Žitije svetog apostola Jovana Bogoslova

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

26. SEPTEMBAR

 

 

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA I EVANĐELISTA

JOVANA BOGOSLOVA

 

Sveti apostol i evandjelist Jovan Bogoslov bese sin ribara Zevedeja i Salomije, kceri Josifa, obrucnika svete Bogorodice. Pozvan Gospodom Isusom Jovan odmah ostavi oca i mreze ribarske, i podje sa svojim bratom Jakovom za Hristom. Od Gospoda Hrista on bi nazvan "sinom gromova", posto je bogoslovlje njegovo imalo da se kao grom cuje po celome svetu i da napuni svu zemlju. I hodjase za blagim Uciteljem svojim, uceci se premudrosti sto izlazase iz usta Njegovih; i Gospod Hristos ga veoma ljubljase zbog njegove savrsene nezlobivosti i izuzetne devstvene cedomudrenosti. Bozanska ljubav Spasiteljeva prema njemu bese toliko izuzetna, da se u svetom Evandjelju veli za njega da je on "ucenik koga ljubljase Isus". I medju dvanaestoricom apostola Gospod ga je izdvajao kao najizvrsnijeg, i on bejase jedan od trojice na blizih ucenika Njegovih kojima je Gospod mnogo puta otkrivao Svoje bozanske tajne. Tako, kada je vaskrsao Jairovu kcer Gospod je uzeo sa Sobom samo Petra, Jakova i Jovana, da budu svedoci toga. Isto tako, kada se na Tavoru preobrazio i pokazao slavu Svoga Bozanstva, Gospod je to ucinio opet samo u prisustvu ove trojice odabranih ucenika. I kada se moljase u Getsimanskom vrtu, Gospod ni tamo ne bese bez Jovana, jer rece ucenicima: Sedite tu dok ja idem tamo da se pomolim Bogu. I uzevsi Petra i oba sina Zevedejeva (tojest Jakova i Jovana) zabrinu se i poce tuziti (Mt. 26, 36-37). Svuda Jovan, kao ljubljeni ucenik, bese neodvojan od Hrista. A koliko Gospod Hristos ljubljase Jovana vidi se iz toga sto na Tajnoj Veceri Jovan stavi glavu svoju ka prsi Isusove. Jer kada Gospod na Tajnoj Veceri objavi da ce Ga jedan izmedju ucenika izdati, i ucenici se zgledahu medju sobom i cudjahu za koga govori, onda ucenik koga ljubljase Isus leze na prsi Isusove i upita ga: Gospode, ko je to? Gospod odgovori: onaj je kome ja umocivsi zalogaj dam. I umocivsi zalogaj dade Judi Iskariotskome (Jn. 13, 21-26). Gospod tako ljubljase Jovana da je jedini on imao slobode staviti glavu svoju na prsi Njegove i smelo ga upitati o tajni izdajstva. Ali i Jovan imadjase prema ovom Ucitelju ljubav vecu od drugih apostola: jer u vreme dobrovoljnog stradanja Spasovog svi ucenici ostavise svoga Pastira i razbegose se, a on jedini neodstupno gledase sve muke Hristove, sastradavajuci Mu svim srcem, placuci i ridajuci sa Precistom Djevom Marijom, Majkam Gospodnjom, pa cak ne odstupi s Njom od postradavseg za nas Sina Bozjeg do samog krsta i smrti. Zato i bi pod krstom usinjen od Gospoda Precistoj Djevi Mariji. Jer Gospod viseci na krstu, i videvsi Mater i ucenika koga ljubljase gde stoje rece Materi Svojoj: zeno, eto ti sina! Potom rece uceniku: eto ti matere! I od onoga casa uze je ucenik k sebi (Jn. 19, 25-27). I imase je kao mater svoju sa svakim postovanjem, i sluzase joj sve do cesnog i slavnog uspenija njenog. A u dan uspenija njenog, kada cesno i sveto telo Bozje Matere nosahu da sahrane, sveti Jovan nosase pred njenim odrom neobicno blistavi skiptar carski, koji Precistoj Djevi donese Arhangel Gavril izvestavajuci je o njenom prelasku sa zemlje na nebo.

Posle uspenija Presvete Bogorodice sveti Jovan krenu sa svojim ucenikom Prohorom u Malu Aziju da tamo propoveda rec Bozju, posto mu ta oblast pripade kockom. Iduci tamo sveti Jovan tugovase, jer predvide napasti na moru, koje i predskaza uceniku svom Prohoru. I kada u Jopi sedose na ladju, i ladja se otisnu morem, u pet sati posle podne nastade silna bura, i ladja se nocu razbi, i svi sto behu na ladji plivahu po talasima morskim drzeci se ko je za sta imao. I sutradan u podne more ih izbaci sve sa Prohorom na obalu, na pet potrkalista od Selevkije;[1] jedini Jovan ostade u moru. Posto mnogo plaka za Jovanom, Prohor krenu sam u Aziju. U cetrdeseti dan putovanja on stize u jedno mesto kraj mora zvano Marmareot, i tu se zadrza da se odmori. I kada jednom posmatrase more i tugovase za Jovanom, morski talasi sa velikom hukom zapljusnuse obalu i izbacise Jovana ziva. Prohor pritrca da vidi koga je to izbacilo more, i obrete Jovana, podize ga sa zemlje, i zagrlivsi se oni plakahu i blagodarahu Boga za sve. Tako sveti Jovan cetrdeset dana i noci provede u moru, i blagodacu Bozjom ostade ziv. Usavsi u Marmareot, on" zaiskase hleba i vode, pa posto se potkrepise oni otputovase u Efes.

Kada udjose u grad Efes, njih srete zena po imenu Romana, cuvena po zlu cak do Rima; ona drzase u gradu narodno kupatilo. I ona, najmivsi Jovana i Prohora, odredi ih da rade u kupatilu, i strahovito ih mucase. Vestinom svojom ona ih namami da joj rade: Jovana odredi da lozi vatru, a Prohora da dostavlja vodu, i to dok god su zivi. I u takvoj nevolji oni provedose ne malo vremena. No u tom kupatilu bese demon, koji svake godine udavljivase po jednog koji su se kupali u njemu – mladica ili devojku. A kada se to kupatilo zidalo, onda su, po savetu demona, U temelje njegove uzidali zive: mladica i devojku. Od toga vremena i poce se dogadjati takvo ubistvo. A desi se u to vreme da u kupatilo dodje jedan decak po imenu Domn, sin gradskog staresine Dioskorida. I kada se Domn mijase u kupatilu, napade na njega demon i udavi ga. To silno potrese Romanu, i ona mnogo plaka za Domnom. Vest o smrti Domnovoj se brzo pronese po celom Efesu; a Dioskarid kada cu za smrt svoga sina, prepuce mu srce od bola i on umre. Medjutim Romana se mnogo moljase Artemidi da vaskrsne Domna, i moleci se kidase telo svoje, ali joj to nista ne pomoze. U to pak vreme Jovan raspitivase Prohora sta se to dogodilo. Primetivsi ih gde razgovaraju, Romana dohvati Jovana i stade ga silno tuci, grdeci ga i vredjajuci ga i svaljujuci na njega krivicu za Domnovu smrt. Naposletku mu rece: Ako ne vaskrsnes Domna, ja cu dusu tvoju odvojiti od tela tvog, – Tada Jovan, pomolivsi se Gospodu, vaskrse decaka. Romanu spopade uzas, i ona nazivase Jovana Bogom ili Sinom Bozjim; medjutim Jovan propovedase silu Hristovu i ucase veri u Hrista. Zatim sveti Jovan vaskrse i Dioskorida; i verovase u Hrista Dioskorid i Domn i Romana, i krstise se. I obuze strah sve ljude, i divljahu se onome sto se dogodi; i jedni govorahu za Jovana i Prohora da su vraci, a drugi odgovarahu da vraci ne vaskrsavaju mrtve. Jovan pak otera duha zlog iz kupatila, i prebivahu oni s Prohorom u domu Dioskoridovom, utvrdjujuci novoprosvecene u veri i uceci ih vrlinskom zivljenju.

Jednom se u Efesu veoma svecano praznovase praznik Artemide: narod u belim haljinama svetkovase i likovase kod hrama Artemidinog; a prekoputa hrama stajase idol te boginje. Tada sveti apostol Jovan pope se na jednu uzvisicu blizu tog idola i gromoglasno izoblici slepilo neznabozaca, kako oni ne znaju kome se klanjaju i mesto Boga pocituju demona. Narod se strahovito razjari i stade bacati kamenje na svetog apostola, ali ni jedan kamen ne pade na njega, nego se svi kamenovi vracahu i pogadjahu one koji ih bacahu. Sveti Jovan, podigavsi ruke k nebu, pomoli se Bogu, i odmah nastade strahovita vrucina i zega, od koje pade dvesta ljudi koji svi umrese. A ostali jedva dosavsi sebi od straha, molise svetog apostola da se smiluje na njih, jer ih bese spopao trepet i uzas. A kada se sveti Jovan pomoli Bogu, svi umrli vaskrsnuse, i svi pripadose k Jovanu, i poverovavsi u Hrista krstise se. I tamo, na mestu zvanom Tihi, sveti apostol isceli raslabljenoga koji je lezao dvanaest godina. I isceljeni proslavi Boga.

Medjutim posto sveti Jovan cinjase i mnoga druga cudesa i znamenja, i glas o tome pronese se na sve strane, to demon koji zivljase u idolistu Artemidinom, bojeci se da i sam ne bude prognan odatle Jovanom, uze na sebe oblicje vojnika, sede na vidnom mestu i gorko plakase. Prolaznici ga pitahu odakle je i zbog cega tako silno place. A on im govorase: Ja sam iz Kesarije Palestinske, staresina sam nad tamnicama, i pre dani mi bise na cuvanje dva znamenita vraca iz Jerusalima, Jovan i Prohor, koji su osudjeni na smrt zbog mnogobrojnih zlih dela, i jutros su trebali biti pogubljeni. No oni pomocu madjija svojih pobegose nocu iz okova i tamnice, i ja zbog njih zapadoh u smrtnu opasnost, jer knez hoce da pogubi mene mesto njih, Ja umolih kneza da me pusti da idem u poteru za njima, i evo cujem da se ti vraci nalaze ovde, ali nemam nikoga koji bi mi pomogao da ih uhvatim. – Govoreci to, demon pokaza i pismeno uverenje o tome; a pokaza i veliku svotu zlata, obecavajuci da ce ga dati onima koji pogube te vrace.

Cuvsi to neki se vojnici sazalise na njega, pa podstakose narod protiv Jovana i Prohora, i dosavsi k domu Dioskoridovu rekose: "Ili nam predaj vrace, ili cemo ti kucu zapaliti". No Dioskorid vise voljase da mu kuca izgori, negoli da im preda svetog apostola sa ucenikom njegovim Prohorom. Medjutim sveti apostol saznavsi Duhom da ce ovaj narodni metez izici na dobro, predade sebe i Prohora ovoj gomili nevernika. Vodjeni gomilom oni dodjose do Artemidinog hrama. Sveti Jovan se pomoli Bogu, i hram idolski pade iznenada, ali ne povredi nikoga. I sveti apostol rece demonu koji obitavase tamo: Tebi govorim, necisti demone, reci mi koliko godina ti zivis ovde, i jesi li ti podigao ovaj narod protiv nas? – Demon odgovori: Dvesta cetrdeset i devet godina ja prebivam ovde, i ja podigoh ovaj narod protiv vas. – Sveti apostol mu na to rece: U ime Isusa Nazarecanina naredjujem ti da napustis ovo mesto. – I odmah izidje demon. A sve prisutne ljude zahvati uzas, i oni poverovase u Hrista. A satvori Jovan i velika znamenja, te se vrlo mnogo naroda obrati ka Gospodu.

U to vreme car rimski Domicijan podize veliko gonjenje na hriscane, i sveti apostol Jovan bi oklevetan pred njim. Eparh Asiski uhvati svetog apostola i posla ga okovana u Rim cesaru, gde radi ispovedanja Hrista bi prvo bijen, pa zatim ispi casu punu smrtonosnog otrova. A kada mu, po reci Hristovoj: "Ako i smrtno sto ispiju, nece im nauditi" (Mk. 16, 18), otrov ne naskodi, onda ga bacise u kotao pun kipeceg ulja, ali sveti apostol i otuda izidje nepovredjen. I narod vikase: Velik je Bog hriscanski! – A cesar, ne smejuci vise muciti Jovana, jer ga smatrase za besmrtna, osudi ga na progonstvo na ostrvo Patmos, kao sto i kaza u snu Gospod Jovanu: Valja ti mnogo postradati, i bices prognan na jedno ostrvo, kome si ti veoma potreban.

Uzevsi Jovana s Prohorom vojnici ih odvedose na ladju i otplovise. Jednoga dana za vreme plovidbe sedose velmoze carske da obeduju, i pri izobilju jela i pica veseljahu se. A jedan od njih, mladic, igrajuci omace se i pade s ladje u more i potonu. Tada se njihovo veselje obrati u plac, i radost u tugu, jer nisu mogli pomoci palome u dubinu morsku. Narocito silno ridase otac toga mladica koji takodje bese na ladji, i htede se baciti u more da ga drugi ne zadrzase. Znajuci cudotvornu silu Jovanovu, svi oni usrdno moljahu Jovana da im pomogne. A on upita svakoga od njih, kakvog ko boga postuje. Jedan rece: Apolona, drugi – Zevsa, treci – Herkula, neki – Eskulapa, drugi – Artemidu Efesku. I rece im sveti apostol: Toliko bogova imate, i oni ne mogu da spasu jednog potonulog coveka! – I ostavi ih tako ucveljene do sutradan. A sutradan se sazali sveti apostol zbog pogibije mladica, i pomoli se Bogu usrdno sa suzama. I more se odmah uzburka, i jedan talas zapljusnu ladju i izbaci mladica ziva pred noge Jovanu. Videvsi to, svi se udivise i obradovase spasenju mladica. Jovana pak pocese veoma uvazavati i skinuse s njega zelezne okove.

Jednom nocu, pred samu ponoc, nastade velika bura na moru, i svi u ocajanju stadose vapiti, jer se i ladja poce razvaljivati. Onda zavapise k Jovanu moleci ga da im pomogne i umoli svoga Boga da ih spase pogibije. A.on, naredivsi im da cute, poce se moliti, i odmah presta bura i nasta tisina velika. – Jedan vojnik na ladji razbole se od strasne srdobolje, i bese na samrti; sveti apostol ga ozdravi. – Na ladji nestade vode, i mnogi, iznemogavsi od zedji, behu na umoru. Sveti Jovan rece Prohoru: Napuni sudove morskom vodom. – I kada sudovi bise napunjeni, sveti apostol rece: U ime Isusa Hrista zahvatajte i pijte. – I zahvativsi nadjose da je voda slatka, i posto se napise oni odahnuse. Videvsi takva cudesa, saputnici svetog Jovana krstise se i hocahu da puste Jovana na slobodu, da ide kuda hoce. Ali on ih usavetova da ga odvedu na odredjeno mesto. Dosavsi na ostrvo Patmos oni predadose pismo igemonu. A tast igemonov Miron uze Jovana i Prohora u svoj dom.

Mironov najstariji sin Apolonid imadjase u sebi demona pogadjackog, koji predskazivase buducnost; i svi smatrahu Apolonida za proroka. No u vreme kada sveti Jovan ulazase u dom Mironov, Apolonida tog casa nestade bez traga; on pobeze u drugi grad, bojeci se da Jovan ne istera iz njega duha pogadjackog. A kada u domu Mironovom nastade jadikovanje zbog Apolonida, dodje Mironu pismo od Apolonida, u kome ga izvestavase da je njega vrac Jovan svojim madjijama oterao od kuce, i da se on ne moze vratiti dok Jovan ne bude pogubljen.

Procitavsi ovo pismo Miron ode k svome zetu igemonu i obavesti ga o ovoj stvari. Igemon uhvati Jovana i htede ga baciti zverovima da ga pojedu. Ali Jovan zamoli igemona da malo priceka i da mu dozvoli da svoga ucenika posalje k Apolonidu, obecavajuci da ce ga vratiti kuci. Igemon dopusti da posalje ucenika, a samog Jovana veza dvema verigama i posadi u tamnicu. I krenu Prohor k Apolonidu sa Jovanovom poslanicom, u kojoj bese napisano ovako: "Ja Jovan, apostol Isusa Hrista, Sina Bozija, pogadjackome duhu koji zivi u Apolonidu naredjujem imenom Oca i Sina i Svetoga Duha: izidji iz stvorenja Bozijeg i nikada ne ulazi u njega, nego budi sam van ovog ostrva u mestima bezvodnim, a ne medju ljudima". – Kada Prohor dodje k Apolonidu sa ovakvom poslanicom, demon odmah izidje iz njega. Apolanid dodje k pameti i, kao probudivsi se iz sna, podje sa Prohorom natrag u svoj grad. Ali ne ode pravo kuci, nego najpre pohita u tamnicu k Jovanu, i pripadajuci k nogama njegovim prinese mu blagodarnost sto ga oslobodi necistog duha. Doznavsi za povratak Apolonida, roditelji, braca i srodnici, svi se slegose i radovahu se, a Jovan bi oslobodjen tamnice. Apolonid pak kazivase o sebi eledece: Vec je mnogo godina proslo od onoga casa kada ja, odmarajuci se na svojoj postelji u dubokom snu, ugledah s leve strane postelje coveka koji me prodrma i razbudi; taj covek bese crnji od glavnje, oci mu sijahu kao svece, n ja zadrhtah od straha. A on mi rece: "otvori usta svoja"; ja ih otvorih, i on udje u usta moja i ispuni moju utrobu; i od tog trenutka on ucini te mi postade poznato i dobro i zlo, i sve sto se dogadja u kuci. A kada apostol Hristov udje u nasu kucu, tada mi onaj sto obitavase u meni rece: "bezi odavde, Apolonide, da ne bi umro zlom smrcu, jer ovaj covek je vrac i hoce da te umrtvi". I ja odmah pobegoh u drugi grad. A kada ja pokusavah da se vratim, on mi ne davase, govoreci: "ako Jovan ne umre, ti ne mozes ziveti u svojoj kuci". No kada Prohor stize u grad u kome bejah, i ja ga ugledah, – necisti duh tog trenutka izadje iz mene na isti nacin na koji je i usao u utrobu moju; i meni laknu, veliki teret nestade, um moj dodje u zdravo stanje, i ja se osetih dobro.

Cuvsi ovo, svi pripadose k nogama Jovanovim. A on otvorivsi usta svoja pouci ih veri u Gospoda naseg Isusa Hrista. I verova Miron sa zenom i decom svojom, i svi se oni krstise, i bi radost velika u domu Mironovom. A posle i zena igemonova Hrisipa, kci Mironova, primi sveto krstenje sa sinom svojim i svima slugama svojim; a za njom se krsti i muz njen Lavrentije, igemon ostrva Patmosa, skinuvsi pritom vlast sa sebe, da bi slobodnije sluzio Bogu, I provede sveti Jovan sa Prohorom tri godine u domu Mironovom, propovedajuci rec Bozju. I satvori on tu silom Isusa Hrista mnoga znamenja i cudesa: bolesne isceli, i demone progna, hram Apolonov sa svima njegovim idolima srusi jednom recju svojom, i mnoge, obrativsi veri u Hrista, krsti.

Na ostrvu Patmosu bejase neki vrac po imenu Kinops; on zivljase u pustom mestu i mnogo godina poznavase se s necistim dusima. Zbog opsena koje je on izvodio, svi ga zitelji ostrva smatrahu za boga. A zreci Apolonovi, besni na apostola Jovana sto im srusi idoliste Apolonovo i sto sve ljude obrati u svoju hriscansku veru, otidose Kinopsu i zaljahu mu se na apostola Hristova, moleci ga da odmazdi za sramocenje bogova njihovih. No Kinops ne hte da sam ide u grad, posto mnogo godina zivljase u tom mestu ne odlazeci nikud. Medjutim gradjani sve vise dolazahu k njemu sa istom molbom. Onda im on obeca da ce u dom Mironov poslati zlog duha, da uzme dusu Jovanovu i preda je vecnome sudu. I sutradan on posla k Jovanu jednoga od knezova nad zlim dusima, naredjujuci mu da mu donese dusu Jovanovu. Dosavsi u dom Mironov demon stade na mestu gde bese Jovan. Ugledavsi demona Jovan mu rece: Naredjujem ti imenom Isusa Hrista da se ne maknes sa tog mesta dok mi ne kazes radi cega si dosao ovamo k meni. – Vezan Jovanovom recju, demon ostade nepomican i rece Jovanu: Apolonovi zreci dodjose kod Kinopsa i zamolise ga da ode u grad i navede na tebe smrt, no on ne hte, govoreci: "mnogo godina zivim ja na ovom mestu ne odlazeci nikuda; zar da sada trudim sebe zbog coveka bednog i nistavnog? Idite vi svojim putem, a ja cu sutra poslati svoga duha, i on ce uzeti dusu njegovu i doneti je meni, a ja cu je predati vecnome sudu". – I upita Jovan demona: Je li te on kadgod slao da uzmes dusu coveciju i odneses njemu? – Demon odgovori: Sva Satanina sila je u njemu, i on ima dogovor sa nasim knezovima, i mi smo s njim, te Kinops slusa nas i mi njega. – Tada sveti Jovan rece: Ja apostol Isusa Hrista naredjujem tebi, zli duse, da vise ne ulazis u obitalista ljudska, niti da se vracas Kinopsu, nego da ides sa ovoga ostrva i da se mucis. – I demon se odmah udalji sa ostrva.

Medjutim Kinops, videvsi da se duh ne povrati, posla drugoga; ali i ovaj takodje postrada. I jos druga dva kneza tame posla on: jednome naredi da udje kod Jovana, a drugome da stoji napolju, da bi mu doneo odgovor. Usavsi kod Jovana demon postrada onako isto kao i oni raniji ; a drugi demon koji stajase napolju, videvsi nevolju svoga druga, pobeze Kinopsu i isprica mu sta se dogodi. To razjari Kinopsa i on, uzevsi ogromno mnostvo demona, ode u grad. I obradova se sav grad videvsi Kinopsa, i svi dolazeci klanjahu mu se. Nasavsi pak Jovana gde uci ljude, Kinops se strahovito razljuti i rece narodu: Ljudi slepi, zalutali ste sa pravoga puta, pocujte mene! Ako je Jovan pravedan, i sve sto on govori istinito, neka on porazgovara sa mnom, i neka ucini cudesa kakva ja cinim, pa cete videti ko je od nas veci, Jovan ili ja. Ako se on pokaze veci od mene, onda cu i ja verovati recima i delima njegovim.

I obrati se Kinops jednome mladicu i rece: Mladicu, je li ti ziv otac? – Mladic mu odgovori: Umro je. – Upita ga Kinops: Kakvom je smrcu umro? – Ovaj odgovori: Bio je moreplovac, i kad se razbila laca, udavio se u moru. – I rece Kinops Jovanu: Sada, Jovane, pokazi silu svoju, da bismo poverovali recima tvojim: privedi oca ziva sinu njegovom. – Jovan odgovori: Hristos me nije poslao da mrtve iz mora podizem, nego da zabludele ljude poucavam. – I rece Kinops svemu prisutnom narodu: Bar mi sad poverujte da je Jovan varalica i obmanjuje vas: uzmite i drzite dok ja ne dovedem mladicu oca njegova ziva. – I oni uhvatise Jovana, a Kinops rasiri ruke i pljesnu njima, i zacu se pljesak na moru, i svi se uplasise, a Kinops postade nevidljiv. I svi povikase: Veliki si, Kinopse. I iznenada izadje Kinops iz mora, drzeci, kako rece, oca mladiceva. I svi se zadivise. I Kinops upita mladica: Je li ovo tvoj otac? Da, gospodine! odgovori mladic! Tada se svi poklonise Kinopsu, i htedose da ubiju Jovana. Ali im Kinops zabrani govoreci: Kada budete videli vece stvari od ovoga, onda neka on bude mucen.

Zatim Kinops prizva drugog coveka i upita ga: Jesi li imao sina? Ovaj odgovori: Da, gospodine, imao sam, ali ga neko iz zavisti ubi. I odmah Kinops glasno prizva po imenu i ubijenoga i ubicu, i oni odmah predstadose I upita Kinops coveka: Je li ovo tvoj sin? Da, gospodine! odgovori ovaj. Tada Kinops upita Jovana. Divis li se, Jovane? Sveti Jovan odgovori: Ne, ja se tome ne divim. Kinops na to rece: Vece ces stvari od ovoga videti, i tada ces se diviti, i neces umreti dok te ja ne zastrasim znamenjima. Sveti Jovan odgovori Kinopsu: Znamenja tvoja brzo ce se srusiti. Cuvsi ovakve reci narod se baci na Jovana i tukose ga dotle dok ne zakljucise da je mrtav. I rece Kinops narodu: Ostavite ga nesahranjena, da ga ptice nebeske raznesu. I oni otidose od tog mesta radujuci se s Kinopsom i slaveci ga.

Posle toga Kinops, cuvsi da je Jovan ziv i uci narod na mestu zvanom Kamenovaliste, dozva demona pomocu koga cinjase carolije, prizivanje mrtvih tL; vEKpo^vretaj.I otisavsi k Jovanu rece mu: Hoteci da ti priredim jos veci sram i osudu, ja sam te zato ostavio dosad u zivotu; hajdmo na morsku obalu, i tamo ces videti silu moju i postideces se. A pracahu Kinopsa tri demona koje narod smatrase za ljude, vas krsnute Kinopsom iz mrtvih. I Kinops, silno zapljeskavsi rukama svojim, zagnjuri se u more i postade nevidljiv za sve prisutne. I narod povika: Veliki si, Kinopse, i nema drugoga kao sto si ti. A Jovan naredi demonima koji stajahu u obliku ljudi da se ne micu s mesta. I pomoli se Gospodu da se Kinops vise ne pojavi ziv, i bi tako: jer more se iznenada uzburka i rastalasa, i Kinops ne izidje vise iz mora nego ostade u dubini morskoj, kao nekada bedni faraon. A demonima koje narod smatrase za ljude, vaskrsnute iz mrtvih, Jovan rece: U ime Isusa Hrista raspetog i u treci dan vaskrslog, napustite ovo ostrvo. I oni tog casa nestadose. A narod sedjase na obali tri dana i tri noci cekajuci da Kinops izadje iz mora; otuda, od gladi, zedji i suncane zege mnogi izmedju njih iznemogose i lezahu bezglasni, a tri deteta umrese. Tada Jovan, sazalivsi se na narod, pomoli se za njihovo spasenje, mnogo im govori o veri, vaskrse tri umrla deteta, isceli bolesnike, i svi se oni jednodusno obratise ka Gospodu, krstise se, i razidjose kucama svojim slaveci Hrista Boga. A Jovan se vrati u dom Mironov, i cesto odlazeci k narodu ucase ih veri u Gospoda Hrista Isusa.

Jednom sveti apostol obrete kraj puta bolesnog coveka koji je strahovito patio od groznice i isceli ga krsnim znakom. Kada to vide jedan Jevrejin po imenu Filon, koji se prepirase sa svetim apostolam o stvarima iz Svetoga Pisma, zamoli apostola da svrati u njegov dom. Zena pak Filonova bese gubava; ona pripade k apostolu, i tog casa se isceli od gube i poverova u Hrista. Tada poverova i sam Filon, i krsti se sa celim svojim domom. Potom izadje sveti Jovan na trg, i sleze se k njemu narod da cuje iz usta njegovih spasonosno ucenje. Dodjose i zreci idolski, od kojih jedan, kusajuci svetog apostola, rece: Ucitelju, imam sina hromog u obe noge, molim te, isceli ga; a ako ga iscelis, onda cu i ja poverovati u Boga koga ti propovedas. – Sveti apostol mu rece: Zasto tako kusas Boga koji ce obelodaniti lukavost tvoga srca? – Rekavsi to Jovan posla k sinu njegovom sa ovakvim recima: U ime Hrista Boga mog, ustani i dodji k meni. – I ovaj odmah ustade i dodje zdrav k svetome; a otac njegov, zbog ovog kusanja, tog istog casa ohrome na obe noge, i od silnih bolova jaucuci pade na zemlju i moljase svetog apostola: Smiluj se na mene, svece Bozji, i isceli me imenom Hrista, Boga tvog, jer verujem da nema drutog Boga osim Njega. – Dirnut molbom, sveti apostol isceli zreca, i naucivsi ga veri krsti ga u ime Isusa Hrista.

Sutradan dodje Jovan na mesto gde lezase covek koji pacase od vodene bolesti i koji sedamnaest godina bese prikovan njome za postelju. Apostol ga isceli recju i prosveti svetim krstenjem. Tog istog dana posla po Jovana covek koji posle Mironava zeta Lavrentija postade igemon, usrdno ga moleci da dodje domu njegovom; jer zeni igemonovoj koja bese trudna dodje cas da rodi, i ona se silno mucase ne moguci da se porodi. Apostol ubrzo dodje, i cim nogom kroci na prag, zena se tog casa porodi, i bolovi joj uminuse. Videvsi to igemon poverova u Hrista sa domom svojim.

Posto prozive tamo tri godine, Jovan otide u drugi grad, udaljen pedeset stadija, ciji zitelji behu pomraceni tamom idolopoklonstva. Kada udje u grad on vide narod gde priredjuje praznik demonima, i nekoliko svezanih mladica. Jovan upita jednoga od onih sto stajahu tamo: Zbog cega su svezani ovi mladici? – Covek taj odgovori: Imamo velikog bogavuka, kome sada priredjujemo praznik; njemu dakle bice ovi mladici zaklani na zrtvu. – Jovan zamoli coveka da mu pokaze tog boga njihovog. A covek mu na to rece: Ako hoces da ga vidis, pocekaj do deset sati, pa ces ugledati zrece gde sa narodom idu na mesto gde se javlja bog; podji i ti s njima, i videces boga vuka. – Jovan mu rece: Vidim da si dobar covek, a ja sam dosljak; molim te, odvedi me odmah na to mesto, jer veoma zelim da vidim vaseg boga; i ako mi ga pokazes, dacu ti skupoceni biser. – Covek odvede Jovana i pokaza mu barustinu, punu blata i vode, i rece mu: Odovud bog nas vuk izlazi i pokazuje se narodu. – I cekase Jovan pojavu toga boga; i gle, oko deset sati dana pojavi se demon, izlazeci iz vode u obliku ogromnog vuka. Zaustavivsi ga imenom Hristovim, sveti Jovan ga upita: Koliko godina zivis ovde? – Sedamdeset godina odgovori djavo. Na to mu apostol Hristov rece: Naredjujem ti imenom Oca i Sina i Svetoga Duha, idi sa ovog ostrva, i nikada ne dolazi ovamo. – I djavo tog casa isceze. A covek onaj, videvsi sve to, prepade se i pripade k nogama svetog apostola. Apostol ga nauci svetoj veri, i rece mu: Eto, dobio si biser od mene koji sam ti obecao. – U to vreme stigose na to mesto sa svezanim mladicima zreci, drzeci nozeve u svojim rukama, i ogromna masa sveta s njima. I dugo cekahu pojavu vuka, da mu zakolju mladice kao hranu. Posle dugog cekanja, njima pridje Jovan i moli ih da oslobode nevine mladice, i rece im: Nema vise vaseg boga vuka; to bese demon, i sila Isusa Hrista pobedi ga i protera. – A oni cuvsi da je propao vuk uplasise se; i posto dugo trazise boga svog i ne nadjose ga, oslobodise mladice i otpustise ih zdrave. A sveti Jovan im poce propovedati Hrista i izoblicavati njihovu zabludu; i mnogi od njih poverovavsi krstise se.

U gradu tom bese kupatilo. Jednom se u njemu kupase sin Zevsova zreca, i bi udavljen od djavola koji zivljase tamo. Kada cu za to, otac njegov s velikim placem dojuri k svetom Jovanu moleci ga da mu vaskrsne sina i obecavajuci da ce i sam poverovati u Hrista. Sveti apostol podje s njim i imenom Hristovim vaskrse umrloga. I upita on mladica sta bi uzrok njegove smrti. Mladic odgovori: Kada se kupah u kupatilu., neki crnac izidje iz vode, dohvati me i udavi. – Doznavsi da u tom kupatilu zivi demon, sveti apostol ga zakle i upita: Ko si ti i zasto zivis ovde? – Demon odgovori: Ja sam onaj koga ti protera iz kupatila u Efesu, i zivim ovde vec sesta godina pakosteci ljudima. – Sveti apostol ga protera i iz ovog kraja. Videvsi to zrec poverova u Hrista, i krsti se sa sinom i sa svim domom svojim.

Posle toga izadje Jovan na trg, i k njemu se sleze maltene sav grad da slusa rec Bozju. I gle, zena neka pade k nogama njegovim s placem ga moleci da joj isceli djavoimanog sina, za koga je lekarima dala skoro sve svoje imanje. Sveti apostol naredi da mu ga dovedu, i cim poslanici rekose djavoimanome: "zove te Jovan", djavo tog trenutka izidje iz njega, i on, dosavsi k apostolu zdrav, verova u Hrista i krsti se zajedno sa svojom majkom.

U tom istom gradu bese cuveni hram idola Bahusa, koga idolopoklonici nazivahu "ocem slobode". Sabirajuci se tu o njegovom prazniku sa jelom i picem, ljudi i zene se veseljahu; i opivsi se cinjahu veliko bezakonje u cast poganog boga svog. Dosavsi tamo za vreme praznika, sveti Jovan ih izoblicavase za tako skaredno praznovanje njihovo; a zreci, kojih tamo bejase vrlo mnogo, dohvatise apostola i bise ga, pa ga izvukose napolje i svezana bacise, a sami se opet vratise k poganom delu svom. Sveti pak Jovan pomoli se Bogu da ne trpi takvo bezakonje njihovo, i odmah se idolski hram srusi iz temelja i pobi sve zrece, a ostali ljudi preplaseni odvezase svetog apostola i molise ga da i njih ne pogubi.

U tom gradu bejase znameniti vrac po imenu Nukijan. Doznavsi za razrusenje hrama i pogibiju zreceva on se veoma razljuti, i dosavsi k svetom Jovanu rece mu: Nisi dobro uradio sto si hram Bahusov srusio i zrece njegove pogubio; zbog toga su svi silno ljuti na tebe; nego te molim da ih vaskrsnes kao sto si vaskrsao zrecevog sina u kupatilu, pa cu tada i ja poverovati u Boga tvog. – Sveti Jovan odgovori: Razlog njihove pogibije bi bezakonje njihovo; zato oni nisu dostojni da zive ovde, nego neka se muce u paklu. – Nukijan rece na to: Ako ih ti ne mozes vaskrsnuti, onda cu ja imenom bogova mojih vaskrsnuti zrece i vaspostaviti hram, ali ti neces izbeci smrt. – Rekavsi to oni se rastadose. Jovan ode da uci narod, a Nukijan se uputi k srusenom hramu, i obisavsi ga vracajuci ucini te se javise dvanaest demona u obliku pobijenih zreceva, kojima on naredi da podju za njim i ubiju Jovana. No demoni rekose: Nama je nemoguce ne samo ubiti njega, nego cak ni pojaviti se na onom mestu gde se on nalazi; a ako hoces da Jovan umre, idi i dovedi ovamo narod, da bi se narod, videvsi nas, razjario protiv Jovana i pogubio ga. – Nukijan ode, i nasavsi mnogo naroda gde slusaju ucenje svetog Jovana povika na njih gromkim glasom: O, nerazumni! zasto dozvoljavate da vas obmanjuje ovaj stranac, koji unisti vas hram sa zrecima, i koji ce pogubiti i vas ako ga budete slusali? Nego hajdete sa mnom da vidite zreceve svoje koje ja vaskrsoh; jos cu i vas sruseni hram vaspostaviti na vase oci, sto Jovan uciniti ne moze. – I svi kao da su bez uma podjose za njim ostavivsi Jovana. Ali sveti apostol, iduci sa Prohorom drugim putem, pre njih stize na mesto gde behu demoni u obliku vaskrslih zreceva. A demoni, ugledavsi Jovana, odmah iscezose. I gle, kada Nukijan dodje s narodom i ne nadje demone, silno se ozalosti, pa ponovo poce obilaziti oko razrusenog hrama vracajuci i prizivajuci demone, ali bez ikakvog uspeha. A kad se spusti vece, razjareni narod htede da ubije Nukijana sto ih je prevario. Neki predlozise: Da uhvatimo Nukijana i odvedemo k Jovanu, i sto nam on rekne to cemo uciniti. – Cuvsi to sveti Jovan ih preduhitri i pre njih stize na predjasnje mesto. A ljudi, dovevsi Nukijana pred svetog Jovana, rekose: Ova varalica i neprijatelj tvoj skova plan da te pogubi; evo, micemo uciniti s njim ono sto nam ti kazes. – Sveti apostol im rece: Pustite ga, neka se pokaje.

Sutradan Jovan opet ucase narod veri u Hrista, i mnogi od njih poverovavsi molise Jovana da ih krsti. A kad ih Jovai dovede na reku, Nukijan vracanjem svojim pretvori vodu u krv. Sveti Jovan molitvom oslepi Nukijana, i ucinivsi vodu ponovo cistom krsti u njoj sve koji behu poverovali. Pobedjen time, Nukijan dodje k sebi, i iskreno se kajuci moli svetog apostola da bude milostiv prema njemu. Videvsi Nukijanovo pokajanje i dovoljno ga poucivsi, sveti apostol ga krsti, i Nukijan odmah progleda, i uvede Jovana u svoj dom. A kada Jovan udje u Nukijanov dom, svi idoli sto behu u domu iznenada popadase i u prah se razbise. Videvsi to cudo, Nukijanovi ukucani se uplasise, pa poverovavsi u Hrista krstise se.

Bejase u tom gradu jedna bogata i lepa udovica po imenu Proklianija. Imajuci vrlo lepog sina Sosipatra, ona se po dejstvu djavola zaljubi u njega, i starase se na sve moguce nacine da ga privoli na svoje bezakonje. No sin, buduci pametan, omrznu majku zbog ovog njenog bezumlja, pobeze od nje i dodje na mesto gde sveti Jovan tada ucase narod, i sa uzivanjem slusase apostolske pouke. A sveti Jovan, kome Duhom Svetim bi otkriveno sve sto se dogodilo sa Sosipatrom, uze nasamo Sosipatra i savetovase mu da postuje majku, samo da je ne slusa u bezakonom delu, i da nikome ne govori o tome nego da skriva greh majke svoje. Sosipatar ne hte da se vrati doma k materi svojoj; medjutim Proklianija, nasavsi ga cetvrtoga dana, dohvati ga za odecu i silom ga vucijase doma. Na tu viku pojavi se igemon, koji nedavno bese dosao u taj grad, i upita za razdog sto zena tako vuce mladica. A majka, skrivsi svoju gresnu nameru, okleveta sina kako je toboz hteo da je obljubi; i pri tome cupase kosu i plakase vicuci. Cuvsi to, igemon poverova lazi i osudi nevinog Sosipatra da ga zasiju u koznu vrecu, punu smrtonosnih zmija, i tako bace u more. Doznavsi za ovo, sveti Jovan dodje k igemonu, izoblicavajuci ga za nepravednu osudu, jer nije kako valja ispitao stvar, vec je nevinog mladica osudio na smrt. A Proklianija bacase klevetu i na svetog Jovana, i govorase: Ova varalica nauci sina mog na takvo zlo. – Cuvsi to, igemon naredi da i Jovana zasiju u istu vrecu zajedno sa Sosipatrom i vrgnu u more. No sveti apostol se pomoli Gospodu, i iznenada se zatrese zemlja, a igemonu se osusi ruka kojom on potpisa presudu protiv svetog apostola; Proklianiji pak osusise se obe ruke i oci joj se izvrljavise. Kada to vide, sudija se prepade strahovito, i svi prisutni popadase nicice od straha. I moljase sudija Jovana da se smiluje na njega i isceli mu sasusenu ruku. A sveti apostol, poucivsi ga dosta o pravednom sudu i o veri u Hrista, isceli ga i krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I tako nevini Sosipatr bi izbavljen od napasti i smrti, i sudija pozna Boga istinoga. A Proklianija pobeze od straha domu svom, noseci na sebi kaznu Bozju. Medjutim apostol uzevsi Sosipatra ode u dom njen. Sosipatr pak ne hte da ide k majci svojoj, no sveti Jovan ga ucase nezlobivosti i uveravase ga da sada on nece cuti vise od majke svoje nista bezakono, jer se ona ocelomudrila. Tako stvarno i bi. Jer kada Jovan sa Sosipatrom udje u njen dom, Proklianija odmah pade pred noge apostolu, s placem se ispovedajuci i kajuci za grehe svoje.

Iscelivsi je od bolesti i naucivsi je veri i celomudriju, apostol je krsti sa celim domom njenim. I tako, ocelomudrivsi se, Proklianija provocase dane svoje u velikom pokajanju. U to vreme bi ubijen car Domicijan. Posle njega na rimski presto stupi Nerva, covek veoma dobar; on pusti pa slobodu sve koji behu u zatocenju. Tada i sveti apostol Jovan bi pusten iz zatocenja, i namisli da se vrati u Efes, jer gotovo sve ljude na Patmosu on vec bese obratio Hristu. No kada hriscani doznadose za tu njegovu nameru, molise ga da ih niposto ne ostavlja. A l i posto sveti apostol ne hte da ostane, vec zeljase da se vrati u Efes, oni ga onda molise da im bar Evandjelje ostavi kao uspomenu na svoje ucenje, koje on tamo napisa. Jer jednom, pokrenut promislom Bazjim, postivsi se i nalozivsi svima post, on uze sa sobom svog ucenika Prohora i izidje iz grada na udaljenu visoku goru, gde tri dana provede na molitvi. A posle treceg dana nastade strahovita grmljavina i sevanje munja, i sva se gora zatrese; Prohor od straha pade na zemlju. Okrenuvsi se k njemu, Jovan ga podize, posadi sebi s desne strane i rece: "Pisi sto budes cuo iz usta mojih". I podigavsi oci k nebu ponovo se moljase, a po molitvi poce govoriti: "U pocetku bese Rec", i ostalo. Ucenik pazljivo zapisa sve sto cu iz usta njegovih; i tako bi napisano sveto Evandjelje, koje apostol, sisavsi s gore, naredi Prohoru da ponovo prepise. I pristade sveti apostol da prepis ostavi hriscanima na Patmosu, saglasno njihovoj molbi, a original zadrza kod sebe. Na tom istom ostrvu sveti Jovan napisa i Otkrivenje.[2]

Pre svog odlaska sa ostrva Patmosa sveti Jovan obidje sve okolne gradove i sela utvrdjujuci bracu u veri; i dogodi mu se da bude u jednom selu u kome zivljase Zevsov zrec po imenu Evharis, koji imadjase slepoga sina. Ovaj zrec odavno zeljase da vidi Jovana. Cuvsi da je Jovan dosao u njihovo selo, on pohita k njemu moleci ga da dodje njegovom domu i isceli mu sina. A Jovan videci da ce zadobiti duse ljudske ode u dom zrecev i rece slepom sinu njegovom: U ime Gospoda mog Isusa Hrista, progledaj! – i ovaj odmah progleda. Videvsi: to, Evharis poverova u Hrista i krsti se sa sinom svojim. I u svima gradovima toga ostrva sveti Jovan uredi dobro crkve svete, postavivsi im episkope i prezvitere; i posto dovoljno pouci zitelje, on se sa svima pozdravi i stade se vracati ka Efesu. Verni ga pracahu sa placem i ridanjem velikim, ne zeleci se lisiti takoga sunca koje ucenjem svojim prosveti svu zemlju njihovu; no sveti apostol sede na ladju i predavsi svima mir otplovi svojim putem. A kad stize u Efes, verni ga sretose sa neiskazanom radoscu, klicuci i govoreci: Blagosloven koji ide u ime Gospodnje! – I bi primljen s cescu. Boraveci tamo on ne prestajase truditi se, svagda uceci ljude i upucujuci ih na put spasenja.

Ne treba precutati ni ono sto o svetom apostolu Jovanu kazuje Kliment Aleksandriski.[3] Kada u Aziji apostol obilazase gradove, on u jednom gradu vide mladica, raspolozenog dusom za dobro delo; on ga pouci veri i krsti. No nameravajuci da odatle otputuje na propoved Evandjelja, on pred svima poveri ovoga mladica episkopu toga grada da ga nauci svakom dobrom delu. Uzevsi mladica episkop ga nauci Svetom Pismu, ali se ne starase o njemu koliko treba, niti mu davase vaspitanje kakvo je potrebno mladicima, nego ga prepusti njegovoj volji. Ubrzo potom mladic poce voditi rdjav zivot, stade se opijati i krasti. Zatim se sprijatelji sa razbojnicima; oni ga pridobise, odvedose ga u pustinje i gore, postavise ga za svog harambasu i cinjahu razbojnistva na putevima. Posle izvesnog vremena apostol Jovan vracajuci se dodje u taj grad, pa cuvsi za ovoga mladica da se pokvario i postao razbojnik, rece episkopu: Vrati mi blago koje ti predadoh na cuvanje, kao u verne ruke; vrati mi onog mladica koga ti pred svima poverih da ga naucis strahu Bozjem. – Episkop sa placem odgovori: Propade taj mladic, dusom umre a telom vrsi razbojnistva po putevima. – A Jovan rece episkopu: Zar se tako cuva dusa brata svoga? Daj mi konja i pratioca da idem i potrazim onoga koga si ti pogubio. – Kada Jovan dodje k razbojnicima, zamoli ih da ga odvedu k svome harambasi, sto oni i ucinise. A mladic, ugledavsi svetog Jovana, posrami se, pa skocivsi pobeze u pustinju. Medjutim sveti Jovan, zaboravivsi na svoju starost, pojuri za njim vicuci: Sine moj, vrati se k ocu svom i ne ocajavaj zbog pada svog; grehe tvoje primicu ja na sebe; stani dakle i pricekaj me, jer me Gospod posla k tebi. – Mladic stade, pa s trepetom i stidom velikim pripade k nogama svetog apostola, ne smejuci da mu pogleda u lice. A sveti apostol, zagrlivsi ga s roditeljskom ljubavlju celivase ga, pa ga uze i s radoscu odvede u grad, jer nadje izgubljenu ovcu. I mnogo ga ucase upucujuci ga na pokajanje; i mladic usrdno se trudeci u pokajanju ugodi Bogu, i dobivsi oprostaj grehova prestavi se u miru.

U to vreme bejase jedan hriscanin koji zapade u toliku siromastinu, da nije imao cime isplatiti dugove svojim poveriocima; od silne muke on namisli da se ubije, i zamoli jednog vraca Jevrejina da mu da smrtonosni otrov da popije. A ovaj, neprijatelj hriscana a prijatelj demona, ispuni njegovu molbu: dade mu smrtonosni napitak. Hriscanin pak, uzevsi smrtonosni otrov, podje svojoj kuci, i putem razmisljase i strah mu dusu prolazase, ne znajuci sta da radi. Naposletku, osenivsi casu krsnim znakom, on je popi, ali mu to ni najmanje ne naskodi, posto krsni znak oduze svu otrovnost otrovu u casi. K on se mnogo cudjase u sebi sto ostade zdrav i sto ne oseca nikakvu povredu. No, proganjan i dalje od poverilaca, on u nevolji opet ode k Jevrejinu da mu ovaj da najjaci otrov. Jevrejin se zacudi videvsi ga ziva, pa mu dade najjaci otrov. Dobivsi otrov, covek podje kuci svojoj. I dugo razmisljajuci pre no sto ispi otrov, on i sada oseni svetim krsnim znakom i ovu casu, i popi je, ali i ovoga puta ni najmanje ne nastrada. I on opet ode k Jevrejinu i pokaza mu se zdrav; i podsmevase se Jevrejinu sto je nevest u svome zanatu. A Jevrejin, uplasivsi se, upita ga sta je radio kada je otrov pio. On mu odgovori: Nista drugo, samo sam casu osenio svetim krsnim znakom. I Jevrejin saznade da sila svetoga krsta odgoni smrt; ali zeleci da to proveri, on od istog otrova dade psu, i ovaj cim okusi odmah crce. Videvsi to, Jevrejin se sa hriscaninom uputi k apostolu i obavesti ga o svemu sto se dogodilo. Sveti apostol nauci Jevrejina veri u Hrista, i krsti ga, a tom ubogom hriscaninu naredi da donese obramicu sena, koju apostol krsnim znakom i molitvom pretvori u zlato, i naredi mu da tim zlatom isplati svoje dugove poveriocima, a ostatkom da izdrzava svoju kucu. Zatim sveti apostol ponovo se vrati u Efes, i zivljase u kuci Domna, i ogrom no mnostvo ljudi obrati Hristu i satvori bezbrojna cudesa.[4]

Kada svetom apostolu bese preko sto godina, on izidje iz kuce Domna sa sedam svojih ucenika, i dosavsi do jednog mesta naredi im da sednu; bese jutro, i on, udaljivsi se od svojih ucenika koliko se kamenom moze dobaciti, pomoli se Gospodu. Zatim mu ucenici po zelji njegovoj iskopase krstoliki grob; i on zapovedi Prohoru da ide u Jerusalim i tamo ostane do smrti svoje. I posto pouci ucenike i celiva ih, sveti apostol rece: Uzmite zemlju, mater moju, i pokrijte me njome. – I celivase ga ucenici i pokrise ga do kolena; i posto ga ponovo celivase, pokrise ga do guse, i polozise mu na lice pokrivac; i celivavsi ga jos, sa velikim placem pokrise ga potpuno. Kada za to cuse braca u gradu, dodjose i raskopase grob, ali nista ne nadjose, i veoma mnogo plakase; zatim, pomolivsi se, oni se vratise u grad. Svake pak godine, u osmi dan meseca maja, izlazase iz njegovog groba neki sitan prah, mirisan i lekovit, i molitvama svetog apostola Jovana davase isceljenje bolnima, u cast Boga, u Trojici slavljenoga kroza sve vekove. Amin.

NAPOMENE:

  1. Primorski grad u Siriji.
  2. Predanje kazuje da se jednom apostol Jovan, zajedno sa svojim ucenikom, povukao iz grada u pustinjsku pesteru, i tamo proveo prvih deset dana zajedno sa Prohorom, a drugih deset dana sam. U toku ovih drugih deset dana on nista nije jeo, nego se samo molio Bogu istuci od Nj(ega da mu otkrije sta treba da radi. I dodje glas Jovanu s neba: "Jovane, Jovane!" Jovan odgovori: "Sta naredjujes, Gospode?" I govorase glas s neba: "potrpi jos deset dana, i bice ti otkrivene mnoge velike stvari". Jovan provede tamo jos deset dana bez hrane. I zbi se tada divno cudo: Andjeli od Boga sidjose k njemu i saopstise mu mnoge neiskazane tajne. I kada se Prohor vrati k njemu, on ga posla: po mastilo i hartiju, i potom dva dana govorase Prohoru o otkrive njima koja je imao, a ovaj ih zapisivase.
  3. Kliment Aleksandriskiznameniti ucitelj hriscanski prvih vekova hriscanstva, umro oko 2 1 7 g.
  4. Poslednje godine svoga zivota sveti apostol Jovan provodio je u isposnickim podvizima: hranio se samo hlebom i vodom, nije strigao svoju kosu, odevao se u proste platnene haljine. Od starosti on nije imao snage da propoveda rec Bozju ni u okolini Efesa. Sada je pou cavao samo episkope Crkve i odusevljavao ih da neumorno uce narod reci Evandjelskoj, a narocito da pamte i propovedaju prvu i glavnu zapovest Evandjelsku, zapovest o ljubavi. Blazeni Jeronim kazuje: Kada je sveti apostol toliko bio onemocao, da su ga ucenici donosili u crkvu, i on nije imao snage da govori duge pouke, onda je on svoje besede svodio na to, sto je neprestano ponavljao ovu pouku: "Decice, ljubite jedan drugog!" A kada su ga jednom ucenici upitali, zasto im to on neprestano ponavlja, on je odgovorio: "Ovo je zapovest Gospodnja, i ako nju drzite, to je dosta". Na zahodu dana svojih sveti apostol je uzivao narocitu ljubav celog hriscanskog sveta. U to vreme on je bio jedini apostol – ocevidac Gospoda, posto su svi drugi apostoli vec bili preminuli. Sav hriscanski svet znao je da je sveti Jovan bio najmiliji ucenik Gospoda Hrista. Stoga su mnogi ceznuli da ga vide i smatrali za cast da se dotaknu haljine njegove.

 

Published in: on Prosinac 5, 2008 at 8:37 pm  Komentari isključeni za Žitije svetog apostola Jovana Bogoslova  
Tags: , ,
%d bloggers like this: