Pouka XVII – O NEOSETLjIVOSTI, TJ. UMRTVLjENjU DUŠE I SMRTI UMA PRE SMRTI TJELA

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka XVII

O NEOSETLjIVOSTI,
TJ. UMRTVLjENjU DUŠE I SMRTI UMA PRE SMRTI TJELA

(932) Neosetljivost, bez obzira da li telesna ili duhovna, jeste umrtvljeno osecanje, koje je, usled dugotrajne bolesti i nehata, dospelo do stanja potpune otupljenosti. Bezosecajnost je nehat koji je presao u naviku i uspavao razum. To je porod lose navike, zamka za revnost, omca za hrabrost, nepoznavanje umilenja, vrata ocajanja, majka zaborava (koji, sa svoje strane, ponovo radja svoju sopstvenu majku), iskljucenje straha Bozijeg.

Bezosecajni monah je bezumni filosof, ucitelj koji samoga sebe svojim ucenjem osudjuje, advokat koji zastupa protivnu straku, slepac koji uci gledanju. On govori o lecenju rane, a ne prestaje da je cese; govori protiv strasti, a ne prestaje da jede skodljivu hranu; moli se protiv svoje strasti, a hita da je zadovolji; kad je zadovolji, ljuti se na samoga sebe, i ne stidi se svojih reci, bednik! “Ne radim dobro”, vice, i usrdno nastavlja isti greh; ustima se moli protiv greha, a telom se za njega bori; mudruje o smrti, a zivi kao da nikada nece umreti; uzdise zbog rastanka sa ovim svetom, a drema kao da je vecan; raspravlja o uzdrzanju, a misli samo na to kako da ugodi stomaku; cita o Strasnom sudu, a pocinje da se smeje; o tastini, a samim citanjem hrani svoju tastinu; nasiroko prica o bdenju, a sam odmah tone u san; hvali molitvu, a sam bezi od nje kao od bica; smatra poslusnost blazenom, a sam je prvi neposlusan; pohvaljuje one kojima nije stalo ni do cega zemaljskog, a sam se ne stidi da se svadja i sveti zbog jedne prnje. Kada se naljuti, postaje ogorcen, pa se zbog toga ogorcenja ponovo ljuti, i dodajuci porazu poraz – i ne oseca sta radi. Kada se najede, kaje se, a malo kasnije, opet jede; proslavlja cutanje, ali ga hvali mnogogovorljivoscu; uci o krotosti, a u samome tom ucenju cesto se gnevi, pa se onda ponovo gnevi – na svoje ogorcenje; otrezni se, uzdahne, klimne glavom i – opet se podaje strasti. Smeh kudi, a o placu govori – smejuljeci se; zali se pred ljudima na svoje slavoljublje, a samim tim prekorevanjem zeli da stekne slavu; strasno gleda u zensko (933) lice, a prica o celomudrenosti; hvali bezmolvnike – ziveci u svetu, i ne opaza da time samoga sebe bruka; slavi milostive ljude, a vredja prosjake. I sve sto cini, cini sebi na osudu, a nece – da ne kazem ne moze – da dodje k sebi.

Video sam mnogo takvih ljudi koji su plakali, slusajuci o smrti i Strasnom sudu. Medjutim, dok im se suze jos nisu osusile, oni trcahu hitro za trpezu. Zacudio sam se, kako je ta gospodarica – sramna strast – ucvrscena dugom bezosecajnoscu, mogla da pobedi i plac.

Prema svojim slabim silama, ja sam razgolitio lukavstva i oziljke ove kamene i zestoke, goropadne i lude strasti. Ne nameravam, naime, mnogo raspredati o njoj. Ko ima sposobnost u Gospodu da na osnovu svog licnog iskustva stavi na ranu odgovarajuci lek, neka se ne ustrucava da to ucini. Ja se ne stidim da priznam svoju nemoc u vezi s tim, posto sam i sam snazno obuzet tom strascu. Svojim sopstvenim snagama, ja ne mogadoh ni shvatiti njene smicalice i lukavstva, da je, ne stigavsi je, silom ne zadrzah i, bacivsi je na muke, ne prinudih da ispovedi sve sto smo gore rekli, bicujuci je prutom straha Gospodnjeg i neprekidne molitve. Stoga i rece ova tiranka i zlotvorka: “Ljudi koji su sa mnom sklopili ugovor, gledaju mrtve i – smeju se. Na molitvi su potpuno skamenjeni, hladni, smraceni. Pred svetom trpezom stoje bez osecanja, i pricescuju se [Precasnim] Darom tako kao da jedu obican hleb. Ja se rugam ljudima koji se skruseno kaju. Od oca koji me je rodio, naucila sam da ubijam sve dobro sto se radja od hrabrosti i bogoceznje. Ja sam majka smeha, ja sam hranitelj sna, ja sam prijatelj sitosti, ja sam povezana sa laznom poboznoscu i ne osecam nikakav bol kada me kore”.

A ja, jadan, uzasnut recima ove goropadne strasti, u zelji da doznam nesto vise o njenom poreklu, upitah za ime njenog roditelja. A ona: “Rodjenje mi nije samo jedno. Zacece je moje nekako izmesano i nejasno. Sitost mi daje snage, vreme mi omogucava nicanje, losa navika me ucvrscuje. Ko ima tu naviku, nikada se od mene nece osloboditi. Budi istrajan u razmisljanju o Vecnom sudu, u dugome bdenju: mozda cu te tada ostaviti malo na miru. Pazi na uzrok moga nastanka u tebi, i bori se protiv njega, jer mi nije jedan uzrok kod svih ljudi. Moli se cesto kraj grobova, naslikavsi neizbrisivo njihovu sliku u svome srcu. Jer, ako pisaljkom posta to ne naslikas, neces me pobediti nikada.

Published in: on Studeni 17, 2008 at 5:37 pm  Komentari isključeni za Pouka XVII – O NEOSETLjIVOSTI, TJ. UMRTVLjENjU DUŠE I SMRTI UMA PRE SMRTI TJELA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: