Žitije svetog apostola Vartolomeja

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

11. JUNI

 

 

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANjE SVETOG APOSTOLA

VARTOLOMEJA

 

Sveti Vartolomej bese jedan od dvanaest velikih apostola Hristovih. Po prijemu Svetoga Duha u vidu ognjenih jezika, svetom Vartolomeju pade u deo da zajedno sa svetim apostolom Filipom ide na propoved Evandjelja u Siriju i u Malu Aziju. Oni oba otidose tamo; cas propovedajuci zajedno, cas razilazeci se odvojeno po gradovima, cas ponova se sastajuci, oni mrezom ucenja lovljahu ljude u moru sveta na spasenje.

Propovedajuci Evandjelje u Maloj Aziji, sveti Filip se na neko vreme odvoji od svetog Vartolomeja i obracase ka Hristu divlje i nepokorne zitelje Lidije i Mizije.[1] V to vreme svetome Vartolomeju, koji je propovedao Hrista u susednim gradovima, bi naredjeno od Gospoda da ide u pomoc svetome Filipu. Dosavsi k njemu, sveti Vartolomej se jednodusno podvizavase s njim u apostolskim trudovima i podvizima. Filipu sledovase jos i sestra njegova, devica Marijamna, i svi oni zajedno sluzahu spasenju ljudi. Prolazeci sve gradove Lidije i Mizije i blagovesteci, oni podnosahu od nevernih mnoge napasti i nevolje i bijenja; po tamnicama ih zatvarahu i kamenjem zatrpavahu. No u svima tim napastima i mukama oni, blagodacu Bozjom, ostadose zivi, poduhvatajuci se novih trudova u propovedanju Evandjelja Hristova.

U jednom lidijskom mestu oni sretose vozljubljenog ucenika Hristovog, svetog Jovana Bogoslova, koji tamo propovedase Hrista. Posto se utesise duhovnom utehom, oni zajedno krenuse u Frigijsku pokrajinu. I dosavsi u frigijski grad Jerapolj, oni tamo propovedahu Hrista. A grad taj bese pun idola, kojima se klanjahu ljudi zaslepljeni demonskom obmanom. Medju drugim laznim bozanstvima bejase tamo i jedna ogromna zmija, koju zitelji Jerapolja postovahu kao boga. Oni joj behu podigli zaseban hram, i drzahu je u njemu zatvorenu; i prinosahu joj mnoge i raznovrsne zrtve. Ti bezumni ljudi obozavahu i druge neke zmije i gadove. Sveti Filip se, najpre, sa svojom druzinom naoruza molitvom protiv te zmije; u tome im pomoze i sveti Jovan Bogoslov; i oni molitvom, kao kopljem, pobedise zmiju i silom Hristovom je umrtvise. Posle toga sveti Bogoslov se rastade s njima, prepustivsi njima Jerapolj za propovedanje reci Bozje, a sam krenu u druge gradove, noseci svuda svetu blagovest. Sveti pak Filip sa Vartolomejem i Marijamnom ostadose u Jerapolju, i usrdno se starahu da odatle oteraju tamu idolopoklonstva razlivajuci veliku svetlost poznanja istine. I trudjahu se dan i noc u propovedanju: uceci obmanute, urazumljujuci nerazumne i izvodeci na put zabludele.

U tom gradu zivljase jedan covek, po imenu Stahije, koji bese slep cetrdeset godina. Njemu sveti apostoli molitvom otvorise telesne oci, a propovedju Hristovom prosvetise mu dusevne oci. I posto ga krstise, oni boravljahu u njegovom domu. I pronese se po celom gradu glas, da je slepi Stahije progledao. I stade se narod sticati u Stahijev dom. I sve te dolaznike sveti apostoli ucahu veri u Hrista Isusa. Donosahu tamo i mnoge bolesnike, i sveti apostoli ih isceljivahu molitvom, i izgonjahu djavola iz ljudi. Zbog toga mnostvo ljudi verovahu u Hrista, i krstavahu se od svetih apostola.

Zenu jerapoljskog gradonacelnika Nikanora bese ujela zmija, i ona lezase bolesna, na samrti. Cuvsi za svete apostole, koji se nalazahu u Stahijevom domu, da recju isceljuju svaku bolest, ova bolesna zena, u odsustvu svoga muza, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno, od ujeda zmije, i dusevno – od demonske zablude, jer, naucena od svetih apostola, ona poverova u Hrista. A kada se gradonacelnik vrati svojoj kuci, sluge mu kazase da zena njegova poverova u Hrista, naucena od nekih stranaca koji borave u Stahijevom domu. Razljutivsi se strahovito, gradonacelnik naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev spale. I postupi se po naredjenju. Stece se mnogo naroda, pa dohvativsi svete apostole, Filipa i Vartolomeja, i svetu devicu Marijamnu, vukose ih po ulicama gradskim bijuci ih i rugajuci im se, i zatim ih vrgose u tamnicu.

Posle toga gradonacelnik sede na sudistu da sudi Hristovim propovednicima. I sabrase se k njemu svi zreci idolski, i zreci poginule zmije, zaleci se na svete apostole i govoreci: Gradonacelnice! odmazdi za bescescenje bogova iasih; jer otkako u grad nas dodjose ti stranci, opustese oltari velikih bogova nasih, narod zaboravi da im prinosi uobicajene zrtve, pogibe i cuvena boginja nasa – zmija, i sav se grad ispuni bezakonjem. Stoga, ne daj tim carobnjacima da zive!

Tada gradonacelnik naredi da sa svetog Filipa svuku haljine, govoreci: Mozda su cini u haljinama njegovim. – I svukavsi haljine, ne nadjose u njima nista. Isto tako postupise i sa svetim Vartolomejem; ali i u njegovim haljinama ne nadjose nista. A kada pristupise k Marijamni sa namerom da je svuku i obnaze devicansko telo njeno, ona se iznenada na oci njihove pretvori u plamen ognjeni, te neznabosci prenerazeni pobegose od nje. Gradonacelnik onda osudi svete apostole na raspece.

Prvi postrada sveti apostol Filip. Njemu provrtese pete na nogama, pa mu kroz njih provukose konopce, i onda ga raspese glavacke na krstu pred vratima zmijinog idolista, i kamenjem se bacahu na njega. Zatim raspese svetog Vartolomeja uza zid idolista. Utom iznenada nastade strahovit zemljotres: zemlja se otvori i proguta gradonacelnika sa svima zrecima i mnostvom neznaboznog naroda. A svi koji ostadose zivi, i verni i neznabosci, prepadose se od straha i uzasa, pa zavapise ka svetim apostolima da se sazale na njih i umole jedinog istinitog Boga svog, da zemlja ne proguta i njih kao sto je progutala one. I odmah stadose hitno skidati sa krstova raspete apostole. Svetog Vartolomeja skinuse brzo, jer ne bese visoko uzdignut. Ali svetog Filipa ne mogahu skinuti brzo, zato sto bese visoko podignut; i jos vise zato sto takva bese volja Bozja, da Njegov apostol kroz to stradanje i krsnu smrt predje od zemlje na nebo, ka kome je celog zivota stremio. Viseci tako na krstu, sveti Filip moljase Gospoda za neprijatelje svoje, da im otpusti grehe njihove i da prosveti oci uma njihovog, da bi ugledali i poznali istinu. I Gospod ustupi na molitvu njegovu: i odmah naredi zemlji te povrati zive sve ljude sto bese progutala, sem gradonacelnika i zmijinih zreceva. Tada svi oni gromkim glasom ispovedahu i slavljahu silu Hristovu, izjavljujuci zelju da se krste. I kad vec htedose skinuti s krsta svetoga Filipa, on predade svetu dusu svoju u ruke Hristove, te ga oni skinuse mrtva. A rodjena sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svog svetog brata Filipa, s ljubavlju grljase i celivase skinuto s krsta telo njegovo, i radovase se sto se Filip udostoji postradati za Gospoda Hrista.

Sveti Vartolomej krsti sve koji verovase u Gospoda Hrista, i postavi im Stahija za episkopa. Zatim oni cesno pogrebose telo svetog apostola Filipa. A na onom mestu gde istece krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza kao svedocanstvo, da se sveti apostol Filip, za prolivenu krv svoju za Hrista, nasladjuje vecnim blazenstvom sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.

Posle pogreba apostola Filipa, sveti Vartolomej sa blazenom devicom Marijamnom provedose jos nekoliko dana u Jerapolju, utvrdjujuci dobro u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, pa se onda rastadose i svaki ode svojim putem. Sveta Marijamna otputova u Likaoniju;[2] i tu se, posle uspesnog propovedanja reci Bozje, prestavi ka Gospodu.[3] A sveti apostol Vartolomej otputova u Indiju. Tamo on ostade dugo vremena trudeci se u Evandjelju Gospoda Hrista, po gradovima i selima hodeci i blagovesteci, i Hristovim imenom bolesnike isceljujuci. Propovedju svojom prosvetivsi mnoge neznabosce i ustrojivsi crkve, on prevede na njihov jezik Evandjelje od Mateja, koje je sa sobom nosio, i predade im ga. Kod njih on ostavi i Evandjelje, napisano na jevrejskom jeziku, koje posle sto godina bi preneto u Aleksandriju Pantenom, hriscanskim filosofom.[4]

Iz Indije sveti Vartolomej otputova u Veliku Jermeniju.[5] Kada se on tamo pojavi, idoli, ili bolje reci besi koji obitavahu u idolima, umukose, gromko izgovorivsi svoje poslednje reci: da ih Vartolomej muci i progoni. Pa ne samo iz idola, nego i iz ljudi progonjahu se necisti dusi samim dolaskom apostolovim; i zbog toga se mnogi obracahu ka Hristu. Car te zemlje Polimije imadjase besomucnu kcer; na njena usta bes vikase: O, Vartolomeje! i odavde nas ti izgonis! – Cuvsi to, car naredi da se odmah nadje Vartolomej. I kada apostol Hristov dodje k besomucnoj, odmah pobeze bes od nje, i carevicka postade zdrava. Posle toga car, zeleci da zablagodari svetome, posla mu kamile natovarene darovima: zlatom, srebrom, biserima i drugim skupocenim predmetima. A apostol, buduci siromasan duhom, nista od poslatih darova ne zadrza za sebe, vec ih sve odasla natrag caru, sa porukom: Ja ne trgujem ovakvim stvarima, nego duse ljudske istem; i ako ih steknem i u nebeske obitelji uvedem, onda cu se pokazati kao veliki trgovac pred Gospodom.

Darnut ovim apostolovim recima, car Polimije poverova u Hrista sa celim domom svojim. I rukama svetog apostola bi krsten car Polimije, i carica njegova, i isceljena kcer njegova, i mnostvo velmoza, i vrlo mnogo ljudi iz naroda: jer do deset gradova i vise, ugledajuci se na cara, primise sveto krstenje.

Videci to, idolski zreci silno negodovahu na svetog apostola i tesko im padase to sto se bogovi njihovi unistavaju, idolosluzenje istrebljuje, idolista opustosavaju od kojih su se oni hranili. Zato odose k carevom bratu Astiagu, i nagovorise ga da pogubi Vartolomeja i odmazdi mu za uvredu bogova. Ulucivsi zgodnu priliku, Astiag uhvati svetog apostola u gradu Albani,[6] u Velikoj Jermeniji, i raspe ga na krstu glavacke. A sveti apostol s radoscu stradase za Gospoda Hrista i, viseci na krstu strmoglavce, ne prestajase propovedati rec Boziju: verne utvrdjivase u veri, a neverne savetovase da poznadu istinu i da se od tame demonske obrate k svetlosti Hristovoj. Ne moguci to slusati, mucitelj naredi da apostolu oderu kozu. No on, podnoseci i to mucenje kao u tudjem telu, neucutno propovedase i slavoslovljase Boga i Gospoda Hrista. Najzad mucitelj naredi da mu i glavu odseku. I tek tada, kada mu glava bi odvojena od tela, umukose njegova bogoglagoljiva usta; a telo ostade viseci na krstu, sa nogama okrenutim gore, kao pokazujuci apostolovo putovanje k nebu.

Tako skonca apostol Hristov sveti Vartolomej, posle mnogih stradanja i trudova presavsi u bezbolni pokoj, u radost Gospoda svog.[7] Verni koji behu prisutni pri njegovoj koncini, skinuse sa krsta cesno telo njegovo, pa ga zajedno sa glavom i kozom polozise u olovni sanduk i pogrebose u tom istom gradu Velike Jermenije Albani. I od mostiju svetog apostola davahu se cudesna isceljenja bolesnicima, zbog cega mnogi od nevernih pristupahu Hristovoj Crkvi.

Posle mnogo vremena surovi gonitelji, pomraceni idolodemonstvom, slusajuci od drugih i sami videci cudesa koja bivaju od apostolovih mostiju, a ne zeleci da poznadu silu Boziju, uzese te svete mosti sa olovnim sandukom i bacise u more. A olovni sanduk, ploveci po vodi kao laki cun, pristade uz ostrvo Lipar. Tamosnjem pak episkopu Agatonu bi otkriveno od Boga da su mosti svetog apostola doplovile do njihovog ostrva. Episkop onda sa klirom i celim narodom izadje na morsku obalu i, ugledavsi mosti, svi se veoma udivise kako olovni sanduk sa mostima ne potonu u vodi nego lakse od cuna preplovi tako dug morski put. I svi proslavise Boga zbog tako velikih i cudnih dela Njegovih. Onda uzese sanduk sa svetim mostima i radosno ih sa psalmopojanjem odnese u svoju crkvu.[8]

Ovde ne treba precutati ono sto je o svetom apostolu Vartolomeju kazano u zitiju prepodobnog Josifa Pesmopisca.[9] Nalazeci se jednom u Tesaliji, prepodobni Josif dobi od jednog vrlinskog muza deo mostiju svetog apostola Vartolomeja. Odnevsi to u svoju obitelj, u blizini Carigrada, on podize zasebnu crkvu u ime svetog apostola Vartolomeja, i cesno polozi u njoj deo svetih mostiju njegovih. Gajeci veliku ljubav i veru prema svetom apostolu, prepodobni Josif se cesto udostojavase da ga u snu vidi. Narocito pak zeleo je da praznik svetog apostola ukrasi pohvalnim pesmama, ali se nije na to usudjivao, ne znajuci da li ce to delo njegovo biti ugodno svetom apostolu ili ne. I prepodobni usrdno moljase Boga i apostola Bozjeg da mu to na neki nacin otkriju, i da mu podare premudrost visnju da bi mogao napisati pohvalne stihove, dostojne svetog Vartolomeja. Sa poscenjem i suzama moljase se prepodobni o tome cetrdeset dana. I kada se priblizi dan praznika apostolova, prepodobni uoci praznika vide gde se u oltaru pojavi sveti apostol Vartolomej, obucen u belu rizu, svuce oltarsku zavesu, i pozva ga k sebi. Kada prepodobni Josif pridje blizu, sveti apostol uze sa prestola sveto Evandjelje, i polozi ga na grudi Josifu govoreci: Neka te blagoslovi desnica svemocnog Boga, i neka se na jezik tvoj izliju vode nebeske premudrosti! neka srce tvoje bude hram Duha Svetoga, i neka pesme tvoje naslade vaseljenu!

Rekavsi to, sveti apostol Vartolomej postade nevidljiv. A prepodobni Josif, osetivsi u sebi blagodat premudrosti, ispuni se neiskazane radosti i blagodarnosti. I od toga vremena on poce pisati crkvene himne i kanone, kojima ukrasi praznik ne samo svetog apostola Vartolomeja, nego i mnogih svetih, a narocito mnogim kanonima uzvelica Precistu Bogomater i svetitelja Nikolaja. I ispuni svetu Crkvu divnim pesmama, zbog cega i dobi naziv: Pesmopisac. Za sve to mi slavimo Hrista Spasa naseg, sa Ocem i Svetim Duhom, od celokupne tvorevine slavljenog vavek. Amin.

Neki misle da je Vartolomej jedno i isto lice sa Natanailom, koga Filip privede Hristu (Jn. 1, 45-51). Naime, oni drze da je ime ovome apostolu bilo Natanail, a po prezimenu, ili bolje reci po ocu, on se nazivao Vartolomej, tojest: sin Tolomejev. Jer rec "var" na jevrejskom znaci sin; kao sto se to vidi i iz reci upucenih Gospodom Hristom apostolu Petru: "Blago tebi, Simone, var Jona", tojest: sine Jonin (Mt. 16, 17). I slepac jerihonski zvao se Vartimej, tojest: sin Timejev. Tako objasnjavaju i o Vartolomeju, da se on po ocu nazivao Vartolomej – sin Tolomejev; jer to ime Tolomej bese kod Jevreja staro i cesto se upotrebljavalo, a pravo ime Vartolomeju, drze, bese Natanail. A tako drze sa ovih razloga: pre svega, u Evandjelju se nigde ne govori o pozivanju Vartolomeja na apostolstvo, sem ako se pod tim imenom ne razume Natanail; zatim, prva tri evandjelista, spominjuci Vartolomeja, ne spominju Natanaila; a evandjelist Jovan, spominjuci Natanaila, ne spominje Vartolomeja, i govoreci o lovljenju ribe pri javljenju vaskrslog Spasitelja spominje Natanaila kao druga apostola u lovljenju ribe, jer kaze: "Behu zajedno Simon Petar, i Toma, i Natanail, i sinovi Zavedejevi" (Jn. 21, 2). No drugi tumaci se ne slazu sa tim, i saglasno s Prologom (10. maj) smatraju da je Simon Zilot jedno isto lice sa Natanailom; a neki drze da je Natanail jedan od Sedamdesetorice ucenika Hristovih.

NAPOMENE:

  1. Lidija i Mizija – severozapadne oblasti Male Azije.
  2. Likaonija – oblast u sredini Male Azije, na granici sa Frigijom.
  3. Spomen svete Marijamne praznuje se 17. februara.
  4. Panten, ziveo u III veku, jedan od najcuvenijih ucitelja Aleksandrijske skole.
  5. Velika Jermenija – brdovita zemlja izmedju reke Kure, Tigra i Eufrata; nazivala se Velikom Jermenijom nasuprot Maloj Jermeniji, oblasti izmedju reke Eufrata i Galasa, koja je ulazila u sastav carstva Mitridata Pontijskog, a od sedamdesete godine posle Hrista – u sastav Rimske carevine.
  6. Alban, ili Albanopol, – grad na zapadnoj obali Kaspijskoga Jezera; sada Baku.
  7. Sveti apostol Vartolomej skoncao 71. godine posle Hrista.
  8. Za vreme cara Anastasija, oko 508. godine, mosti svetog apostola Vartolomeja bise prenete iz Albane u grad Dari, u Mesopotamiji. Kada 574. godine, Persijanci zauzese ovaj grad, onda neki darski hriscani uzese svete mosti apostolove i uklonise se s njima ka obali Crnoga Mora; tu ih sustigose neprijatelji, koji cesne mosti bacise u more. Ali one ne potonuse, nego cudesno preplovise do ostrva Lipara. Kasnije, ostrvo zauzese Arapi; oni rasturise mosti sv. apostola Vartolomeja, ali se one na cudesan nacin opet sabrase ujedno; sveti Varto lomej se javi jednome monahu i pokaza mu mesto gde ce ih naci. Posle toga mosti svetog apostola bise prenesene u Neapolitanski grad Benevent (u devetom veku); odatle ih (u svakom slucaju jedan deo svetih mostiju) prenese u desetom stolecu u Rim. – Prenos mostiju svetog apostola na ostrvo Lipar Crkva praznuje 25. avgusta.
  9. Prepodobni Josif Pesmopisac ziveo u 9. stolecu; praznuje se 4. aprila.

 

Published in: on Prosinac 5, 2008 at 8:32 pm  Komentari isključeni za Žitije svetog apostola Vartolomeja  
Tags: ,
%d bloggers like this: