Pouka VII – O PLAĆU KOJI DONOSI RADOST

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka VII

O PLAĆU KOJI DONOSI RADOST

(801) Plac po Bogu jeste tugovanje duse i raspolozenje u kome bolno srce mahnito trazi ono za cime zudi. Ne nalazeci to sto trazi, ono sa patnjom luta i zbog toga gorko place. Drugim recima, plac je za dusu zlatni zalac, koji je stalno opominje i oslobadja od svake privrzenosti i strasti, zaboden u srce svetom tugom.

Umilenje je neprestano mucenje savesti, koje unutrasnjim (804) ispovedanjem rashlacuje vatru srca. Ispovest je samozaborav prirode, kao sto neko zaboravi da jede hleb svoj (up. Ps.101, 5). Pokajanje je lako odricanje od svakog telesnog zadovoljstva.

Svojstvo onih koji u blazenom placu jos napreduju jeste uzdrzanje i cutanje usta; onih koji su vec napredovali – bezgnevlje i nepamcenje zla; a savrsenih – smirenoumlje, zedj za ponizavanjem, dobrovoljna glad za nevoljnim mukama, neosudjivanje onih koji grese, natprirodna samilost. Dok se prvima mora dati odobrenje, drugi su za svaku pohvalu. Oni, pak, koji su gladni muka i zedni ponizenja jesu blazeni, jer ce se nasititi hranom koje nikada nije dosta.

Ako si dostigao plac, potrudi se svom snagom da ga sacuvas. On se vrlo lako gubi pre nego sto se u potpunosti ne usvoji. Kao sto se vosak topi na plamenu, tako i njega lako upropascuju nemir, telesne brige i razuzdanost, a narocito mnogogovorljivost i smehotvorstvo.

Izvor suza posle krstenja veci je i od krstenja, ma koliko ove reci, donekle, izgledale i drske. Krstenje nas cisti od onih grehova koji su se dogodili pre krstenja, a suze nas ciste od onoga sto smo posle krstenja ucinili. Ono smo primili kao deca, i svi smo ga oskrnavili. A suzama i samo krstenje ponovo cistimo. I da covekoljublje Bozije nije ljudima darovalo suze, stvarno bi bili retki, i tesko da bi se i mogli naci, oni koji se spasavaju.

Uzdasi i tuga vapiju pred Bogom. Suze koje proizlaze iz straha zauzimaju se za nas. A one suze koje proisticu iz presvete ljubavi, javljaju nam da je molitva nasa primljena.

Ako smirenoumlju nista ne odgovara tako kao plac, onda mu bez sumnje nista nije tako suprotno kao smeh.

Cuvaj, pazljivo cuvaj blazenu radosnu tugu svetog umilenja. I nemoj prestati da je negujes u sebi, doklegod te ne podigne odavde i cistoga ne privede Hristu.

Nemoj prestati da zamisljas i da istrazujes bezdan tamnoga ognja, i nezalostive sluge, neosetljivog i neumoljivog Sudiju, beskrajni haos podzemne vatre, i strasno mesto pod zemljom, i silazak u tesne ponore, i uopste sve tome slicno, da bi pohotljivost koja se u nasoj dusi nalazi bila potisnuta velikim strahom, i da bi se dusa sjedinila sa neprolaznom cistotom i primila u sebe sjaj nevestastvene svetlosti koja blista jace od bilo kakvog plamena.

Na molitvi stoj sa trepetom, kao okrivljenik pred sudijom, da i spoljasnjim izgledom i unutrasnjim nastrojenjem ugasis gnev pravednoga Sudije. On nece prezreti dusuudovicu, koja stoji pred njim u dubokoj tuzi i svojim molbama zamara Onoga koji se zamoriti ne moze.

Za onoga koji je stekao dusevne suze, svako je mesto zgodno za plac. A ko place samo telesnim suzama, nikada nece prestati da pravi razliku izmedju mesta i mesta. Skrivena riznica je mnogo manje izlozena opasnosti da bude opljackana, nego ona koja lezi na sred trga. Slicno treba razumeti i ovo sto je napred receno.

Ne budi kao oni sto sahranjuju mrtvace – koji cas placu za njima, a cas se opijaju zbog njih. Budi kao oni koji su osudjeni da rade u rudnicima, koje njihovi cuvari svaki cas tuku. Onaj koji ponekad place, a ponekad zbija sale i zivi (805) razuzdano, lici na coveka koji psa slastoljublja gadja hlebom umesto kamenom, posto ga samo na izgled goni a u stvari ga privlaci k sebi. Budi duboko zabrinut u svome srcu, ali [svoju zabrinutost] nemoj ispoljavati. Demoni se plase od takve zabrinutosti kao lopovi od psa.

Dragi moji, nismo mi, ne, nikako nismo pozvani ovamo na svadbu. Onaj koji nas je ovamo pozvao, prizvao nas je, zaista, da placemo nad samima sobom.

Poneki, kad placu, bez potrebe sebe prisiljavaju da u tim blazenim trenucima uopste ni na sta misle, ne shvatajuci da je prolivanje suza bez ikakve misli svojstveno beslovesnim, a ne slovesnim bicima. Suza je porod misli. A otac misli je slovesni um.

Neka ti lezanje tvoje u postelji docarava polaganje u grob, pa ces manje spavati. Neka te sedenje za stolom podseca na jezivu trpezu vecnih crva, pa ces manje uzivati u jelu. I ne zaboravljaj na zedj u onom vecnom ognju dok pijes vodu, pa ces svakako pobediti svoju prirodu.

Kada smo podvrgnuti dragocenom ponizavanju, zlostavljanju i kaznama, zamislimo strasnu presudu vecnog Sudije, pa cemo zacelo, krotoscu i trpljenjem, kao macem sa dve ostrice, odseci besmislenu tugu i gorcinu, koji su posejani u nas.

S vremenom presusuje i more, veli Jov (Jov 14,11). Tokom vremena, i uz pomoc trpljenja, malo po malo silaze u nas i usavrsavaju se u nama i sve spomenute vrline.

Pomisao na vecni oganj neka te svako vece prati u san, i zajedno s tobom neka se budi, pa lenost nikad nece ovladati tobom za vreme opste molitve.

Neka te na podvig placa pobudjuje i sama odeca tvoja: svi koji oplakuju mrtve oblace se u crno.

Ako ne places, placi zbog toga [sto ne moze da places]. A ako places, placi jos vise, zbog toga sto si samog sebe, gresima svojim, svrgnuo sa takvoga visokog polozaja u takvu bedu.

Dobri i pravedni nas Sudija, kao i kod svih ostalih stvari, vodi i kod suza racuna o nasim prirodnim mogucnostima. Video sam kako neko sa mukom isteruje male kapljice, kao kapljice krvi. Video sam i druge, koji bez muke prolivaju citave potoke suza. Cak sam i ja cenio ove trudbenike vise po trudu nego li po suzama, pa mislim da pogotovu Bog tako cini.

Onima koji placu ne prilici bavljenje teologijom, jer se time upropascuje njihov plac. Onaj koji se bavi teologijom izgleda kao covek koji sedi za uciteljskom katedrom, a onaj koji place – kao neko ko zivi na djubristu, odeven u vrecu (up. Jov 2, 8). Mislim da je to razlog zbog cega je i David [1], iako ucen i mudar covek, odgovorio onima koji su ga ispitivali kada je jednom prilikom plakao: Kako da zapevam pesmu Gospodnju u zemlji tudjoj (Ps.136,4), tj. obuzet strascu.

Kako u stvarnoj prirodi, tako i umilenju, postoji nesto sto se pokrece nekim drugim, spoljnim uzrokom. Kada je dusa, i bez naseg staranja i nastojanja, sklona suzama i nezna – pozurimo! To znaci, naime, da je Gospod i bez naseg (808) poziva dosao i dao nam sundjer bogoljubive tuge i svezu vodu blagocestivih suza za brisanje hartije nasih grehova. Cuvaj taj plac kao zenicu oka, dokle god te on sam neosetno ne napusti, jer je velika njegova moc, veca od moci onoga placa koji je plod nase sopstvene brige i zelje.

Savrsenstvo placa nije dostigao onaj koji place kad hoce, nego onaj koji place o cemu hoce. Pa cak ni taj koji place o cemu hoce, nego onaj koji place o cemu Bog hoce.

S placem po Bogu cesto se mesa najgnusnija suza, suza sujete. A to cemo opitno i pobozno osetiti kad vidimo sebe gde placemo, a u isto vreme cinimo zlo.

Pravo je umilenje dusevni jad bez ikakve gordosti, bol duse koja ni u cemu ne ugadja sebi, nego u svakom trenutku zamislja svoju smrt, i od Boga, koji tesi smirene monahe, ocekuje utehu kao zedan hladnu vodu.

Oni koji placu iz dubine duse, omrznuli su i sam zivot svoj, a od tela se svoga okrecu kao od neprijatelja.

Kada kod onih koji misle da placu po Bogu vidimo gnev i oholost, njihove suze treba smatrati nepravilnim. Jer, kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom (2.Kor.6,14)? Plod laznog umilenja je uobrazenost, a plod pravoga – uteha.

Kao sto vatra prozdire slamu, tako i cista suza sagoreva svaku prljavstinu, vidljivu i nevidljivu.

Mnogi oci smatraju da je poreklo suza nejasno i nerazumljivo, narocito kod pocetnika, jer suze mogu biti posledica mnogih i razlicitih uzroka: prirode, Boga, nepravilne tuge kao god i tuge pohvalne, tastine, bluda, ljubavi, secanja na smrt i mnogog drugog.

Ispitavsi uz pomoc straha Bozijeg sve ove pobude placa, postarajmo se da dobijemo ciste i neobmanjive suze koje se radjaju u razmisljanju o nasem odvajanju od tela, buduci da u njima nema ni kradje, ni oholosti. Naprotiv, one dovode do ociscenja i napretka u ljubavi prema Bogu, do okajanja grehova i oslobodjenja od strasti.

Nije neobicno da se plac pocne sa dobrim a zavrsi sa losim suzama, ali je pohvalno kada se od nepravilnih ili od prirodnih predje na suze duhovne. To pitanje razumeju oni koji su skloni slavoljublju.

Ne veruj suzama pre nego sto se potpuno ocistis, jer ne treba imati poverenja u vino koje se sipa u casu neposredno iz kace u kojoj se pravilo.

Niko ne porice da su sve nase suze po Bogu korisne. No, u cemu se zapravo sastoji ta korist, videcemo u casu svoje smrti.

Ko stalno place po Bogu, svaki dan ima duhovni praznik, a onoga ko ne prestaje da praznuje telesno ocekuje plac vecni.

Nema radosti za osudjenike u tamnici. Nema praznika na zemlji ni za prave monahe. Zbog toga mozda i rece sa uzdahom onaj koji je toliko voleo da place: Izvedi iz tamnice dusu moju (Ps.141,8), da se obraduje na neizrecivoj svetlosti Tvojoj.

Budi kao car u srcu svom, posadjen na uzviseni presto (809) smirenja, koji zapoveda smehu: “Idi”, i ide – i placu slatkome: “Dodji”, i dolazi – i telu, robu i tiraninu nasem: “Uradi to”, i radi (up. Mt.8,9).

Covek koji se obukao u blazeni i blagodatni plac kao u svadbenu haljinu, stice poznanje duhovnog smeha duse.

Postoji li monah koji bi celo svoje vreme u monastvu proveo tako pobozno, da ni dana, ni casa, ni jednog jedinog trenutka nikad ne izgubi, nego da sve svoje vreme posveti Gospodu, imajuci na umu da se u ovom zivotu ne moze doziveti dva puta jedan te isti dan?

Blazen je monah koji je u stanju da ocima duse jasno gleda umne sile [tj. andjele]. Ali, od pada je zaista sacuvan samo onaj monah koji, razmisljajuci o smrti i gresima, stalno rosi svoje obraze zivim suzama svojih telesnih ociju.

Tesko bih mogao poverovati da prvi stupanj moze nastupiti bez drugog. Vidjao sam molioce i drske prosjake, kako izvesnim duhovitim recima odmah osvajaju srce i samih careva, izazivajuci njihovu samilost. A vidjao sam i ljude uboge i sirote u vrlinama, kako nekim, ne duhovitim, vec naprotiv smirenim, nejasnim i smetenim recima iz dubine ocajnoga srca bez srama, uporno vapiju ka nebeskom Caru, i time kao da prisiljavaju na milost Onoga cija se priroda ne moze prisiliti.

Ko se u dusi ponosi svojim suzama i u sebi osudjuje ljude koji ne placu, lici na coveka koji od cara izmoli oruzje za borbu protiv neprijatelja svog, a upotrebi ga protiv samoga sebe.

Bogu nije potrebno, niti On zeli, braco, da covek place od bola svoga srca. Naprotiv, On zeli da se od ljubavi prema Njemu radujemo dusevnim veseljem. Oduzmi greh, pa ce ocima tvojim biti suvisne suze bola: kada nema rane, nije ni zavoj potreban. U Adama, pre pada, nije bilo suza, kao sto ih vise nece biti ni posle vaskrsenja, kad greh nestane. Jer, tada ce pobeci i bol, i tuga i uzdah.

Video sam kod nekih ljudi plac, i video sam kod drugih da placu zbog toga sto nemaju placa: mada ga u stvari imaju, misle da ga nemaju, i u dobrom neznanju ostaju bezbedni od prevare. To su upravo oni za koje je receno: Gospod vodi slepe(Ps.145,8).

Cesto se desava da povrsne ljude cak i suze njihove ponesu. Zato se nekima one i ne daju. Takvi ljudi, starajuci se da ih zasluze, samima sebi zadaju bol, sami sebe osudjuju i muce uzdasima, patnjom i jadom dusevnim, dubokom setom i zaloscu. I to im na jedan bezopasan nacin zamenjuje suze, premda oni smatraju da od toga uopste nemaju koristi.

Ako dobro pogledamo, videcemo da demoni cesto teraju segu s nama: kad se najedemo, izazivaju u nama umilenje; kada postimo, cine nas okorelim. Oni to cine da bismo se, (812) prevareni laznim suzama, predali majci svih strasti – obilnoj hrani. Njima se zato ne treba pokoravati, nego ciniti upravo ono sto je suprotno tome.

Razmisljajuci, pak, o samome svojstvu umilenja, ja se cudim tome da plac i takozvana tuga u sebi, kao i sace med – sadrze radost i veselje! Cemu nas to uci? Tome, da je takvo umilenje zaista dar Gospodnji. Nema tad u dusi varljivih slasti, posto Bog na tajanstveni nacin tesi skrusene u srcu [pravom, a ne prividnom utehom].

Da bismo pokazali sta je pravi plac i kakva je korist od takve patnje, cujmo jednu za dusu veoma korisnu i dirljivu povest.

Bese ovde neki Stefan, koji je voleo pustinjacki i bezmolvni zivot, i proveo mnogo godina u monaskim podvizima, bogato ukrasen mnogim dobrim odlikama, a narocito postom i suzama. On je ranije imao keliju na jednom obronku one svete planine na kojoj je nekada bio i sveti bogovidac Ilija [2]. U nameri da se posveti najdelatnijem, najsurovijem i najstrozem podvigu pokajanja, ovaj slavni covek se preseli na jedno mesto gde su se obicno nastanjivali otselnici, zvano Sidin, i tamo u najstrozem i najsurovijem podvigu provede nekoliko godina (posto to mesto bese bez ikakve udobnosti, sasvim nepristupacno, udaljeno oko sedamdeset milja od Kastra). Pred kraj svog zivota, starac se vratio u svoju keliju na svetome vrhu. Imadjase tamo i dva ucenika Palestinca, veoma pobozna, koji su i cuvali keliju starcevu za vreme njegovog odsustva. Samo nekoliko dana kasnije, starac se razboli i od te bolesti umre. Dan uoci svoje smrti, on pade u ekstazu, i osvrtase se otvorenih ociju cas desno cas levo od postelje. I kao da ga neko muci, govorase on s vremena na vreme, pred svima koji su tu bili okupljeni: “Da, stvarno, istina! Ali sam zato zbog toga toliko godina postio!” Onda opet: “Ne, stvarno lazete! To ne ucinih!” I opet: “Da, zaista je tako, da! Ali sam plakao zbog toga, i sluzio braci”. I ponovo: “Ne, sve je to kleveta!” A ponekad je odgovarao: “Da, zaista, da! Ne znam sta bih na to rekao!… Ali, u Boga je milost!”

Bese to zaista grozan i strasan prizor: to nevidljivo sudjenje na kome nema milosti. Sto je jos strasnije, okrivljavali su ga i za ono sto nije ucinio. Avaj! jedan takav bezmolvnik i otselnik govorase o nekim od svojih grehova: “Ne znam sta bih na to rekao!” A proveo je u monastvu oko cetrdest godina i imao dar suza! Tesko meni! Tesko meni! Gde bese tad glas Jezekiljev, da im kaze: Sudicu ti za ono sto nadjem u tebi, rece Bog (up. Jez. 33,13)? Nista slicno tome on ne mogade reci. Zbog cega? Slava Jedinome koji zna! A neki su mi kao pred Gospodom pricali da je Stefan i leoparda hranio iz svoje ruke u pustinji. I umre u toku ovog sudjenja, i ostade nepoznato kakva je bila odluka, kakav zavrsetak, kakva presuda i kakav kraj suda…

(813) Udovica koja je izgubila muza a ima jedinca sina, jedinu utehu, posle Gospoda, ima u svome jedincu. Tako i dusi koja je zgresila nema druge utehe u casu izlaska iz tela, osim surovog posta i suza.

Takvi pokajnici nikada nece pribeci tuznim pesmama ili naricanju nad sobom, buduci da tuzblice zaustavljaju plac. Ako tim sredstvima pokusavas da ga dozoves, znaci da je jos daleko od tebe. Plac je navikom ukorenjeni bol vatrene duse.

Kod mnogih je plac preteca blazenog bestrasca, koji mete i ukrasava unapred dusu i odstranjuje iz nje smece greha.

Jedan iskusan trudbenik ove vrline kaze: “Cesto bi me, kada bih osetio da me nesto vuce u gordost, ili u gnev, ili u pretovarivanje stomaka, pomisao na plac iznutra opominjala i govorila: “Ne budi sujetan, inace cu te napustiti!” Slicno je cinila i u vezi sa drugim strastima. A ja sam joj govorio: “Nikada ti necu biti neposlusan, sve dok me ne dovedes pred Hrista!””

U dubini placa nalazi se uteha, i cisto srce prima ozarenje. A ozarenje je neiskazano dejstvo Bozije, koje se saznaje nesaznajno i vidi nevidljivo. Uteha je osvezenje bolne duse, koja, kao neko maleno dete, u isto vreme place i pocinje vedro da se smesi. Podrska je obnovljenje duse koja je utonula u tugu, koje na cudesan nacin pretvara suze bola u suze radosti.

Suze nastale pri pomisli na smrt, radjaju strah. Kada taj strah rodi pouzdanje [u Boga], zablista radost. A kada radost koja ne prestaje dodje do vrhunca, nice cvet svete ljubavi.

Rukom smirenja odbijaj od sebe radost, kao da si je nedostojan, da ne bi, prevaren, primio vuka umesto pastira [3].

Nemoj teziti sagledavanju u vreme koje nije za sagledavanje. Bolje neka ti ono samo pridje, privuceno lepotom tvoje smirenosti, i neka te zagrli i sjedini se s tobom u precistom braku zanavek.

Od samog pocetka, kada upozna svog oca, malo detence se citavo ispunjuje radoscu. A kada ovaj na izvesno vreme namerno ode, pa se ponovo vrati, dete se ispunjava i radoscu i tugom: radoscu, sto vidi oca za kojim je ceznulo, a tugom, sto toliko vremena nije moglo videti dragi ocinski lik. Mati se takodje krije ponekad od deteta, i vesela je kad vidi kako je ono tuzno trazi: tako ga navikava da bude stalno uz nju, i razvija njegovu ljubav prema majci. Ko ima usi da cuje, neka cuje, kaze Gospod (Lk.14,35; Mt.13,9).

Covek koji je osudjen na smrt, vise ne misli na uredjenje pozorista. Tako i onaj koji odista place, vise ne obraca paznju niti na culna uzivanja, niti na slavu, niti na gnev i ljutinu.

Plac je bol, ukorenjen u dusi koja se kaje, u dusi koja svaki dan dodaje bol na bol kao zena koja u mukama radja.

Pravedan i svet je Gospod: onima koji razumno zive u bezmolviju, On daruje umilenje; onima koji razumno sluze u (816) zajednici, svaki dan daruje radost. A ko ni jednim ni drugim putem ne ide kako treba, oprostio se od placa.

Oteraj psa koji dolazi u trenucima najdubljeg placa i koji ti govori da je Bog nemilosrdan i bezosecajan. Jer, ako dobro pogledas, videces da isti taj pas pre nasega greha govori da je Bog covekoljubiv, sazaljiv i milostiv.

Vezba radja naviku, a navika se pretvara u osecanje. Ono, pak, sto se cini po osecanju, tesko se moze izgubiti. Ako u zivotu svom nemamo bolecivo srce, svi nasi podvizi bice lazni i bljutavi, ma koliko inace veliki bili. Jer, oni koji su se posle umivanja, da tako kazem, ponovo isprljali, zaista treba da ociste svoje ruke jakim plamenom srca i uljem Bozijim. Video sam kod nekih ljudi krajnju granicu placa, jer su na usta izbacivali krv iz bolnog i ranjenog srca. Videci to, podsetih se na onoga koji rece: Pokosen bih kao trava, i osusi se srce moje (Ps.101,5).

Suze straha same u sebi sadrze trepet i paznju, dok suze ljubavi pre savrsene ljubavi kod nekih, izgleda, lako nestaju, ukoliko samo onaj veliki oganj, koga se uvek treba secati, ne zapali srce u casu kad treba delati. I cudno je to da ono sto manje vredi ispadne cvrsce u svoje vreme!

Ima vestastava koja presusuju izvore nasih suza, a ima i drugih vestastava koja u njima proizvode mulj i gamad. Zahvaljujuci prvima, Lot je protivzakonito opstio sa kcerima; zahvaljujuci drugima, djavo je pao s neba [4].

Velika je zloba nasih neprijatelja, koji od majki vrlina prave matere zla, i sredstva za dostizanje smirenosti pretvaraju u izvor gordosti. Cesto i samo mesto gde zivimo, i spoljasnji izgled njegov, poziva um nas na umilenje. Mozda nam kao dokaz moze posluziti primer Isusa [5], Ilije i Jovana, koji su se molili nasamo [6] No, video sam da i onima koji zive po gradovima, u njihovom metezu cesto naviru suze na oci, da bismo pomislili kako nam gradska vreva ne moze nauditi, te da bismo se priblizili svetu. A to i jeste cilj lukavih demona.

Cesto je jedna rec bila dovoljna da zaustavi plac. No, bilo bi cudo, kada bi nas jedna rec, isto tako, vracala placu.

Necemo biti okrivljeni, braco, necemo u casu smrti biti okrivljeni zbog toga sto nismo cinili cuda, sto se nismo bavili teologijom, sto nismo postali sagledatelji – ali cemo svakako morati da odgovaramo pred Bogom zbog toga sto nismo neprestano plakali.

(817) Sedmi stupanj: onaj koji se udostojio da ga dostigne, neka i meni pomogne. Jer, njemu je samom vec data pomoc. Na sedmom stupnju, sa njega su sprane sve prljavstine ovoga sveta.


NAPOMENE:

  1. David: ime koje stari pisci najcesce upotrebljavaju za psalmopevca uopste. U stvari, pisac ovog Psalma nije car David (ziveo u X veku pre Hrista), vec nepoznati pesnik iz znatno kasnijeg doba (Vavilonsko ropstvo, 587-457. god. pre Hrista).
  2. To je u stvari planina Horiv (up. 4. Car.2).
  3. Vuka umesto pastira: Ilija Kritski upozorava na to, da nerazborito sagledavanje nosi u sebi mnoge opasnosti, jer se djavo preobrazava i u andjela svetlog, i cesto vara one koji ne poznaju svoje mere. Zbog toga i apostol Pavle kaze: U ovom zivotu, ja ne zelim da vidim Hrista (Shol. 19, sol. 825 AV).
  4. Lot je izvrsio rodoskrnavljenje sa svojim kcerima u pijanstvu, dakle pod uticajem alkohola (up. Post.19,29-36). Neumerenost u jelu i picu su, znaci, prva vestastva. Uobrazenost zbog svog placa kao zbog nekog velikog podviznickog uspeha, predstavlja druga vestastva: gordost, koja se iz toga razvija, glavni je uzrok Luciferovog pada sa onih “nebeskih” visina bica, na kojima se nalazio u hijerarhiji duhovnog sveta.
  5. Primer Isusa: Po svoj prilici, ime Gospoda Isusa je ovde interpolirano, jer bi to bio jedinstven slucaj u svetootackoj literaturi da se Gospod stavlja na isti nivo i u isti red sa svetima (up. Migne, sol. 816 S: ime Isusovo stavljeno je u uglaste zagrade kao interpolirano; up. takodje u primedbu 1 u salezijanskom izdanju, I, 284).
  6. Koji su se molili nasamo: za svetog Jovana Pretecu up. Mt.Z,1; 4,12; 11,2; Mk.1,4-14; 6,14-18 i d. Za svetog proroka Iliju up. 4Car.19 i d.
Published in: on Studeni 19, 2008 at 5:40 pm  Komentari isključeni za Pouka VII – O PLAĆU KOJI DONOSI RADOST  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: