Pouka XXIX – O ZEMALjSKOM NEBU, O BOGOPODRAŽAVAJUĆEM BESTRAŠĆU I SAVRŠENSTVU, I VASKRSENjU DUŠE PRE SVEOPŠTEG VASKRSENjA

Sveti Jovan Ljestvićnik
LJESTVICA

Pouka XXIX

O ZEMALjSKOM NEBU, O BOGOPODRAŽAVAJUĆEM BESTRAŠĆU I SAVRŠENSTVU, I VASKRSENjU DUŠE PRE SVEOPŠTEG VASKRSENjA

(1148) Eto, i mi koji lezimo na dnu najdublje jame neznanja, u tami strasti i senci smrti tela ovoga, po drskosti svojoj pocinjemo filosofirati o nebu na zemlji.

Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrasca – vrline. Bestrasce, mislim, nije nista drugo do nebo uma u njegovom srcu, pod kojim sva lukavstva demonska izgledaju kao sala. Bestrasnim se, dakle, u pravom smislu reci naziva, i jeste, covek koji je telo nacinio nepropadljivim, koji je um uzdigao iznad svega stvorenog, koji je sva cula pokorio umu a dusu svoju predstavio Gospodu, pruzajuci se vecito k Njemu, i preko svojih moci.

Neki, opet, odredjuju bestrasce kao vaskrsenje duse pre vaskrsenja tela, a drugi, kao savrseno bogopoznanje, koje po svojoj vrednosti zaostaje samo za bogopoznanjem koje imaju andjeli. To savrseno savrsenstvo savrsenih, cijem usavrsavanju nema kraja (kako mi rece jedan covek koji ga je doziveo), tako osvecuje um i otrze ga iz vestastvenog sveta, da ga cesto, razume se – posle stizanja u ovo nebesko pristaniste – odvaja od zivota u telu i podize na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu i govori psalmopevac, koji je, mozda, to i sam iskusio: Boziji mocnici sa zemlje se uznesose veoma (Ps.46,10). Takav je bio i onaj Egipcanin, koji u molitvi nije mogao dugo pruzati ruke k nebu, dokle god bi se molio u prisustvu drugih [1].

Ima bestrasnih ljudi, no ima i od bestrasnih bestrasnijih. Na primer, jedan covek silno mrzi zlo; drugi se, medjutim, nezasitno bogati u dobru.

I cistota se naziva bestrascem, i to s pravom: ona je pocetak sveopsteg vaskrsenja i obesmrcenja smrtnih.

Bestrasce pokaza onaj koji rece: “Um Gospodnji imam” (up. 1.Kor.2,16). Bestrasce pokaza i onaj Egipcanin, rekavsi: “Ne bojim se Gospoda” [2]. Bestrasce pokaza i onaj sto je molio Boga da mu vrati strasti [3]. Ko se, pre buduce rajske svetlosti, udostojio takvog bestrasca kao onaj Sirijac? (1149) Ta, David, toliko cuveni prorok, kaze Gospodu: Popusti, da se odmorim (Ps.38,14)! A ovaj atlet Boziji kaze: “Prestani da me zapljuskujes valovima blagodati Tvoje” [4].

Bestrasce ima ona dusa koja se tako navikla na vrline, kao sto su strasni ljudi navikli na uzivanja.

Ako je krajnja granica stomakougadjanja u tome da se silom jede i onda kada se ne zeli jesti, onda je, svakako, krajnja granica uzdrzanja u tome da se neposlusna priroda nasa uzdrzava i onda kada gladuje. Ako je vrhunac bluda u tome da se covek pomami od pohote i prema zivotinjama i mrtvim stvarima, onda je vrhunac cistote – odnositi se svojim culima prema svakom bicu kao stvari bez zivota. Ako je granica srebroljublja, nikada ne prestajati sa gomilanjem para i nikada se ne zasititi, onda je vrhunac nesticanja – ne stedeti ni svoje sopstveno telo. Ako je granica uninija u tome da se cak ni u potpunom spokojstvu nema trpljenja, onda je vrhunac trpljenja kad covek i posred najvecih nevolja smatra da ga nista ne uznemirava. Ako je pucina gneva u tome da se covek razjari i kada je potpuno sam, onda je dubina izdrzljivosti kad covek ostaje miran bez obzira da li su prisutni ili ne oni koji ga zlostavljaju. Ako je vrhunac tastine, da se covek ponasa sujetno i onda kada nema nikoga ko bi ga pohvalio, onda je bez sumnje znak savrsenog neslavoljublja kada se i prilikom posete stranih ljudi nikad ne potkrade ni najmanja sujetna pomisao. Ako je znak propasti (tj. gordosti), uznositi se i beznacajnim delima, onda je spasonosna oznaka smirenja, misliti smireno o sebi i pored velikih podviga i uspeha. I ako je obelezje svecelog ostrascenja, da se covek hitro pokorava skoro svemu sto demoni tajno poseju u njegovu dusu, smatram da je obelezje svetog bestrasca kad covek moze iskreno reci s Davidom: Onoga lukavoga koji se sklonio od mene, ne poznah (Ps.100,4) ni kako, ni radi cega dodje, ni kako ode? Naprotiv, potpuno sam ravnodusan prema svemu tome, posto jesam, i bicu sav sjedinjen sa Bogom.

Ko se udostojio takvog duhovnog stanja, ima u sebi nastanjena, jos za zivota u telu, samoga Boga koji ga uvek vodi u svim recima, i delima, i mislima. Stoga takav covek kroz unutrasnje ozarenje cuje u sebi kao neki glas koji mu otkriva volju Gospodnju, i postaje uzviseniji u odnosu na svako ljudsko ucenje. Kad cu doci i pokazati se licu Bozijem (Ps.41,3)? Ne podnosim vise plamen ove ceznje, vec istem besmrtnu lepotu, koju mi Ti, Gospode, dade pre no sto sam pao u ovo blato!

No, zasto mnogo govoriti? Bestrasnik vise ne zivi sam, vec u njemu zivi Hristos, kao sto veli onaj koji je srecno ratovao rat, zavrsio trku i odrzao veru [pravoslavnu] (up. Gal.2,20; 2.Tim.4,7).

Carska kruna nije sastavljena samo iz jednog dragulja. Tako ni savrsenog bestrasca nema ako smo makar i jednu jedinu vrlinu (bez obzira kako beznacajna izgledala) propustili da izvrsimo.

Zamisljaj bestrasce kao nebeski dvorac nebeskog Cara: (1152) mnoge su obitelji unutar grada [5]; zid, pak, tog nebeskog Jerusalima jeste – oprostaj grehova. Brzo, braco, da nadjemo ulaz u bracnu sobu toga dvorca! Ako nas, (o, nesrece!) zadrzava breme gresnih navika ili vreme koje smo proveli u grehu, onda se bar postarajmo da ne budemo liseni kakve obitelji u blizini bracne sobe! Ako jos hramljemo, ili smo posustali, potrudimo se na svaki nacin makar da se nadjemo unutar zidova gradskih. Jer, ko ne udje tamo pre no sto nastupi kraj, bolje reci – ko ne predje preko tog zida, morace da se nastani u pustinji. Zbog toga se neko i molio, govoreci: Uz Boziju pomoc preci cu preko zida (Ps.17, 30). I drugi, kao od lica Bozijeg, veli: Nisu li to gresi vasi, koji su se isprecili izmedju vas i mene (Is.59,2)?

Razvalimo, prijatelji, bedem ove pregrade koji smo neposlusanjem na svoje zlo podigli. Uzmimo ovde razresenje duga, jer, u adu nema nikoga ko bi nas mogao izleciti. Ne bavimo se vise nicim zemaljskim, braco! Mi smo se upisali u ljude koji se ni o cemu zemaljskom ne brinu. Nema greha, nema vremena, nema bremena kojim bismo se mogli izgovoriti. Onima koji primise Gospoda krstenjem ponovnog rodjenja, Bog dade vlast da budu ceda Bozija (Jn.1,12), rekavsi: Pocinite [od zemaljskih briga] i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11) i bestrasce! Njemu slava u sve vekove. Amin.

Blazeno bestrasce uznosi bedni um ljudski sa zemlje na nebo, i sa djubrista strasti podize ga, sirotog, a sveopevana ljubav cini da sedne sa nacalnicima, svetim andjelima, sa nacalnicima naroda Gospodnjeg.


NAPOMENE:

  1. Sveti Titoj. Rusi u svome prevodu ukazuju na prepodobnog Titoja, iz Izreka staraca, str., 327, st. 1.
  2. Sveti Antonije Veliki.
  3. Sveti Jovan Kolov (+ oko 430), jedan od najvecih egipatskih podviznika, podvizavao se u Skitskoj pustinji, u severozapadnom Egiptu, oko 30 Kt od Nitrijske gore, i to kao ucenik svetog Pimena (up. Zitije 27. avgusta), a potom ucitelj svetog Arsenija Velikog (up. Nap. 12 uz Pouku XXVII). On se narocito istakao svojom velikom smirenoscu. Za sobom je ostavio niz izreka koje su zapisali monasi njegove obitelji (up. Zitije svetog Jovana Kolova, 9. novembra).
  4. Sveti Jefrem Sirin (306-373), rodom iz Mesopotamije (Nizbis), istaknuti podviznik i hriscanski pisac. Pesnicka dusa, on nikada nije ulazio u filosofske spekulacije. Sva njegova dela zrace velikom toplinom i nadahnucem, nenasitom bogoceznjom i blagodatnom ljubavlju Bozijom. Ucestvovao na I Vaseljenskom saboru; za djakona ga rukopolozio sveti Vasilije Veliki. Pisao je mnogobrojna dela na sirijskom jeziku, u prozi i u stihu. Ostavio je divnu molitvu: Gospode i Vladiko zivota mog (up. Zitije 28. januar).
  5. Pod mnogim obiteljima, Ilija Kritski podrazumeva razlicite stupnjeve blagodati Bozije (up. Shol. 8, sol. 1153 SD).
Published in: on Studeni 14, 2008 at 4:18 pm  Komentari isključeni za Pouka XXIX – O ZEMALjSKOM NEBU, O BOGOPODRAŽAVAJUĆEM BESTRAŠĆU I SAVRŠENSTVU, I VASKRSENjU DUŠE PRE SVEOPŠTEG VASKRSENjA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: