Pouka IV – O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka IV

O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI

(677) Sada je na redu izlaganje o borcima i atletama Hristovim: svakome plodu prethodi cvet, a svakoj poslusnosti – tudjinovanje, bez obzira da li se poslusnost izrazava samo telom ili voljom. Ovim dvema vrlinama, kao na zlatnim krilima, sveta [dusa] brzo uzlece na nebo. Mozda je o njoj onaj duhonosac pevao: Ko ce mi dati krila kao u goluba, da poletim kroz delanje, i da pocinem (Ps.54,7) u sagledavanju i smirenosti?

Necemo propustiti, ako je po volji, da otkrijemo i sam nacin borbe ovih hrabrih ratnika, tj. kako drze stit vere u Boga i svog duhovnog rukovoditelja, i kako njime odbijaju, da tako kazemo, svaku pomisao na neverstvo duhovnom ocu i odseljenje na drugo mesto. Otkricemo i to, kako ti duhovni ratnici ubijaju svaku licnu zelju koja im se priblizava, masuci stalno duhovnim macem, i kako, odeveni u gvozdeni oklop krotosti i poslusnosti, odbijaju svaku pogrdu i uvredu, i uopste svaku strelu. Molitveni pokrov duhovnog oca sluzi im kao spasonosni slem. Oni stoje ne sasvim sastavljenih nogu: jedna im je uvek spremna za sluzenje, a druga (680) je nepomicno na molitvi.

Poslusnost je potpuno odricanje od svoje duse, koje se ispoljava u telesnim dejstvima; ili obratno: poslusnost je umrtvljenje udova pri zivom razumu. Poslusnost je vrsenje duznosti bez ispitivanja. To je dobrovoljna smrt, zivot bez radoznalosti, bez brige za opasnosti, nepripremljena odbrana pred Bogom, odsustvo straha od smrti, bezopasna plovidba, hodanje u snu. Poslusnost je grob volje, a uskrsnuce smirenja. Kao da je mrtav, poslusnik ne odgovara niti razmislja, bilo da se radi o dobrim stvarima ili o necemu sto izgleda zlo, jer ce za sve odgovarati onaj koji je pobozno umrtvio njegovu dusu. Poslusnost je odustajanje od rasudjivanja pri bogatstvu rasudjivanja.

Pocetak umrtvljavanja, bilo da se radi o volji ili o nasim udima, jeste mucan; sredina je ponekad teska, a ponekad nije; a kraj je potpuna neosetljivost za bol i odsustvo svakog mucnog osecanja. Ovaj blazeni zivi mrtvac oseti tugu i bol u srcu samo kad vidi sebe da vrsi svoju volju, jer on se i plasi jedino odgovornosti za sopstveni sud.

Vi koji se spremate za popriste duhovnog ispovednistva; vi koji hocete da na svoj vrat stavite jaram Hristov; vi koji od sada nastojite da sopstveno breme prebacite na tudja pleca; vi koji se zurite da dragovoljno, sami sebe prodate u ropstvo, da biste u zamenu dobili pravu slobodu; vi koji plivate podrzavani rukama drugih, kako biste presli preko ove beskrajne pucine – znajte da ste krocili na put kratak i kamenit, na kome vreba samo jedna zabluda koja se zove samovolja. Onaj koji se samovolje potpuno odrekao, cak i u stvarima koje mu izgledaju dobre, duhovne, bogougodne, stigao je na cilj pre nego sto je i koraknuo. Jer, poslusnost je neverovanje sebi u svakome dobru, do kraja zivota.

Pre nego sto, pokrenuti smirenoumljem, ushtemo da sagnemo glavu i da svoje spasenje u Gospodu potpuno poverimo drugome, te pre nego sto stupimo na podvig, ukoliko posedujemo iole pronicljivosti i razboritosti, mi treba da prosudimo, ispitamo i (da se tako izrazim) iskusamo svog duhovnog krmanosa, kako ne bismo dopali u ruke mornara umesto krmanosa, bolesnika umesto lekara, strasnika umesto bestrasnika, i kako se, umesto u pristanistu, ne bismo nasli na pucini, te – pretrpeli brodolom. No, kada vec udjemo na to popriste blagocasca i pokornosti, ne smemo ni za sto vise suditi nasem dobrom nastavniku, makar u njemu, kao coveku, mozda i videli izvesne male pogreske. Inace, sudeci, nikakvu korist od potcinjavanja necemo imati.

Ko god hoce da ostane nepokolebljiv u svome poverenju prema duhovnom ocu, obavezno treba da u stalnoj uspomeni neizbrisivo u srcu svom cuva njegove vrline, kako bi (tom uspomenom) zapusio usta demonima kad u njega stane sejati (681) nepoverenje prema njemu. Srazmerno povecanju poverenja u srcu, i samo telo postaje marljivije u vrsenju svoje sluzbe. A kad se spotakne o kamen nepoverenja, pade! Jer, svakako, sve sto nije od vere – greh je (Rim. 14,23).

Od pomisli koja ti predlaze da ispitas ili osudis svog duhovnog oca, odskoci kao od bluda. Toj zmiji uopste ne daj ni najmanje slobode, ni mesta, ni pristupa, ni pocetka. Vikni na guju: “Varalice jedna! Nisam ja nad svojim ocem, vec je on nada mnom dobio pravo sudjenja. Nisam ja njemu, vec je on meni postavljen za sudiju”.

Oci pojanje Psalama odredjuju kao oruzje, molitvu kao bedem, a neporocne suze kao umivaonik. Blazenu poslusnost, pak, shvataju kao ispovedanje, bez kojeg niko od strasnika nece videti Gospoda [1].

Poslusnik samome sebi izrice presudu: ako se savrseno pokorava radi Gospoda, oslobadja se od sopstvene krivice cak i kada ne misli da je savrseno poslusan; no ako u bilo cemu izvrsi svoju volju, sam snosi odgovornost cak i kad misli da je poslusan. Uostalom, bilo bi korisno da duhovnik ne prestane da ga kori. Ako bi i on zacutao, ja ne bih znao sta jos o tome da kazem.

Oni koji se u svojoj prostodusnosti pokoravaju radi Gospoda srecno stizu na cilj svog puta, jer ne navlace na sebe lukavstvo demona time sto bi kritikovali duhovnika.

Pre svega, ispovedimo se nasem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo sto se ne pogorsavaju nego se lakse i lece.

Po dolasku u opstezice dobrog sudije i pastira [2], prisustvovao sam jednom strasnom sudjenju.

Dogodilo se, naime, dok sam se tamo nalazio, da je neki razbojnik dosao da se posveti monaskom zivotu. Onaj odlicni pastir i lekar zapovedi da razbojnik sedam dana uziva potpuni odmor, te da samo gleda kako se u toj obitelji zivi. Kada je tih sedam dana proslo, pastir ga pozva nasamo i upita, da li mu se svidja da zivi s njima. I posto vide da se on sasvim iskreno slozio s tim, ponovo ga upita, sta je gresno pocinio u svetu. Razbojnik odmah, do tancina, ispovedi sve. Videci to, pastir mu, zeleci da ga iskusa, rece: “Hocu da to ispovedis javno, pred citavim bratstvom”. A ovaj, istinski omrznuvsi svoj greh i prezrev svaki stid, obeca ne kolebajuci se, i rece: “Ako hoces, i posred grada Aleksandrije!”.

Tad pastir sabra u crkvu sve svoje ovce, njih tri stotine trideset, i za vreme bozanstvene liturgije (bese nedelja), (684) a posle citanja Jevandjelja, naredi da se uvede taj neporocni osudjenik, kojeg su, sa rukama vezanim pozadi, odevena u vrecu od dlake i posuta po glavi pepelom, neka braca vukla i s vremena na vreme udarala. Pred tim prizorom, svi su ustuknuli i smesta briznuli u plac, jer niko nije znao sta se u stvari desava. I kad se razbojnik priblizi crkvenim dverima, povika k njemu ona svestena i covekoljubiva glava gromkim glasom: “Stoj! Nedostojan si da udjes ovamo!” Uplasen glasom pastira koji mu je dolazio iz oltara (jer mu se ucinilo, kako nas posle pod zakletvom uveravase, da cuje grom, a ne glas ljudski), razbojnik u taj mah pade nicice, tresuci se od straha sav smeten. Dok je lezao tako na zemlji i kropio tle suzama, ponovo mu naredi cudesni lekar (koji to sve cinjase za njegovo spasenje, pokazujuci svima kako se spasava i sta je to delatna smirenost), da pred svima podrobno kaze sve sta je pocinio. I on s trepetom ispovedi, jedan po jedan, sve svoje grehe, sablaznjive i za uho: ne samo prirodne i protivprirodne telesne grehe, sa ljudskim bicima i sa zivotinjama, nego cak i vracanja, ubistva i druge zlocine o kojima nije red ni slusati ni pisati. Odmah posle te ispovesti, naredi pastir da se razbojnik postrize i primi u bratstvo.

Diveci se mudrosti ovog prepodobnog, ja ga nasamo upitah, radi cega je upotrebio jedan tako neobican nacin lecenja. A pravi lekar rece: “Iz dva razloga: prvo, da samog pokajnika putem sadasnje sramote izbavim od buduce. To se i zbilo, jer on ne ustade sa poda, brate Jovane, dok nije dobio oprostaj svih grehova. Ne sumnjaj u to. Jedan brat, koji se tu nalazio, uveravao me, govoreci: “Videh nekog strasnog coveka gde drzi ispisanu hartiju i pero. I kako bi koji greh pokajnik izgovorio, on bi ga perom odmah precrtao”. A i pravo je: Rekoh, ispovedicu bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio nevaljalstvo srca moga (Ps.31,5). A drugo, hteo sam time da pobudim na ispovedanje one koji u manastiru ne ispovedaju sve grehe, buduci da bez ispovedanja niko nece dobiti oprostaj”.

Video sam kod tog nezaboravnog pastira i u njegovoj pastvi i mnogo drugih stvari dostojnih divljenja i vecite uspomene, od kojih cu vecinu pokusati da vam prikazem. Ostao sam kod njih ne malo vremena, pazljivo prateci njihov nacin zivota, van sebe od divljenja tome kako zemni ljudi podrazavaju nebeskim bicima!

(685) Ljubav je medju njima bila odista nerazresiva sveza. Sto je jos lepse, ona je bila lisena svake nepristojnosti u izrazavanju i svakog naklapanja. A pre svega toga, ucili su se da nicim ne povrede savest svog brata. Ako bi se gdegod pojavio neki koji bi mrzeo drugoga, pastir bi ga kao prestupnika isterao u odvojen manastir. Jednom prilikom, neki brat okleveta pred njim bliznjega. Prepodobni smesta naredi da se klevetnik istera, govoreci da u manastiru ne mogu zajedno opstati i vidljivi i nevidljivi djavo.

Video sam kod ovih prepodobnih zaista korisne i divljenja dostojne stvari: bratstvo koje je Gospod sabrao i povezao, bogato u cudesnim delanjima i sagledavanjima. Jer, oni su sami tako upraznjavali i uvezbavali bozanske vrline, da im skoro nisu bile ni potrebne opomene nastojatelja. Oni su po svojoj sopstvenoj pobudi podsticali jedan drugoga na bozanstvenu budnost.

Bejahu, naime, kod njih odredjeni, uobicajeni i utvrdjeni izvesni svesteni i bozanstveni obicaji. Na primer, ako se dogodilo da neko od njih, u odsustvu nastojatelja pocne da kleveta, ili da osudjuje, ili uopste da praznoslovi, neki drugi brat bi ga neprimetnim migom opominjao i umirivao. Ako ovaj to mozda ne bi primetio, brat koji ga je opomenuo bi, ucinivsi metanije, odlazio. Kad bi se pokazalo da treba nesto govoriti, secanje na smrt i pomisao na Vecni sud bejahu im neprestani i veciti predmet razgovora.

Necu propustiti da vam opisem izvanrednu vrlinu tamosnjeg kuvara. Primetivsi da on za vreme svoje sluzbe neprestano razmislja i place, zamolih ga da mi otkrije kako se udostojio takve blagodati. Prisiljen mojom molbom, odgovorio mi je: “Nikad nisam pomislio da sluzim ljudima, vec Bogu. Uz to sam dosao do zakljucka da nisam dostojan podviga bezmolvija, te mi je dovoljno da samo pogledam u vatru pa da zamislim buduci, vecni oganj”.

Da cujemo nesto i o drugoj retkoj vrlini njihovoj. Oni ni za vreme samog obeda nisu prestajali da se bave umnom delatnoscu. Na izvestan utvrdjeni nacin i jedva primetnim znacima, ovi blazeni oci su podsecali jedan drugoga na umnu molitvu. I cinili su to ne samo za vreme obeda nego i pri svakom susretu i skupu. Ako bi neko od njih kadgod ucinio neki prestup, braca su ga preklinjala da njima prepusti brigu o odgovornosti pred pastirem i o kazni. Otuda je veliki pastir, znajuci za obicaj svojih ucenika, odredjivao i lakse epitimije, siguran da kaznjenik nije krivac. Stavise, on nije ni vrsio istragu o tome ko je u stvari nacinio prestup.

Medju njima nikada nije moglo biti ni pomena o praznoslovlju ili sali. Ako bi neko i zapocinjao raspru sa bliznjim, drugi prisutni bi, metanisuci, stisavao (688) gnev. A kad bi primetio da su zlopamtljivi, on je izvestavao nastojatelja, da bi ih ubedio da se pomire pre nego sto sunce zadje. Ako su, pak, ostajali uporni u svojoj tvrdoglavosti, onda bi im bilo zabranjeno da uzimaju hranu dok se ne pomire, ili bi bili izbaceni iz manastira. Ova pohvalna strogost kod njih nije bila primenjivana uzalud, vec je donosila i pokazivala obilan plod: mnogi su se, naime, od ovih prepodobnih monaha proslavili kao delatelji i sagledatelji, kao rasudljivi i smirenoumni.

Kod njih se mogla videti i strasna, no andjelolika pojava: casni sedi i sveti starci koji trce na poslusanje kao da su deca, starine kojima je najveca pohvala u smirenju. Videh tamo i ljude koji se nalaze u poslusnosti oko pedeset godina. Molio sam ih da me pouce, kakav su uspeh postigli tolikim trudom. Jedni su na to govorili da su se spustili u bezdan smirenoumlja, kojim je svaka borba za svagda prekinuta; drugi su pricali da su stekli savrsenu neosetljivost i bezbolnost za grdnje i uvrede.

Videh i druge medju ovim nezaboravnim ocima, ukrasene belinom kao da su andjeli, koji dospese do stanja najdublje nezlobivosti i premudre prostote, ostvarene svesno, uz Boziju pomoc. Jer, dok je rdjav covek dvostruk – jedan spolja a drugi iznutra, jednostavan covek nije dvojstven, vec predstavlja nesto jedinstveno. Ta njihova prostota nije bila bezumna i besmislena kao kod onih starih ljudi u svetu sto ih cesto nazivaju izlapelim. Po spoljasnosti su bili sasvim prijatni, privlacni, vedri. U govoru i ponasanju bili su prirodni, neizvestaceni, nepatvoreni (stvar koja se ne srece kod mnogih). A unutra, u dusi, oni su kao bezazlena deca bili svim svojim bicem odani svome Bogu i nastojatelju, motreci smelim i cvrstim duhovnim okom na demone i na strasti.

Ni citav zivot nece mi biti dovoljan, casni oce i bogoljubivi zbore, da opisem vrlinu i neboceznjivo zivljenje tih blazenih ljudi. No, ipak je bolje da ovaj nas spis ukrasimo opisom njihovih napornih podviga, i da time u vama podstaknemo bogoljubivu revnost, nego da ga ispunimo sopstvenim savetima. Van svakog je spora da se ono sto je gore ulepsava jedino onim sto je bolje. No, zamolio bih vas jos nesto: nemojte misliti da je bilo sta od onoga sto je ovde napisano izmisljeno. Jer, nepoverenjem se obicno upropascuje svaka korist.

No, vratimo se svom pripovedanju.

(689) Neki covek, po imenu Isidor, koji je pripadao plemickom stalezu grada Aleksandrije, pre izvesnog vremena se povukao u spomenuti opsteziteljni manastir. Tamo sam ga jos i ja zatekao. Primivsi ga, prepodobni pastir primeti da se radi o skroz pokvarenom, grubom, opakom i obesnom coveku. Premudri onda resi da ljudskim lukavstvom nadmudri lukavog demona, pa rece Isidoru: “Ako si stvarno resio da poneses jaram Hristov, hocu da se pre svega izvezbas u poslusnosti”. A ovaj rece: “Kao gvozdje kovacu, tako se i ja, sveti oce, predajem tebi na poslusanje”. A veliki otac, umiren ovim poredjenjem, odmah odredi podvig gvozdenom Isidoru, i rece: “Hocu da ti, rodjeni moj, stojis kraj kapije manastirske, i da se svakom ko ulazi ili izlazi poklonis do zemlje, govoreci: “Moli se za mene, oce, jer sam padavicar””. A ovaj ga poslusa kao andjeo Gospoda.

Posto je on tako proveo sedam godina i dosao do najdubljeg smirenja i umilenja, slavni otac odluci da ga, posle besprimerno hrabro podnete propisane sedmogodisnje probe, kao vise nego dostojna, primi u bratstvo i udostoji rukopolozenja. Ali je Isidor, kako preko drugih, tako i preko mene nemocnog, preklinjao pastira da mu dozvoli da na istom mestu svoj podvig zavrsi, nekako zagonetno nagovestavajuci svoj kraj i poziv na onaj svet. Tako se i zbilo. Jer, kada ga ucitelj ostavi na istom mestu, on posle deset dana ode Gospodu, kroz ponizenje u slavu, uzevsi sa sobom nedelju dana kasnije i vratara manastirskog. Jer, blazeni bese rekao vrataru: “Ako steknem slobodu kod Gospoda, bices ubrzo i tamo sa mnom nerazdvojan”. To se i desilo, kao najveci dokaz njegove nepostidne poslusnosti i bogopodrazavajuceg smirenja.

Upitah toga velikog Isidora, dok jos bese medju zivima, cime se njegov um bavio za vreme stajanja ispred kapije. I nezaboravni podviznik ne sakri to od mene, zeleci da mi pruzi korist. “U pocetku sam zamisljao da sam prodat kao rob za grehe svoje, te sam sa mnogo gorcine, napora i snage metanisao. Posle godinu dana, srce mi vise nije osecalo bol, ocekujuci od samog Boga nagradu za trpljenje. Kada je proslo jos godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam dostojan da zivim u manastiru, da vidjam oce i razgovaram s njima i da ih u lice gledam, niti da se pricescujem Svetim Tajnama. I od stida oborivsi oci k zemlji, a misli jos nize, ja sam vec iskreno preklinjao one koji su ulazili i izlazili da se pomole za mene Bogu”.

(692) Jednom prilikom, kada sam sedeo za trpezom sa velikim nastojateljem, nasloni on svoja sveta usta na moje uho, i rece mi: “Hoces da ti pokazem bozansku mudrost u najdubljoj starosti?” I kad sam ga za to zamolio, dozove on sa druge trpeze jednog monaha, po imenu Lavrentija, koji je u manastiru dotle proveo oko cetrdeset osam godina i bio drugi po cinu svestenosluzitelj. On dodje, i poklonivsi se igumanu do zemlje, uze od njega blagoslov. No, kad je ustao, iguman mu nista ne rece, nego ga ostavi da stoji kraj trpeze, bez jela. Rucak tek sto je bio poceo. Tako je on stajao dobar sat, ili cak i dva, da me je vec bilo stid i pogledati u lice tog podviznika: bese to starac osamdesetih godina, sav sed. Ostao je tako, bez odgovora od strane igumana, sve do zavrsetka obeda. A kad smo ustali, prepodobni ga posla k pomenutome velikom Isidoru, da mu izrecituje pocetak trideset devetog Psalma [3].

A ja, najlukaviji, ne propustih priliku da ispitam starca. I kad sam ga upitao, na sta je mislio dok je stajao kraj trpeze, on mi je odgovorio: “Zamisljajuci da umesto pastira gledam lik Hristov, ja ni za trenutak nisam pomislio da dobijam naredjenje od njega kao coveka, nego od Boga. Stoga sam i stajao, oce Jovane, ne kao pred ljudskom trpezom, nego kao pred zrtvenikom Bozijim, moleci se Bogu bez ikakve rdjave misli o pastiru, s poverenjem i pun ljubavi prema njemu. Jer, neko rece da ljubav ne misli o zlu (1.Kor.13,5). Uostalom, znaj i to, oce: necastivi vise ni na trenutak nema mesta u coveku koji se preda prostoti i dragovoljnom neznanju zla”.

Kakav je bio, uz pomoc Boziju, taj pastir duhovnih ovaca, takvoga mu i manastirskog ekonoma posla pravedni Gospod. Taj covek bese cestit kao niko drugi i krotak kao retko ko. Jednom prilikom, radi koristi ostalih, veliki starac se kao naljuti na njega, ocevidno bez ikakvog razloga, i naredi da se istera iz crkve pre zavrsetka bogosluzenja. A ja, znajuci da covek nije kriv za ono za sto ga pastir bese optuzio, kad ostadoh nasamo s velikim, uzedoh ekonoma u zastitu. No, mudrac mi rece: “I ja znam, oce! Ali, kao sto bi bilo nepravedno i zalosno oteti hleb iz usta gladnome detetu, tako i vaspitac dusa cini nepravdu i sebi i podvizniku kada mu ne pruza priliku da zadobije lovorov venac, a zna da ga on podnosenjem uvreda, prezira, nipodastavanja i podsmeha u svakom trenu on moze zasluziti (693). To dovodi do trostruke i veoma znacajne stete: prvo, sam nastojatelj se lisava nagrade za izricanje epitimije; drugo, nastojatelj nije vrlinu jednoga upotrebio na korist ostalih, iako je mogao; trece, i najteze, cak i oni koji izgledaju cvrsti i strpljivi, zanemareni izvesno vreme toboz kao dobrodeteljni, bez opomena i bez ukora od strane nastojatelja, cesto ostaju bez stecene koristi i trpljenja. Jer, ma koliko zemlja bila dobra, plodna i masna, nedostatak vode ponizenja cini da podivlja i da iz nje nikne trnje nadutosti, bluda i neznanja za strah Boziji. Znajuci za to, onaj veliki apostol je i pisao Timoteju: Nastoj, ukori, zapreti i u vreme i u nevreme (up. 2.Tim.4,2).

A kad sam se ja tome usprotivio, ukazujuci na slabost naseg narastaja, kao i na to, da se zbog bezrazloznog kaogod i opravdanog prekorevanja od strane pastira, mozda mnogi mogu odbiti od stada, istinskom putovodja mi, kao covek pun mudrosti, rece: “Dusa koja se Hrista radi ljubavlju i poverenjem vezala za pastira, ne odstupa od njega do poslednje kapi krvi, narocito ako je njegovom pomocu izlecila rane, secajuci se onoga koji rece: Ni andjeli, ni poglavarstva, ni sile… niti ikakva druga tvar nece nas moci odvojiti od ljubavi Hristove (Rim.8,38-39). A ako se dusa nije na takav nacin vezala, ucvrstila i privila uz pastira, onda se ja cudim da takav covek na tome mestu ne provodi vreme uzalud, vezan za pastira laznom i prividnom pokornoscu”.

I stvarno, veliki se nije prevario. Naprotiv, zadrzao je ovce u svome stadu, vaspitao ih i usavrsio, i prineo Hristu kao zrtvu bez mane. Da cujemo, i da se divimo premudrosti Bozijoj koja se nalazi u zemljanim sasudima!

Nalazeci se tamo, divio sam se veri i trpljenju nekih pocetnika, i nesavladivoj cvrstini s kojom su podnosili strogost ne samo nastojatelja nego i izvesnih monaha mnogo nizih od njega. Da bih se necemu naucio, obratih se jednome od te brace, koji je proveo u manastiru vec petnaest godina, po imenu Avakiru. Njega su najvise, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki dan isteravali iz trapezarije, buduci da po prirodi bese na jeziku malo neuzdrzljiv. I rekoh mu: “Brate Avakire, zasto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa cesto i na spavanje odes bez vecere?” A on mi odgovori: “Veruj mi, oce, kusaju me oci, da vide jesam li pravi monah. Oni to ne cine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, posto mi je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih. I evo, petnaest (696) godina zivim s tom mislju. Uostalom, i oni sami su mi rekli prilikom stupanja u obitelj, da one koji su se odrekli od sveta ispituju sve dok se ne navrsi trideset godina. I pravo je, oce Jovane: zlato ne moze biti cisto dokle god se ne pretopi u ognju”. Pozivevsi jos dve godine posle mog dolaska u taj manastir, ovaj cestiti Avakir otputova ka Gospodu, rekavsi ocima na smrti, pre nego sto je ispustio dusu: “Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato sto ste me, radi moga spasenja, kusali vi, evo vec sedamnaest godina kako me ne kusa demon!” Pastir, kao pravedni sudija, s pravom naredi da se Avakir sahrani kao ispovednik, sa svetima koji tamo pocivaju.

Ucinio bih nepravdu svima koji teze ka dobru, kada bih u grob cutanja zakopao vrlinu i podvig Makedonija, prvog medju tamosnjim djakonima. Jednom, na dva dana pred praznik svetog Bogojavljenja, ovaj sveti podviznik, potpuno predan Gospodu, isprosi od pastira odobrenje da ode nekim svojim poslom u grad Aleksandriju. Uz to, naravno, obeca da ce se najbrze vratiti iz grada, zbog blizine praznika i potrebnih priprema. Dobromrzac, pak, djavo omete arhidjakona, kojeg s blagoslovom bese otpustio iguman, da stigne u manastir za sveti praznik o roku koji mu nastojatelj bese odredio. Posto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da sluzi i odredi mu mesto medju poslednjim pocetnicima. Dobri je djakon trpljenja i arhidjakon postojanosti primio zapovest ocevu, i to tako mirno kao da je kaznjen neko drugi, a ne on. Posto je u takvom polozaju proveo cetrdeset dana, mudri pastir ga vrati u predjasnji njegov cin. No, tek sto je prosao jedan dan, arhidjakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka casti, govoreci mu da je “u gradu pocinio jedan neoprostiv greh”. Prepodobni je znao da on ne govori istinu, ali ucini po pravednoj zelji podviznika, buduci da je to trazio radi smirenja. Imalo je sta i da se vidi: casna starina stoji u redu pocetnika i svakog iskreno preklinje da se moli za njega. “Pao sam”, veli, “u blud neposlusnosti”. A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog cega se dobrovoljno vratio na poslednje mesto: “Nikada nisam u sebi osetio takvo olaksanje od svake borbe i takvu sladost bozanstvene svetlosti, kao sad”. Andjelima je svojstveno da ne padaju (neki cak misle da uopste ne mogu ni pasti); ljudsko je – pasti, i sto je brze moguce ustati, ma koliko puta da se padne; a demonima, i samo njima, svojstveno je da kada padnu vise nikada ne ustanu.

(697) Manastirski ekonom mi je poverio sledece: “Kad sam bio mlad i cuvao stoku, dogodilo se da sam pao najtezim padom duse. Medjutim, posto sam bio naviknuo da zmiju nikada ne krijem na dnu srca svoga, i ovu zmiju uhvatih za rep i pokazah je lekaru. (Pod repom podrazumevam kraj zlodela). A on me, s osmehom na licu, lako potapsa po obrazu, i rece: “Budi spokojan, cedo moje! Vrsi svoju sluzbu kao i do sada i nicega se ne plasi!” A ja primih to s vatrenom verom, i kroz svega nekoliko dana uverih se da sam izlecen, te nastavih put svoj s radoscu i strahom”.

Sva stvorena bica, kako neki smatraju, stvorena su tako da se razlikuju jedno od drugoga. Tako su i u tome bratstvu postojale razlike u stupnju ostvarenog napretka i saznanja. Kada bi primetio da neka braca vole da se prave vazni prilikom posete svetskih ljudi manastiru, onaj lekar bi ih bas u prisustvu gostiju obasipao najtezim pogrdama i odredjivao im najnize poslove, tako da su posle hitro bezali kada bi samo videli da neko iz sveta dolazi u goste. Bese zanimljivo videti kako tastina progoni samu sebe i od ljudi se krije!

Nedelju dana pre mog odlaska iz toga svetog mesta, Gospod uze k sebi jednog prepodobnog oca, ne zeleci da me lisi njegove molitve. To je bio jedan divan covek, po imenu Mina, drugi po cinu iza nastojatelja, koji je pedeset devet godina ziveo u tome opstezicu i prosao kroz sve duznosti. Treceg dana posle njegove smrti, dok sam vrsio uobicajeno pravilo povodom upokojenja prepodobnog, odjednom se citavo mesto gde je bio polozen ispuni divnim mirisom. Veliki naredi da otvorimo kovceg u kome je lezalo telo prepodobnoga. I kada to ucinismo, ugledasmo svi kako iz njegovih casnih stopala, kao iz dva izvora, istice miomirisno miro. Tada ucitelj rece svima: “Vidite? Gle, znoj njegovih muka i napora prinet je Bogu kao miro!” Da, upravo tako!

Oci iz toga mesta pricali su nam i o mnogim drugim vrlinama ovog prepodobnog Mine. Izmedju ostalog, pricahu i ovo: jednom naumi nastojatelj da isproba njegovo bogodarovano trpljenje. Mina je dosao u igumansku keliju i napravio vecernje metanije pred igumanom, moleci ga, po obicaju, za pravilo. Medjutim, iguman ga ostavi da lezi na zemlji sve do jutarnjeg bogosluzenja. Tada ga blagoslovi i podize, posto ga prethodno izgrdi kao uobrazena i netrpeljiva coveka. Prepodobni je znao da ce on to hrabro podneti, pa je zbog toga (700) to i izveo, na pouku svima. Ucenik prepodobnog Mine uverljivo nam je ispricao i ovu pojedinost o svome ucitelju: “Radoznalo sam ga ispitivao, nije li ga spopadao san dok je lezao nicice pred igumanom. A on mi otkri da je ceo Psaltir napamet procitao dok je na zemlji lezao”.

Necu propustiti da venac pouke ukrasim i jednim pravim smaragdom.

Sa nekim od tih najcestitijih staraca poveo sam jednom prilikom razgovor o bezmolviju. Ljubazno i sa osmehom na licu, oni mi duhovito rekose: “Oce Jovane, mi smo od tela, pa vodimo i zivot koji odgovara telu, jer smo unapred ocenili da prema meri nase slabosti treba i vrstu borbe izabrati. Racunamo, tako, da je bolje boriti se s ljudima (koji se pokatkad naljute, ali se i umeju pokajati zbog toga) nego s demonima, koji su svagda besni i spremni da nas napadnu”.

A jedan drugi starac, gajeci prema meni veliku ljubav bozansku i prisan u ophodjenju sa mnom, rece mi ljubazno: “Ako ti, mudriji od svih ljudi, posedujes u dubini svoje duse energiju onoga koji je kazao: Sve mogu u Hristu koji mi daje moc (Fil.4,13); ako te je Duh Sveti okropio rosom cistote kao sto je okropio Djevu; ako te je sila Visnjega, sila trpljenja, osenila – opasi se kao Hristos Bogocovek, opasi bedra svoja ubrusom poslusnosti, i ustavsi sa vecere bezmolvija, sa skrusenim duhom operi noge braci. Bolje receno, baci se sa poniznim duhom pred noge bratstva. Na vrata svog srca postavi stroge i nedremljive strazare. Neka ti u nepostojanom telu um bude postojan. Vezbaj umno bezmolvije i pored toga sto osecas kretanje i nemir u udovima. Sto je najteze od svega, ostani spokojan u dusi i posred najveceg meteza. Zavezi brzi jezik, koji pomamno hoce da protivreci; bori se sa ovim despotom sedamdeset puta po sedam na dan. Um prikuj na krst duse kao sto se nakovanj pricvrscuje na panj, da bi se tucen cestim udarcem cekica poruge, grdnje, ismevanja i uvrede, odrzao nimalo slomljen ili klonuo nego potpuno gladak i netaknut. Svuci sa sebe svoju volju kao sramnu odecu, i tako obnazen udji u borbu. Ucini ono sto se retko cini i sto se ne srece lako: obuci se u oklop vere koji se ne moze razbiti niti probiti nepoverenjem prema duhovniku; uzdom celomudrenosti ukrocuj culo pipanja, koje se bestidno propinje; razmisljanjem o smrti obuzdavaj oci, koje bi da se svaki cas zagledaju u lepotu i velicinu zemaljsku; ljubopitljivi um, koji bi da rado osudjuje brata kao nemarnog, umiri brigom o samome sebi, iskreno voleci bliznje i potpuno saosecajuci s njima. Svi ce, (701) dragi oce, po tom zbilja poznati da si Hristov ucenik, ako u zajednici vlada medjusobna ljubav. Hajde, hajde (ponovo rece moj dobri prijatelj), hajde nastani se kod nas! Svakog trenutka pij od vode ponizenja kao da je voda ziva, posto i David, okusivsi od svake slasti pod nebom, posle svega, kao u nekoj nedoumici rece: Gle, sta je dobro, i sta je najbolje! Nista drugo do kada braca zive zajedno (Ps. 123,1). Pa, ako se jos i ne udostojismo blaga takvog trpljenja i poslusnosti, dobro je i to ako, poznavsi svoju nemoc i ziveci u samoci daleko od podviznickog poprista, slavimo podviznike i molimo se da im Bog podari trpljenje”.

Reci toga dobrog oca i odlicnog ucitelja, koji je na jevandjelski i prorocki, ili jos tacnije – na prijateljski nacin raspravljao s nama, potpuno su me pobedile, te smo se slozili da bez ikakve sumnje prvenstvo pripada poslusnosti.

Podsetivsi se jos jedne korisne vrline ovih blazenih otaca, ja kao da iz raja izadjoh, te cu vam opet predloziti svoj nelepi i nekorisni trnoviti govor.

Blazeni pastir je cesto primecivao, dok smo stajali na molitvi, da neki razgovaraju. Takve je on kaznjavao da stoje pred crkvom po nedelju dana, naredivsi im da metanisu svima koji ulaze i izlaze iz crkve. Sto je jos neobicnije, on je tako kaznjavao cak i klirike, tj. prezvitere!

Primetio sam da jedan brat za vreme bogosluzenja stoji sa mnogo vise osecanja u srcu nego mnogi drugi, i da se narocito u pocetku pojanja po izvesnim osobitim kretnjama i izrazu lica moglo primetiti kao da razgovara s nekim. Zapitah ga za razlog njegova blazenog obicaja. A on razumede da ce biti korisno ako ne sakrije svoju tajnu, i rece: “Navikao sam, oce Jovane, da od samog pocetka sabirem svoje pomisli i um sa dusom, i da ih, prikupljajuci, pozivam: Hajde da se poklonimo i padnemo pred Hrista, Cara i Boga naseg!”

Motreci na trapezara video sam da mu za pojasom visi mala svescica. Uhvatio sam ga da svaki dan zapisuje svoje pomisli, i sve to onda ispoveda pastiru. I ne samo njega, nego i mnoge druge videh da postupaju na isti nacin. Cuo sam da je to ustanovljeno po zapovesti samog velikog pastira.

Jednom je taj pastir isterao iz manastira nekoga brata koji je pred njim oklevetao svog bliznjeg, nazvavsi ga (704) zanovetalom i brbljivcem. Isterani je izdrzao sedam dana stojeci pred manastirskom kapijom, moleci ponizno da mu se oprosti i odobri ponovni ulazak. Kada je covekoljubivi iguman za to saznao i izvestio se da isterani nije nista okusio citavih sest dana, saopstio mu je: “Ako bas hoces da zivis u manastiru, odredicu ti mesto medju onima sto se kaju”. I posto pokajnik to vrlo rado primi, pastir naredi da ga odvedu u poseban manastir za one sto oplakuju svoje grehe, sto je odmah bilo i izvrseno.

A posto smo se setili pomenutog manastira, reci cemo ukratko nesto i o njemu.

Na jedan stadij od velikog manastira bese mesto, zvano Tamnica, nacinjeno bez ikakve udobnosti. Tamo nikada nisi mogao videti vatre, ni vina, ni ulja za jelo, niti bilo cega drugog osim hleba i nesto povrca. Tamo je iguman zatvarao one koji su se posle stupanja u monastvo ponovo zapleli u strasti – bez prava na izlazak, i to ne zajedno, vec svakoga zasebno i odvojeno, ili najvise po dvojicu, sve dok od Boga ne bi o svakome bio izvesten. Postavio im je i namesnika velikog, po imenu Isaaka, koji je od svih sto su mu predati zahtevao skoro neprestanu molitvu. Za rasterivanje uninija imali su veliku kolicinu zelenih grancica za pletenje korpi.

Takav je bio nacin zivota, takvo uredjenje, takav podvig onih koji stvarno istu lice Boga Jakovljeva (up. Ps.23,6). Dobra je stvar diviti se mukama ovih svetaca; jos bolje je slediti njihov put spasenja; no, hteti odjedanput dostici njihov sveti zivot, stvar je bezumna i nemoguca.

Podsticani grizom savesti, dodjimo k sebi, dok Gospod, videvsi koliko se naprezemo i otimamo k Njemu, ne izbrise grehove nase i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost.

Jer, po mnostvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje razveselise dusu moju (Ps.93,19). U odgovarajuce vreme, ne zaboravimo ni onoga koji govori Gospodu: Koliko god velike i strasne bile muke moje, Ti si mi se vratio i oziveo me, i iz ponora zemaljskog, po mome padu, ponovo me podigao (Ps.70,20). Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i ponizenje, i uspe da se savlada! Taj ce likovati s mucenicima i slobodno ce razgovarati s andjelima. Blago monahu koji u svakom trenutku smatra da je zasluzio svaki prezir i porugu! Blago onome ko je svoju volju do kraja umrtvio i svu brigu o sebi preneo na svog ucitelja u Gospodu, jer ce stati s desne strane Raspetoga!

Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, (705) odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, s bolom ili bez bola, brzo ce primiti oprostaj svojih grehova.

Veru i ljubav prema svom duhovnom ocu pokazuj Bogu duhovno, a Bog ce [tvoju naklonost] tajanstvenim putem otkriti tvome ocu. Tada ce ti on, osetivsi tvoju privrzenost, odati priznanje i postati prijatelj.

Ko svaku zmiju otkriva svom duhovnom ocu, pokazuje da stvarno ima poverenje u njega; a ko skriva bilo sta, jos luta po bespucu.

Svaki od nas prepoznace u sebi bratoljublje i pravu ljubav tek kada sebe zatekne da place zbog poraza brata i da se iskreno veseli njegovim uspesima i blagodatnim darovima.

Ko u razgovoru s drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje misljenje, makar bilo i tacno, treba da shvati da boluje od bolesti djavola. Ako to cini u razgovoru sa sebi ravnima, mozda ga jos moze izleciti kazna starijih; medjutim, njegovu bolest ljudi nece moci izleciti ukoliko se na isti nacin ponasa i pred starijim i pametnijim od sebe.

Ko nije poslusan na recima, sigurno nije poslusan ni na delu. Jer, onaj koji je neveran u malome (tj. na recima), taj je i na delu nepopravljiv. On se uzalud trudi, jer od svetog potcinjavanja ne dobija nista osim sopstvene osude.

Ko je svoju savest kroz potcinjavanje duhovnom ocu do najvece mere smirio, iz dana u dan iscekuje smrt kao san, ili bolje – kao zivot, i ne plasi se, jer sigurno zna da se u casu njegovog odlaska iz ovog sveta nece od njega, vec od njegovog duhovnika, traziti da polozi racun.

Ko je u Gospodu dobrovoljno primio na sebe kakvu duznost od svog oca, pa se neocekivano spotakne, neka ne pripisuje krivicu onome ko je dao oruzje, vec onome koji je oruzje primio jer ono mu je dato da se bori s neprijateljem, a ne da ga okrene protiv samoga sebe. A ko se prisilio radi Gospoda, i skrenuo paznju svom duhovnom ocu na svoju nesposobnost, neka bude bez brige – jer ako i padne nece poginuti.

Prijatelji moji, propustio sam da iznesem pred vas jos jednu poslasticu vrline: video sam, naime, i takve poslusnike u Gospodu koji su sami eebe vredjali i ponizavali Boga radi, da bi bili spremni da prime uvrede sa strane, naviknuti da se ne plase ponizenja.

Dusa koja stalno misli na ispovest, kao uzdom biva sprecavana da gresi, jer grehove koje ne ispovedamo vec cinimo bez ikakve bojazni.

Sta je prava poslusnost, shvatili smo zaista tek onda, kada u odsustvu duhovnika, zamisljajuci lik njegov, mislimo da je pred nama i klonimo se svakog razgovora, ili reci, ili jela, ili sna, ili bilo cega drugog sto bi mu, po nasem misljenju, moglo biti neprijatno. Jer, nepravi ucenici se raduju odsustvu ucitelja, a pravi ga smatraju gubitkom.

Zatrazih jednom od jednoga od najiskusnijih podviznika da mi objasni na koji se nacin u poslusnosti stice smirenost. (708) A on rece: “Cak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i oslobodjenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslusnik sve pripisuje ucinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobrazenost tudja i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga sto je, kako i sam misli, ucinio uz pomoc drugoga a ne svojim sopstvenim snagama? Bezmolvnik, medjutim, nema na raspolaganju takvu smirenu misao. Uobrazenost nalazi pred njim opravdanje, ulivajuci mu u glavu da je sve ove uspehe postigao svojom sopstvenom zaslugom”.

Kada izbegne dve zablude, onaj koji se nalazi u poslusnosti ostaje vecito poslusnim slugom Hristovim.

Demon se trudi da poslusnike ponekad isprlja necistotama tela i da ih nacini hladnim i preko obicaja uznemirljivim. Ponekad ih nacini nekako suhim i jalovim, nemarnim prema molitvi, sanjivim i natmurenim, kako bi ih naveo da dignu ruke od podviga, jer toboz nikakvu korist nisu videli od poslusnosti, nego cak idu unazad. On im ne dopusta da shvate da promisliteljsko oduzimanje od nas onoga sto nam izgleda kao dobro cesto biva povod za najdublje smirenoumlje. Neki su, cesto, trpljenjem odbijali pomenutog varalicu. No, ovaj jos nije ni prestao da govori, a drugi glasnik ubrzo za tim staje pred nas i pokusava da nas na drugi nacin prevari. Znao sam poslusnike koji su zahvaljujuci brizi duhovnog oca postali puni umilenja, tako mili, uzdrzljivi, marljivi, mirni, vatreni. Demoni, medjutim pristupise k njima i posejase u njihovu dusu misao – kao da su vec zreli za bezmolvije i sposobni da u tome podvigu dostignu najvisi stupanj savrsenstva i bestrasca. I oni se, prelasceni, otisnuse iz luke na pucinu. I kada ih iznenadi bura, oni se, bez krmanosa, kukavno izlozise bednoj propasti u tome prljavom i slanom moru.

Neophodno je da se more uzburka i da podivlja, da bi ponovo na zemlju bio izbacen sav mulj, travuljina i svaka trulez koju su reke strasti nanele u njega. Pogledajmo dobro: naci cemo da posle bure nastaje na moru velika tisina.

Ko nekad slusa a nekad ne slusa oca, lici na coveka koji na svoje oko pristavlja – cas lekovitu mast, cas – negaseni krec. Jer, jedan je koji zida, a drugi koji rusi; kakva je od toga korist osim samoga rada (Sir.34,23)?

O, poslusni sine Gospodnji, neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove ucitelju kao u trecem licu. Jer, bez sramote se od srama ne moze osloboditi. Pokazi slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: “Moja je to rana, oce. Moj je to oziljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv – ni covek, ni duh, ni telo, niti sta drugo – vec jedino moj nemar”.

Na ispovesti budi i po spoljasnjem izgledu i u dubini (709) duse kao osudjenik: nikom ponikni i ako je moguce orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove. Demoni cesto imaju obicaj da nam savetuju ili da se uopste ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trecem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.

[Tvrdnju] da sve zavisi od navike i za njom se povodi (ukoliko je samo tacna) najpre [mozemo primeniti] na vrline, koje Boga imaju za svog velikog saradnika. Ako se od samog pocetka svom dusom predas svakovrsnim ponizenjima, neces se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetis blazeni mir. Ne ustrucavaj se da grehe svoje ispovedas ocu koji ti pomaze da se spases, kao Bogu, sa najdubljom poniznoscu. Video sam kako osudjenici drzanjem koje izaziva sazaljenje, odresitim priznanjem i molbom na kolenima ublazavaju strogost sudije, i njegov gnev preobrazavaju u milosrdje. I Jovan Preteca je od onih sto su mu dolazili trazio da se pre krstenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga sto je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, vec zato sto mu je stalo do njihovog spasenja. Ne treba da nas cudi ako se i posle ispovesti nadjemo u borbi: bolje je boriti se s necistotama nego sa gordoscu.

Ne zanosi se i ne povodi se za pricama o ocima bezmolvnicima i otselnicima, jer ti koracas u vojsci prvomucenika [4]. Cak i kad padnes, ne bezi s poprista: bas tada nam je lekar najvise i potreban. Onaj koji se i pored pomoci putovodje saplete o kamen, bez njegove pomoci bi se, svakako, ne samo sapleo nego i poginuo.

Kada nas iskusenje savlada, odmah pristupaju demoni. Uhvativsi se za to kao za zgodan (u stvari potpuno neprikladan) povod, savetuju nam da se odamo bezmolviju. Cilj je nasih neprijatelja da nasem padu dodaju jos jednu ranu.

Kada se lekar izgovori nesposobnoscu da nas izleci, treba otici drugome. Jer, bez lekara se retko ko izlecio. Kome ce onda pasti na um da nam protivreci kad tvrdimo da bi brod koji je i sa iskusnim krmanosem pretrpeo brodolom, bez krmanosa u svakom slucaju morao propasti?

Od poslusnosti – smirenje, od smirenja – bestrasce. Ako nas se bas u smirenju nasem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja nasih (Ps.135,23-24), nista nas ne sprecava da kazemo da se kroz poslusnost dolazi do bestrasca, u kome smirenje postize svoju svrhu. Jer, sa smirenjem pocinje bestrasce, kao god sto sa Mojsijem pocinje Zakon. I kcer usavrsava majku kao Marija sinagogu [5].

Svaku kaznu od Boga zasluzuju bolesnici koji, pre konacnog isceljenja, ostavljaju prvoga lekara, iako su kod njega bili na lecenju i osetili poboljsanje, te pocinju da vise cene drugoga. Nemoj bezati iz ruku onoga koji te je priveo Gospodu. Jer, u toku celog zivota svog, nikoga drugog (712) ne treba toliko da postujes kao njega.

Za neiskusnog vojnika nije bezopasno da se odvaja od mase boraca i upusta u pojedinacnu borbu. Nije bez opasnosti ni za monaha da odlazi na podvig bezmolvija pre nego sto prodje temeljnu obuku i stekne veliko iskustvo u borbi protiv dusevnih strasti. Prvi se izlaze telesnim, a drugi dusevnim opasnostima. Bolje su dvojica, kaze Pismo, nego jedan (Ekl.4,9); tj. dobro je za sina da se zajedno sa svojim ocem bori protiv svojih strasti, uz sadejstvo Duha Bozanskog. Ko slepcu uskrati vodica, i stadu pastira, i zalutalome sprovodnika, i detetu oca, i bolesniku lekara, i brodu krmanosa – izlaze ga opasnosti. A ko se bez pomoci upusta u borbu sa zlim dusima, postaje njihova zrtva.

Oni koji prvi put dolaze u leciliste, neka kazu sta ih boli. A oni koji su se posvetili poslusnosti, neka ispolje odgovarajuce smirenje. Pouzdan znak ozdravljenja jeste, kod prvih, stisavanje bolova, a kod drugih, kao nista drugo – povecanje samoosudjivanja. Neka ti savest bude ogledalo poslusnosti. To ce ti biti dovoljno.

Oni koji podvig bezmolvija provode u poslusnosti duhovnom ocu, imaju za protivnike demone, i samo demone. A oni koji se nalaze u zajednici, moraju se boriti ne samo sa demonima nego i sa ljudima. S obzirom na to da su stalno pred uciteljevim ocima, prvi brizljivije izvrsavaju njegove zapovesti; a drugi, cesto, u odsustvu ucitelja pomalo i narusavaju njegove zapovesti. Medjutim, ako su neki od njih marljivi i trudoljubivi, trpljenjem zlostavljanja vise nego dovoljno nadoknadjuju nedostatak i dobijaju dvostruki venac.

Ziveci u bratstvu, obratimo na svoje spasenje svu mogucu paznju. U pristanistu koje je puno brodova moze lako doci do sudara, a na prvom mestu onih koje gnev, kao neki crv, potajno nagriza.

Treba nastojati da se u prisustvu duhovnika ponasamo tako kao da nista ne znamo, i da budemo krajnje cutljivi. Jer, cutljiv je covek sin filosofije, koji na svakom koraku, kud god se okrene, stice veliko znanje. Video sam poslusnika koji prekida pripovedanje svog duhovnika, te [poceh] da ocajavam nad njegovom poslusnoscu, gledajuci kako od nje postaje nadmen a ne smiren.

S najvecim trezvoumljem i budnoscu treba da procenimo kada i kako duznost da pretpostavimo molitvi. Svakako, covek se ne moze rastrgnuti na sve strane.

Pazi na sebe kada se nalazis s bracom, i nikako nemoj nastojati da bilo po cemu izgledas pravedniji od njih. Inace ces napraviti dva zla: njih ces ozlediti svojom izvestacenom i laznom revnoscu, a samome sebi ces na svaki nacin (713) pruziti povod za gordost.

Imaj revnost u dusi svojoj, nikako je ne ispoljavajuci telom, niti izgledom, niti recju, niti kakvim zagonetnim ponasanjem. Pa i to cini tek posto si prestao da potcenjujes bliznjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdrzljiv, budi u svemu slican braci svojoj, i ne izdvajaj se ni u cemu svojom uobrazenoscu.

Video sam neiskusnog ucenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga ucitelja. Misleci da tudjom slavom postane i sam slavan, izlozio se sramoti kada mu svi rekose: “Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu?!”

Trpeljivima se mozemo smatrati ne kada hrabro podnosimo grdnju samo od oca, vec kada od svakog coveka trpimo ponizenje i uvredu. Jer, od oca mi sve podnosimo iz postovanja, i zato sto se osecamo njegovim duznicima.

Zudno ispijaj podsmeh kao vodu zivota, od svakog coveka koji hoce da te napoji njime. Jer, on je lek koji cisti od bluda. Tada ce se u tvojoj dusi roditi sunce duboke cistote, i svetlost Bozija nece napustati tvoje srce.

Ko bi video da se bratstvo smiruje zahvaljujuci njemu, neka se ne hvali u svojoj dusi, buduci da su lopovi svuda oko nas. Urezi duboko u secanje Onoga koji rece: I vi kad izvrsite sve sto vam je zapovedjeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo ucinili sto smo bili duzni uciniti (Lk.17,10). Sud o nasim delima saznacemo u casu smrti.

Opstezice je nebo na zemlji. Gospodu sluze andjeli. Tako i mi svoje srce treba da nastrojimo. Oni koji se nalaze na ovom nebu pokatkad imaju srce kao od kamena; ponekad ih, opet, tesi umilenje, tako da i gordost izbegnu i suzama ublaze svoje muke.

Mala vatra smeksa veliku kolicinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se cesto nanosi, svu surovost, bezosecajnost i okorelost srca odjedanput omeksa, zasladi i sasvim iskoreni.

Video sam jednom dva coveka gde, sakriveni, motre na muke i osluskuju uzdahe podviznika. No, jedan je to cinio da bi se ugledao na podviznike, a drugi – da ih u zgodnom trenutku s prekorom obelodani i tako Bozijeg delatelja odbije od njegove vrline. Nemoj biti nerazborito cutljiv i time dovoditi druge u pometnju i ogorcenje. Ne budi ni mlitav u ponasanju i hodu kada ti je naredjeno da pozuris. Inace, bices gori od ludih i poremecenih. Video sam jedanput duse koje su bolovale od takve mlitavosti po prirodi, a neke namesteno. I zacudih se, rece Jov, kako je raznovrsna ljudska pokvarenost (up. Jov 22,5).

Onaj koji zivi u zajednici nece moci da ima toliko koristi od pojanja Psalama koliko od molitve: jer, nastane li neka zabuna – gotovo je sa Psalmom.

Neprekidno se bori sa mislima: kad pocnu da lutaju priberi ih k sebi. Jer, Bog i ne zahteva od poslusnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi stoga neraspolozen kada se osetis pokradenim, ali se plasi ako vecito moras prizivati um k sebi [6].

(716) Ko je u dubini duse resio da borbu ne napusta do poslednjeg daha, i da makar po cenu hiljada smrti tela i duse ne uzmakne, nece lako pasti ni u jedno ni u drugo. Jer, dvoumica u srcu i nepoverenje prema odredjenom mestu podviga uvek dovode do saplitanja i nesreca. Onima koji su skloni da se sele iz jednog manastira u drugi, ni u jednome ne moze biti dobro, jer nista toliko dusu ne cini besplodnom kao nestrpljivost.

Ako si dosao nepoznatom lekaru i u nepoznatu bolnicu, budi kao prolaznik, a tajno posmatraj iskustvo svih koji se tamo nalaze. Pa kad osetis da za tvoje bolesti imas koristi od ovih majstora i njihovih pomocnika, a narocito ono sto je potrebno za suzbijanje razmetljivosti, ti im vec i pristupi i prodaj se za zlato smirenja, na hartiji poslusnosti i zaduznici sluzenja, te u prisustvu andjela kao svedoka iscepaj pred njima hartiju svoje volje, Jer, ako prelazis iz manastira u manastir moze ti se desiti da ti propadne cena kojom te je Hristos iskupio. Neka ti manastir u koji si stupio bude grobnica pre groba: iz groba niko ne izlazi pre sveopsteg vaskrsenja. Ukoliko su neki i izasli – razmisli: oni su pre toga ipak bili umrli. Pomolimo se Gospodu od sveg srca da se i u to zlo ne uvalimo.

Kada se nemarnijim monasima ucini da su duznosti poslusanja teske, izgovaraju se da je bolje moliti se. Ako su, pak, te duznosti lakse, beze od molitve kao od vatre.

Dogadja se da neko prepusti posao kojim je zaduzen drugome, koji ga moli, da bi ga umirio. Dogadja se, pak, da neko ustupi svoju duznost drugome i iz lenosti, ili, pak, iz slavoljublja, ili iz revnosti.

Ako si obecao da ces ziveti u izvesnoj obitelji, pa vidis da nemas bas nikakva napretka, ne ustrucavaj se da je napustis. Uostalom, iskusni je monah svuda iskusan, i obratno.

Pogrde su u svetu prouzrokovale mnoga razdvajanja i nesuglasice, a ugadjanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gazenja monaskih zaveta. Ako ovu gospodaricu savladas, svako ce ti mesto biti pogodno da postignes bestrasce. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bices izlozen svakovrsnim opasnostima.

Gospod otvara oci poslusnicima da vide vrline ucitelja, a zatvara ih za njihove mane. Dobromrzac [tj. djavo] cini suprotno.

Obrazac savrsene poslusnosti, dragi prijatelju, neka nam bude ziva: ako je i mesamo sa drugim tvarima, ona (717) ostaje uvek cista od bilo kakve necistote.

Revnosni najvise treba da paze na sebe, da ne bi zbog toga sto osudjuju povrsne bili vise od njih osudjeni. Smatram da se Lot upravo time i opravdao, sto, ziveci medju onakvim ljudima, nikoga nikada nije osudjivao.

Uvek, a najvise za vreme pojanja na bogosluzenju, treba sacuvati mir i tisinu. Cilj je demona da izazivanjem nereda upropaste molitvu. Onima koji sluze prilici da u molitvi umom svojim dosezu nebesa dok telom stoje pred ljudima.

Uvrede, potcenjivanja i slicne stvari u dusi podviznika mogu da se uporede sa gorcinom pelena. Pohvale, pocasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih radjaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen cisti u nama svaku necistocu, a med obicno izaziva poremecaj zuci.

Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i zapovedali ponesto sto je suprotno nasem misljenju i sto se naizgled protivi nasem spasenju. Tada se, kao u vatri smirenja, kusa nase povernje u njih. Znak potpunog i pravog poverenja sastoji se u tome da se bez dvoumljenja pokoravamo svojim pretpostavljenim i onda kada vidimo da su njihove naredbe suprotne nasim ocekivanjima.

Od poslusnosti – smirenje, kao sto smo vec u prethodnom izlaganju rekli; od smirenja – rasudjivanje, kao sto to veliki Kasijan u svojoj knjizi “O rasudjivanju” tako lepo i uzviseno uci [7]; od rasudjivanja – prozorljivost, a od njega – predvidjanje.

Ko, dakle, nece hteti da krene divnim putem poslusnosti, kad vidi kakvim sve dobrima vodi! O toj velikoj vrlini rece onaj divni psalmopevac: Po svojoj dobroti si pripremio svoje prisustvo u srcu sirotog poslusnika, Boze (Ps.67,11).

Citavog zivota se secaj onog velikog podviznika, koji od duhovnika u toku celih osamnaest godina nije cuo telesnim usima “Spasavaj se!”, dok je unutrasnjim sluhom svaki dan slusao od Gospoda – ne “Spasavaj se!” (sto izrazava samo zelju cije ostvarenje nije izvesno), nego “Spasen si” (sto je odredjeno i nesumnjivo).

Nisu svesni poslusnici koji, primetivsi popustljivost i snishodljivost duhovnika, traze da im odredi duznosti po njihovim sopstvenim zeljama. Kada ih dobiju, neka znaju da su se potpuno lisili ispovednickog venca. Jer, poslusnost je tudja svakom licemerstvu i licnim zeljama.

Ima i takvih koji odbiju da izvrse naredbu koju su primili jer shvataju da njeno izvrsenje naredbodavcu u stvari ne bi bilo prijatno. A ima i takvih koji to osete, pa ipak poslusaju bez dvoumljenja. Treba ispitati ko je od njih postupio blagocastivije.

Nemoguca je stvar da se djavo suprotstavlja svojoj sopstvenoj volji. Neka ti kao dokaz posluze oni koji zive (720) nemarno, bez obzira na to sto su stalno u jednoj te istoj isposnici ili u jednom te istom opstezicu. Neka ti borba pri prelasku s jednog mesta na drugo bude znak da smo na prvobitnom mestu mogli najbolje ugadjati Bogu. Jer, takva je borba znak da smo je sami izazvali.

Ne bih zeleo da budem nepravedni skrivac i necovecni lihvar, cuteci o onome sto nije pravo zadrzati za sebe. Slavni Jovan Savait [8] mi je ispricao zanimljive stvari. A da je to bestrasan covek, cist od svake lazi i zlog dela i reci, znas iz sopstvenog iskustva, prepodobni oce. On mi je ispricao sledece:

“U mome manastiru u Aziji (jer odande dodje ovaj pravednik) bese neki starac, skroz nemaran i raspusan. Govorim to ne da bih ga osudio, vec za ljubav istine. Kako – ne znam, tek on dobi jednoga mladjeg ucenika, po imenu Akakija, mladica prostodusne naravi ali obdarena prirodnom pamecu. On toliko podnese od ovog starca, da ce se to mozda mnogima uciniti neverovatno. Starac ga je svakog dana kinjio ne samo vredjanjem i pogrdama nego i batinama. Ali, njegovo trpljenje ne bese nerazumno.

Gledajuci ga, dakle, kako se svaki dan strasno muci kao da je kupljeni rob, ja sam mu cesto, kada bismo se sreli, govorio: “Sta je, brate Akakije? Kako je danas?” A on bi mi na to pokazivao: sad pomodrelo oko, sad modrice po vratu, a ponekad i ozledjenu glavu. Znajuci ga kao podviznika, govorio sam mu: “Odlicno! Tako i treba! Trpi, i to ce ti koristiti!” I posto se namuci kod tog nemilostivog starca oko devet godina, Akakije ode Gospodu. Pet dana nakon sto Akakije bi sahranjen u groblju otaca, njegov starac ode jednom od velikih staraca koji tamo zive, i rece: “Oce, brat Akakije umre!” Kad to cu, taj starac rece: “Veruj mi, starce, sumnjam u to!” A ovaj mu rece: “Dodji i vidi!” Tad ti se starac hitro podize, i stize na groblje sa uciteljem blazenog borca. I pozvavsi kao zivoga onoga koji je stvarno i u smrti ziv, rece: “Brate Akakije, jesi li umro?!” A blagorazumni poslusnik, i posle smrti pokazujuci primer poslusnosti, odgovori velikome: “Oce, kako bi mogao da umre covek – trudbenik poslusnosti?” Tad starac, njegov bivsi ucitelj, pade na zemlju (721) sa suzama, obuzet strahom, i isprosivsi od igumana Lavre keliju blizu groba, prozive ostatak svog zivota cestito, uvek govoreci ocima: “Izvrsio sam ubistvo!””

Meni se cini, oce Jovane, da je onaj starac koji je s mrtvacem razgovarao bio sam veliki Jovan Savait. Jer, njegova blazena dusa mi je jos nesto ispricala kao o nekome drugom licu – premda je to bio on sam, kako sam posle mogao tacno doznati.

“U istome azijskom manastiru, – prica on, – neki drugi covek postade ucenik jednog krotkog, blagog i tihog monaha. Videci da ga starac postuje i ne dira, pravilno zakljuci da moze pretrpeti stetu, kao i mnogi drugi, te ga zamoli da ga otpusti. Starac imadjase i drugog ucenika pa mu to ne pade odvec tesko. Otisavsi od njega, uz pomoc njegove preporuke, smesti se u jednom od opstezica sto se nalaze u Pontu. Prve noci po stupanju u opstezice, on vide u snu kako neki traze od njega da polozi racun, te kao da, posle tog uzasnog mucenja, ostade duzan sto funti zlata. Probudivsi se, on razmisli o snu i rece: “Kukavni Antiose (to mu bese ime), zaista si jos mnogo duzan!””

“Ostadoh u tom opstezicu, – pricao je dalje Antioh, – tri godine u bespogovornoj poslusnosti, ponizavan i ugnjetavan od svih kao tudjinac. Jer, tamo nisu ni imali nekoga drugog monaha stranca. I vidim opet u snu jednoga kako mi daje priznanicu o isplati deset funti moga duga. Probudivsi se, razumedoh vidjenje, i rekoh: “Tek deset! Pa, koliko ce mi biti potrebno da isplatim sve?!” Tada rekoh u sebi: “Siroti Antiose, potreban je jos veci trud i jos dublje ponizenje!”… Od tada zapoceh da se pravim sulud, premda nisam sasvim zanemario svoje duznosti. Kada me nemilostivi oci videse u takvom stanju, ali ipak usrdna na poslu, nalagahu na mene sve teske manastirske poslove. Posto sam u takvom podvigu proveo trinaest godina, videh kako mi opet dodjose oni sto su mi se ranije javljali, te mi pismeno potvrdise da sam u potpunosti isplatio svoj dug. Kada bi me, dakle, u bilo cemu zlostavljali oci tog manastira, secao bih se svog duga i hrabro podnosio sve”.

To mi je svemudri Jovan, oce Jovane, ispricao u trecem licu. Zato i sebe nazva Antiohom. A u stvari, on bese taj podviznik koji trpljenjem iscepa spisak svojih dugova.

No, da cujemo kako je mudar postao prepodobni [tj. Jovan Savait] zahvaljajuci svojoj krajnjoj poslusnosti.

Dok se nalazio u manastiru Svetog Save, dodjose tri mlada monaha sa zeljom da mu budu ucenici. Primivsi ih, on (724) ih odmah ugosti, starajuci se iz sveg srca da se odmore od naporna puta. Posle tri dana, starac im rece: “Braco, ja sam po prirodi bludnik, i ne mogu da primim nijednoga od vas”. A oni se ne sablaznise, jer im je bilo poznato starcevo podviznistvo. Kada ga, pak, nikakvim, molbama ne mogadose ubediti, bacise mu se pred noge i zamolise da im bar da pravilo kako i gde treba da zive. Starac pristade. Videvsi da ce njegovu pouku primiti smireno i poslusno, on jednome rece: “Gospod hoce, sine, da zivis povuceno sa duhovnim ocem u podvigu poslusnosti”. A drugome rece: “Idi, prodaj zelje svoje i daj ih Bogu, pa uzmi krst svoj i trpi u manastiru zajedno sa bracom: svakako ces imati blago na nebesima”. A onda rece i trecem: “Sa svakim dahom svojim secaj se reci Hristove: Koji pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt.10,22). Idi, i ako je moguce pronadji za sebe po prirodi sto surovijeg i strozeg coveka. Ostani nepokolebljiv i pij svaki dan ismevanje i porugu kao med i mleko”. A brat rece velikome Jovanu: “A sta da radim, oce, ako on zivi nemarno?” A starac ce na to: “Kada bi ga video cak i da bludnici, nemoj ga napustiti, vec reci sebi: “Druze, radi cega si ovde?” Tada ces videti kako iz tebe iscezava nadutost i kako se plamen pohote gasi”.

Svi mi koji zelimo da steknemo strah Boziji, treba da se svim silama borimo kako ne bismo u ovoj skoli vrline postali rdjavi i zli ljudi, puni lukavstva i zlobe, prepredenosti i gneva. To se desava, a nije ni cudo: sve dok je covek prost, na primer ladjar ili zemljoradnik, neprijatelji cara se toliko i ne spremaju za borbu protiv njega; a kada ga vide da je uzeo carski steg i stit, bodez, i mac, i luk, i da je navukao vojnicku uniformu [9], i oni zaskrgucu na njega zubima, i svim sredstvima pokusavaju da ga uniste. Ne dremajmo, stoga! Video sam bezazlenu i najbolju decu koja su dosla u skolu da se nauce mudrosti, da budu vaspitana i uopste da vide neku korist od skole. I nicemu se tamo nisu naucili osim lukavstvu i zlu, zahvaljujuci druzenju sa ostalima. Ko ima pameti, razumece!

Nemoguce je da oni koji prizeljno uce neku vestinu ne napreduju svakog dana [pomalo]. Medjutim, jedni prepoznaju napredovanje, a drugi ga, po promislu Bozijem, nisu svesni. Dobar bankar svake veceri neizostavno pravi obracun dnevne zarade ili gubitka. Ipak, on ne moze imati jasnu sliku o kretanju svog novca ako na narocitu plocicu svakog casa ne ubelezava odredjene podatke. Svakocasovno polaganje racuna omogucava da se sastavi svakodnevni obracun.

Nerazborit monah se, kad ga grde i osudjuju, oseca uvredjen i pokusava da odgovara, ili, pak, odmah metanise (725) pred onim sto ga grdi, i to ne iz smirenja, nego u zelji da prekrati grdnju. A ti, pak, cuti kada te tuku, i primaj bol kao najbolje sredstvo da ti dusa postane svetla i cista. Tak kada lekar prestane da te grdi ti zatrazi oprostaj. Jer, on, mozda, u ljutini ne bi ni primio tvoje kajanje.

Mi koji zivimo u manastirima, treba da se u svakom trenutku borimo protiv svih strasti, ali narocito protiv dve: protiv oblapornosti i protiv gnevljivosti. Jer, gde je veliki broj brace, uvek ima dosta povoda za izbijanje tih strasti.

Kod poslusnika djavo izaziva zelju da steknu vrline koje ne mogu dostici, kao sto i onima koji zive u bezmolviju savetuju da teze za onim sto nije za njih. Zaviri u dusu neiskusnih poslusnika, pa ces naci pogresnu misao: ceznju za bezmolvijem, za krajnjim postom i sabranom molitvom, za potpunim odsustvom tastine, za nezaboravljivim secanjem na smrt i neprestanim umilenjem, za savrsenom bezgnevljivoscu, za dubokim cutanjem, za natprirodnom cistotom. Posto im te vrline po promislu Bozijem nisu date u pocetku njihova podviga, oni nepromisljeno preskacu neophodne stupnjeve podviga, prevareni od strane djavola, koji ih podstrekava da ih traze pre vremena, te da ne izdrze i ne dobiju ih ni onda kada bi inace bio pogodan trenutak. Pred bezmolvnicima, medjutim, taj obmanjivac hvali gostoljublje poslusnika, njihovo sluzenje, bratoljublje, zajednicki zivot, negovanje bolesnika. I njih, kao i prve, ta varalica hoce da nacini nepostojanima.

Retki su oni koji zive istinsko bezmolvije. To mogu samo oni kojima Bog pomaze u borbi i koji su primili bozansku utehu. Jer, samo ta uteha moze da im olaksa muke.

Prema svojstvima nasih strasti treba da procenimo kome bi obliku poslusnosti trebalo da se posvetimo, te da izaberemo odgovarajuci nacin. Ako vidis da si neuzdrzljiv i veoma sklon pohoti, neka ti ucitelj bude podviznik, neumoljiv po pitanju hrane, a ne cudotvorac, niti neko ko je spreman da svakog primi i ugosti. Ako si ohol, neka ti duhovni otac bude surov i nepopustljiv podviznik, a ne krotak i covekoljubiv. Ne treba da trazimo proroke niti prozorljivce, vec pre svega sasvim smirenoumne podviznike, ciji bi nacin i mesto podviga odgovarali nasoj bolesti.

Neka ti za poslusnost, po ugledu na gore spomenutog pravednika Avakira, posluzi i ovaj dobri obicaj: vecito misli da te duhovnik kusa. U tom slucaju, nikada neces pogresiti. Kada i pored neprestanog zlostavljanja od strane svog duhovnog oca osetis da su tvoje poverenje i ljubav prema njemu sve veci, znaj da se Duh Sveti nevidljivo uselio u tvoju dusu, i sila Visnjega te osenila! Ipak, ne hvali se niti se raduj kad hrabro podnosis grdnju i ponizenje. Naprotiv, placi zbog toga sto si uopste uradio nesto sto zasluzuje prekor, i sto si dusu svog oca uzrujao protiv sebe. Nemoj se (728) cuditi kada ti kazem (jer se Mojsije slaze sa mnom [10] ): bolje je ogresiti se o Boga, nego o svog duhovnog oca! Jer, kada Boga naljutimo, nas vodja ga moze pomiriti s nama. No, kada svog duhovnog oca ogorcimo protiv nas, nemamo vise nikoga ko bi se za nas pred Bogom zauzeo. Mislim, uostalom, da oba greha u krajnjoj liniji imaju istu tezinu.

Razmislimo, prosudimo i pazimo: kada smo duzni da zahvalno i cutke trpimo ukor pastira, a kada da se objasnjavamo s njim. Meni se cini da treba cutati u svim onim slucajevima kada se grdnja odnosi na nas, buduci da se radi o trenutku za nagradu. A kada se ona odnosi na drugo lice, mi treba da se branimo, radi sveze ljubavi i nepomucenog mira.

Oni koji su otpali od poslusnosti mogu da te obaveste o tome kakva je korist od nje: tek tada su upravo i saznali na kakvom su nebu stajali.

Onaj koji stremi bestrascu i Bogu, smatra potpuno izgubljenim svaki onaj dan u koji ga niko ne bi grdio.

Kao sto drvece koje trese vetar pusta svoj koren duboko u zemlju, tako i oni koji se nalaze u poslusnosti sticu jaku i nepokolebljivu dusu.

Ko god je, ziveci u bezmolviju, osetio svoju nemoc, pa, dosavsi u manastir, prodao sebe na poslusnost, progledao je za Hrista bez muke, mada je bio slep.

Drz’te se, drz’te se, i opet kazem: drz’te se, trkaci, braco podviznici, slusajuci onoga premudrog coveka koji o vama govori: Kao zlato u topionici – ili bolje, u opstezicu – isprobao ih je Gospod, i kao zrtvu paljenicu ih je primio u nedra svoja (Prem.Sol.3,6). [Njemu slava i vlast vecna sa bespocetnim Ocem i Duhom Svetim i obozavanim. Amin.]

Stepen po redu jednak broju jevandjelista. Drzi se, podviznice i trci bez straha! Jednom je Jovan stigao pre Petra (up. Jn. 20,4), a ovde je poslusnost stavljena ispred pokajanja. Apostol koji prvi stize do groba Hristova predstavlja poslusnost, a drugi – pokajanje.


NAPOMENE:

  1. Poslusnost bez koje niko nece videti Gospoda: Treba ispitati, kaze Ilija Kritski, kako to da bez poslusnosti niko nece videti Boga. Sta? Zar Marija Egipcanka, i neki drugi koji nikome nisu bili potcinjeni, nece videti Gospoda? Mislimo da Lestvicnik ne govori samo o telesnoj poslusnosti, nego i o poslusnosti duhovnoj. Jer, necemo naci nijednoga svetog koji nije pokorio telo duhu. Iz toga jasno proizlazi da Gospoda nece videti niko ko uz telesnu poslusnost ne sprovodi i ovu poslusnost (tela duhu). Mnogi koji se pokoravaju svojim telesnim ocevima zive kao robovi slasti, pa im takva poslusnost nista ne koristi (Shol. 14, col.732 D).
  2. To je verovatno jedan manastir u Tivaidi, blizu Aleksandrije (tacnije receno, u predgradju Aleksandrije zvanom Kanop, danas Abukir). Na osnovu podataka iz Lestvice moglo bi se zakljuciti da je taj manastir imao pod sobom jos dve obitelji: lavru, uredjenu za bezmolvnike, i manastir pokajnika, koji se u Lestvici naziva Tamnica. U Kanopu je stvarno postojao manastir, koji spominje i blazeni Jeronim u svome predgovoru Pravilima svetog Pahomija Velikog, i koji se prema tim podacima nazivao Metanija (Pokajanje) (up. Tganzl. lat. Reg. Scti Rashomii, Rgaef., 1, MRL. 23,65). Ukoliko je Tamnica (Filaki) zaista taj manastir u Kanopu, o kome je blazeni Jeronim slusao od jednog svetog prezvitera iz Aleksandrije, Siluana, onda je ona vrlo starog datuma. To znaci da je ta neobicna obitelj postojala bar dve stotine godina pre no sto ju je Lestvicnik posetio.
  3. Trpeci sacekah Gospoda i obrati paznju na mene i uslisi molitvu moju (Ps.39,1).
  4. U vojsci prvomucenika: Matija Rader shvata tu rec kao nadimak prvog hriscanskog mucenika, svetog arhidjakona Stefana (up. sol. 710 S: in Stephani protomartyris exercitu meres). Isto tako i pomenuti ruski prevod (str. 63, t. 68). U italijanskom salezijanskom izdanju, izraz je shvacen kao da se odnosi na samoga Hrista: Stupaj napred kao i ucenici Hristovi, koji nisu bili usamljenici, vec zivljahu u zajednici (I, 165, nota 3).
  5. Kao Marija sinagogu: uz ono sto je receno u so1. 700, to je sve sto Lestvicnik kaze o Presvetoj Bogorodici. Ovde se misli na Vavedenje, tj. unosenje male Djeve Marije u jevrejski hram.
  6. Ako vecito moras prizivati um k sebi: verovatno je smisao ovaj: nemoj se plasiti ni podavati ocajanju ako ti misli odlutaju pa se opet vrate; brini se tek ako ti je um stalno odsutan, i to po sopstvenom interesovanju za zemaljske stvari.
  7. Veliki Kasijan: to je sveti Jovan Kasijan (+ oko 435), znameniti podviznik i hriscanski pisac. Ne zna se odakle je ni kada se rodio, ali je poznato da je ziveo asketski u jednom manastiru kraj Vitlejema (Palestina). Obilazio je egipatske manastire, a u Carigradu ga sveti Jovan Zlatousti rukopolaze za djakona. Posle smrti Zlatoustog odlazi na Zapad, i nastanjuje se u juznoj Galiji, gde osniva dva manastira (okolina Masilije = Marselja). Pisao je dogmatska i asketska dela, medju kojima i Collationes Patrum in Scythica eremo. U tome spisu on veli da se istinsko rasudjivanje stice samo istinskim smirenjem, a prvi njegov znak jeste potpuno ispovedanje duhovniku, dakle i ispovedanje pomisli (up. Soll. II, 12, Migne, R. L., 49,542 AV).
  8. Slavni Jovan Savait: Poznati svetitelj, rodjen 454. god. u Nikopolju Jermenskom, u porodici jednog vojvode, Hriscanina. U osamnaestoj godini postaje monah, ubrzo zatim i iguman jednoga malog bratstva, a u dvadeset osmoj godini zivota hirotonisan je za episkopa Kolonije, maloga grada u vizantijskoj Jermeniji. Na katedri ostaje punih deset godina, ali ga tesko stanje u Crkvi pobudi da napusti Koloniju i ode u Jerusalim, inkognito, kao prosjak. Konacno se smesti u lavru prepodobnog Save Osvecenog, koji je tada jos bio ziv. Vrsio je poslusno sve manastirske poslove, a kada otkriju ko je, povuce se u keliju, te ostatak zivota provede u potpunom bezmolviju, zbog cega se jos zove i sveti Jovan Cutljivi. Umro je 558. godine (up. Zitije 3. decembra).
  9. Ilija Kritski daje alegorijsko tumacenje ovih predmeta. Carski steg je simvol krstenja ili pokajanja, koje isprljanoga coveka cini ponovo cistim; stit – bekstvo od sveta praceno bespristrascem; bodez – poverenje u pastira; mac – odricanje od zelja; luk – molitva, kojom se demoni obaraju; vojnicka uniforma – ogrtac vrlina (Shol. 93, sol. 760).
  10. Svakako misli na bunu Korejevu protiv Mojsija (up. Broj.16). Bog kaznjava u stvari stroze za greh prema Mojsiju, nego za greh prema sebi (up. Izl.32).
Published in: on Studeni 20, 2008 at 7:29 am  Komentari isključeni za Pouka IV – O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: