PRAVOSLAVNO UČENjE O ANĐELIMA

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

PRAVOSLAVNO UČENjE O ANĐELIMA

Iz reci Samoga Hrista znamo da dusu u trenutku smrti susrecu andjeli: “A kad umre siromah, odnesose ga Andjeli u narucje Avraamovo” (Lk. 16, 22).

Takodje iz Jevandjelja znamo u kakvom se obliku pojavljuju andjeli: “A lice njegovo (Andjelovo) bese kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg” (Mt. 28, 3); “mladic obucen u belu haljinu” (Mk. 16, 5); “dva coveka u blistavim haljinama” (Lk. 24, 4); “dva Andjela u belom” (Jn. 20, 12). Tokom citave hriscanske istorije Andjeli su se uvek javljali u obliku mladica obucenih u belo. Ikonografska tradicija predstavljanja Andjela je takodje kroz vekove bila u skladu s tim i uvek ih je predstavljala kao blistave mladice (cesto sa dva krila, koja su naravno samo simvolicni detalj, jer se obicno prilikom javljanja Andjela ne vide). Sedmi vaseljenski sabor je 787. godine doneo odluku da se Andjeli mogu izobrazavati samo na ovaj nacin, u oblicju ljudskom. Zapadnjacki “kupidoni” renesanse i potonjih perioda nastali su pod uticajem paganstva i nemaju nicega zajednickog s istinskim Andjelima.

Savremeni rimokatolicki (i protestantski) Zapad veoma se udaljio od biblijskog ucenja i ranohriscanskog predanja u pogledu predstavljanja Andjela, a jos vise u pogledu samog ucenja o duhovnim bicima. Razumevanje ove greske od sustinskog je znacaja za nas ako zelimo da shvatimo kakvo je istinsko pravoslavno ucenje o sudbini duse posle smrti.

Episkop Ignjatije Brjancaninov (umro 1867), jedan od velikih Otaca iz bliske proslosti, zapazio je ovu gresku i posvetio citav tom svojih sabranih dela izlaganju pravoslavnog ucenja o ovom pitanju. Kritikujuci glediste izrazeno u klasicnom rimokatolickom bogoslovskom delu iz 19. veka (Opat Berze “Bogoslovski recnik”), Episkop Ignjatije posvecuje veliki deo tog toma (str. 185-302) borbi sa savremenom idejom (zasnovanom na Dekartovoj filosofiji) da sve sto je van carstva materije pripada carstvu “cistog duha”. Takva misao u sustini stavlja beskonacnog Boga u istu ravan sa raznim konacnim duhovima (andjelima, demonima, dusama umrlih). Ova misao je siroko rasprostranjena narocito u danasnje vreme (premda njeni zastupnici i ne vide sve njene posledice) i umnogome objasnjava zablude savremenog sveta u pogledu “duhovnih” stvari: veliko interesovanje vlada za sve sto ne pripada materijalnom svetu, ali cesto se pri tome gotovo i ne pravi razlika izmedju Bozanskog, Andjelskog, demonskog i onoga sto je posledica neobicnih ljudskih moci ili uobrazilje.

Opat Berze je ucio da su Andjeli, demoni i duse umrlih “cisto duhovni”; to znaci da oni ne podlezu zakonima vremena i prostora i da mi o njihovom “obliku” ili “kretanju” mozemo govoriti samo metaforicno, posto “oni moraju da se odenu u tanana tela kada im Bog dozvoli da deluju na druga tela” (Ep. Ignjatije, t. III, str. 193-5). Cak i jedno inace zaista dobro rimokatolicko delo iz 20. veka, posveceno savremenom spiritizmu, ponavlja ovo pogresno ucenje, tvrdeci, na primer, da i andjeli i demoni “mogu (da bi postali vidljivi ljudima) pozajmiti za svoje telo bilo koju potrebnu materiju iz nize prirode, bilo zive ili nezive” (Blekmur “Cinjenice i obmane u spiritizmu”).

Sami spiritisti i okultisti preuzeli su ove ideje iz moderne filosofije. I jedan takav apologeta natprirodnog hriscanstva kakav je C. S. Luis (anglikanac) ispravno kritikuje savremenu “predstavu o Nebesima kao o nekakvom stanju uma”, ali izgleda da je i on barem delimicno prihvatio moderno shvatanje “da telo, njegovo mesto, kretanje i vreme sada za najvise domete duhovnog zivota kao da i ne postoje” (C. S. Luis, “Cudesa”, Njujork, . 1967). Ovakva gledista su rezultat preterano uproscenog shvatanja duhovne realnosti do cega je doslo pod uticajem modernog materijalizma, a usled udaljavanja od istinskog hriscanskog ucenja i duhovnog iskustva.

Da bi se shvatilo pravoslavno ucenje o Andjelima i drugim duhovima, treba najpre zaboraviti suvise uproscenu savremenu dihotomiju izmedju materije i duha: istina je slozenija, i u isto vreme tako jednostavna da ce onoga ko je jos sposoban da veruje u nju verovatno mnogi smatrati “naivnim bukvalistom”.

Episkop Ignjatije pise: “Kada Bog coveku otvori (duhovne) oci, on je u stanju da vidi duhove u njihovom sopstvenom obliku (str. 227). Isto tako, “iz Svetog Pisma je potpuno jasno da dusa covekova ima oblik coveka u njegovom telu, kao i drugi stvoreni duhovi” (str. 233). On citira mnogobrojne svetootacke tekstove da bi ovo dokazao. Obratimo se sada i mi svetootackom ucenju.

Sv. Vasilije Veliki u knjizi o Svetom Duhu tvrdi da “u nebeskim Silama njihovu prirodu cini vazdusasti duh, ako se moze tako reci, ili nevestastveni oganj (nematerijalni). Zato su one ogranicene mestom i postaju vidljive, javljajuci se svetima u oblicju svojih sopstvenih tela”. Opet, “mi verujemo da se svaka (od nebeskih Sila) nalazi na odredjenom mestu. Jer Andjeo koji se pojavio pred Kornilijem nije bio u isto vreme i sa Filipom (Dela Ap. 10, 3; 8, 26); i Andjeo koji je razgovarao sa Zaharijem blizu “oltara kadionog” (Lk. 1, 11) nije se u isto vreme nalazio i na svom mestu na Nebesima (gl. 16, 23, t. II, str. 608, 602).

Slicno uci i sveti Grigorije Bogoslov: “Drugostepene, posle Trojice, svetlosti, koje imaju carsku slavu, jesu blistavi, nevidivi Andjeli. Oni se slobodno krecu oko Prestola, jer su hitropokretni umovi, oganj i bozanski duhovi koji se hitro krecu kroz vazduh” (Beseda 6 “O umnim bicima”).

Tako su Andjeli, iako su “duhovi” i “plamen ognjeni” (Ps. 103, 5; Jevr. 1, 7), te prebivaju u oblasti gde zemaljski zakoni vremena i prostora ne vaze, ipak ograniceni vremenom i prostorom i dejstvuju na tako “materijalan” nacin (ako tako smemo reci) da neki Oci bez kolebanja govore o “vazdusastim (etericnim) telima Andjela.

Prepodobni Jovan Damaskin, sumirajuci u 8. veku ucenje sv. Otaca, svojih prethodnika, kaze: “Andjeo je bice obdareno umom, uvek u pokretu, koje poseduje slobodnu volju i sluzi Bogu, bestelesno, po blagodati, dobivsi kao svoju prirodu besmrtnost, a tome bicu oblik i svojstva zna samo Sazdatelj. Bestelesnima i nevestastvenima se Andjeli nazivaju u poredjenju sa nama, jer se u poredjenju sa Bogom, koji je Jedini Neuporediv, oni pokazuju i grubi i vestastveni, buduci da je samo Bozanstvo odista nevestasveno i bestelesno”. I dalje on kaze: “Oni su opisivi, jer kada se nalaze na Nebesima, tada nisu na zemlji, a kada ih Bog posalje na zemlju, oni ne ostaju na Nebesima – ali oni nisu ograniceni zidovima i vratima niti rezama i pecatima, jer za njih zakoni prirode nisu prepreka. Slobodni od Zakona prirode su zato sto se onima koji su dostojni i kojima Bog hoce da se oni pokazu, Andjeli ne pokazuju onakvi kakvi zaista jesu, nego u onom izmenjenom oblicju u kome ih ljudi mogu videti” (“Tacno izlozenje pravoslavne vere”, II, 3).

Govoreci da se Andjeli javljaju “ne onakvi kakvi zaista jesu” prepodobni Jovan Damaskin svakako ne protivreci svetom Vasiliju Velikom koji uci da se andjeli pojavljuju “u oblicju svojih sopstvenih tela”. Oba iskaza su tacna, sto se moze videti iz brojnih opisa javljanja Andjela u Starom Zavetu. Tako je arhandjel Rafail bio nekoliko nedelja saputnik Toviji i niko uopste nije posumnjao da on nije covek. A kada se na kraju Arhandjel razotkrio, rekao im je “Sve ove dane bio sam vidljiv za vas; no nisam ni jeo ni pio – to vam se samo pricinjavalo” (Tovija 12, 19). Tri Andjela koja su se javila Avraamu, takodje su izgledala kao ljudi i cinilo se da jedu (Post. 18 i 19 gl. ). Na slican nacin sveti Kiril Jerusalimski u svojim “Katihetskim besedama” poucava nas u vezi sa Andjelom koji se javio proroku Danilu: “Videvsi andjela Gavrila, Danilo se prestravi i pade nicice, i premda bese prorok, ne osmeli se da mu odgovori dok andjeo ne uze na sebe oblicje sina covecijeg” (“Katihetske besede” IX, 1), Ipak, u knjizi Danilovoj (gl. 10) citamo da je i prilikom prvog zaslepljujuceg pojavljivanja Andjeo imao ljudsko oblicje, ali tako blistavo (“lice mu je bilo poput munje; oci – kao dva jarka plamena; ruke i noge – kao blistava bronza”) da je to bilo neizdrzivo za ljudske oci. Dakle, Andjeo je po spoljasnjem izgledu isti kao i covek, ali posto njegovo “telo” nije materijalno, i sam pogled na njegovu ognjeno-blistavu pojavu moze da prenerazi bilo kog u jos uvek telu prebivajuceg coveka. Zato javljanja Andjela nuzno moraju biti prilagodjena ljudima koji ih posmatraju tako sto ce se pokazati manje blistavim i zastrasujucim nego sto zaista jesu.

Sto se tice covecije duse, blazeni Avgustin uci da kada dusa napusta telo “sam covek koji se nalazi u tom stanju, vidi sebe, iako samo u duhu, a ne u telu, toliko slicno svome sopstvenom telu, da on uopste ne moze da primeti bilo kakvu razliku” (“Grad Boziji”, knj. XXI, 10). Ova istina je nebrojeno puta potvrdjena i kroz licna iskustva hiljada ljudi vracenih iz smrti u zivot u ovo nase vreme.

No, kada govorimo o “telima” Andjela i drugih duhova, moramo paziti da im ne pripisemo ma kakve grube materijalne karakteristike. U svakom slucaju, kao sto uci prepodobni Jovan Damaskin, “ovom bicu oblik i svojstva zna samo Sazdatelj”. Na zapadu je blaz. Avgustin pisao da je potpuno svejedno da li kazemo “vazdusasta tela” demona i drugih duhova, ili ih nazivamo “bestelesnim” (“Grad Boziji”, XXI, 10).

Sam episkop Ignjatije je mozda bio previse zainteresovan da objasni andjelska “tela” na osnovu naucnih saznanja 19. veka u oblasti gasova. To je izazvalo mali spor izmedju njega i ep, Teofana Zatvornika, koji je smatrao neophodnim da naglasi prostu, neslozenu prirodu duhova (oni se, naravno, ne sastoje od molekula hemijskih elemenata kao sto je slucaj sa gasovima). Ipak, u osnovnom pitanju, postojanju “tanane navlake” koje poseduju svi duhovi, on se slagao sa episkopom Ignjatijem (vidi o. Georgije Florovski “Putevi ruskog bogoslovlja”, str. 394-5). Mozda je slicno nerazumevanje u pitanjima drugostepene vaznosti ili u cisto terminoloskim pitanjima dovelo u 5. veku na Zapadu do otpora slicnom ucenju latinskog oca, svetog Fausta Lerinskog koji je takodje zastupao shvatanje o relativnoj “materijalnosti” duse, zasnovano na ucenju Istocnih Otaca.

Ako prava svojstva Andjelske prirode zna jedino Bog, delovanje Andjela (bar u ovome svetu) moze svako razumeti, jer o tome postoji mnostvo svedocanstava, kako u Svetom Pismu i svetootackoj literaturi, tako i u Zitijima Svetih. Da bismo u potpunosti razumeli vidjenja duhovnih bica koja dozivljavaju umiruci ljudi, mi moramo narocito znati kako se javljaju pali andjeli (demoni). Pravi Andjeli se uvek javljaju u svom istinskom oblicju (samo ne tako zaslepljujucem kao sto u stvari jeste) i deluju samo da bi ispunili volju i zapovesti Bozije. Pali andjeli, iako se ponekad javljaju u svom pravom oblicju (sv. Serafim Sarovski ih na osnovu sopstvenog iskustva opisuje kao “odvratne”), ipak obicno uzimaju druga oblicja i tvore mnoga “cudesa” vlascu koju dobijaju potcinjavajuci se “knezu koji gospodari u vazduhu” (Ef. 2, 2). Njihovo mesto boravka je – vazduh, a osnovni zadatak da iskusavaju ili zastrasuju ljude, povlaceci ih za sobom u propast. Hriscani se upravo protiv njih bore: “Nasa borba nije protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava i vlasti gospodara tame ovog sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju” (Ef. 6, 12).

U malo poznatom delu “Demonsko proricanje”, koje je napisao kao odgovor na molbu da objasni neka od mnogobrojnih demonskih javljanja u drevnom paganskom svetu on daje dobar opsti pogled na delovanje demona: “Priroda demona je takva da oni culima opazanja svojstvenim vazdusastim telima umnogome prevazilaze cula opazanja zemaljskih tela. Takodje i u pogledu brzine, zahvaljujuci izuzetnoj pokretljivosti njihovih vazdusastih tela, oni su neuporedivo hitriji ne samo od ljudi i zivotinja, nego i od ptica. Obdareni ovim dvema sposobnostima koje su karakteristicne za vazdusasta tela, tj. Prefinjenim opazanjem i brzinom kretanja, oni predskazuju i najavljuju mnoge stvari o kojima su saznali mnogo ranije. A to kod ljudi izaziva divljenje, jer je njihovo zemaljsko opazanje mnogo sporije. Uz to, demoni su tokom svog dugog zivljenja u mnogim stvarima stekli bogato iskustvo, koje ljudi u svom kratkom zivotu ne mogu zadobiti. Uz pomoc ovih sposobnosti, koje su svojstvene prirodi vazdusastih tela, demoni ne samo da predskazuju mnoge dogadjaje, nego i cine mnoga “cudesa” (“Demonsko proricanje” gl. 3).

Mnoga demonska “cudesa” i javljanja opisana su u dugackoj besedi svetoga Antonija Velikog koju je sv. Atanasije ukljucio u njegovo zitije. Tu se jos spominju i “lagana tela” demona (gl. 11). Zitije sv. Kiprijana, bivseg maga, takodje sadrzi mnogobrojne opise demonskih “cudesa” i transformacija o kojima su kazivali neposredni ucesnici tih dogadjaja.

Klasican opis demonskog delovanja dat je u sedmoj i osmoj besedi svetoga Jovana Kasijana, velikog galskog Oca 5. veka, koji je prvi predao Zapadu puno ucenje istocnog monastva. Sv. Kasijan pise: “Ovo vazdusno prostranstvo izmedju zemlje i Nebesa prepuno je zlih duhova koji lete po njemu, sireci nered sa pakosnim ciljem, ali radi nase koristi Bozanski Promisao ih je sakrio i udaljio od nasih pogleda. U suprotnom, zbog straha od njihovih napada ili jezivih oblika u koje mogu da se preinace i pretvore kad god to zazele, ljudi bi premrli od nepodnosivog uzasa…”

A da necistim duhovima upravljaju jos mocnije zle sile, pored onih svedocanstava iz Svetog Pisma koje nalazimo u Jevandjelju kada Gospod odgovara na klevete fariseja: “A ako ja pomocu Veelzevula izgonim demone…” (Mt. 12, 27), uce nas i vidjenja i bogato iskustvo svetih ljudi.

“Kada je jedan od nase brace putovao kroz ovu pustinju, naisao je na jednu pecinu. Posto je vec pala noc, i hteo je da u njoj procita vecernje molitve. Dok je on po obicaju pevao psalme, vec bese prosla ponoc. Okoncavsi molitveno pravilo, on leze da bi odmorio izmoreno telo, i odjednom ugleda nebrojeno mnostvo demona koji su se okupljali dolazeci sa svih strana; oni su prolazili u beskonacnoj povorci, iduci jedni ispred, a drugi iza svog staresine. Najzad dodje njihov knez koji je bio i veci i strasnijeg izgleda od drugih demona. Posto mu postavise presto, on sede na uzviseno sudijsko mesto i poce pazljivo da ispituje delovanje svakog demona ponaosob. One koji bi rekli da jos nisu uspeli da navedu svoje protivnike u iskusenje on bi ih, uz pogrde i psovke, odgonio od sebe kao lene i nemarne, besno vicuci na njih da su toliko truda i vremena utracili nizasta. A one koji bi rekli da su uspeli da navedu svog protivnika u iskusenje, on bi otpustao s velikim pohvalama, uz burno klicanje i odobravanje svih, kao najhrabrije ratnike koji treba svima da sluze za primer. Onda istupi jedan demon, najgori od svih, i saopsti sa zluradoscu, kao o blistavoj pobedi, vest da je najzad, nakon petnaest godina neprekidnog iskusavanja, savladao jednog cuvenog monaha (cije ime je rekao) i ove noci ga naveo na blud… Na to se svi demoni silno obradovase, a on otide, obasut od svog kneza najvisim pohvalama i slovopojima. Sa prvim zracima sunca sve ovo mnostvo demona isceze pred njegovim ocima”. Kasnije je brat koji je posmatrao ovaj prizor saznao da je izvestaj o palom monahu bio tacan. (“Razgovori”, gl. 8, 12, 16).

Slicna iskustva pravoslavni hriscani su imali sve do ovog stoleca. To svakako nisu ni snovi ni vizije, nego iskustva dozivljena u budnom stanju, susret sa demonima u njihovom stvarnom oblicju; naravno ovo tek nakon sto su toj osobi prethodno otvorene duhovne oci da vidi bica koja su inace za ljudske oci nevidiva.

Sve doskora, mozda, samo nekoliko “staromodnih” ili “naivnih” pravoslavnih hriscana moglo bi da poveruje da su ova svedocanstva “ziva istina”, a cak i sada neki pravoslavni hriscani tesko mogu da ih prihvate – toliki je uticaj izvrsilo moderno verovanje da su Andjeli i demoni “cisti duhovi” koji ne delaju na tako “vidiv” nacin. Tek posto se demonska aktivnost poslednjih godi

na izuzetno pojacala, ova kazivanja ponovo su pocela da ljudima izgledaju, ako nista drugo, ono bar – verovatna. Sada su takodje i brojna “posmrtna” iskustva mnogim obicnim ljudima koji nisu imali dodira sa okultnim problemima otvorila oblast nevidive stvarnosti. Zato je postala neophodna potreba sadasnjeg vremena da se jasno i istinito objasni ova (nevidiva) oblast i bica koja ih nastanjuju. A, takvo objasnjenje moze pruziti samo pravoslavno Hriscanstvo, koje je sve do sada sacuvalo izvorno hriscansko ucenje.

Pogledajmo sada podrobnije kako se Andjeli (i demoni) pojavljuju u trenutku smrti.

Published in: on Studeni 3, 2008 at 6:23 am  Komentari isključeni za PRAVOSLAVNO UČENjE O ANĐELIMA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: