POUKA PASTIRU

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

POUKA PASTIRU

(1165) U ovoj zemaljskoj knjizi, ja sam ti, uzviseni oce, dao poslednje mesto. No, uveren sam da si ti u Bozanskoj knjizi zapisan ispred svih nas. Istiniti je Onaj koji rece: Tako ce poslednji po smirenosti, biti prvi po dostojanstvu (Mt.20,16).

Glava I

Pravi pastir je onaj koji izgubljene duhovne ovce moze da pronadje i popravi pomocu nezlobivosti, sopstvene brige i molitve. Pravi krmanos je onaj koji je od Boga i kroz sopstvene podvige primio duhovnu moc kojom je u stanju da brod izvuce ne samo iz morske bure nego i sa samoga dna okeana. Pravi lekar je onaj koji ima telo i dusu bez bolesti, i kome nikakav lek od drugih ljudi uopste nije potreban. Pravi ucitelj je onaj koji je neposredno od samog Boga primio duhovnu knjigu znanja, napisanu Njegovom rukom, tj. dejstvom ozarenja, i kome druge knjige nisu potrebne.

Uciteljima ne odgovara da predaju po tudjim spisima, kao sto ni slikarima ne prilici da preslikavaju tudje slike.

Uceci one koji su dole, uci ih [Mudroscu] koja je svise. Od culnoga ih uci duhovnome. Ne zaboravljaj sta je rekao onaj koji kaze da se nauci jevandjelskoj (1168) nije naucio ni od ljudi, ni preko ljudi. Zemaljsko ne moze izleciti zemne.

Dobri ce krmanos spasti brod, a dobar ce pastir vratiti u zivot i izleciti umne ovce. Ukoliko vise ovce idu za svojim pastirom, napredujuci bez zaustavljanja, utoliko vise ce i pastir za njih odgovarati Domacinu. Recju svojom kao kamenom neka gadja pastir ovce koje su iz lenosti ili prozdrljivosti zaostale za stadom. Jer, i to je obelezje dobrog pastira: kada ovce pocnu dremati od velike omorine, u stvari od plamena telesne pozude, on najvise treba da pazi na njih, gledajuci na nebo. Jer, u casovima takve zege one najlakse postaju plen vukova.

Uostalom, ako i ove [slovesne] ovce, po primeru pravih ovaca, za vreme velike vrucine saginju glavu duse svoje k zemlji, imajmo na umu reci: Srce skruseno i smireno Bog nece poniziti (Ps.50,19).

Kad tama i noc strasti obuzmu stado, odredi svog psa [tj. um] na nepomicnu nocnu strazu k Bogu. Nije nimalo neumesno da um svoj zamisljas progoniteljem zveri.

Glava II

Prirodna je stvar da se bolesnik raduje kad vidi lekara, iako mozda nikakve koristi od njega nece imati. I ti, o, divni oce, pribavi flaster, praskove, mast za oci, napitke, sundjere, lek protiv povracanja, instrumente za pustanje krvi, kautere [tj. instrumente za spaljivanje rana], lekovite masti, sredstva za spavanje, noz, zavoje. (1169) Ako nam sva ta sredstva nedostaju, kako cemo pokazati svoju lekarsku vestinu? Bilo bi to nemoguce. A nagrada se ne daje za reci, nego za dela.

Flaster je lek za vidljive strasti, tj. za strasti tela. Davanje leka je lecenje unutarnjih strasti i ociscenje od nevidljive prljavstine. Prasak je ponizenje koje pogadja coveka i leci od trulezi gordosti. Mast za oci jeste ociscenje dusevnog oka uma, natrunjenog uzbudjenjem gneva. Napitak je karanje koje izaziva ogorcenje, ali ubrzo za tim dovodi do isceljenja. Pustanje krvi jeste brzo ciscenje nevidljivog gnoja, tj. jedna hitna i odlucna operacija radi spasenja bolesnika. Sundjer je nega i osvezenje bolesnika od strane lekara pomocu ljubaznih, krotkih i neznih reci, posle pustanja krvi i operacije. Kauter je kazna i epitimija koji se za izvesno vreme covekoljubivo odredjuju radi pokajanja. Lekovita mast je uteha koja se posle paljenja kauterom ukazuje bolesniku recima ili malim odmorima tela. Sredstvo za spavanje oznacava uzimanje na sebe bremena poslusnika i putem pokornosti mu pruziti odmor, i san besani, i svetlo slepilo da ne vidi sopstvena dobra. Zavoji oznacavaju trpljenje do smrti kojim se ucvrscuju i vezuju oni koji su onemocali i koji su raslabljeni tastinom. Najzad, noz je nalog i odluka da se odsece dusevno umrtvljeni i istruleli ud, da svoju zarazu ne bi preneo i na druge.

Ono sto je za lekare blagotvorni lek protiv povracanja, to je za nastojatelje bestrasce. Kao sto se lekari bez ikakve odvratnosti smelo prihvataju lecenja svake gnojne rane, tako i nastojatelji mogu vaskrsnuti svaku umrlu dusu. Nastojatelj treba da se moli pored ostalog i za to, da saoseca svacijem bolu i da udje u svacije raspolozenje prema tome kako ko zasluzuje, da ne bi i on, kao Jakov, naneo stete i svome ljubimcu i njegovoj sabraci. Predstojatelji to cine obicno zbog toga sto jos nisu stekli dusevna cula savrseno izvezbana za razlikovanje dobroga, zloga i onoga sto nije ni dobro ni zlo.

Glava III

(1171) Velika je sramota, kada se nastojatelj moli da poslusniku bude darovano ono sto ni sam pre toga jos nije stekao. Ljudi koji su predstavljeni caru i kojima je car postao prijatelj, mogu ne samo sve njegove sluzitelje, vec i nepoznate ljude, pa cak i neprijatelje, ako hoce, pribliziti svome gospodaru i naciniti ih ucesnicima u njegovoj slavi. Isto misli i u vezi sa svetima: prijatelji se stide da odbiju svoje najbolje prijatelje u bilo cemu i cine im po volji mozda i primorani od njih. Dobro je steci prijatelje, duhovne prijatelje [tj. svetitelje i andjele]; nista nam drugo ne moze tako pomoci u ostvarivanju vrline. Jedan bogoljubac mi je pricao da Bog svoje ugodnike nagradjuje darovima uvek, ali narocito u vezi sa godisnjim i Gospodnjim praznicima.

Glava IV

(1173) Lekar je duzan da sa sebe potpuno svuce i same strasti, kako bi u odgovarajucem trenutku mogao odglumiti neku od njih, narocito gnev. Ako od sebe nije potpuno odbacio strasti, nece mu biti moguce da ih bestrasno glumi.

Video sam kako konj, koji jos nije bio sasvim dresiran, vodjen uzdom mirno hoda. No, cim je gospodar njegov malo popustio dizgine, odmah ga je, iznenada, zbacio sa sebe. Ova se prica odnosi najvise na dva demona. Oni koji hoce da joj pronadju smisao, neka se malo pomuce.

Glava V

(1177) Lekar ce mudrost datu mu od Boga prepoznati kada bude u stanju da izleci i one strasti koje mnogi nisu mogli izleciti. Nije dostojan divljenja ucitelj koji bistre djake cini ucenicima, vec onaj koji tupave i glupe umudri i osposobi. Vestina vozara ispoljava se i hvali onda kad odnesu pobedu sa losim konjima, a uz to ih jos i sacuvaju.

Ako imas od Boga oci da predvidis buru, opomeni unapred jasno i glasno one koji se nalaze u ladji, inace ces biti kriv za brodolom. Jer, svi su tebi poklonili poverenje da bezbedno upravljas krmom. Poznavao sam lekare koji svome bolesniku nisu skrenuli paznju na uzrok oboljenja, te su i bolesnicima i samima sebi prouzrokovali veliki trud i satiranje.

Ukoliko vise nastojatelj primeti da mu poslusnici i posetioci poklanjaju puno poverenje, utoliko vise treba da budno pazi na sebe u svemu sto tvori ili zbori, znajuci da svi gledaju na njega kao na glavni obrazac, i da sve sto od njega dolazi smatraju za pravilo i zakon. Istinskog pastira pokazace ljubav: iz ljubavi se razape Pastir, Hristos.

Glava VI

Kad govoris s bracom, usvajaj ono sto vidis u drugima. Tako ces izbeci suvisnu stidljivost.

Nanesi povremeno bol bolnome, da njegova bolest ne bi postala hronicna, i da se ne bi rdjavo zavrsila zahvaljujuci kobnom cutanju. Mnogi su cutanje krmanosa shvatili kao znak dobre plovidbe, sve dok se nisu nasukali na stene. Cujmo sta veliki Pavle pise Timoteju: Nastoj, veli, u vreme i nevreme (2.Tim. 4,2). U vreme (1180), po mome misljenju, znaci kad ukoreni rado podnose ukor, a u nevreme, kada ih ukor vredja. Voda ne prestaje teci iz izvora ni onda kada nema nijednoga zednoga.

Neki su nastojatelji tako reci po prirodi stidljivi, pa cesto cute i onda kada ne bi smeli da cute. U tom slucaju, neka se ne ustrucavaju da pismeno izloze potrebna uputstva, kao sto cine ucitelji svojim ucenicima.

Cujmo sto bozanski glas govori o nekima: Poseci je! Zasto i zemlju da slabi (Lk.13,7)? Izbacite zloga izmedju vas (1.Kor.5, 13). Ne moli se za narod ovaj (Jer.7,16). Nesto slicno je [receno] i o Saulu (up. 1.Car.16,1). Potrebno je, najzad, da pastir zna nad kime, kako i kada primenjivati takve mere. Jer, niko i nista nije istinitije od Boga. Onome ko se ne zastidi ni kada ga koris nasamo, javni ukor, ucinjen u prisustvu mnogih, bice samo povod za jos vecu bestidnost, u kojoj ce hotimicno prezreti svoje spasenje.

Glava VII

(1181) Kod mnogih pametnih bolesnika sam zapazio: znajuci svoju plasljivost i slabost, molili su lekare da ih vezu cak i kada lekari nisu imali takvu nameru, i da ih nasilno po njihovoj zelji lece. Jer, duh im bese bodar zbog nade u buducnost, a telo slabo usled zastarelih rdjavih navika (up. Mt.26,41). Videvsi to, ja sam umolio lekare da ih poslusaju.

Duhovni putovodja nije duzan da svakome ko dodje u manastir govori da je put uzan i tesan (Mt.7,14), niti, pak, svakome – da je jaram blag i breme lako (Mt.11,29). Bolje je posmatrati svakoga posebno i svakome izabrati odgovarajuci lek. Onima koji su optereceni teskim gresima i, usled toga, skloni ocajanju, odgovara jedan lek, a onima, opet, koji naginju gordoumlju i uobrazenosti, vise odgovara drugi lek.

U nameri da krenu na daleki put, izvesni ljudi upitase one koji ga poznaju, i cuse da je sasvim bezbedan. Cuvsi to, oni odusevljeni olako krenuse na put. Medjutim, kada (1184) predjose pola puta, neki pretrpese nesrecu, a drugi se vratise, pokazavsi se nespremnim za tegobe koje su ih na putu ocekivale. Suprotno tome, mislim da nikakve strasne reci ne mogu izazvati strah tamo gde se ljubav bozanska kosnula srca. Takodje, gde se pojavi strah od pakla, svakojaka muka se [spremno] podnosi. Gde se primeti nada na Carstvo nebesko, tamo je i prezir prema svemu zemaljskom.

Dobar vojskovodja treba jasno da zna polozaj i mesto svakoga potcinjenog. Jer, mozda u mnostvu vojnika ima i takvih koji se bore nasamo i koji treba da se povuku u bezmolvije, kako bi zajedno sa vojskovodjom pomagali saborcima. Sam krmanos, bez saradnje mornara, ne moze spasti brod. Ni lekar ne moze izleciti bolesnika, ako mu se prethodno on sam ne obrati sa punim poverenjem, pokazujuci mu rane i moleci ga za lek. Oni koji su se stideli da lekaru pokazu svoje rane, doveli su ih do truljenja, a mnogi su, cesto, i umirali.

Glava VIII

Dok ovce pasu, pastir ne treba da prestane upotrebljavati sviralu pouke, a narocito kad krenu na spavanje. Kurjak se nicega toliko ne boji kao jeke pastirske frule.

Pastir ne treba uvek da se nerazumno smirava pred potcinjenim, niti da se uvek nerazborito uznosi. U oba slucaja treba da se ugleda na Pavla (up. 2.Kor.10,10; 12,10). Gospod cesto zatvara oci potcinjenima da ne vide mane nastojatelja. A kada im nastojatelj sam pocne otkrivati svoje mane, u njima radja nepoverenje. Znao sam nastojatelja koji se u najdubljem smirenju savetovao sa decom o izvesnim stvarima. Znao sam i jednoga drugog nastojatelja, koji je u svojoj uobrazenosti uvek zeleo da im pokaze svoju pamet, obracajuci im se s podsmesljivoscu.

Video sam, mada retko, da u izvesnim okolnostima strasnici upravljaju bestrasnicima, te se malo po malo, zastidevsi se svojih potcinjenih, oslobadjaju i sopstvenih strasti. Mislim da je to njima u stvari nagrada za spasavanje potcinjenih. I tako im je upravljanje u strasnom stanju posluzilo kao osnov bestrasca.

Glava IX

Treba paziti, da ne izgubimo na pucini ono sto smo skupili u luci. To ce razumeti oni koji se otiskuju u vrevu sveta mada jos nisu izvezbani. Zaista je velika stvar hrabro i junacki podnositi zegu, tisinu i camu bezmolvija, i ne traziti ohrabrenja i utehe van broda svoje kelije – kao sto cine malodusni mornari koji u trenucima nesnosne vrucine skacu u vodu. Nesravnjeno veca stvar jeste ne bojati se vreve, vec posred buke ostati u srcu neustrasiv i nepomican, prebivajuci spolja s ljudima, a iznutra s Bogom.

Glava X

Neka ti, o, cudesni oce, poredak zemaljskih stvari posluzi kao primer za nas. Neko dodje na ovaj nas zaista strahotni sud kao osudjenik; neko, pak, buduci nevin, hita na delanje i sluzbu Bogu. Dolazak jednih sasvim je razlicit od dolaska drugih, pa trazi i sopstvena pravila: krivac treba, pre svega, da bude upitan (razume se, nasamo) koje grehe je ucinio, tacno po njihovoj vrsti. To treba ciniti sa dva razloga: prvo, da stalno podstican ispovescu ostane skroman u recima; i drugo, da se seca s kakvim smo ga ranama primili, sto ce ga pobudjivati na ljubav prema nama. Ne treba da zaboravis, casni oce (kao sto ti nije nepoznato, Boze sacuvaj!), da Bog uzima u obzir mesta, uspone i navike [pokajanih] krivaca. U svemu tome ima mnogo neslicnosti i razlika. Cesto se onaj koji je nemocniji, pokazuje kao smireniji srcem. Stoga su i duhovne sudije duzni da ga lakse kaznjavaju. U suprotnom slucaju, jasno je sta treba raditi.

Glava XI

Nije zgodno da lav cuva ovce, niti je bezbedno da onaj (1188) koji je jos rob strasti upravlja strasnima. Jeziv je prizor: lisica medju pilicima. A nista jezivije od gnevljivog pastira. Lisica tamani pilice, a on unosi nemir medju slovesne duse i upropascuje ih.

Pazi da ne budes strog islednik sitnica, inace nisi Boziji podrazavalac.

I ti sam, sa svoje strane, imaj Boga za upravitelja i vodju svakome tvom unutarnjem i spoljnjem delanju, kao nekoga odlicnog krmanosa. Bogom odsekavsi sopstvenu volju, i ti ces postati kao neki bezumnik koga On svojim znacima vodi. Kao i svaki pastir, ti treba da ispitas, ne cini li milost Bozija takva cudesa preko nas zbog vere onih koji dolaze, a ne zbog nase cistote. Jer, i mnogi strasnici su na taj nacin poceli ciniti cuda. Mnogi ce mi, kaze Spasitelj, reci u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali (Mt.7,22), itd. Stoga ni ovo sto smo rekli nije neverovatno.

Onaj ko je zaista nasao milost kod Boga, moze neprimetno ciniti dobra i namucenima, projavljujuci dve najvece koristi: sebe stiteci od slave, kao od rdje, a pomilovane uceci da budu zahvalni samo Bogu.

Glava XII

(1189) Onima koji sa mladickim odusevljenjem trce stazom duhovnog podviga, predlazi jacu i bolju hranu. Onima koji zaostaju po razumevanju ili po svome zivotu, podaj mleka, kao deci. Svaka hrana u svoje vreme. Cesto jedna te ista hrana jedne ljude cini usrdnim, a druge bezvoljnim. Prilikom sejanja duhovnog semena treba paziti na vreme i lice, na kolicinu i kakvocu.

Izvesni ljudi se nerazborito poduhvatju da budu pastiri dusa ljudskih, ne pridajuci nikakav znacaj odgovornosti nastojateljstva. Imajuci ranije veliko bogatstvo, oni iz ovog sveta otidose praznih ruku zato sto su ga nerazumno razdali drugima.

Postoje prava i zakonita deca [iz prvog braka], deca iz drugog braka, zatim nahocad, i najzad deca rodjene od bludnica. Poznati su, isto tako, i mnogi vidovi duhovnog usvojenja, koji odgovaraju razlicitim vrstama dece. Postoji pravo duhovno usvojenje, predavanje duse za dusu bliznjega u svemu. Postoji duhovno usvojenje u kome pastir na sebe preuzima dotadasnje grehove usvojenika, i nista vise, ili samo one grehe koji se u medjuvremenu ucine, i samo toliko. Neki, pak, usled nedostatka duhovne snage i odsustva bestrasca, primaju na sebe samo teret sopstvenih naredaba. Pa i u samom savrsenom duhovnom usvajanju, nasa odgovornost je srazmerna odsecanju volje onoga koji se usvaja.

Pravi sin se poznaje u odsustvu oca.

Nastojatelj treba da razmotri i zapazi one koji mu se protive i odgovaraju u prisustvu drugih, te da ih pred izvesnim velikim podviznicima kazni teskim epitimijama, kako bi time i druge zaplasio. To treba da ucini cak i da ih one tesko pogode: vaznije je sto ce mnogi biti nauceni pameti, nego sto ce jedan biti uvredjen u svojoj sujeti.

Ima ljudi koji, pokrenuti duhovnom ljubavlju, uzimaju na sebe bremena drugih i preko svojih moci, secajuci se Onoga koji rece: Od ove ljubavi niko nema vece (Jn.15,13), i tako dalje. A ima i drugih ljudi, koji su, mozda, od Boga i dobili sposobnost da prime na sebe tudje breme, ali se tesko odlucuju da preuzmu na sebe teret spasenja bliznjega. Ove ja veoma zalim, kao ljude koji nisu stekli ljubav. A o prvima nadjoh na jednom mestu: Ko odvaja dragoceno od rdjavoga, bice kao usta moja (Jer.15,19); i: “Neka ti bude kako si uradio!”

Imaj u vidu i to, molim te, da je greh nastojatelja u mislima cesto pred Bogom tezi od greha koji poslusnik ucini na delu: pogreska vojnika je laksa od zloumisljaja vojvode.

Poucavaj poslusnike da telesne i bludne grehove ne ispovedaju po njihovom izgledu. A svih ostalih sagresenja treba se secati po izgledu, nocu i danju.

Vezbaj ih da budu bez ikakavih zadnjih misli medju sobom, (1192) a veoma obazrivi prema demonima. Od tebe ne sme biti sakriveno kakav cilj imaju tvoje ovce u svojim medjusobnim odnosima. Jer, nevidljivi vuci se staraju da posredstvom lenih upropaste revnosne. Ne oklevaj da istes i da se molis i za potpuno nemarne i to ne da budu pomilovani (to je nemoguce ako i oni sami ne rade na tome), nego da ih Gospod podstakne na revnost.

Slabi u veri ne treba da jedu zajedno sa jereticima, kao sto i kanoni propisuju (up. Rim.14,1). Jaki, pak, u veri neka idu, ako ih zamole neverni, samo u pravo vreme.

[Za grehe koje si ucinio] ne izvinjava neznanje. Jer, ko u neznanju pocini nesto sto zasluzuje batine, bice bijen zato sto nije naucio (up. Lk. 12,48).

Glava XIII

(1192) Sramota je da se pastir plasi smrti, buduci da se i sama (1193) poslusnost odredjuje kao neznanje za strah od smrti. Raspituj se, blazeni, za vrlinu bez koje niko nece videti Gospoda, pa je pre svih ostalih pribavi svojoj deci, cuvajuci ih na svaki nacin od lepih i zenolikih lica. Svi koji zive pod nasim rukovodstvom u Gospodu, treba da imaju odgovarajuce zanimanje i boraviste, prema svojim godinama. Nijednoga coveka koji bi da se smiri u ovom pristanistu, ne bi trebalo odbijati pre nego sto se dobro ispita. Jer, tako se cak i svetu cini.

Ruke ne stavljaj brzo ni na koga (up. 1.Tim.5,22). Jer, ima ovaca koje u neznanju dolaze k nama. Dosavsi do zrelosti i ne podnevsi tezinu i zegu manastirskih podviga, one prebegavaju u svet. Za njih ce pred Bogom odgovarati oni koji su ih postrigli pre vremena.

Ima li domoupravitelja Bozijeg, kome suze i trud ne bi vise bili potrebni i koji bi ih nepostedno upotrebljavao pred Bogom za ociscenje drugih? Narocito nemoj prestati da cistis isprljane duse i tela, da bi smelo mogao zatraziti od dobroga Sudije pobedne vence ne samo za svoju dusu nego i za duse drugih.

Video sam bolesnika koji je verom izlecio bolest drugog bolesnika, pomolivsi se za njega Bogu sa pohvalnom bestidnoscu i u smirenju polozivsi dusu za dusu. Tako je sa isceljenjem bliznjega izlecio i samoga sebe. A videh i coveka koji je nesto slicno uradio iz gordosti i cuo reci prekora: Lekaru, izleci se sam (Lk.4,23)!

Moze se jedno dobro ostaviti radi vecega dobra, kao sto je cinio onaj koji je mucenistvo izbegavao radi koristi onih sto su se pod njegovim rukovodstvom spasavali i prosvecivali, a ne iz straha [1]. Drugi ce se covek sam izloziti sramoti, da bi spasao cast ostalih. I dok ga mnogi drze sa slastoljupca, on se ipak ponasa kao varalica i kao istiniti (up. 2.Kor.6,8).

Ako nece ostati nekaznjen onaj koji moze da kaze nesto korisno, a ne govori u dovoljnoj meri, koliko ce tek, prijatelju dragi, biti odgovorni oni koji su bili u stanju da delima svojim pomognu zlopatnicima, a izbegavahu dobrocinstvo? Izbavljaj bracu, ti koji si od Boga izbavljen! Spasavaj, spaseni, one koje vode u smrt, i ne budi tvrdica kad treba iskupiti duse koje demon ubija. Jer, velika je nagrada Bozija za svako zivo bice, za svako delanje i sagledavanje ljudi i andjela. Onaj ko cistotom, datom mu od Boga, otire prljavstinu i sa drugih ljudi, i od porocnih Bogu prinosi neporocne darove, pokazuje da je saradnik bestelesnih i duhovnih sila. Jer, samo jedno je veciti podvig slugu Bozijih: Svi koji ga okruzuju, donece mu poklone, tj. duse (Ps.75, 12).

Ni u cemu se drugom u tolikoj meri ne ispoljava covekoljublje i dobrota naseg Sazdatelja prema nama, kao u tome sto ostavlja devedeset devet ovaca, samo da nadje zalutalu (up. Mt.18, 12; Lk.15,4). Stoga pazi, mili moj, i svu svoju brigu i ljubav, toplinu, stajanje i moljenje Bogu ulozi za one koji su daleko zalutali i koji su se u tome lutanju satrli. Jer, (1196) gde su velike bolesti i ozlede, tamo i lekar bez sumnje dobija veliku nagradu. Razmotrimo, pazimo i radimo!

Nastojatelj nije uvek duzan da se strogo pridrzava pravila, jer mora da vodi racuna i o ljudskoj slabosti. Video sam kako svemudri sudija raspravlja spor izmedju dvojice brace: onoga koji nije bio u pravu opravda, jer bese slabijeg duha, a onoga koji je bio u pravu osudi, jer bese jacega duha i hrabriji. On je tako postupio da izricanjem pravde njihov sukob ne bi postao dublji. Uostalom, svakome je nasamo rekao ono sto mu je trebalo reci, narocito onome cija dusa bese bolesna.

Polje bogato travom koristi ovcama, a ucenje o smrti i secanje na smrt jos vise odgovara svim slovesnim ovcama i moze da izleci svaku bolest. Obrati paznju na hrabre, i ponizavaj ih bez razloga u prisustvu slabih, da lekom jednoga izlecis bolest drugoga, i da natovarene i klonule naucis kako se trpi.

Nikad se nije culo da Bog otkriva ono sto mu covek ispovedi, jer bi inace odvratio coveka od ispovesti, i bolest njegovu nacinio neizlecivom. Stoga, makar imali i dar predznanja, nikada ne treba da preduhitrimo gresnike, otkrivajuci im grehe. Naprotiv, treba da ih izvesnim zagonetnim izrazima podsticemo na samostalno ispovedanje. Jer, i za samo ispovedanje oni ce zasluziti veliki oprostaj. A posle ispovesti treba da ih udostojimo veceg staranja i vece slobode u odnosu prema nama nego ranije. Zahvaljujuci tome, njihovo poverenje i ljubav prema nama ce veoma brzo porasti. I duzni smo da im na samima sebi pokazemo primer krajnjeg smirenja, te da ih vaspitamo da imaju strahopostovanje prema nama. Gledaj, samo, da suvisnim smirenjem ne navuces na glavu dece svoje zivu zeravicu (up. Rim.12, 20).

U svemu treba da budes trpeljiv, osim kada se radi o neposlusnosti. Obrati paznju da se u tvome vocnjaku ne nalazi drvo koje samo uzalud zauzima mesto, dok bi na drugom mestu, mozda, moglo doneti ploda. Nikako se nemoj ustrucavati da takvo drvo, uz ljubazno odvracanje, savetom presadis. Ponekad nastojatelj moze bez opasnosti rukovoditi svoje bratstvo ka vrlini cak i na mestima koja nisu vrlo prijatna, tj. koja su puna povoda za slastoljublje ili veoma naseljena.

Prema tome, pastir treba da bude obazriv kod primanja [slovesnih ovaca]. Jer, Bog ne zabranjuje svako odbijanje i izbegavanje prijema. Ako ima velikog uspeha u podvigu dusevnog bezmolvija, lekaru nije toliko ni potrebno da se stara o telesnom bezmolviju bolesnika. A ako nema prvoga, upotrebice drugo. Nijedan nas dar Bogu ne moze biti tako ugodan kao slovesne duse, koje mu se prinose na zrtvu kroz pokajanje. Sav kozmos ne vredi koliko jedna dusa: kozmos prolazi a dusa jeste i ostaje besmrtna.

Glava XIV

(1197) Zato, blazeni, nemoj slaviti one sto Hristu zrtvuju imanje, vec one koji mu prinose slovesne ovce. Svepaljenica treba da ti bude bez mane, inace ti nista nece koristiti.

Kako treba razumeti reci: Sin Coveciji ide kao sto je pisano za njega, ali tesko onome coveku koji ga izda (Mt.26,24; Lk.22, 22), tako, izgleda, treba razumeti i obrnuto, tj. da mnogi koji hoce spasenje treba da se spasu, dok ce se nagrada dati onima preko kojih su se, posle Gospoda, spasli.

Pre svega, casni oce, potrebna nam je duhovna sila da (1200) bismo mogli povesti za ruku kao decu i osloboditi od rulje pomisli one koje nastojimo uvesti u Svetinju nad svetinjama, i kojima pokusavamo pokazati Hrista, kako sedi za njihovom tajanstvenom i skrivenom trpezom dok se jos nalaze u predvorju ulaza i dok ih rulja pritiska i davi u nameri da ih na svaki nacin spreci da udju. A ako su neki uz to i sasvim nejaki ili slabi, treba ih podici na svoja ramena, i poneti, sve dok ne prodju kroz vrata ovoga zaista tesnog ulaza: tu je obicno najveca guzva i tiskanje. Zbog toga i rece neko o tim vratima: Muke mi ove predstoje dok ne udjem u svetiste Bozije (Ps.72,16)!

Mi smo vec govorili, oce otaca, kakav bese onaj otac nad ocima i ucitelj nad uciteljima, sav obucen u nebesku mudrost, nelicemeran, darovit, vedar. I sto je od svega cudesnije, monahe koji bi ispoljili veoma jaku zelju da se spasu, on bi drzao u velikoj stezi. One, pak, koje bi primetio da rade po svojoj volji, ili po pristrascu, on bi lisio bas onoga do cega im je najvise stalo, tako da su se, najzad, svi cuvali da izraze svoju volju u vezi sa onim sto im je zapalo za oko. Slavni otac je vecito govorio: “Bolje je nekoga i prognati iz manastira, nego dozvoliti da poslusnik radi sto mu se prohte”. Iguman koji izgoni, cesto izgnanog cini smirenijim i sposobnijim da se odrekne svoje volje, a iguman koji misli da prema svojevoljnim poslusnicima treba biti covekoljubiv i snishodljiv, cini da ga oni u casu svoje smrti kunu kao coveka koji ih je u stvari obmanuo, i koji im nista nije koristio.

Imalo se sta i videti kad veliki, po zavrsetku vecernjih molitava, sedne na stolicu svoju (na izgled – ispletenu od pruca, ali iznutra – ispletenu duhovnim darovima) kao car na presto, okruzen divnim bratstvom kao rojem mudrih pcela, koje reci njegove slusa kao da su reci Bozije, i od njega prima zapovesti.

Jednome bi naredio da pre spavanja procita napamet pedeset Psalama, drugome – trideset, trecem – sto. Nekome bi naredio da ucini toliko isto metanija, a drugome – da spava sedeci; jednome – da cita neko vreme, a drugome – da toliko i toliko stoji na mo-litvi. Postavio je uz to i dvojicu nadzornika nad bracom, koji su danju nadzirali i sprecavali sastanke i nerad, a nocu bezvremena bdenja i ono o cemu nije red ni pisati.

I ne samo to. Veliki je svakome odredjivao posebno pravilo u pogledu hrane: nisu svi imali jednaku, ni slicnu hranu. Hrana se svakome odredjivala prema njegovom duhovnom stanju: dobri domoupravitelj je jednima odredjivao suhojedenje, a drugima ukusniju hranu. I cudno – naredjenja su primana bez gundjanja, kao iz usta Bozijih.

Slavnome igumanu bese potcinjena i Lavra [2], u koju je slao na bezmolvije iz manastira one koji bi za to bili sposobni.

Ne navikavaj, molim te, prostodusne monahe, da se bave (1201) zamrsenim mislima, vec (ako je moguce) bolje pretvaraj u prostodusne i one kod kojih je duhovni zivot slozeniji, ma koliko ti to izgledalo cudnovato.

Ko je dostigao najvisi stupanj cistote putem krajnjeg bestrasca, moci ce kao bozanski sudija da primenjuje i ostre mere. Jer, nedostatak bestrasca grize savest sudije i ne dopusta mu da kaznjava i otire zlo onako kako bi trebalo.

Pre svega drugog, ostavljaj svojim sinovima nasledje bestrasne vere i poboznih dogmata, kako bi ne samo sinove nego i unuke priveo Gospodu putem Pravoslavlja. Nemoj da ti bude zao da iscrpljujes i ukrocujes mladice u punoj snazi, kako bi te proslavili u casu smrti. Neka ti u tome, svemudri oce, bude uzor veliki Mojsije, koji nije bio u stanju da svoje poslusne sunarodnike (ma koliko ga oni spremno pratili) oslobodi od faraona dokle god nisu poceli jesti beskvasni hleb sa gorkim zeljem. (Beskvasni hleb je dusa koja u sebi nema kvasca svoje volje: sopstvena volja nadima i uznosi dusu, a beskvasni hleb je smirava. Pod gorkim zeljem podrazumevamo ponekad onu gorcinu koja se oseti kada se izvrsavaju zapovesti, a ponekad muku gorkog posta).

A ja, saljuci ovo pismo tebi, oce otaca, pocinjem da se plasim, slusajuci: Zar ti koji ucis druge, sebe ne ucis (Rim.2, 21)? Zato cu reci samo jos dve reci, i time zavrsiti.

Glava XV

Dusi koja se pomocu cistote sjedinila s Bogom, nije potrebno da slusa drugoga kako bi se ucila. Jer, ona, blazena, u sebi samoj nosi vecno Slovo, Uvoditelja u bozanske tajne, Vodica i Prosvetitelja. Takva je, secam se, tvoja najsvetija i svetla glava.

Poznata mi je ne samo po pricanju, nego i po samim delima, i iz sopstvenog iskustva, tvoja svecista dusa, koja blista kao zvezda, narocito zveroubistvenom krotoscu i smirenjem, slicno onom velikom zakonodavcu [tj. Mojsiju], cijim stopama i ti, najtrpeljiviji, zaista ides [3].

Penjuci se uvek u visine, jos malo pa da i njega prestignes, mislim, u slavi cistote i trofeju celomudrenosti. Jer, tim se vrlinama, vise no icim drugim, mozemo pribliziti Bogu svecistome, svakoga bestrasca Darodavcu i potpori, koji ljude sto se jos na zemlji nalaze – pomocu bestrasca sa zemlje prenosi na nebo. Na tim vrlinama, kao na nekim ognjenim kolima, popeo si se na nebo marljivim nogama podviga, dragi ljubitelju cistote, slicno Iliji.

I ne samo da si Egipcanina ubio, i pobedni venac sakrio u pesak smirenja, nego si se i na Goru popeo; u trnovitom zivljenju svome na mestu do koga se i zveri tesko mogu (1204) uspuzati, video si Boga i uzivao u Njegovu glasu i zracenju Njegove svetlosti; odresio si obucu, tj. sav mrtvacki pokrov starog coveka; uhvatio si za rep, tj. za kraj, onoga koji je od andjela postao azdaja, i bacio ga u njegovu sopstvenu pecinu i najdublju jamu, u Egipat krajnje tame; pobedio si faraona, gordog i divljeg; porazio si Egipcane i pobio njihove prvence – i to ti je i najveca pobeda.

Stoga ti je, kao nepokolebljivome, Gospod i poverio da vodis bracu, koju si ti, vodjo nad vodjama, bez straha izbavio od faraona i od prljavoga posla pravljenja cigle, tj. od tela. I od svega svog iskustva dao si im da vide oganj Boziji i oblak cistote koji gasi svaki plamen. I ne samo to: ti si i ovo plamtece Crveno more, na kome propadaju toliki ljudi, razdvojio palicom svojom pred njima. I svojom pastirskom vestinom nacinio si ih trijumfalnim pobednicima, ukrasene trofejima, potopivsi iza njih konacno sve koji su ih proganjali.

Ne samo to, nego si zatim sirenjem ruku pobedio i Amalika gordosti (koji obicno preseca put pobediocima posle pobede na moru), stojeci posred delanja i sagledavanja. Za narod tvoj koji ti je od Boga poveren i Bogom obasjavan, pobedio si tudjince. One koji su s tobom, izveo si na Goru bestrasca, postavivsi svestenika i zavevsi obrezanje, bez cijeg ociscenja nije moguce videti Boga.

Uzasao si na visinu, uklonivsi svaku maglu, mrak i vihor, tj. trimracnu tamu neznanja, i priblizio se ognju nesravnjeno casnijem, tajanstvenijem i uzvisenijem od onoga u kupini; udostojio si se glasa, udostojio vidjenja i prorostva. Ti si, mozda, jos ovde video ono sto je iza ovoga sveta, u buducem zivotu, tj. krajnje ozarenje saznanja do koga ce doci tamo. Zato si cuo glas: Nece videti covek [lica moga – Izl.33,20], zbog cega si, kao u najdublju dolinu smirenosti, sisao sa Horiva, sa bogovidjenja, noseci sa sobom i tablice znanja i uzlazenja, proslavljen na licu duse i tela.

No, kakvog li prizora: druzina moja pravi zlatno tele! Kakvog li, samo, razbijanja tablica! Sta onda? Uzevsi narod za ruku, proveo si ga kroz pustinju. I kad su poceli da pate od jare svog sopstvenog ognja, drvetom (raspecem tela sa strastima i zeljama) si iz njih izveo izvor vode suza.

Ti ratujes sa narodima koji ti stoje na putu; istrebljujes ih ognjem Gospodnjim; stizes na Jordan (mene nista ne sprecava da malo i odstupim od istorije); kao Isus [Navin] recju razdeljujes vodu, da prodje narod, i nizvodni tok reke saljes u slano i mrtvo more, a uzvodni tok, tok ljubavi, saljes na vise, na oci tvojih duhovnih Izrailjaca.

(1205) Zatim zapovedas da se ponesu dvanaest kamenova, simvolisuci ili apostolski zbor ili nagovestavajuci pobedu nad osam naroda, tj. nad osam strasti, i uz to sticanje cetiri glavne vrline [4]; potom ostavljas za sobom mrtvo i besplodno more, i stizes pred neprijateljski grad: trubis molitvom, kruzeci oko njega u sedmicnom krugu ljudskog zivota. Ti si razorio grad, ti si pobedio, tako da i ti mozes pevati nevestastvenom savezniku: Neprijatelju mome konacno nedostade oruzja (Ps.9,7. Ti si razorio gradove mojih strasti!

Ako hoces, dotaci cu se onoga sto je od svega vaznije i vrednosnije: uzisao si do Jerusalima, tj. do vidjenja savrsenog dusevnog mira. Hrista gledas, Boga mira; zlopatis se s Njim, kao dobar vojnik; raspinjes se s Njim telom, i strastima, i zeljama. I pravo je, jer i ti postade bog faraonu i svoj njegovoj bogoprotivnoj sili; ukopavas se sa Hristom i silazis s Njim u ad, tj. u dubinu teologije i tajni bozanskih, i bivas pomazan mirisima od srodnih i prijateljskih zena, tj. vrlina, i mirises. (Sta me sprecava da tako izrazim ono sto mislim?).

Ti si na nebu; sedis s desne strane (o, kakvog uspeha!), pa ces i uskrsnuti u treci dan, posle pobede nad tri tiranina, ili da kazem jasnije – posle pobede nad telom, dusom i duhom; posle ociscenja sva tri dela duse (zelateljnog, razdrazajnog i slovesnog) ti dolazis i na Maslinsku Goru. (Treba vec i skratiti i ne mudrovati suvise u jednome pismu koje se upucuje onome koji je pun mudrosti i koji po znanju nadmasuje sve koji su iznad nas). O toj Gori, mislim, jedan divni putnik, dok se peo njenim obroncima, rece: Visoke gore su za jelene (Ps.103,18), tj. za duse koje istrebljuju mislene zveri. Trceci s njim zajedno, ti si stigao na tu Goru i pogledao na nebo.

Ponovo se vracam prenosnom nacinu izrazavanja: blagoslovio si nas, ucenike svoje, i video postavljenu i utvrdjenu lestvicu vrlina, kojoj si ti, po danoj ti blagodati Bozijoj, kao mudri neimar polozio temelj, tacnije – koju si sam i dovrsio, mada si po smirenoumlju svome naterao i nas nedotupave da otvorimo svoja necista usta na korist naroda tvog. Nije ni cudo: kako veli svestena istorija, cak je i Mojsije nazvao sebe mucavim i losim govornikom (up. Izl.4,10). Ali, on je sa sobom imao Arona, odlicnog, darovitog i duhovitog govornika. A ti si se, posveceni, ne znam zasto, obratio meni, bezvodnom izvoru, prepunom egipatskih zaba, ili pre – ugljenja.

No, kako ne bi bio red da ostavim svoje pero pre nego sto zavrsim povest o tvome zivotu, o, nebeski putnice, mi cemo, pletuci ponovo venac krasote tvoje, reci: (1208) Priblizio si se svetoj Gori, oci svoje si podigao k nebu, krocio si, potrcao i dospeo, uzdigao se i stigao do heruvimskih vrlina, uzleteo i uzneo se klicuci, pobedivsi neprijatelja, te si postao predvodnik i putovodja, koji jos i sad vodi. I koracas tako ispred sviju nas, ustrcavsi na sam vrh svete lestvice, i sjedinivsi se s ljubavlju.

A ljubav je Bog, kome prilici slava kroza sve vekove. Amin


NAPOMENE:

  1. Tako su bezali sveti Grigorije Cudotvorac, sveti Atanasije Veliki i drugi. Sveti Grigorije Cudotvorac je bio ucenik Origenov i episkop u svome rodnom mestu Neokesariji Pontijskoj sredinom III v. Bio je veliki podviznik i cudotvorac, i izuzetno nadahnut misionar. Kada je postao episkop neokesarijski, u gradu je bilo samo 17 Hriscana; pred njegovu smrt, u gradu je bilo samo 17 neznabozaca. Za vreme Dekijeva gonjenja 249. sveti Grigorije savetuje svojoj pastvi: “Svaki koji nema sile i dara Bozijeg da podnese teske muke – neka se sakrije, da se ne bi, smelo predavsi sebe muciteljima i ugledavsi strasne muke, uplasio i otpao od Boga, ne moguci da ih podnese”. “Bolje je sakriti se na kratko vreme i cekati od Boga poziv i pomoc za mucenicki podvig”, govorio je sveti otac. Da bi svoju malobrojnu pastvu uverio da nije greh sakriti se, te da bi spasao ono malo Hriscana koliko je tada bilo u njegovoj eparhiji, sveti Grigorije i sam bezi u pustinju, gde je, sakriven, preziveo gonjenje i citav se vratio u Neokesariju. Umro je u dubokoj starosti, oko 270. godine (up. Zitije 17. novembra).
  2. Lavra: prvobitno znacenje jeste – naseljena ulica, gradska cetvrt, a potom izvestan narociti, polupustinjski tip manastira. To je u stvari grupa isposnica, kelija, u kojima podviznici zive potpuno odvojeno. Zajednicko im je jedino bogosluznje, i to u crkvi koja se obicno nalazila u sredini prostora po kome su bile razmestene kelije. Kasnije se tek pod “lavrom” uopste podrazumeva velika monaska naseobina, veliki manastir ili glavni manastir.
  3. Cijim stopama ides: citav ostatak Pouke pastiru predstavlja odu svetom Jovanu, igumanu raitskom, izgradjenu na poredjenju sa Mojsijevim zivotom.
  4. Cetiri glavne vrline: hrabrost, celomudrenost, razboritost i pravednost.
%d bloggers like this: