Žitije svetog apostola Filipa

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

14. NOVEMBAR

 

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA

FILIPA

 

KRAJ mora Galilejskog, u blizini Horazina i Kapernaumanalazase se grad Vitsaida.[1] U tome gradu rodise se tri apostola: Petar, Andrej i Filip. Petar i Andrej behu ribari, i tim se zanatom bavljahu dok ih Gospod Hristos ne pozva za sobom; a Filipa jos u mladosti roditelji dadose da se uci knjiznoj mudrosti. Usrdno citajuci i izucavajuci Sveto Pismo, Filip postade odlican poznavalac Svetoga Pisma, i dobro znadjase sva prorostva o ocekivanom Mesiji, i plamtijase plamenom ljubavlju k Njemu i silnom zeljom da Ga vidi u lice, iako jos nije znao da je vec dosao na zemlju Onaj koga mnogi zeljahu videti, ocekujuci Njegov dolazak.

Dok Filip plamtijase takom ljubavlju k Mesiji, gle, mnogozeljeni Mesija, Hristos, dodje u Galileju, i nasavsi Filipa rece mu: Hajde za mnom (Jn. 1, 43). – Ovaj poziv Gospodnji Filip cu ne samo telesnim usima nego i svim srcem, i odmah poverova da je to istiniti Mesija, obecan Bogom preko proroka, i podje za Njim. Pazljivo prateci presveti zivot Gospoda Hrista, Filip se starase da ga podrazava, i ucase se od Njega Bozanskoj premudrosti, kojom je kasnije imao pobediti bezumlje neznabozacko. Radujuci se pronalasku take Riznice, kojom je sav svet imao biti iskupljen, Filip ne hte da se samo on jedan obogacuje njome, nego zudjase da i drugi imaju udela u tom daru. Zato, nasavsi prijatelja svog Natanaila on mu s radoscu saopsti: Mi nadjosmo Onog za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci – Isusa sina Josifova iz Nazareta (Jn. 1, 45). Natanail, cuvsi to i ne verujuci da iz malenoga grada i od prostoga roda moze proizaci Mesija, Car Izrailjski, rece: Iz Nazareta moze li biti sto dobro? – A Filip, ne govoreci mnogo, posavetova Natanilu da samo vidi Isusa, rekavsi mu: Doci i vidi (Jn. 1, 46). – Tako postupi Filip zato sto je znao da ce Natanailo, cim vidi Isusa i cuje Njegove spasonosne reci, odmah poverovati da je On Mesija. Tako ustvari i bi. Jer kada Filip vodjase Natanaila k Isusu, to Gospod, koji ispituje srca i cita sakrivene misli ljudske, ugledavsi Natanaila gde ide k Njemu, poznade ga i rece o njemu: Evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva. – Cuvsi te reci, Natanailo se silno zacudi i rece My: Otkuda me poznajes? Jer niti si ti ikada video mene, niti ja tebe. – Odgovori mu Gospod: Pre nego te pozva Filip videh te kad bejase pod smokvom (Jn. 1, 47-48). – A Natanail kada bese pod smokvom, razmisljase o Bozanstvenom Mesiji, u ocekivanju Koga bese sva radost i veselje vernih slugu Bozijih; i darova mu Bog u to vreme srce skruseno i tople suze, pomocu kojih on usrdno moljase Boga, da ispuni ono sto je od pamtiveka obecao ocima i poslje na zemlju Spasitelja sveta. Svevidece pak oko Bozije vide u to vreme Natanaila koji bese u duhu umilenja, zato mu i rece Gospod: Videh te kad bejase pod smokvom.

Ove reci jos vise zaprepastise Natanaila. Jer on se seti o cemu je razmisljao pod smokvom, i sa kakim se umilenjem molio Bogu da posalje Mesiju; a znadjase da tamo ne bese ni jednog coveka s njim koji bi ga video, i da misli njegove niko sem Boga ne mogase znati. Zato Natanailo odmah poverova da je Isus Mesija koga Bog obeca poslati na spasenje roda ljudskog, i ispovedi da je u Hristu Isusu Bozanska priroda kojom Isus saznade tajne njegova srca, pa zbog toga on i uskliknu: Ucitelju! Ti si Sin Bozji, ti si Car Izrailjev! (Jn. 1, 49).

O, kako ogromnu blagodarnost Natanailo osecase i izrazavase Filipu sto ga obavesti o dosavsem na zemlju Spasitelju i sto ga privede tome zeljenom Mesiji! A radovase se i sveti Filip sto ljudi obretose Bozansku Riznicu, sakrivenu u ilovaci ljudske prirode, i jos vecom ljubavlju gorase ka svome Gospodu. No sveti Filip, videci u svome Bozanskom Ucitelju savrsenog po svemu coveka, ipak ne poznavase jos u Njemu savrsenog Boga. Da bi to ispravio u njemu, Gospod Hristos mu pritece u pomoc. Jednom Gospod, nalazeci se sa pet hiljada ljudi s one strane Tiverijadskoga Mora, i zeleci da toliko mnostvo svojih slusalaca nahrani na cudesan nacin, rece Filipu: Gde cemo kupiti hleba da ovi jedu? – A ovo rece kusajuci ga, jer znadjase da se nema gde nabaviti toliki hleb; a znadjase unapred i to sta ce My odgovoriti Filip. No On radi toga i upita Filipa, da bi ovaj bolje poznao sebe, i postidevsi se zbog svog maloverja, ispravio se u veri. I stvarno, Filip se ne opomenu svemogucstva Bozijeg i ne rece: Ti, Gospode, sve mozes; nije Ti potrebno da ikoga pitas o tome; samo pozeli, i odmah ce se svi nasititi: "otvoris ruku svoju, sve i sva se nasicuje dobra" (Ps. 103, 28). – He rece to Filip, nego, pomisljajuci o Gospodu svome kao o coveku a ne kao o Bogu, rece: Dvesta dinara hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne (Jn. 6, 7). – Zatim sa ostalim ucenicima rece: Otpusti narod neka idu u okolna sela i palanke da kupe sebi hleba (Mk. 6, 36). – Medjutim kada Gospod prelomi pet hlebova i dve ribe za pet hiljada ljudi (Lk. 9, 16), tada Filip vide da iz ruke Gospodnje, kao iz neiscrpne zitnice, davase se svima dovoljno hrane, dok se sav narod ne nasiti. Tada se apostol postide zbog maloverja svog, i utvrdivsi se u veri proslavi zajedno sa drugima Boziju silu sto je u Hristu Isusu.

Kasnije Filip bi Gospodom kao dostojan uvrscen medju dvanaest najodabranijih apostola; i imadjase blagodat od Njega i slobodu prijateljske ljubavi pred Njim. Jednom u Jerusalimu neki Jelini, koji behu dosli o prazniku, posto kao neverni ne mogahu lako doci do Isusa, pristupise k Filipu i moljahu ga govoreci: Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa. – A on saopsti to najpre Andreju, pa se onda s Andrejom usudi obavestiti Isusa o zelji tih Jelina, radujuci se tome sto i neznabosci traze da vide i cuju Gospoda njegovog i Ucitelja. Tada on cu od Gospoda Isusa divno ucenje i prorostvo o neznaboscima: da ce oni poverovati u Njega ne sada vec posle Njegove smrti. Ako zrno psenicno, rece Gospod tom prilikom, padnuvsi na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Time Gospod kao da je rekao: Dok ja zivim na zemlji, imam samo deo doma Izrailjeva koji veruje u mene; a kada umrem, onda ce ne samo dom Izrailjev nego i mnogi neznabosci poverovati u mene.

Jos jednom sveti Filip, posle Tajne Vecere, usudi se upitati Gospoda o velikom tajanstvu Bozanstva, kada Ga zamoli da im pokaze Oca, govoreci: Gospode, pokazi nam Oca, i bice nam dosta (Jn. 14, 8). Ovim svojim pitanjem sveti Filip ucini veliku korist Crkvi Hristovoj, jer iz toga se naucismo znati jednosusnost Sina sa Ocem i zatvarati usta jereticima koji odbacuju tu Bozansku istinu. Na to Gospod odgovori sa blagim prekorom: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoris: pokazi nam Oca? Zar ne verujes da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reci koje vam ja govorim, ne govorim od sebe; nego Otac koji prebiva u meni, On tvori dela. Verujte meni da sam ja u Ocu i Otac u meni (Jn. 14, 9-10).

Ovaj odgovor Gospoda Isusa nauci svetoga Filipa i s njim svu Sabornu Apostolsku Crkvu da pravilno veruje u jednakost Bozanstva Sina sa Ocem i da izoblicava bogohulstvo Arija koji kaze da je Sin Boziji stvorenje a ne Tvorac.

Posle dobrovoljnog stradanja i vaskrsenja Sina Bozija, sveti Filip vide sa ostalim apostolima Gospoda svog vec u besmrtnom i proslavljenom telu, dobi od Gospoda mir i blagoslov, vide i vaznesenje Njegovo. Udostoji se on i blagodati pri silasku Svetoga Duha i postade propovednik Hristov medju neznaboscima, jer mu kockom pade u deo da ide na propoved u Malu Aziju. No najpre on propovedase u Galileji. Tamo ga jednom srete neka zena koja u narucju svom nosase svoje preminulo detence i ridase neutesno. Ugledavsi je, apostol se Hristov sazali na nju, i pruzivsi ruku ka umrlom detetu rece: Ustani! naredjuje ti Hristos koga propovedam. – I detence odmah ozive. A majka, ugledavsi vaskrslo cedo svoje zivo i zdravo, pripade k nogama apostolu uznoseci mu blagodarnost za vaskrsenje sina svog i moleci od njega krstenje, jer ona poverova u Gospoda Hrista propovedanoga njime. Apostol, krstivsi majku s detencetom, otputova u neznabozacke zemlje. I propovedajuci Evandjelje u Grckoj, on silom Hristovom cinjase mnoga cudesa, isceljujuci bolesnike, a vaskrse i jednog mrtvaca. Ova cudesa veoma zadivise tamosnje Jevreje, i oni poslase u Jerusalim ka glavarima svestenickim i knezovima jevrejskim izvestaj: da je k njima dosao neki nepoznat covek po imenu Filip, propovedajuci ime Isusovo, kojim izgoni bese i isceljuje svaku bolest, pa je tim imenom Isusovim cak i jednog mrtvaca vaskrsao, i vec su mnogi poverovali u Isusa. Uskoro doputova iz Jerusalima u Grcku jedan poglavar svestenicki sa knjizevnicima, besan na Filipa. Obukavsi se u svoju arhijerejsku odecu, on nadmeno i gordo sede na sudijsko mesto u prisustvu mnogih Jevreja i neznabozaca. Tamo doveden bi i sveti apostol Filip, i postavljen u sredinu skupa. Pogledavsi ga ljutito, arhijerej poce s gnjevom govoriti: He bese li ti dosta Judeja, Galileja i Samarija da obmanjujes proste i neuke ljude? Nego si i ovamo dosao k mudrim Jelinima da siris obmanu kojoj si se naucio od Isusa, protivnika zakona Mojsijeva, zbog cega On bi osudjen, raspet na krst, i umre sramnom smrcu. I radi praznika Pashe koji se dogodi u to vreme, on bi pogreben, a vi ucenici Njegovi ukradoste Ga tajno, i na obmanu mnogima razglasiste na sve strane da je On sam vaskrsao iz mrtvih.

Kada arhijerej izgovori to, gomila zagraja na Filipa: Sta ces na ovo reci, Filipe? – I nastade u narodu strahovita graja: jedni behu za to da Filip odmah bude ubijen, a drugi predlagahu da se odvede u Jerusalim i tamo pogubi. Tada sveti apostol otvori usta svoja i rece arhijereju: Covece, zasto volis sujetu i govoris laz? Zasto ti je srce okamenjeno, i ti neces da govoris istinu? He udariste li vi pecat na grob i postaviste strazu? I kad Gospod nas vaskrse ne slomivsi pecat grobni, ne dadoste li vi tada zlato vojnicama, da slazu govoreci, kako su, toboz, dok su oni spavali, ucenici Isusovi ukrali mrtvoga Isusa? Kako te ni sada nije stid da unakazujes istinu! Sami pecati grobni su svedoci istinitog vaskrsenja Hristovog, i oni su izoblicitelji vase lazi, a i u dan Suda oni ce vas izobliciti.

Ove apostolove reci strahovito razbesnese arhijereja, i on jurnu na apostola, zeleci da ga sam zgrabi i ubije, ali u tom trenutku on oslepi i sav pocrne. Prisutni, videvsi sta se zbi, pripisase to madjijama, i mnogi poletese na Filipa sa zeljom da ga pogube kao madjionicara, ali i njih snadje ista kazna koja i arhijereja. Pored toga se i zemlja strasno uskoleba, i prestavljeni svi drhtahu od straha, i poznase veliku silu Hristovu. Medjutim sveti apostol, videci bedu oslepljenih i telesno i duhovno, zaplaka se zbog njih i obrati se molitvom Bogu da im prosveti i tela i duse. I na molitvu svetog apostola, svima im bi poslano isceljenje s neba. Ovo cudo ucini te se mnogi obratise ka Hristu i poverovase u Njega. No arhijerej, jos neprestano oslepljen zlobom, ne samo ne hte posle kazne koja ga snadje da se opameti i pozna istinu, nego ponovo stade rigati mnoge hule na Gospoda naseg Isusa Hrista. Ali ga tada postize jos veca kazna: zemlja se iznenada otvori i proguta ga, kao nekada Datana i Avirona.[2]

Posle arhijerejeve pogibije sveti apostol Filip mnoge krsti tamo i postavi im za episkopa jednog cestitog i dostojnog coveka po imenu Narkisa, pa otputova u Part. Putem on moljase od Boga pomoci u trudovima svojim. I kad prekloni kolena na molitvu, njemu se javi s neba slika orla sa pozlacenim krilima, rasirenim slicno Hristu raspetome. Ukrepljen tim javljanjem, sveti Filip krenu opet na propoved, i obisavsi Arabijske i Kandakijske gradove[3] ukrca se u ladju i otplovi morem ka Sirijskom gradu Azotu.[4] No nocu nastade velika bura na moru, i svi vec strahovahu za svoj zivot. Tada sveti apostol stade na molitvu, i odmah se pojavi na nebu lucezarni krst, koji obasja tamu nocnu, i more se iznenada utisa, i valovi njegovi umukose. A kad ladja pristade uz obalu Azota, sveti Filip izidje iz ladje, i primi ga u dom svoj neki gostoljubivi covek po imenu Nikoklid, koji imadjase kcer Haritinu, koju boljase jedno oko. Usavsi u Nikoklidov dom, apostol poce propovedati rec Bozju prisutnima, i svi ga slusahu s radoscu. A i Haritina bese tu i slusase svetog apostola; i propoved je njegova toliko ushiti, da ona zaboravi i na samu bolest svoju. Videci toliko usrdje njeno za rec Boziju, i znajuci za bolest njenu, apostol se sazali na nju i naredi joj da na bolesno oko svoje stavi ruku i da prizove ime Isusa Hrista. Cim to Haritina ucini, odmah se isceli oko njeno, i sav dom Nikoklidov poverova u Hrista, i krstise se.

Iz Azota sveti apostol Filip otputova u Jerapolj Sirijski[5] gde, propovedajuci Hrista, izazva silan gnjev u narodu, i htedose da ga kamenjem zatrpaju. No na zauzimanje jednog uglednog gradjanina po imenu Ira, on bi spasen od pogibije. – Gradjani! rece Ir narodu, poslusajte savet moj: nemojte ciniti nikakvo zlo ovome strancu dok ne ispitamo je li istinito ucenje njegovo; i ako se ono ne pokaze istinito, onda cemo ga pogubiti.

Narod se ne usudi da protivreci Iru. I uzevsi Filipa, Ir ga odvede domu svome. Apostol pak u domu Irovom po obicaju odrza drugu propoved o Hristu, i privede k svetoj veri Ira, i sav dom njegov, i susede njegove, i prosveti ih tajnom svetog krstenja. Medjutim gradjani, doznavsi da je Ir primio krstenje, sabrase se nocu i opkolise dom njegov, sa namerom da zapale dom njegov, te da sa apostolom izgori Ir i ovi domasnji njegovi. Saznavsi njihovu nameru, apostol izidje k njima neustrasivo, a oni ga kao divlje zveri skrgucuci zubima zgrabise i na svoju skupstinu odvedose. Staresina pak skupstine, kome bese ime Aristarh, ugledavsi apostola, pruzi svoju ruku i uhvati ga za kosu, ali mu se tog casa ruka osusi, oci oslepise, usi ogluvese. Kada se to zbi u naroda se promeni raspolozenje: gnjev se pretvori u divljenje, i oni stadose moliti apostola da isceli staresinu njihovog Aristarha. A Filip im govorase: Ako on ne poveruje u Boga kojega ja propovedam, nece se isceliti. – Dok Filip tako govorase narodu, naidje pratnja, i ljudi rugajuci se apostolu rekose: Ako vaskrsnes ovoga mrtvaca, onda ce Aristarh i mi svi poverovati u Boga tvog. – Apostol podize oci svoje na nebo i dugo se moljase; zatim obracajuci se mrtvacu rece mu krotkim glasom: Teofile! – I tog trenutka mrtvac se podize na nosilima, sede i otvori oci svoje. A Filip mu onda rece: Hristos ti naredjuje: ustani i razgovaraj s nama! – Mrtvac, ustavsi sa odra svog, pade k nogama apostolovim, govoreci: Blagodarim ti, sveti slugo Boziji, sto me u ovom casu izbavi od strasnoga zla: jer me dva crna i zlosmradna djavola nemilosrdno vucijahu, i da ti nisi pohitao i izbavio me od njih, ja bih bio bacen u ljuti tartar.

Tada svi, videvsi ovo preslavno cudo, jednoglasno proslavise Jedinog Istinitog Boga, kojega Filip propoveda. Apostol pak, davsi rukom znak narodu da ucuti na kratko vreme, naredi Iru da svojom rukom zakrsti povredjene delove Aristrahove. Cim to Ir ucini, odmah se Aristarhu osusena ruka isceli, oci progledase, usi procuse, i on potpuno ozdravi.

Zbog takvih cudesa, koja sveti Filip cinjase silom Hristovom, svi zitelji grada Jerapolja poverovase u Gospoda Hrista, i porazbijase idole svoje. Prvi koji poverova bese roditelj Teofilov; on polupa dvanaest zlatnih idola svojih, i zlato razdade siromasima. Sveti apostol ih krsti sve, i postavi im Ira za episkopa.

Osnovavsi na taj nacin crkvu u Jerapolju i utvrdivsi u svetoj veri novoprosvecene, sveti Filip krenu u druge zemlje na propoved. Prohodeci Siriju i planinsku Asiju on dodje u Lidiju i Miziju[6] i putujuci po njima on obracase k Istinome Bogu zabludele neznabosce. Tamo se njemu pridruzi sveti apostol Vartolomej,[7] koji u to vreme propovedase u susednim gradovima i bi od Boga poslan u pomoc Filipu. Pored toga bratu svome Filipu sledovase i sestra njegova devica Mirijamna[8] i svi zajedno sluzahu spasenju roda ljudskog. Prohodeci Lidiju i Miziju i blagovesteci Evandjelje, oni podnosahu od nevernih mnoge napasti i muke, bijeni i u tamnice zatvarani i kamenjem zatrpavani. Ho y svima tim gonjenjima i stradanjima oni blagodacu Bozjom ostajahu zivi i hitahu na predstojece im trudove u propovedanju Evandjelja Hristova. U jednom od Lidijskih naselja oni sretose ljubljenog ucenika Hristovog, Jovana Bogoslova, i zajedno s njim otidose u Frigiju, i dosavsi u grad Jerapolj[9] propovedahu Hrista. Ovaj grad bejase prepun idola, kojima se klanjahu svi njegovi zitelji. Medju tamosnjim laznim bozanstvima bejase i jedna zmijurina, koju Jerapoljci kao boga pocitovahu i posebni joj hram podigose, u kome je drzahu zakljucanu, i prinosahu joj mnoge i raznovrsne zrtve, i hranjahu je. Ti bezumni ljudi pocitovahu i neke druge gmizavce i zmije. Najpre se sveti Filip sa druzinom svojom naoruza molitvom protiv te zmijurine; u tome im pomoze a sveti Jovan Bogoslov, koji u to vreme bese s njim. I oni molitvom, kao kopljem, zaklase tu zmijurinu, i silom Hristovom je umrtvise. Posle toga sveti Jovan Bogoslov se odvoji od njih, ostavivsi njima propovedanje Evandjelja u Jerapolju, a sam ode u druge gradove sireci svuda svetu Blagovest. Sveti pak Filip s Vartolomejem i Marijamnom, ostavsi u Jerapolju, usrdno se starahu da odagnaju odatle tamu idolopoklonstva i uvedu veliku svetlost poznanja Istine, i trudjahu se dan i noc u propovedanju reci Bozije, uceci prelascene, urazumljujuci bezumne, i upucujuci zabludele na put Istine.

U gradu Jerapolju zivljase covek po imenu Stahije, koji vec cetrdeset godina bese slep. Sveti apostoli molitvom otvorspe njegove telesne oci, a propovedju Hristovom prosvetise i dusevne oci njegove. Krstivsi Stahija, oni prebivahu u njegovom domu. Medjutim po celome gradu pronese se glas da je slepi Stahije progledao. I stade se mnogo naroda sticati u njegov dom. I sveti apostoli sav taj narod ucahu veri u Hrista Isusa. A donosahu tamo i mnoge bolesnike, i sve ih sveti apostoli isceljivahu molitvom, i djavole iz ljudi izgonjahu. Zbog toga mnostvo ljudi pristupahu veri u Hrista i krstavahu se.

Zena gradonacelnika Jerapoljskog, po imenu Nikanora, ujedena od zmije, lezase tesko bolesna i bese na samrti. Cuvsi za svete apostole da u domu Stahijevom isceljuju recju svakovrsne bolesti, Nikanora, u odsustvu svoga muza, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno – od ujeda zmije, i dusevno – od demonske obmane, jer naucena od svetih apostola ona poverova u Hrista. A kada se gradonacelnik vrati doma, sluge mu ispricase da se zena njegova nauci verovati u Hrista od nekih tudjih ljudi koji prebivahu u Stahijevom domu. Gradonacelnik se strahovito razgnjevi i naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev zapale. Ovo naredjenje bi izvrseno. Stece se silan narod, i uhvativsi svete apostole Filipa i Vartolomeja, i svetu devojku Marijamnu, vucijahu ih po gradu, bijuci ih i ismevajuci ih, pa ih onda vrgose u tamnicu. Posle toga gradonacelnik sede na sudistu da sudi propovednicima Hristovim. I sabrase se k njemu svi zreci idolski, i zreci pogubljene zmijurine, i zaljahu se na svete apostole govoreci: Gradonacelnice, odmazdi za sramocenje bogova nasih, posto, otkako ovi tudjinci dodjose u nas grad, opustese oltari velikih bogova nasih, i narod zaboravi prinositi im uobicajene zrtve; a pogibe i znamenita boginja nasa zmija. Stoga, umrtvi ove vracare.

Tada gradonacelnik naredi da sa svetog Filipa svuku odelo, govoreci da se u njegovom odelu nalaze madjije. No svukavsi odelo, oni u njemu nista ne nadjose. Isto tako svukose i svetog Vartolomeja, ali i u njegovom odelu nista ne nadjose. A kad pridjose svetoj Marijamni, sa namerom da je svuku i da obnaze devicansko telo njeno, ona se iznenada na njihove oci pretvori u plamen ognjeni, i neznabosci uplaseni pobegose od nje. Gradonacelnik osudi svete apostole na raspece. Prvi postrada sveti Filip. Njemu prosvrdlise pete, provukose kroz njih konopce, i raspese ga na krstu glavacke pred vratima zmijurinina hrama, pa ga kamenjem gadjahu. Zatim razapese svetog Vartolomeja pored hramovnog zida. I iznenada nastade veliki zemljotres, zemlja se otvori i proguta gradonacelnika, sve zrece zmijine i mnostvo neverujuceg naroda. Tada veliki strah zahvati sve, i verujuce i neznabosce, koji preostadose ziveti, i zavapise ka svetim apostolima da se sazale na njih i umole Jedinoga Istinitoga Boga svog, da i njih zemlja ne proguta. I hitno se bacise na posao: da skinu s krstova raspete apostole. Sveti Vartolomej ne bese visoko raspet, i njega skinuse brzo. A svetog Filipa ne mogose brzo skinuti s krsta, posto bese na visini raspet; a narocito stoga sto je bila volja Bozja, da bi apostol Njegov kroz ova stradanja i krsnu smrt presao sa zemlje na nebo, ka kome su celog zivota bile obracene noge njegove. Viseci na krstu sveti Filip moljase Gospoda za neprijatelje svoje: da im oprosti grehe, i da prosveti oci uma njihovog da ugledaju i poznadu Istinu. Gospod uslisi molitvu njegovu, i odmah naredi zemlji, te sve progutane ljude izvede zive, osim gradonacelnika i zmijinih zreceva. Tada svi gromkim glasom ispovedise i proslavise silu Hristovu, i izjavise zelju da se krste. A kada im jos malo ostade pa da svetog Filipa skinu s krsta, on predade Hristu svetu dusu svoju, i oni ga skinuse mrtva. Rodjena pak sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svoga brata Filipa, s ljubavlju grljase i celivase telo njegovo skinuto s krsta, i radovase se sto dobro okonca svoj podvig stradanja za Hrista. Sveti Vartolomej krsti sve koji poverovase y Hrista Boga, i postavi im Stahija za episkopa. Onda sahranise cesno telo svetog apostola Filipa. Na onom pak mestu gde istece krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza, u znak toga da sveti apostol Filip, posto proli krv svoju za Hrista, uziva vecno blazenstvo sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.[10]

Posle sahrane svetoga Filipa sveti Vartolomej sa blazenom devicom Marijamnom ostade nekoliko dana u Jerapolju, pa dobro utvrdivsi u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, otide u grad Alban sto je u Velikoj Jermeniji,[11] gde i bi raspet. Sveta pak Marijamna uputi se u Likaoniju,[12] i tamo, obrativsi mnoge k svetoj veri, skonca mirno. Zbog svega toga Bogu nasem slava sada u uvek i kroza sve vekove. Amin.

NAPOMENE:

  1. Sada od Vitsaide postoje samo rusevine, zarasle u travu.
  2. O Datanu i Avironu vidi: 4 Mojs. 16, 1-35.
  3. Tojest Etiopske. Kandakija je bio opsti naziv carica Etiopskih. Etiopija – u Africi, na jugu od Egipta.
  4. Azot – bogat i utvrdjen grad Filistimoki, na istocnoj obali Sredozemnog Mora. U vreme Makaveja spaljen i razrusen, pa zatim obnovljen, ali bez predjasnje slave. Sada – malo naselje Ezdud.
  5. Jerapolj Sirijski kasnije nazvan od Grka Bambika; od doba Konstantina Velikog – glavni grad Eufratske pokrajine; sada postoje od njega samo razvaline kraj danasnjeg Membidza.
  6. Lidija i Mizija – severozapadne oblasti Male Azije.
  7. Apostol Vartolomej, inace Natanail; Vartolomejem nazvan po ocu; jedan od Dvanaestorice. Spomen njegov praznuje se 11. juna, 25. avgusta i 22. aprila.
  8. Spomen svete Marijamne praznuje se 17. februara.
  9. Jerapolj Frigijski – u juznom delu Frigije (Mala Azija); u starini znacajan grad; danas – rusevine.
  10. U dopunu ovog opisa mucenicke koncine svetog apostola Filipa postoji drevno predanje koje veli da je sveti Filip na sedam dana ranije predskazao svoju mucenicku smrt. – Sveti Filip mucenicki postrada u svojoj 87. godini, za carovanja rimskog cara Domentijana, 90 godine. Svete mosti njegove bise oko 560. g. prenesene u Rim, gde i sada pocivaju u crkvi svetih Dvanaest Apostola.
  11. U Aziji, na granici s Kavkazom.
  12. Likaonija – jedna od sredisnih oblasti Male Azije; granici sa Frigijom.

 

Published in: on Prosinac 5, 2008 at 8:41 pm  Komentari isključeni za Žitije svetog apostola Filipa  
Tags: ,
%d bloggers like this: