Pouka XXI – O MNOGOLIKOJ TAŠTINI

Sveti Jovan Ljestvičnik
LjESTVICA

Pouka XXI

O MNOGOLIKOJ TAŠTINI

(948) Neki imaju obicaj da o tastini [tj. sujeti] pisu u posebnoj glavi, odvojeno od gordosti. Zbog toga i kazu da osnovnih i (949) glavnih grehovnih pomisli ima osam. Medjutim, Grigorije Bogoslov i drugi nabrajaju sedam [1]. S njima se i ja vise slazem, jer – ko moze biti obuzet gordoscu ako uspe da savlada tastinu? Razlika izmedju ovih strasti je samo tolika kolika je po prirodi razlika izmedju deteta i odraslog coveka, izmedju psenice i hleba. Tastina je pocetak, a gordost – kraj.

Stoga cemo sada ukratko reci nesto o necasnoj uobrazenosti, pocetku i punoci strasti. Jer, onaj koji bi o tome hteo da filosofira na dugacko, lici na coveka koji uzalud nastoji da odredi mere vetra.

Po izgledu svome, slavoljublje je promena prirode, i izvrtanje naravi, svesno previdjanje ukora. Po kvalitetu, ono je rasturac truda, unistitelj znoja, kradljivac riznice, izrod neverstva, preteca gordosti, brodolom u luci, mrav na gumnu (koji, iako majusan, raznosi sav trud i plod). Mrav ceka vrsidbu psenice, a tastina – da se zgomila bogatstvo. Prvi se raduje sto ce krasti, a ono – sto ce rasipati. Duh ocajanja se raduje kad vidi kako se nagomilava zlo, a slavoljublje kad vidi kako se uvecava vrlina. Jer, vrata prvog su mnoge duhovne rane, a vrata drugog – izobilje truda.

Pazi, i videces da se grozno slavoljublje sve do groba kiti haljinama, mirisima, pratnjom, aromatima i drugim.

Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se tastina. Na primer, sujetan sam kad postim; kada razresavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje uzdrzanje, opet sam sujetan – jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobedjuje kada se obucem u sjajnu odecu; ali i kad se odenem u dronje – i tada sam sujetan. Porazen sam kad progovorim, a zacutim li – opet me ona pobedjuje. Kako god bacis na zemlju ovaj tribolum [trorozac], jedan vrh ostaje uperen gore.

Sujetan covek je Hriscanin koji obozava idole. On misli da obozava Boga, a u stvari hoce da ugodi ljudima a ne Bogu.

Sujetan je svaki covek koji voli da se hvalise. Post sujetnog coveka ostaje bez nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo cini radi pohvale ljudske.

Slavoljubivi podviznik sebi nanosi dvostruku stetu: prvo, sto iznurava telo, a drugo, sto ne prima nagradu.

Ko da se ne nasmeje sujetnome podvizniku, koga strast za vreme bogosluzenja pokrece – ponekad da se smeje, a ponekad da pred svima place?

Gospod od ociju nasih cesto skriva i one vrline koje smo stekli. A covek koji nas hvali (bolje reci – kvari), svojom pohvalom otvara nase oci. No, cim se oci otvore – iscezava iz nas bogatstvo nase. Laskavac je sluzitelj demona, vodic gordosti, is-trebljivac umilenja, rusilac vrlina, zavodnik. Oni koji vas hvale, obmanjuju vas, veli prorok (Is.3,12).

(952) Uzvisenim ljudima je svojstveno da plemenito i radosno podnose uvrede, a svetim i prepodobnim – da pohvalu primaju bez stete.

Vidjao sam kako su ljudi koji imadjahu plac, padali u jarost kad su ih hvalili, i tako kao na vasaru trampili jednu strast za drugu.

Niko ne zna sta je u coveku, osim duha covekovog (up. 1.Kor.2,11). Zato, neka se postide i zaneme oni koji bi hteli da nas hvale u lice.

Kad cujes da je bliznji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nesto lose u tvome odsustvu, pokazi koliko ga volis – i pohvaliga!

Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Jos veca je stvar, otresti se pohvale demonske.

Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rdjavo (ko ne bi bio u stanju da podnese samoga sebe?), vec onaj koji od drugoga coveka podnosi uvredu tako da ne umanji svoju ljubav prema njemu.

Primetio sam da demon tastine ubacuje pomisli jednome bratu, pa ih otkriva drugome, podstrekavajuci ga da prvome kaze sta mu je na srcu, kako bi ga proslavio kao prozorljivca.

Desava se da se ovaj zlikovac dotice i telesnih udova, proizvodeci u njima drhtanje.

Ne obracaj paznju na njega kad u tebi izaziva zelju da postanes episkop, ili iguman, ili ucitelj. Tesko je oterati psa od tezge na kojoj se prodaje meso.

Kad vidi izvesne ljude da su dosli do nekog malog spokojstva, on ih smesta navodi da predju iz pustinje u svet, govoreci: “Idi da spases ljude koji propadaju”.

Drukcije izgleda zivi Etiopljanin, a drukcije kip njegov. Drukcije je slavoljublje onih koji zive u opstezicu, nego onih koji su po pustinjama.

Sujeta pobudjuje lakomislene monahe da ocekuju posetu svetskih ljudi, te da izadju u susret onima koji dolaze; uci ih da padaju nicice pred njihove noge, i da se, prepuna gordosti, odeva u smirenost; podesava drzanje i glas, i gleda u ruke posetilaca – ne bi li dobila nesto od njih; naziva ih gospodarima i zastitnicima koji im, posle Boga, zivot daju.

Dok sede za trpezom, ona ih pobudjuje da se uzdrzavaju a da prema potcinjenima budu osioni; na bogosluzenju lene cini revnosnim; one koji nemaju glasa, dobrim pevacima; pospane, bodrima; ulaguje se kanonarhu, nazivajuci ga ocem i uciteljem, ali samo dok gosti ne odu.

Tastina cenjene monahe cini gordima, a ponizavane zlopamtljivima.

Slavoljublje cesto biva uzrokom sramote umesto casti. Jer, ono svojim razjarenim ucenicima nanosi veliku sramotu.

Tastina pred ljudima cini gnevljive krotkima. Ona vrlo lako ide sa prirodnim darovima, i njima cesto obara svoje okajane sluge.

Videh jednog demona kako vredja i (953) proganja svog brata. Kada se, tako, jednom prilikom brat naljutio, naidjose neki svetski ljudi. I bednik taj od gneva predje na slavoljublje. jer ne mogase robovati u isto vreme i jednoj i drugoj strasti.

Monah koji je postao rob sujete, vodi dvostruki zivot: spolja – monaski, a u dusi i mislima – svetski.

Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako cemo i od nebeske slave okusiti. A onaj koji oseti tu slavu, prezirace svaku zemaljsku slavu. Cudio bih se, naime, kada bi neko prezreo drugu pre nego sto okusi prvu.

Pokradeni od tastine, mi se cesto okrecemo i vesto krademo nju samu. Vidjao sam ljude koji su iz tastine pocinjali duhovni podvig. I premda im je pocetak bio porocan, kraj ispade pohvalan, zbog toga sto se duh u njima izmenio.

Ko se hvali prirodnim darovima (npr. ostroumljem, bistrinom, [naklonoscu za] citanje, recitoscu, i svim slicnim sto dobismo bez truda), nikada nece dobiti natprirodna dobra. Jer, ko je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tast (up. Lk.16,10).

Da bi postigli krajnje bestrasce i bogatstvo darova, silu cudotvorstva i moc predvidjanja, neki ljudi uzalud iznuravaju svoje telo. Jadnici! Oni ne znaju da majka tih dobara nije trud, vec vise od svega – smirenje. Ko trazi darove za svoj trud, polaze opasan temelj, a ko sebe smatra duznikom, primice neocekivano i nenadano bogatstvo.

Nemoj slusati ovog vejaca, koji ti savetuje da objavis svoje vrline radi koristi slusalaca. Kakva je korist coveku ako sav svet zadobije a dusi svojoj naudi (Mt.16,26)? Nista tako nije u stanju da pouci one koji gledaju, kao smireno i iskreno ponasanje i rec. Jer, to ce i drugima posluziti kao primer kako se nicim ne treba ponositi. A sta moze biti korisnije od toga?

Jedan prozorljivac mi je ispricao sta je jednom prilikom video: “Dok sam sa ostalom bracom sedeo u manastirskoj zbornici, dodjose demon tastine i demon gordosti, i sedose kraj mene, jedan s desne a drugi s leve strane. I prvi me poce bockati u rebra svojim slavoljubivim prstom, nagovarajuci me da kazem nesto o izvesnim vidjenjima i podvizima koje sam imao u pustinji. No, tek sto sam ga se otresao, rekavsi: Neka se odvrate i zastide oni koji mi smisljaju zlo (Ps.39,15) – demon koji je sedeo s leve strane mi rece na uho: “Bravo! Odlicno si uradio! Postao si velik, jer si pobedio moju bezobraznu majku”. Tada se ja okrenuh i k njemu, i izgovorih reci sledeceg stiha: Neka se smesta vrate posramljeni oni koji mi govore: “Odlicno! Odlicno” si uradio!”

Na moje pitanje, kako je tastina majka gordosti, on mi odgovori:

(956) “Pohvale uznose i nadimaju dusu. A kada se dusa ponese, tada je obuzima gordost, koja uznosi do neba i nizvodi do ada. Ima slave koja od Gospoda dolazi: Proslavicu one koji mene proslavljaju, kaze (1.Car.2,30). A ima slave koja je posledica djavolje prepredenosti: Tesko vama, veli, kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama (Lk.6,26)! Prvu ces jasno prepoznati kada na slavu ljudsku budes gledao kao na nesto sto skodi, kada se klonis svakoga njenog lukavstva i krijes svoj bogougodni nacin zivota kud god krenuo. Drugu ces prepoznati, kada i svaku sitnicu cinis da te vide ljudi (Mt.6,5). Ta prljava tastina uci nas da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeci nam reci: Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela (Mt. 5,16).

Gospod cesto preobrazava slavoljubive u neslavoljubive pomocu neke sramote koja ih zadesi. Pocetak neslavoljublja je cutanje i rado primanje uvreda; sredina – odstranjivanje svih misli koje su prozete slavoljubljem; a kraj (ako taj okean uopste ima kraja) – trud da pred ljudima cinis bez ustrucavanja ono sto nam nanosi stetu, a da te pri tome nije ni najmanje stid.

Ne skrivaj svoju bruku, pod izgovorom da ne izazivas sablazan. (Uostalom, mozda ovaj lek treba upotrebljavati prema tome o kakvoj se sramoti radi).

Kada trazimo slavu, i kada nam se ona (netrazeno) ukazuje od strane drugih ljudi, ili kada se iz slavoljublja prihvatimo nekih podviga, setimo se svog placa i pomislimo odmah na onaj strah i trepet sa kojim smo stajali pred Bogom u nasoj usamljenoj molitvi. Tako cemo bez sumnje oterati bestidnu tastinu, tim pre ako se staramo da postignemo istinsku molitvu. A ako ni to ne pomogne, podsetimo se odmah na svoju smrt. U slucaju da ni to ne mozemo, onda se bar uplasimo od sramote koja prati tastinu: Jer svaki koji sebe uzvisuje ponizice se (Lk.14,11), svakako i ovde, jos pre buduceg veka.

Kada hvalitelji (bolje reci kvaritelji) pocnu da nas hvale, odmah treba da se setimo mnostva svojih bezakonja, pa cemo videti da smo nedostojni onoga sto se govori o nama ili cini za nas.

Medju slavoljubivim ljudima svakako ima i takvih kojima bi Bog inace uslisio neke molbe. Medjutim, njihove molitve i umoljavanja Bog obicno sprecava, kako ne bi zbog uslisene molitve svoje postali jos vise uobrazeni.

Prostodusniji ljudi obicno nisu mnogo podlozni dejstvu ovog otrova. Jer, sujeta iskljucuje prostodusnost i pretpostavlja licemeran zivot.

Cesto se desava da crv, dostignuvsi odredjeni uzrast, dobija krila i uzlece u visinu. Tako i tastina, kada se potpuno razvije, radja gordost, taj pocetak i kraj svih zala.

(957) Ko je bez ove bolesti, nalazi se blizu spasenja, a ko nije bez nje, jos je daleko od slave svetih.

Stupanj dvadeset prvi. Onaj koga tastina nije ulovila, nedje upasti u bezglavu gordost, toliko mrsku Bogu.


NAPOMENE:

  1. Jedan od prvih crkvenih pisaca koji su razlikovali tastinu [tj. slavoljublje] od gordosti jeste sveti Jovan Kasijan (Sol. V, 2. 18. MR1., 49, 635AV). On nabraja osam glavnih strasti, medju kojima stavlja na sedmo mesto tastinu, a na osmo gordost. Tako cine i Evagrije Pontijski (De octo vitiosis cogitationibus, I-IX, Migne, R.G. 400, 1272), a izmedju ostalih i sveti Nil Sinajski (350-430), u svom posebnom delu De octo spiritubus malitiae, Migne, P.G. 79, 1146. Sveti Grigorije Bogoslov, medjutim, kaze da ima sedam duhova zla, kaogod i sedam duhova vrlina (Ogat. 39, Migne, R.G. 36, 345 A) (up. ruski prevod Lestvice od 1891, prim. c, str. 21-22, kao i disertaciju V. Fradinskog, Sveti Nil Sinajski, Beograd, 1938, 28-30).
Published in: on Studeni 15, 2008 at 12:50 pm  Komentari isključeni za Pouka XXI – O MNOGOLIKOJ TAŠTINI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: