VAZDUŠNO CARSTVO DUHOVA

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

VAZDUŠNO CARSTVO DUHOVA

Da bismo razumeli u kakvu to oblast dusa ulazi nakon smrti, moramo imati celovit pogled na ljudsku prirodu. Moramo znati kakva je bila covekova priroda pre pada, zatim kakve su promene nastupile posle pada, kao i kakve su covekove sposobnosti za stupanje u vezu sa duhovnim bicima.

Mozda je najkraci a najjasniji pravoslavni odgovor na ova pitanja dat u istoj onoj knjizi ep. Ignjatija Brjancaninova koju smo vec citirali prilikom izlaganja pravoslavnog ucenja o andjelima (III tom njegovih sabranih dela).

Episkop Ignjatije posvetio je jedno poglavlje te knjige razmatranju o “culnom opazanju duhova” tj. andjelskih i demonskih javljanja ljudima. Ovde cemo citirati ovo poglavlje u kome jedan od velikih pravoslavnih otaca modernih vremena trezvenoumno i precizno izlaze pravoslavno svetootacko ucenje.

Prvobitna covekova priroda

“Do pada, covekovo telo bilo je besmrtno, slobodno od ma kakve nemoci ili bolesti, slobodno od sadasnje ogrubelosti i otezalosti, slobodno od grehovnih i telesnih osecanja koja su sada nesto prirodno za njega (sveti Makarije, 4. omilija). Njegova cula bila su neuporedivo istancanija, njihovo delovanje neuporedivo sire i sasvim nesputano. Obucen u takvo telo, s takvim culima, covek je bio sposoban za culno opazanje duhova medju koje je i sam dusom spadao; bio je sposoban za opstenje s njima, kao i za bogovidjenje i opstenje s Bogom, koje je prirodno za svete duhove. Sveto telo covekovo nije bilo prepreka tome, nije odvajalo coveka od sveta duhova. I obucen u telo, covek je bio sposoban da zivi u raju u kome sada mogu prebivati samo Sveti, i to samo dusama svojim, dok ce se tela Svetih uzneti tamo tek po vaskrsenju.

Tada ce ova tela ostaviti u grobovima ovu ogrubelost koju su primila posle pada; tada ce ona postati duhovna, cak – duhovi, kako to veli sveti Makarije Veliki (6. omilija) i projavice u sebi sva ona svojstva koja im behu data pri stvaranju. Tada ce ljudi opet stati u red svetih duhova i otvoreno opstiti sa njima. Obrazac tela koje je ujedno bilo i telo i duh vidimo u telu Gospoda naseg Isusa Hrista, nakon Njegovog Vaskrsenja.

Covekov pad

Covekovim padom su se i njegova dusa i telo izmenili. Zapravo, pad je za njih ujedno bio i smrt.

Ono sto mi vidimo kao smrt i sto tim imenom nazivamo ustvari je samo odvajanje duse od tela. Ali je ovo dvoje i pre toga vec osmrceno odstupanjem od Boga – Istinitog Zivota.

Mi se radjamo vec ubijeni vecnom smrcu! Mi ne osecamo da smo mrtvi, jer je to svojstveno svim mrtvacima! Nemoci i bolesti naseg tela, njegova potcinjenost raznim neprijatnim uticajima ovog materijalnog sveta, njegova ogrubelost – posledice su pada. Usled pada nase telo dospelo je u isti red sa telima zivotinja; ono bitise animalnim zivotom, zivotom svoje pale prirode. Ono je kao nekakav zatvor, grob i tamnica duse.

Izrazi koje koristimo su snazni. Ali cak ni oni ne izrazavaju dovoljno tacno pad naseg tela sa visine duhovnog stanja u nizine plotskoga. Covek se mora ocistiti brizljivim pokajanjem i bar u izvesnoj meri osetiti slobodu i uzvisenost duhovnog stanja, da bi mogao shvatiti u kako bednom stanju je nase telo, stanju osmrcenosti uzrokovanom otudjenjem od Boga. U tom stanju osmrcenosti, usled krajnje otezalosti i ogrubelosti, telesna cula nisu sposobna da opste sa duhovima – ne vide ih, ne cuju i ne osecaju. Tako istupljena sekira vise ne moze da se koristi u odgovarajucu svrhu. Sveti duhovi izbegavaju da opste sa ljudima jer ovi nisu dostojni tog opstenja, a pali duhovi, koji su nas povukli u svoj pad, pomesali su se s nama, i da bi nas lakse drzali u zarobljenistvu, trude se da i sebe i svoje okove ucine za nas neprimetnim.

Ako se ponekad i otkrivaju, cine to zato da ucvrste svoju vlast nad nama. Svi mi koji smo robovi greha treba da znamo da nama nije svojstveno da opstimo sa svetim Andjelima, jer smo se padom otudjili od njih. Nama je, usled tog pada, svojstveno opstenje sa palim duhovima, u ciji red i spadamo dusom, zbog cega treba da znamo da duhovi koji se vidljivo javljaju ljudima (koji prebivaju u stanju pada i grehovnosti) – jesu demoni, a nikako ne sveti Andjeli. “Oskvrnjena dusa”, veli sveti Isak Sirijac, “ne ulazi u cisto Carstvo i ne pridruzuje se duhovima svetih” (74. omilija).

“Mada se demoni obicno javljaju ljudima preruseni u svetle Andjele, da bi ih sto lakse prevarili; mada se ponekad trude da uvere ljude kako su oni duse ljudske, a ne demoni (ovaj vid prevare demoni danas narocito cesto koriste, jer je savremeni covek narocito spreman da u to poveruje), mada oni ponekad predvidjaju buduce dogadjaje; mada i tajne otkrivaju – ipak im covek ni najmanje ne sme verovati. Kod njih je istina pomesana sa lazju, a istinu povremeno koriste da bi im prevara lakse uspela. Jer se i sam satana pretvara u Andjela svetlosti i njegove sluge se pretvaraju da su sluge pravednosti, kaze apostol Pavle (II Kor. 11, 14, 15)”, (t. III, str. 7-9).

“Opste pravilo za sve ljude treba da bude da ni u kom slucaju ne veruju duhovima kada se oni javljaju u vidljivom oblicju, da ne stupaju u razgovor s njima i da ne obracaju nikakvu paznju na njih, smatrajuci njihovo javljanje za najvece i najopasnije iskusenje. U vreme. tog iskusenja covek treba da usmeri svoj um i srce k Bogu, moleci ga za izbavljenje od tog iskusenja. Zelja da se vide duhovi, da se sazna nesto o njima i od njih jeste znak krajnjeg bezumlja i potpunog nepoznavanja moralnog i podviznickog predanja Pravoslavne Crkve. Poznanje duhova se ne stice onako kako to pretpostavljaju neiskusni i neoprezni istrazivaci, nego na potpuno drukciji nacin. Otvoreno opstenje sa (palim) duhovima za neiskusnog predstavlja najvecu nesrecu, ili biva uzrok najvecim nesrecama”.

“Bogonadahnuti pisac knjige Postanja veli da je posle pada prvih ljudi, Bog, izricuci presudu pre izgnanja iz Raja nacinio haljine od koze, i odenuo Adama i Evu u njih (Post. 3, 20). Kozne haljine, po tumacenju Svetih Otaca (sveti Jovan Damaskin, “Tacno izlozenje pravoslavne vere” /knj. 3, gl. 1/) oznacava nase grubo telo, koje se pri padu izmenilo izgubilo je svoju prvobitnu tananost i duhovnost i primilo sadasnju ogrubelost.

Premda je pravi uzrok tome bio pad, ipak se promena dogodila pod uticajem Svemoguceg Tvorca, po Njegovoj neizrecivoj milosti prema nama, radi nase velike dobrobiti. Medju ostalim, po nas korisnim posledicama koje proisticu iz stanja u kome se sada nalazi nase telo, ukazujemo na ovu: usled ogrubelosti naseg tela mi smo postali nesposobni da culno opazamo duhove pod ciju smo vlast pali… Premudrost i dobrota Bozija postavili su pregradu izmedju ljudi izbacenih iz raja na zemlju i duhova koji su bili zbaceni s Nebesa na zemlju. Ova pregrada je gruba materijalnost covecijeg tela. Tako i zemaljski vladari odvajaju tamnickim zidovima zlocince od ostalog ljudskog drustva da oni ne bi po svojoj volji nanosili tome drustvu stetu i kvarili druge ljude (sveti Jovan Kasijan “Razgovori”, 8, gl. 12).

Pali duhovi deluju na ljude podmecuci im gresne pomisli i osecanja, ali veoma malo ljudi je u stanju da culima opazi duhove” (episkop Ignjatije, str. 11-12)”.

“Dusa, obucena u telo, zatvorena i odvojena njime od sveta duhova, postepeno uzrasta, izucavajuci Bozije zakone, ili – sto je isto – izucavajuci Hriscanstvo, i stice sposobnost da razlikuje dobro od zla. Tada joj se daruje duhovno vidjenje duhova i, ako je to u skladu s ciljem prema kome je Bog vodi -takodje i culno vidjenje; jer su za nju vrazija obmana i prevara mnogo manja pretnja, dok su joj iskustvo i znanje o tome korisni .

“Odvajanjem duse od tela vidljivom smrcu, mi opet ulazimo u red i drustvo duhova. Iz ovoga je ocito da je za uspesan ulazak u svet duhova neophodno blagovremeno usaglasiti sebe sa Bozijim zakonima, radi cega je Bog i ostavio svakome coveku odredjeno vreme stranstvovanja na zemlji. To se stranstvovanje naziva zemaljski zivot”.

Otvaranje cula

“Ljudi postaju sposobni da vide duhove tek nakon sto im se cula izmene, a to se desava neprimetno i na za coveka neobjasnjiv nacin. On samo zapaza u sebi da iznenada pocinje da vidja ono sto ranije nije vidjao i sto drugi ne vide, i da cuje ono sto ranije nije cuo.

Za ljude koji su licno iskusili takvu izmenu cula, ona je vrlo jednostavna i prirodna, iako je ne mogu objasniti ni sebi ni drugima, a za ljude koji to nisu iskusili, rec je o necemu cudnom i neshvatljivom. Svima je, isto tako, poznato da ljudi mogu da utonu u san, ali kakva je san u stvari pojava i na koji to nacin, neprimetno za nas, mi prelazimo iz budnog stanja u stanje sna i samozaborava – za nas ostaje tajna”.

“Izmena cula uz pomoc koje covek stupa u culno opstenje s bicima iz nevidivog sveta, u Svetom Pismu naziva se otvaranjem cula. Pismo kaze: “Tada Gospod otvori oci Valaamu i on ugleda Andjela Gospodnjeg gde stoji na putu s isukanim macem u ruci” (Brojevi, 22, 31). Okruzen neprijateljima, prorok Jelisej, da bi umirio svog prestrasenog slugu, pomoli se i rece: “Gospode, otvori mu oci da vidi. I Gospod otvori oci momku te vide: gora puna konja i ognjenih kola oko Jeliseja” (IV Car., 6, 17-18); (vidi takodje L. 24, 16-31)”.

Iz navedenih mesta Svetog Pisma jasno proizilazi da telesni organi sluze kao nekakve dveri i ulaz u unutarnju odaju gde se nalazi dusa, i da se ove dveri otvaraju i zatvaraju po Gospodnjoj naredbi. Premudro i milosrdno ove dveri ostaju povazdan zatvorene kod palih ljudi, da nasi zakleti neprijatelji, pali duhovi, ne bi nagrnuli kroz njih i pogubili nas. Ta mera je utoliko neophodnija jer smo se mi posle pada obreli u oblasti palih duhova, okruzeni njima i porobljeni od njih.

Nemajuci mogucnosti da prodru k nama, oni nam se obznanjuju spolja, izazivajuci razne gresne pomisli i mastanja, i uvlaceci time lakovernu dusu u opstenje s njima. Coveku nije dopusteno da otklanja Boziji nadzor i da sopstvenim sredstvima (po Bozijem dopustenju, ali ne i po Njegovoj volji) otvara svoja cula i stupa u culno opstenje s duhovima.

Ali, to se dogadja. Ocigledno je da covek sopstvenim snagama moze uspeti da opsti samo sa palim duhovima. Nije svojstveno svetim Andjelima da ucestvuju u necemu sto nije u saglasnosti sa Bozijom voljom, u necemu sto Bogu nije ugodno… Sta ljude privlaci da stupaju u otvoreno opstenje s duhovima? Lakomislene ljude i neznalice u stvarima hriscanskog podviga mami na to njihova radoznalost, neznanje i neverje; nazalost, oni ne shvataju da stupanjem u takvo opstenje mogu sebi naneti silnu stetu (str. 13-15)”.

“Misao da je culno opazanje duhova od neke izuzetne vaznosti – pogresna je. Culno opazanje bez duhovnog, ne omogucava pravilno razumevanje duhovnih bica; ono omogucava samo povrsno razumevanje duhova i vrlo lako nas moze navesti da steknemo najpogresnije pojmove o njima.

Upravo to se najcesce i desava neiskusnim ljudima i onima koji su sujetni i samouvereni. Duhovno opazanje duhova daje se samo pravim hriscanima, dok su za culno opazanje duhova najsposobniji ljudi najporocnijeg zivota… Veoma malo ljudi poseduje ovu sposobnost kao urodjeni dar, i vrlo malom broju ljudi se duhovi javljaju povodom nekih osobitih zivotnih okolnosti.

U ova poslednja dva slucaja, coveku se ne moze nista zameriti, samo bi takav morao da sve napore da se izbavi iz takvog stanja, koje je veoma opasno. U nase vreme mnogi se upustaju u opstenje sa palim duhovima posredstvom magnetizma (spiritizma), gde se pali duhovi obicno javljaju u vidu svetlog andjela, i varaju i obmanjuju uz pomoc raznih zanimljivih prica u kojima mesaju laz sa istinom. Oni uvek uzrokuju krajnje dusevno i cak umno rastrojstvo” (str. 19).

“Oni koji telesnim ocima vide duhove, cak i svete andjele, ne bi trebalo nista o sebi da umisljaju; ovakvo opazanje samo po sebi nije nikakav dokaz o dostojnosti takvog coveka. Za ovo su sposobni ne samo porocni ljudi, nego i beslovesne zivotinje” (Brojevi 22, 31), (str. 21).

Opasnost od kontakta sa duhovima

“Onome ko nema duhovni vid, vidjenje duhova telesnim ocima uvek nanosi stetu – nekad vecu, nekad manju. Ovde na zemlji, istina je pomesana s lazju (sveti Isak Sirijac, 2. omilija), kao u zemlji u kojoj je dobro pomesano sa zlom, u zemlji progonstva palih andjela i palih ljudi” (str. 23).

“Onaj ko culima opaza duhove moze lako biti prevaren na sopstvenu stetu i pogibao. Ako on prilikom vidjenja pokloni poverenje duhovima, ili se pokaze lakovernim, neminovno ce biti obmanut, neminovno ce biti privucen, neminovno ce biti zapecacen neprepoznativim za neiskusne pecatom obmane, pecatom koji nanosi strasnu povredu njegovom duhu.

Sto je jos gore, cesto vise nije moguce bilo sta popraviti, niti je moguce izbaviti iz ovog stanja. To se dogodilo mnogima. Dogodilo se to ne samo neznaboscima, ciji zreci su vecinom otvoreno opstili s demonima; dogodilo se to ne samo mnogim hriscanima koji su, neupuceni u tajne hriscanstva, u odredjenim zivotnim okolnostima stupili u opstenje s duhovima; to se dogodilo i mnogim podviznicima i monasima koji su culno vidjali duhove, a nisu prethodno stekli sposobnost da ih duhovno vide”.

“Jedino ucenje i praksa hriscanskog podviga na pravilan i zakonit nacin uvodi coveka u svet duhova. Svaki “drugi nacin je nezakonit i mora biti odbacen kao nepotreban i poguban. Istinskog Hristovog podviznika sam Bog uvodi u vidjenje duhova. Kad je Bog vodic, onda se prividi istine, u koje se laz odeva, razlucuju od same istine. Podvizniku se tada daje najpre duhovno vidjenje duhova kojim on podrobno i precizno otkriva sva svojstva tih duhova. Tek nakon toga daruje se nekim podviznicima culno vidjenje duhova kojim se upotpunjuje poznanje duhova steceno duhovnim vidjenjem”. (str. 24).

Nekoliko prakticnih saveta

Iz besede svetog Antonija koju je u Antonijevom zitiju zabelezio njegov ucenik sv. Atanasije Veliki (sto smo ranije pominjali kao glavni izvor naseg znanja o delovanju demona), episkop Ignjatije preuzima neke prakticne savete za hriscanske podviznike o tome kako se treba odnositi prema culnom vidjenju duhova. Ovo je od izuzetne vaznosti za svakoga ko zeli da vodi istinski hriscanski zivot u danasnje vreme kada je (iz razloga koji cemo pokusati da objasnimo kasnije) culno vidjenje duhova postalo rasirenije nego u ranija vremena. Sveti Antonije uci:

“Potrebno je, radi vase bezbednosti, da znate i ovo: ako vam se javi ma kakvo vidjenje, nemojte se uplasiti. Kakvo god da je vidjenje, vi ga najpre odvazno zapitajte: “Ko si ti i odakle dolazis?” Ako je javljanje Svetih, oni ce te uspokojiti i tvoj strah obratiti u radost. Ako je javljanje djavolsko, ono ce, naisavsi na odlucnost u tvojoj dusi, odmah poceti da se koleba. Jer, to pitanje ukazuje na hrabru dusu. Postavivsi to pitanje, Isus Navin se uverio u istinitost vidjenja (Nav. 5, 13), a neprijatelj se nije sakrio ni od Danila (Dan. 10, 20) (str. 43-44)”.

Navodeci kako je cak i svetog Simeona Stolpnika jedanput demon skoro prevario, pojavivsi se pred njim u plamenoj kociji (Zitija Svetih, 1. sept. ), ep. Ignjatije upozorava danasnje pravoslavne hriscane: “Ako su i Svetitelji bili u takvoj opasnosti da budu prevareni od zlih duhova, ta opasnost jos vise preti nama.

Ako ni Svetitelji nisu mogli uvek da prepoznaju demone koji bi im se javljali u vidu Svetitelja ili Samoga Hrista, kako mi za sebe mozemo misliti da cemo ih nepogresivo prepoznati? Jedini nacin da se izbavimo od ovih duhova jeste da odlucno odbijamo svako njihovo javljanje i svako opstenje s njima, smatrajuci sebe nedostojnima za takva javljanja ili za takvo opstenje”.

“Sveti nastavnici hriscanskog podviznistva zapovedaju blagocestivim podviznicima da ne veruju nikakvom liku ili vidjenju koji bi se iznenada pojavili, da ne stupaju u razgovor s njima, niti da obracaju ma kakvu paznju na njih. Oni zapovedaju da se za vreme ovakvih javljanja treba ogradjivati znakom Casnog Krsta, zatvoriti oci, sa potpunom svescu da smo nedostojni i nesposobni da vidimo svete duhove, i moliti Boga da nas izbavi od svih zamki i obmana koje nam duhovi zlobe lukavo podmecu” (str. 45-46).

Dalje sveti Ignjatije citira prepodobnoga Grigorija Sinaita: “Niposto ne prihvataj ono sto culima ili umom vidis van ili unutar sebe, bio to lik Hrista, ili Andjela, ili nekog Svetitelja, bilo da um uobrazi ili ugleda kakvu svetlost; jer samom umu je po prirodi svojstveno da masta i on lako oblikuje likove po svojoj zelji. Ovo je uobicajena pojava kod onih koji ne paze strogo na sebe, zbog cega sami sebi nanose stetu” (str . 47-49).

Zakljucak

Ep. Ignjatije ovako zakljucuje ucenje: “Jedini pravilan pristup u svet duhova pruza hriscansko podviznistvo. Jedini pravilan prilaz culnom vidjenju duhova obezbedjuje hriscansko uzrastanje i savrsenstvo” (sgr. 53).

“U odredjeno, Bogom naznaceno i samo Njemu znano vreme, mi cemo neminovno stupiti u svet duhova. A ni za koga od nas to vreme nije daleko! Neka bi nam sveblagi Bog darovao da jos u toku ovog zemaljskog zivota prekinemo opstenje s palim duhovima i stupimo u opstenje sa svetim duhovima, kako bismo na osnovu toga, posto svucemo telo, bili pribrojani svetim, a ne palim duhovima!” (str. 67).

Ovo ucenje ep. Ignjatija (Brjancaninova), napisano pre vise od sto godina, moglo bi isto tako biti napisano i danas – tako precizno opisuje duhovna iskusenja naseg doba, kada su “dveri opazanja” (da upotrebimo izraz Oldosa Hakslija, jednog od eksperimentatora u ovoj oblasti) u coveku otvorene u meri nepojmljivoj za doba u kome je ziveo ep. Ignjatije.

Ovim njegovim recima komentar gotovo da i nije potreban. Pazljiv citalac ih je mozda vec poceo da primenjuje na “posmrtna” iskustva koja opisujemo u ovoj knjizi, i samim tim poceo da shvata zastrasujucu opasnost ovih iskustava po ljudsku dusu.

Onaj ko je upoznat sa. ovim pravoslavnim ucenjem, ne moze bez uzasa i zaprepascenja da posmatra s kakvom lakocom danasnji nazovi hriscani “ukazuju poverenje javljanjima i vidjenjima koja postaju nesto uobicajeno.

Uzrok ovom poverenju je jasan: rimokatolicizam i protestantizam koji su vec toliko vekova odvojeni od ucenja i prakse pravoslavnog duhovnog zivota, izgubili su svaku sposobnost da se razaberu u carstvu duhova.

Njima je postala potpuno strana osnovna hriscanska vrlina – nepoverenje prema sopstvenim “dobrim” mislima i osecanjima. Usled toga, “duhovna” iskustva i javljanja duhova namnozila su se kao nikad ranije u hriscanskoj eri, pa je lakoverno covecanstvo spremno da prihvati teoriju o “Novom Dobu” duhovnih cuda, ili “novo izlivanje Svetoga Duha” kao objasnjenje za ovu cinjenicu.

Ovakvo duhovno osiromasenje covecanstva koje sebe smatra za “hriscansko”, dok se u isto vreme priprema za eru demonskih “cudesa”, jeste znak poslednjih vremena (Otkr. 16, 14).

Treba dodati da su pravoslavni hriscani, iako teoretski poseduju – istinsko hriscansko ucenje, retko i sami imaju punu svest o njemu, pa cesto kao i nehriscani bivaju lako obmanuti.

Vreme je da ovo ucenje ponovo otkriju oni kojima ono po pravu rodjenja pripada.

Oni koji sada opisuju svoja “posmrtna” iskustva pokazuju da naivno veruju svojim iskustvima kao i toliki drugi koji su u proslosti bili zavedeni njima. U celokupnoj savremenoj literaturi u vezi sa ovim pitanjem, u svega

nekoliko slucajeva osoba se zaista i ozbiljno zapitala ne dolazi li makar deo njenog iskustva od djavola. Pravoslavni citalac svakako ce postaviti ovo pitanje i pokusati da ova iskustva razume u svetlu duhovnog ucenja pravoslavnih otaca i svetitelja.

Sada cemo krenuti dalje da bismo videli sta se konkretno zbiva sa dusom kada posle smrti napusti telo i udje u carstvo duhova.

Published in: on Studeni 3, 2008 at 6:18 am  Komentari isključeni za VAZDUŠNO CARSTVO DUHOVA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: