VIĐENjA “NEBESA”

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

VIĐENjA “NEBESA”

U “Zivotu posle zivota” dr Mudi napominje da ljudi koje je on ispitivao nisu, po svemu sudeci, doziveli nista nalik na “mitolosku predstavu zagrobnog zivota”, i da cak izrazavaju nevericu prema uobicajenom vidjenju raja i pakla, kao i citavom “modelu nagrade-kazne u buducem zivotu” (str. 70).

U “Razmisljanjima o “Zivotu posle zivota”, medjutim, on istice da su se u njegovim poslednjim ispitivanjima pojavila mnogobrojna posmrtna iskustva “drugih sfera postojanja, koja bi se mogla nazvati “rajskim” (str. 15). Jedan covek nasao se u “seoskom predelu s potocima, travom i drvecem, brdima” (str. 16); jedna zena bila je na isto tako “prekrasnom mestu”, a “u daljini… videla sam grad. Tamo su stajale zgrade, zasebne kuce. One su bile svetle i blistave. Ljudi su tamo bili srecni. Bilo je bistre, svetlucave vode, fontana… grad svetlosti – mislim da bi ga tako mogla nazvati” (str. 17).

U stvari, kako se moze videti iz niza novih knjiga, ovo iskustvo predstavlja nesto sasvim uobicajeno. Vec spomenuti protestantski autori veruju da je ovo iskustvo – u krajnjoj meri tamo gde je scenografija tipicno biblijska – hriscansko, i da ga zato treba razlikovati od mnostva drugih “posmrtnih” iskustava koja su, po njihovom uverenju, demonske obmane. “Ljudi koji ne veruju, ocigledno, dozivljavaju lazno iskustvo ove vrste, kakva se u Bibliji pripisuju upravo dejstvu Satane, dok vernici dozivljavaju doktrinarno ispravne dozivljaje, koji mogu da proizidju direktno iz Pisma” (Levit i Veldon, “Ima li zivota posle smrti?”, str. 16). Da li je ovo zaista istina, ili su iskustva vernika i nevernika u stvari mnogo bliza nego sto se to autorima cini?

Iskustvo koje ovi pisci citiraju kao autenticno “hriscansko” jeste dozivljaj Beti Malc, objavljeno u knjizi koja opisuje njeno 28-mo minutno “vantelesno” iskustvo tokom “klinicke smrti”. Posto je umrla, odmah se nasla “na divnom zelenom bregu uz koji se pela… Koracala sam po travi, najjarkije zelene boje koju sam ikad videla”. Pratila ju je jos jedna prilika “visoka, muska prilika u sirokoj odeci. Upitala sam se da li je to Andjeo… Dok smo zajedno isli, nisam videla sunce, a svetlost je bila svuda unaokolo. S leve strane, raznobojno cvece u cvatu, drvece, grmlje… Dosli smo do velicanstvenog srebrnog zdanja. Izgledalo je kao dvorac, ali bez kula. Dok smo se priblizavali, cula sam glasove. Bili su melodicni, harmonicni, slivali se u hor, i ja sam cula rec “Isus”… Andjeo je koraknuo napred i dlanom odgurnuo vrata koja dotad nisam primetila. Vrata su bila visoka oko cetiri metra, od jednog komada bisera”. Kada su se vrata otvorila, “unutra sam ugledala ulicu boje zlata prekrivenu prostirkom od stakla ili vode. Zuta boja koja se ovde pojavila bila je zaslepljujuca. Ne moze se opisati. Nikoga nisam videla, ali sam osecala necije prisustvo. Odjednom sam shvatila da je to Isus”.

Posto je pozvana da prodje kroz vrata, setila se svoga oca koji se molio za nju, vrata su se zatvorila i ona se vratila natrag niz breg, spazivsi sunce koje je izlazilo nad stenom posutom brilijantima – sto se uskoro pretvorilo u izlazak sunca nad gradom Ter Hot, u kome se u bolnici vratila u svoje telo. U bolnici su njenu pricu doziveli kao “cudo”. (Beti Malc, “Moj tren vecnosti”, …)

Razlikuje li se zaista kvalitativno ovo iskustvo od vecine onih koje opisuje dr Mudi? Je li ovo zaista hriscansko vidjenje Raja? (Gospodja Malc je protestantske veroispovesti, i njena vera se ucvrstila posle ovog dogadjaja). Pravoslavni hriscanski citalac, razume se, nije u to ubedjen onako kao pomenuti protestantski autori. Sasvim nezavisno od onoga sto znamo o tome kako dusa odlazi na Nebesa kroz sta treba da prodje da bi tamo dospela (o cemu cemo govoriti kasnije) – ovo iskustvo ne cini nam se mnogo drugacijim od onih iskustava o kojima se danas pise, a koja su doziveli ljudi koji nisu religiozni.

Osim “hriscanskih” ukrasa kojima je ona prirodno kao protestantska vernica, obojila svoj dozivljaj (andjeo, himne, prisustvo Isusa), postoji nekoliko elemenata koji su zajednicki sa iskustvima “neverujucih”: osecaj ugodnosti i mira (koje ona opisuje kao jak kontrast u odnosu na mesece koje je provela bolujuci, u mukama), “svetlosno bice” (koje i ostali takodje poistovecuju sa “Isusom”), pristup nekoj vrsti drugacije stvarnosti koja lezi s one strane neke “granice”. I, pomalo je neobicno sto je videla ovozemaljsko sunce kako izlazi iznad dijamantskih zidina, ukoliko je ovo zaista bio raj… Kako da tumacimo ovo iskustvo?

U nekima od novih knjiga postoje brojna iskustva slicna ovome cije ce nam detaljno ispitivanje pomoci da jasnije shvatimo sta je u pitanju.

Jedna od ovih knjiga predstavlja kompilaciju “hriscanskih” (uglavnom protestantskih) iskustava umiranja i “posmrtnih” iskustava (Dzon Majers, “Glasovi sa ruba vecnosti”, Njujork 1973). U jednom iskustvu koje se spominje u ovoj knjizi, “umrla” zena napustila je svoje telo i dosla na mesto obasjano jarkom svetloscu, koja je dopirala kroz “prozor Raja”.

“Ono sto sam tamo videla ucinilo je da mi sve zemaljske radosti izgledaju blede i beznacajne. Zelela sam da se pridruzim veseloj grupi dece koja su pevala i zabavljala se u vocnjaku jabuka… Na drvecu su istovremeno bili i mirisni cvetovi i zreli crveni plodovi. Dok sam tamo sedela upijajuci svu tu lepotu, postepeno sam postajala svesna Prisutnosti, prisutnosti radosti, sklada i saosecanja. Moje srce zudelo je da postane deo ove lepote”. Kada se vratila u telo posto je petnaest minuta bila “mrtva”, “citavog tog dana, kao i sledeceg, drugi svet mi se cinio stvarnijim nego onaj u koji sam se vratila” (str. 228-231, prestampano iz “Gajdpost magazina” 1963). Ovaj dozivljaj izazvao je prividnu “duhovnu” radost koja se moze uporediti sa onim sto je osetila gdja Malc, a takodje i uneo u zivot ove zene jednu novu religioznu dimenziju, mada je vidjeni “raj” izgledao sasvim drukcije.

Upecatljivo “posmrtno” iskustvo imao je lekar iz Virdzinije, Dzordz Rici. Kratka beleska o ovome objavljena je u “Gajdpost magazinu” 1963, a opsirnija verzija u knjizi “Povratak iz sutrasnjice”. U ovoj ispovesti, posle duge razdvojenosti od tela, koje je proglaseno mrtvim, mladi Dzordz Rici vratio se u malu prostoriju u kojoj je njegovo telo lezalo, i tek je nakon toga shvatio da je “mrtav”. Pri tom se soba ispunila svetloscu, koju je on osecao kao prisustvo Hrista, “prisustvo toliko utesno, toliko radosno i sveispunjavajuce, da sam zeleo da se zauvek izgubim u tom cudesnom osecaju”. Posle “vracanja filma” svog zivota, kao odgovor na pitanje “Kako si iskoristio vreme koje si proveo na zemlji?” imao je tri vizije.

Prve dve, kako se cinilo, predstavljale su “sasvim drugaciji svet koji zauzimao isti prostor” kao i ova zemlja, i imao mnogo zemaljskih detalja (ulice i sela, univerziteti, biblioteke, laboratorije). “Poslednji dozivljaj bio je samo trenutacan. Sada kao da vise nismo bili na zemlji, vec neverovatno daleko, van ikakvog kontakta sa njom. I tamo, jos uvek na velikoj udaljenosti, video sam grad, ali grad – ako se tako nesto moze zamisliti – sagradjen od svetlosti… gde zidovi, kuce, ulice, kao da su zracili svetloscu, a u njihovom podnozju kretala su se isto tako zaslepljujuce bljestava bica, kao i ono koje je stajalo kraj mene. Sve je to bilo samo magnovenje, jer vec u sledecem trenutku zidovi sobice zatvorili su se nada mnom, zaslepljujuca svetlost je utihla, a mene je ophrvao cudan san”.

Rici do tada nije citao nista o zivotu posle smrti, a posle ovog dogadjaja postao je veoma aktivan clan protestantske crkve (Glasovi sa ruba vecnosti, str. 56-61).

Ovo potresno iskustvo dogodilo se 1943. godine i, kako se moze videti, slucajevi “vaskrsavanja” nisu karakteristicni samo za nekoliko poslednjih godina. Protestantski pastor Norman Vinsent Pil belezi neka slicna iskustva, i daje svoj komentar: “Halucinacije, snovi, vizije – ja ne mislim tako. Proveo sam toliko godina razgovarajuci sa ljudima koji su dosli do ivice “necega” i bacili pogled s one strane, i svi oni su jednodusno govorili o lepoti, svetlosti i miru, da bih o tome imao ikakve sumnje”. (Norman Vinsent Pil, “Moc pozitivnog misljenja”, Njujork, 1953, str. 256).

U “Glasovima s ruba vecnosti” mogu se naci mnogobrojni primeri iz devetnaestovekovnih zbirki samrtnickih vizija i predsmrtnih dozivljaja iz devetnaestog veka. I mada ni jedan od tih primera nije toliko detaljan kao neki od savremenih slucajeva, ona nude mnogobrojne dokaze da vizije onostranih pojava kod umirucih nisu bile nimalo retke. U ovim slucajevima oni koji su sebe smatrali hriscanima, pripremljenim za smrt, imali su osecaj mira, radosti, svetla, videli Andjele i Raj, a neverujuci (u mnogo religioznijoj Americi XIX veka) obicno vide demone i pakao.

Utvrdivsi cinjenicu da ovi slucajevi postoje, moramo sada postaviti pitanje, kakva je njihova priroda? Da li je zaista vidjenje Nebesa toliko cesto medju onima koji su, mada umiru kao hriscani (onoliko koliko im je to moguce), ipak izvan Hristove Crkve, Pravoslavne Crkve?

U nasem procenjivanju vrednosti ovih iskustava, ponovo cemo se vratiti problemu “susreta sa drugima”.

Ispitajmo sada iskustva nehriscana, da bismo videli da li se ona zaista bitno razlikuju od iskustava onih koji sebe smatraju hriscanima. Ako nehriscani takodje cesto vide “Nebesa”, u predsmrtnim trenucima i posle smrti, onda cemo ovo iskustvo morati da tumacimo kao nesto prirodno, sto se moze desiti bilo kome, a ne kao nesto sto je specificno samo za hriscane. Knjiga Osisa i Heraldsona nudi mnogobrojna svedocanstva o ovom pitanju.

Ovi istrazivaci izvestavaju o nekih 75 slucajeva “vidjenja drugog sveta” od strane pacijenata na samrti. Neki od njih opisuju neverovatno lepe lugove i baste; neki vide kapiju koja se otvara prema divnom pejsazu ili gradu; mnogi cuju muziku sa drugog sveta. Cesto su tu pomesani i veoma zemaljski prizori, kao u slucaju Amerikanke koja se u predivan vrt uputila u taksiju, Indijke koja je u svoj “Raj” ujahala na kravi (U casu smrti, str. 163), ili Njujorcanina koji se obreo na jarko zelenoj poljani, duse ispunjene “ljubavlju i srecom”, a u daljini je video zdanja Menhetna i zabavni park (Dejvid Uiler, “Putovanje na drugu stranu”, str. 100-105).

Vazno je primetiti da istrazivanja Osisa i Heraldsona pokazuju da Indusi vide “Nebesa” isto toliko cesto kao i hriscani, no ako ovi drugi vide “Isusa” i “andjele”, prvi vide hindu hramove i bogove (str. 177).

Jos je vaznije to da dubina religioznosti pacijenta, ocigledno, nema nikakvog uticaja na njegovu sposobnost da ima onostrane vizije: “duboko religiozni ljudi ne vidjaju rajske dveri i vrtove nista cesce nego oni koji su manje religiozni, ili su sasvim nereligiozni”. I zaista, jedan clan indijske komunisticke partije, ateist i materijalist, dok je umirao prenesen je “na predivno mesto, ne na ovoj zemlji… Cuo je muziku i pesmu iz daljine. Kad je shvatio da je ziv, bilo mu je zao sto je morao da napusti ovo divno mesto” (str. 179).

Jedan covek pokusao je da izvrsi samoubistvo i, dok je umirao, govorio je: “Ja sam na Nebesima. Ima tako mnogo kuca oko mene, toliko ulica s drvecem na kome rastu slatki plodovi i malim pticicama koje pevaju” (str. 178). Vecina onih koji su ovako nesto doziveli osecaju pri tom veliku radost, mir, sigurnost, i spremnost da prihvate smrt, jedva da neki od njih zele da se vrate u zivot (str. 182).

Prema tome, jasno je da moramo biti veoma obazrivi kada se radi o tumacenju “vizija Nebesa”, koje imaju samrtnici i oni koji su “umrli”. Kao i ranije, kada smo raspravljali o “susretu sa drugama” u drugom poglavlju, tako i sada moramo precizno istaci razliku izmedju istinskih, blagodatnih vidjenja onog sveta, i onih manje-vise prirodnih iskustava, koja, mada odskacu iz uobicajenih okvira ljudskih dozivljaja, ipak nisu ni najmanje duhovna, i ne govore nam nista o prirodi ni Nebesa, ni ada kakvi oni zaista jesu i kakvim ih vidi izvorno hriscansko ucenje.

Najvazniji deo naseg istrazivanja “posmrtnih” iskustava i umiranja, tek je pred nama, a to je procena i prosudjivanje ovih iskustava merilima izvornog hriscanskog ucenja o zagrobnom zivotu i objasnjenje njihovog smisla i znacenja za nase vreme.

Vec ovde mozemo dati uvodnu ocenu dozivljaja “Nebesa” o kome danas tako cesto izvestavaju – vecina njih, verovatno i sva, nemaju niceg zajednickog sa hriscanskim vidjenjem Nebesa. Ova vidjenja nisu duhovna, vec zemaljska. Ona su toliko kratka, tako lako dostignuta, toliko svakodnevna i zemaljska u pogledu vizualnih predstava koje se u njima pojavljuju, da ne moze biti nikakvog ozbiljnijeg poredjenja medju njima i istinskim hriscanskim vidjenjima Nebesa u proslosti (od kojih cemo neke spomenuti kasnije).

Cak i “najduhovniji” trenutak nekih od njih – osecaj “prisutnosti” Hrista – jos jednom nas, vise nego u bilo sta drugo, uverava u cinjenicu duhovne nezrelosti onih koji ova iskustva dozivljavaju. Umesto da izazivaju duboko strahopostovanje, strah Boziji, i pokajanje, kakve je kod hriscanskih Svetitelja budio osecaj istinske prisutnosti Bozije (kao sto je to bio slucaj sa apostolom Pavlom na putu za Damask (Dela 9: 3-9), danasnja iskustva proizvode osecaje koji najvise podsecaju na “ugodnost” i “mir” savremenih pentakostalskih i spiritistickih pokreta.

Ne treba, medjutim, prenebregavati cinjenicu da su ovo zaista neobicna iskustva i da se mnoga od njih ne mogu svesti na proste halucinacije. Izgleda da se pojavljuju van uobicajenih granica zemaljskog zivota u oblasti koja kao da je negde izmedju zivota i smrti.

Gde se nalazi ova oblast? Ovo je pitanje na koje se sada vracamo. Da bismo na njega odgovorili, najpre cemo se obratiti izvornim hriscanskim svedocenjima, a zatim – kao sto to cine dr Mudi i mnogi drugi autori koji se bave ovom temom – tekstovima savremenih okultista i drugih koji tvrde da su pohodili ovu oblast. Ukoliko je ispravno shvacen, ovaj drugi izvor na zadivljujuci nacin pruza potvrdu hriscanskih istina.

Za pocetak, postavimo pitanje: koja je to oblast u koju, prema hriscanskom ucenju, dusa ulazi odmah posle smrti?

Published in: on Studeni 3, 2008 at 6:20 am  Komentari isključeni za VIĐENjA “NEBESA”  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: