Pouka XXV – O UPROPASTITELjU STRASTI, UZVIŠENOM SMIRENOUMLjU, KOJE SE RAZVIJA U NEVIDLjIVOM OSJEČANjU

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka XXV

O UPROPASTITELjU STRASTI, UZVIŠENOM SMIRENOUMLjU,
KOJE SE RAZVIJA U NEVIDLjIVOM OSJEČANjU

Onaj ko bi obicnim jezikom hteo da, na potpuno odgovarajuci nacin, objasni osecanje i dejstvo ljubavi Gospodnje; smirenoumlja – onako kako to smirenoumlju dolikuje; blazene cistote – istinito; bozanskog ozarenja – sasvim jasno; straha Bozijeg – ocigledno, te ko misli jedino pricanjem da prosveti one koji i sami nisu okusili od navedenih vrlina – cini nesto slicno coveku koji bi recima i primerima hteo da objasni sta je slast meda onima koji med nikada ni probali nisu. I, kao sto drugi uzalud drzi predavanje (da ne kazem – mlati praznu slamu), tako i prvi ni sam ne poznaje ono o cemu govori ili, pak, trpi zestoko izrugivanje od tastine.

Ova pouka stavlja pred vas riznicu, nacinjenu u zemljanim sasudima, ili bolje – u telima, koja po svojoj kakvoci ostaje tajna za svaki razum. Jedan jedini natpis ima ova riznica, natpis nepojmljiv, koji odozgo dolazi. Oni koji se staraju da ga protumace recima – preuzimaju na sebe trud velikog i beskonacnog ispitivanja. Taj natpis jeste: SVETO SMIRENjE.

Oni koje Duh Boziji vodi, neka udju s nama u ovo misleno i svemudro saboriste, noseci u mislenim rukama bogopisane tablice bogopoznanja.

I sabrasmo se, i zajedno istrazismo i ispitasmo silu ovoga casnoga natpisa.

Jedan rece da je smirenost potpuni zaborav svojih vrlina; drugi – smatrati sebe poslednjim i gresnijim od svih; treci – poznavanje sopstvenih slabosti i nemoci; cetvrti – preduhitriti bliznjega u slucaju da se naljuti, i prvi prekinuti svadju; peti, opet – saznanje Bozije blagodati i samilosti; sesti – osecanje skrusene duse i odricanje sopstvene volje.

Posto sam sve ovo cuo, razmotrio i brizljivo ispitao u sebi, ja ipak nisam bio u stanju da osetim sta je blazena smirenost. I zato, poslednji od svih, skupivsi kao pas mrve koje su padale sa stola mudrih i blazenih otaca, pokusah da odredim smirenost na ovaj nacin:

(989) Smirenoumlje je bezimena blagodat duse. Njeno ime poznato je samo onima koji su je upoznali na sopstvenom iskustvu. To je neiskazano bogatstvo, Boziji naziv i Boziji dar. Naucite se, veli, ne od andjela, ne od coveka, ne iz knjiga, nego od mene, tj. od moga useljenja, ozarenja i delanja medju vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i umom, i razumom, i naci cete pokoj dusama svojim od rata i olaksanje u borbi sa pomislima (Mt.11 29).

Drukcije izgleda ovaj sveti vrt dok je jos zima strasti, drukcije u prolece, koje tek obecava plod, a drukcije u leto vrlina. A sve to vodi u stvari k jednome: veselju berbe. Zbog toga i svako godisnje doba u pojedinim plodovima ima svoj simvol. Kada, dakle, u nama pocne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah cemo (mada s mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavsi iz sebe gnev i ljutinu. A kada smirenost. ta carica vrlina, pocne da napreduje u dusi duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela necemo smatrati ni u sta. Stavise, drzacemo ih za gadost, buduci da cemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uvecavamo svoje breme. Uz to cemo se plasiti da ce nam izobilje blagodatnih darova, koje stalno dobijamo od Boga a kojih smo nedostojni, samo umnoziti vecne muke. Um tada ostaje bezbedan od kradje, jer je samoga sebe zakljucao u kovceg umerenosti. On cuje oko sebe bat koraka i razuzdanu igru demonskih lopova, ali ga nijedan od njih ne moze navesti na iskusenje. Jer, umerenost je riznica u koju lopovi ne mogu da se uvuku.

Mi smo se, eto, usudili da u nekoliko reci filosofiramo o cvetanju i prvom sazrevanju ploda koji nikad ne prestaje da cveta. A kakva je konacna nagrada za tu svetu vrlinu, pitajte Gospoda, prijatelji Gospodnji! Jer, o meri ove vrline nije moguce govoriti; o kakvoci – jos manje. Pa ipak, mi cemo pokusati da bar o svojstvu njenom nesto kazemo, prema umnim sposobnostima s kojima raspolazemo.

Izmedju pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), placa (ociscenog od svake necistote) i sveprepodobnog smirenja pocetnika, postoji razlika i deoba slicna razlici izmedju kvasca, brasna i hleba. Pravim pokajanjem dusa se satire i mrsavi, i nekako spaja i tako reci mesa sa Bogom, uz pomoc vode iskrenog placa. A kada se od njega [tj. placa] raspali oganj Gospodnji, nastaje i dobija se beskvasan i nenarastao hleb blazene smirenosti. Stoga i taj sveprepodobni i trostruki lanac (bolje reci duga), koji se svodi (992) na jednu silu i dejstvo, ima svoje posebne delatnosti i svojstva. I ako ukazes na bilo koji znak jednoga, videces da si, u isto vreme, obelezio i drugo.

Zato cemo pokusati da ono sto smo rekli ukratko potvrdimo i dokazima.

Prvo i iskljucivo svojstvo ove divne i cudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno radosno podnosenje ponizavanja. Naime, dusa ga prima rasirenih ruku i grli kao lek koji leci i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste unistenje svake ljutine, a sa tim – umerenost. A treci, i najlepsi stepen, jeste iskreno nepoverenje u sopstvena dobra dela, i zudnja za neprestanim ucenjem.

Hristos je zavrsetak zakona i proroka, za opravdanje svakom koji veruje (Rim.10,4). Kraj, pak, necistih strasti je tastina i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe. Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju kosutu cuva od dejstva svakog smrtonosnog otrova [1]. Jer, gde bi se u smirenoumlju mogao pojaviti otrov licemerstva, gde – otrov klevete, gde – guja u pecini skrivena? Zar ono, stavise, ne izvlaci tu guju iz dubine svog srca, da bi je ubilo i unistilo.

U tome sjedinjenju nema ni traga od mrznje, ni senke raspravljanja, ni najmanje projave nepokornosti, osim kada je rec o veri. Ko je sa smirenoscu sklopio brak, postao je blag, prijatan, nezan, saosetljiv, a iznad svega tih, vedar, spreman da poslusa, netuzan, budan, vredan i (zar je potrebno mnogo govoriti?) bestrasan. Jer, u smirenju nasem seti nas se Gospod, i izbavi nas od neprijatelja, od strasti i od prljavstina nasih (Ps. 135,23-24).

Smirenoumni monah nije previse radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a uobrazeni hoce da ispituje i tajne Suda Bozijeg.

Jednome vrlo mudrom bratu javise se demoni vidljivo, i pocese da ga hvale. No, svemudri podviznik im rece: “Kada biste prestali da me u dusi mojoj hvalite i kada biste otisli, ja bih zakljucio da sam veliki covek. Medjutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja cu iz same pohvale poznati koliko sam necist. Jer, necist je pred Gospodom svaki gord covek (Pric.16,5). Prema tome, ili odlazite – da bih bio nesto veliko, ili me hvalite – da pomocu vas dodjem do smirenosti”. Zbunjeni ovom doskocicom, demoni odmah isceznuse.

Neka ti dusa ne bude izvor zivotvorne reke smirenosti iz kojeg ce smirenje ponekad obilno da istice, a ponekad, opet, da presusi pod uticajem slave i gordosti. Naprotiv, neka ona bude izvor bestrasca, izvor iz koga stalno istice reka siromastva [duha]. Znaj, dragi, da se jaruge pune zitom (up. Ps.64,14) i duhovnim plodom. Jaruga je smirena dusa, koja posred planina – muka i vrlina – ostaje nenadmena i nepomicna. Nisam postio, nisam bdio, nisam lezao na zemlji, nego sam se smirio, i odmah me spase Gospod (Ps.114,6). (993) Pokajanje vaskrsava palog, a plac kuca u nebeske dveri. Prepodobna smirenost ih, medjutim, otvara. A ja ispovedam i obozavam trojicu u jedinici, i jedinicu u trojici.

Sve sto je vidljivo, osvetljeno je suncem. Sve sto se cini po duhovnom razumu, utvrdjuje smirenost. Nema svetlosti – sve je u mraku! Nema smirenoumlja – sve nase vene!

Na celom stvorenom svetu postoji samo jedno mesto na kome je sunce vidjeno samo jedanput [2]; i jedna je pomisao cesto dovoljna da se rodi smirenje. Jednog jedinog dana se sav kozmos obradovao [3]; i smirenost je jedina vrlina koju demoni ne mogu podrazavati.

Jedna je stvar – uznositi se, a druga – ne uznositi se; nesto trece je – smiravati se. Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osudjuje; a treci, mada nevin, uvek osudjuje samoga sebe.

Jedna je stvar biti smirenouman; druga – boriti se da postanes smirenouman; a treca – hvaliti smirenoumna coveka. Prvo je savrseno; drugo je svojstveno poslusnicima; a trece svima vernima.

Onoga ko se u sebi smirio, usta ne mogu pokrasti: cega nema u riznici, ne iznose na vrata.

Konju koji je upregnut sam, cesto se cini da trci dovoljno brzo. No, kada je upregnut sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost.

Pocetak duhovnog zdravlja prepoznaje se u tome sto se pomisao nasa vise ne hvali prirodnim darovima. A dokle god se oseca smrad sujete, dotle ni prijatan miris mira ne moze da se oseti.

Prepodobna smirenost rece: “Ljubitelj moj nece nikog povrediti, nece nikoga osudjivati, nece ni nad kim da vlada, nice se praviti mnogo pametnim, sve dok se ne sjedini sa mnom. A posle sjedinjenja sa mnom, na njega se vise nikakav zakon ne odnosi” (up. 1.Tim.1,9).

Jednome podvizniku, koji se narocito trudio da stekne tu blazenu vrlinu, zli dusi tajno posejase u srce pohvalu. Medjutim, on je, po bozanskom nadahnucu, umeo da pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagocestivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje kelije napisa nazive najuzvisenijih vrlina – savrsene ljubavi, andjelskog smirenoumlja, ciste molitve, netljene [tj. neuprljane] cistote i slicno. I kad su ga pomisli zapocele hvaliti, on rece: “Hajd’mo na sud!” Dosavsi pred zid, citao bi nazive, pa bi viknuo na samoga sebe: “Kad budes i sve ove vrline stekao, znaj da si jos daleko od Boga!”

U cemu se, zapravo, sastoji sila i sustina ovog sunca – mi nismo sposobni reci. Ipak, po njegovim dejstvima i svojstvima mozemo unekoliko shvatiti njegovu unutarnju sustinu.

Smirenoumlje je bozanski zaklon od koga ne vidimo svoja dobra dela. Smirenoumlje je bezdan samoprezira, zasticen od svih mogucih lopova. Smirenoumlje je tvrda kula koja moze odoleti svakom neprijatelju (Ps.60,4). Nista mu nece moci neprijatelj, ni sin, tj. pomisao bezakonja nece nista vise moci da mu nahudi (Ps.88,23-24). Saseci ce pred njim neprijatelje njegove, i one koji ga mrze pobedice.

Osim ovih navedenih svojstava, koja su sva, osim jednog, (996) njegova vidljiva obelezja, postoje i druga, koja veliki sopstvenik ovog bogatstva moze uociti u svojoj dusi. Ti ces znati (i neces se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome sto ces sav biti ispunjen neopisivom svetloscu i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome prethodi srce koje ne grdi tudje grehe. Preteca ove vrline je mrznja prema svim oblicima slavoljublja, o kome je vec bilo reci.

Ko je upoznao sebe u svakom osecanju duse, seje u dobru zemlju. Smirenoumlje ne moze procvetati ako se zaseje na drugi nacin.

Ko je upoznao sebe, shvatio je i sta je strah Boziji. Ziveci u njemu, on stize pred vrata ljubavi.

Smirenost je kapija Carstva, koja u njega uvodi one koji su mu se priblizili. Mislim da o onome koji kroz tu kapiju ulazi govori Gospod, kad kaze: Uci ce, i izici ce iz zivota bez straha, i pasu ce naci i cvece u raju. Svi koji udjose kroz druga vrata u monastvo, lopovi su i razbojnici svoje sopstvene duse (up. Jn. 10,9).

Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hocemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Pa ako u dubini duse budemo mislili da je svaki nas bliznji bolji od nas, znaci da je milost Bozija blizu.

Nemoguce je da iz snega proizadje plamen; jos je manje moguce da u jeretiku ima smirenoumlja. To je vrlina koja pripada samo vernim i poboznim ljudima, i to samo onima koji su se vec ocistili.

Mnogi od nas nazivaju sebe gresnima, a mozda se odista i smatraju takvima. No, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.

Ko hita tihome pristanistu smirenoumlja, neka ne prestaje da cini sve sto moze, neka se prisiljava na razne nacine – recima, mislima, zakljuccima, ispitivanjem i istrazivanjem, celokupnim podvigom i radom, tvoreci molbe i molitve, razmisljajuci i premisljajuci – sve dok se uz Boziju pomoc, i sa najnizim i najprezrenijim podvizima, ladjica njegove duse ne izbavi od vecno burnoga mora gordosti. Ko se izbavi od gordosti, lako se opravdava za sve ostale grehe, kao sto pokazuje primer jevandjelskog carinika (Lk.18,9-14).

Neki ljudi, radi smirenoumlja, do same smrti drze pred ocima svoje nekadasnje grehe, iako su za njih dobili oprostaj, samarajuci tom uspomenom sujetnu uobrazenost. Drugi, pak, razmisljajuci o stradanju Hristovom, smatraju sebe vecnim duznicima. Neki, opet, preziru sebe zbog svakodnevnih nedostataka. A drugi, po iskusenjima, bolestima i padovima koji im se dogode, usvojise majku darova [tj. smirenoumlje]. Ima i takvih (da li ih i sada ima, ne znam reci), koji se utoliko vise smiravaju ukoliko ih Bog vise dariva, smatrajuci sebe nedostojnima svakoga bogatstva. Oni ostaju u uverenju kao da svakoga dana samo (997) uvecavaju svoj dug pred Bogom. To je smirenje, to je blazenstvo, to je savrsena nagrada za pobedu! Kad nekoga vidis, ili za nekoga cujes, da je za svega nekoliko godina dostigao najvisi stupanj bestrasca, shvati da nije isao drugim do ovim blazenim i kratkim putem.

Sveti dvopreg: ljubav i smirenje. Ljubav uzdize do neba, a smirenost one koji su se uzdigli pridrzava da ne padnu.

Skrusenost, samopoznanje i smirenost su tri razlicite stvari. Skrusenost je porod grehova: onaj koji pada, skrusava se, i mada bez smelosti, s pohvalnom bestidnoscu stoji na molitvi, oslanjajuci se, sav razbijen, na stap nade, kojim odgoni od sebe psa ocajanja. Samopoznanje je tacno razumevanje svojih sposobnosti i trajno pamcenje i svojih najsitnijih grehova. Smirenost je duhovna pouka samoga Hrista, koju oni koji se udostojise da je prime misleno cuvaju u riznici svoje duse, i koja se obicnim recima ne da izraziti.

Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u srcu kad ga hvale ili pridaje veliki znacaj recima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je! Ne nama Gospode, ne nama – cuo sam nekoga gde kaze u dubini svoje duse – vec samo imenu Tvome daj slavu (Ps.113,9). Covek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne moze da joj ne naskodi. Od Tebe je pohvala moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u buducem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvalu.

Ako je vrhunac, sustina i obrazac krajnje gordosti u tome, da se radi slave glume i nepostojece vrline, zar nije onda znak najdubljeg smirenoumlja u tome, sto neki ljudi radi unizenja svog uzimaju na sebe i nepostojece krivice? Tako je uradio onaj prepodobni koji je uzeo u ruke hleb i sir [4]. Tako je postupio i onaj podviznik cistote, koji je svukao sa sebe svu odecu i bestrasno prosao kroz grad [5]. Takvi se vise ne brinu da li ce sablazniti ljude, buduci da poseduju moc da nevidljivo, putem molitve, svakome otkriju spasonosni smisao svog postupka. Ko se brine o prvome, samim tim pokazuje da mu nedostaje drugo. Jer, tamo gde je Bog spreman da ispuni nase zahteve, mi sve mozemo uciniti.

Bolje ti je da ozalostis ljude nego Boga. On se raduje kad nas vidi da se spremno izlazemo ponizavanju da bismo potisnuli, povredili i ubili svoju sujetu.

Do takvih darova dovodi potpuno tudjinovanje. Zaista, samo veliki ljudi mogu podnositi ruganje od strane svoje okoline. Nemoj se uzasavati nad ovim sto rekoh: niko nikada nije mogao da se jednim korakom vine na vrh lestvice.

Svi ce poznati da smo Boziji ucenici ukoliko su imena nasa zapisana (1000) ne nebu smirenosti, a ne ukoliko bi nam se demoni pokoravali (up. Lk. 10,20; Jn.13,55).

Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pruzaju u vis kada je bez ploda. Kada se, pak, savijaju, znaci da ce uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume sta hocu da kazem.

Na svome usponu ka Bogu, ova vrlina prolazi kroz tri stupnja: trideseti, sezdeseti i stoti. Na stotom su bestrasni; na srednjem, junacni; a prvi stupanj mogu svi postici.

Ko je upoznao sebe, nikada ne seze za onim sto ne moze da dohvati, nego koraca sigurno ovom blazenom stazom.

Ptice se boje i slike jastreba, a podviznici smirenja – i najmanjeg prizvuka prepirke.

Mnogi su se spasli i bez proricanja i ozarenja, bez znamenja i cudesa. Ali, bez smirenosti niko nece uci na nebesku svadbu. Jer, cuvar darova je smirenost. No, povrsni ljudi zbog tih darova cesto i smirenost gube.

Da bi nas smirio i onda kada nismo voljni, Gospod je uredio i ovo: niko ne moze sam tako dobro videti svoje rane kao sto moze bliznji. Stoga smo i obavezni da ne pripisujemo sebi svoje isceljenje, vec bliznjem, i da Bogu zahvaljujemo za to.

Smirenouman covek se uvek gnusa svoje volje, kao gresne. U svojim prozbama Gospodu, s nesumnjivom verom on uci da prima ono sto izrazava Njegovu volju. On uopste ne obraca paznju na to kako njegovi ucitelji zive, vec prepusta svu brigu Bogu, koji je i preko magarice naucio Valaama sta treba da radi (up. Broj. 22,28). I mada sve cini, misli i govori po Bogu, podviznik smirenoumlja ipak nema poverenja prema sebi samom.

Zalac i teret za smirenog monaha jeste samopouzdanje, kao sto je za gordog – da usvaja misljenja drugih ljudi.

Meni se cini da samo andjelu ne moze da se potkrade nikakav greh, buduci da cujem zemaljskog andjela da kaze: Jer ne osecam nista na svojoj savesti, ali zato nisam opravdan; a onaj koji me sudi jeste Gospod (1.Kor.4,4). Stoga smo duzni da neprestano osudjujmo sebe i da budemo nezadovoljni sa sobom, da bismo se dobrovoljnim samonipodastavanjem opravdali za nehoticne grehe. Inace, u casu smrti cemo svakako morati da polozimo racuna o njima, i to u teskim mukama.

Ko trazi od Boga manje nego sto zasluzuje, svakako ce dobiti vise nego sto trazi. To svedoci carinik: trazio je oprostaj, a dobio – opravdanje (up. Lk. 17,9-14). Razbojnik je trazio da bude samo spomenut u Carstvu, a nasledio je citav raj, i to – prvi (up. Lk.23,43)!

Kao sto se ni u cemu stvorenom ne moze videti ni mali ni veliki oganj kao samostalni elemenat, tako i u nepatvorenom smirenoumlju ne ostaje ni trunke strasti. I dokle god mi gresimo hotimicno, dotle u nama nema smirenosti. U nama se moze raspoznati prisustvo smirenosti po tome sto vise ne gresimo hotimicno.

Znajuci da se vrlina duse saobrazava spoljasnjem ponasanju, Vladika uze ubrus i pokaza nam put kojim se dolazi (1001) do smirenosti (up. Jn.13,4). Dusa se, naime, upodobljava dejstvima [tela], saobrazavajuci se i saglasavajuci se sa njima.

Vlast postade jednome od andjela uzrok gordoumlja, mada mu radi toga nije bila data. Drugo raspolozenje ima covek koji sedi na prestolu, a drugo onaj koji sedi na djubristu. Mozda je zbog toga onaj veliki pravednik [tj. Jov] i sedeo na djubristu van grada. Stekavsi savrseno smirenoumlje, on rece sa svom iskrenoscu: Prezreh samoga sebe i uvenuh od tuge. Smatram se prahom i pepelom (Jov,2,8; 42,6).

Nalazim da je Manasija zgresio kao niko drugi, oskvrnivsi hram Boziji i citavo bogosluzenje idolima (up.4.Car.20-24; 1.Dn.Z,13; 2.Dn.32-33; Mt.1,10), tako da ni post citavog sveta ne bi bio u stanju da ga potpuno iskupi. Ali, smirenost se pokazala sposobnom da u njemu izleci i ono sto je neizlecivo. Jer, da si hteo zrtvu [6], dao bih, kaze David Bogu; svepaljenice, tj. telo iscrpljeno postom, ne volis. Zrtva je Bogu (Ps.50,18) itd., kao sto svi znaju [7]. Sagresih Gospodu, zavapi jednom blazeno smirenje k Bogu, povodom preljube i ubistva. I odmah cu: Gospod oprosti greh tvoj (2. Car. 12,13).

Nezaboravni oci tvrde da put ka smirenosti i njen osnov cine telesni napori. Ja, pak, mislim da su to poslusnost i pravicnost srca, koji se po samoj prirodi suprotstavljaju gordosti. Ako je gordost neke andjele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost moze od demona naciti andjele. Stoga, neka se ohrabre pali!

Postarajmo se svim silama da se popnemo na vrh smirenoumlja. Ako i nemamo snage, ipak se potrudimo: mozda ce nas sama smirenost izneti na svojim ramenima. Ako i pokleknemo, bar nemojmo ispasti iz njenog zagrljaja. Cudio bih se, naime, da neko ko otpadne od nje dobije bilo kakav vecni dar.

Nervi i putevi smirenosti (ali jos ne i jasni znaci) jesu: nesticanje, neprimetno stranstvovanje, prikrivanje duhovne mudrosti, jednostavno izrazavanje, iskanje milostinje, skrivanje plemenitog porekla, izgnanje drskosti, odstranjenje mnogogovorljivosti.

Nista tako nije u stanju da smiri dusu, kao sirotovanje i ishrana samo onim sto se isprosi. Jer, kao mudroljupci i bogoljupci se pokazujemo tek tada kada imamo razloga da budemo gordi – a bezimo od gordosti glavom bez obzira.

Ako se spremas za borbu protiv neke strasti, uzmi u (1004) pomoc smirenoumlje: Na aspidu i zmijskog cara nagazice, tj. na greh i na ocajanje; lava i zmaja pogazice, tj. djavola i svoje telo (up. Ps.90,13).

Smirenoumlje je nebeski vodoskok, koji je u stanju da dusu iz ambisa grehova uzdigne do neba.

Jednom prilikom je neko u srcu svome primetio lepotu ove vrline. Obuzet divljenjem, on je upita za njenog roditelja. A ona, smeseci mu se vedro i blago, rece: “Kako mozes zeleti da znas ime Onoga koji me rodio, kada On nema imena? Necu ti ga reci, sve dok ne primis Boga! Njemu slava kroza sve vekove. Amin”.

Bezdan je majka izvora. A izvor rasudjivanja je smirenje.


NAPOMENE:

  1. Jeleni i zmije: poredjenje smirenosti sa jelenom pociva na tvrdjenju starih pisaca, prema kome jelen instinktivno oseca mesto gde se skriva zmija. On staje iznad ulaza u zmijsku rupu i svojim snaznim dahom je izvlaci. Tako mu zmije same ulaze u usta, i on ih prozdire. No, kada ih prozdre, jelen oseti silnu zedj i zurno trci na izvor, kako bi se rashladio i utolio zedj. Inace, ako za tri casa po gutanju zmije ne okusi vode, jelen umire. Zato je i David uporedio svoju dusu sa zednim jelenom (up. prim. z u ruskom prevodu od 1891, str. 23-24).
  2. Samo jedno mesto na kome je sunce vidjeno samo jedanput: to je dno Crvenoga mora, prilikom cudesnog prolaska Izrailjaca (Izl.14) (up. Shol. 10, sol. 1005 V).
  3. Jednog jedinog dana se sav kozmos obradovao: to je dan Vaskrsenja Hristovog, dan u koji je Bogocovek vaskrsnuo i time oslobodio ljudski rod od vecnih okova ada. Neki pod tim danom podrazumevaju dan Rodjenja Hristovog, kada su andjeli pevali: Slava na visini Bogu. Najzad neki misle da je to dan kada je Noje sa svojima izisao iz kovcega (up. Shol. 10, col. 1005 V).
  4. Prepodobni koji je uzeo hleb i sir: u knjizi Izreke staraca govori se o avi Simonu da je, cuvsi da gradonacelnik sa postovanjem dolazi da od njega uzme blagoslov, uzeo hleb i sir, iako nije bilo vreme za obed, i sevsi na prag kelije, poceo da jede, kako bi ga zatekli i stekli misljenje da je izelica. Zaista, kad je gradonacelnik dosao i video ga, odmah je otisao razocaran.
  5. Prosao nag kroz grad: to je bio sveti Serapion Sindonit, o kome se najstariji i verodostojni podaci nalaze u Lavsaiku, 83 (Migne, R. G., 34, 1180-1186; srp. prevod, Bitolj, 1934, II, 45-51). Neki to povezuju sa prepodobnim Simeonom Jurodivim (up. Zitije 21. jula).
  6. Ilija Kritski veli da smirenost moze izgladiti mnoge grehove i bez nekih drugih podviga. Naprotiv, podvizi bez smirenosti ne samo da ne koriste nista, vec nam i mnoga zla nanose (up. Shol. 39,col.1012 S).
  7. Kao sto svi znaju: Lestvicnik ponekad ne zavrsi citat iz Svetog Pisma, imajuci u vidu opstu pojavu medju monasima toga doba, da skoro celo Sveto Pismo znaju napamet. U ovom slucaju, pun citat glasi: Zrtva je Bogu duh skrusen, srce skruseno i smireno Bog nece poniziti (Ps.50,18).
Published in: on Studeni 15, 2008 at 9:15 am  Komentari isključeni za Pouka XXV – O UPROPASTITELjU STRASTI, UZVIŠENOM SMIRENOUMLjU, KOJE SE RAZVIJA U NEVIDLjIVOM OSJEČANjU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: