Pouka XV – O NETLjENOJ ČEDNOSTI I CJELOMUDRENOSTI, KOJE TRULEŽNI POSTIŽU TRUDOM I ZNOJEM

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka XV

O NETLjENOJ ČEDNOSTI I CJELOMUDRENOSTI,
KOJE TRULEŽNI POSTIŽU TRUDOM I ZNOJEM
[1]

(880) Cednost [tj. cistota] je usvajanje bestelesne prirode. Cednost je zeljeni dom Hristov, i zemno nebo srca. Cednost je posve neobicno natprirodno poricanje prirode, i zaista cudesno nadmetanje smrtnog i prolaznog tela sa bestelesnim bicima. Cedan je onaj covek koji je ljubav potisnuo ljubavlju, i koji je ognjem nevestastvenim ugasio plamen svojih strasti.

Celomudrenost je sveopsti naziv svih vrlina. Celomudrenost je cistota duse i tela. Celomudren je covek koji ni u samome snu u svome telu nema nikakvih strasnih pokreta. Celomudren je covek koji je za svagda (881) stekao savrsenu neosetljivost za razlike u polu. Merilo i vrhunac savrsene i potpune cistote jeste u tome da se ima isti isti odnos prema zivim bicima kao i prema nezivim stvarima, prema ljudima kao i prema zivotinjama.

Niko od onih koji su se naucili cistoti, neka uspeh ne smatra svojom zaslugom, buduci da nasa priroda nije sposobna da pobedi samu sebe. Gde priroda pretrpi poraz, prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode. Van svakog spora, manje odstupa pred vecim.

Pocetak je cistote u neslaganju sa necistom pomisli, i u istecenjima koja se s vremena na vreme dogode bez ikakvih necistih slika. Sredina je cistote, kada od obilne hrane imamo prirodne polne prohteve, ali smo bez prljavih mastarija i bez istecenja. A kraj je umrtvljenje tela, koje ide za umrtvljenjem pomisli.

Zaista je blazen covek koji je stekao potpunu ravnodusnost prema svakome telu, boji i lepoti.

Cist nije onaj covek koji je ovo svoje blato [tj. telo] sacuvao neuprljanim, vec onaj koji je njegove udove savrseno potcinio dusi. Veliki je onaj covek koji ostaje bez ikakve strasti pri dodiru tela, netaknut, nadvladavsi pohotljivi pogled razmisljanjem o nebeskoj lepoti.

Onaj koji psa sladostrasca molitvom tera od sebe, lici na coveka koji se bori sa lavom; onaj koji ga protivrazlozima pobija, lici na coveka koji je svog neprijatelja vec naterao u bekstvo; a covek koji je vec potpuno prezreo napade toga psa, ustao je iz groba iako se jos nalazi u ovom zivotu. Ako je dokaz istinske cistote da se bude bez pohotljivih osecaja pri necistim snovima, onda je svakako krajnji stupanj bluda – imati istecenje u budnom stanju od samih pomisli.

Ko telesnim radom i znojem vodi borbu sa ovim protivnikom, lici na coveka koji je neprijatelja svog vezao slabom vrpcom; onaj ko se s njim bori uzdrzanjem i bdenjem – na onoga koji neprijatelja stavlja u gvozdene okove; a onaj ko se s tim protivnikom bori smirenoumljem, bezgnevljem i zedju – na coveka koji je svog neprijatelja ubio i sakrio u pesak (up. Izl.2,12). Pod peskom podrazumevaj smirenje. Iz njega ne nice hrana za strasti, jer je prah i pepeo.

Jedan savladjuje ovog mucitelja podvizima, drugi smirenjem, a treci – bozanskim otkrivenjem. Prvi je kao zvezda Danica, drugi kao pun mesec, a treci – kao svetlo sunce. No, svima je zajedno zivljenje na nebesima. I kao sto se sa zorom javlja svetlost, a za njom se radja sunce, tako i to sto smo rekli treba razumeti i videti kako izgleda na delu.

Lisica se pretvara da spava, a demon glumi celomudrenost. Samo, lisica to cini da prevari pticu, a demon – da nam upropasti dusu.

Citavog svog zivota ne veruj ovome blatu, i ne oslanjaj se na njega dok se ne susretnes sa Hristom. Nemoj drzati za sigurno da ce te uzdrzanje sacuvati od pada: i neko ko bas nista okusio nije, s neba je bio zbacen [2].

Neki mudri ljudi su dobro oznacili odricanje, odredivsi ga kao neprijateljstvo s telom i borba s trbuhom. Pocetnici padaju u blud obicno zbog hrane. Srednji, osim iz istog uzroka, jos i zbog gordosti. A oni koji se priblizavaju savrsenstvu, padaju iskljucivo zbog osudjivanja bliznjeg, i ni od cega drugog.

(884) Neki uskopljenike smatraju po prirodi srecnima, kao ljude koji su se izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blazeni oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe skope cistim mislima kao nozem.

Vidjao sam ljude koji su protiv svoje volje pali. Vidjao sam i one koji su dragovoljno zeleli da padnu, ali im ne polazase za rukom. I ja sam ove druge smatrao nesrecnijim od onih koji svaki dan padaju. Jer, iako nesposobni da grese, oni zele da osete smrad greha.

Jadan je onaj koji pada. Jadniji je, pak, onaj koji i drugoga povlaci za sobom, zbog toga sto ce poneti tezinu greha, i teret naslade drugog coveka.

Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potuces demona bluda, jer on uvek moze dokazivati da je u pravu, posto se po prirodi bori s nama. Ko hoce da se bori sa svojim telom ili da ga pobedi svojim sopstvenim snagama, uzalud se muci. Jer, ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duse, uzalud bdi i posti onaj koji bi hteo da telo svoje umrtvi (up. Ps. 126,1-2). Priznaj pred Gospodom nemoc svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti, pa ces neosetno dobiti dar celomudrenosti.

U sladostrasnim ljudima (kao sto mi je jedan od njih pricao na osnovu sopstvenog iskustva, posto se otreznio) postoji osecanje nekog neodoljivog nagona za telima i duh bestidni i surovi, prikriven na dnu srca, koji cini da covek koji je napadnut oseca telesni bol u srcu kao da se pece na uzarenoj peci, duh koji se Boga ne boji, koji secanje na vecne muke ne smatra ni za sta, koji se gadi molitve. I za vreme dok cini greh, on i na kosti mrtvaca gleda kao na bezdusno kamenje. To je duh koji coveka (podvrgnuta njegovom dejstvu) cini kao bezumnim, kao van sebe, opijenim vecitim nagonom slovesnih i beslovesnih bica. I kada se dani kusanja ne bi skratili, ne bi se spasla ni jedna dusa odevena u ovo blato rastvoreno krvlju i prljavom tecnoscu.

Zasto to? Zato sto sve stvoreno nenasito tezi ka sebi srodnome: krv krvi, crv crvu, blato blatu. Zasto onda ne bi i telo ceznulo za telom? Ipak, mi koji savladjujemo prirodu i ceznemo sa Carstvom nebeskim, pokusavamo da raznim lukavstvima prevarimo tog varalicu.

(885) Blazeni su ljudi koji nisu iskusili tu borbu. Molimo se Bogu da nas zanavek izbavi o takvih iskusenja. Jer, oni koji su se okliznuli u spomenutu jamu, nalaze se daleko od onih koji se penju i silaze po lestvici. Za takav uspon potrebno je da u najstrozem postu proliju mnogo znoja.

Pogledajmo, da mozda i nasi duhovni neprijatelji (kao sto to inace biva u zemaljskom ratu), u svome nastupanju protiv nas nemaju svaki svoj posebni borbeni zadatak – jedna cudna stvar koju sam primetio kod ljudi kada se nalaze u iskusenju. I video sam grehe, jedan od drugog teze. Ko ima um da cuje, neka cuje!

Demon cesto ima obicaj (narocito kod podviznika i kod onih sto vode monaski zivot) da upotrebi svu svoju snagu, i brigu, i lukavstvo, i vestinu, i prepredenost, kako bi nas naveo na protivprirodne grehe, a ne na grehe koji su u skladu sa ljudskom prirodom. Stoga cesto, ziveci zajedno sa zenama i ne buduci uopste kusani pohotom niti necistim mislima, izvesni ljudi samima sebi odaju priznanje, a ne znaju, jadni, da nema potrebe za manjom pogibijom tamo gde preti veca.

Mislim da ovi najnesreciji krvnici upropascuju nas, jadne, protivprirodnim gresima iz dva razloga: prvo, zbog toga sto mi u samima sebi svuda nosimo mogucnost takvog pada, i drugo, sto takvi gresi navlace na nas vecu kaznu. Toga je postao svestan onaj koji je prvo vodio divlje magarce, a posle na najzalosniji nacin bio i sam vodjen i ismejan od strane paklenih magaraca [3]. I onaj koji se hranio nebeskim hlebom, potom je bio lisen velikog dara. Najcudnije je to, sto je i posle njegovog pokajanja nastavnik nas, Antonije, sa velikim bolom rekao: “Veliki stub je srusen”. (Medjutim, nacin pada mudri Antonije je sakrio. Znao je, naime, da postoji telesni blud i bez drugoga tela).

Postoji u nama neka smrt i opasnost pada, koju mi uvek sa sobom i u sebi nosimo, narocito u mladosti. Nisam se ni usudio da o tome nesto vise stavim na hartiju, jer mi je ruku zaustavio onaj koji je rekao: Jer je sramotno i govoriti o onome sto neki tajno cine (Ef.5,12), a i pisati, i slusati! Ovoga mog (i nemog) neprijatelja (ali i prijatelja!), telo, Pavle je nazvao smrcu, jer kaze: Ko ce me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24)? A drugi jedan bogoslov naziva ga strasnim, ropskim i nocnim [4].

Zbog cega, hteo bih da znam, zbog cega su svi sveti ljudi upotrebili za telo takve nazive? Ako je telo – smrt, onda onaj koji ga pobedi, svakako, vise ne umire. I koje onda covek koji ce ziveti a nece videti smrti (Ps.88,49) svog prljavog tela.

(888) Od sveg srca molim da se ispita ko je veci: onaj koji je umro i vaskrsnuo, ili onaj koji uopste nije umro. Onaj koji daje prednost drugome – vara se: Hristos je i umro i vaskrsnuo. A onaj koji daje prednost prvome, samim tim uci ljude koji umiru, tj. padaju, da se ne predaju ocajanju.

Nas necovecni neprijatelj i zastupnik bluda govori da je Bog covekoljubiv i da ovoj strasti, kao prirodnoj, vrlo lako oprasta. No, ako ispitamo mamac demona, videcemo da posle ucinjenog greha oni Boga nazivaju pravednim i neumoljivim sudijom. Ono prvo nam govore, da nas navuku u greh; a ovo drugo, da nas bace u ocajanje. Kada se tuga i ocajanje uvuku u nas, mi vise nismo ni spremni da se opet podamo istom grehu. A kada se ocajanje ugasi, ponovo nam tiranin nas govori o covekoljublju Bozijem.

Kao precist i bestelesan, Gospod se veseli netaknutosti i cistoti naseg tela. Demoni se, kako neki vele, nicemu drugom ne raduju toliko kao smradu bluda, niti se nekoj drugoj strasti toliko vesele kao prljanju tela.

Cistota je bogousvojenje i upodobljenje Bogu koliko je to moguce coveku. Majka prirodnih krasota jeste zemlja, natopljena rosom, a majka cistote – bezmolvije sa poslusnoscu. Bestrasce tela steceno podvigom bezmolvija, zbog cestog odlazenja u svet ne ostaje nepokolebljivo. Bestrasce, pak, koje dolazi od poslusnosti, svuda je pouzdano i nepokolebljivo.

Videh kako gordost moze da bude uzrocnik smirenoumlja, i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad cesto postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni.

Ko hoce da prozdrljivoscu i prejedanjem pobedi demona bluda, lici na coveka koji pozar gasi uljem. Ko pokusava da ovu borbu stisa uzdrzanjem, i nicim drugim osim uzdrzanjem, lici na coveka koji misli da se sa otvorene pucine spase plivajuci samo jednom rukom. Spoji sa uzdrzanjem smirenje, jer prvo bez drugoga ne donosi nikakve koristi.

Ko primeti da ga neka strast sve vise osvaja, treba da se pre svega na nju, i samo na nju obori, narocito ako je u pitanju urodjeni neprijatelj. Jer, ako se ta strast ne savlada, nista nam nece koristiti pobeda nad ostalim. A ako ovog Misirca lupimo po glavi (up. Izl.2,11), svakako cemo i mi u dubini smirenosti videti Boga.

Prilikom jednog iskusenja, osetio sam da ovaj vuk hoce da me prevari, izazivajuci u mojoj dusi bezraloznu radost, i suze, i utehu. U svom neiskustvu, misljah da se radi o plodu, a ne gubitku.

Ako je svaki greh koji covek ucini osim tela, dok onaj koji (889) bludnici gresi svome sopstvenom telu (svakako usled toga sto se istecenjem prlja sama priroda tela, sto se ne moze dogoditi kod bilo kakvog drugog greha – up. 1.Kor.6,18) – pitam se zasto imamo obicaj da povodom svakog greha koji obori coveka kazemo samo: “On je zgresio”, a kada cujemo da je neko izvrsio blud, s bolom kazemo: “Taj i taj je pao”? [5]

Riba bezi od udice sto brze moze. Tako i slastoljubiva dusa bezi od bezmolvija.

Kad hoce da sveze dva lica sramnom vezom, djavo isprobava i jednu i drugu stranu, pa tek onda pocinje da raspaljuje plamen strasti.

Oni koji su skloni sladostrascu, cesto su saosecajni i milostivi, sposobni da placu sa tuznima, a i da laskaju. A oni koji vode racuna o cistoti, obicno nemaju takvih osobina.

Jedan mudar covek mi je postavio strasno pitanje, rekavsi: “Koji je greh, izuzev ubistva i otpadnistva od vere, tezi od svih?” A ja odgovorih: “Pasti u jeres”. “Pa kako,- kaze,- Saborna Crkva prima jeretike kad iskreno anatemisu svoju jeres, i oglasava ih dostojne Tajne Pricesca, a onoga koji je izvrsio blud, cak i kada se ispovedi i okane svog greha, prima s tim sto ga za izvesno vreme, prema odredbama apostolskih kanona, odlucuje od Precistih Tajni?” [6]. Kada sam cuo ovaj odgovor, dospeh u veliku nedoumicu, te ovo tesko pitanje ostade za mene nerazjasnjeno i nereseno.

Treba da ispitujemo, procenjujemo i pazimo, kada nam ono uzivanje koje osecamo prilikom pojanja na bogosluzenju dolazi od demona bluda, a kada od reci Duha i blagodati i sile koji su sadrzani u njima.

Ne zaboravljaj se, mladicu! Znao sam neke mlade ljude koji su se od sveg srca molili za one sto su im dragi, pokrenuti na to bludom, misleci da oduzuju dug uspomene i zakona ljubavi.

Moze doci do telesnog oskvrnjenja i usled samog telesnog dodira. Nista nije opasnije od ovog cula, [tj. cula pipanja]. Secaj se onoga koji je ruku svoju zavio u terisrtij da bi preneo svoju prestarelu majku [7], pa se uzdrzi i ne dotici se rukom ni otkrivenih ni pokrivenih delova svog ili tudjeg tela.

Mislim da se niko ne moze nazvati potpuno svetim ako prethodno ovu zemlju ne pretvori u svetinju, ukoliko je takav preobrazaj u ovom zivotu moguc.

Kad legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje nas izdajnik. Neka secanje na smrt uvek spava i ustaje s tobom, kao i neprekidna umna Isusova molitva, jer ti u snu nista drugo ne moze pomoci kao to.

Neki misle da do ove borbe i do istecenja dolazi jedino usled hrane. No, ja sam video i ljude koji su bili tesko bolesni i koji su najstroze postili, kako su cesto prljani istecenjem. Jednom prilikom, upitao sam jednog od veoma iskusnih (892) i pametnih monaha, da mi kaze nesto o tome. Taj slavni podviznik odgovori sasvim jasno: “Istecenja u snu,- kaze on,- mogu nastati usled uzimanja velikih kolicina hrane i usled preteranog odmaranja; mogu nastati i usled gordosti, kada se uobrazimo zbog toga sto izvesno vreme nismo imali istecenja; najzad, ona mogu biti posledica osudjivanja bliznjih. Iz ova dva poslednja razloga, – veli, – istecenja mogu imati i bolesni, a pretpostavljam – i iz sva tri razloga. A ko dodje do zakljucka da kod njega nije posredi nijedan od spomenutih uzroka – blazen je, trudbenik bestrasca, jer on samo zbog pakosti demona trpi tako nesto, s vremena na vremena, kad Bog popusti, kako bi pomocu jedne bezgresne nezgode stekao najvecu smirenost”.

Niko ne bi trebalo da u toku dana masta o onome sto je sanjao. I to je plan demona – da nas onim sto smo sanjali prljaju u budnom stanju.

Da cujemo nesto i o jednom drugom lukavstvu nasih neprijatelja. Hrana, skodljiva za nase telo, izaziva u nama bolest tek posle izvesnog vremena ili dan kasnije. Tako vrlo cesto biva i sa uzrocima koji prljaju dusu. Video sam ljude koji se nasladjuju, ali ne bivaju smesta napadnuti. A video sam i ljude koji su zajedno sa zenama jeli i sa zenama stajali, bez ikakve prljave misli u odnosu na njih. No, kada su se malo oslobodili i postali samouvereni, pomisljajuci da vec imaju mir i sigurnost, iznenada ih je zadesila nesreca u njihovoj sopstvenoj keliji.

A kakva je to nesreca koja se coveku moze dogoditi, telesno ili dusevno, kada je potpuno sam, zna onaj koji je to iskusio. Ko nije iskusio – ne treba ni da zna. U to vreme nam mogu dobro posluziti: kostret, pepeo, svenocno stajanje, glad i zedj koja pali jezik, gasena samo po nekom kapi vode, posecivanje grobova, a pre svega smirenje srca, i – ako je mogucno – otac ili dobar i razborit brat, koji bi bili u stanju da nam pomognu. Smatrao bih za cudo da neko potpuno sam spase svoj brod na toj burnoj pucini.

Jedan te isti greh zasluzuje stostruko tezu osudu kada ga ucini jedna osoba nego kada ga izvrsi druga, sto zavisi od okolnosti, mesta, duhovnog stupnja na kome se covek nalazi, kao i mnogih drugih cinilaca.

Neko mi je pricao o neobicnoj i najuzvisenijoj cistoti: “Jedan covek,- veli,- ugleda neku veoma lepu zenu i od sve duse proslavi Tvorca zbog nje. Bio je dovoljan jedan pogled na nju, da taj covek, obuzet ljubavlju Bozijom, prolije bujicu suza. I bilo je cudno videti, kako tom coveku donosi venac nebeske slave upravo ono sto bi drugoga survalo u propast!” [8]. Ako takav covek dozivljava isto osecanje i isto se (893) tako ponasa u svim takvim slucajevima, onda je vaskrsnuo iz mrtvih kao neraspadljiv jos pre sveopsteg vaskrsenja.

Istoga merila treba da se pridrzavamo i u pogledu muzike i pevanja. Bez obzira da li slusaju svetske ili duhovne pesme, bogoljubivi ljudi se ispunjavaju vedrinom i ljubavlju, i guse u suzama. Kod slastoljubivih je obratno.

Kao sto smo vec rekli, neke ljude djavoli mnogo vise napadaju na pustim mestima. Nije ni cudo: demoni najradije borave tamo. Jer, Gospod ih je, na spasenje nase, proterao u pustinje i u bezdan. Demoni bluda strasno napadaju bezmolvnika, kako bi ga iz pustinje prognali u svet, ubedivsi ga da mu boravak u pustinji nista nije koristio. A kad se nalazimo u svetu, demoni nas napustaju, kako bismo stekli uverenje da nas [van pustinje] nece napadati i, sa tim uverenjem, ostali sa svetovnjacima.

Gde nas neprijatelj napada, tamo se bez sumnje i mi zestoko borimo. Onaj medju nama koji nije napadan, javlja se i sam kao prijatelj neprijatelja.

Ruka Gospodnja nas cuva kada se nalazimo u svetu po nekoj potrebi, mozda cesto i po molitvi duhovnog oca, da se zbog nas ne bi hulilo na Gospoda. Ponekad je to zbog nase neosetljivosti, ili zbog toga sto smo prethodno vec mnogo iskusili i zasitili se onoga sto vidimo i cujemo, ili zbog toga sto demoni namerno odlaze od nas, ostavljajuci nam demona gordosti, koji sam sobom zamenjuje sve ostale demone.

Svi koji hocete da se naucite cistoti, cujte za jos jedno lukavstvo i prepredenost ovog obmanjivaca, i cuvajte se!

Pricao mi je jedan koji je bio u tome iskusenju, da demon tela cesto prikriva svoje prisustvo u coveku, pobudjujuci u monahu krajnju poboznost, praveci u njemu, mozda, cak i bujicu suza dok sedi ili razgovara sa zenama, nagovarajuci ga da ih uci secanju na smrt i Sud, i da im govori o celomudrenosti, kako bi one, jadnice, zavedene njegovim recima i prividnom poboznoscu, pritekle vuku kao pastiru. A on, jos jadniji, oslobodivsi se druzenjem sa zenama, na kraju i pada s njima.

Bezimo, bezimo, kako ne bismo gledali, ni slusali o plodu o kome obecasmo: “Necemo ga okusiti”!

Jer, cudim se kako bismo mi mogli smatrati sebe jacim od proroka Davida [9]. To je nemoguce!

Slava cistote je toliko uzvisena i velika, da su se neki oci usudili da je nazovu bestrascem. Neki kazu da je nemoguce nazvati se cistim posto se vec jednom okusi telesni greh. A ja, pobijajuci to misljenje, rekoh da je onome koji samo hoce moguce i zgodno od jedne divlje masline naciniti pitomu. I da su nesto kljucevi Carstva nebeskog povereni devstveniku po telu, mozda bi ono misljenje i bilo ispravno. (896) Ali, neka njegove pobornike posrami onaj koji je imao tastu a postao cist i poneo kljuceve Carstva [10].

Zmija sladostrasca se javlja u mnogo vidova: neiskusne nagovara da samo jedanput probaju, pa da prekinu; a one koji su to vec iskusili, taj bednik navodi da se secaju svog greha, kako bi kroz uspomenu ponovo pali u greh. Mnogi medju prvima ostaju mirni zahvaljujuci svom neznanju. Medju drugima mnogi trpe uznemirenje i borbu, zbog toga sto su okusili od ove gadosti. Uostalom, desava se i suprotno.

Ukoliko se probudimo cisti i mirni, znajmo da se radi o tajnome dejstvu svetih andjela, narocito ako smo zaspali sa velikom molitom i trezvoumljem. A ponekad ustajemo nemirni, posle necistih snova. Videh bezboznika kako se pravi vazan i velik, koji podrhtava i besni protiv mene kao kedar livanski, i prodjoh mimo njega uzdrzanjem. I gle, ne bese jarost njegova kao pre. I potrazih ga smirivsi svoje misli, i ne nadje mu se u meni mesta, nitraga (up. Ps.36,35-36).

Ko je pobedio telo, pobedio je prirodu. A ko je prirodu pobedio, postao je, bez sumnje, natprirodan. Takav covek je samo nesto malo – da ne kazem ni malo – manji od andjela (Ps.8,6). Nije cudno ako se bestelesni bori sa bestelesnim. Cudo je, medjutim, pravo cudo, sto jedno telesno bice, u borbi sa telom kao sa svojim podmuklim neprijateljem, pobedjuje u stvari bestelesne neprijatelje [11].

Blagi Gospod i u tome pokazuje svoju veliku brigu za nas sto besramnost zenskog pola obuzdava stidom, kao nekom uzdom. Jer, kada bi zene same isle muskarcima, nijedan se covek ne bi spasao.

Prema objasnjenju mudrih otaca, treba razlikovati: pristupanje [tj. prilog], spajanje, pristanak [tj. slaganje], porobljenje, borbu i tzv. strast u dusi. Blazeni oci odredjuju pristupanje kao prostu rec, ili sliku bilo cega, koja se ponovo pojavljuje i unosi u srce. Spajanje znaci, razgovaranje sa onim sto se pojavilo, bez obzira da li sa strascu ili bestrasno. Pristanak je saglasnost duse sa onim sto se javilo, sjedinjena sa uzivanjem. Porobljenje je nasilno i nevoljno zavodjenje srca ili trajno opstenje sa predmetom, koje razara nase dobro dusevno zdravlje. Borbu oni odredjuju kao ravnotezu snaga izmedju onoga koji (897) napada i onog koji se brani, gde poslednji pobedjuje, ili biva pobedjen iskljucivo po svojoj volji. Strascu nazivaju porok koji se tokom duzeg vremena strasno ugnezdio u dusi, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da dusa vec sama, hotimicno, hrli k njemu.

Od svega toga, prvo je bezgresno. Drugo – ne sasvim. Trece – vec prema stanju u kome se podviznik nalazi. Borba je uzrok pobednickih venaca ili osude, a porobljenje se drukcije ceni ako je vreme molitve, a drukcije u neko drugo vreme, drukcije prema eznacajnim stvarima, a drukcije u odnosu na rdjave misli.

Strast podleze kod svih ljudi ili buducem pokajanju ili buducoj muci. Prema tome, ko se prema pristupanju odnosi bez strasti, jednim udarcem odseca i sve potonje.

Najostroumniji uceni oci primetili su jos jednu misao, tananiju od ovih o kojima smo sada govorili. Neki je nazivaju prepadom uma, posto bez trajanja i bez reci i slike, trenutno izaziva strast u podvizniku. Medju duhovima koji kusaju telo, nema nijednog tako brzog, tako hitrog i podmuklog kao sto je on. Naime, on se u jednoj sitnoj predstavi, bez zadrzavanja, bez trajanja i bez reci, a kod nekih i mimo njihove svesti, pojavljuje u dusi.

Ko je, dakle, uspeo da placem postigne takvu istancanost razuma, moze da nas nauci, kako to dusa strasno bludnici samo okom, i prostim pogledom, i dodirom ruke, i slusanjem melodije, bez ikakve misli i pomisli.

Neki vele da strast obuzima telo zahvaljujuci pomislima srca. A neki, naprotiv, tvrde da telesni osecaji radjaju neciste misli. Prvi jos kazu: kada um ne bi vodio, ne bi ni telo islo za njim. A drugi navode u svoju odbranu zlo dejstvo telesnih strasti, govoreci: “Cesto prljave misli ulaze u srce kroz nezan pogled, ili dodirom ruke, ili preko prijatnog mirisa, ili slusanjem prijatnog glasa”.

Ko je sposoban u Gospodu, neka nas nauci da resimo ovo pitanje. Jer, sve je to potrebno i korisno onima koji svesno vode podviznicki zivot. Takvo objasnjenje uopste nije potrebno onim trudbenicima koji provode zivot u prostoti srca. Niti je za svakoga znanje, niti je za svakoga blazena jednostavnost, taj oklop koji coveka stiti od svih iskusenja zlih duhova.

Neke strasti iz duse prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Drugo se desava sa ljudima koji zive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monastvu, posto nemaju prilike za drugo. Sto se mene tice, ja bih o tome rekao ovo: Trazices kod zlih pameti, i neces naci (Pric.14,6)!

(900) Posle duge borbe najzad isteran iz naseg srca, pretucen kamenjem posta i macem smirenja, bedni demon, drug nasega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da nas isprlja, drazeci nas izvesnim neocekivanim i nezgodnim kretnjama. Tome su najvise podlozni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se ispunjavaju tastinom cim primete da u njihovom srcu vise nema bludnih misli.

A da to sto kazemo nije neistina, oni se mogu i sami uveriti ako pazljivo ispitaju sebe, posto vec dostignu izvestan stupanj bezmolvija. Neizostavno ce pronaci u dubini svog srca jednu pomisao, koja se u njemu krije kao zmija u djubretu, a koja im nasaptava da cistotu srca, postignutu u izvesnoj meri, pripisu svome trudu i revnosti, i da i ne pomisle, jadnici, na one reci: Sta li imas sto nisi primio (1.Kor.4,7) bilo od Boga, bilo uz pomoc drugih ljudi i njihove molitve.

Stoga, neka obrate paznju na sebe i neka se svim silama postaraju da velikim smirenoumljem umrtve i izbace iz svog srca spomenutu zmiju, kako bi, oslobodjeni od nje, i oni mogli jednom svuci kozne haljine (up. Post.3,21) i zapevati Gospodu pobednu himnu cistote, kao sto to jednom prilikom ucinise nevina [tj. jerusalimska] deca. Tek kada svuku sa sebe haljine zla, pokazace se sva bezazlenost i sva smirenost njihove prirode.

Ovaj demon, mnogo vise od drugih, pazi na trenutke u kojima nismo u stanju pokrenuti svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najvise i pokusava da nam nametne borbu. Onima koji jos nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara podvig telesne molitve, tj. sirenje ruku, udaranje u prsa, upucivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje, cesto padanje na kolena. Sve to, medjutim, oni cesto ne mogu ciniti u prisustvu drugih ljudi. Stoga demoni pokusavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, buduci nesposobni da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podlezu, mozda i protiv svoje volje, svojim napadacima.

U tim slucajevima, ako mozes, smesta se udalji na neko skrovito mesto i, ako ti je moguce, pogledaj gore dusevnim okom. Ako ne, onda pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, drzeci nepomicno ruke u vidu krsta, kako bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika (up. Izl.17,11). Zavapi ka Silnome da te spase, i to ne odabranim recima, vec smirenim saputanjem, pocinjuci najpre sa: Pomiluj me, nemocan sam (Ps.6,3)! Tada ces na sopstvenom iskustvu osetiti silu Visnjega, i svojim vapajem ka Nevidljivome na nevidljiv nacin oterati nevidljive neprijatelje. Covek koji je navikao da se tako bori, brzo ce poceti i samom mislju da od sebe goni svoje neprijatelje. Jer, ovim drugim darom Bog nagradjuje podviznike za njihov prvi podvig. I pravo je!

(901) Nasavsi se na jednom molitvenom skupu, primetio sam da su jednoga casnog brata spopale neciste misli. Ne nasavsi zgodnog mesta za skrivenu molitvu, on ode u nuznik kao radi prirodne potrebe, i tamo se usrdno pomoli Bogu protiv napadaca. I kad sam mu ja zamerio zbog nepristojnoga mesta na kome se molio, on mi odgovori: “Za prognanje necistih pomisli ja se i pomolih na necistome mestu, da se ocistim od necisti”.

Svi demoni se trude da pomrace um, kako bi zatim u nasu dusu mogli da ubace sto im je drago. Jer, ako um ne zaklopi oci, riznica ne moze biti poharana. A demon bluda cini to mnogo vise od svih ostalih. Zaplenivsi um kao vodecu sposobnost covekovu, on nas cesto navodi i podgovara da i u prisustvu drugih cinimo ono sto cine samo ljudi koji nisu pri cistoj svesti. I kada se posle izvesnog vremena um otrezni, mi se zbog svojih bescasnih dela i reci, ili postupaka, stidimo ne samo od onih koji su nas gledali nego i od nas samih, uzasavajuci se nad svojim predjasnjim slepilom. Usled toga su neki, razmisljajuci o tome, cesto i prestajali da cine takve stvari.

Bezi od ovog napadaca kada te posle izvrsenja takvog rdjavog dela sprecava da se molis, da ispoljavas poboznost, da bdis. Seti se onoga koji je kazao: “Zbog toga sto mi dusa pati, mucena grehom kao nekim tiraninom, osveticu se neprijateljima njenim” (up. Lk.18,5).

Ko je pobedio telo? Onaj koji je skrusio srce. A ko je skrusio srce? Onaj koji se odrekao sebe. Jer, kako da ne bude skrusen covek u kome je umrla sopstvena volja?!

Medju strasnim ljudima, jedai je strasniji od drugog. Ima i takvih koji i same svoje prljavstine ispovedaju sa sladostrascem i uzivanjem.

Neciste i sramne misli u srcu radjaju se obicno od obmanjivaca srca, od demona bluda. Njih leci uzdrzanje i savrseno nipodastavanje.

Na koji nacin i pomocu kojeg sredstva da vezem ovoga svog prijatelja [tj. telo], i kako da mu sudim po ugledu na ostale strasti, ja ne znam. Pre nego sto ga vezem, ono se odvezuje. I pre no sto pocnem da mu sudim, mirim se s njim. I pre no sto pocnem da ga mucim, sazalim se na njega. Kako da mrzim ono sto po prirodi volim? Kako da se izbavim od onoga s cime sam vezan za navek? Kako da ubijem ono sto sa mnom treba da vaskrsne? Kako da nacinim nepropadljivim ono sto je dobilo propadljivu prirodu? Kakav razlog da navedem onome koj” mi moze uzvratiti tolikim prirodnim razlozima?

Ako ga svezem postom – kad osudim bliznjeg ja mu se ponovo predajem. Ako ga pobedim na taj nacin sto sam prestao da osudjujem, kada se pogordim u srcu – ono me ponovo obara. Ono mi je i saradnik i protivnik, i pomocnik i suparnik, i strazar i uhoda. Kada ga mazim, ono me napada. Ako ga iscrpljujem – ono klone. Ako ga odmaram – ono se razuzda. Ako ga opteretim – ne podnosi. Ako ga zlostavljam – i sam se izlazem opasnosti. Ako ga upropastim – nemam (904) s kime da sticem vrline. Gadim ga se – i grlim ga. Kakva je to tajna sa mnom? Kakav je smisao ovakvog mog ustrojstva? Kako sam ja samome sebi postao i neprijatelj i prijatelj?!

Reci mi, reci mi, o, moja suprugo, prirodo moja! Nikoga drugog necu da pitam o onome sto je u vezi s tobom. Kako da ostanem nepovredjen od tebe? Kako da izbegnem prirodnu opasnost, kada sam obecao Hristu da cu voditi rat s tobom? Kako da pobedim tvoju tiraniju, kada sam dobrovoljno resio da te silom savladam?

A telo, odgovarajuci svojoj dusi, rece: “Necu ti reci nista sto i ti sama ne znas, vec samo ono sto znamo oboje. Moj dragi otac jeste samoljublje. Uzrok spoljasnjeg raspaljivanja lezi u negovanju tela, i uopste u odmaranju, a uzrok unutrasnjih strasnih osecaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na pocinjena sladostrasna dela. Zaceta, radjam grehove. Rodjeni, oni sa svoje strane radjaju smrt kroz ocajanje. Ako upoznas moju i tvoju ocevidnu i duboku nemoc, ti si mi vezao ruke. Ako grlo svoje mucis postom, vezao si mi i noge, da ne mogu koracati. Ako svemu tome dodas i poslusnost, oslobodio si se od mene. Ako steknes smirenje, odsekao si mi glavu”.

Petnaesta pobeda: onaj koji je u telu, pa ju je zadobio – umro je i vaskrsnuo, i vec ovde naslutio buducu besmrtnost.


Napomene:

  1. Na kraju Sholija uz Pouku XIV (sol. 880 S), kod Minja se nalazi i jedan kraci tekst pod naslovom “Predgovor pouke o telima i ljudima koji u telu zive kao van tela”, ciji autor, medjutim nije oznacen. U salezijanskom izdanju taj tekst je potpuno ispusten kao neautentican. Ipak ga prevodimo:

“Tek sto smo culi od pomamnog zderanja da su njegov porod telesna [tj. bludna] iskusenja. Nije ni cudo: to uci i onaj nas drevni praotac, Adam. Da ga stomak nije bio pobedio, on u svojoj supruzi ne bi ni poznao zenu. Stoga, oni koji drze prvu zapovest, ne padaju u drugi prestup, vec ostaju sinovi Adamovi ne znajuci sta je bio Adam (posle greha), samo nesto malo manji od andjela (Ps.8,5); pa i to, da zlo ne bi postalo besmrtno, kao sto veli onaj koji je dobio nadimak Bogoslov”.

  1. S neba je bio zbacen: misli se na Lucifera, koji, kao duhovno bice, nije nikada okusio niti imao potrebe da okusi od telesne hrane, pa je ipak pao – zahvaljjuci gordosti.
  2. Paklenih magaraca: svakako, demona. O kome je to podvizniku rec, ne zna se. Moze se zakljuciti samo to, da je bio savremenik svetog Antonija Velikog (250-350), da je raznosio hranu pustinjacima i otselnicima (otuda “vodio divlje magarce”), i da je u svome podvigu bio dostigao izvanredno visok stupanj savrsenstva.
  3. Drugi jedan bogoslov: nije jasno da li sveti Grigorije Nazijanzin (328-390) ili sveti papa Grigorije I Veliki (540-604).
  4. Taj i taj je pao: Ko skrene s pravog puta, vraca se istim putem kojim je i zastranio. Ko se odrekne jezikom, jezikom ponovo i ispoveda veru; ko je rukama krao, rukama moze i da vrati. Tako je i sa drugim gresima. Ali, covek koji zgresi bludom, ne vraca se putem kojim je pao, vec drugim: on place, posti, uzdise. Zbog toga se blud i naziva padom u pravom smislu reci. Monaskom zivotu je narocito svojstveno devicanstvo, kao sto izrazava i sam naziv i zavet monaha (tj. onog koji zivi sam, bez supruge). Monah, dakle, koji narusi devicanstvo, zaista pada, pogazivsi onosto je obecao Bogu (Shol. 24, sol. 912 SD).
  5. Odlucuje od Precistih Tajni: Jeres je zastranjenje uma izrazeno jezikom, a stoga i greh. A blud upropascuje sva cula i sile tela i duse, i kvari, unakazuje bogolikost i bogopodobiost u coveku, bacajuci ga u nebice, zbog cega se i naziva padom (Shol. 26, sol. 912-913 A).
  6. Ruski prevod od 1891. upucuje povodom ovog slucaja na Paterik, Slovo 13, ali mi do toga Paterika nismo mogli doci.
  7. Prema sholiji Ilije Kritskog, Lestvicnik ovde spominje u stvari svetog Nona, episkopa koji je krstio svetu Pelagiju, cuvenu gresnicu koja se posle svog pokajanja i krstenja proslavila svetoscu. Sveti Non je bio veliki podviznik u Tavenskom manastiru (Egipat), i zbog toga bio izabran 448. god. prvo za episkopa edeskog, a zatim iliopoljskog. Umro je u Edesi 471. god. (up. Zitije 10. novembra). Prepodobna Pelagija je bila prvo poznata gresnica antiohijska, cuvena po svojoj lepoti i bogatstvu. Prilikom dolaska u Antiohiju, na sabor, episkop iliopoljski Non ugleda Pelagiju, i zadivljen njenom lepotom zaplaka. Lepota ove mnogobozacke bludnice i njena briga o svome telu pobudili su ga na razmisljanje o tome, kako se malo mi brinemo o lepoti i ukrasu svoje duse, neveste Hristove. Uz to se on pomoli za gresnicu: “Gospode, ne pogubi delo ruku svojih! Ne dozvoli da takva lepota ostane u razvratu, u vlasti demona, vec je obrati sebi, da se njome proslavlja ime Tvoje sveto!” I zaista, cudesnim putevima Bozijeg promisla, gresnica cu rec Boziju, pokaje se i krsti, te ostatak zivota provede u surovom podvigu kao monahinja – otselnica na Maslinovoj Gori kod Jerusalima, ali pod muskim imenom – Pelagije (up. Zitije 8. oktobra; sveta Pelagija je umrla oko 457. godine).
  8. Jacim od proroka Davida: Lestvicnik misli na greh Davidov sa Vitsavejom, zenom Urije Hetejina (2.Sam.11,1 itd.).
  9. Koji je imao tastu: ovo se, odnosi na svetog apostola Petra, koji je imao tastu (Mt.8,14), tj. bio ozenjen, pa je ipak primio kljuceve Carstva nebeskog (Mt. 16,19).
  10. Bestelesne neprijatelje: demone (up. Shol. 41, sol. 920 A).
Published in: on Studeni 18, 2008 at 7:10 am  Komentari isključeni za Pouka XV – O NETLjENOJ ČEDNOSTI I CJELOMUDRENOSTI, KOJE TRULEŽNI POSTIŽU TRUDOM I ZNOJEM  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: