Pouka VIII – O BEZGNEVLjU I KROTOSTI

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka VIII

O BEZGNEVLjU I KROTOSTI

(823) Kao sto voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog placa gasi svaki plamen gneva i plahovitosti. Stoga sad i prelazimo na bezgnevlje, po logicnom redu.

Bezgnevlje je ceznja za ponizavanjem, isto onako nenasita kao sto je kod sujetnih ljudi nenasita teznja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja.

Krotost je nepokretno stanje duse, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna ponizenja ili da slusa pohvale.

Pocetak bezgnevlja je cutanje usta kada je srce uzbudjeno. Sredina je, cutanje misli pri tananom uznemirenju duse. A vrhunac, nepokolebljivi mir i pored toga sto duvaju necisti vetrovi.

Gnev je izraz potajne mrznje, tj. zlopamcenja. Gnev je zelja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorcenje je neprijatno osecanje, koje se gnezdi u dusi. Gnev je promenljivo stanje naravi i rugoba duse.

Kao sto tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku gorcinu i jarost. Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o lecenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni, jadnici, ne misle na ono sto je receno: Tezina ga srdzbe njegove obara (Sir.1,22).

(829) Brzo kretanje jednoga vodenicnog kamena moze u jednom magnovenju da satre i unisti zito duse i plod dotadasnjeg podviga u vecoj meri nego sporo kretanje drugoga za citav dan. Zato i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropascuje njivu srca vise no vatra koja dugo gori.

Prijatelji, ne bismo ni ovo smeli zaboraviti: lukavi demoni ponekad, u trenucima gneva, brzo odlaze od nas, da bismo prestali da vodimo racuna o velikim strastima, kao da su male, te da bolest nasa na kraju postane neizleciva.

Kao sto tvrd i neravan kamen, kada se tare i udara o drugo kamenje, gubi sve svoje neravnine, sve nepravilne i grube oblike svoje, i postaje gladak i okrugao, tako i dusa plahovita i gruba, opsteci i ziveci sa drugima, isto tako grubim ljudima, postize jedno od dvoga: ili trpljenjem izleci svoju bolest, ili se povlaci, i tako na pouzdan nacin saznaje svoju nemoc, koja ce joj se, kao u ogledalu, pokazati u njenom malodusnom bekstvu.

Srdit je covek dobrovoljni padavicar, kome padavica prelazi u naviku. A navika ga tada i protiv njegove volje rastrze i zlostavlja.

Nista toliko nije nedolicno onima koji se kaju, kao uzbudjenje gneva. Jer, obracanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.

Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva sacuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se sami sa sobom, recima i pokretima, svadjamo i besnimo na onoga koji nas je uvredio. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duse, a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda nista toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost.

Poznate su nam vrlo mnogobrojne i rdjave posledice gneva. Mecutim, samo jedna nehoticna posledica njegova, mada posredna, moze nam biti i od koristi.

Znao sam ljude koji su se u nastupu mahnite jarosti oslobodili davnasnjeg zlopamcenja, koje se u njima krilo, pa su se tako pomocu strasti izbavili od strasti, dobivsi od onoga koji ih je uvredio izvinjenje ili objasnjenje u vezi sa onim sto ih je dugo mucilo. Vidjao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plastom cutanja, skrivali u sebi zlopamcenje. I dosao sam do zakljucka da su takvi ljudi bedniji od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali.

Treba veliku paznju da obratimo na ovu zmiju, zato sto i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaze sama priroda. Vidjao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorcenju odbijali da jedu, te su takvim besmislenim uzdrzanjem samo dodavali otrov na otrov. A vidjao sam i druge ljude, koji su svoju srdzbu koristili kao zgodan povod da se predaju zderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor. Ali sam i druge, (832) pametne ljude vidjao, koji su kao dobri lekari zdruzili obe krajnosti, od umerenog negovanja tela imajuci najvise koristi.

Kada je umereno, pojanje ponekad odlicno umiruje srdzbu. A ponekad, kada je neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo ce nam sredstvo koristiti samo ako vodimo racuna o trenutku.

Nalazeci se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, cuh kako se od ogorcenja i besa sami u svojoj keliji svadjaju kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne zive usamljeno, kako se od ljudi ne bi nacinili demonima. Vidjao sam, opet, ljude sladostrasna i prozdrljiva srca, koji su, medjutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom zivotu, kao leku protiv sladostrasca i prozdrljivosti, da ne bi od slovesnih bica na najzalosniji nacin postali beslovesne zivotinje. A posto mi neki tuzno govorahu da su veoma podlozni i jednom i drugom, ja sam im potpuno zabranio da zive po svojoj volji, a duhovnicima njihovim prijateljski sam savetovao da im s vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj nacin zivota, pokoravajuci se ipak glavnome nastojatelju u svemu.

Slastoljubac skodi jedino samome sebi, i mozda jos jednome, svome drugaru u telesnim zadovoljstvima. A gnevljivi, kao vuk, cesto uznemirava citavo stado i mnoge smirene duse unizava i vredja. Opasno je uznemiravati oko nasega srca jaroscu, kao sto je receno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps.6,8). Jos je teze izrazavati recima uzrujanost duse. A ako se ona izrazava i rukama, onda se vec cini nesto sto je sasvim suprotno i tudje monaskom, tj. andjelskom i bozanskom zivotu.

Ako hoces, pa si cak i resio da izvadis trun iz oka drugoga coveka, nemoj da umesto lekarskog instrumenta upotrebis gredu. Greda – to je teska rec i nedolicno ponasanje, a lekarski instrument – blaga pouka i prijateljsko prekorevanje. Pokaraj, kaze apostol, zapreti, utesi (2.Tim.4,2), a ne i “tuci”! A ako i to bude potrebno, onda retko, i to ne tvojom rukom!

Obratimo paznju, pa cemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado vezbaju u bdenju, postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom placa i pokajanja podmece stvari koje pothranjuju njihovu strast.

Ako je jedan vuk, kao sto smo vec rekli, u stanju da uzbuni celo stado (uz pomoc demona), onda bez sumnje i jedan veoma mudar brat (uz pomoc andjela) moze, kao dobra mesina puna ulja, stisati valove i umiriti ladju [1]. I koliko tesku osudu zasluzuje prvi, toliko veliku nagradu zasluzuje od Boga drugi, sluzeci svima za primer.

Prvi stupanj blazene trpeljivosti jeste u tome sto se ponizenje podnosi, makar i sa gorcinom i bolom u dusi. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu. Neka se raduje (833) prvi, drugi neka srecan bude, a treci neka se veseli, blazen u Gospodu!

Zapazio sam kod gnevljivih ljudi jednu zalosnu pojavu, koja u njima nastaje kao posledica potajne gordosti: posto se vec jednom rasrde, oni bi ponovo padali u jarost zbog svoga poraza. Zaprepastio sam se, gledajuci kako se jedan pad nadovezuje na drugi. I ne mogadoh gledati bez sazaljenja kako se oni samima sebi grehom svete za greh. Uzasnuvsi se nad ogromnim lukavstvom demona, umalo ne poceh ocajavati za svoju vecnu sudbinu.

Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobedjuju, pa resi da na njih izvuce mac krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opsteziteljni manastir, kao u radionicu spasenja. Ako uopste hoce da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo, podvrgnut zlostavljanju, ponizavanju i dosadjivanju od strane brace, te duhovno, a ponekad i telesno, tucen i ugnjetavan, gazen i mucen, ocisti haljinu duse svoje od prljavstine. A da je zlostavljanje u stvari spiranje dusevnih strasti, neka te uveri i jedna narodna izreka. Izvesni ljudi u svetu, kada nekom u lice bace uvredu, obicno kazu, hvalisuci se pred drugima: “Dobro sam ga izribao!” A tako i jeste u stvari.

Jedna je stvar, bezgnevlje kod pocetnika koje proistice iz placa, a drugo je potpuno spokojstvo kod savrsenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod drugih, on je umrtvljen bestrascem kao zmija macem.

Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se uvredio, ali je ocutao. Drugi se obradovao sebe radi, a ozalostio zbog onoga koji mu je naneo uvredu. A treci, zamislivsi stetu koju je tako bliznji samome sebi naneo, zaplaka vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podviznik straha, nagrade i ljubavi.

Kao sto telesna groznica, sama po sebi uvek ista, ima mnoge a ne samo jedan izvor svog nastanka, tako i buktanje i pojava gneva i ostalih nasih strasti ima mnoge i razlicite uzroke. Zato nije ni moguce odrediti protiv ovih strasti jedan te isti lek. Takav, pak, savet dajem najvise radi toga da bi svaki bolesnik brizljivim ispitivanjem pronasao odgovarajuce sredstvo za svoje lecenje. Prvi je uslov lecenja – saznati uzrok svog oboljenja, da bi se, kada on bude pronadjen, mogao primiti i odgovarajuci lek od promisla Bozijeg i duhovnih lekara.

Udjite, kao u slici, vi koji u Gospodu hocete da zajedno sa nama ucestvujete u ovom duhovnom sudjenju, pa cemo na izvestan, razume se, nedovoljno jasan nacin ispitati pomenute strasti i njihove uzroke.

I tako, neka gnev, kao neki tiranin, bude okovan krotoscu. Tucen, zatim, strpljenjem i vucen svetom ljubavlju na ovaj sud razuma, neka bude podvrgnut saslusanju.

“Reci nam, luda i necasna strasti, ime onoga koji te je nacinio, i ime one koja te rodila, a takodje i imena tvojih (836) poganih sinova i kceri. Ne samo to, nego nam naznaci i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju”.

A gnev, odgovarajuci nam, rece: “Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: tastina, srebroljublje, stomakougadjanje, a ponekad i blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kceri: zlopamcenje, mrznja, neprijateljstvo, samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drze okovana, jesu vrline suprotne ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje. A cije je ono dete, pitajte u zgodnom trenutku njega samog”.

Na osmom stupnju lezi venac bezgnevlja. No, onaj koji ga nosi po samoj prirodi, mozda uopste i nema nikakvog drugog. A onaj koji ga je sopstvenim znojem zadobio, bez sumnje je pobedio svih osam strasti ujedno.


NAPOMENE:

  1. Stisati valove i umiriti ladju: Lestvicnik, smatra Ilija Kritski, na alegorijski nacin primenjuje pojave podivljalog mora na monaski zivot. Pod mesinom, tako, on podrazumeva telo, pod uljem – krotost, pod valovima – uobrazenost, kao i grubost, a pod ladjom – brata ili manastirsko bratstvo.
Published in: on Studeni 19, 2008 at 5:31 pm  Komentari isključeni za Pouka VIII – O BEZGNEVLjU I KROTOSTI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: