Pouka XXII – O BEZGLAVOJ GORDOSTI

Sveti Jovan Ljestvičnik
LjESTVICA

Pouka XXII

O BEZGLAVOJ GORDOSTI

(965) Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodastavanje ljudi [1], majka osudjivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoci Bozije, preteca ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije [2], izvor gneva, vrata licemerstva, podupirac demona, cuvar grehova, uzrocnik nemilosrdja, neznanje za samilost, surovi islednik, necovecni sudija, protivnik Boga, koren hule.

Pocetak gordosti je tamo gde se zavrsava tastina; sredinu predstavlja nipodastavanje bliznjeg, bestidno razglasavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mrznja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Bozije pomoci, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav.

Svi koji hocemo da izbegnemo pad u ovu jamu, cujmo: ova strast se cesto i rado hrani blagodarnoscu. (Ona nas ispocetka i ne navodi sasvim otvoreno da odbacimo Boga). Video sam ljude koji su na recima zahvaljivali Bogu, a u mislima velicali sami sebe. To jasno svedoci onaj farisej, rekavsi: Boze, hvala ti (Lk. 18,11)!

Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga.

Od jednog casnog starca cuo sam sledece: “Pretpostavimo da ima dvanaest bestidnih strasti. I jedna od njih, tj. gordost, ako je zavolis svesno, u stanju je da zauzme mesto svih ostalih jedanaest strasti”.

Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji nacin.

Kiparis se ne savija i ne vuce po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne moze steci poslusnost.

Covek gordoga srca zeli da vlada. Zna se: on drukcije i ne moze – bolje reci i ne zeli – konacno da propadne. Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih, onda, (968) moze pomilovati? Necist je pred Gospodom svaki covek ohola srca (Price,16,5). Ko, onda, takvoga moze da ocisti?

Gordome je coveku pouka povod za pad, a podstrekac – demon, dok [duhovna] izvansebnost dovodi do ostavljenosti od Boga. U prva dva slucaja, ljude su cesto opet ljudi uspevali da izlece. Medjutim, poslednje – covek ne moze da izleci.

Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima – oslobadja se od lanaca kojima je bio okovan.

Ako je neko pao s neba bez ikakve druge strasti, iskljucivo usled gordosti, treba ispitati: nije li mogucno smirenjem, bez svake druge vrline, uzici na nebo.

Gordost oznacava gubitak celokupnog duhovnog bogatstva, svega onog sto se sa toliko znoja postiglo. Zavapise – i ne bese spasioca (svakako zbog toga sto su zavapili sa gordoscu); zavapise ka Gospodu, i ne uslsii ih (bez sumnje zbog toga sto nisu odsecali uzroke onoga protiv cega se moljahu) (Ps. 17,42).

Jedan starac, veoma posvecen u tajne duhovnog zivota, savetovase oholog brata. A ovaj, zaslepljen, rece: “Oprosti, oce: ja nisam gord!” A svemudri starac ce na to reci: “Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pruziti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time sto kazes: “Ja nisam gord”?” Takvima veoma odgovara potcinjavanje, sto suroviji i neugledniji nacin zivota i citanje o natprirodnim podvizima svetih otaca. Mozda u tome ima izvesne male nade da ce se ovi bolesnici spasti.

Sramota je kititi se tudjim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Bozijim darovima. Ponosi se iskljucivo onim vrlinama koje bi izvrsio pre svog rodjenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog rodjenja, darovao ti je Bog, kao sto ti je darovao i samo rodjenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvrsio pre no sto si dosao do svesti: Bog ti je, medjutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja vec Bozija tvorevina.

Nemoj se osecati sigurnim dokle god ne primis presudu, imajuci na umu onoga kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je vec sedeo za svadbenom trpezom. Ne budi ohol zemljani stvore! Mnogi su svrgnuti s neba, mada bejahu sveti i bestelesni.

Kada cvrsto zasedne u svojim sluziteljima, demon gordosti im (u snu ili na javi u vidu svetlog andjela ili nekog mucenika) otkriva izvesne tajne ili daje prividnu blagodat, kako bi se ti bednici prevarili i potpuno izgubili pamet.

Kada bismo hiljade smrti podneli za Hrista, ni tada ne bismo oduzili svoj dug. Drugo je krv Boga, a drugo krv robova (po vrednosti, a ne po sustini).

Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i uporedjujemo sebe (969) sa ocima i svetilnicima koji su ziveli pre nas. Tako cemo naci da jos nismo ni krocili na put pravog podviznistva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da jos zivimo svetski.

Pravi monah je onaj covek koji ima nenadmeno oko duse i nepokretno telesno culo. Monah je onaj koji svoje nevidljive neprijatelje doziva i drazi kao zveri, cak i kada beze od njega. Monah je neprestano ushicenje i zivonosna tuga. Monah je covek koji izvrsuje vrline onako kako drugi zadovoljavaju svoje strasti. Monah je neprestana svetlost u oku srca. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha.

Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a secanje na grehe je posrednik smirenoumlja.

Gordost je krajnja beda duse koja u svome pomracenju misli da je bogata. Ta pogana strast ne samo sto nam ne dopusta da napredujemo, nego nas i sa postignute visine rusi. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep.

Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i neprijatelj.

Tama je tudja svetlosti. Tako je i gordeljivac tudj svakoj vrlini.

U gordim srcima radjaju se bogohulne reci, a u smirenim dusama – nebeska vidjenja.

Lopov mrzi sunce, a gordeljivac nipodastava krotke.

Vecina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.

Coveku koga je ulovila gordost, samo Gospod moze pomoci. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.

Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce na ramenima svoje matere. Svezavsi i jednu i drugu uzetom poslusnosti i izudaravsi ih bicem skromnosti, pritisnuh ih da mi kazu kako su usle u mene. Najzad, pod udarcima, progovorise: “Mi nemamo ni pocetka, ni rodjenja, jer smo same i pocetak i roditelj svih strasti. Skrusenost srca koja se radja u potcinjavanju – ne malo ratuje s nama. Mi ne trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga sto smo i tamo htele da vladamo. Ukratko receno, mi smo roditelj svega onoga sto se protivi smirenoumlju; sve sto smirenoumlju pomaze – nama je suprotno. Uostalom, i na nebu se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegnes od nas? Mi cesto idemo iza trpljenja uvrede, iza poslusnosti i bezgnevlja, iza nepamcenja zla i predanog sluzenja. Nase potomstvo cine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost. Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reci cemo ti sta je to, jer nas tvoji udarci strasno bole: ako pred Gospodom iskreno okrivis sebe, smatraces nas za paucinu”.

Kao sto vidis, konj na kome jasi gordost jeste tastina. Prepodobno smirenje i samoosudjivanje, medjutim, nasmejace (972) se konju i jahacu njegovu, pevajuci sa odusevljenjem pobednicku pesmu: Zapevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahaca bacio je u more (Izl.15,1), i u bezdan smirenja.

Dvadeset drugi stupanj: onaj koji se popeo, ako je uopste bio u stanju da se popne, obelodanio je ogromnu snagu.


NAPOMENE:

  1. Nipodastavanje ljudi: svojstvo je gordosti nipodastavanje ljudi i gnev na ljude (Shol. 2, sol. 972 V).
  2. Podloga epilepsije: jedan filosof je rekao da je gordost – padavica (Shol. 4, all, sol. 972 S).
Published in: on Studeni 15, 2008 at 12:34 pm  Komentari isključeni za Pouka XXII – O BEZGLAVOJ GORDOSTI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: