Pouka II – O BESPRISTRAŠĆU

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka II

O BESPRISTRAŠĆU

(653) Covek koji odista voli Gospoda i stvarno iste buduce Carstvo, covek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu vecnom, covek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt – vise nije u stanju da vodi racuna o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braci, niti o bilo cemu zemaljskom. Prestavsi sasvim da se brine o tome, omrznuvsi svaku pomisao na to, pa cak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrizan, on odvazno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega ocekujuci pomoc, po recima svetoga: Pripila se dusa moja uz Tebe (Ps.62,9), i kao sto rece i drugi nezaboravni: A ja se ne umorih prateci te, i ne zazeleh dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16).

Za nas je najveca sramota da mislimo na nesto sto nam u casu nevolje, tj. smrti, ne moze dobra doneti, kada smo vec sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne covek pozvao. To je bas ono sto rece Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog (Lk.9,62). Gospod nas zna da mi, pocetnici, lako padnemo, i da se, ziveci i sretajuci se sa svetovnjacima, lako vracamo u svet. Zato je onome sto mu rece – Dopusti mi najpre da odem i ukopam oca svoga, odgovorio: Ostavi, neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve (Mt.8,22).

(656) Posto smo se odrekli od sveta, demoni nam savetuju da milosrdne i sastradalne svetovnjake hvalimo, a sebe da zalimo, kao da smo se svojim odricanjem od sveta lisili tih vrlina. Cilj je, pak, nasih neprijatelja, da nas putem lazne smirenosti vrate u svet, ili, ako ostanemo u monastvu, da nas survaju u ocajanje. Jedna je stvar, kada se oni sto zive u svetu omalovazavaju iz uobrazenosti; no sasvim je drugo, misliti o njima lose posto smo vec otisli od njih, kako bi se izbeglo ocajanje i stekla spasonosna nada.

Da cujemo, zato, sto je Gospod rekao mladicu koji je skoro sve zapovesti izvrsio: Jos ti jedno nedostaje da prodas sve i razdas siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam postanes siromah koji prima milostinju. Mi, koji ceznemo za usrdnim i vatrenim podvigom, treba pazljivo da razmotrimo kako je Gospod sve koji prebivaju i zive u svetu nazvao mrtvima, rekavsi nekome: “Ostavi duhovne mrtvace, svetovnjake, neka oni ukopavaju telesne mrtvace”. Tome mladicu bogatstvo nije nimalo smetalo da pristupi krstenju, te nema osnova kad neki misle da mu je radi njega Gospod naredio da proda bogatstvo. Nama, pak, monasima, neka takvo svedocanstvo posluzi kao najbolji dokaz najvece slave naseg poziva.

Treba ispitati, zbog cega ljudi koji zive u svetu i prebivaju u bdenju i postu, u naporu i zlopacenju, ne nastavljaju sa svojim predjasnjim podvigom, patvorenim i laznim, kada napuste svet i stupe u monastvo, tj. na popriste gde treba da se vidi koliko ko stvarno vredi. Video sam mnoge i vrlo razlicite izdanke vrlina koje su takvi ljudi zasadili u svetu, zalivali prljavom vodom tastine, okopavali razmetanjem i djubrili gnojivom pohvala, kako su se brzo osusili, presadjeni u zemlju pustu, gde svetovnjaci nemaju pristupa, bez smrdljive vode sujete. Nazalost, tako je: biljke kojima treba takva vlaga ne mogu donositi ploda na suhom, bezvodnom tlu monastva.

Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privrzen bilo cemu vidljivom, jos se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuzi – kada se lisio onoga sto mu je toliko priraslo za srce! U svemu treba da se drzimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba narocito da budemo razboriti. Video sam u svetu mnoge ljude koji su se zahvaljajuci brigama, mnogobrojnim obavezama i nespavanju, spasli od besnila sopstvenog tela. Stupivsi, medjutim, u monastvo, oslobodjeni od svih predjasnjih briga i duznosti, oni su se na najzalosniji nacin, kretnjama tela, prljali.

Pripazimo, da se ne nadjemo u zabludi govoreci kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po sirokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenocnom stajanju, ogranicenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, ociscavajucem picu sramote, podsmeha, (657) poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnosenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome – ako se ne srdis kada te klevetaju, ako se ne ljutis kada te ponizavaju, ako si smiren kada te osudjuju.

Blago onima sto idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko! Niko nece uci u nebesku loznicu uvencan slavom, ako se ne odrekne prvim, i drugim, i trecim odricanjem. Mislim na odricanje, prvo, od svih stvari, ljudi, roditelja; drugo, od svoje volje; i trece, od uobrazenosti koja prati poslusnost. Izidjite od njih i odvojte se, i necistote sveta ne doticite se, govori Gospod (Is.52,11). Jer, ko je od njih ikada ucinio kakvo cudo? Ko je od njih mrtve vaskrsnuo? Ko demone isterao? – Niko! Sve su to trofeji monaha, koje svet ne moze da primi. Kada bi mogao – cemu onda podvig, cemu odlazenje iz sveta?!

Kada demoni po odricanju nasem od sveta zapocnu da raspaljuju nase srce uspomenom na roditelje i bracu nasu, pripremimo se za borbu molitvom, i raspalimo u sebi secanje na vecni oganj, da bismo secanjem na njega ugasili vatru naseg srca, zapaljenu u nevreme. Potpuno se vara onaj koji misli da nije privrzen ni prema cemu – a rastuzi mu se srce kada nesto izgubi.

Kad mladi, skloni telesnoj ljubavi i oblapornosti, zazele da stupe u monastvo, treba da se uce trezvoumlju i paznji, i da se, koliko god vise mogu, klone svake naslade i svakoga zla, da im potonje ne bude gore od prvog.

U luci se moze naci spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Zalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pucine vec bio spasao.

Druga stepenica. Ko je uspeo da je dostigne, neka nastavi da trci po lestvici ugledajuci se na Lota, a ne na zenu njegovu.

Published in: on Studeni 20, 2008 at 7:34 am  Komentari isključeni za Pouka II – O BESPRISTRAŠĆU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: