehu; oni ginu zato sto ne udostojavaju ni najmanje paznje Rec Boziju, koja im objavljuje o pokajanju. Cak ni u poslednjim trenucima pred smrt oni ne umeju da iskoriste svemocnu silu pokajanja! Ne umeju da je iskoriste zato sto ne znaju nista o hriscanstvu, ili imaju ne-dovoljnu i pogresnu predstavu, koja pre treba da bude nazvana potpunim neznanjem, nego nekakvim znanjem. 1. 98-99
– Svi sveti Pravoslavne Crkve tokom citavog svog zivota neodstupno su se drzali pokajanja, cak i onda kada je blagodat Bozija ocigledno dejstvovala na njih. Danas kada se bave religijom, vise traze ili hladna formalna znanja, ili lazne naslade. I jedno i drugo pripada ovome svetu, a ne Hristu. 6. 549
– Pogruzimo se do kraja i nekoristoljubivo u trud pokajanja, predavsi i urucivsi sebe u potpunosti volji i blagosti Bozijoj. “Nema nepravde kod Boga – uci prepodobni Makarije Veliki – Bog nece ostaviti neispunjenim ono sto je rekao, kad mi ispunimo ono sto smo obavezni”. 1. 280
– “Pokajanje – kaze prepodobni Marko – kako ja smatram, nije ograniceno ni vremenom, niti bilo kakvim delima: ono se savrsava ispunjavanjem zapovesti Hristovih, srazmerno tome ispunjavanju.”2.155
– Da bi neko tacno i pouzdano prebivao na putu pokajanja, neizrecivo blagi Gospod umnozava utehu, umnozavajuci umilenje i osecaj covekove nistavnosti. Svoje izabrane i najvernije sluge od sada zapecacuje Duhom Svetim dajuci im povremeno da okuse buduci vek. Oni tako postaju pricasnici neopisive duhovne utehe. Onaj ko sam sebi stvara nasladu – ocigledno je u demonskoj obmani! 6. 263-264
– Cuj sta je rekao Gospod. Daj vrednost i tezinu recima Gospodnjim!.. Sve je za nas bezvredno i bez tezine!.. Vrednost i tezinu imaju samo nase zelje… Jos je Carstvo Nebesko kao blas skriveno u polju, koje nasavsi, covek sakri i od radosti svoje otide i sve sto ima prodade i kupi polje ono (Mt. 13,44). Kakvo je to blago? Duh Sveti, Koji u dusu uvodi Oca i Sina. Kakvo je to polje, u kome je skriveno blago? Pokajanja Kako se to polje nalazi? Zivom verom. Sta znaci radost? Plamena revnost prema delu Bozijem, koja se radja od zive vere. Sta oznacava sakri! Cutanje i bezmolvije. Sta znaci: sve sto ima prodade i kupi polje! Nesticanje. Sve treba prodati, svaku strast, svaku sklonost srca, da bi se kupilo pokajanje. Drugacije se ono ne prodaje. Kakvu god da je sitnicu zadrzalo srce – ono ne moze da nasledi pokajanje: ta sitnica ga rasejava. Sakriti se treba pokajanjem.
Sakriti ne samo od ljudi, nego, ako je moguce, i od sebe. Ko ovo ispuni, njegovo je polje – pokajanje; a ko je stekao to polje, njegovo je blago – Svesveta Trojica. O! Kada bi Ona pogledala na nas, koji stradamo na talasima nevidljivog mora, i darovala nam, meni i tebi, da samoodricanjem nasledimo zemlju pokajanja, kada bi postala nase blago, nase neizmerno i neizbrojivo bogatstvo. 6. 294
– Zbog promena do kojih dolazi ne treba se uznemiravati kao zbog neceg neobicnog; ne treba se upustati u detaljno razmatranje grehova, nego zivot treba provoditi u stalnom pokajanju, smatrajuci sebe za gresnog u svakom pogledu i verujuci da ce milosrdni Gospod svakoga ko samo prizna svoju gresnost primiti u narucje svoga milosrdja, u nedra spasenja. Ovo se ne odnosi na smrtne grehe, jer pokajanje za njih Bog prima samo onda kada covek ostavi smrtni greh. 6. 353
– Samo smireni, samo siromasni duhom, naci ce svoj mir, i privremeni i vecni. Takav je udeo Bog odredio onima koje je izabrao za duhovno, istinsko sluzenje Sebi. Tokom zemaljskog zivota oni treba da prebivaju u pokajanju i da im budu strane propadljive naslade i veselja – tim neprestanim pokajanjem razlikuju se izabranici Boziji od sinova sveta. Samo posredstvom pokajanja moze se preci iz dusevnog u duhovno stanje. Sveti Isak Sirijski kaze: „Ako smo svi mi gresni i ako se niko od nas nije izdigao iznad svakog iskusenja – onda nijedna dobrodetelj ne moze biti iznad pokajanja (to jest sve dobrodetelji, pa i najvise, treba da budu rastvorene pokajanjem). Podvig pokajanja nikada ne moze da bude okoncan: on dolikuje uvek, svim gresnicima i pravednicima koji hoce da dobiju spasenje. Ne postoji granica koja bi oznacavala da je pokajanje dovrseno, jer je cak i savrsenstvo savrsenih zapravo nesavrseno. Stoga pokajanje sve do smrti ne moze da bude ograniceno ni vremenom ni kolicinom podviga”.
…U drugoj besedi ovaj veliki nastavnik veli: “Pokajanje predstavlja dveri milosrdja za one koji se brizljivo bave njime. Kroz te dveri mi ulazimo u Bozansku milost: u tu milost ne mozemo uci drugacije, nego samo na te dveri”. I najuzviseniji podvizi kada nisu rastvoreni osecanjem pokajanja, sujetni su, besplodni i stetni za dusu. Pokajanju je strana samoobmana, ono je nepristupno za nju. 6. 459-460
– Pokajanje je opste delanje, koje je iznad pojedinacnih delanja; a ako juris za pojedinacnim delanjima, pokajanje lako moze da isklizne iz tvog uma i srca. 6. 824
– Verujte i sa prostotom se uzdajte u pokajanje, pa ce “Bozije samo po sebi doci” k vama, kako govori sveti Isak Sirijski. Bog je pouzdan: otvara onima koji kucaju, tesi one koji placu, siromasnima duhom daruje Carstvo Nebesko. Ne razmisljajte olako o pokajanju: ono je dusa svih podviga – opste delanje koje treba da prozima sva druga delanja. Istinski napredak postigli su samo oni koji prebivaju u istinskom pokajanju. Ono predstavlja to sustinsko delanje, koje nas priprema za javljanje Carstva Bozijeg u nama. Sam Spasitelj je to objavio! Pokajte se – rekao je On – jer se priblizilo Carstvo nebesko. Milosrdni Gospod pripremio nam je cudesno, nebesko, vecno Carstvo, pokazao nam je dveri kroz koje mozemo da udjemo na spasonosni pasnjak Duha i Istine – dveri pokajanja.
Ako zanemarimo pokajanje, bez ikakve sumnje ostacemo napolju. Prirodna dobra dela, dobra dela prema osecanjima, nikako ne mogu da zamene pokajanje. Sveti Simeon Novi Bogoslov, nabrajajuci dobrocinstva koja je dobio od svog nastavnika, Simeona Poboznog, kaze: “On me je poucio pokajanju!” I kako ne smatrati za dobrocinstva pomenuta sredstva, pomocu kojih se jedino mogu zadobiti vecna, neopisiva blaga. U pokajanju je – sva tajna spasenja. Kako je to jednostavno, kako je to jasno!
A kako mi postupamo? Ostavljamo spasonosno pokajanje na koje nam je ukazao Bog i tezimo ka umisljenim vrlinama, jer one zadovoljavaju nasa osecanja; zatim se malo-pomalo zarazavamo se umisljenosdju i, posto blagodat ne dolazi da nas oseni i ovenca, sami u sebi stvaramo sladosna osecanja – sami sebe nagradjujemo i tesimo se sami sobom!
Nije li to smesno? Nije li to glupo? Nije li to gordo i drsko?
Prestanimo da se salimo s Bogom (oprostite na nedolicnom izrazu, za koji se nisam ustrucavao da ga upotrebim, jer tacno doca-rava nase ponasanje!), zivimo pred Njim u postojanom pokajanju. Vreme se priblizilo, sprema nam se Strasni sud, na kome nam nece biti sudjeno po nasim shvatanjima, kojima smo se obmanjivali, nego po Istini. Predupredimo strasnu nesrecu pokajanjem, otklo-nimo vecni plac prolaznim. Opametimo se gresni! Otkucao je vec jedanaesti cas i vreme za delanje ce vrlo brzo isteci. No, sad jos mozemo da osudimo sebe, da nas Bog ne osudi. A dosad smo sami sebe opravdavali. 6. 261-262 –
– Nedokucivi Bog, koji je coveku, nakon sto ga je stvorio, darovao sva sredstva za ocuvanje zivota, prepustio je njegovoj slobodnoj volji da bira izmedju zivota i smrti: upravo kao sto je i u iskupljenju, savrsivsi ga, po Svojoj nedokucivoj dobroti i razumu, prepustio nasoj slobodnoj volji da ga prihvatimo ili odbacimo. On nam je prethodno dao prirodno svojstvo pokajanja: ono sredstvo, koje mi upotrebljavamo da bismo unistili neprijateljstvo i obnovili mir medju sobom, On je pozeleo da upotrebi kao sredstvo unistenja neprijateljstva i obnovu mira izmedju Boga i ljudskog roda, izmedju odbacene i propale tvorevine i njenog Svemoguceg Tvorca. Pokajte se! – govori On ljudskom rodu, pozivajuci ga k Sebi. Bog je savrsio vase spasenje; Bog je pogazio i unistio vasu smrt, bez ikakvog vaseg ucesca, pomoci ili truda: dobrovoljno odbacite smrt, koju ste dobrovoljno i prihvatili! Dobrovoljno primite blazeni vecni zivot, koji ste dobrovoljno i odbacili! Upotrebite za to pokajanje koje vam je na vreme dato i koje zavisi iskljucivo od vase slobodne volje! Ne daje vam se nista tesko i novo: ono sto upotrebljavate kao nacin medjusobnog pomirenja, upotrebite i kao nacin pomirenja sa Bogom!
Kao sto se prvobitna vera sastoji u tome da covek poveruje recima Bozijim, tako se i prvobitno pokajanje sastoji u svesti o svojim sagresenjima i svojoj grehovnosti, u zaljenju zbog njih, u prino senju te svesti i tog zaljenja, posredstvom iskrene ispovesti i usrdne molitve, pred lice Bozije, sa odlucnoscu i obecanjem da ce se ostaviti grehovni zivot i da ce se za pravilo ponasanja uzeti jevandjelske zapovesti. Za takvim pokajanjem sledi oprostaj grehova, pomirenje sa Bogom, postajanje bliskim Bogu, prema jasnom svedocenju Svetog Pisma koje kaze: Greh moj poznadoh, i bezakonje moje ne sakrih. Rekoh: Ispovedicu protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio bezboznost srca moga (Ps. 31,5). Takvo pokajanje je pre krstenja zahtevano od onih koji su primali hriscanstvo (Dap. 2,38); takvim pokajanjem se duse hriscana lece od rana kojima ih ranjava i prlja greh nakon primanja krstenja (1. Jn. 1,9).
Jevandjelje se prima verom; zivot po jevandjelskom ucenju pojacava veru – i veru po cuvenju, teoretsku, malo-pomalo pretvara u delatnu, prakticnu veru. Slicno se dogadja i sa pokajanjem koje nastupa zbog zivota prema jevandjelskim zapovestima. Sopstvena svetlost nase pale prirode, povredjena grehom, slabo obasjava covekovu delatnost i uz nju mi vidimo malo nasih pogresaka – vidimo samo najgrublje i najizrazenije. Kada pak nasa delatnost bude obasjana svetloscu zapovesti Hristovih, onda se nas pogled na sebe menja; mi kod sebe pocinjemo da primecujemo mnostvo nedostataka, koje ranije uopste nismo primecivali. Tada se pred nasim duhovnim ocima u poraznoj raznolikosti pojavljuje nasa povredjenost grehom!
Otkriva nam se kako ona grehovnost koja predstavlja zajednicko zalosno nasledje nas ljudi, tako i licna gresnost, koju svaki covek usvaja svojim nepazljivim i nerazumnim zivotom, koji prethodi zivotu posvecenom poboznosti. Sa umnozavanjem podsticaja za pokajanje, pojacava se i udvostrucuje i samo pokajanje. Ono ociscuje oko duse. Ocisceno oko vidi vise mrlja na rizi duse nego sto ih je videlo dok je bilo zaprljano i izranjavljeno grehom; prirodno je da se usled takvog prizora i pokajanje pojacava i udvostrucuje. Kod podviznika koji su uznapredovali ono deluje neuporedivo vise nego kod onih koji tek zapocinju sa podvigom. Hriscansko moralno usavrsavanje je usavrsavanje u pokajanju, do koga dolazi od narocito brizljivog ispunjavanja jevandjelskih zapovesti. Osecaj pokajanja je u izobilju bio svojstven svima svetima. Svoje delanje oni su usredsredjivali na pokajanje, a zapovesti su izvrsavali kao da placaju svoj strasni dug (Lk. 17,10), koji i pored stalnog placanja ostaje neotplacen, koji usled savrsenstva Zajmodavca i nemoci duznika ostaje neotplativ, cak i kada se stalno otplacuje.
Kod zrelih hriscana pokajanje dobija narocit i velik znacaj. Kada su svetog Isaka Sirijskog upitali: “Sta je pokajanje?”, on je odgovorio: “Srce skruseno i smireno”. Taj veliki nastavnik savrsenih hriscana je rekao: “Ako smo svi mi gresni i ako niko od nas nije stao iznad iskusenja, onda nema ni jedne dobrodetelji koja je visa od pokajanja. U toj se dobrodetelji nikada ne moze postici savrsenstvo. Ona dolikuje uvek i svima koji zele da zadobiju spasenje, i gresnima i pravednima. Ne postoji granica na kojoj bismo pokajanje mogli da smatramo okoncanim – stoga se ono ne moze ograniciti ni vremenom, ni delima podviznika, sve do same smrti”.
Kada blagodat Bozija oseni veru, onda se hriscanin uznosi u zivljenje iznad prirode. Upravo tako i pokajanje, kada je osenjeno Bo-zanskom blagodacu, uzvodi svoga delatnika u natprirodni zivot. Prozeti pokajnim osecajem i zedni pokajanja, Sveti Oci su se radi njega povlacili u potpuno zatvornistvo, predajuci se placu i ridanju zbog sagledavanja svoje gresnosti i ogrehovljenosti citavog ljudskog ro-da; od uzdaha svojih zaboravljali su na hranu i od silne tuge rikali su poput lavova koje su ranili lovci. Poznavsi uzvisenost pokaja-nja koje se prinosi u bezmolviju rekli su: “Izvan bezmolvija nema savrsenog pokajanja”. Drugi oci su usled sagledavanja sopstvene grehovnosti sa pokornoscu podnosili klevete, ponizenja, progonstva, pa i smrt, ridajuci i osudjujuci sebe kao krivce za ono za sta ih je kleveta optuzivala Sveti mucenici, primajuci strasne muke i smrtnu kaznu, videli su u njima zeljeno ociscenje od svoje grehovnosti. U vreme kada je blagodat ociglednim znamenjima dokazivala njihovu izabranost i svetost, oni su se starali o pokajanju.
…Usled svog dubokog smirenja najveci ugodnici Boziji kao da nisu videli blagodatne darove kojima su obilovali – videli su samo svoju grehovnost, koja je vec bila umivena Bozanskom blagodacu, i koja je svojim ociglednim prisustvom u izabranim sasudima svedocila o odsustvu grehovnosti. Medju osobinama kojima se odlikuju sveti muzevi primecuje se i to, da oni uvek pred ocima imaju svoj greh, cak i kada ga je Gospod oprostio, i da ga oplakuju kao da su ga upravo pocinili i da jos nisu udostojeni oprostaja. Tako sveti David placuci kaze: Bezakonje svoje ja znam i greh je moj stalno preda mnom (Ps. 50,5).
O svetom Apostolu Petru pricaju da se on citavog zivota secao kako se odrekao Gospoda i da je svake noci kada bi se oglasio petao pocinjao gorko da place, bas kao sto je gorko zaplakao u noci odricanja (Mt. 26,75).
Prepodobni Sisoje Veliki, egipatski pustinjak, bio je preispunjen darovima Duha Svetoga; ali, kada mu se priblizilo upokojenje, on je izrazio zelju da jos neko vreme ostane u zemaljskom zivotu, kako bi mogao da se usavrsi u pokajanju. Takvo su misljenje o pokajanju imali najveci ugodnici Boziji: ono se u njima obrazovalo usled postojanog i brizljivog ociscenja pokajanjem, pri cemu coveku postaju jasni neizreciva uzvisenost Bozija, i nistavnost coveka usled njegovog pada.
…Spasonosni dar Boziji – pokajanje – zahteva da ga prihvatimo sa najvecom poboznoscu i paznjom. Nemaran i prezriv odnos prema darovima Bozijim povlaci za sobom strasne nesrece, koje predstavljaju prirodnu posledicu takvog ponasanja. I kako da se ne dogodi najveca duhovna, sustinska i vecna nesreca, kada mi, primajuci dar Boziji, odbacujemo potrebno izucavanje kako samog dara, tako i nacina na koji ga treba upotrebiti? Na nesrecu, sa velikim darom pokajanja mnogi postupaju krajnje nepazljivo i neuko!
Oni nece da shvate kako je pokajanje nespojivo sa grehovnim zivotom. Ziveci grehovno i osecajuci sklonost ka takvom zivotu, oni u odredjeno vreme pribegavaju pokajanju kako bi se na trenutak umili, a odmah potom ponovo se pogruzavaju u grehovnu prljavstinu.
Kako strasno obmanjuju sami sebe! Kako se strasno rugaju Bogu!
Biva im potonje gore od prvog (2. Pet. 2,20-21). Takvim licemernim pokajanjem, takvim izigravanjem velike Svete Tajne i ismevanjem nad njom grehovni zivot se zapecacuje i utvrdjuje, postajuci covekova neotudjiva svojina. Na dobrovoljne greholjupce odnose se sledece reci svetog Jovana Bogoslova: Svaki koji gresi nije Ga video niti Ga je poznao. Decice, niko da vas ne vara. Koji tvori greh od djavola je. Svaki koji je rodjen od Bos ne cini greh, jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne moze gresiti, jer je od Bos rodjen. Po ovome se poznaju deca Bozija i deca djavolja (1. Jn. 3,6-10).
Vidi se ko je cedo Bozije, a ko cedo djavolje – jasno je obelezje po kome se razlikuju; nemoguce je prevariti se. Oni koji dobrovoljno vode grehovan zivot, koji se dave u telesnim nasladama, i kada se nazivaju hriscanima, ceda su djavolja; naprotiv, obelezje ceda Bozijih sastoji se u tome da zivot provode prema zavestanju Jevandjelja i svete Crkve, a grehe, u koje po svojoj slabosti padaju, brzo lece pokajanjem. Cak ni pravednik ne moze da bude potpuno bezgresan: i njemu je neophodno lecenje pokajanjem, kako je posvedocio isti taj sveti apostol Jovan.
Ako recemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama (1. Jn. 1,8). Hriscani rane Crkve, ostavljajuci veru neznabozaca ostavljali su i njihov nacin zivota (1. Pet. 4,3-4). Taj zivot sveti apostol Petar naziva poplavom razvrata. Da i ne govorimo o narodnim veseljima, sve ustanove neznabozaca predstavljale su razlicite vidove sluzenja sladostrascu koje je kao bujica zapljuskivalo celokupno drustvo. Gresni razvratni zivot neznabozaca, koji je predstavljao dusu njihovog drustva, nikako nije bio spojiv sa hriscanstvom.
Zavolimo pokajanje i dobicemo spasenje. Primimo iz ruke Gospodnje dozivotni dar pokajanja – i u svoje vreme dobicemo vecni dar spasenja. Sveblagi Bog pokajanje dade za zivot (Dap. 11,18). On ce dati blazenstvo u vecnosti onima koji se istinski kaju, koji su se pomirili sa Njim i postali Njegovi, jer je Gospodnje spasenje (Is. 3,9). 4. 10-19
DUHOVNA RIZNICA SVETOG PRAVOSLAVLJA 