2. MRAČNO STANjE PALOGA

SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA
o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih besjeda

2. MRAČNO STANjE PALOGA

a) Poslusavsi lukavog, Adam mu se predao u ropstvo. Zavladavsi njime, on ga je napunio svakim zlom.

19. Prestupivsi zapovest Boziju i poslusavsi lukavu zmiju, Adam se prodao i prepustio djavolu, tako da se lukavi obukao u dusu, prekrasnu tvar. Dusa se naziva telom lukave tame sve dok u njoj prebiva tama greha, zato sto zivi i biva drzana u lukavom veku tame, kao sto i apostol govori, pominjuci grehovno telo i telo smrti: Da se unisti telo grehovno (Rim.6,6), i jos: Ko ce me izbaviti od tela smrti ove? (Rim.7,24). Dusa nije od prirode Bozije, niti je od prirode lukave tame, vec je umna velika i divna tvar ispunjena lepotom, prekrasni obraz i podobije Bozije. Lukavstvo tamnih strasti u nju je uslo kao posledica pada.

20. U pocetku zarobivsi coveka, lukavi knez (tj. carstvo tame) je oblozio i obukao dusu vlascu tame kao sto inace coveka oblace kad ga spremaju za cara, davsi mu svu carsku odoru i omogucivsi mu da od glave do noktiju nosi sve carsko. Lukavi knez je grehom obukao dusu, celu njenu prirodu, i celu je oskrnavio, ne ostavivsi bez svoje vlasti ni jedan njen deo, ni pomisli, ni um, ni telo. On ju je obukao u porfiru tame. Kada je (bolesno), telo strada u celini, a ne samo jedan njegov ud. Tako je i sva dusa postradala od lukavih strasti i greha. Lukavi je citavu dusu, koja je neophodni deo coveka, obukao u svoju zlobu, tj. greh. Na taj nacin je telo postalo stradalno i trulezno.

21. Govoreci: Svukoste staroga coveka sa delima njegovim (Kol.3,9), apostol misli na savrsenog coveka kod koga oci odgovaraju ocima, glava glavi, usi usima, ruke rukama i noge nogama. Jer, lukavi je oskrnavio celog coveka, dusu i telo, obukao ga u greh i nacinio starim, uprljanim, necistim, bogobornim, covekom koji se ne pokorava zakonu Bozijem, kako vise ne bi gledao kako je pozeljno za njega, vec kako bi i gledao lukavo, i slusao lukavo, i kako bi mu noge zurile na zlocin i ruke cinile bezakonje, i srce pomisljalo na zlo.

22. Stari covek je sa sebe skinuo savrsenog coveka i poneo odecu carstva tame, odecu hule, neverja, drskosti, tastine, gordosti, srebroljublja, pohote, kao i drugu odoru carstva tame, neciste i skverne poderotine.

23. Neprijatelj se i trudio da Adamovim prestupom rani i pomraci unutarnjeg coveka, tj. vladalacki um koji sagledava Boga. Njegove oci su progledale za poroke i strasti kada su mu vec postala nedostupna nebeska blaga.

24. Duhovi zlobe vezuju dusu okovima tame, tako da ona ne moze da voli Gospoda koliko bi zelela, niti da veruje koliko zeli, niti da se moli koliko zeli. Od prestupa, naime, prvog coveka, mi pri svakom [dobru] susrecemo ocigledno i tajno protivljenje.

b) Videci takvo pogubno stanje, Bog i andjeli su se sazalili na paloga.

25. Onoga dana kada je pao Adam, Bog je isao po raju i, videvsi ga, sa sazaljenjem rekao: “Kako si izabrao zlo pored tolikih dobara! Kakav stid te je pokrio posle tolike slave! Zasto si sada tako pomracen, tako izoblicen, tako trulezan? Kakva te je samo tama pokrila posle onakve svetlosti!” Tvorac se sazalio na Adama koji je pao i umro za Boga. Andjeli, sve sile, nebesa, zemlja i sva tvar oplakivali su njegovu smrt i njegov pad. Jer, tvar je videla da je onaj koji im je dat za cara postao sluga suprotne i lukave tame. Tako je on gorkom tamom obukao svoju dusu, zato sto se nad njim zacario knez tame. Upravo je Adam onaj [covek] koga su izranjavili razbojnici i polumrtvog ostavili na putu iz Jerusalima u Jerihon.

v) Pravda ga je ipak podvrgla pravednoj kazni. On je napusten kao ostavljeni dom.

26. Prestupivsi zapovest, Adam je izgnan iz raja, navukavsi na sebe gnev Boziji. Kao sto je Bog nekada, razgnevivsi se na Judejce, Jerusalim predao na sram neprijateljima, pa su oni koji su ih mrzeli zagospodarili nad njima, te je nestalo i praznika i prinosa, tako se prognevio i na dusu zbog prestupa zapovesti, predavsi je neprijateljima, demonima i strastima. Prevarivsi je, oni su je potpuno ponizili, te je nestalo svakog praznika, tamjana i prinosa koji je dusa pruzala Bogu. Jer, svi putevi koji su vodili ka njoj ispunise se divljim zverima, i u njoj se ugnezdise gmizavci, tj. lukavi duhovi. Kao sto se kuca u kojoj se ne zivi oblaci u tamu, bescasce i porugu, puneci se necistotom i smradom, tako se i dusa u kojoj ne likuje Vladika sa andjelima, puni grehovnom tamom, sramnim strastima i svakim bescascem.

27. Posto je covek zbog preslusanja primio kletvu na kletvu: Trnje i cicak ce ti davati zemlja (Post.3,18), i jos: “Zemlja koju obradjujes nece ti dati plodove svoje”, – na zemlji njegovog srca su se izrodili i izrasli trnje i cicak. Neprijatelji su prevarom ukrali njegovu slavu i obukli ga u sramotu. Oteta je njegova svetlost i on je obucen u tamu. Oni su mu ubili dusu, rasuli i razdelili njegove pomisli, svukli um sa njegove visine. Tako je covek – Izrailj postao rob istinskog faraona. On je nad covekom postavio nadzornike i one koji su ga gonili, tj. lukave duhove da bi, hteo ne hteo, vrsio lukava dela njegova, da bi pripremao glinu i opeke. Udaljivsi coveka od nebeskog nacina misljenja, on ga je nizvrgao ka vestastvenim, zemljanim, smrtnim i lukavim delima, i ka sujetnim recima, pomislima i rasudjivanjima. Pavsi sa svoje visine, dusa je susrela covekomrzno carstvo i surove knezove koji je prinudjavaju da im zida grehovne gradove poroka.

g) Zbog pada, citava tvar i sav ljudski rod su podvrgnuti tiraniji neprijatelja i strasti.

28. Zamisli jednog cara koji ima nasledje i ciji podanici su spremni da mu sluze. Medjutim, desilo se da su ga neprijatelji zarobili. Cim je on uhvacen i odveden, trebalo je da i njegovi podanici i sluge podju za njim. Tako je i Adama Bog stvorio cistim da bi mu sluzio i za uslugu mu je data ova tvar. On je postavljen za gospodara i cara sve tvari. Lukavu rec, koja je nasla pristup ka njemu, Adam je najpre primio spoljasnjim sluhom, a zatim je dopustio da mu pronikne u srce i da ovlada citavim njegovim bicem. Sa njegovim zarobljavanjem, porobljena je i citava tvar koja mu je sluzila i koja mu se pokoravala. Preko njega se smrt zacarila nad svakom dusom. Zbog preslusanja, ona je toliko izopacila Adamov lik da su ljudi dosli i do poklonjenja demonima. Jer, i plodove zemaljske, koje je Bog prekrasno sazdao, [covek] je prinosio demonima. Na njihove oltare su stavljali hleb, vino i jelej, kao i zivotinje. Cak su i sinove i cerke svoje prinosili na zrtvu demonima.

29. Od vremena Adamovog pada, dusevne pomisli su se, odvojivsi se od ljubavi Bozije, rasejale po ovom veku i pomesale sa vestastvenim i zemaljskim pomislima. I kao sto je Adam, koji je prestupio zapovest, u sebe primio kvasac stetnih strasti, tako i oni koji se rodise od njega i citav rod njegov, po nasledstvu imaju udela u istom kvascu. Postepeno uzrastajuci i umnozavajuci se, grehovne strasti su do te mere narasle da su se rasirile do preljube, razvrata, idolosluzenja, ubistava i drugih rugobnih dela, sve dok citavo covecanstvo nije uskislo porocima. Zlo je do te mere poraslo u ljudima da su pomislili da nema Boga. Stoga oni pocese da se klanjaju bezdusnom kamenju. Kvasac zlih strasti je do te mere obuzeo rod starog Adama da [ljudi] cak ni pojam Boga nisu mogli ni da prihvate.

30. Posle narusavanja zapovesti i podvrgavanja osudi gneva, covekom je ovladao greh, usavsi unutar njega kao neki tanani i duboki bezdan gorcine i zavladavsi pasistem duse do najdubljih njenih skrivnica. Na taj nacin i dusu i greh, koji se privio uz nju, mozemo uporediti sa velikim drvetom koje je prepuno grana i ciji je koren u dubini zemaljskoj. Tako se i greh, koji je usao u dusu i ovladao njenim pasnjacima do najskrivenijih dubina, pretvorio u naviku i predubedjenje, uzrastajuci u svakome od mladosti i uceci ga [svemu] losem.

31. Lazar, koga je vaskrsao Gospod i koji je odavao tako veliki smrad da se niko nije mogao pribliziti njegovom grobu, bese obraz Adama koji je u svoju dusu primio veliki smrad i koji se napunio mraka i tame. Slusajuci o Adamu, o ranjenom, razbojnicima i o Lazaru, nemoj dozvoliti da ti um luta po gorama, vec se zatvori u svoju dusu zato sto i ti nosis iste rane, isti smrad, istu tamu. Svi smo mi sinovi tog pomracenog roda, svi mi imamo udela u tom smradu. Nemocu kojom je postradao Adam, stradamo i svi mi koji proishodimo od njegovog semena. Jer, takva nas je bolest postigla, kao sto govori Isaija: Od glave do pete nema nista zdravo, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni iscedjenje ni zavijene ni uljem zablazene (Is.1,6). Takvom neisceljivom ranom smo mi ranjeni.

32. Kao sto u Egiptu tokom tridnevne tame sin nije video oca, brat brata, prijatelj prijatelja, buduci da ih je pokrivao mrak, tako ni posle Adamovog prestupa zapovesti, njegovog pada iz ranije slave, potcinjavanja duhu sveta i posle pokrivala koje je palo na njegovu dusu – niko od ljudi, sve do poslednjeg Adama – Gospoda – nije video istinskog Oca nebeskog, ni blagu i dobru majku – blagodat Duha, ni najsladjeg i najmilijeg brata – Gospoda, ni drugove i prijatelje svoje – svete andjele, sa kojima je [covek] nekada radosno likovao i praznovao. I ne samo do poslednjeg Adama, vec i sada oni kojima nije zasijalo Sunce pravde – Hristos, kojima se nisu otvorile dusevne oci da vide istinsku svetlost, jos uvek ostaju pokriveni tamom greha, jos u sebi imaju dejstvo slastoljublja, jos potpadaju pod istu kaznu, jos nemaju oci kojima bi mogli da vide Oca.

d) Najprimetnija posledica pada je nered koji vlada u svetu.

33. Deca ovog veka su slicna psenici koja se sipa u reseto zemlje i prosejava kroz nepostojane misli ovoga sveta, pri neprestanom kolebanju zemaljskih stvari, zelja i zapletenih vestastvenih poimanja. Satana trese duse i resetom, tj. zemaljskim delima, prosejava sav gresni rod ljudski. Od vremena pada, od Adamovog prestupa zapovesti, lukavi knez je preuzeo vlast i sve sinove ovoga veka neprestanim prevarnim i kolebljivim pomislima prosejava i privodi u medjusobno suprotstavljanje u resetu zemlje.

34. Kao sto se psenica koju prosejavaju neprestano prevrce i okrece u resetu, tako i knez lukavstva zemaljskim delima zaokuplja sve ljude, koleba ih, privodi u smucenje i metez, navodeci na sujetne pomisli, neprestano varajuci i porobljavajuci sav gresni rod Adamov. Gospod je apostolima predskazao buduce ustajanje lukavog na njih: Evo vas zaiska satana da vas veje kao psenicu. A ja se molih Ocu svome da vera vasa ne prestane (Lk.22,31-32). Ova rec, kao i presuda koju je Sazdatelj izrekao Kainu: Stenjaces i tresces se u nemiru na zemlji (Post.4,12), obrazac je i slika za sve gresnike. Prestupivsi zapovest i postavsi gresan, citav rod Adamov je nevidljivo na sebe primio ovu sliku. Ljudi se kolebaju nepostojanim pomislima bojazni, straha, svakovrsnih smucenja, zeljama, raznovrsnim uzivanjima. Knez ovog sveta uznemirava svaku dusu koja nije rodjena od Boga [tj. koja je bez pokajanja]. Slicno psenici koja se stalno okrece u resetu, on mnogoobrazno uznemirava ljudske pomisli. On sve privodi u kolebanje, loveci [ljude] svetskim prevarama, telesnim zadovoljstvima, strahovima i smucenjima.

35. Pokazujuci da oni koji idu za prevarama i voljom lukavog na sebi nose lik Kainovog lukavstva, Gospod je sa prekorom rekao: Zelje oca svoga hocete da cinite; on bese covekoubica od pocetka, i ne stoji u istini (Jn.8,44). Zbog toga citav gresni rod Adamov tajno na sebi nosi onu osudu: “Stenjacete i trescete se nemirni u resetu zemlje u kome vas prosejava satana”. Kao sto se od jednog Adama po zemlji rasprostranio citav rod ljudski, tako je i jedna strasna iskvarenost pronikla u citav gresni rod ljudski, te je knez zlobe sam u stanju da u sve poseje kolebljive, vestastvene, sujetne i uznemirujuce pomisli. I kao sto jedan vetar moze da uznemiri svo rastinje i svo semenje, te kao sto se jedna nocna tama prostire po svoj vaseljeni, tako i knez lukavstva, kao neka mislena tama greha i smrti, izvesnim skrivenim i surovim vetrom smucuje i obuzima citav rod ljudski na zemlji, loveci ljudska srca kolebljivim pomislima i svetskim zeljama i puneci tamom neznanja, zaslepljenosti i zaborava svaku dusu koja nije rodjena odozgo i koja se mislju i umom nije preselila u drugi vek, po recenome: Nase zivljenje je na nebesima (Fil.3,20).

dj) Svi su zlo osecali, ali niko nije znao otkuda je, smatrajuci ga gotovo prirodnim stanjem.

36. Vidljivi svet, od careva do siromaha, sav se nalazi u neredu i metezu, u borbi – i niko od njih ne zna uzrok tog ociglednog zla, zalca smrti koji je dosao od Adamovog prestupa. Jer, greh, koji je dosao je kao neka razumna sila i satanina sustina, posejao je svako zlo: on tajno deluje na unutarnjeg coveka i na um, boreci se pomislima protiv njega. Ljudi i ne znaju da [zlo] cine pobudjivani nekom tudjom silom. Naprotiv, oni misle da je to prirodno i da ga cine po svom sopstvenom rasudjivanju. Medjutim, oni koji u umu imaju mir Hristov i prosvecenje Njegovo znaju odakle se sve to podize.

37. Koliko se pojavilo careva iz Adamovog roda koji su vladali citavom zemljom i koji su mnogo razmisljali o svojoj carskoj vladavini! Pa ipak, ni jedan od njih pri svem svom obilju nije mogao da shvati pomracenje i stetu koji su nastali u dusi kroz prestup prvog coveka. [To nije mogao], jer nije poznao promenu koja se desila u njoj, naime da je um zbog pada obucen u stid i da zbog slepila ociju srca vise ne vidi slavu koju je do prestupa video otac nas Adam.

38. U svetu su postojali razni mudraci. Jedni su pokazali izuzetnu filosofiju, drugi su zadivljavali vestinom sofistike, treci su se istakli govornistvom, drugi su opet bili gramatici i stihotvorci koji su pisali po prihvacenim pravilima istorije. Postojali su i razni umetnici koji su bili iskusni u svetskim umetnostima… Medjutim, svi oni, kojima je ovladala zmija koja se uselila u njih, ne poimahu greh koji zivljase u njima. Oni postase zarobljenici i robovi lukave sile, nemajuci nikakve koristi od svog znanja i umetnosti.

e) Zlo od pada nije sasvim umrtvilo coveka, ma koliko inace bilo veliko. U njemu su ostale projave duhovnog zivota.

39. Ne kazemo da se covek potpunio izgubio, unistio, umro. On je umro za Boga, ali zivi svojom sopstvenom prirodom.

40. Covek je poginuo zbog prestupa. Postao je ranjiv. Satana mu je pomracio um. Delimicno, dakle, covek postoji, i delimicno zivi, rasudjuje i ima volju.

41. I po prestupu je ostalo poznanje (sto se narocito vidi u dejstvu savesti). Kada se razbojnik izvede na sud, knez postavlja pitanje: “Kada si cinio zlo, zar nisi znao da ces biti uhvacen i predan na smrt?” Razbojnik se nece osmeliti da kaze da nije znao, buduci da mu je to bilo poznato. Zar bludnik ne zna da cini zlo? Zar lopov ne zna da gresi? Zar ljudi i bez Pisma, po prirodnom razumu, ne znaju da postoji Bog? Onoga dana nece moci da kazu da nisu znali da postoji Bog. Jer, i u munjama i u gromovima sa neba, njima se saopstava: “Zar ne znate da postoji Bog koji upravlja tvarju?”

42. Laznim ucenjem uvedeni u obmanu, neki nepravedno tvrde da je covek konacno umro i da uopste nista dobro ne moze da ucini.

43. Coveku je ostala sloboda koju mu je Bog u pocetku dao. Kao sto nije bio vezan za dobro nekom neophodnoscu dok je bio savrsen, tako ni pogruzen u greh i postavsi sasud djavolji, on nije vezan za zlo.

44. Ti si slobodan. Ukoliko hoces da pogines, priroda ti je kolebljiva. A ko hoce, pokorava se Bogu, ide putem pravde i vlada nad zeljama, zato sto mu se um protivi i sto odlucnom pomislju moze da savlada porocna stremljenja i gnusne prohteve.

45. Oni se, ipak, uzalud nadimaju, misleci da ce sopstvenom slobodom udaljiti od sebe povod ka grehu. Sloboda koja je coveku dostupna prostire se samo na protivljenje djavolu, ali ne i na vlast nad strastima. Jer, receno je: Ako Gospod ne sazida dom…i ne sacuva grad, uzalud bdi strazar (Ps.126,1).

46. U nama zlo deluje sa svom silom i primetnoscu, nasaptavajuci nam neciste zelje, premda i nije, kako neki govore, sa nama pomesano kao vino sa vodom, vec kao sto na jednom polju odvojeno rastu psenica i kukolj, ili kao sto se u jednom domu posebno nalazi razbojnik, a posebno domacin.

47. I sunce koje sija i vetar koji duva imaju svoju prirodu i svoje telo. Tako se i greh priblizio dusi, ali i on i ona imaju svoju posebnu prirodu.

48. Izvor toci cistu vodu, iako na njegovom dnu lezi mulj. Ako se mulj uznemiri, citav izvor ce postati mutan. Tako se i dusa mesa sa porokom kada je uznemirena. I satana kao da postaje jedno sa dusom: oba duha za vreme bluda ili ubistva kao da predstavljaju nesto jedno. Stoga – ko se sa bludnicom sveze jedno je telo s njom (1.Kor.6,16). Drugi put, opet, samostalna dusa deluje sama od sebe, kaje se zbog svojih postupaka, place; moli se i priseca se Boga. Kako bi mogla dusa ciniti tako nesto kad uvek bila pogruzena u zlu? Jer, kao surov, satana nikako nece da se ljudi okrecu pokajanju.

Published in: on Studeni 12, 2008 at 8:47 pm  Komentari isključeni za 2. MRAČNO STANjE PALOGA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: