Pouka XVIII – O SNU, O MOLITVI I SABORNOM BOGOSLUŽENjU

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka XVIII

O SNU, O MOLITVI I SABORNOM BOGOSLUŽENjU

(937) San je izvesna osobina prirode, slika smrti, nerad cula. San je jedinstvena pojava, no ima mnogobrojne uzroke, kao sto je slucaj i sa pohotom. To su: priroda, hrana, demoni, a mozda i preterani i dugotrajni post, jer postom iscrpljeno telo hoce da se utesi snom.

Pijanstvo se stvara navikom. Isto tako i mnogo spavanje. Zato treba da se borimo protiv te lose navike, narocito u pocetku podviga poslusnosti. Dugotrajnu naviku je tesko izleciti.

Obratimo paznju, i videcemo da se nevidljivi neprijatelji okupljaju onda kada se na znak duhovne trube [1] pocnu skupljati braca. Zbog toga neki demoni prilaze k postelji tek sto smo ustali, nagovarajuci nas da ponovo legnemo u nju, govoreci: “Pricekaj dok se ne zavrse uvodne pesme, pa ces onda u crkvu”. Drugi demoni pogruzavaju u san one koji su na molitvi, ili podstrekavaju na razgovaranje u crkvi, ili odvlace um na sramne pomisli, ili nas naslanjaju uza zid, kao klonule, ili nas ponekad i cestim zevanjem spopadnu. Neki demoni cesto za vreme molitve izazivaju smeh, da bi kroz to na nas rasrdili Boga. Drugi nas prisiljavaju da od lenosti zurimo, a neki nas podsticu da pevamo sporije, iz uzivanja, dok ponekad cuce kraj usta i zakljucavaju ih tako da ih jedva mozemo otvoriti.

No, ko u dubini duse oseca da stoji pred Bogom, bice na molitvi kao nepomicni stub, i nista od ovoga sto smo sad spomenuli nece da ga izvrgne podsmehu. Pravi poslusnik, kad stane na molitvu, cesto postaje sav ozaren i radostan. Iskreno sluzenje je podviznika pripremilo i osposobilo za to.

Svi se mogu moliti u crkvi zajedno sa ostalima. Ali, mnogima vise odgovara da se mole samo sa jednim bratom srodna duha. Sasvim je malo onih koji se mogu potpuno usamljeno moliti. Pevajuci zajedno sa ostalima, neces biti u stanju da se pomolis duhovno, bez ikakve pomisli na zemaljsko.

Neka ti je um za vreme bogosluzenja zauzet razmisljanjem o slusanim recima ili, pak, odredjenom molitvom u ocekivanju sledeceg stiha. Za vreme molitve ne treba raditi nista drugo, bez obzira da li je u pitanju jedan od glavnih ili neki od sporednih poslova. To je jasna pouka andjela koji je bio dosao velikome Antoniju [2].

Kvalitet zlata ispituje se u vatri, a revnost i ljubav monaha prema Bogu poznaje se po tome kako stoji na molitvi.

(940) Ko je stekao pohvalnu vrlinu molitve, priblizava se Bogu i sve vise se odmice od demona.


NAPOMENE:

  1. Duhovna truba: verovatno truba kojom su se isprva, umesto kasnijeg zvona ili klepala, braca sazivala na bogosluzenje.
  2. Pouka andjela velikom Antoniju: Antonije Veliki (250-356), rodjen u Egiptu oko Tivaide, od roditelja koptskih hriscana. Skole nije imao. Izvrsavajuci jevandjelsku zapovest (Mt.19,21), razdao je sve svoje nasledstvo i odao se najstrozem podvigu. U tome je doziveo bezbrojna demonska iskusenja. Ziveo je u egipatskoj pustinji oko reke Nila. K njemu je dolazila masa ljudi radi saveta i duhovnog okrepljenja. Pobudjen ljubavlju i revnoscu, odlazi u Aleksandriju za vreme Maksiminovog gonjenja, 311, ali mu nije dato da postrada za Hrista mucenickom smrcu, te se vraca u pustinju. Odatle se zauzima za svetog Atanasija Velikog, oca Pravoslavlja, i pise cak i caru Konstantinu. Da bi suzbio laznu propagandu arijanaca u vezi sa svojim dogmatskim pogledima, odlazi ponovo u Aleksandriju (354). Po povratku u pustinju, ubrzo umire (356). Ostavio je za sobom i spise, uglavnom besede, pisma i pouke monasima. Smatra se korifejem anahoretskog (otselnickog) monastva. Njegovu biografiju napisao je sveti Atanasije Veliki (up. Zitije 17. januar).
    Jednom prilikom, javi se andjeo Antoniju Velikom i na ocigledan nacin mu pokaza da monah nikada ne treba da se bavi bilo kakvim poslom za vreme molitve. Jer, prepodobni otac nije video da se andjeo u isto vreme i moli i zanima rukodeljem, nego je video da je andjeo cas sedeo i zanimao se rukodeljem, a cas ostavljao rukodelje i ustajao na molitvu. Taj andjeo je bio poslan od Boga svetom Antoniju, da ga nauci kako i on treba da cini i na koji nacin treba da zivi da bi se spasao. Zato mu i rece andjeo: “Cini tako, i spasces se!” (Ilija Kritski, prema ruskom prevodu od 1891, prim. c, str. 20).
Published in: on Studeni 17, 2008 at 4:43 pm  Komentari isključeni za Pouka XVIII – O SNU, O MOLITVI I SABORNOM BOGOSLUŽENjU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: