6. STANjE ONIH KOJI SU PRIMILI DEJSTVENOST DUHA

SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA
o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih besjeda

6. STANjE ONIH KOJI SU PRIMILI DEJSTVENOST DUHA

a) Sila i dejstvenost blagodati se otkriva kod onoga ko savesno i bez samozaljenja preduzima podviznicki trud. Ona se projavljuje kroz posebnu duhovnu toplinu u srcu, kroz umirenje pomisli, gubljenje naklonosti za sve tvarno i umanjenjem vrednosti onoga sto se na zemlji smatra dragocenim. Upravo je to seme duhovnog zivota. Od sada pocinje oduhovljenje duse, ociscenje od strasti, zaceljenje rana koje su pricinile strasti.

175. Podrazavaj [Presvetu] Mariju, gledajuci jedino na Onoga koji je rekao: Dodjoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih zeleo da se vec zapalio (Lk.12,49). Jer, razgorevanje duha ozivotvoruje srca. Nevastastveni i Bozanstveni oganj osvecuje duse i isusuje ih (kao sto se istinsko zlato isprobava u peci), a porok spaljuje kao trnje i slamu. Jer, Bog nas je oganj koji spaljuje (Jev. 12,29). Delatnost ovoga ognja trazio je blazeni David, govoreci: Iskusi me, Gospode, ispitaj me, raspali utrobu moju i srce moje(Ps.25,2).

176. Ovaj oganj je zagrevao srce Kleope i njegovog saputnika kad je Spasitelj po vaskrsenju razgovarao sa njima. I andjeli i sluzebni duhovi ucestvuju u svetlosti ovog ognja, po recenome: Koji cini andjele Svoje duhovima i sluge Svoje plamenom ognjenim (Jev.1,7). Ovaj oganj sazize trunje u unutrasnjem oku i um cini cistim, te mu vraca prirodnu prozorljivost kojom neprestano moze da gleda cuda Bozija, slicno onome koji govori: Otvori oci moje i shvaticu cuda zakona Tvoga (Ps.118,18). Stoga, ovaj oganj progoni demone i istrebljuje greh.

177. Gvozdje, olovo, zlato i srebro gube svojstvo cvrstoce kada se stave u oganj, postajuci meka vestastva. Sve dok su u plamenu, oni se, usled sile plamena, tope i menjaju svoju prirodnu cvrstocu. Isto tako i dusa koja se odrekla sveta i zavolela jedinog Gospoda, koja sa velikim srdacnim iskanjem, u trudu i podvigu, neprestano sa uzdanjem i verom, ocekuje Gospoda i koja je u sebe primila onaj nebeski oganj Bozanstva i ljubavi Duha – najzad napusta svaku svetsku ljubav, postajuci slobodna od svakog zla strasti. Ona sve odbija od sebe, menja svoje prirodne osobine i svoju grehovnu tvrdocu, sve smatra izlisnim, uspokojavajuci se jedino u nebeskom Zeniku, koga je primila u sebe, i u neiskazanoj ljubavi prema Njemu.

178. Kazem ti da ce se dusa odvratiti cak i od ljubljene bratije, koji su joj pred ocima, ukoliko je ometaju u onoj ljubavi. Jer, njen zivot i pokoj su – tajinstveno i neizrecivo opstenje sa nebeskim Carem. Jer, i ljubav prema telesnom opstenju [coveka] razdvaja od oca i majke i brace. Premda ih i voli, oni za um postaju nesto spoljasnje. Jer, svo raspolozenje on usmeruje na svoju suprugu, kao sto je receno: Toga radi ostavice covek oca svoga i mater i prilepice se zeni svojoj, i bice dvoje jedno telo (Ef. 5,31). Kada telesna ljubav u toj meri suzbija svaku ljubav, koliko ce se tek oni koji su se zaista udostojili da stupe u opstenje sa onim nebeskim i zeljenim Duhom Svetim, odstraniti od svake ljubavi prema svetu! Njima ce sve izgledati suvisno, buduci da su savladani onom nebeskom ceznjom, stekavsi tesnu zavisnost od nje. Tamo su njihove zelje, tamo pomisli, tamo oni zive, tamo im se krecu pomisli, tamo svagda prebivaju umom – pobedjeni bozanstvenom i nebeskom ljubavlju i duhovnom ceznjom.

179. Ljudi na koje je kanula rosa Duha zivota Bozanstva i cije srce je ranjeno bozanstvenom ljubavlju prema nebeskom Caru – Hristu, vezuju se za onu krasotu, za neisrecivu slavu, za netrulezno blagoljepije, za nezamislivo bogatstvo istinskog i vecnog Cara – Hrista. Oni se prepustaju zarobljenistvu ceznje i zelje i svecelo se ustremljuju Hristu, zeleci da dobiju neizreciva blaga koja sozercavaju u Duhu. Zbog toga oni ni u sta ne racunaju svu krasotu na zemlji, i slavu, i blagoljepije, i cast, i bogatstvo careva i knezova. Oni su ranjeni bozanstvenom lepotom i u njihovu dusu je kanuo zivot nebeske besmrtnosti. Zbog toga i zele jedino ljubav nebeskog Cara. Oni Njega jedinog imaju pred ocima. Zbog Njega se odvajaju od svake svetske ljubavi i udaljuju od svakih zemaljskih uza, kako bi u srcima svagda imali samo jednu zelju i kako sa njom ne bi nista drugo mesali.

180. Hriscani koji su istinski okusili blagodat i koji imaju znak krsta u umu svom i srcu, sve – od [polozaja] careva do siromaha – smatraju djubretom i smradom, i mogu da shvate da citav zemaljski svet i carske riznice, i slava i mudre reci jesu samo prolazna masta bez ikakve tvrde osnove. Sve sto postoji pod nebom, za njih je beznacajno. Zbog cega? Zato sto je neobicno i divno ono sto je iznad nebesa, cega nema u carskim riznicama, nu i recima mudrosti, ni u svetskoj slavi. Dostojanstvo i bogatstvo koje su stekli oni koji u unutrasnjem coveku imaju Gospoda i Tvorca svega jeste neprolazno i trajno imanje.

181. Hriscani u umu i razumu svagda imaju nebesko razmisljanje i jedinstvom i ucescem u Duhu Svetom sozercavaju nebeska blaga. On im odozgo pruza preporod u Bogu, udostojavajuci ih da u istini i sili postanu ceda Bozija. Kroz mnoge borbe i napore, On ih je doveo u stanje postojanosti, nepomucenosti i pokoja, u kome prestaje rasejavanje i uznemiravanje nepostojanim i sujetnim pomislima. Iz tog razloga Hriscani su visi i bolji od ljudi ovoga sveta. Njihov um i mudrovanje njihove duse nalaze se u Hristovom miru, u ljubavi Svetoga Duha, kao sto je Gospod rekao: Oni su presli iz smrti u zivot (Jn.5,24). Obnovljenjem uma, umirenjem pomisli, ljubavlju i nebeskim racenijem prema Gospodu, Hriscani se kao nova tvar razlikuju od svih ljudi u svetu. Gospod je i dosao radi toga da bi se oni koji su istinski poverovali u Njega udostojili tih duhovnih blaga.

182. Istinski poverovavsi i dohvativsi se skuta haljine Gospodnje, krvotociva zena se odmah iscelila, te je presusio tok necistog izvora krvi. Isto tako ce i svaka dusa koja ima neisceljivu ranu greha i izvor necistih i lukavih pomisli, i koja sa istinskom verom i prozbom pridje Hristu, dobiti spasonosno isceljenje od neisceljivog toka strasti. Onaj istocnik ce silom jedinog Isusa presusiti i nestati. Niko drugi ne moze isceliti tu ranu.

183. Suncevi zraci su [u podne] svi nad zemljom. Kada, pak, pocne da zalazi i da se povlaci u svoj dom, sa njim zahode i njegovi zraci. Tako i dusa koja nije preporodjena Duhom svise sve svoje pomisli ima na zemlji i njeno misljenje se rasprostire do njenih granica. Udostojivsi se, medjutim, nebeskog rodjenja i opstenja sa Duhom, ona sabira svoje pomisli i drzi ih kod sebe, pristupajuci Gospodu, u Njegovo nebesko i nerukotvoreno obitaliste. Nalazeci se u nebeskom vazduhu, sve njene pomisli postaju nebeske, ciste i svete. Jer, oslobodivsi se uza lukavog kneza -duha sveta, ona nalazi ciste i bozanstvene pomisli, buduci da je Bog blagoizvoleo da coveka ucini pricasnikom Bozanstvene prirode.

b) To se projavljuje pri samom pocetku delovanja blagodati. Medjutim, opasno je misliti da se vec dostiglo savrsenstvo. To je samo pocetak. Postavsi primetna, blagodat malo – pomalo ovladava srcem, sve dok ga ne ispuni u potpunosti, preobrazivsi citavu unutrasnjost.

184. Dejstvo Bozije blagodati osenjuje dusu po meri vere svakoga. Medjutim, iako dusa prima pomoc svise, blagodat je osenjuje samo delimicno. Nemoj misliti da se bilo kome ozaruje celokupna dusa, zato sto u njoj jos ostaje veliko pasiste za zlobu. [Da bi se ocistio], coveku je potreban jos veliki trud i napor, koji je saglasan sa blagodacu koja u njemu deluje. Iako i u jednom trenutku moze da ocisti coveka i da ga ucini savrsenim, bozanska blagodat pocinje dusu da prosvecuje postepeno kako bi ispitala ljudsko proizvoljenje, tj. da li ljubav prema Bogu cuva celovitom, da li u svemu izbegava lukavog i da li se u potpunosti predaje blagodati. Na taj nacin, tokom vremena i mnogih godina, dusa postaje iskusna i, ukoliko nicim ne zalosti i rastuzi blagodat, malo – pomalo dobija pomoc. Tada sama nebeska blagodat ovladava pasistem duse, pustajuci korene u najdubljim njenim delovima i pomislima, sve dok je citavu ne obuzme i zacari se u njoj kao u [svom] sasudu.

185. Tako su mnogi bili dovedeni u zabludu usled samog dejstva blagodati, pomisljajuci da su dostigli savrsenstvo i govoreci: “Dovoljno nam je. Vise nam nije potrebno”. Medjutim, Gospod je beskonacan i nepostizan. Hriscani ne smeju da kazu da su postigli [savrsenstvo], vec treba da se smiravaju dan i noc. Dusa poseduje mnogo delova i veliku dubinu. Usavsi u nju, greh je ovladao svim njenim delovima i pasnjacima srca. Blagodat, medjutim, koja dolazi na iskanje coveka, ovladava nad, moze biti, dva dela duse, a neiskusni, tesen blagodacu, misli da je zauzela sve sastave duse i da je greh iskorenjen. Medjutim, veci deo duse je u vlasti greha, a jedan deo je pod blagodacu. I covek se obmanjuje, premda nije ni svestan.

186. I bolesnik ima izvesne zdrave udove, kao na primer organ vida – oko, premda su mu drugi udovi osteceni. Tako biva i u duhovnom. Neko moze imati zdrava tri dela duha, pa da ipak jos nije savrsen. Vidis li koliko je duhovnih stepena i mera, i kako se postepeno, a ne odjednom, iskorenjuje i cisti zlo.

187. Zametak u majcinoj utrobi ne postaje covek odjednom, vec postepeno poprima ljudski oblik. Isto tako, [dete] se ne radja u savrsenom ljudskom obliku, vec je potrebno da mnoge godine raste kako bi postalo covek. I seme jecma ili psenice ne pusta odmah koren cim se baci u zemlju, vec tek posle zime i vetrova. U odredjeno vreme ono vec pusta stablo. I onaj ko sadi krusku nece odmah obrati plodove. Isto je i u duhovnom gde postoji tolika mudrost i tananost. Covek postepeno uzrasta i postaje savrsen covek, dospevajuci u meru rasta [punoce Hristove] (Ef. 4,13). Nije, dakle, [tacno] ono sto neki tvrde, naime, da je [duhovni napredak] isto sto i svuci ili obuci [haljinu].

188. Kao sto pcela tajno pravi vosak u kosnici, tako i blagodat tajno u srcima proizvodi svoju ljubav, pretvarajuci gorcinu u sladost, i surovost u blagost. Kao sto kujundzija ili duborezac postepeno na tanjiru izradjuju [likove] raznih zivotinja, da bi, po zavrsetku, [svoj trud] izneli na svetlo, tako i istinski Umetnik rezbari nasa srca i tajinstveno ih obnavlja, sve dok se ne preselimo iz tela. Tada ce se tek videti krasota duse.

v) Zbog toga oni koji su okusili blagodat, sve vise i vise ceznu za njom.

189. Istinoljubive i bogoljubive duse, koje sa velikom nadom i verom ceznu da se savrseno obuku u Hrista, nemaju veliku potrebu za opominjanjem drugih i ne trpe ni najmanje umanjenje nebeske zelje i ljubavi prema Gospodu. Svecelo se prigvozdivsi na krst Hristov, one svakocasovno osecaju duhovni napredak u vezivanju za duhovnog Zenika. Ranivsi se nebeskom ceznjom i zedju za pravdom vrlina, one silno i nenasito zude za ozarenjem Duha. Ukoliko se, pak, zbog svoje vere, udostoje poznanja Bozanstvenih tajni ili ako postanu pricasnice radosti nebeske blagodati, one se ne uzdaju u same sebe, niti se nadimaju, vec su utoliko vise gladne i zedne pricesca i umnozenja blagodati ukoliko vise u sebi osecaju duhovni napredak, te ukoliko se vise duhovno obogacuju, utoliko sve vise osiromasuju pred samim sobom, [zadrzavajuci] nenasitu duhovnu zudnju za nebeskim Zenikom, kao sto govori Pismo: Oni koji me jedu ogladnece, i koji me piju ozednece (Sir.24,23).

190. Makar ucinila i hiljade pravednih dela, istinski bogoljubiva i hristoljubiva dusa, po svom nenasitom stremljenju ka Gospodu, smatra da jos nista nije ostvarila. Cak ako svoje telo iznuri postovima i bdenjem, ona zadrzava osecanje kao da jos nije ni pocela da se trudi oko vrlina; iako se udostojila razlicitih duhovnih darova, otkrivenja i nebeskih tajni, po svojoj bezmernoj i nenasitoj ljubavi prema Gospodu, ona drzi da jos nista nije stekla, vec, naprotiv, svakodnevno gladuje i zedjuje, sa verom i ljubavlju boraveci u molitvi, ne moguci da se nasiti blagodatnim tajnama i vrlinskim stanjem. Ona je ranjena ljubavlju nebeskog Duha; uz pomoc blagodati neprestano u sebi podstice plameno stremljenje ka nebeskom Zeniku; zeli da se savrseno udostoji tajinstvenog i neizrecivog opstenja sa Njim u svetinji Duha; sa otkrivenim licem duse gleda na nebekog Zenika licem u lice; u duhovnoj i neizrecivoj svetlosti sa potpunim osvedocenjem se sjedinjuje sa Njim; saobrazava se Njegovoj smrti; sa velikom ceznjom neprestano ocekuje svoju smrt za Hrista; nesumnjivo veruje da ce preko Duha primiti savrseno izbavljenje od greha i tame strasti; da ce se, ocistivsi se Duhom i osvetivsi se dusevno i telesno, udostojiti da postane cist sasud za primanje nebeskog mira i [da ce postati] obitelj istinskog Cara Hrista. Tako ona postaje dostojna nebeskog zivota, buduci da je jos ovde postala cisto staniste Svetoga Duha.

191. Do ove mere dusa ne dolazi odjednom, vec posle mnogih ispitivanja. Posle mnogih napora i podviga, posle dugog vremena i marljivosti, posle iskusenja i razlicnih napasti, dusa duhovno uzrasta i napreduje sve do savrsene mere bestrasca. Tada ona vec sa gotovoscu i hrabroscu istrajava u svakom iskusenju od greha, udostojavajuci se velikih pocasti, duhovnih darova nebeskog bogatstva, postajuci naslednica nebeskog Carstva u Hristu Isusu, Gospodu nasem.

192. Hriscanstvo je hrana i pice. Okusivsi od njega, um se sve vise zagreva njegovom sladoscu, postajuci neuzdrzljiv i nenasit, sve vise istuci i kusajuci. Onaj ko je zedan postace jos zedniji ako mu se da slatko pice. Probavsi ga, on jos snaznije stremi ka picu. Tako i onaj ko okusi od Duha stice neutoljivu zedj koja se sa pravom uporedjuje sa zeljom onoga coveka. I to nisu prosto reci, vec dejstvo Svetoga Duha, koji tajanstveno sluzi umu.

193. Zamisli izvor i zednog coveka, koji je poceo da pije iz njega. Medjutim, neko ga u tom ternutku odvaja i ne da mu da se napije koliko bi hteo. On ce, posto je okusio vodu, svakako jos vise goreti zedju i iskati da se napije. Isto tako je i u duhovnom: neko je vec okusio i pricestio se nebeskom hranom, ali ga odjednom zaustavljaju i niko mu ne da da je se nasiti.

194. Gospod zna nemoc ljudsku i da se covek lako nadima. Zbog toga ga zadrzava i popusta da je u neprestanoj vezbi i nevolji. Jer, kada postajes nepodnosljiv i nadimas se kada ti se pruzi malo, sta bi tek radio kad bi ti se odjednom dalo da se nasitis! Znajuci, pak, tvoju nemoc, Bog ti, po Svom domostroju, salje nevolje kako bi postao smiren i revnosnije ga iskao.

g) Zudeci sve vise za Gospodom, oni osecaju oskudicu i nedostatak u svemu. Zbog toga je smirenje osecanje koje se ukorenilo u njima. Ono i jeste uslov svakog daljeg napretka.

195. Kako moze da bude siromasan duhom covek koji oseca da se promenio, da je napredovao i da je dosao do poznanja i razboritosti koje ranije nije posedovao? Sve dok to ne stekne, covek nije siromasan duhom, vec o sebi misli visoko, a kada ga stekne, sama blagodat ga uci da se [drzi] siromastva duhom, te Da, premda je pravednik i Boziji izabranik, svoju dusu smatra bezvrednom i ponizenom, kao da nista ne zna i nista nema. Takva [misao] postaje prirodna i kao prirodjena umu covekovom. Ne vidis li kako je praotac Avraam, premda Boziji izabranik, sebe nazivao prahom i pepelom (Post.18,27). I David, koji je pomazan za cara, imajuci Boga pred sobom, govori: Ja sam crv a ne covek, ruglo ljudima i poruga narodu (Ps.21,7). Zbog toga, oni koji zele da budu njihovi sunaslednici i sugradjani u nebeskom gradu, te da se proslave zajedno sa njima, treba da imaju isto smirenoumlje, da ne misle o sebi da su nesto i da imaju skruseno srce.

196. Onaj ko je primio blagodat smatra se nistavnijim od svih gresnika. Takva pomisao se usadjuje u njega i [postaje] [gotovo] prirodna. Sto vise ulazi u poznanje o Bogu, toliko vise se smatra neznalicom; sto vise uci, toliko vise smatra da nista ne zna. To dejstvo u dusi postaje prirodno zahvaljujuci blagodati koja joj sluzi.

197. Iako izabrani i iskusni pred Bogom, [Hriscani] sebe smatraju najmanjima i krajnje neiskusnima. Za njih je postalo prirodno i nezaobilazno da sebe smatraju nistavnim. Zar oni ne znaju da su primili ono sto nisu imali i da su dobili nesto neobicno za njihovu prirodu? Kazem ti da se smatraju neiskusnima i zaostalima, te da ne znaju da su stekli ono sto nisu imali. Blagodat koja nishodi na njih uci ih da svoju dusu ne smatraju dragocenom, premda i napreduju, vec da se smatraju krajnje beznacajnim. Buduci dragoceni pred Bogom, za sebe su beznacajni. I pored svog napretka i poznanja Boga, oni smatraju da nista ne znaju. Bogati za Boga, oni su sebi krajnje siromasni.

198. Ako vidis da se neko nadima i oholi zbog toga sto ima ucesce u blagodati, da cini cuda i mrtve vaskrsava, ali ne smatra da je bescastan i ponizen dusom, da je siromasan duhom i mrzak, [znaj] da ga potkrada zlo, premda toga i nije svestan. Takvome ne treba verovati, pa makar i cuda cinio. Jer, obelezje Hriscanstva se sastoji u sakrivanju od ljudi svoje iskusnosti pred Bogom. Makar imao sve skrivnice carske kod sebe, [Hriscanin] ce ih drzati u tajnosti i govoriti: “To nije moje blago, vec ga je drugi stavio kod mene. Ja sam siromah i onaj ko ga je polozio moze ga uzeti kad god ushte”. Onaj, pak, ko govori: “Ja sam bogat. Dovoljno mi je ono sto sam stekao. Vise mi nije potrebno” – nije Hriscanin, vec sasud prelesti i djavola. Jer, sladost Bozija je nenasita. Onaj ko je okusi i proba, postaje jos gladniji. Takvi ljudi gore od nezadrzive ljubavi prema Bogu. Ukoliko se vise staraju da napreduju i sticu, utoliko se smatraju siromasnijim, oskudnijim i lisenijim. Oni govore: “Nedostojan sam da me sunce ozari”. To je obelezje Hriscanstva. To je smirenje.

199. Onaj ko nema veliko smirenoumlje bice predan satani, obnazivsi se od bozanstvene blagodati koja mu je data. Ispitan kroz mnoge nevolje, projavice on svoju nadmenost, tj. svoju nagotu i okajanost. Zbog toga onaj koji se bogati blagodacu Bozijom treba da prebiva u velikom smirenoumlju i srdacnoj skrusenosti, da se smatra nistavnim i siromasnim, te da misli: “Ono sto imam, tudje je, drugi mi je dao, i kad zazeli, uzece od mene”. Ko se tako smirava pred Bogom i ljudima, moci ce da sacuva blagodat koju je dobio, kao sto je receno: Koji se ponizi uzvisice se (Mt.23,12). Iako izabranik Boziji, neka osudjuje sam sebe; iako veran, neka se smatra nedostojnim. Takve duse ugadjaju Bogu i njih ozivotvoruje Hristos.

d) Bez obzira na to, oni se opominju da se vise od svega cuvaju od samomnjenja, prevaznosenja i osudjivanja, zbog kojih odstupa blagodat. A bez blagodati je blizu pad.

200. Siromasan [covek] bogatstvo koje mu poveri car na cuvanje nece smatrati svojom sopstvenoscu. On ce uvek sebe smatrati siromasnim, ne smejuci da rasipa tudju riznicu. On stoga uvek u sebi rasudjuje ovako: “To bogatstvo ne samo da je tudje, vec mi ga je poverio silni car koji ga moze uzeti kad god ushte”. I oni koji imaju blagodat Boziju na isti nacin treba da misle o sebi, tj. da su smirenoumni i da priznaju svoje siromastvo. Ukoliko se siromasan [covek] ponada na povereno mu od cara bogatstvo i pocne da se tudjom riznicom prevaznosi kao svojom sopstvenom, te mu se srce ispuni nadmenoscu, car ce od njega uzeti dragocenost i on ce ostati siromasan kao sto je i ranije bio. Isto tako, ako se oni koji imaju blagodat predaju oholosti, i ako se srce njihovo nadme, Gospod ce povuci Svoju blagodat i oni ce ostati onakvi kakvi su bili pre njenog primanja.

201. Zaista, [takve dusedj primaju blagodat Duha i nalaze utehu blagodati u pokoju, ceznji i duhovnoj sladosti. Medjutim, predavsi se [samo]pouzdanju, one se nadimaju i padaju u nemar, zanemaruju skrusenost i smireno misljenje. Tako one ne dostizu do savrsene mere bestrasca, niti se savrseno ispunjavaju blagodacu koju su prihvatile sa revnoscu i verom, zadovoljavajuci se, uspokojavajuci se i zaustavljajuci se na maloj blagodatnoj utesi. One vise napreduju u nadmenosti, nego u smirenju. Ako su se i udostojile nekog dara, zbog nemara i nerada i zbog nadmene oholosti i njega ce biti lisene.

202. Kazem ti da sam video ljude koji su imali sve darove i koji su postali pricasnici Duha, ali nisu dostizali do savrsene ljubavi, zbog cega su i padali. Jedan blagorodni covek, koji se odrekao sveta, prodao svoje imanje, robovima dao slobodu, vec bese slavljen kao razuman i razborit zbog casnog zivota. Medjutim, predavsi se nadmenosti i oholosti, najzad je pao u razvrat i u hiljadu zala.

203. Drugi je za vreme gonjenja svoje telo predao [na muke] i postao ispovednik. Kasnije je, za vreme mira, bio oslobodjen i postao uvazen. Njemu su bile povredjene obrve zato sto je mucen silnim dimom. Njega, dakle, slavljahu. Pozvan na molitvu, on uze hleb i dade ga svom detetu. Tako je njegov um dosao u stanje u kome kao da nikada nije ni cuo za rec Boziju.

204. I jedan drugi podviznik, koji je ziveo sa mnom u jednom domu i molio se zajedno sa mnom, bese tako bogat blagodacu da je, moleci se pored mene, dolazio u umiljenje. U njemu kipljase blagodat. On imadjase dar isceljenja, i ne samo da izgonjase demone, vec i one koji su imali oduzete ruke i noge i patili od zestokih bolesti isceljivase dodirom ruku. Medjutim, postavsi nemaran zbog sveta koji ga je proslavljao, nasladjujuci se u sebi samom, i uzoholivsi se, on pade u najvecu dubinu greha. Primeti kako je i onaj koji je ima dar isceljenja pao. Vidis li kako padaju oni koji nisu dospeli do mere ljubavi? Ljubav, pak, onoga koji je dostigne vezuje i opija, pogruzavajuci ga, i odvodeci kao zarobljenika u drugi svet, pri cemu on kao da ne oseca svoju prirodu.

205. Gledajuci na vecna dobra koja su pripremljena pravednima i na neizrecivo dobrocinstvo Bozije blagodati koja ce sici, verna i istinoljubiva dusa i sebe i svoje staranje i svoj trud i podvig smatra nedostojnim spram neiskazivih obecanja Duha. Takav je siromasni duhom, koga Gospod ublazava. Takav je gladan i zedan pravde. Takav je i skruseni srcem. Oni koji su prihvatili takvo proizvoljenje, staranje, trud i ceznju prema vrlini i koji do kraja ostanu takvi, zaista ce moci da steknu zivot i vecno Carstvo. Stoga niko od bratije ne treba da se prevaznosi nad bratom, niti da, prevaren lukavim, napreduje u oholosti, govoreci: “Ja vec imam duhovni dar”. Jer, Hriscanima ne prilici da tako misle. Tebi nije poznato sta ce sutrasnji dan uciniti sa bratom. Ti ne znas kakav ce biti tvoj i njegov kraj. Naprotiv, neka svako sa paznjom neprestano ispituje svoju savest i proverava delo svoga srca, tj. sa kakvim staranjem i podvigom njegov um stremi Bogu. Neka svako ima u vidu krajnji cilj – slobodu, bestrasce i spokojstvo u Duhu, i neka neprekidno i neumorno hodi, ne uzdajuci se ni u kakav dar ili pravednost.

206. Na koji nacin padaju oni u kojima dejstvuje blagodat Bozija? I najcistije pomisli po svojoj prirodi mogu da skliznu i da padnu. Covek pocinje da se nadima, da osudjuje drugog i govori: “Ti si gresnik”, dok sebe smatra pravednikom. Zar ne znas sta govori Pavle: Dade mi se zalac u telo, andjeo satanin, da mi pakosti, da se ne ponosim (2.Kor.12,7). Jer, i cista priroda moze da se nadima.

207. Zbog toga Hriscani treba da upotrebe svo staranje da nikiga ne osudjuju – ni javnu bludnicu, ni gresnike, ni razvratne ljude, vec da na sve gledaju sa prostodusnim proizvoljenjem i cistim okom, kako bi im uskoro preslo u nepromenjivu prirodu da nikog ne osudjuju, da se nicim ne gnusaju i da ne prave razliku izmedju ljudi.

208. Moze li da padne covek koji ima blagodatni dar? Ukoliko postane nemaran, pasce zato sto neprijatelji uvek deluju i vode borbu, ne predajuci se nemaru. Utoliko pre si ti duzan da ne prekidas svoje iskanje pred Bogom. Jer, mnogo stete ti dolazi od nemarnosti, makar ti se i cinilo da si ispitan i u samoj tajni blagodati.

209. Veliko je hriscansko dostojanstvo. Sa njim se nista ne moze uporediti. Onaj, pak, ko postane rasejan i koga okrade zloba, postaje slican gradu bez zidina, u koji bez smetnje ulaze razbojnici otkuda hoce, pustose ga i sazizu. Prema tome, ako si i ti nemaran i nepazljiv prema sebi samome, doci ce lukavi duhovi da satru i opustose um, rasejavajuci pomisli po ovome svetu.

dj) Oni se zbog toga mnogo raduju, shvatajuci kakvo blago su dobili, premda se i plase da ga ne izgube, starajuci se da svoje duhovno sluzenje obavljaju tako da ne ozaloste Duha blagodati i da On ne ode.

210. Trudbenik ne ocajava zbog svog truda i svog zivota, vec [ocekuje] ono cemu se nada, tj. da dodje Gospod i da se naseli u njemu, u svim culima i u svim duhovnim dejstvima. A kada okusi blagost Gospodnju, kada se nasladi plodovima Duha, kada sa njega bude skinuto pokrivalo tame i kada svetlost Hristova zasija i uzdejstvuje u neizrecivoj radosti, on ce se uveriti u veliku ljubav, imajuci Gospoda sa sobom. Kao trgovac koji stekne zaradu, on se raduje, ali ujedno i skrusava i boji nevolje od razbojnika i lukavih duhova, tj. da nekada ne oslabi i izgubi nesto od svog truda. I tako sve dok ne udje u Carstvo nebesko, u gornji Jerusalim.

211. Ploveci po moru i imajuci pogodan vetar i tiho more, trgovci se stalno nalaze u velikom strahu sve dok ne udju u pristaniste, [znajuci] da moze odjednom da dune protivni vetar, da se more uzburka i da se brod nadje u opasnosti. Isto tako i Hriscani, premda osecaju kako u njima duva blagoprijatni vetar Svetoga Duha, ipak jos uvek poseduju strah od vetra protivnicke sile, koji u njihovim dusama moze da izazove metez i uznemirenje. Zbog toga je potrebno veliko staranje kako bismo usli u pristaniste spokojstva, u savrseni mir, u vecni zivot i vecnu sladost, u grad svetih, u nebeski Jerusalim, u Crkvu prvorodnih (Jev.12,23). Ko, medjutim, nije prosao te stepene, ima jos mnogo razloga za strah od lukave sile koja mu na tom putu moze prirediti neki pad.

212. [Desava se] da neki bogati covek, veoma slavan car, obrati svoje blagovoljenje prema nekoj siromasnoj zeni koja nema nista osim svog tela, da je zavoli i da pozeli da je uzme sebi za nevestu i suprugu. I ako ona pokaze raspolozenje prema svom muzu, cuvajuci ljubav prema njemu, postace gospodja svih imanja koje poseduje njen muz, iako dotle nije imala nista. Ukoliko, pak, ucini nesto protiv duznosti i obaveze, ponasajuci se neprilicno u domu svoga muza, bice izbacena sa bescascem i porugom, te ce poci polozivsi obe ruke na glavu, kao sto se u Mojsijevom Zakonu govori o zeni koja je nepokorna i neugodna svom muzu (Pon.zak.24,1). Tada ce patiti i gorko plakati, razmisljajuci o tome koliko je bogatstvo izgubila i kakve se slave lisila, podvrgnuvsi se bescascu zbog svoje nerazboritosti.

213. Tako i dusa, koju je nebeski Zenik Hristos sebi obrucio za nevestu radi tajinstvenog i bozanstvenog opstenja, i koja je okusila nebesko bogatstvo, treba da sa velikim staranjem istinski ugadja Hristu koji ju je obrucio, da povereno joj duhovno sluzenje ispunjava na dolican i prikladan nacin, kako bi u svemu ugodila Bogu, kako nicim ne bi ozalostila Duha, na dolican nacin cuvajuci savrsenu celomudrenost i ljubav prema Hristu, ispravno se ponasajuci u domu nebeskog Cara i [istrajavajuci] u predanosti darovanoj blagodati. Takva dusa se postavlja za gospodju nad svim dobrima Gospodnjim; i samo slavno Bozansko telo postaje njeno. Medjutim, ukoliko u necemu sagresi, ukoliko u svom sluzenju ne bude postupala po duznosti, ukoliko ne ucini ono stoje ugodno Hristu, ako ne sledi za Njegovom voljom, ukoliko ne saradjuje sa blagodacu Duha koja je u njoj prisutna – ona ce sa porugom biti podvrgnuta sramnom bescascu i biti odvojena od zivota, postavsi nepotrebna i nesposobna za opstenje sa nebeskim Carem. Svi sveti i umni duhovi [ce tada] zazaliti, tugovati i zaplakati zbog nje. I andjeli, i sile, i apostoli, i proroci i mucenici ce tugovati zbog nje.

214. Zbog toga treba da se podvizavamo i da sa svakom blagorazumnoscu budemo oprezni, kako bismo, po napisanome, sa strahom gradili svoje spasenje (Fil.2,12). Stoga svi vi, koji ste postali pricasnici Duha Hristovog, ni u cemu – ni u malome ni u velikome – ne postupajte sa prenebregavanjem, niti zalostite blagodat Duha, da se ne biste lisili zivota kojim ste se vec pricestili.

215. Navescu ti i drugi primer. Sluga koji dolazi u carsku palatu koristi sasude koji se nalaze kod cara, a sam ulazi bez icega. On treba da ulozi mnogo razboritosti i opreznosti kako pri sluzenju ne bi ucinio nesto neprilicno, da na carski sto ne stavi jedno jelo umesto drugoga, vec da sva jela, od prvog do poslednjeg, iznosi po redu. Ako, pak, iz neznanja i nemarnosti bude neprilcno sluzio caru, podvrcice se opasnosti i smrti.

216. Tako i dusa koja se u blagodati i Duhu posvetila sluzenju Bogu ima potrebu za velikim rasudjivanjem i poznanjem kako ni u cemu ne bi pogresila prilikom prisluzivanja sasudima Bozijim, tj. u duhovnom sluzenju, i kako joj proizvoljenje ne bi bilo nesaglasno sa blagodacu. Dusa moze i sopstvenim sasudima, tj. sopstvenim duhom u unutrasnjem tajnom coveku, da upraznjava duhovnu sluzbu Gospodu. Ipak, bez Njegovih sasuda, tj. bez blagodati, niko ne moze da sluzi Bogu, tj. da mu ugodi i da u svemu ispuni Njegovu volju.

217. Dusi je potrebna velika razboritost i rasudjivanje kada primi blagodat. Sve to sam Bog pruza dusi koja ga moli, kako bi mogla da mu posluzi i da mu ugodi Duhom Njegovim koji je primila, kako je zlo ni u cemu ne bi savladalo, kako ne bi pogresila, kako zbog neznanja, odsustva straha [Bozijeg] i nemarnosti ne bi skrenula sa puta i prekrsila volju Vladike. Inace, takva dusa ce biti kaznjena smrcu i placem, o cemu govori i bozanstveni apostol: Da propovedajuci drugima ne budem sam odbacen (1.Kor.9,27). Vidis li kakav je strah imao, premda i bese apostol Boziji? Stoga molimo Boga da svi mi, koji smo primili blagodat Boziju, prevashodno sluzimo sluzbu Duha po Njegovoj volji, izbegavajuci privikavanje na misao koja prenebregava [duznost]. Pozivevsi na taj nacin bogougodno i odsluzivsi duhovno sluzenje, mi cemo naslediti vecni zivot.

218. Pri ulasku u carsku palatu radi susreta sa carem, vojvode i staresine oblasti obuzima veliki strah da kako ne pogrese u odgovoru i ne podvrgnu se prekoru i kazni. Seljaci, pak, i prosti ljudi prepustaju se bezbriznosti zato sto nikada nisu videli kneza. Isto tako i citav podnebesni svet, od careva do siromaha, ne poznajuci slavu Hristovu, brinu jedino o zitejskim stvarima, retko se secajuci na Dan suda. Oni, pak, koji pomislima odlaze na Sud Hristov, gde se nalazi Njegov presto, i koji uvek stoje pred njim, borave u velikom strahu i trepetu kako u necemu ne bi pogresili u odnosu na Njegove svete zapovesti.

219. Sluga kojn se nalazi blizu svog gospodara sve vreme boravi u strahu i trepetu i bez njega nista ne radi. Tako smo i mi duzni da svoje misli i pomisli iznosimo pred Vladiku i srceznalca Hrista, da na Njega polazemo nadu i uzdanje, zato sto je “On bogatstvo moje, i Otac moj, i slava moja”. Zbog toga ti svagda u svojoj savesti treba da imas staranje i strah.

220. Oni kojima je povereno upravljanje oblascu ili carska riznica, neprestano su zabrinuti da kako ne bi necim ozalostili cara. Isto je i sa onima koji su primili duhovno delo. Oni su uvek zabrinuti. I kada pocivaju, oni kao da se ne odmaraju, jer jos iz duse izgone carstvo tame koje se prokralo u grad, tj. u dusu, kao i varvare koji su zavladali njenim pasnjacima.

e) Radi tog cilja oni se trude da umom ne odstupe od Gospoda. Oni svoju unutrasnjost drze u poretku kao krmanos svoje mornare, ili kocijas konje.

221. Bog je neopisiv i neobuhvatan, ali se javlja svagde – i na gorama, i na moru, i ispod bezdana, ne prelazeci sa mesta na mesto, kao sto cine andjeli kada silaze sa neba na zemlju. Ako Gospoda trazis u dubini, naci ces ga gde cini cuda; ako ga trazis u jami, naci ces ga kako cuva pravednog Danila od dva lava; ako ga istes u ognju, naci ces da i tamo pomaze Svojim slugama; ako ga istes na gori, naci ces ga sa Ilijom i Mojsijem. Svagde je Gospod – i pod zemljom, i iznad nebesa, i u nama i svuda.

222. Hriscanin treba da se uvek seca Boga, buduci da je napisano: Ljubi Gospoda Boga svog iz sveg srca svog (Pon.zak.6,5). Imaj ljubav i naklonost prema Bogu ne samo kada ulazis u molitveni dom, vec i kada si na putu, i kada razgovaras, i kada jedes. Jer, On govori: “Gde je blago vase, onde ce biti i um vas” (Mt.6,21). Covekov bog je ono za sta je privezano njegovo srce i ka cemu ga vuce zelja. Bog je njegov Gospod ukoliko ga njegovo srce uvek zeli. Granje koje se baci u oganj ne moze da se protivi sili plamena, vec odmah sagoreva. Isto tako i demoni odmah gore kada napadnu na coveka koji se udostojio darova Duha. Njih opaljuje i istrebljuje bozanstvena ognjena sila. Jedino covek treba da je uvek prilepljen uz Gospoda, i da na Njega polaze uzdanje i nadu. Demoni se opaljuju molitvom kao vosak ognjem, pa makar bili silni kao tvrda gora.

223. I svetitelji Boziji su ponekad sedeli na pozornici sveta i gledali njegove prevare. U unutrasnjem coveku oni su besedili sa Bogom, a po spoljasnjem je izgledalo da posmatraju ono sto se desava u svetu. Svetovni ljudi potpadaju pod drugi uticaj duha prevare, po kome misle samo na zemaljsko. Hriscani, pak, imaju drugo proizvoljenje, drugi um. Oni su ljudi drugog veka, drugog grada, zato sto Duh Boziji prebiva u opstenju sa njihovim dusama.

224. Apostol govori: Hocu, dakle, da se muzevi mole na svakom mestu, podizuci svete ruke bez gneva i lukavog dvoumljenja (1.Tim.2,8), zato sto, po Jevandjelju, pomisli izlaze iz srca. Stoga pristupi molitvi i obracaj paznju na svoje srce i um. Pozeli da uznosis cistu molitvu Bogu, i posebno pazi da nema nicega sto je ometa. [Ispituj] da li ti je molitva cista i da li ti je um obuzet Gospodom kao sto je zemljodelac zauzet zemljoradnjom, muz zenom i trgovac trgovinom. [Utvrdi] da li ti, kad preklanjas kolena na molitvu, neki drugi otimaju molitvu.

225. Napisano je: Ljubi Gospoda Boga svoga iz sveg srca svoga (Pon.zak.6,5). I ti govoris: “Ja volim i imam Duha Svetog”. Medjutim, da li se zaista u tebi nalazi secanje na Gospoda, racenije i gorenje prema Njemu? Da li si ti za Gospoda privezan danonocno? Ako imas takvu ljubav – cist si. A ako nemas, onda obrati paznju [na sebe] kada ti dolaze zemaljske brige i skverne i lukave pomisli i [utvrdi] da li si zaista nepokolebiv, da li se tvoja dusa otima ka ljubavi Bozijoj i da li je privrzena Bogu. Jer, svetske pomisli rasejavaju um zemaljskim i truleznim, ne dozvoljavajuci mu da zavoli Boga ili da se seca Gospoda. Cesto puta prost covek pristupa molitvi, preklanja kolena i umom ulazi u pokoj. On potkopava zid zlobe koji mu se protivi i dolazi do vidjenja i mudrosti do kojih ne mogu doci silni, mudri i krasnorecivi. Oni ne mogu da poznaju tananost njegovog uma buduci da je zanet bozanstvenim tajnama.

226. Kada dodas drva u vatru iznad koje se nalazi bakarni sasud, ono sto je u njemu pocece da kuva i vri. Ako li se, pak, [vatra] zanemari i ne podlozi drvima, plamen ce poceti da se smanjuje da bi najzad nestao. Tako je i blagodat nebeski oganj u tebi i izvan tebe. Ako se budes molio i svoje pomisli budes predao ljubavi Hristovoj, bice kao dao lozis drva. Tvoje pomisli ce postati oganj, pogruzivsi se u ceznju Boziju. Ako se Duh i udalji i kao da je izvan tebe, ipak prebiva u tebi i pokazuje se izvan tebe. Kod onoga, pak, ko postane nemaran, predajuci se pomalo svetskim stvarima ili rasejanosti, opet dolazi greh, odevajuci dusu i prignjecujuci coveka. Dusa se priseca ranijeg pokoja, pocinje da zali i da pocesce pati.

227. Um ponovo pocinje da se priblizava Bogu, opet pocinje da mu se priblizava ranije spokojstvo, iznova pocinje snaznije da iste Boga i govori: “Preklinjem te, Gospode”. Postepeno nailazi oganj koji gori i uspokojava dusu, kao sto udica postepeno izvlaci ribu iz dubine. Kada toga ne bi bilo, i kad ne bi okusila gorcinu i smrt, dusa ne bi mogla da razlikuje gorko od slatkog, smrt od zivota, niti da blagodari zivotodavnog Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove.

228. Na brodu sa velikom posadom krmanos svima upravlja i rasporedjuje, jednima prigovarajuci, drugima ukazujuci sta treba da rade. Tako i srce ima krmanosa, tj. um, i savest koja izoblicava, i pomisli koje se osudjuju i opravdavaju. Jer, apostol govori: Misli se medju sobom optuzuju ili opravdavaju (Rim.2,15).

229. Kocijas, u cijim rukama se nalazi kocija, uzde, zivotinje i sve ostalo, po svojoj volji i kad hoce juri krajnjom brzinom, i opet, kad hoce, zadrzava kociju. On citavu kociju usmerava gde hoce i ona je u njegovoj vlasti. Tako i srce ima mnogo prirodnih pomisli koje su tesno sa njim povezane, a um i savest ga opominju i usmeravaju, uspavljujuci prirodne pomisli koje nicu u njemu. U dusi, naime, ima mnogo sastava, premda i jeste jedna jedina.

230. Upregnuvsi konje, ljudi upravljaju kolesnicama i ustremljuju se jedni protiv drugih, stremeci da jedni druge obore i pobede. Tako i srce podviznika predstavlja jedno popriste na kome se lukavi duhovi bore sa dusom, dok Bog i andjeli gledaju na podvig. Osim toga, svakog casa dusa proizvodi nove pomisli, a i zloba ih podmece. Jer, dusa ima mnogo skrivenih pomisli, koje stalno proizvodi i radja. Takodje i zlo ima mnogo pomisli i poduhvata i svakog casa radja nove pomisli protiv duse. Um, pak, kao kocijas, upreze kolesnicu duse, zadrzava uzde pomisli i ustremljuje se protiv satanske kolesnice, kao sto i se i satana sprema protiv duse.

z) Iz toga je ocigledno da se borba sa grehom i neprijateljem ni ovde ne prekida. Otuda neprekidna borba sa pomislima i pokretima srca. Ovde je ona jos tananija.

231. Mnogi od onih koji imaju blagodat ne znaju da ih potkrada greh. Mlada zena koja zivi u kuci sa mladim covekom, i koju on prevari, koja se sa njim saglasi i najzad padne u blud – biva prezrena. Tako i sa dusom prebiva strasna zmija greha, sablaznjava je i nagovara. Ukoliko se slozi, besplotna dusa ulazi u opstenje sa besplotnom zlobom duha, tj. duh opsti sa duhom. Prema tome, bludnici onaj ko u svoje srce primi pomisao lukavog i saglasava se sa njom. Zbog toga mera tvog podviga neka se sastoji u tome da ne bludnicis u pomislima, vec da se protivis umom i da vodis unutarnju borbu, da se boris sa porokom i da ga ne slusas, da se ne nasladjujes sa njim u pomislima. I ako Gospod u tebi nadje takvu revnost, poslednjeg dana ce te primiti u Carstvo Svoje.

232. Ljudska priroda je takva da i onaj koji se nalazi u dubini poroka i ko sluzi grehu moze da se obrati ka dobru, kao sto i onaj ko je vezan za Duha Svetoga i ko je opijen nebeskim ima vlast da se okrene ka zlu. Cak i oni koji su vec okusili blagodat Boziju i koji su postali pricasnici Duha Svetoga moraju biti oprezni kako ne bi postali gori nego sto su bili kao svetovnjaci. To se desava ne zato sto bi Bog bio izmenjiv ili nemocan, ili sto Duh gasne, vec stoga sto se sami ljudi ne usaglasavaju sa blagodacu. Stoga oni i skrecu i upadaju u hiljade zala.

233. Poneki, okusivsi od sladosti Bozije, jos uvek potpadaju pod dejstvo protivnika, pa se, kao neiskusni, cude sto i posle Bozije posete pomisli pokazuju svoje dejstvo, cak i za vreme hriscanskih tajinstava. Medjutim, oni koji su ostareli u tom stanju ne cude se. Iskusni ratari po dugotrajnoj navici cak i kada bude rodna godina ne ostaju potpuno bezbrizni, racunajuci i na glad i na oskudicu, kao sto, uostalom, ni u vreme gladi ili oskudice ne gube nadu, znajuci da se vremena menjaju. Isto je i u duhovnom. Nasavsi se u razlicitim iskusenjima, dusa se ne cudi i ne ocajava jer zna da Bozije popustenje dozvoljava da se ispita i vaspita zlom, kao sto, uostalom, ni pri velikom bogatstvu i pokoju ne postaje nemarna, vec ocekuje promenu.

234. Cak i kad se nalazi u dubini i bogatstvu blagodati, covek jos uvek poseduje izdanke poroka. Ipak, on ima zastupnika koji mu pomaze. Mesto koje okruzuje izvor i samo jeste vlazno i mokro. Medjutim, cim nastanu vrucine, presusuje i izvor i njegova okolina. Isto tako i kod slugu Bozijih blagodat Bozija, kojom izobiluju, isusuje i lukavu pohotu i prirodne zelje, buduci da ljudi Boziji sada postaju veci od prvog Adama.

235. Poneki u toj meri sticu spokojstvo u blagodati da postaju hrabriji od poroka koji u njima prebiva, drzeci se molitve i pocinka u Bogu. Drugi put oni potpadaju pod dejstvo lukavih pomisli i bivaju potkradeni grehom, iako jos prebivaju u blagodati Bozijoj. Lakomisleni i neznaveni misle da u njima vise nema greha posto je u njima delimicno podejstvovala blagodat. Rasudljivi, pak, i oni koji su mudriji, nemaju smelosti da kazu da vise ne podlezu dejstvu sramnih i necistih pomisli samim tim sto u sebi imaju blagodat.

236. Cesto susrecemo bratiju koji imaju toliku radost i blagodat da posle pet ili sest godina govore: “U nama se isusila pohota”. I kada su vec sebe smatrali potpuno slobodnim od pohote, odjednom bi se porok, koji je u njima bio pritajen, pokretao i oni izgarahu od zelje, usled cega govorahu: “Otkuda posle toliko vremena da se u nama pojavi takva pohota?” Zbog toga se niko od razboritih nece usuditi da kaze: “Ja sam savrseno slobodan od greha buduci da u meni prebiva blagodat”. Naprotiv, u umu deluju dva lica. Neiskusni u [duhovnim] stvarima misle da su pobednici i Hriscani cim u njima podejstvuje mala blagodat. Medjutim, ja mislim da stvar stoji ovako: Sunce na cistom nebu sija [jasno]; cak i kad naidju oblaci i sakriju ga, zgusnjavajuci vazduh, ono ne gubi u svojoj svetlosti, niti u svom bicu. Isto se desava i sa onima koji se nisu u potpunosti ocistili. Prebivajuci u blagodati Bozijoj, oni su u dubini duse jos obuzeti grehom. Oni imaju prirodne pokrete, ali i pomisli koje ih krepe u stremljenju ka Bogu, pri cemu jos nisu potpuno utvrdjeni u dobru.

237. I oni koji se u dubini duse drze dobra, tj. blagodati, jos uvek ostaju robovi i zarobljenici lukavih pomisli, nalazeci se na strani poroka. Zbog toga je coveku potrebno veliko rasudjivanje kako bi shvatio da se sve tako desava. Kazem ti da cak ni apostoli nisu bili potpuno bezbrizni, iako su imali Utesitelja u sebi. Pored radosti i veselja, u njima je postojao i strah i trepet, po dejstvu same blagodati, a ne sa strane poroka. Sama blagodat ih je cuvala da ne skrenu, cak ni u najmanjem. Stena na koju bace kamencic ostaje citava i nepokretna. Isto tako ni strela ne moze povrediti onoga koji ima oklop. Oklop odbija strelu tako da i gvozdje i telo ostaju nepovredjeni. Tako su i apostoli ostajali nepovredjeni od zla koje im se priblizavalo. Oni su bili obuceni u savrsenu silu Hristovu. Kao savrseni, oni su imali slobodu da cine dela pravde. Buduci da neki tvrde da pri blagodati dusa vec nema o cemu da se brine, Bog i od savrsenih zahteva dusevnu volju radi sluzenja Duhu, kako bi postojala saglasnost. Jer, apostol govori: Duha ne gasite (1.Sol.5,19).

238. U vidljivom svetu zemlja najcesce izdaje trnje. Zemljodelac kopa zemlju, priljezno je obradjuje i seje, pa ipak neposejano raste trnje i mnozi se zato sto je Adamu po prestupu receno: Trnje i cicak ce ti davati zemlja (Post.3,18). Ratar se iznova trudi, krci trnje, ali ono se jos vise umnozava. Shvati to duhovno. Po prestupu, zemlja srca iznosi trnje i cicak. Covek obradjuje zemlju, trudi se, a trnje lukavih duhova se sve vise umnozava. Medjutim, najzad Duh Sveti pomaze ljudskoj nemoci. Gospod obradjuje zemlju srca i u nju polaze nebesko seme. Medjutim, i posto padne nebesko seme, trnje i cicak se jos uvek umnozavaju. Sam Gospod i covek ponovo obradjuju zemlju duse, no jos uvek nicu i mnoze se sedam lukavih duhova i trnje, sve dok ne nastupi leto, dok se ne umnozi blagodat i trnje se ne osusi od sunceve toplote.

239. Premda sapostoji sa nasom prirodom, zlo je ipak ne nadvladava, niti je cini svojim pasnjakom. Nezne stabljike psenice kukolj moze da zagusi. Medjutim, kada, sa nastupanjem leta, rastinje postane suvo, on joj vec vise ne moze ni malo naskoditi. Jedna saka kukolja koja se nadje u trideset mera psenice uopste se nece primetiti, jer ce postati neprimetno u mnostvu psenice. Isto je i sa blagodacu – kada se dar Boziji i blagodat umnozi u coveku, i kad covek se obogati u Gospodu, porok, koji delimicno ostaje u njemu, vise ne moze da mu naskodi, vise nad njim nema silu, niti pasu. Jer, Gospodnji dolazak i promisljanje usmereni su na to da se mi, koji smo porobljeni, duzni i potcinjeni grehu, oslobodimo i postanemo pobednici smrti i greha.

240. Da li su apostoli mogli da sagrese da su hteli, ili je blagodat bila jaca i od same volje? Oni nisu mogli da zgrese, niti su zeleli, buduci da su se nalazili u svetlosti i tolikoj blagodati. Uostalom, ne kazemo da je blagodat u njima bila nemocna, vec tvrdimo da ona i savrsenim duhovnim muzevima dopusta da imaju svoju volju, da mogu da cine sta hoce i da se usmere gde hoce. I sama ljudska priroda, kao nemocna, ima mogucnost da skrene od dobra koje joj je sapostojece. Oni koji su obuceni u punu opremu, koji imaju oklop i oruzje, iznutra su obezbedjeni i neprijatelji ih ne napadaju, ili ih i napadaju, ali od njihove volje zavisi da li ce da upotrebe oruzje, da im se usprotive, da sa njima stupe u borbu i pobede, ili ce, opet, iako poseduju oruzje, odustati od borbe, veseliti se i biti u miru sa njima. Tako i Hriscani, buduci obuceni u savrsenu silu i imajuci u sebi nebesko oruzje, mogu da, ukoliko hoce, uzivaju sa satanom i da budu u miru sa njim, izbegavajuci borbu. Jer, priroda [ljudska] je lako izmenjiva i covek, zbog samovlasnosti koja ostaje u njemu, moze da, ako ushte, postane i sin Boziji, ali takodje, i sin pogibli.

241. Da li savrseni imaju nevolju i borbu, ili su potpuno bezbrizni? Nema coveka bez borbe. Satana je nemilosrdan i necovekoljubiv i ne lenji se da napada na sve ljude. Ipak, ocigledno je da ne napada sve sa jednakom usrdnoscu. Poneki trpe silnu borbu i napade od greha, ali se krepe i umudruju u bitkama, prenebregavajuci protivnicku silu. Oni su u tome bez opasnosti zato sto su nepokolebivi i utvrdjeni u svom spasenju. Oni su izvezbani i iskusni u borbi sa zlom. Sam Bog je sa njima, rukovodeci ih i uspokojavajuci ih. Drugi, pak, neizvezbani, upavsi u jednu nevolju i nakon jedne borbe, odmah propadaju i ginu.

242. Utvrdivsi se i osetivsi silno dejstvo blagodati Bozije, poneki su nalazili da su im udovi osveceni, te pomisljahu da u Hriscanstvu nema mesta za pohotu, da um postaje celomudren i cedan i da se unutrasnji covek vec uznosi u bozanstveno i nebesko. Takav covek misli da je nesumnjivo dostigao savrsenu meru. Kada vec smatra da je stupio u bezbedno pristaniste, njega sustizu talasi i on opet sebe vidi usred mora, gde postoji samo voda, nebo i gotova smrt. Tako greh, koji je usao u nas, proizvodi svaku zlu pohotu. Udostojivsi se ponovo izvesne blagodati i iz citave morske dubine primivsi samo neku kap, oni svakog casa i dana otkrivaju cudo koje se desava. Podvrgnuti tako cudnom, neobicnom i bozanstvenom dejstvu, oni se dive i cude kako su se umudrili. Bozanska i nebeska blagodat ih prosvecuje, rukovodi, umiruje i sve uredjuje na dobro.

243. Trudi se da ispunis pravdu u unutrasnjem coveku gde je postavljen Hristov oltar zajedno sa precistim svetilistem, kako bi se svedocanstvo tvoje savesti pohvalilo Krstom Hristovim koji tvoju savest cisti od mrtvih dela, kako bi Bogu posluzio duhom svojim i kako bi poznao kome se klanjas, po recenome: Mi se klanjamo onome sto znamo (Jn.4,22). Poveri se Bogu koji te vodi i stupi u zajednicu sa Njim, kao nevesta sa zenikom. Jer, receno je: Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu (Ef.5,32) i o neporocnoj dusi.

244. Zamisli jedan vrt u kome postoji plodno drvece i drugo mirisno rastinje. On je prekrasno obradjen i ukrasen. On je ogradjen i jednim malim zidom radi zastite. Neka pored njega tece mala reka. Ukoliko voda najpre lagano udara u zid, ostetice njegov temelj i naci sebi prolaz. Zatim ce pomalo sasvim rastresti temelj i uci u vrt, polomiti i iskoreniti svo rastinje, unistiti sav trud i vrt uciniti beskorisnim. Isto biva i sa ljudskim srcem. U njemu postoje dobre pomisli, ali se njemu neprestano priblizavaju i potoci greha, gotovi da ga obore i povuku na svoju stranu. Ako je um unekoliko lakomislen i ako se preda necistim pomislima, duhovi prevare ce vec naci pasiste za sebe, progurati se i porusiti svu lepotu, ni u sta obratiti sve dobre pomisli i opustositi dusu.

z) Osim ove borbe, javlja se i spoljasnja. Kako pocinje da se projavljuje blagodat Bozija u srce podviznika, tako zapocinju i neprijatni napadi drugih ljudi. Izgnan iz unutrasnjosti, neprijatelj se naoruzava spolja. To postaje neophodan uslov da bi Hriscanin dospeo do savrsenstva u duhu.

245. Boziji ljudi treba da se pripreme za borbu i podvig. Kao sto hrabri mladic izdrzava borbu i na udarce, koje mu nanose, uzvraca udarcima, tako i Hriscani treba da podnose nevolje, spoljasnje i unutrasnje borbe, kako bi, primajuci udarce, pobedjivali trpljenjem. Takav je put Hriscanstva. Gde je Duh Sveti, tamo se – kao senka – pojavljuje gonjenje i borba. Vidis li kako proroci behu gonjeni svojim jednoplemenicima, iako u njima delovase Duh? Vidis li kako je Gospoda, koji je put i istina, gonio Njegov, a ne tudj narod? Njegovo pleme – Izrailjci – su ga gonili i raspeli. Slicno je bilo i sa apostolima. Jer, od vremena Krsta, Duh Utesitelj je dosao i preselio se kod Hriscana: vise niko od Judejaca nije bio gonjen, vec su jedino Hriscani postajali mucenici. Zbog toga ne treba da se cudite: Istina mora biti gonjena.

246. Nije tek tako napisano o Jovu da ga je iskao satana. Jer, on, sam po sebi, bez popustenja, nije nista mogao uciniti. Sta djavo govori Gospodu? Daj mi ga u ruke, [pa ces videti] da li te nece u lice blagosloviti [tj. opsovati] (Jov.1,11). I sada je isti Jov, i isti Bog, i isti djavo. Bas u vreme kad je Jov osecao pomoc Boziju, kad je bio revnostan i plamen u blagodati, iste ga satana i govori Gospodu: “On ti sluzi posto mu pomazes i stitis ga. Ostavi ga i predaj ga meni, [pa ces videti] da li te nece u lice blagosloviti”. Prema tome, izgleda da blagodat odstupa bas zbog toga sto se dusa tesi. Tada se dusa predaje iskusenjima. Dolazi, dakle, djavo i donosi joj hiljadu nevolja – beznadeznost, ocajanje, lukave pomisli. On donosi nesrecu da bi dusu raslabio i odvojio od nade u Boga. Razborita, pak, dusa ni u nevoljama, ni u skorbi ne gubi nadu, vec se drzi onoga sto je stekla. Bilo sta da joj se desi usred hiljadu iskusenja, ona trpi i govori: “Makar me i smrt zadesila, necu ga (tj. Boga) ostaviti”.

247. Svi pravednici su ugodili Bogu iduci tesnim i uskim putem. Avraam je bio bogat u Bogu, ali se u [odnosu] na svet nazivao prahom i pepelom (Post.18,27), a i David je o sebi govorio: Ja sam crv a ne covek, ruglo ljudima i poruga narodu (Ps.21,7). Slicno su i svi apostoli i proroci stradali, trpeci vredjanje. Pogledaj u kakvom je ponizenju dosao i sam Gospod, koji je put i Bog! On nije dosao radi sebe, vec radi tebe, da bi za tebe postao obrazac svakog dobra. On, koji je Bog, Sin Boziji, Car i Sin Carev, na sebe uzima izgled sluge. On donosi celebna lekarstva i leci ranjene, iako je po spoljasnjosti kao jedan od ranjenih.

248. Medjutim, nemoj prenebregavati dostojanstvo Bozije, videci da je po spoljasnjosti unizen kao jedan od nas. On je takav postao radi nas, a ne radi sebe. Razmisli koliko se On smirio u trenutku kad su vikali: Raspni ga, raspni! (Lk.23,21), i kad se skupljao narod. Nad zlocincem kome je knez izrekao presudu gnusa se sav narod i ponizava ga. Tako su i fariseji prezirali Gospoda u vreme raspeca, buduci da je bio osudjen na smrt. Nije li prevazislo svaku meru ponizenja pljuvanje po licu, stavljanje trnovog venca i udaranje po obrazima? Jer, napisano je: Ledja svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me sramocahu; ne zaklonih lica svoga od poruge ni od pljuvanja (Is.50, 6). Bog je, dakle, primio mnostvo poruga, stradanja i ponizenja. I ma koliko se smiravao ti, koji si prah i po prirodi smrtan, neces se niukoliko moci uporediti sa svojim Vladikom. Bog se radi tebe smirio, a ti se ni radi sebe ne smiravas, vec se nadimas i oholis. On je dosao da na sebe uzme skorb i teret, i da tebi pruzi Svoj pokoj, a ti neces da poneses trud i da postradas kako bi se iscelio od rana. Slava stradanju i dugotrpljenju Njegovom u vekove!

249. Kad je i Bog na zemlji isao tim putem, i ti si duzan da ga podrazavas. Tako su hodili i apostoli i proroci. Ako i mi zelimo da budemo nazidani na temelju Gospoda i apostola, treba da budemo njihovi podrazatelji. Jer, apostol govori Duhom Svetim: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1.Kor.11,1). Ukoliko, pak, volis ljudsku slavu i hoces da ti se klanjaju, trazeci pokoj, [znaj] da si skrenuo sa puta. Ti treba da se raspnes sa Raspetim, da postradas sa Stradalnikom, kako bi se proslavio sa Proslavljenim (Rim.8,17). Jer, nevesta treba da postrada sa Zenikom, cime postaje sudeonica i sunaslednica Hristova. Bez stradanja i bez prohodjenja napornog, uskog i tesnog puta niko ne moze uci u grad svetih, dostici pokoj i carevati sa Carem u beskonacne vekove.

250. Koliko se satani dopusta da nas napada: do izvesne mere, ili koliko hoce? On se naoruzava ne samo na Hriscane, vec i na idolopoklonike i na ceo svet. Prema tome, kad bi mu bilo dozvoljeno da napada koliko hoce, on bi istrebio sve. Zasto? Zato sto je to njegovo delo i njegova volja. Grncar koji krcage stavlja u vatru odmereno zagreva pec. On ih ne ostavlja ni preko vremena u vatri, kako ne bi popucali, niti krace od neophodnog vremena, kako ne bi ostali nedopeceni i kako ne bi propali. Zlatar takodje priprema pogodnu vatru. Jer, kad bi usilio vatru, zlato i srebro bi se istopili, postali zitki i propali. Najzad, i um ljudski odmerava tezinu sa snagom teglece stoke, ili kamile, ili druge zivotinje, tj. pazi na tezinu koju mogu poneti. Koliko tek [pazi] Bog, koji zna snagu ljudskih sasuda i koji u raznoj meri popusta protivnickoj sili da deluje!

i) Podnoseci sve ovo strpljivo i ni u cemu ne ustupajuci neprijatelju, dusa se sve vise cisti i otvara prostor snaznijim dejstvima blagodati Svetoga Duha, koja se najzad projvaljuje kroz ozarenja uma, kroz posebna utesna naravstvena stanja, kroz vidjenja, upucivanja. Postaje ocigledno da dusa prilazi savrsenstvu.

251. Onome koji ga ljubi, Bog saopstava Svoju ljubav. Onome koji je jednom poverovao u Njega, On dodaje nebesku veru, te covek postaje dvostruk. Koliko od svojih udova ti Njemu prineses na dar, toliko ce i On od Svojih udova prisajediniti dusi tvojoj, kako bi ti sve cisto bilo – i delanje, i ljubav, i molitva.

252. Marija je ostavila sve, sela pored nogu Gospodnjih i citavog dana blagosiljala Boga. Vidis li sedenje u blizini koje proizilazi iz ljubavi? Cuj i sledece, kako bi jasnije zasijala rec Bozija. Dusi onoga koji ljubi Isusa i pravo na Njega gleda, koji ga sa ljubavlju posmatra a ne obicno, Bog hoce da uzvrati necim, premda covek ne zna sta prima i u kojoj meri Bog obdaruje dusu. Mariji, koja ga je zavolela i koja je sedela pored Njegovih nogu, On nije jednostavno dao nagradu, vec joj je darovao neku skrivenu silu od Svoje sustine. Same reci, koje je Gospod sa mirom izrekao Mariji, behu Duh i sila. Te reci su usle u srce, postale dusa u dusi, duh u duhu, i bozanstvena sila je ispunila njeno srce. Tamo gde se obrete, ta sila postaje neotudjivo nasledje. Zbog toga, znajuci sta joj je darovao, Gospod govori: Marija je dobri deo izabrala (Lk.10,42). I Marta je vremenom, zbog usrdnosti sa kojom je sluzila, dobila isti dar. I ona je, naime, u dusu svoju primila bozastvenu silu.

253. I zasto bi bilo cudnovato da oni koji prilaze Gospodu i koji se prilepljuju uz Njega telesno primaju silu? Nekada su apostoli besedili i Duh Sveti je silazio na verujuce (Dap. 10,44). I Kornilije je od reci koje je cuo primio silu. Utoliko pre se javljala sila kad je Gospod izgovarao reci Mariji, ili Zakheju, ili gresnici koja je raspustenom kosom otirala noge Gospodnje, ili Samarjanci, ili razbojniku. Utoliko pre je tada Duh Sveti dolazio u jedinstvo sa njihovim dusama. A i sada oni koji ljube Gospoda, koji su sve ostavili i stalno prebivaju u molitvi, tajno uce stvari koje ranije nisu znali. Sama Istina im se, saglasno njihovom proizvoljenju, otkriva i uci ih: Ja sam… istina (Jn.14,6). Sami apostoli, koji su do Krsta prebivali uz Gospoda, vidjahu velika znamenja – ciscenje gubavih, vaskrsavanje mrtvih, premda nisu znali kako bozanstvena sila pociva i deluje u srcu. Oni ne znadjahu da ce se duhovno preporoditi, da ce se sjediniti sa nebeskom dusom, da ce postati nova tvar. Oni su voleli Gospoda radi cuda koja je vrsio. Najzad, Gospod im je rekao: “Zasto se divite znamenjima? Ja cu vam dati veliko nasledje kakvo nema citav svet”.

254. Njima su jos bile neobicne reci Gospodnje, sve dok On nije vaskrsao iz mrtvih i dok radi nas nije uzneo telo na nebo. Tada je na njih sisao Duh Utesitelj i stupio u jedinstvo sa njihovim dusama. Sama Istina se javlja u dusama vernih i nebesni covek prilazi tvom coveku, stupajuci sa njim u zajednicu. Oni koji istrajavaju u sluzenju i koji usrdno sve cine iz revnosti i ljubavi prema Bogu, vremenom pristupaju poznanju same Istine zato sto se Gospod otkriva dusama njihovim i uci ih sazivotu sa Duhom Svetim.

255. Receno je: Okusite i vidite da je blag Gospod (Ps.33,9). Ovo okusanje je osvedocenje u dejstvenu silu Duha koja sluzi u srcu. Jer, sinovi svetlosti i sluzenja Novome Zavetu u Duhu Svetome nicemu se ne uce od ljudi, vec samo od Boga. Sama blagodat na njihovim srcima pise zakone Duha. Zbog toga oni ne treba da se osvedocuju samo iz Pisama, koja su napisana mastilom, vec iz tablica srca na kojima blagodat Bozija ispisuje zakone Duha i nebeske tajne. Jer, srce gospodari i caruje celim telesnim sastavom. Ovladavsi pasistem srca, blagodat vec caruje nad svim udovima i pomislima. Jer, tu je um i sve pomisli duse i njeno ocekivanje. Zbog toga blagodat i prodire u sve delove tela.

256. Takav, po napisanom, ispituje svakog coveka (1.Kor.2, 14). On za svakog zna iz kog izvora crpe rec, gde se zaustavio, na kakvom se stepenu nalazi, dok o njemu niko od ljudi, koji imaju svetski duh, ne moze nista znati niti suditi. Jedino onaj ko ima nebeskog Duha Bozijeg moze prepoznati sebi slicnog, kao sto govori apostol: “Duhovno duhovnim uporedjujuci”.

257. Onima koji su se udostojili da postanu ceda Bozija i da se rode odozgo od Duha Svetoga, koji u sebi imaju Hrista koji ih prosvecuje i uspokojava, na razlicite i raznovrsne nacine upravlja Duh i blagodat nevidljivo dejstvuje u njihovom srcu kroz duhovno spokojstvo. Da bismo delimicno pokazali kako blagodat dejstvuje u njihovim dusama, pozajmicemo primere iz vidljivih naslada. Ponekad su oni veseli kao na carskoj veceri, radujuci se neizrecivom radoscu i veseljem; ponekad lice na nevestu koja se uspokojava bozanstvenim pokojem u opstenju sa svojim zenikom; ponekad kao besplotni andjeli, nalazeci se jos u telu, osecaju izuzetnu lakocu i krilatost; ponekad kao da su pijani od pica, razveseljeni i opijeni Duhom, opijeni bozanstvenim duhovnim tajnama.

258. Medjutim, ponekad kao da placu i tuguju zbog roda ljudskog, moleci se za celog Adama, prolivajuci suze i placuci, zapaljeni duhovnom ljubavlju prema covecanstvu. Ponekad ih Duh raspaljuje takvom radoscu i ljubavlju da bi, kad bi mogli, svakog coveka stavili u srce, ne razlikujuci zlog od dobrog. Ponekad u smirenoumlju duha toliko umanjuju sebe da se smatraju poslednjima i najmanjim od svih. Ponekad ih Duh postojano drzi u neizrecivoj radosti. Ponekad lice na silnog vojvodu koji, obukavsi se u carsko oruzje, izlazi u borbu sa neprijateljima, snazno se podvizavajuci da ih pobedi. Jer, duhovni [ljudi] se, slicno njemu, oblace u nebeska oruzja Duha, ustaju na neprijatelje i sa njima vode borbu da bi ih pokorili pod svoje noge.

259. Ponekad se dusa uspokojava u nekom velikom bezmolviju, tisini i miru, prebivajuci u duhovnoj sladosti, u neizrecivom pokoju i blazenstvu. Ponekad blagodacu Duha postaje mudra nekom neizrecivom razboritoscu i mudroscu i neobjasnjivim duhovnim poznanjem, koje se ne moze izraziti jezikom i ustima. Ponekad, opet, covek postaje kao jedan od [obicnih] ljudi. Tako raznovrsno u ljudima deluje blagodat, i na mnoge nacine rukovodi dusu, uspokojavajuci je po volji Bozijoj, i vezbajuci je mnogoobrazno, kako bi je savrsenu, besprekornu i cistu privela Ocu nebeskom.

260. Ova nabrojana dejstva Duha umnozavaju se kod onih koji su blizi savrsenstvu. Jer, nabrojana raznovrsna upokojenja blagodacu se razlicito izrazavaju recima i u ljudima se neprestano desavaju, tako da jedno dejstvo sledi za drugim. Uzdignuvsi se ka savrsenstvu Duha, savrseno se ocistivsi od strasti i u neizrecivom opstenju se spojivsi sa Duhom i sama postavsi duh, stupivsi u jedinstvo i srastanje sa Duhom Utesiteljem, dusa sva postaje svetlost, sva oko, sva duh, sva radost, sva spokojstvo, sva veselje, sva milosrdje, sva blagost i dobrota. Kao sto je kamen u morskoj dubini sa svih strana okruzen vodom, tako i ovi ljudi, potpuno se sastavsi sa Duhom, postaju slicni Hristu, nepromenjivo imajuci u sebi vrline sile Duha, ostajuci unutrasnje besprekorni, neporocni i cisti. Jer, kako bi obnovljeni Duhom mogli spolja proizvoditi plod zla? Naprotiv, u njima svagda i u svemu sijaju plodovi Duha.

261. Ima [ljudi] koji ulaze da preklone kolena [na molitvi] i srce im se ispunjava bozanstvenim dejstvom, te im se dusa veseli sa Gospodom kao nevesta sa zenikom, po reci proroka Isaije: Kao sto se raduje zenik zbog neveste, tako ce se Gospod obradovati zbog tebe (Is.62,5). Ponekad je takav po citav dan zauzet necim, da bi se zatim na jedan cas posvetio molitvi. Tada se njegov unutrasnji covek sa velikom sladoscu zanosi molitvenim stanjem, beskrajnom dubinom onoga veka, tako da se njegov um u potpunosti odstranjuje, nosen i zarobljen tamosnjim. Za to vreme on zaboravlja na pomisli zemaljskog razuma, buduci nasicen i zarobljen pomislima na Bozanstveno, nebesko, bezgranicno, neshvatljivo, divno, sto covecija usta ne mogu da izgovore. U taj cas covek se moli i govori: “O, kada bi moja dusa otisla zajedno sa molitvom”.

262. Da li se covek uvek nalazi u takvom stanju? Istina, blagodat je neprestano prisutna i ukorenjena, delujuci kao kvasac u coveku i uzrastajuci od mladih dana. Prebivajuci u coveku, ona postaje kao nesto prirodno i neodvojivo, kao nesto jedno sa njegovim bicem. Ipak, ona svoja dejstva menja kako joj je ugodno, na korist samom coveku. Ponekad se taj oganj razgara i raspaljuje snaznije, a ponekad slabije i tise; jedno vreme se ova svetlost razbuktava i sija blistavije, a ponekad se umanjuje i mrkne; svagda goreci i svetleci, ovaj svetilnik je ponekad jasniji, razgorevajuci se od opijenosti ljubavlju Bozijom, a u drugo vreme svoj sjaj odaje stedljivo, tako da je svetlost koja prebiva u coveku slabija.

263. Osim toga, nekima se u svetlosti javljalo znamenje krsta i sjedinjavalo sa unutrasnjim covekom. Ponekad covek za vreme molitve dostize do istupljenja, kad mu se cini da stoji u crkvi pred zrtvenikom na kome se nalaze tri hleba, koji kao da su uskisli zajedno sa jelejom. I koliko ih on jedjase, toliko oni narastahu i podizahu se. Ponekad se javljala neka svetla odezda kakve nema na zemlji u ovome veku i kakvu ne mogu da sacine ljudske ruke. Jer, kao sto je Gospod, popevsi se na goru, preobrazio svoje haljine, ucinivsi ih munjezracnim, tako se i covek, obucen u [slicne haljine], cudio i izumljivao. Drugom prilikom je ta svetlost, javivsi se u srcu, otkrivala unutrasnju, najdublju i skrivenu svetlost, zbog cega bi covek, potpuno progutan onom sladoscu i onim sagledavanjem, prestajao da vlada sobom i za ovaj svet postajao kao lud i stranac. Zbog izobilne ljubavi i sladosti, i usled skrivenih tajni, covek u to vreme dostize slobodu i savrsenu meru, postaje cist i slobodan od greha. Medjutim, kasnije se blagodat umanjuje i silazi pokrivalo suprotne sile. Blagodat bi tada bila samo delimicno vidljiva, nalazeci se na nizem stepenu savrsenstva.

264. Covek treba da prodje, da tako kazemo, dvanaest stupnjeva da bi dostigao savrsenstvo. Ponekad on zaista postize tu meru i dostize savrsenstvo. Zatim blagodat opet pocinje da deluje slabije i covek silazi na drugi stepen, stojeci vec na jedanaestom stupnju. Drugi, medjutim, bogat blagodacu, uvek danonocno stoji na visokoj meri, buduci slobodan i cist, zarobljen i nosen. Covek kome su pokazana ona cuda i koji ih je na opitu poznao, vise ne bi mogao na sebe da primi domostroj reci [tj. da poucava], niti bilo kakvo drugo breme. Kad bi sa njim uvek bilo tako, on se ne bi saglasio ni da slusa, niti da se, po obicaju, pobrine za sebe, ni za sutrasnji dan, vec bi samo sedeo u jednom cosku u zanosu i u nekoj opijenosti. Zbog toga mu se ne daje savrsena mera kako bi se postarao o bratiji i posluzio recju, premda je pregrada vec srusena i smrt pobedjena.

265. Na delu se desava sledece: slicno gustoj magli, neka primracna sila pociva na [coveku] i lagano ga pokriva. Svetilnik neprestano gori i svetli. Ipak, kao da neko pokriva i natkriljuje svetlost. Zbog toga covek priznaje da jos nije savrsen i da jos nije potpuno slobodan od greha. Stoga se moze reci da je pregrada vec razrusena i razorena, premda u ponecemu jos ne potpuno i ne za svagda. Jer, povremeno blagodat snaznije plamti, tesi i uspokajava coveka, a ponekad se umanjuje i povlaci, kako sama ustrojava na korist coveka. Ko je, pak, taj koji, makar privremeno, dolazi do savrsene mere, okusa i iskustveno poznaje onaj vek? Ja do sada nisam upoznao ni jednog [potpuno] savrsenog i slobodnog Hriscanina. Naprotiv, cak i u onome koji se uspokojava u blagodati, koji dolazi do tajni i otkrivenja, do osecanja velike blagodatne sladosti – jos uvek u unutrasnjosti prebiva i greh. Takvi ljudi, usled neiskustva, sebe smatraju slobodnim i savrsenim zbog blagodati i svetlosti koja izobiluje u njima. Medjutim, oni zbog svoje neopitnosti upadaju u obmanu, [izvlaceci pogresan zakljucak] iz dejstva blagodati u njima. Tako do sada nisam video ni jednog slobodnog coveka. A posto sam povremeno i sam delimicno dolazio do takve mere, shvatam zbog cega nema savrsenog coveka.

266. Reci nam na kome si ti stepenu. Sada, posle krsnog znamenja, blagodat deluje tako da umiruje sve udove i srce, te dusa zbog velike radosti postaje slicna nezlobivom detetu. Covek [tada] vise ne osudjuje ni Jelina, ni Judejca, ni gresnika, ni svetovnjaka. Unutrasnji covek na sve gleda cistim okom i raduje se zbog celog sveta. On zeli da u punoj meri uspostuje i zavoli i Jeline i Judejce. Ponekad on, kao carev sin, tvrdo veruje u Sina Bozijeg kao u Oca. Pred njim se otvaraju vrata i on ulazi u mnoge obitelji. Po meri njegovog ulazenja, njemu se otvaraju nova vrata – na primer, posle stotine obitelji, on ulazi u drugu stotinu i bogati se. I srazmerno obogacenju, njemu se pokazuju nova cuda. Njemu se, kao sinu i nasledniku, poverava ono sto ljudska priroda ne moze izreci, sto se ne moze izgovoriti ustima i jezikom.

Published in: on Studeni 12, 2008 at 7:27 am  Komentari isključeni za 6. STANjE ONIH KOJI SU PRIMILI DEJSTVENOST DUHA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: