5. PODVIŽNIĆKO STANjE

SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA
o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih besjeda

5. PODVIŽNIĆKO STANjE

a) Odlucnost je ishodna tacka. Njoj treba odrediti cilj, da joj trud ne bi bio besplodan. U cemu se sastoji taj cilj? U tome da se blagodacu Duha Svetoga dodje do obnovljene prirode. Onaj ko ima resenje sve svoje nastojanje treba da usmerava na to da ga Duh Sveti oseni silom i dejstvom, kako bi oganj poceo da opaljuje sve necisto. Pri tome kao da dusa ulazi u dusu, kao da covek duhovno ozivljava, ili kao da tek postaje covek. To je glavna misao Svetog Makarija, oko koje se grupisu sve ostale.

113. Onaj ko prilazi Bogu i.zaista zeli da sledi Hrista, treba da prilazi sa ciljem da se promeni, da se pokaze kao bolji i nov covek, koji u sebi ne zadrzava nista od onog sto je svojstveno starom coveku. Jer, receno je: Ako je ko u Hristu, nova je tvar(2.Kor.5,P).

114. Dusa koja istinski veruje u Hrista treba da iz sadasnjeg porocnog stanja predje u drugo, dobro stanje i da sadasnju ponizenu prirodu zameni drugom, bozanstvenom prirodom, postavsi nova silom Svetoga Duha. Tek tada ona moze postati pogodna za nebesko Carstvo. Tako nesto mozemo da postignemo jedno mi koji verujemo, koji ga istinski ljubimo i koji ispunjavamo sve Njegove zapovesti. Drvo koje je Jelisej bacio u vodu, iako po prirodi lako, na sebi iznese gvozdje, koje je po prirodi tesko. Utoliko ce pre Gospod jos ovde poslati lakog, lakopokretnog, blagog i nebeskog Duha Svog da dusu, kojaje potonula u vodama lukavstva, olaksa, okrili i iznese u nebeske visine, pretvorivsi i promenivsi joj prirodu.

115. Kao sto je telo bez duse mrtvo i ne moze nista da cini, tako je i dusa mrtva za Carstvo bez nebeske duse, tj. Duha Bozijeg, i ne moze da cini nista sto je Bozije.

116. Onaj ko se stara da poveruje i da pridje Gospodu treba da se moli da jos ovde primi Duh Boziji koji i jeste zivot duse. Gospod je stoga i dosao da jos ovde dusi daruje zivot, tj. Duha Svetog.

117. Bog je imao toliko blagovoljenje prema tebi da je sisao sa svetih nebesa, u sebe primio tvoju slovesnu prirodu i zemaljsko telo, sjedinivsi ih sa Svojim Bozanstvenim Duhom, kako bi i ti, koji si od praha, u sebe primio nebesku dusu. Ako tvoja dusa bude u zajednici sa Duhom, i ako u nju udje nebeska dusa, ti ces postati savrseni covek u Bogu, naslednik i sin.

118. Treba, dakle, da zavolimo Gospoda, da se postaramo da napredujemo u svim vrlinama, da neumorno i neprestano istemo da u potpunosti i savrseno primimo obecanje Njegovog Duha, kako bi ozivele duse nase jos dok smo u telu. Jer, dusa nece biti pogodna za nebesko Carstvo ukoliko jos u ovom veku, zbog velike vere i molitava, u sebe ne primi osvecenje Duha, ukoliko ne postane pricasnik Bozanstvene prirode, i ukoliko se ne sjedini sa blagodacu pomocu koje moze da neporocno i cisto ispunjava svaku zapovest.

119. Usled preslusanja prvog coveka, mi smo u sebe primili nesto strano nasoj prirodi – stetne strasti, koje smo, navikom i dugotrajnim usvajanjem, pretvorili gotovo u svoju prirodu. I opet, neobicnim darom Duha treba da izagnamo iz sebe tu tudjost i da u sebi uspostavimo prvobitnu cistotu. I ukoliko sada, uz mnogo moljenje, iskanje, veru i molitvu i odvracanjem od sveta, u sebe ne primimo onu nebesku ljubav Duha, i ukoliko se nasa priroda, oskrnavljena grehom, ne prilepi uz ljubav, tj. uz Gospoda, ukoliko ne bude osvecena onom ljubavlju Duha i mi do kraja ne budemo bez spoticanja, sa svom tacnoscu ziveci u zapovestima Gospodnjim – necnjemo moci da steknemo nebesko Carstvo.

b) Blagodat je prisutna vec kod onoga ko se sa pokajanjem obratio Gospodu kroz primanje tajne. Medjutim, ona se ne projavljuje kod svih na isti nacin. Jedne odmah osenjuje, a druge podvrgava dugim ispitivanjima, da bi najzad pokazala svoje dejstvo.

120. Bezmerna i neuhvatljiva premudrost Bozija, na neshvatljiv i neispitljiv nacin, raznovrsno razdeljuje blagodat ljudskom rodu radi ispitivanja samovlasne volje, kako bi se projavili oni koji svim srcem vole Boga i koji radi Njega podnose svaku opasnost i svaki napor. Jer, poneke, jos dok zive u svetu i bez ikakvih napora i iznurivanja sa njihove strane, cim samo pristupe sa verom i molitvom, odmah susrecu darovi i uzdarja Duha Svetog. Medjutim, Bog ne daje blagodat bez razloga, ne u nevreme i ne tek tako, vec po neizrecivoj i neuhvatljivoj mudrosti, kako bi se ispitalo proizvoljenje i samovlasna volja onih koji brzo dobijaju blagodat, tj. da li osecaju dobrocinstvo, milost koja im je ukazana i sladost Boziju, koja im je saopstena bez ikakvih njihovih napora. Jer, udostojivsi se [takvih darova], oni su duzni da pokazu revnost, neumornost, napor i plod ljubavi svojom voljom i proizvoljenjem, da uzvrate za darove, tj. da sebe u celini predaju ljubavi Bozijoj, ispunjavajuci samo Gospodnju volju i savrseno se udaljajuci od svake telesne zelje.

121. Nekima, premda se i udaljuju od sveta i, po Jevandjelju, odricu od ovog veka, sa velikim trpljenjem napredujuci u molitvi, postu, u marljivosti i drugim vrlinama, Bog ne daje brzo blagodat, spokojstvo i duhovne darove. On kasni i zadrzava dar i to ne bez razloga, ne u nevreme i ne slucajno, vec po Svojoj neizrecivoj mudrosti – radi ispitivanja samovlasnosti volje; kako bi video da li Njega, koji je obecao da daje onima koji istu i otvara vrata zivota onima koji u njih udaraju, smatraju vernim i istinitim; kako bi video da li su istinski poverovali u Njegovu rec; da li ce do kraja istrajati u nepokolebivoj veri; da li ce sa svom usrdnoscu iskati i traziti; nece li se mozda odvratiti od Njega zbog zlopacenja i straha; nece li se predati lenjosti, upavsi u neverje i beznadeznost i ne pretrpevsi do kraja, usled dugotrajnosti ispitivanja njihove volje i proizvoljenja.

122. Onaj, pak, ko, usled Bozijeg odlaganja i zadrzavanja, ne dobija brzo [blagodat], postaje jos zagrejaniji i jos silnije zeli nebeska blaga, svakodnevno dodajuci sve vecu ceznju, staranje, neumornost, usrdje, sveukupnost vrlina, glad i zedj, u nameri da dobije blago. On ne slabi od porocnih pomisli koje se nalaze u dusi, ne pada u lenjost, netrpeljivost i ocajanje, niti se zbog zakasnjenja [dolaska blagodati] predaje raslabljenosti koju izaziva pomisao: “Kad cu, najzad, steci blagodat Boziju!”, kojom lukavi privodi nemaru. Naprotiv, koliko Gospod odlaze i kasni, ispitujuci veru i ljubav volje njegove, on utoliko usrdnije i marljivije treba neumorno i nepokolebivo da iste dar Boziji, buduci da je jednom poverovao i ubedio se da je Bog veran i istinit, da je obecao da Svoju blagodat da onima koji je istu sa verom i sa trpljenjem do kraja.

123. Verne duse Boga smatraju odanim i istinitim, utvrdivsi [ispravnost] istinite reci: Bog je istinit (Jn.3,33). Saobrazno tome, i ranije navedenom pojmu vere, oni sami sebe, po svojoj snazi, isputuju da li u cemu imaju nedostatak, tj. da li se trude, da li se podvizavaju, da li se naprezu, da li imaju veru, ljubav i ostale vrline. Ispitavsi se do detalja, oni se, prema svojim silama, naprezu i prinudjavaju da ugode Bogu, poverovavsi jedanput da ih On, kao istinit, nece lisiti darova Duha ukoliko do kraja sa svom usrdnoscu istraju uz Njega u sluzenju i trpljenju, da ce ih, jos dok su u telu, udostojiti nebeske blagodati i da ce naslediti vecni zivot.

124. Na taj nacin, oni okrecu svu svoju ljubav prema Gospodu, odricuci se svega, Njega jedinoga ocekujuci sa silnom zeljom, sa gladju i zedju, svagda cekajuci upokojenje i utehu od blagodati, ne uspokojavajuci se i ne teseci se i svojom voljom se ne vezujuci ni za sta od ovoga sveta, vec se stalno protiveci vastastvenim pomislima, i iscekujuci pomoc i podrsku samo od Boga. Takvim dusama, koje pokazuju veliko staranje, proizvoljenje i trpljenje, sam Gospod na tajanstveni nacin pruza podrsku i pomoc, i zastitu i potkrepljenje u svakom delu vrline. Jer, postoji granica i mera i stepen samovlasnom proizvoljenju i volji za ljubav i raspolozenju za, srazmerno mocima, [ispunjavanje] svih svetih zapovesti Njegovih. Ispunivsi se mere ljubavi i duga, ove duse se udostojavaju Carstva i vecnog zivota.

v) O opstem zakonu blagodati, tj. da se ne otkriva odjednom, Sveti Makarije govori navodeci mnoge primere iz Bozanstvenog Pisma. Uz to on objasnjava na sta taj zakon obavezuje svakog verujuceg.

125. Duhovno dejstvo Bozije blagodati u dusi ostvaruje se velikom dugotrpeljivoscu, mudroscu i tajinstvenim domostrojem uma, velikim trpljenjem i dugotrajnim i dugogodisnjim podvizavanjem. U [coveku] se delo blagodati pokazuje savrsenim kada se njegovo samovlasno proizvoljenje, posle mnogostrukog ispitivanja, Duhu pokaze kao blagougodno, te kada vremenom ispolji iskusnost i trpeljivost. Jasne primere ovog poretka navescemo iz bogonadahnutog Pisma.

126. Ono sto tvrdim slicno je onome sto se desilo sa Josifom. Posle koliko vremena i posle koliko godina se ostvarilo opredeljenje volje Bozije o njemu! [Posle koliko godina] su se ispunila vidjenja! I koliko je pre toga Josif iskusio napora, nevolja i teskoba! I tek kad je sve hrabro pretrpeo, kada se u svemu pokazao iskusan i veran sluga Boziji, on postaje car Egipta i hrani svoj narod. Tada se ispunjavaju prorostva iz vidjenja i volja i promisljanje Bozije, o kojima je davno bilo nagovesteno.

127. Slicno se desilo i sa Davidom. Preko proroka Samuila Bog ga je pomazao za cara. Po pomazanju, medjutim, morao je da se, gonjen Saulom, bekstvom spasava od smrti. Gde je tu bilo Bozije pomazanje? Gde je brzo ispunjenje obecanja? Jer, cim je pomazan, poceo je da trpi zestoke nevolje, da skita po pustinji, nemajuci ni nasusni hleb, spasavajuci se kod neznabozaca od podmuklosti Saulove. U takvim nevoljama je prebivao onaj koga je Bog pomazao za cara! Nakon mnogo godina ispitivanja i iskusavanja, velikodusnog podnosenja i trpljenja nevolja, potpunog predavanja Bogu i uverenosti [u misao]: “Nesumnjivo ce se ispuniti ono sto je Bog na meni ucinio prorockim pomazanjem kao i ono sto je rekao”, najzad se ostvarila volja Bozija. Posle mnogo dugotrpljenja i posle mnogih ispitivanja, zacario se David i tada je postala ocigledna rec Bozija, kao sto se i pomazanje koje je izvrsio prorok pokazalo tvrdim i istinitim.

128. Ove primere iz Pisma smo naveli kako bismo pokazali da se dejstvo Bozije blagodati u coveku otkriva posle dugotrajne borbe i da se dar Svetoga Duha prima tek posle iskustva velikog trpljenja i velikodusnosti, posle iskusenja i ispitivanja, posto je samovlasno proizvoljenje provereno raznovrsnim nevoljama. Ukoliko ni u cemu ne ozalosti Duha, vec po blagodati u svemu bude saglasno sa zapovestima, ono ce se udostojiti da dostigne slobodu od strasti, da primi punotu duhovnog usinovljenja i mudrosti koja se imenuje u tajinstvu, duhovnog bogatstva i razboritosti koja ne postoji u ovom svetu, u kojoj ucestvuju samo istinski Hriscani. Takvi ljudi se u svemu razlikuju od onih koji imaju duh, razmisljanje, razboritost i mudrost ovoga sveta.

129. Zbog toga se pripremimo da od sveg proizvoljenja i sa svim htenjem idemo za Gospodom, da postanemo Hristovi pratioci, radi ispunjavanja Njegove volje, radi secanja na sve zapovesti Njegove i njihovog ispunjavanja, potpuno se odvojivsi od ljubavi prema svetu i predajuci duse svoje jedinome Hristu. Imajmo na umu da smo jedino Njime zauzeti, da jedino o Njemu mislimo, i jedino Njega istemo. Ukoliko zbog tela nismo toliko marljivi oko zapovssti i poslusanja Bogu, barem umom nemojmo da se odvajamo od ljubavi, ceznje i zelje za Gospodom. Podvizavajuci se sa takvim umom i ispravnim razmisljanjem hodeci po putu pravde, svagda pazeci na same sebe, postignucemo obecanje Duha Svetoga, i blagodacu cemo se izbaviti od pogibli u tami strasti koje su ovladale dusom, cime cemo postati dostojni vecnog Carstva i blazenstvovanja sa Hristom u sve vekove, slaveci Oca i Sina i Svetoga Duga u vekove. Amin.

g) Zbog toga svakome ko zeli da sluzi Gospodu predstoji na pocetku trud, tj. stanje u kome on jedino silom razumne volje prinudjuje sebe na svako dobro delo i uzdrzava se od svega sto savest ne odobrava, bez obzira na to sto srce sa tim ne saoseca. Prema tome, ako si se resio, pocni da se prinudjujes na svako dobro, i da se protivis sebi u svemu rdjavome.

130. Ko hoce da pristupi Gospodu, da se udostoji vecnog zivota, da postane obitelj Hristova, da se ispuni Duha Svetog, da dospe do stanja da prinosi plodove Duha, da cisto i besprekorno ispunjava zapovesti Hristove – treba da pocne sa time sto ce cvrsto da poveruje u Gospoda, da se potpuno preda zapovestima Njegovim, da se u svemu odrekne sveta i da mu um nije zauzet nicim vidljivim. On treba neprestano da prebiva u molitvi sa verom i da ocekuje Gospoda, tj. Njegovu posetu i pomoc, sto treba da mu postane neprestani cilj uma. Osim toga, zbog greha koji zivi u njemu, on treba da se prinudjuje na svako dobro delo, na ispunjavanje svih zapovesti Gospodnjih. Tako, na primer, on treba da se podvizava u smirenoumlju pred svakim covekom, da se smatra nizim i gorim od svakoga, da ni od koga ne trazi cast, ni pohvalu, ni slavu, kao sto je napisano u Jevandjelju, vec da uvek pred ocima ima jedino Gospoda i Njegove zapovesti, Njemu jedinome zeleci da ugodi u krotosti srca, kao sto govori Gospod: Naucite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim (Mt.11,29).

131. Zbog toga on sebe treba da poucava da bude milostiv, dobar, milosrdan, blag, kao sto govori Gospod: Budite dobri i blagi kao i Otac vas nebeski (Mt.5,48). On, pre svega, u nezaboravnom secanju kao obrazac treba da ima smirenje Gospodnje i Njegov zivot, krotost, opstenje sa ljudima, zatim da istrajava u molitvama, uvek verujuci i proseci da Gospod dodje i useli se u njega, da ga usavrsi i ukrepi u ispunjavanju svih zapovesti Njegovih, te da sam postane obitaliste njegove duse. Na taj nacin, on ce ono sto sada cini sa prinudjavanjem nevoljnog srca vec ciniti sasvim dobrovoljno, postojano se navikavajuci na dobro i uvek se secajuci na Gospoda, neprestano ga ocekujuci sa velikom ljubavlju. Videci takvo njegovo proizvoljenje i dobro stremljenje, kako se prinudjava u secanju na Njega, i kako svoje srce, i bez njegove volje, neprestano vodi ka dobru, ka smirenoumlju, krotosti, ljubavi, i to sa svim svojim raspolozivim usrdjem, Gospod na njemu cini milost Svoju, izbavlja ga od neprijatelja njegovih i greha koji zivi u njemu, ispunjavajuci ga Duhom Svetim. Tada on vec bez napora i truda sa svom istinom tvori sve zapovesti Gospodnje, ili, bolje reci, sam Gospod u njemu tvori zapovesti Svoje, a on cisto prinosi plodove Duha.

132. Onaj ko pristupa Gospodu treba da se prinudjuje na svako dobro: da se podstice na ljubav, ako nema ljubavi; da se prinudjuje na krotost, ako nema krotosti; da se podstice da postane milosrdan i da ima milostivo srce; da se podstice na trpljenje omalovazavanja, tj. da bude velikodusan kada ga prenebregavaju; da ne negoduje kada ga ponizavaju i bescaste, po recenome: Ne cinite osvetu za sebe (Rim.12,19); da se prinudjuje na molitvu, ako nema duhovnu molitvu. Videci da se covek toliko podvizava i protiv volje srca sa naporom sebe obuzdava, Bog ce mu dati istinsku duhovnu molitvu, istinsku ljubav, istinsku krotost, istinsko milosrdje, istinsku dobrotu. Jednom recju, ispunice ga plodovima Duha.

133. Onome ko se, usled nedostatka molitve, prinudjava da je stekne, zeleci njenu blagodat, pri cemu se ne podstice i na krotost, na smirenoumlje, na ljubav i na ostale zapovesti Bozije, niti dodaje staranje i trud da uspe u njima, ponekad ce, po meri njegovog proizvoljenja i samovlasne volje i saglasno njegovom iskanju, biti dato da delimicno [okusi] blagodat molitve koja proizilazi iz pokoja i radosti Duha, iako ce po svom ponasanju ostati isti kao i ranije. On nema krotosti zato sto se nije potrudio oko nje, niti se pripremio da postane krotak; on nema smirenoumlja zato sto ga nije iskao niti se prinudjavao na njega; nema ljubavi prema svima zato sto se, istuci molitvu, o njoj nije pobrinuo, niti je za nju pokazao usrdnost.

134. Ko, pak, nema ove vrline i ko se na njih nije navikao i pripremio, [nece imati koristi] od molitvene blagodati, buduci da ce je izgubiti usled visokoumlja. On nece napredovati i uzrastati u blagodati koja mu je data zato sto se nije iz sveg proizvoljenja predao izpunjavanju zapovesti Bozijih. Obitaliste, medjutim, i rast Duha jesu smirenoumlje, ljubav, krotost i ostale zapovesti Gospodnje.

135. Stoga, ko hoce istinski da ugadja Bogu, da od Njega primi nebesku blagodat Duha, da uzrasta i da se usavrsava u Duhu Svetom, treba da se prinudjava na ispunjavanje svih zapovesti Bozijih i da obuzdava srce, cak i protiv svoje volje, po recenome: Zato sam se upravljao prema Tvojim zapovestima, i omrzoh svaki put nepravde(Ps.118,128).

d) Prinudjavati sebe na svako dobro jeste jedna strana truda. Druga je – protiviti se sebi u [svemu] rdjavom. Ova druga strana jeste duhovna borba. O njoj ovako uci Sveti Makarije.

136. Ko istinski hoce da ugadja Bogu i da zaista omrzi suprotnu stranu zla, treba da se bori i podvizava na dvostruk nacin: da se u vidljivim stvarima ovoga sveta udaljuje od zemaljskih rasejanosti, od ljubavi prema svetskim vezama i od grehovnih navika, a u sakrivenim stvarima da se bori sa duhovima zlobe, o kojima govori apostol: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).

137. Prestupivsi zapovest i buduci izgnan iz raja, covek se vezao na dvojaki nacin dvema vrstama uza za ovaj svet: zitejskim delima i ljubavlju prema svetu, tj. prema telesnim uzivanjima i strastima, bogatstvu i slavi, imanju, zeni i deci, srodnicima, otadzbini, mestu i odelu – jednom recju, prema svemu vidljivom. Rec Bozija mu, medjutim, naredjuje da se po sopstvenom proizvoljenju odvoji od toga (buduci da se svako svojevlasno vezuje za vidljivo) kako bi, odvojen i slobodan, mogao savrseno da ispunjava zapovesti. U suprotnom, on ce u unutrasnjosti biti sputan, opkoljen i okovan uzama tame, kojima lukavi duhovi vezuju dusu.

138. Onaj ko, cuvsi rec Boziju i stupivsi na podvig, od sebe odbaci sve zitejske poslove i svetske veze, ko sa upornoscu ustremljuje svoju misao ka Gospodu, stice priliku da sazna da u srcu postoji druga borba, drugo tajno protivljenje, druga borba pomisli od lukavih demona, te da mu predstoji drugi podvig. Nesumnjivom verom i prizivanjem Gospoda sa velikim trpljenjem, on ce, ocekujuci od Njega pomoc, jos ovde steci unutarnje oslobodjenje od uza, zamki, pregrade i tame lukavih duhova, tj. od dejstva tajnih strasti.

139. Ova borba moze da se zaustavi blagodacu i silom Bozijom. Jer, covek, sam po sebi, ne moze da se izbavi od protivnika, od obmane pomisli, od nevidljivih strasti i zamki lukavog. Onaj ko je vezan za vidljive stvari ovoga sveta, ko se zavezao raznovrsnim zemaljskim uzama i koga obmanjuju zle strasti, nece poznati da postoji druga unutrasnja borba, bitka i sukob. O kad bi covek, posto se sa naporom izvuce i oslobodi od ovih vidljivih svetskih uza, vestastvenih stvari i telesnih uzivanja, najzad poceo da se postojano prilepljuje uz Gospoda, odstranjujuci se od ovog sveta! O kad bi posle toga dosao u stanje u kome se poznaje unutrasnja borba strasti, unutarnja borba i lukave pomisli! Ukoliko se, pak, kao sto smo rekli, uz napor ne odrekne sveta i svim srcem ne odvoji od zemaljskih zelja i ne pozeli da se potpuno prilepi uz Gospoda, on nece poznati obmanu skrivenih duhova lukavstva i tajnih strasti zla, vec ce ostati tudj samom sebi, buduci da ce mu biti nepoznate vlastite rane. On nece shvatiti da u sebi ima tajne strasti, vec ce se svojevoljno vezivati za vidljivo i prilepljivati za svetske brige.

140. Onaj ko se istinski odrekao od sveta, ko se podvizava i sa sebe svaljuje zemaljsko breme, ko se oslobodio od sujetnih zelja i telesnih uzivanja, od slave, vlasti i ljudskih pocasti, ko se svim srcem udaljuje od svega [zemaljskog], kome Gospod u spoljasnjem podvigu po meri odricanja volje od sveta pomaze tajno, ko se svecelo, tj. telom i dusom, utvrdio i postojano prebiva u sluzenju Gospodu – u sebi nailazi na protivljenje, na tajne strasti, nevidljuve uze, nevidljivu borbu, skriveni podvig i naprezanje. Izmolivsi od Gospoda i primivsi sa neba duhovna oruzja, koje nabraja blazeni apostol: oklop pravde, kacigu spasenja, stit vere i mac Duha (Ef.6,14-17), on se naoruzava i postaje kadar da se suprotstavi tajnim zamkama djavola i njegovim lukavstvima. Molitvom, trpljenjem, prozbama, postom i narocito verom stekavsi ova oruzja, on je u stanju da se podvizava u borbi sa poglavarstvima, vlastima i gospodarima ovoga sveta. Pobedivsi protivne sile sadejstvom Duha i sopstvenim staranjem oko svih vrlina, on postaje dostojan vecnog zivota, slaveci Oca i Sina i Svetoga Duha. Njemu slava i sila u vekove. Amin.

141. Neki govore da Bog od ljudi zahteva samo spoljasnje plodove, a da sam vrsi ono sto je tajno. Medjutim, na delu nije tako. Naprotiv, koliko se covek ogradjuje spolja, toliko treba da se bori i sa pomislima. Jer, Gospod od tebe ocekuje da se sam na sebe gnevis, da vodis borbu sa svojim umom i da se ne saglasavas sa porocnim pomislima, niti da se nasladjujes sa njima.

142. Dusa treba da se suprotstavlja, da se bori i protivi. Tvoje proizvoljenje, boreci se, prebiva u trudu i nevolji, pocinjuci da nadvladjuje. Ono pada i ustaje. Greh ga iznova obara. U deset i dvadeset borbi on savladjuje i obara dusu. Medjutim, i dusa povremeno u ponecemu pobedjuje greh. I opet, ako dusa stoji tvrdo i ni u cemu ne slabi, pocece da stice preimucstvo, da rasudjuje i odnosi pobedu nad grehom. Tako ljudi sticu pobedu i postaju pobednici nad njim.

143. Dok u sumi pase sa divljim zivotinjama, konj se ne pokorava ljudima. Kada ga, pak, uhvate, ljudi na njega stavljaju tesku uzdu, sve dok se ne nauci da ide strojno i pravo i dok se ne ukroti. Zatim ga iskusni jahac vezba kako bi ga pripremio za borbu. On na njega stavlja oklop, tj. naprsnik i sedlo, dok prednju uzdu uteze i trese pred njegovim ocima, kako bi se privikao i izgubio strah. Ako jahac ne uspe da ga nauci, on ostaje nesposoban za borbu, a ako se nauci i privikne na borbu, on ce, cim samo cuje zvuk bitke, odmah biti gotov da ide na neprijatelje, te ce samim svojim rzanjem na njih da navodi strah.

144. Slicno tome i dusa, podivljavsi i postavsi nepokorna od vremena prestupa, u pustinji se zblizava sa zverima, tj. sa lukavim duhovima, produzujuci sluzenje grehu. Kada, pak, cuje rec Boziju i poveruje, ona, obuzdana Duhom, odlaze svoju divlju narav i telesno mudrovanje, rukovodjena konjanikom Hristom. Zatim se zlopati, ukrocuje i pritesnjuje radi ispitivanja, sve dok se silom Duha ne pripitomi putem iskorenjivanja i nestajanja greha koji u njoj obitavase. Na taj nacin, obucena u oklop pravde, u kacigu spasenja, u stit vere i mac Duha, dusa se uci da vodi borbu sa svojim neprijateljima. Naoruzana Duhom Gospodnjim, ona se bori sa duhovima zlobe i gasi raspaljene strele lukavog. Bez duhovnog oruzja ona ne stupa u sukob. Medjutim, cim stekne oruzje Gospodnje, cim cuje i oseti veliku borbu, ona izlazi sa propinjanjem i uzvikom, kao sto je receno kod Jova (Jov.39,25). Tada od samog glasa njene molitve padaju neprijatelji. Ispunivsi takav podvig i, uz pomoc Duha, odrzavsi pobedu u borbi, ona ce sa velikom smeloscu primiti pobedne vence i uspokojiti se zajedno sa nebeskim Carem.

145. Cim se udaljis od sveta i pocnes da istes Boga, te da rasudjujes, moraces da zapodenes borbu sa svojom prirodom, sa ranijim obicajima i sa navikama sa kojima si se saziveo. Boreci se sa tim navikama, susresces pomisli koje ti se protive i koje se bore sa tvojim umom. One ce te vuci i privlaciti vidljivome, iz kojeg si se izvukao. Tada ces podici borbu i protivljenje, upotrebljavajuci pomisao protiv pomisli, um protiv uma, dusu protiv duse, duh protiv duha.

146. Jer, u srcu se otkriva nekakva skrivena i tanana sila tame. Gospod je blizu tvoje duse i tela i posmatra tvoju borbu, nadahnjuje te skrivenim, nebeskim pomislima i pocinje da te tajno uspokojava. Ipak, blagodat te jos ostavlja da se vaspitavas, promisljajuci o tebi i u nevoljama. Kada se uspokojis, ona ce ti dati da je poznas, i pokazace ti da je zbog tvoje koristi na tebe popustala borbu. Sinu bogatog coveka koji ima vaspitaca, pouke, kazne i rane koje dobija od nastavnika, izgledaju teske. Kada, pak, omuza, on vec pocinje da zahvaljuje vaspitacu. Tako i blagodat po domostroju vaspitava, sve dok ne postanes savrsen covek.

dj) Takav trud predstoji onome koji je resio da sluzi Gospodu. Zbog toga su njemu, osim resenosti na nepostedni napor, potrebni i rasudjivanje, paznja i opreznost.

147. Onaj ko hoce da vodi savrsen hriscanski zivot treba da se najpre svim silama pobrine o razumnom i rasudljivom delu duse, tj. da stekne sposobnost da razlikuje dobro i zlo, kako bi, u svakom slucaju prepoznavajuci sta je u cistu dusu uslo od onoga sto joj nije svojstevno, ziveo pravilno i bez spoticanja, i kako bi, koristeci se rasudljivim delom kao okom, bio u stanju da izbegava sjedinjenje i saglasnost sa nagovaranjima poroka, cime ce se udostojiti bozanstvenog dara i postati dostojan Gospoda.

148. Telo za svog putevoditelja ima oko koje vidi i koje ga vodi pravim putem. Zamisli da neko ide kroz sumovito mesto, zaraslo u trnje i blatnjavo, gde i plamen sprecava put i gde su macevi isukani, gde su provalije i mnostvo vode. Ako je vest, oprezan i neustrasiv, imajuci oko za vodica, putnik ce sa velikom paznjom da prohodi ta teska mesta, rukama i nogama drzeci svoj plast kako se ne bi poderao izmedju drveca i trnja, kako ga ne bi isprljao blatom i isekao macevima. Oko, koje sluzi kao svetilnik za celo telo, njemu ukazuje put da se ne bi obrusio o strminu ili potonuo u vodi, da se ne bi povredio na nekom opasnom mestu. Tako vesti i razboriti putnik, sa svom opreznoscu pridrzavajuci svoj plast, ide pravo po ukazanju oka, ostajuci nepovredjen i cuvajuci svoju odecu od plamena i ostrice. Odeca, medjutim, nemarnog, lenjivog, bezbriznog, nevestog i nedelatnog [coveka], koji nabasa na slicna mesta, brzo ce se poderati o granje i trnje, ili ogoreti od plamena, ili se iseci o ostre maceve, ili isprljati u blatu, buduci da leprsa levo i desno i da putnik nema cvrstu odluku da je pridrzava. Jednom recju, prekrasni i novi plast ce ubrzo da se osteti zbog njegove nepazljivosti, nemarnosti i lenjosti, a ukoliko ne bude obracao punu paznju na ukazanja oka, putnik ce i sam upasti u rov ili potonuti u vodu.

149. Na slican nacin, noseci na sebi kao neki prekrasni plast – odecu tela, posedujuci rasudjujuci deo, koji upravlja i njome i telom, i prolazeci kroz sumovita i trnovita mesta zivota, usred blata, ognja i strmina, tj. pohote i uzivanja i ostalih neumesnosti ovoga veka, dusa treba da se sa trezvoumljem, hrabroscu, marljivoscu i pazljivoscu stalno uzdrzava i cuva. Da se telesni plast u koji je obucena ne bi pocepao na sumskim i trnovitim stazama ovoga sveta usled briga, zauzetosti i rasejanosti zemaljskih, te, da ne. bi izgoreo od plamena pohote, dusa odvraca oko da ne vidi lukavstvo, odvraca sluh da ne cuje osudjivanje, uzdrzava jezik od sujetnih razgovora, ruke i noge od rdjavih poduhvata. Njoj je, naime, data volja da telesne udove uklanja i odvoji od zlih prizora, od rdjavog i sramnog slusanja, od nepristojnih reci i od svetskih i zlih poduhvata.

150. Cim uvidi da se neko hrabro odvaja od zitejskih uzivanja, od poslova i briga, od zemaljskih veza i mastanja sujetnih pomisli, Bog pruza Svoju blagodatnu pomoc i dusu koja prekrasno stupa u ovom lukavom veku cuva od saplitanja. Bog i andjeli udostojavaju dusu nebeskih pohvala buduci da je, koliko je to moguce, divno sacuvala sebe i haljinu svog tela, udaljavajuci se od svake svetske zelje, i buduci da je, pomagana Bogom, prekrasno prosla popriste ovoga sveta.

151. Odeca tela onoga koji u neradu i nemaru prohodi ovaj zivot, ko se svojevoljno ne ustranjuje od svake svetske zelje i svom zudnjom ne trazi jedino Gospoda, [pocinje] da se cepa o trnje i drvece ovoga sveta, da se opaljuje ognjem pohote i oskrnavljuje prljavstinom uzivanja. U dan Suda, medjutim, njegova dusa nece imati smelosti, buduci svoje ruho sacuvala da nije neoskrnavljenim, vec ga je unistila usred prevara ovoga sveta. Zbog toga se ona i izbacuje iz Carstva. Jer, sta ce Bog sa onima koji se po svojoj volji predaju svetu, koji se varaju njegovim uzivanjima ili koji blude u mastanjima o tvarnom? On Svoju pomoc daje onome koji se udaljuje od vestastvenih uzivanja i od ranijih navika, koji sa usrdnoscu svoj razum uvek usmerava ka Gospodu, koji se odrice samog sebe i jedinoga Gospoda iste. Bog cuva onoga koji se u sumi ovoga sveta pri svakom slucaju cuva zamki i zaseda, ko sa strahom i trepetom gradi svoje spasenje (Fil.2,12), ko sa svom opreznoscu zaobilazi zasede, zamke i pohote ovoga veka, koji iste pomoc od Gospoda i koji se nada da se, po milosti Gospodnjoj, blagodacu spase.

e) Ohrabrenje za trud podviznik treba da crpi u nadi i nepokolebljivom uverenju da ce Gospod videti njegov usrdan podvig, da ce se uveriti u vernost duse, da ce joj poslati Duha Svetog i da ce se sam sjediniti sa njom. Sveti Makarije se veoma cesto dotice tog predmeta i gotovo svaku pouku o trudu zavrsava upucivanjem na tu nadu.

152. Svako vidljivo delo u svetu vrsi se sa nadom da se stekne korist od truda. Onaj ko nije u potpunosti uveren da ce se nasladiti od truda, beskorisno se trudi. Ratar seje sa nadom da ce sabrati plod. U tom ocekivanju on trpi napor, kao sto je receno: Koji ore, treba u nadi da ore (1.Kor.9,10). Ko uzima zenu, nada se da ce imati naslednike, a trgovac koji se otiskuje na more i predaje se na gotovu smrt, ocekuje zaradu. Tako i onaj koji se nada da mu se prosvete oci srca u Carstvu nebeskom napusta zitejska dela, vreme provodi u molitvi i iskanju, ocekujuci da dodje Gospod, da mu se javi i da ga ocisti od greha koji zivi u njemu.

153. Hriscanin treba da poseduje nadu, radost i ocekivanje buduceg Carstva i izbavljenja, te da govori: “Ako ne budem izbavljen danas, bicu sutra”. Onaj ko sadi vinograd, i pre nego sto pristupi trudu, u sebi ima radost i nadu. I pre nego sto dodje do vina, on u umu vec zivo predstavlja cedilo i broji dobitak. Sa takvim mislima on se laca posla. Nada i ocekivanje ga podsticu da se marljivo trudi i on cini velike izdatke u kuci. Na slican nacin i domacin i zemljodelac rasipaju dosta svog imanja u nadi na buduci dobitak. Tako i ovde covek nece moci da pretrpi nevolje i da na sebe primi breme i hodjenje tesnim putem ukoliko pred ocima nema radost i nadu da ce steci izbavljenje i zivot. Nada i radost koji ga prate cine da se on trudi, trpi skorbi, prima na sebe breme i ide tesnim putem.

154. Onaj ko veruje treba da iste od Boga da mu se izmenom proizvoljenja preobrazi srce. Ka Njemu treba da uznosi svoj um i pomisli, i da ne pomislja ni na sta drugo osim na ocekivanje da ga ugleda. Dusa treba da sabere i umiri pomisli rasejane grehom, kao sto se [sabiraju] zivahna deca. Neka ih ona uvede u dom tela svoga, neprestano sa postom i ljubavlju ocekujuci Gospoda koji ce ih Svojim dolaskom zaista sabrati u jedno. Posto je buducnost neizvesna, ona jos vise treba da se nada, prekrasno polazuci uzdanje na svog Vodica. Receno je: Ne boj se, ja cu pred tobom poci i izravnati gore, slomiti bakarna vrata i skrusiti gvozdene ovratnike (Is.44,2). Jos je receno: Pazi da u tvom srcu ne bude tajna rec bezakonja (Pon.zak.15,9). Ne govori u srcu svome: Ovaj narod je velik i snazan (Pon.zak.2,21).

155. Ukoliko se ne olenjimo i ako pasnjak svoje duse ne damo neprikladnim pomislima zla, vec svojom voljom privucemo um, podsticuci pomisli da se uspravljaju prema Gospodu, nema sumnje je da ce nam Gospod prici Svojom voljom i zaista nas privuci Sebi. Jer, citavo ugadjanje i sluzenje [Bogu] zavisi od pomisli. Stoga se staraj da ugadjas Gospodu, ocekujuci ga uvek u unutrasnjosti, trazeci ga u pomislima i podsticuci i prinudjavajuci svoju volju i proizvoljenje da se neprestano krecu ka Njemu. Kao sto ti sabiras svoj um da bi ga trazio, tako i jos vise se On prinudjava sopstvenom stedroscu i dobrotom da pridje tebi i da te uspokoji. On stoji i posmatra tvoj um, pomisli i prisecanja, i promatra da li ga trazis iz citave duse, ili, pak, sa lenjoscu i nemarnoscu.

156. Videvsi kako ga marljivo trazis, On ce ti se javiti i otkriti, pruziti Svoju pomoc i pripremiti ti pobedu, izbavljajuci te od tvojih neprijatelja. Zbog toga, uznesimo ovo telo, satvorimo zrtvenik, polozimo na njega svako nase secanje, te umolimo Gospoda da sa neba posalje veliki i nevidljivi oganj koji ce progutati zrtvenik i sve sto je na njemu. I pasce svi svestenici Vaalovi, tj. protivnicke sile, a mi cemo ugledati nebesku kisu, slicnu ljudskom tragu (3.Car.18,44), kako silazi u dusu. Tako ce se na nama ispuniti obecanje Bozije o kome se govori kod proroka: Podignucu i sagradicu pali sator Davidov, i razruseno cu sagraditi (Am.9,11).

z) Sveti Makarije se ne dotice pojedinacnih podviga zato sto su ih oni kojima se on obracao i ovako obavljali. On ih samo ponekad nabraja, govoreci o – postu, bdenju, usamljenosti, telesnom trudu, poslusanju, uzajamnom pomaganju, trpljenju. Jedino o molitvi on govori podrobnije buduci da je ona horovodja svih vrlina i podviga, kao i primjemnica nailaska Duha Svetog.

157. O vidljivom podviznistvu i o tome koji je poduhvat najveci i prvi, ljubljeni, treba da znate sledece: sve vrline su medju sobom povezane kao beocuzi duhovnog lanca, i zavise jedne od drugih – molitva od ljubavi, ljubav od radosti, radost od krotosti, krotost od smirenja, smirenje od sluzenja, sluzenje od nade, nada od vere, vera od poslusanja, poslusanje od prostodusnosti. I sa suprotne strane, rdjava dela zavise jedno od drugog: mrznja od razdrazljivosti, razdrazljivost od gordosti, gordost od tastine, tastina od neverja, neverje od surovosti, surovost od nemara, nemar od lenjosti, lenjost od uninija, uninije od netrpeljivosti, netrpeljivost od slastoljublja. I ostali delovi poroka su takodje vezani medju sobom, kao sto su i na dobroj strani vrline vezane jedan za drugu i zavise jedna od druge.

158. Najvaznije u svim dobrim nastojanjima i vrh svih uspeha jeste istrajnost u molitvi. Njom, preko svakodnevnih iskanja od Boga, mozemo steci i ostale vrline. Oni koji su se toga udostojili sticu udeo u Bozijoj svetosti, u duhovnoj dejstvenosti, i raspolozenje njihovog uma se sjedinjuje sa Gospodom u neizrecivoj ljubavi. Onaj ko svakodnevno sebe podstice na istrajnu molitvu, gori duhovnom ljubavlju prema Bogu, bozanstvenim racenijem [tj. ljubavlju] i plamenom ceznjom, primajuci blagodat osvecujuceg savrsenstva Duha.

159. Ne treba da se molimo po telesnoj navici, niti da po obicaju uzvikujemo, cutimo ili preklanjamo kolena, vec da trezvoumno pazimo, ocekujuci da Gospod dodje i poseti dusu na svim njenim izlascima, putanjama i culima. Na taj nacin, ponekad je potrebno cutati, ponekad uzvikivati i moliti se sa vapajem, pri cemu um treba da je utvrdjen u Bogu. Jer, kao sto se telo prilikom nekog posla usredsredjuje i u celini zauzima, i svi udovi pomazu jedni drugima, tako i dusa treba da se svecelo posveti molitvi i ljubavi Gospodnjoj, ne rasejavajuci se i ne lutajuci pomislima, vec sve svoje ocekivanje polozuci na Hrista. U takvom slucaju sam Gospod ce je prosvetiti, uceci je istinskom iskanju, dajuci joj cistu, duhovnu i Boga dostojnu molitvu, kao i poklonjenje u duhu i istini.

160. Oni koji pristupaju Gospodu treba da se mole u bezmolviju, miru i usredsredjenosti, sa srdacnim bolom i trezvoumnim pomislima, izbegavajuci neprilicne uzvike i smucenost. Sluga Boziji ne treba da prebiva u neredu, vec u svakoj pitomosti i mudrosti, kao sto je rekao prorok: Na koga cu pogledati? Samo na krotkog i cutljivog, i onoga koji se boji reci mojih (Is.66, 2). Primecuejmo da su velicini Bozijoj sluzile mnoge trube i sile [u trenutku] kada se javljao Mojsiju i Iliji. Medjutim, dolazak Gospodnji se projavio i obelodanio u onome sto smo ranije naveli, tj. u miru, bezmeteznosti i spokojstvu. Jer, receno je: Evo glasa tananog vetra i u njemu bese Gospod (Z.Car.19,12). Time se pokazuje da je pokoj Gospodnji u miru i poretku.

161. Istinska osnova molitve jeste paznja u odnosu na pomisli. Treba da se molis u velikom bezmolviju i tisini, kako nikog spolja ne bi sablaznio. Covek koji se moli svo staranje treba da posveti pomislima. On treba da odseca ono sto hrani lukave pomisli i da se ustremljuje Bogu, da ne ispunjava prohteve pomisli, vec da sabira pomisli koje lutaju, razlikujuci rdjave od prirodnih. Dusa koja je pod grehom lici na sumu na gori, ili na trske pri reci, ili na cestar pun trnja i drveca. Oni koji nameravaju da prodju tim mestom moraju da pruzaju svoje ruke napred i da sa marljivoscu i trudom pred sobom razdvajaju grane. Tako i dusu okruzuje citava gradja [tj. suma] pomisli koje nasaptava protivnicka sila. Potrebno je veliko staranje i paznja uma kako bi se razlikovale tudje pomisli, koje [seje] protivnicka sila. Oni koji paze na pomisli sav svoj podvig vrse unutra. Oni svojom razboritoscu i rasudjivanjem mogu da ostvare napredak, da odbijaju pomisli koje ustaju [na njih] i da hode u volji Gospodnjoj.

z) Sveti Makarije preporucuje da se podviznik vise od svega pazi od zadrzavanja jedino na spoljasnjoj ispravnosti. Trud sa spoljasnje strane ima svrhu da [podviznika] navikne na sve podvige i sve vrline, i na njemu ne treba ostajati. Spoljasi trud treba obracati ka razvijanju unutrasnjeg zivota i sticanju dejstvava Duha. Medjutim, neki se na tome zadrzavaju, dospevajuci do ispravnog ponasanja, dok na srce ne obracaju paznju i Duha blagodati ne traze. Oni preduzimaju trud, ali nemaju ploda. Sveti Makarije upravo ubedjuje da se toga [podviznik] cuva vise od svega.

162. Mnogi od onih koji strogo prate spoljasnjost, bave se naukom i brinu o ispravnom zivotu, smatraju da drugo coveku za savrsenstvo nije ni potrebno, ne pronicuci u srce i ne primecujuci poroke koji vladaju dusom. U udovima se nalazi koren unutrasnjeg uma zla, i u kuci se krije razbojnik, tj. suprotna, protivnicka i mislena sila. Kod onih koji se ne bore sa grehom, unutrasnji porok se postepeno razliva, da bi, narastavsi, coveka navlacio i na javne grehe, koji se cine delom. Jer, zlo lici na izvor koji stalno vri. Zbog toga se postaraj da zadrzis potok poroka kako ne bi upao u hiljade zala.

163. Svet strada od strasti zla i ne zna za to. Postoji necisti oganj koji raspaljuje srce, siri se po svim udovima i ljude pobudjuje na razvrat i hiljade zala. Oni koji se raspaljuju i nasladjuju, unutra u srcu cine blud. Svaladani od zla, oni najzad padaju i u javni blud. Isto razumi i o srebroljublju, tastini, nadmenosti, ljubomori, razdrazljivosti. Kao kad se neko pozove na rucak i pred njega se iznesu raznovrsna jela: tako i greh nagovara da se sve oproba. Nasladjujuci se, pak, dusa se obremenjuje [grehom].

164. Moze li bilo ko reci: “Ja postim, stranstvujem, razdadoh svo imanje svoje – prema tome, vec sam svet”. Jer, uzdrzanje od rdjavog jos ne predstavlja savrsenstvo. Zar si usao u ponizeni um i ubio zmiju koja se taji u nizinama uma i dubinama pomisli, koja se gnezdi i umrtvljuje te u takozvanim odeljcima i stanistima duse? Jer, srce je bezdan. Zar si umrtvio i iz sebe izbacio svaku necistotu koja se u tebi nalazase? Svi mudroljubivi, i Zakon i apostoli, i dolazak Gospodnji – govore o cistoti kao svom cilju. Svaki covek, i Judejac i Jelin, voli cistotu, iako ne moze da se ocisti. Stoga je potrebno ispitati kako i kojim sredstvima je moguce dostici cistotu srca. To je moguce jedino uz pomoc Onoga koji se raspeo za nas. On je put, zivot, istina, dver, biser, zivi i nebeski hleb. Bez te istine niko ne moze spoznati istinu i spasti se. Kao sto si se odrekao spoljasnjeg coveka i svih vidljivih stvari, razdelivsi sve svoje imanje, tako si duzan da, posedujuci znanje i silu slova, odbacis i svetsku mudrost, ni u sta je ne racunajuci. Tek tada ces biti u stanju da se nazidas u ludosti propovedi (1.Kor.1,21), tj. istinskoj mudrosti koja se ne sastoji u lepoti reci, vec u sili koja dejstvuje svetim Krstom.

165. Najglavnije oruzje za borca i podviznika sastoji se u tome da udje u srce i zapocne borbu sa satanom, da zamrzi samog sebe, da se odrekne svoje duse, da se gnevi na nju, da je prekoreva, da se protivi svojim prohtevima koji proizilaze iz navika, da se suprotstavlja pomislima i da se bori sam sa sobom.

166. Ako samo spolja cuvas svoje telo od razvrata i bluda, a iznutra cinis preljubu i blud, [znaj] da si preljubnik pred Bogom i da ti devstveno telo nece biti od koristi. Devojka koju mladic lukavo prevari i upropasti, postaje mrska svom zeniku zbog preljube. Tako i besplotna dusa, koja stupi u opstenje sa zmijom, tj. sa lukavim duhom koji zivi u njoj, cini blud pred Bogom. Napisano je: Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom za njom, vec je ucinio preljubu u srcu svome (Mt.5,28). Jer, postoji telesni blud, a postoji i blud duse koja stupa u opstenje sa satanom. Dusa moze da bude sudeonica i sestra ili djavolima, ili Bogu i andjelima. Vrseci preljubu sa satanom, ona vec postaje nepodesna za nebeskog Zenika.

167. Vise puta smo navodili pricu o rataru koji posle polaganja semena u zemlju treba jos i kisu odozgo da iscekuje. Ako se ne pojavi oblak i ne poduvaju vetrovi, trud ratara nece imati nikakve koristi, i seme ce ostati ogoljeno. Primeni to isto na duhovno. Covek koji se ogranici samo na svoje i ne primi nista strano svojoj prirodi, nece moci da Gospodu prinese vredne plodove. U cemu se sastoji delatnost covekova? U tome da se odrekne, da se udalji od sveta, da prebiva u molitvama, u bdenju, da ljubi Boga i bratiju. Istrajavanje u tome je njegovo delo. Ako se ogranici na to i ne bude se nadao da primi nesto drugo, ako na dusu ne poduvaju vetrovi Duha Svetog – nece se pojaviti nebeski oblak, niti ce sa neba sici kisa koja ce orositi dusu. Tada covek nece moci Gospodu prineti vredne plodove.

i) Iz broja onih koji su slolja ispravni, Sveti Makarije izdvaja knjizevnike koji su iz knjiga i razgovora saznali o cemu se radi (u podviznistvu] i govore o tome, ali se samog dela ne doticu. Zbog toga oni u duhovnom poznanju ostaju iza neznalica i njihova objasnjenja nisu ispravna.

168. Onaj koji vodi razgovor o duhovnosti a sam je nije iskusio, lici na coveka koji usred vrelog podneva ide pustim poljem i, mucen zedju, govori o izvoru koji vri vodom i o sebi kako pije iz njega, iako su mu se usta i jezik osusili od zedji koja pali, ili na coveka koji govori o sladosti meda iako ga sam nije okusio i premda ne zna silu njegove sladosti. Tako se [covek ne moze osloniti] na ono sto o savrsenstvu i radovanju, tj. bestrascu govore oni koji na sebi nisu osetili njihovo dejstvo i koji se nisu osvedocili u njima. Jer, takav covek ce vremenom, ukoliko se udostoji da barem delimicno pristupi tome, sam u sebi rasudjivati: “Nije se pokazalo onako kako sam ja pretpostavljao. Drugacije sam ja govorio, a drugacije dejstvuje Duh”.

169. Jedna je stvar razgovarati o hlebu i trpezi, a druga – jesti i irimati hranljivost hleba, ukrepljujuci se svim udovima. Jedna je stvar govoriti o slatkom picu, a druga – poci i okusiti iz izvora i napiti se slatkog pica. Jedna je stvar besediti o ratu, o hrabrim borcima i vojnicima, a druga – poci u borbeni stroj i stupiti u sukob sa neprijateljima, napredovati i odstupati, primati i nanositi udarce i pobedjivati. Isto je i u duhovnom: jedna je stvar znati i umom razjasniti uzroke, a druga – licno i na delu se u unutrasnjem coveku i umu osvedociti i imati riznicu, blagodat, okus i dejstvo Svetoga Duha. Oni koji samo izgovaraju visoke reci, drze se mastanja i nadmenog uma.

170. Kada se objavi rat, mudri ljudi i velmoze se boje smrti i ostaju kuci, a u rat se pozivaju starci i siromasi i nerazumni. Desava se da oni pobede neprijatelja i da ga prognaju iz okoline, zbog cega od cara dobijaju nagrade i vence, sticu pocasti i dostojanstva, pri cemu znatni ljudi ostaju iza njih. Isto biva i u duhovnom. Slusajuci prvi put rec, neznaveni je sa istinoljubivom pomislju ispunjavaju na delu i od Boga primaju blagodat Duha, dok mudri i oni koji do tananosti istrazuju slovo izbegavaju borbu i ne napreduju, ostajuci iza onih koji ucestvuju u borbi i pobedjuju.

j) Prema tome, na svaki nacin treba da se postaras da steknes Duha blagodati. Ako Njega nema, sve tvoje zrtve i napori su nista i u cas ishoda tebe ce uhvatiti demoni i svuci u svoj bezdan. Onaj, pak, kod koga ima Duha, opaljuje demone.

171. Ako onaj koji je radi Gospoda ostavio svoje, koji se odrekao od ovoga sveta, napustio svetska zadovoljstva, imanja, oca i majku, koji se raspeo, postao stranac, siromah, bez igde icega – umesto svetskog spokojstva ne obrete u sebi bozanstveno spokojstvo, u dusi ne oseti duhovnu sladost, ako umesto trulezne odece ne obuce rizu bozanstvene svetlosti po unutrasnjem coveku, ako umesto ranijeg telesnog opstenja sa nesumnjivoscu u svojoj dusi ne pozna opstenje sa nebeskim, ako umesto vidljive radosti ovoga sveta u sebi ne bude imao radost duha i utehu nebeske blagodati, ako u dusu, po napisanom, ne primi bozanstvenu sitost kada mu se javi slava Gospodnja (Ps.16,15), jednom recju, ako umesto ovog vremenskog nasladjivanja jos sada u dusi ne stekne zeljenu i netruleznu sladost, onda je postao bljutava so i jadniji je od svih ljudi jer je i ovdasnjeg lisen, i bozanstvenog se nece nasladiti, buduci da u svom unutrasnjem coveku nije poznao Bozanstvene tajne koje se vrse po dejstvu Duha.

172. Mnogo se vara dusa koja umislja da ce sama, oslanjajuci se na vlastite sile i bez sadejstva Duha, bilo koje delo ili poduhvat privesti savrsenstvu. Neprikladna je za nebeske obitelji, nepodesna za Carstvo dusa koja umislja da bez Duha svojom sopstvenom silom uspe u savrsenoj cistoti. Ukoliko ne pristupi Bogu, odrekavsi se sveta, ako sa nadom i trpljenjem ne poveruje da ce primiti blago koje je neuobicajeno za njegovu prirodu, tj. silu Duha Svetog, i ako u njegovu dusu od Gospoda odozgo ne kane bozanstveni zivot, covek koji se nalazi pod dejstvom strasti nece osetiti istinski zivot, nece se otrezniti od opijenosti tvarju, u njegovoj pomracenoj dusi nece zasijati prosvecenje Duha i sveti dan, niti ce se probuditi od najdubljeg sna neznanja radi istinskog poznanja Boga putem bozanske sile i dejstva blagodati.

173. Onaj ko se stara da poveruje i pridje Gospodu, treba da se moli da jos ovde primi Duha Bozijeg, koji je zivot duse. Zbog toga je i Gospod dosao, tj. da jos ovde dusi da zivot – Duha Svetog. Jer, receno je: Dok svetlost imate verujte u svetlost (Jn.12,36); dolazi noc kad niko ne moze raditi (Jn.9,4). Onaj ko jos ovde nije iskao i koji nije primio zivot duse, tj. Duha bozanstvene svetlosti, u vreme izlaska iz tela bice poslan na levu stranu tame. On nece uci u Carstvo nebesko, vec ce sa djavolom i njegovim andjelima imati kraj u geeni. Zlato i srebro postaju jos cistiji i vredniji kad se poloze u oganj. Njih nista, ni drvo ni trava, ne mogu da izmene, zato sto postaju kao oganj i sazizu sve sto im se priblizi. Isto tako i dusa koja prebiva u duhovnom ognju i bozanstvenoj svetlosti nece pretrpeti nikakvo zlo ni od jednog lukavog duha. Onaj koji joj se priblizi, bice sazezen nebeskim ognjem Duha. Ptica koja leti na visini nema briga, ne boji se lovaca, ni lukavih zveri, vec se svima podsmeva, visoko parajuci [nebo]. Tako se osmehuje i dusa koja je primila krila Duha i koja je zaparala nebeske visine.

174. Onaj ko u sebi jos nema usadjenu i utvrdjenu blagodat Boziju, neka se danonocno, kao uz nesto prirodno, dusom prilepljuje uz ono sto ga povremeno rukovodi, budi i pobudjuje ka dobru. U krajnjem slucaju, neka u njemu, kao nesto prirodno i nezamenjivo, budu staranje, strah, bol i svagdasnja skrusenost srca.

Published in: on Studeni 12, 2008 at 5:38 pm  Komentari isključeni za 5. PODVIŽNIĆKO STANjE  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: