UVOD

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

UVOD

(596) Kratko zitije ave Jovana, zvanog Sholastik, igumana svete Sinajske gore i pravog svetitelja, koje je sastavio Danilo, monah raitski, castan i vrlinski covek

Nisam u stanju da sasvim tacno kazem gde se rodio i u kome se cuvenom gradu vaspitao ovaj veliki covek pre nego sto se odao monaskom podvigu. Medjutim, sasvim pouzdano znam u kome se gradu divni otac sada nalazi i gde se bozanskom hranom casti. Jer, i on sada prebiva u gradu o kome na jednom mestu govori milozvucni Pavle, uskliknuvsi: Nase je zivljenje na nebesima (Fil.3,20), te u nevestastvenom osecaju hrani svoj duh onim cega nikada nije dosta, uziva u prizoru besmrtne duhovne lepote i duhom se raduje duhovnom. On primi nagradu dostojnu svoga znoja i pocast za neumorni trud, dobivsi vecno nasledje i pridruzivsi se za svagda onima cija noga stoji na (597) pravom putu(Ps.25, 12), postajuci jedno sa njima.

Na koji nacin je ovaj covek od krvi i mesa dostigao bestelesna bica, izlozicu sto je moguce jasnije.

U svojoj sesnaestoj godini (po duhovnom uzrastu, medjutim, hiljadu godina star), blazeni predade sebe Velikom Svesteniku kao cistu i dobrovoljnu zrtvu. Telom se pope na Sinajsku a dusom na nebesku goru, u nameri, mislim, da mu bas to vidljivo mesto posluzi kao najbolji putovodja ka nevidljivoj gori. Presekavsi sramnu bestidnost tudjinovanjem, tim odlicnim sredstvom da se uspostavi nadzor nad svojim strastima, on dostize i duboko smirenoumlje, te vec u samom pocetku podviga sasvim pametno progna varalicu samougadjanja i samopouzdanja: pognuo je glavu i poverio se jednom odlicnom ukrotitelju mladosti, kako bi, vodjen njegovom sigurnom rukom, bez opasnosti presao duboko more zivota. Tako je potpuno umrtvio sebe: imao je dusu kao bez razuma i bez volje, lisenu cak i prirodnog svojstva [1]. Sto je jos cudnije, on, covek sa opstim obrazovanjem [2], postaje ucenik nebeske prostote, smatrajuci oholost filosofije za nesto najbesmislenije i sasvim tudje smirenju.

Posle devetnaest godina, poslavsi svog vaspitaca nebeskom Caru kao nekog poslanika i zastupnika, on i sam izlazi na popriste bezmolvija, drzeci u rukama molitve svog velikog oca kao oruzje za razaranje neprijateljskih tvrdjava. Pronasavsi mesto zgodno za usamljeni podvig, udaljeno od (600) crkve oko pet stadija (to mesto se zvase Tola), provede cetrdeset godina u istrajnim podvizima, svagda plamteci vatrenom ljubavlju Bozijom.

Ko moze recima da opise i pripovedanjem da oda dostojno priznanje podvizima sto ih je on tamo izveo! I kako da se otkrije svaki trud njegov, u tajnosti sejan! Ipak, makar i samo po nekim od glavnih podviga, moci cemo dobiti izvesnu predstavu o svesvetom bogatstvu trisvetoga.

Jeo je od svake vrste hrane koja se bez prigovora dopusta monasima, ali vrlo malo. Tim putem, kako mi izgleda, premudro slomi rog tastine i takvom uzdrzljivoscu suzbi gospodaricu sto mnogo izvoljeva, preteci joj oskudicom: Umukni! Prestani! Usamljenoscu i izbegavanjem susreta sa ljudima ugasio je plamen ove peci [tj. tela], pretvorio ga sasvim u pepeo i potpuno stisao. Putem milostinje i oskudice u zivotnim potrebama, ovaj junak je hrabro izbegao obozavanje idola (up. Kol.3,5). Podizao je dusu iz svakodnevne samrti i klonulosti [3], bockajuci je secanjem na smrt kao iglom. Klupce pristrasca i svakovrsnih culnih uzivanja razmotao je sluzeci se svetom tugom. Tiraniju gneva ubio je macem poslusnosti vec pre toga, a pijavicu paukolike tastine usmrtio je time sto se retko javljao medju ljudima, i jos redje govorio.

A sta tek da se kaze o pobedi koju je taj divni posvecenik izvojevao nad osmom strascu [4], sta onda o najvecem stupnju ociscenja sto ga je ovaj Veseleilo (up. Izl.31. itd.) poslusnosti [5] zapoceo, a Gospod nebeskog Jerusalima dovrsio svojim dolaskom? Bez poslusnosti se, naime, ne mogu pobediti djavo i druzina njegova. Na koje mesto u ovome vencu da stavim izvor njegovih suza (nesto sto se ne srece (601) tako cesto), cija skrivena radionica postoji jos i sad: jedna vrlo mala pestera u podnozju planine, udaljena od njegove i svacije kelije taman toliko da se ne stvori povod za slavoljublje? No, ta pecina je bila bliska nebu po tuznim jaucima i dozivanju u pomoc, koji su se razlegali iz nje sa snagom koju obicno ispolje oni sto su probodeni macem ili oni kojima usijanim zezlom bodu i vade oci.

Predavao se snu iskljucivo toliko koliko je potrebno da priroda uma ne bude ozledjena nespavanjem. A pred spavanje bi se mnogo molio i sastavljao knjige: to mu bese jedinstveno sredstvo protiv uninija. Pa i sav zivot mu bese jedna neprekidna molitva i neizmerna ljubav prema Bogu. Posmatrajuci Boga, danju i nocu, u cistoti svoje svetosti kao u ogledalu, on nije hteo, ili, jos tacnije receno, nije mogao da se zasiti.

Povodeci se za njegovim primerom, neki monah Mojsije ga je uporno molio da ga primi za ucenika i da ga upozna sa pravom filosofijom. Pokrenuo je cak i neke starce da odu velikome Jovanu. Zahvaljujuci njihovim molbama Jovan pristade da ga primi. Jednoga dana Jovan naredi Mojsiju da ode u gradinu i tamo naspe zemlje koja bi bila zgodna za obdelavanje i negovanje povrca. Stigavsi na odredjeno mesto, Mojsije vredno prionu na posao koji mu je zapovedjen. No, kada dodje podne i osvoji najveca pripeka (tada bese mesec avgust), Mojsije se skloni u senku jednoga ogromnog kamena, leze i zaspa. A Gospod, koji nece nicim da ozalosti svoje sluge, po obicaju svome preduhitri opasnost. Veliki starac, koji je u svojoj keliji sedeo i razmisljao o sebi i (604) o Bogu, pade u neki lagani san, u kome vide jednog svestenolikog coveka kako ga budi i kori ga zbog njegovog sna, i govori: “Jovane, kako mozes da spavas bez brige dok se Mojsije nalazi u opasnosti?!” Jovan naglo skoci i naoruza se molitvom za svog ucenika. I kada se predvece Mojsije vratio u keliju, upita ga Jovan, da mu se nije desilo stogod neocekivano i neprijatno. A ovaj odgovori: “Ogromna stena bi me sigurno zgnjecila dok sam u podne spavao pod njom, da mi se nije priculo kako me zoves, te sam u jednom skoku bio daleko od tog mesta”. A Jovan, istinski smirenouman, nista ne rece o svome vidjenju, nego skrivenim uzdasima i silinom ljubavi slavljase blagoga Boga.

Bese on uzor vrline i lekar nevidljivih rana. Tako, na primer, jedan covek, po imenu Isakije, snazno obuzet teskim demonom teloljublja i vec klonuo duhom, pritece brzo ovome velikom podvizniku i otkri mu, jecajuci, svoju strasnu borbu. Zadivljen njegovom verom, bozanstveni Jovan mu rece: “Prijatelju, da stanemo obojica na molitvu!” I tek sto su zavrsili moljenje, dok je izmuceni Isakije jos lezao nicice na zemlji, Bog ispuni zelju sluge svog (kako ne bi ispalo da David laze, up. Ps.144,19), i zmija utece pod udarcima istinske molitve. A bolesnik, osetivsi da se izlecio, bese sav izvan sebe, pa zahvali i onome sto se molio za njega i Onome koji ga je uslisio.

Neki, pak, podbadani zaviscu, nazvase svetog Jovana brbljivcem i naklapalom. A on ih delom pouci, pokazavsi svima da sve moze u Hristu koji mu daje moc (605) (Fil.4,12): cutao je citavih godinu dana, tako da su se podsmevaci njegovi pretvorili u molitelje, koji govorahu: “Zatvorili smo izvor iz koga nam je vecito tekla korist, i naskodili smo spasenju svih!” A on, ne voleci da se objasnjava, poslusa ih i nastavi sa svojim predjasnjim nacinom zivota kao da se nista nije desilo.

Posle toga, u znak priznanja za sve njegove vrline, uzdigose ga jednoglasno, i protiv njegove volje, kao nekog novojavljenog Mojsija, na polozaj igumana u bratstvu. Postavivsi svecu na svecnjak staresinstva, dobri biraci ne pogresise: Jovanu to bese povod da se i sam priblizi gori Sinajskoj. Popevsi se duhovnim lestvama, on udje i u tajanstveno svetiliste nevidljivog hrama, te u vidjenju primi bogonapisano zakonodavstvo. Recju Bozijom otvori usta svoja i nadahnu se Duhom i reci pocese da naviru iz bogate riznice njegova srca. I dostize kraj svog vidljivog zivota vodeci Izrailjce, monahe, razlikujuci se od Mojsija samo po jednoj stvari: po tome sto udje u gornji Jerusalim. Jer, Mojsije, zbog cega – ne znam, nije usao u donji Jerusalim [6].

Duh Sveti je govorio kroz njegova usta. To svedoce mnogi koji se preko njega spasose ili se jos i sada spasavaju. Najbolji svedok njegove spasonosne mudrosti je onaj novi David [7]. Svedok je bio i dobri Jovan, nas predobri pastir, koji je ubedio ovoga novog bogovidca da radi koristi pastve sidje svojim duhom sa gore Sinaja i da nam pokaze svoje bogonapisane tablice, koje sadrze spolja – delatne savete, a iznutra – uputstva za sagledavanje.

(608) Pokusao sam da u nekoliko reci izlozim mnogo: i medju ritorima se najvise ceni kratkoca izlaganja.

O istome avi Jovanu, igumanu Sinajske Gore, tj. Lestvicniku [8]

Ava Martirije dodje jednog dana sa avom Jovanom k velikom Anastasiju. Kada ih ugleda, on rece avi Martiriju: “Reci, ava Martirije, odakle je ovaj decko? I ko ga je postrigao?” A ovaj mu odgovori: “Tvoj je sluga, oce, a postrigao sam ga ja”. I rece mu Anastasije: “Gle, ava Martirije, ko bi rekao da si igumana sinajskog postrigao!” I ne prevari se sveti Anastasije: posle cetrdeset godina, Jovan zaista postade nas iguman.

Drugom prilikom, opet, povede Jovana sa sobom njegov ucitelj, ava Martirije, u posetu velikome Jovanu Savaitu, koji tad zivljase u pustinji Guda. Kada ih vide, starac ustade, nali vode i opra noge avi Jovanu, pa ga poljubi u ruku. Avi Martiriju, pak, ne opra noge. Kada ga ucenik njegov, Stefan, upita zasto je tako uradio, on mu rece: “Veruj mi, cedo: ko je taj decak – ja ne znam, ali ja igumana sinajskog primih i igumanove noge oprah”.

Pa i ava Stratigije, na dan kada je ava Jovan postrizen u njegovoj dvadesetoj godini, prorece da ce postati velika zvezda.

Onoga dana kada je ava Jovan postao nas iguman okupilo se negde oko sest stotina gostiju. Dok su oni sedeli i jeli, ava Jovan spazi nekog coveka kratke kose, odevena na jevrejski nacin u sindon, kako trci amo-tamo i zapovednicki izdaje naredjenja kuvarima, ekonomima, kelaritima, i ostalim sluziteljima. Kada se narod razidje i sluge sedose da jedu, potrazise onoga sto je sve obilazio i izdavao naredbe, ali ga ne nadjose. Tada im sluga Bovziji, prepodobni otac nas Jovan, rece: “Pustite ga! Gospodin Mojsije nije nista neobicno ucinio time sto je posluzio na svome mestu”.

Kada je jednom u palestinskoj oblasti nastala susa, na molbu tamosnjih stanovnika pomoli se ava Jovan i pade obilna kisa. Nije ni neverovatno: Jer ce Gospod uciniti po zelji onih koji ga se boje, i uslisice molitvu njihovu (Ps.144,19).

(609) Treba da se zna da je Jovan Lestvicnik imao rodjenog brata, cudesnog avu Georgija, koga on jos za zivota svog postavi za igumana sinajskog, a sam se predade bezmolviju, koje on, kao mudrac, od pocetka izabra sebi za nevestu. Kada je dosao cas da ovaj nas novi Mojsije, najsvetiji iguman Jovan, ode Gospodu, stajase pred njim placuci ava Georgije, brat njegov rodjeni, govoreci: “Eto, ostavljas me i odlazis? Molio sam se stalno da ti mene ispratis: jer, ja nisam ni sposoban da bez tebe upravljam manastirom, o, moj gospodine! A eto, sada ja tebe ispracam!…” Rece mu ava Jovan: “Ne tuguj, i ne brini! Ako steknem slobodu kod Gospoda, necu te ostaviti da napunis ni godinu dana posle moje smrti”. Tako se i zbilo: posle deset meseci ode i Georgije Gospodu.

(624) Pismo svetog Jovana, igumana raitskog
Veoma postovanom Jovanu, igumanu Sinajske gore

Izuzetnom i ravnoandjelskom ocu otaca i prevashodnom ucitelju, gresni iguman raitski salje pozdrav u Gospodu.

Posto je nama, ubogima, poznata tvoja u Gospodu neprotivreciva u svemu i svakom vrlinom ukrasena poslusnost, narocito u onome u cemu treba da se umnozi talanat sto ti ga Bog dade, resili smo da ti pisemo, makar koliko uboge i jadne bile nase reci, imajuci na umu ono sto je receno: Upitaj oca svoga, i objasnice ti; starije tvoje, i reci ce ti (Pon.Zak.32,7).

Stoga te, kruno vrlina, ovim pismom molimo kao zajednickog oca sviju nas i ucitelja najboljeg, po svemu starijeg u podviznistvu i duhovnoj mudrosti, da nama neukima posaljes ono sto si video u bogovidjenju kao drevni Mojsije, na istoj toj gori, i da kao bogonapisane tablice sastavis jednu dragocenu knjigu i posaljes je nama, radi pouke novog Izrailja, koji tek sto je izisao iz duhovnog Egipta i presao more svetskog zivota. I kao sto si na moru, uz pomoc Boziju, bogonadahnutim jezikom svojim umesto palicom nacinio cudo, tako i sada ne prezri nasu molbu, nego bez oklevanja napisi razgovetno sve sto je potrebno za monaski zivot i sto u Gospodu odgovara nasem spa senju, jer si istinski veliki ucitelj svih koji su izabrali andjelski zivot.

(625) I ne misli da je ovo sto kazem neko laskanje ili ulagivanje. Ti dobro znas, sveti oce, da nam je to tudje i da ono sto o tebi ovde kazemo govore i svi ostali. Stoga se nadamo u Gospodu da cemo brzo primiti i celivati tvoje skupocene reci, napisane u knjizi koju ocekujemo i koja ce svim pravim sledbenicima Hristovim posluziti kao pouzdani vodic i kao lestvica koja se pruza sve do nebeskih dveri i uznosi one koji zele da dodju do neba, da bi, citavi i neozledjeni, slobodno prosli mimo duhova zla, i upravitelja tame, i gospodara u vazduhu. Jer, ako je Jakov, jedan obican pastir, imao tako strasno vidjenje na lestvici, koliko tek pastir duhovnih ovaca moze delima i istinom pokazati svima ne samo vidjenje nego i nepogresivo uzlazenje ka Bogu!

Budi mi zdrav u Gospodu, casni oce!

Jovan pozdravlja Jovana

Primio sam tvoje cenjeno pismo, dostojno tvog uzvisenog i bestrasnog zivota, i tvog cistog i smirenog srca, koje si poslao nama nistima i ubogima u vrlinama, pismo koje u stvari predstavlja naredbu i zapovest koja prevazilazi nase moci. Zaista, tebi, samo tebi i tvojoj svetoj dusi prilici da rec pouke i opomene trazis od nas, koji smo toliko neupuceni i neuki, kako u reci tako i u delu. Tvoja svetost nam uvek sluzi za primer smirenoumlja. Uostalom, reci cu i ja sada: kada ne bismo strepili od velike opasnosti kojoj bismo se izlozili zbacujuci sa sebe jaram svete poslusnosti, majke svih vrlina, ne bismo se tako nerazborito upustili u ono sto je iznad nasih sposobnosti. Trebalo bi, divni oce, kada se vec raspitujes o tim stvarima, trebalo bi da se o njima obavestis kod onih koji ih dobro poznaju. Jer, mi se jos nalazimo u razredu onih koji su tek posli u skolu.

Ali, posto bogonosni oci nasi, posveceni u tajne istinitog saznanja, uce da se poslusnost sastoji u tome sto se bez dvoumljenja pokoravamo starijima i onda kada nam narede nesto sto prevazilazi nase snage, i mi prezresmo svoju nesposobnost, pa se pobozno i smerno prihvatismo posla, u strahu da ne zasluzimo vecnu smrt zbog neposlusnosti, a ne zbog toga sto bismo mislili da to tebi nesto koristi ili da cemo time objasniti nesto sto bi ti, sveti oce, znao (628) manje od nas. Uveren sam, naime, ne samo ja vec, mislim, i svi koji zdrav razum imaju, da je oko tvoga razuma cisto od svega zemljanog i da ga ne zamracuje nikakva strast, te da bez ikakve smetnje upire pogled u bozansku svetlost i obasjava se njome.

Pokrenut tako na poslusanje, pristupih izvrsenju tvoga presvetog naloga sa strahom ali i iz ljubavi, kao pametan poslusnik i nekorisni sluga plemenitog zivopisca. Pri svome oskudnom znanju i mucavom izrazavanju jednoliko napisah zive reci samo mastilom. Tebi, pak, nacalnice i predvodnice ucitelja, prepustam da ukrasis i razjasnis ovu knjigu, te da, kao izvrsitelj bozanskih tablica i zakona duhovnog, dopunis ono sto nedostaje.

I ne saljem ja tebi ovaj nas rad (sacuvaj Boze, to bi bio znak krajnje ludosti!), s obzirom da si sposoban u Gospodu ne samo druge nego i nas same da naucis bozanstvenom redu i nauci – nego bogozvanoj obitelji koja se zajedno s nama uci od tebe, o, najbolji medju najboljim uciteljima! Po njihovim molitvama, kao i tvojim, radja se u nama neka nada koja pokriva nase neznanje, te razapinjemo jedro na brodu nasega pera i krmu nase reci predajemo u ruke nasem dobrom satrudniku, sa molbom: ako nekome u ovome delu ista bude od koristi, neka plod toga pripise, kao pametan, nasem plemenitom ucitelju. A nama neka izmoli od Boga nagradu za dobru volju nasu, ne gledajuci na ono sto je napisano (jer je zaista lose i puno svakog neznanja), nego uzimajuci u obzir raspolozenje s kojim se poduhvatismo, kao sto je nagradio i udovicu za leptu od srca prinetu. Gospod uzvraca nagradom ne prema kolicini darova i prinosa, nego po velicini zrtve srazmerno nasim mogucnostima.


NAPOMENE:

  1. Lisenu cak i prirodnog svojstva: prema starim komentatorima, misli se upravo na sposobnost volje – hteti ovo ili ono. Usled potpune poslusnosti i samoodricanja, sveti Jovan kao da vise nije imao ni prirodnu sposobnost htenja i biranja. Ove reci, dakle, ukazuju na najvisi stepen samoodricanja (up. primedbu f u Uvodu Matije Radera, sol. 597, prema sholiji Ilije Kritskog).
  2. Covek sa opstim obrazovanjem: opste (“enciklopedijsko”) obrazovanje toga doba, u koje je ulazila gramatika, poetika, retorika, filosofija, matematika “i svaka vestina i nauka”. Ilija Kritski vidi narocito smirenoumlje svetog Jovana u tome sto se on, tako obrazovan i kulturan, predaje na vaspitanje prostom i neukom coveku, i sto je potom i sam ziveo kao da nikakvog obrazovanja nije imao. Motiv za to Ilija Kritski nalazi u smirenoj misli svetog Jovana da je Bog izabrao ono sto je u svetu ludo da posrami ono sto je mudro (col. 598, u primedbi).
  3. Svakodnevne samrti i klonulosti: po tumacenju Ilije Kritskog, pod tim treba razumeti uninije, tj. stanje klonulosti i camotinje, depresije i izvesnog ogorcenja koje koci svaku dobru delatnost u samom korenu (col.601, primedba n; up. i Recnik na kraju ovog izdanja!).
  4. O pobedi nad osmom strascu: misli se na gordost, koju je sveti Jovan pobedio dostignuvsi najvisi stupanj ociscenja od strasti, tj. bestrasce. Bestrasce se, medjutim, postize poslusnoscu i dolaskom Svetog Duha u dusu (Ilija Kritski, sholija u primedbi r, sol.601-602).
  5. Veseleilo poslusnosti: Veseleilo je bio sin Urije (i Marije, sestre Mojsijeve, iz plemena Judina), koga je Bog izabrao i obdario posebnim talentom da nacini skiniju. Uzima se kao obrazac poslusnosti (up. Izl.31. itd.).
  6. Nije usao u donji (Jerusalim): obicno se misli da je to posledica Mojsijevog maloverja, sto ga je ispoljio kad mu je Gospod naredio da izvede vodu iz stene jednim udarom stapa (up. Broj.20,11).
  7. Onaj novi David: sigurno misli na Isakija, koga gore spominje, jer silinom svog pokajanja Isakije kao da podseca na pokajnika cara Davida.
  8. O istom avi Jovanu: dodatak Kratkom zitiju, koji je po svoj prilici napisao neki anonimni sinajski monah u isto vreme kada je Danilo Raitski pisao Kratko zitije.
%d bloggers like this: