Pouka XXIII – O NEOPISIVIM HULNIM POMISLIMA

Sveti Jovan Ljestvičnik
LESTVICA

Pouka XXIII

O NEOPISIVIM HULNIM POMISLIMA

(976) Gore smo culi da od zlog korena i zle majke proizlazi jos gori plod: od pogane gordosti radja se neopisiva hula. Stoga je i nju potrebno izneti na videlo, buduci da nije nesto sitno. Ona je jedan neprijatelj i protivnik, koji je mnogo opasniji od svih drugih. Sto je jos gore, mi nismo u stanju da pomisli hule bez teskoca kazemo svome duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i zigosemo. Zato su mnogi cesto padali u ocajanje i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu.

Ovaj sveokaljani demon cesto voli da i na samoj liturgiji, i u sami cas osvecenja Tajni, huli na Gospoda i na Svete Darove koji se prinose. To nam najjasnije i pokazuje da te bezakone, nepojmljive i neizrecive reci, u stvari, u nama ne izgovara nasa dusa, vec bogomrzac demon, koji je zbacen sa neba zbog toga sto je i tamo pokusao da huli na Gospoda. Jer, da su te nepristojne i nedolicne reci zaista moje, kako se onda, primivsi Dar, klanjam? Kako bih mogao u isto vreme da psujem i da blagosiljam?

Mnoge je ljude ovaj obmanjivac i upropastitelj dusa dovodio cesto i do ludila. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako tesko kao ova. Zato ona cesto sa mnogima doceka i starost. A demonima i hulnim pomislima nista tako ne daje snage u napadima na nas, kao to sto ih neispovedjene gajimo i skrivamo u srcu.

Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On razume da takve reci nisu nase, vec neprijatelja nasih.

Pijanstvo je uzrok spoticanja, a gordost je uzrok nedostojnih pomisli. I mada onaj koji se spotaknuo nije kriv za samo spoticanje, za pijanstvo ce svakako biti kaznjen.

Kad stanemo na molitvu, te neciste i neizrecive (977) pomisli ustaju na nas. Kad se molitva zavrsi, one odmah odlaze. One se nerado upustaju u borbu sa onima koji i ne obracaju paznju na njih.

Taj bezbozni duh ne samo sto huli na Bozanstvo i na sve sto je Bozije, vec u nama izgovara i nepristojne i najsramnije reci, kako bismo ostavili molitvu ili pali u ocajanje. Jer, ovaj zli i surovi tiranin mnoge ljude odvuce od molitve, mnoge od Svetih Tajni odvoji, nekima telo iznuri tugom, a druge postom izmuci, ne dajuci im ni casa odmora. On to cini ne samo sa svetovnjacima, nego i sa ljudima koji vode monaski zivot, govoreci im stalno da im uopste nema spasenja i da su bedniji od svih nevernika i mnogobosca.

Covek koji hoce da se izbavi od duha hule koji ga uznemirava, neka dobro zna da za hulne pomisli nije kriva njegova dusa, vec sam necisti demon, koji je rekao Gospodu: Sve ovo dacu tebi ako padnes i poklonis mi se (Mt.4,9). Zato i mi, preziruci ga i ne pridajuci nikakav znacaj pomislima koje on ubacuje u nas, recimo: “Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom cu se klanjati i Njemu jedinome sluziti (Mt.4,10). A muka tvoja i rec tvoja vratice se na glavu tvoju, i na teme tvoje pasce hula tvoja u sadasnjem i u buducem veku (up. Ps.7,17)”.

Ko bi na neki drugi nacin hteo da pobedi demona hule, lici na coveka koji bi pokusao da rukama svojim uhvati munju. Jer, kako da uhvati, kako da se raspravlja i bori sa onim koji odjednom, kao vetar ulece u srce, u magnovenju izgovara rec i odmah nestaje? Svi drugi protivnici stoje, prihvataju borbu, oklevaju i daju vremena onome koji hoce da ih napadne. A ovaj – ne! Naprotiv, tek sto se pojavi, odstupa; tek sto progovori, odlazi.

Taj demon cesto ima obicaj da se vrti oko najprostodusnijih i najbezazlenijih po umu. Jer, oni se time uznemiravaju i zbunjuju mnogo vise nego drugi ljudi. U njima se sve to zbiva, moze se reci, ne po gordosti, nego po zavisti demona.

Prestanimo suditi i osudjivati bliznjega pa se necemo plasiti hulnih pomisli. Prvo je uzrok i koren drugoga.

Kao sto covek, zakljucan u kuci, cuje reci onih koji napolju prolaze, mada sam s njima ne govori, tako i dusa, boraveci u sebi i slusajuci hule demona, oseca uznemirenje zbog onoga sto govori onaj koji prolazi kroz nju.

Ko prezre ovog demona, oslobadja se i od strasti, a ko misli da vodi borbu s njim na neki drugi nacin, podleci ce (980) mu konacno. Jer, ko hoce recima da savlada duhove, lici na coveka koji hoce da zakljuca vetrove.

Jedan revnosni monah, zlostavljan od strane ovog demona, oko dvadeset godina iscrpljivase svoje telo postom i bdenjem. No, posto ne oseti nikakve koristi, napisa na hartiju svoju strast, te ode jednom svetom coveku i dade mu je da procita, bacivsi se licem na zemlju tako da ni pogledati nije smeo u svetoga. A kada starac procita to sto je na hartiji bilo napisano, osmehnu se, podize brata i rece: “Stavi ruku svoju, cedo, na moj vrat!” Posto je brat to ucinio, veliki mu rece: “Neka taj greh bude na mome vratu, brate, bez obzira na to koliko je godina bio u tebi i koliko ce jos biti. Samo ti njemu nemoj pridavati nikakav znacaj!” Taj monah je posle tvrdio, da jos nije bio ni izasao iz kelije starceve, a strast je vec bila iscezla. To mi je, sa zahvalnoscu Hristu, ispricao upravo monah koji se nalazio u iskusenju.

Ko je odneo pobedu nad ovom strascu, proterao je gordost.

Published in: on Studeni 15, 2008 at 11:30 am  Komentari isključeni za Pouka XXIII – O NEOPISIVIM HULNIM POMISLIMA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: