Pouka V – O BRIŽLjIVOM I ISTINSKOM POKAJANjU, O ŽIVOTU SVETIH OSUĐENIKA I O TAMNICI

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka V

O BRIŽLjIVOM I ISTINSKOM POKAJANjU,
O ŽIVOTU SVETIH OSUĐENIKA I O TAMNICI[1]

(764) Pokajanje je obnova krstenja. Pokajanje je zavet s Bogom da ce se voditi jedan novi zivot. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake zelje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kcer nade, i poricanje beznadeznosti. Pokajnik je osudjenik koji nije lisen casti. Pokajanje je pomirenje s Gospodom putem vrsenja dobrih dela, suprotnih predjasnjim gresima. Pokajanje je ociscenje savesti. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka. Pokajnik je covek koji samome sebi izrice kaznu. Pokajanje je jako iznuravanje stomaka i sibanje duse silnim osecanjem.

Skupite se i pridjite, dodjite i cujte, i reci cu vam nesto! Svi vi koji ste Boga naljutili, skupite se i vidite sta mi je Bog pokazao radi nazidanja duse moje! Na prvo mesto stavicemo izlaganje o prezrenim podviznicima, dostojnim svakog postovanja. Cujmo, zapamtimo i ucinimo ono sto ti ljudi cine, svi mi koji smo god pali u kakav neprikladan greh. Ustanite i stojte, vi koji ste oboreni gresima. Obratite paznju, braco moja, na ovu moju pouku. Nagnite uho svoje, vi koji hocete da se ponovo pomirite s Bogom istinskim obracanjem.

Mnogo sam slusao o jednom uzvisenom i neobicnom podvigu i smirenju onih sto zive u posebnom manastiru, zvanom Tamnica, koji se nalazio pod upravom pomenutog onog svetilnika nad svim svetilima. I dok sam se jos nalazio u njegovom manastiru, zamolih pravednika za odobrenje da posetim tu izdvojenu obitelj. Ne zeleci nicim da rastuzi moju nemocnu dusu, veliki mi dade dozvolu.

Kada sam prispeo u manastir pokajnika, tj. pravu zemlju (765) placucih, video sam zaista (ako nije drsko reci) ono sto oko nemarna coveka ne vide, i uho lakomislenoga ne primi, i na srce lenoga ne dodje (up. 1.Kor.2,9) – dela i reci koji su u stanju da pobede cak i samoga Boga, zivot i podvige koji smesta izazivaju Bozije covekoljublje.

Medju tim krivcima bez krivice, video sam neke kako po svu noc, do ranog jutra, stoje pod vedrim nebom, ne pomerajuci noge. San ih snagom prirode zalosno obara, ali oni i pored toga ne daju sebi ni najmanjeg odmora, nego prekorevaju sami sebe i rasanjuju se uvredama i grdnjom. Drugi su ukoceno gledali u nebo, i uz ridanje i vapaje odande dozivali pomoc. Neki su stajali na molitvi, vezavsi sebi ruke na ledjima kao da su osudjenici, smracena pogleda uprtog u zemlju, smatrajuci se nedostojnima da gledaju u nebo, niti da kazu stogod, niti da puste glasa od sebe, niti da se mole Bogu.

Veoma muceni svojim tuznim mislima i grizom savesti, ne nalazeci ni kako ili odakle da pocnu molitvu, oni su, ispunjeni mrakom i tananim ocajanjem, samo zbunjenu dusu i zanemeli um predstavljali Bogu. Neki su sedeli na zemlji, na vreci i pepelu, sakrivajuci lice medju kolena, i udarajuci celom o tle. Drugi su se stalno tukli u prsa, pozivajuci svoju dusu i svoj raniji zivot da se vrate.

Jedni su medju njima natapali zemlju suzama. A drugi su, ne mogavsi ni da placu, sami sebe tukli. Jedni su naricali nad svojom dusom kao da je mrtva, ne moguci da podnesu patnju u svome srcu. Drugi bi u sebi zaurlali, ali im se glas zamrzavao na usnama. Ponekad bi, kada se vec ne bi mogli savaladati, iznenada kriknuli.

Video sam tamo neke koji su od silne tuge bili kao van sebe, neke koji su postali gluhi i nemi od svoje nesrece, potpuno smraceni i kao neosetljivi za sve sto se odnosi na ovaj zivot. Oni su umom sisli u bezdan smirenja i ognjem svoga bola isusili suze u svojim ocima. Drugi su sedeli zamisljeni, saginjuci se k zemlji i klimajuci stalno glavom, te kao lavovi rikali iz dubine srca i noktima grebli tle pod sobom.

Neki su medju njima, puni nade, trazili i molili za potpuni oprostaj; a drugi su se u svome beskrajnom smirenju smatrali nedostojnima oprostaja, i govorili s tugom da se ne mogu opravdati pred Bogom. Neki su, pak, preklinjali (768) Gospoda da ovde budu kaznjeni a tamo pomilovani; drugi su, muceni teskom grizom savesti, od svega srca molili Gospoda da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji, govoreci: “To bi nam bilo dovoljno” [2].

Video sam tamo duse toliko ponizne i skrusene, i tako pritisnute tezinom grehovnog bremena, da bi i sam kamen mogli razneziti svojim recima i vapajima upucenim Bogu. Jer, lezeci nicice na zemlji, oni govorahu: “Znamo, znamo da smo zasluzili svaku kaznu i muku, i to je pravedno: cak i kada bismo svu vaseljenu pozvali da place s nama, ne bismo imali dovoljno da otplatimo nase ogromne dugove. No, samo jedno trazimo, samo jedno molimo i preklinjemo: Da nas u jarosti svojoj ne okrivis, niti da nas u gnevu svom kaznis (Ps.6,2)! Za nas je dovoljno da se oslobodimo od velike Tvoje pretnje i tajnih muka koje se ne mogu imenovati. Traziti potpuni oprostaj – ne usudjujemo se. Kako bismo i mogli da ga trazimo, kad ne odrzasmo svoje obecanje, vec ga narusismo i pored toga sto smo vec osetili Tvoje covekoljublje i dobili oprostaj za svoje grehe?!”

Tamo se moglo videti prakticno ostvarenje Davidovih reci: mogli su se videti namuceni ljudi, savijeni do kraja svog zivota, koji po ceo dan idu tuzni (up. Ps.37,7), sa usmrdelim i zagnojenim ranama po telu, za koje se i ne brinu; ljudi koji zaboravljaju da jedu hleb svoj, a vodu sa suzama piju pomesanu, te prah i pepeo umesto hleba jedu; ljudi kojima je koza prilepljena uz kost, isuseni kao seno (Ps.101,5; 10; 12).

Medju njima se nista drugo nije moglo cuti osim: “Jao, jao! Avaj, avaj! Pravo je, pravo! Postedi, postedi, Gospode!” Neki govorahu: “Smiluj se, smiluj!”, a drugi jos zalosnije: “Oprosti, Gospode, oprosti ako je moguce!” Medju njima su se mogli videti jezici zapaljeni i isplazeni kao u pasa. Jedni su kaznjavali sebe vrucinom, a drugi hladnocom. Neki bi okusili malo vode pa odmah prestajali da piju, tek da ne umru od zedji; drugi bi okusili malo hleba, pa bi ga rukom bacali daleko od sebe, govoreci da su nedostojni ljudske hrane, posto su cinili stvari koje cine zivotinje.

Gde bi se kod njih mogao primetiti smeh, gde praznoslovlje, gde ljutina, gde gnev? (Oni nisu znali da gnev uopste i postoji u ljudima, buduci da je plac u njima potpuno unistio svako osecanje ljutnje). Gde se kod njih moglo primetiti odgovaranje, gde praznik, gde bestidan jezik, gde negovanje tela, gde makar trag slavoljublja, gde racunanje na raskos, gde pomisao na vino, gde kusanje voca, gde spremanje hrane, gde nasladjivanje grla? Briga o svemu tome u sadasnjem zivotu iz njih je potpuno iscezla.

Gde bi se medju njima moglo sresti staranje o bilo cemu zemaljskom, gde osudjivanje bilo kog coveka? Nigde! Takve stalno bejahu njihove reci i vapaji Gospodu. Jedni se snazno lupahu u grudi, kao da stoje pred nebeskim dverima, i govorahu Bogu: “Otvori nam, Sudijo, otvori nam, jer smo ih gresima zatvorili pred sobom! Otvori nam!” A drugi govorahu: Pokazi nam lice svoje i bicemo spaseni (Ps.79,20). Drugi, opet: Pokazi se nesrecnima sto sede u tami i senci smrti (Lk.1,79). Neki, pak: Neka nas sto pre sustignu milosti Tvoje, Gospode, jer smo izgubljeni i ocajni, i osirotesmo veoma (Ps.78,8).

Jedni govorahu: “Hoce li nam se uopste Gospod pokazati?” A drugi: Da li predje dusa nasa nemirnu vodu grehova (Ps. 123,5). Neki, opet: “Hoce li se Gospod najzad smilovati na nas? Hocemo li ga cuti gde kaze nama koji smo sputani vezama nerazresivim: “Izidjite!” – i onima u adu pokajanja: “Oprosteno vam je?!” Da li je jauk nas dospeo do usiju Gospodnjih?” Svi su oni vecito imali pred ocima smrt, i govorili: “Sta ce biti s nama? Kakva ce biti presuda? Kakav ce nam kraj biti? Hoce li nas pozvati natrag? Ima li oprostaja za mracne, jadne, osudjene? Da li je moljenje nase stiglo pred Gospoda, ili je, po pravdi, odbijeno, na nase ponizenje i sramotu? Ako li je stiglo, koliko ga je blagonaklonim ucinilo, s kakvim uspehom, s kolikom koriscu, s kakvim dejstvom? Jer, ono od necistih usta i telesa bi upuceno, i nema veliku vrednost. Da li je u potpunosti, ili samo delimicno, umirilo Sudiju, makar za polovinu [nasega duga]? Jer, zaista su velike te rane, i njihovo lecenje iziskuje mnogo znoja i truda. Da li nam se priblizise cuvari nasi [tj. andjeli], ili se jos nalaze daleko od nas? Jer, dok nam se oni ne priblize svaki je nas trud beskoristan i uzaludan. Molitva nasa nema snage da se slobodno obrati Bogu, niti krila cistote na kojima bi uzletela ka Gospodu, sem ako se andjeli nasi ne priblize k nama, ne uzmu je i ne prinesu Gospodu”. Ponavljajuci cesto ove reci, govorili su sa nedoumicom jedan drugome: “Da li uopste napredujemo, braco, dobijamo li ono sto trazimo, prima li nas Gospod, otvara li nam dveri milosrdja?” A drugi su na to odgovarali: “Ko zna (kao sto rekose braca nasa Ninevljani), nece li se jos predomisliti Gospod (Jona 3,9), i izbaviti nas makar od one najvece kazne! Mi cemo, u svakom slucaju, uciniti sto je do nas. I ako otvori – dobro je i lepo! Ako ne – neka je i tada blagosloven Gospod Bog, koji ih je pred nama pravedno zatvorio! Ipak, nastavicemo da kucamo i dalje, do kraja zivota svog. Mozda ce nam otvoriti zbog velike nase drskosti”.

Zato su i podstrekavali jedan drugoga, govoreci: “Potrcimo, braco, potrcimo! Potrebno je da trcimo, jer zaostadosmo za lepim nasim drustvom. Trcimo ne stedeci ovo prljavo i slabo telo, nego ga umrtvimo kao sto i ono nas ubi, kako su cinili i oni blazeni krivci koji su pre nas bili ovde”.

(772) Kod njih su se mogla videti kolena usahnula od mnogobrojnih metanija; oci zamagljene i upale negde u dubinu lobanje, bez trepavica; obrazi izranavljeni i upaljeni od obilnog prolivanja vrelih suza; lica uvenula i bleda, koja se ni po cemu ne razlikuju od mrtvaca; prsa bolna od udaraca u grudi. Gde tamo bese spremanje postelje, gde ciscenje ili krpljenje odece? U svih je odeca bila pocepana i prljava, pokrivena vasima. Sta je prema tome stradanje besomucenih, sta patnja onih koji nad mrtvima placu, sta muke onih koji se nalaze u progonstvu, ili onih sto su osudjeni zbog ubistva? Zaista, prinudno mucenje i kazna svih tih ljudi nije nista prema dobrovoljnom stradanju ovih svetih pokajnika.

I nemojte pomisliti da pricamo bajke, molim vas, braco! Cesto su molili onog velikog sudiju (mislim pastira, tog andjela medju ljudima) i ubedjivali ga da im stavi gvozdje i okove na ruke i na vrat, a noge da im sapne u klade kao kaznjenim robovima, i da ih ne oslobodi sve dok ih grob ne primi. Uostalom, neki ni grob nisu hteli.

Ne, ne mogu da zatajim ni ovo zaista dostojno smilovanja smirenje tih blazenih ljudi, i njihovu skrusenu ljubav i pokajanje: kada je neko od tih divnih gradjana zemlje pokajanja imao da ide Gospodu, kako bi se pojavio na Njegovom nepodmitljivom Sudu, i kada bi osetio da mu se blizi kraj, preko nastojatelja bi molio i zaklinjao velikog avu (tj. oca) da ga ne udostoji ljudskoga groba, vec da ga kao mrcinu baci u reku ili u polje, zverima. Svetilnik rasudjivanja bi to cesto i uslisio, zapovedivsi da ih iznesu bez ikakvog opela ili pocasti.

No, kakav se strasan i zalostan prizor ukazivao pri njihovom poslednjem casu! Jer, kada bi osudjenici osetili da se neko od njih pre ostalih sprema da umre, okruzivali bi ga dok je jos pri svesti, pa bi gorko placuci na najzalosniji nacin i tuznim glasom, klimajuci glavom, zapitkivali umiruceg. Plamteci saosecanjem k njemu, govorahu: “Sta je, brate i saosudjenice? Kako je? Sta kazes? Cemu se nadas? Sta mislis? Jesi li postigao ono sto si sa mukom trazio, ili ne? Jesi li otvorio vrata milosrdja, ili si jos kriv? Jesi li postigao cilj, ili ne? Da li si primio neku potvrdu o svome spasenju, ili ti je nada jos nesigurna? Jesi li dobio slobodu, ili se tvoja misao jos koleba i dvoumi? Da li si u srcu osetio neko prosvecenje, ili ti je srce jos pokriveno mrakom i sramotom? Da li ti se javio neki glas, koji bi u tebi govorio: Eto, postao si zdrav (Jn.5,14), ili: Oprastaju ti se gresi tvoji (Mt.9,2), ili: Vera tvoja spasla te je (Lk.18,42); ili, pak, i dalje slusas onaj glas koji govori: Neka se vrate gresnici u (773) ad (Ps.9,18), i: Svezite mu ruke i noge (Mt. 22,13), i: Neka se ukloni bezboznik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,1)? Sta kazes, prosto, brate? Reci nam, preklinjemo te, da i mi znamo sta nas ceka! Jer, tvoje je vreme zakljuceno, i drugoga vec neces imati do veka”.

Na to su neki od samrtnika odgovarali: Blagosloven Gospod koji ne odbi molitvu moju i milost svoju od mene. (Ps.65,20). A drugi, opet: Blagosloven Gospod koji nas ne dade kao plen zubima njihovim (Ps.123,6). A neki sa bolom govorahu: “Da li nam dusa prodje uskolebanu vodu duhova u vazduhu?” A govorili su tako zato jos nisu imali slobodu, nego su izdaleka gledali ono sto se zbiva na tom sudjenju. A drugi su s jos vise bola odgovarali i govorili: “Tesko dusi koja ne sacuva svoj zavet besprekornim. U ovaj, i samo ovaj cas ona ce videti sta joj se sprema”.

A ja, gledajuci i slusajuci sve to medju njima, umalo da ne padoh u ocajanje, poznajuci svoju ravnodusnost i poredeci je sa njihovim stradanjem.

Pa, kakvo je jos bilo uredjenje samoga tog mesta, kakvi uslovi za stanovanje! Sve mracno, sve smradno, sve prljavo i zapusteno! To mesto je s pravom i nazvano Tamnicom i zatvorom za izdrzavanje osude. Samim svojim izgledom, ono je najbolji ucitelj pokajanja i placa. Ipak, ono sto je za druge nezgodno i neprijatno, jeste zgodno i sasvim prihvatljivo za one koji su pali sa visina vrline i duhovnog bogatstva. Jer, kada se lisi predjasnje smelosti pred Bogom, kad izgubi nadu da ce postici bestrasce i slomije pecat nevinosti, kada dopusti da njena riznica blagodati bude opljackana i kada se otudji od bozanske utehe, kad zakon Boziji narusi i ugasi lepi plamen dusevnih suza – uznemiravana i bolno probadana secanjem na sve, dusa ne samo sto se svim srcem predaje spomenutim mukama, nego se trudi da i samu sebe pobozno unisti podvigom, ukoliko se samo u njoj zadrzao makar i trag od iskre ljubavi ili straha Gospodnjeg.

Zaista, takvi su bili ovi blazeni. Jer, razmisljajuci o tome i secajuci se visine sa koje su pali, oni govorahu: Setimo se starih dana (Ps.142,5) i onog plamena nase revnosti! Drugi su dozivali Boga: Gde su milosti Tvoje negdasnje, Gospode, koje si pokazao dusi nasoj u istini Tvojoj? Obrati paznju na poszenje i muku slugu Tvojih (Ps.88, 50, 51); i drugi: Ko ce me naciniti onakvim kakav sam bio pre, kada me cuvase Bog, kada je blistao svecnjak svetlosti Njegove nad glavom srca mog (Jov 29, 2)?

I kako bi im u secanje dolazile njihove predjasnje vrline, tako bi pocinjali plakati kao mala deca, (776) i govoriti: “Gde je cistota molitve, gde njena smelost, gde su slatke suze namesto gorkih, gde nada savrsene nevinosti i ociscenja, gde ocekivanje blazenog bestrasca, gde poverenje u pastira, gde blagotvorno dejstvo njegove molitve u nama? Sve to propade, i kao da nikad nije postojalo – isceze; kao da ga nikad nije ni bilo – prodje i nestade!…” Govoreci tako i placuci, neki se moljahu da polude; drugi preklinjahu Gospoda da ih spopadne sveta bolest [tj. padavica]; neki su zeleli da budu liseni vida te da tako izazovu sazaljenje kod ljudi; a drugi, da postanu oduzeti, samo da ne budu podvrgnuti vecnim mukama. A ja, o prijatelji moji, zaboravih na sebe gledajuci njihov plac. Bio sam sav van sebe, ne moguci da se uzdrzim.

No, da se vratimo na stvar!

Posto sam, dakle, proveo u Tamnici oko trideset dana, i ne mogavsi vise da izdrzim, vratih se u veliko opstezice, velikome ocu. A on, svemudri, videvsi da sam se sav promenio, kao da nisam pri sebi, oseti u cemu je razlog moje promene, i rece: “Sta je, oce Jovane? Jesi li video podvige tih jadnika?” A ja rekoh: “Video sam, oce, i zadivio sam se, pa sam odao priznanje palim i placucima vise nego onima koji nisu pali i ne placu nad sobom. Jer, kroz svoj pad oni vaskrnuse takvim vaskrsenjem, da im nikakva opasnost vise ne preti”. A on rece: “Zaista je tako”, pa mi nelaznim ustima svojim isprica sledece:

“Pre deset godina,- kaze,- imao sam ovde brata veoma revnosna i vredna, i to tako revnosna, da sam, videci ga kako gori duhom, drhtao u strahu od zavisti djavola, tj. da se u svome brzom napredovanju nekako ne spotakne o kamen, sto se cesto dogadja onima koji zurno koracaju. Tako se i dogodilo. Kasno uvece, dolazi on k meni i pokazuje obnazenu ranu. Veoma uznemiren, trazeci lek, moli da mu se rana spali. Videci da lekar hoce da primeni ne sasvim ostar zahvat, jer bese dostojan samilosti, on se baci na zemlju, uhvati se za noge lekara, zali ih obilnim suzama i zatrazi da bude osudjen na Tamnicu, koju si video: “Nemoguce mi je,- jaukase on,- da ne odem tamo!” Najzad i uspeva da ubedi lekara da svoje milosrdje pretvori u strogost, sto se od obolelih zaista retko moze ocekivati. On odmah hita ka tim pokajnicima i postaje njihov drug i sapatnik. Ranjen u srce tugom ljubavi Bozije, kao macem, osmog dana ode ka Gospodu, trazeci da ga ne sahranjuju. No, ja ga prenesoh ovamo i sahranih ga sa ocima kao dostojnog takve pocasti. Jer, posto je izdrzao nedelju dana kao rob, on je osmog dana bio razresen kao slobodan. A neko je tacno doznao da se on od prljavih i bednih mojih nogu nije podigao pre no sto je Boga umilostivio. Nije ni cudo: primivsi u srce veru one bludnice (up. Lk.7,36 i d.), on sa istim takvim pouzdanjem obli (777) suzama moje smirene noge. Sve je moguce onome koji veruje, rekao je Gospod (Mk.9,23). Ja sam video neciste duse koje su prosto pomahnitale od telesnih pozuda; pokajavsi se, one su svoju necistu ljubav pretvorile u strasnu ljubav prema Gospodu, i ne mareci vise ni za kakav strah, nenasito se predale ljubavi Bozijoj. Zbog toga i Gospod ne kaze da se celomudrena bludnica plasila, vec da je volela mnogo (Lk.7,47), te da je zato i bila u stanju da ljubavlju lako odbije ljubav”.

Znam, braco moja divna, da ce podvizi o kojima sam pripovedao jednima izgledati neverovatni, drugima takvi da prevazilaze nadu, trecima, opet, da bacaju u ocajanje. No, hrabar covek, kada cuje za takve podvige, dirnut u srce, ustaje i odlazi sa strelom plamene revnosti u dusi. Onaj koji je slabiji od njega, upoznaje svoju nemoc, i prekorevajuci samoga sebe odmah stice smirenoumlje, te polazi za prvim, samo ne znam da li ga moze i stici. A covek len neka se i ne dotice toga sto je ovde izneto, da ne bi pao u ocajanje i upropastio i ono sto cini. Jer, tada bi se na njemu ispunila jevandjelska izreka: Od onoga koji nema revnosti, i sto ima uzece se od njega (Mt.25, 29).

Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne mozemo izvuci na drugi nacin do da se spustimo u dubinu pokajnicke smirenosti. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griza savesti onih koji jos grese; a drugo je, opet, blazena i bogata smirenost koja po dejstvu Bozijem ulazi u savrsene. Mi necemo ni pokusavati da recima objasnimo u cemu je sustina ove trece vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika cesto tiranski muci i one koji placu zbog svojih grehova.

Nije ni cudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna dusa nije u stanju da shvati kakvi se gresi dogadjaju s nama zbog naseg nehata, kakvi po promisliteljskom bozanskom napustanju, a kakvi zbog toga sto se Bog od nas odvraca. Uostalom, neko mi je i to pricao: kada nam se to desi po promislu Bozijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeci pred nas za vreme molitve nase i podsecajuci nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoce da nas odvrati od moljenja.

Nemoj se plasiti ni kada svaki dan padas, i nemoj prestati da se molis, vec stoj hrabro. Andjeo koji te cuva, bez sumnje, odace priznanje tvome trpljenju. Dok je jos sveza i zapaljenja, rana se lako leci; no zastarele, nelecene i zapustene rane se tesko lece: da bi se iscelile, potrebno je vec mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane s vremenom postaju i neizlecive. Ali, Bogu je sve moguce (up. Mt.19,26). Pre nego sto padnemo u greh, demoni nam govore da (780) je Bog covekoljubiv. A posto padnemo, oni ga predstavljaju prestrogim. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreski: “Samo to i to nemoj ti da ucinis, a ovo – pa to nije nista!” Cesto su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stisavali.

Covek koji istinski polaze racuna svojoj savesti, smatra izgubljenim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar ucinio tog dana ne znam kakva dobra dela.

Neka niko od onih sto placu ne ocekuje da ce u casu svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprosteno: ono sto nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprosteno, da se odmorim pre no sto odem odavde bez potvrde da mi je oprosteno (Ps.38,14).

Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost – i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je!

Oni koji zive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Narocito ne onu prvu. Uostalom, oni koji cine milostinju ce u casu svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje.

Onaj koji place nad sobom, ne vidi plac, i pad, i grizu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, jos vise se na nju razjari i od bola sto ga oseca u rani laje bez prestanka.

Pazimo da savest nasa nije prestala da nas grize usled toga sto se, na izvestan nacin, umorila, a ne usled cistote nase. Znak razresenja od greha je u tome sto covek uvek smatra sebe duznikom.

Nema niceg ravnog Bozijoj milosti. Nema nicega veceg od nje. Zato onaj koji ocajava – vrsi samoubistvo.

Znak priljeznog pokajanja je u tome sto covek smatra da zasluzuje svaku vidljivu i nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa cak i nesto teze.

Posto je video Boga u kupini, Mojsije se ponovo vratio u Egipat, tj. u sumrak, da pravi crep, mozda duhovnog faraona. Ali, opet se vraca kupini, i ne samo kupini nego i Gori. Ko razume ovu pouku, nikada ne ocajava zbog sebe. Veliki Jov pada u bedu, no zatim postaje dvostruko bogatiji nego pre.

Padovi lenjivih posle stupanja u monastvo jesu vrlo teski, jer im oduzimaju nadu da ce dostici bestrasce i usadjuju u njih misao da je za blazenstvo dovoljno tek ustati iz jame. Pazi, mi se nikako ne vracamo onim putem kojim smo zalutali, nego drugim, kracim.

Video sam dvojicu monaha koji su na isti nacin i u isto vreme gredili ka Gospodu. Jedan je od njih bio star, i prednjacio u podvizima. Drugi je bio ucenik. Pa ipak, ucenik pretrca stazu brze od starca i stize prvi do grobnice smirenja (Jn.20, 4).

Svi, a narocito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuce bolest bezboznog Origena [3]. Njegovo pogano ucenje o Bozijem covekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uzivanja. U pouci mojoj, a najvise u pokajanju mome, razgoreva se oganj molitve, koji spaljuje sumu greha (Ps.38,4). Neka ti obelezje, obrazac, uzor i primer pokajanja budu gore spomenuti sveti osudjenici pa ti celoga zivota nece biti potrebna nikakva knjiga, dok te ne (781) obasja Hristos, Sin Boziji i Bog, u vaskrsenju istinskog pokajanja. Amin.

Na petu stepenicu popeo si se, pokajnice, jer si pokajanjem ocistio pet cula. Preuzimanjem na sebe dobrovoljnih muka, izbegao si vecne muke.


NAPOMENE:

  1. Tamnica: o identitetu toga manastira up. Pouku IV, primedbu 2). Sa svojim povrsnim i bledim osecanjem greha, savremeni covek nije u stanju da shvati natcovecanske podvige cudnih pokajnika Tamnice. Medjutim, objasnjenje lezi upravo u tome: u potpuno bogoceznjivoj savesti, svaki greh postaje uzasna stvarnost bogoostavljenosti. I nikakav podvig vise nije tezak ako se njime vaspostavlja jedinstvo sa Bogom, naruseno grehom. U tome svom beskrajno snaznom osecanju gresnosti, u toj svojoj neutoljivoj zudnji za svetim, bozanski lepim zivotom duha, tivaidski pokajnik je velika opomena laodikijski mlakome Hriscaninu, a posebno monahu XX veka. Treba se ozbiljno zamisliti nad tim
  2. Da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji: u svome bezmernom Sirenju, kanopski pokajnik kao da previdja jednu duhovnu cinjenicu: ko je van Carstva, nalazi se u mukama, jer nema sredine izmedju vrline i zla (up. Shol. 7, sol. 784 D).
  3. Bolest bezboznog Origena: Origen (185-254), veliki pisac, rodom Egipcanin, ucenik Pantena i Klimenta Aleksandrijskog. Veoma darovit iz malena, Origen jos u ranoj mladosti drzi predavanja u aleksandrijskoj katihetskoj skoli, a zatim u Kesariji Palestinskoj. Bio je pod jakim uticajem neoplatonizma i klasicne filosofije uopste, te je zastupao izvesne stvavove koje je Crkva kasvije proglasila za jeres i osudila (konacno na V Vaseljenskom saboru, 553, sto potvrdjuju i sledeci vaseljenski sabori). Narocito je poznato njegovo ucenje o apokatastazi, tj. o uspostavljanju prvobitnog stanja, prema kome svet nuzno prolazi kroz zlo kao privremenu fazu svog vecito kruznog kretanja. Sada zao, sav svet ce ponovo postati dobar, Cak ce i zli dusi, a kamoli tek zli ljudi, biti vraceni u jedinstvo sa Bogom i tako spaseni, po nuznosti samoga kruznog kretanja kozmosa. Otuda je ovo ucenje moglo posluziti kao izgovor za zivot u gresima i nepokajanju, pa su mu zato najveci protivnici i bili monasi, kao god sto su mu monasi bivali i najvatreniji pobornici. U Egiptu i na Sinaju, borba oko Origenovih ideja izmedju origenista i protivorigenista bila je veoma zestoka, dostigavsi svoj vrhunac sa proterivanjem origenistickih monaha iz Egipta, 401. godine.
Published in: on Studeni 20, 2008 at 7:26 am  Komentari isključeni za Pouka V – O BRIŽLjIVOM I ISTINSKOM POKAJANjU, O ŽIVOTU SVETIH OSUĐENIKA I O TAMNICI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: