Pouka I – O ODRICANjU I ODVAJANjU OD SUJETNOG ŽIVOTA

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka I

O ODRICANjU I ODVAJANjU OD SUJETNOG ŽIVOTA

(632) Nas Bog i Car, dobar, predobar i svedobar (kada se govori slugama Bozijim, naime, s Bogom treba i zapoceti) stvorio je sva slovesna bica i obdario ih dostojanstvom slobode. Jedni su, zato, prijatelji Njegovi, a drugi istinske sluge, neki su mu sluge nekorisne, drugi su se sasvim otudjili, a neki su mu protivnici iako mu nista ne mogu.

Prijatelji Boziji, kako to mi u svojoj ogranicenosti smatramo, cestiti oce, jesu u stvari duhovna i bestelesna bica oko Njega. Istinske sluge jesu svi koji su neumorno i odusevljeno cinili i uvek cine samo ono sto je po Njegovoj volji. Beskorisne sluge su oni sto se smatraju krstenima, a zavet sa krstenja nisu ispunili kako treba. Otudjeni, pak, od Boga i neprijatelji Boziji, mislimo, jesu oni sto u Boga ne veruju ili oni sto veruju krivo. Bogoborci su, pak, oni koji ne samo sto su sami prekrsili i odbacili zapovest Gospodnju vec se svom snagom bore i protiv onih koji je izvrsuju.

Svaka od spomenutih vrsta iziskuje posebnu i prigodnu knjigu. No, nama neucenima u ovom slucaju ne bi moglo koristiti izlaganje o tome. Hajde, stoga, pozurimo sad, pruzimo pokorno i bez pogovora svoju nedostojnu ruku k istinskim slugama Bozijim sto nas svojim naredbama pobozno primorase i ljubazno prisilise da pisemo, od njihova znanja pozajmimo trsku za pisanje, umocimo je u tamno mastilo svetlog smirenoumlja, pa je onda kao na neku hartiju (633) (ili bolje – kao na duhovnu tablicu) spustimo na njihovo ugladjeno i cisto srce. Zapisujuci bozanske reci kao da bozansko seme sejemo, pocnemo ovako:

(633) Bog je zivot i spas svih koji su obdareni slobodom: vernih i nevernih, pravednih i nepravednih, poboznih i bezboznih, bestrasnih i strasnih, monaha i svetovnjaka, pametnih i glupih, zdravih i bolesnih, mladih i starih, kao sto su za svakog bez razlike – svetlost, sunce, vazduh. Bog ne gleda ko je ko (Rim.2,11;up. Ef.6,9).

Bezboznik je smrtno bice koje ima razum, a svojevoljno bezi od pravog zivota, te za svog Tvorca, koji vecno postoji, misli da ne postoji. Prestupnik je onaj sto zakon Boziji tumaci po svom zloumlju i smatra da veruje, i pored toga sto je obuzet bogoprotivnim misljenjem. Hriscanin je susta slika Hristova, koliko je moguce coveku, u recima, delima i misli, sa pravom i nepogresnom verom u Svetu Trojicu. Bogoljubac je onaj koji ucestvuje u svemu sto je prirodno i bezgresno, i koji ne propusta da prema svojim mogucnostima cini dobra dela. Uzdrzljivac je onaj koji se posred iskusenja, zamki i meteza upinje iz sve snage da podarzava Onoga koji je daleko od svega toga.

Monah pripada andjelskom cinu i [vodi] andjelski zivot, koji se ostvaruje u vestastvenom i prljavom telu. Monah je covek koji se drzi samo Bozijih zapovesti i reci, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znaci neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim culima. Monah ima posveceno telo, ociscena usta i prosvecen um. Monah je prebolna dusa, stalno obuzeta secanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimicna mrznja na ono sto ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuca onog sto je natprirodno.

Svi oni koji su spremno odbacili ono sto pripada ovom zivotu, svakako behu podstaknuti [zeljom] za buducim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema Bogu. Ako se nijednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napustanje sveta besmisleno. Samo, i u tom slucaju, dobri nas Sudija ocekuje da vidi kakav ce biti kraj njihovog zivotnog puta.

Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one sto sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni necujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova – kao sto je Lazara oslobodio (up. Jn. 11,44) – zapovedajuci svojim poslusnim andjelima: “Razdresite ga od strasti, i pustite da ide k blazenom bestrascu!” Inace, on nema nikakve koristi od napustanja sveta.

Svima nama sto hocemo da izadjemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu izmedju nas i Boga, koji bi, revnosan u (636) delanju i sagledavanju, za nas pruzao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vodjstvom presli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo [1]. Stoga se prevarise neki koji su, uzdajuci se u svoje sopstvene snage, mislili da im nikakav vodja nije potreban. Jer, oni koji su izasli iz Egipta dobili su za vodju Mojsija, a oni sto pobegose iz Sodoma imadjahu andjela (up. Post.19,1 itd.). Prvi lice na ljude koji se prepustaju nezi lekara da bi izlecili bolesti svoje duse: to su oni sto izadjose iz Egipta. A drugi lice na ljude koji zarko zele da svuku sa sebe necistotu gadnoga tela: zato im je i potreban andjeo, ili, da tako kazem, pomocnik ravan andjelu. Ukoliko su nam teze rane, utoliko nam je potrebniji vest lekar.

Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, pracen bezgranicnom patnjom (narocito u pocetku njihovog odricanja), dok se slastoljubiva nasa narav i neosetljivo srce pomocu pravoga placa ne pretvore u bogoljublje i cistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorcina su neizbezni u ovom poduhvatu, a najvise onima koji zive povrsno, sve dok nas um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan strazar cistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemocni, i nepokolebljivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoc i slabost svoje duse. On ce nam neizostavno pomoci cak i vise nego sto zasluzujemo, samo ako se neprestano drzimo dubokog smirenoumlja.

Neka znaju svi koji pristupaju ovom divnom, surovom i teskobnom, ali i lakom podvigu, da su dosli da se bace u oganj – ukoliko samo zele da se oganj duhovni useli u njih. Zato neka svaki ispita sebe, pa tek onda neka jede od hleba monaskog zivota, umesanog sa gorkim zeljem, i pije iz case ispunjene suzama, da se ne bi borio na sopstvenu osudu. Kad se ni svaki krsteni ne spasava – ostalo je bolje da precutim!…

Oni koji zapocinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Cvrst, trostruki i trostubni temelj cine: bezazlenost, post i celomudrenost. Sva deca u Hristu neka pocinju sa ovim vrlinama, uzevsi za primer pravu decu: u deci nema nimalo zla. Nece se kod njih nikada naci pokvarenost, ni glad nezajazljiva, ni trbuh nenasiti, ni telo raspaljeno pohotom. (Uostalom, mozda se te strasti razvijaju sa covekovim uzrastom, raspirujuci u nama oganj).

Zaista je mrsko, a i opasno, da rvac malakse tek sto je stupio u borbu, jer ce svako u tome videti predznak njegovog poraza. U svakom slucaju, odlucan pocetak bice nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dusu, sustalu u podvigu, podstice secanje na prvobitnu revnost kao (637) bodilo. Neki su se, zahvaljujuci tome, cesto podizali.

Kada dusa, izdajuci samu sebe, izgubi blazenu i milu toplinu, neka brizljivo ispita iz kakvog uzroka se je lisila, pa neka svom snagom i revnoscu nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguce vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izasla.

Covek koji se odrekao sveta pokrenut strahom, lici na upaljeni tamjan, koji najpre zamirise a potom zavrsi dimom. Onaj, pak, koji je to ucinio radi nagrade, podseca na mlinski zrvanj koji se svagda jednoliko okrece. A covek koji iz bozanske ljubavi napusta svet, odmah u pocetku stice oganj. On, pak, kao da je u neku sumu bacen, za tren oka izraste u ogromnu buktinju.

Ima ljudi koji grade na kamenom temelju; drugi, bez ikakva temelja, na goloj zemlji podizu stubove; a ima i takvih kojima se, posto propesace jedan mali deo puta, zagreju zile i zglobovi, te hitrije koracaju. Ko je pametan, razumece simvolicnu pouku [2].

Svesrdno potrcimo na poziv Boga i Cara! Inace, kako smo kratka veka, moglo bi se desiti da za dan smrti ostanemo bez ikakva ploda, te da skoncamo od gladi.

Ugodimo Gospodu kao sto vojnici ugadjaju caru: od samog stupanja u vojnu sluzbu trazi se od nas da savesno sluzimo.

Bojmo se Gospoda makar onoliko koliko se plasimo od zveri. Videh ljude koji su krenuli u pljacku, ne bojeci se Boga; a kad su na tome mestu culi lavez pasa – odmah se vratise. Ono sto strah od Boga nije mogao da ucini, ucinio je strah od zveri.

Zavolimo Gospoda makar onoliko koliko volimo svoje prijatelje. Cesto sam vidjao ljude koji su Boga uvredili i nimalo se zbog toga nisu sekirali; a kada su ti ljudi nekom sitnicom uvredili svoje prijatelje – upotrebili su sva sredstva, domisljali se na svaki nacin, sve trpeli, za sve se izvinjavali, i licno, i preko rodjaka, i poklonima – samo da bi obnovili prvobitnu ljubav.

U samim pocecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, sticu trudom i mukom. Napredujuci dalje, postajemo neosetljivi za teskoce, ili ih osecamo jos samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji nasu telesnu prirodu, vrline vec sticemo potpuno prozeti radoscu, ceznjom i bozanskim plamenom. Koliko su za pohvalu oni ljudi koji odmah u pocetku radosno i svesrdno izvrsavaju zapovesti Bozije, toliko su jadni oni koji citav svoj vek provedose u podvigu izvrsavajuci zapovesti – ali jos sa mukom.

Ni odricanja koja su prouzrokovana spoljnim okolnostima nisu za potcenjivanje i osudu. Znam za neke koji su se, bezeci, neocekivano sreli s carem, prikljucili se njegovoj sviti, usli u dvorac i bili posadjeni za carsku trpezu. Videh seme, slucajno palo u zemlju, kako donosi napredan i obilan rod. Razume se, mogucno je i obrnuto. Video sam i coveka koji je dosao u bolnicu po nekakvom drugom poslu, a ne da se leci; medjutim, bio je osvojen ljubaznoscu lekara, spao mu je (640) mrak sa ociju, te se zadrzao na lecenju. Tako je ono sto se nekima desilo protiv njihove volje, vredelo i znacilo vise nego ono sto drugi hotimicno cine.

Niko ne bi trebalo da se naziva nedostojnim monaskog poziva, pod izgovorom da ima mnogo teskih grehova, i potcenjujuci sebe zbog slastoljubivosti, izmisljajuci izgovore za grehe (up. Ps.140,4). Gde je mnogo gnoja, tamo je potrebno zamasno lecenje, da bi se uklonila necistota. Zdravi ne dopadaju bolnice.

Kad bi nas ovozemaljski car pozvao, u nameri da nas primi u svoju licnu sluzbu, mi ne bismo oklevali, ne bismo se izgovarali, nego bismo spremno ostavili sve i pohitali mu u susret. Pazimo, zato da, po svojoj lenosti i lakomislenosti, ne odbijemo poziv kada nas Car nad carevima, Gospodar nad gospodarima i Bog nad bogovima pozove u ovaj nebeski cin, te da na Velikom sudu ne ostanemo bez opravdanja.

Moze ici i covek koji je sputan lancima svetskih poslova i briga, ali tesko; i oni kojima su noge okovane cesto moraju hodati, ali se stalno spoticu i zadobijaju rane. Neozenjen covek, vezan za svet iskljucivo poslovima, lici na onoga kome su samo ruke vezane (jer, kad zazeli da krene putem monaskog zivota, veze ga ne sprecavaju). A ozenjeni lici na roba kome su i ruke i noge okovane.

Neki od onih sto vode povrsan zivot u svetu, postavili su mi sledece pitanje: “Kako se mozemo pribliziti monaskom zivotu i pored svojih zena i poslovnih briga?” Odgovorio sam im: “Svako dobro delo koje mozete uciniti, ucinite. Nikoga nemojte ruziti. Nikoga ne pljackajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se vazni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Cesto posecujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablaznjavajte. Tudje se zene ne doticite: neka vam bude dovoljna vasa. Ako tako budete (641) postupali, necete biti daleko od Carstva nebeskog”.

Krenimo sa radoscu i strahom Bozijim na ovaj divni podvig, ne plaseci se nasih neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pazljivo posmatraju lice nase duse. Kad vide da se promenilo od straha, oni se jos zesce okomljuju na nas, jer opazaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu s njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori.

Gospod je po svome promislu olaksao pocetnicima takvu borbu, da se u samom pocetku ne bi vratili u svet. Zato se svagda radujte u Gospodu, sve sluge Bozije, posto se u tome vidi prvi znak ljubavi Gospodnje prema nama, kao i to da nas je On sam pozvao.

Uostalom, zna se da Bog cini i ovako: kad vidi odvaznu dusu, On je odmah uvodi u bitku, jer zeli da je brzo uvenca slavom. Sakrio je Gospod od onih u svetu neugodnost ovog poprista (iako je to, u stvari, ugodnost). Kad bi se znalo za to, niko se ne bi odrekao od sveta.

Usrdno posvecuj Hristu napore svoje mladosti, pa ces se u starosti radovati bogatstvu dobrote. Ono sto se u mladosti stekne, krepi i tesi iznemogle od starosti. Pregnimo, momci sa odusevljenjem, i zivimo trezvoumno, jer je trenutak smrti neizvestan. Zaista zle i opake, prepredene i podmukle, mocne i budne, bestelesne i nevidljive neprijatelje imamo; neprijatelje kojima je vatra u rukama i koji zele da spale hram Boziji upravo onim ognjem koji u njemu gori [3].

Niko od mladih ne sme da slusa svoje neprijatelje, demone, koji savetuju: “Nemoj iscrpljivati svoje telo, da te ne spopadnu nevolje i bolesti”. Narocito u nase vreme, tesko da ce se naci neko ko bi se resio da umrtvi svoje telo, mada se po neko i lisava obilne i ukusne hrane. Demon u tom slucaju hoce da vec stupanje nase na podvig nacini mlitavim i povrsnim, racunajuci da ce kraj biti kao i pocetak.

Oni koji su resili da ozbiljno sluze Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoc duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuce mesto, nacin podviga i zanimanje. Nije za svakog opstezice, narocito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnicki usamljeni zivot sadrzi mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu nacin zivota najbolje odgovara.

Na tri najglavnije vrste podviga svodi se citav monaski zivot: na podviznicko napustanje sveta i samocu, na podvig bezmolvija s jednim ili najvise sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo zivljenje u opstezicu. Ne skreci, kaze Eklisijast, ni na desno ni na levo (Pric.4,27), vec idi carskim putem. I stvarno, srednji od spomenutih puteva mnogima odgovara. Tesko usamljenome, kaze Eklisijast, jer nema nikoga od ljudi da ga podigne kada padne (644) u uninije, ili pospanost, ili lenost, ili ocajanje (Ekl.4,10). A gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam ija medju njima, rece Gospod (Mt.18,20).

Koji je monah, onda, veran i pametan? Onaj koji je sacuvao svoju vatrenost, i koji svakoga dana, do kraja svog zivota, nije propustao da doda plamen na plamen, zar na zar, revnost na revnost, i ceznji za Bogom bogoceznjivost.

Ko se ucvrstio na ovom stupnju, neka se ne osvrce na ono sto je za njim.


NAPOMENE:

  1. I Amalika strasti naterali u bekstvo: omiljeno poredjenje sa dogadjajima iz biblijske istorije, u vezi izlaska Jevreja iz Egipta. Sve je u alegoriji: Egipat je ovaj svet, faraon je djavo, Mojsije – duhovnik, Crveno More – more grehova u koje smo ogrezli, Amalik, tj. narod koji se isprecio na putu jevrejskog naroda za Hanan – simvol strasti koje se isprecuju na putu covekove duse ka Carstvu Bozijem. Najzad, cak i u samom dizanju ruku Mojsija, sveti Jovan vidi sliku molitvenog podviga duhovnika, zahvaljujuci kome nasa dusa pobedjuje strasti i savladjuje sve prepreke, kao nekada izabrani narod Boziji (up. Izl.17 itd.).
  2. Razumece simvolicku pouku: to se odnosi na one koji se odricu sveta. Oni koji grade na kamenom temelju, jesu oni koji stupe u opstezice, i brzo dostignu velike vrline, ali bez podviga poslusnosti duhovnom ocu; njcma se cela zgrada vrlina lako srusi, jer su neiskusni i bez duhovnog rukovodioca, te ne umeju odrzati ono sto postignu. Oni koji na goloj zemlji bez ikakva temelja podizu stubove, jesu oni koji se odmah po odricanju od sveta odaju otselnickom (pustinjackom) nacinu zivota, u kome brzo propadaju, jer nisu postavili temelj u vidu poslusnosti i slicnih podviga. A poslednji (tj. oni kojima se zagreju zile i zglobovi u toku pesacenja) jesu oni monasi koji zive pod duhovnim rukovodstvom staraca bez trunke nadutosti, i koji usled toga postaju iskusni i nepobedivi borci (up. Sholiju Ilije Kritskog, 17, sol. 649 AV, a takodje i tumacenje svetog Jovana Raitskog, Scholia in Climacum, sar. I, Migne, R. G., 88,1214 SD).
  3. Bas onim ognjem koji u njemu gori: plamenom svojih sopstvenih strasti, i to strasti koje se korene u raznim telesnim nagonima, kao sto su nagon ishrane (glad) i polni nagon (pozuda) (up. Dodatak ruskom prevodu iz 1891., str.23, u primedbi).
Published in: on Studeni 20, 2008 at 7:40 am  Komentari isključeni za Pouka I – O ODRICANjU I ODVAJANjU OD SUJETNOG ŽIVOTA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: