IZLAZAK IZ TIJELA U OKULTNOJ LITERATURI

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

IZLAZAK IZ TIJELA U OKULTNOJ LITERATURI

Istrazivaci savremenih “posmrtnih iskustava gotovo se uvek radi objasnjenja ovih slucajeva obracaju onoj vrsti literature koja tvrdi da se zasniva na iskustvu “izlaska iz tela” – okultnoj literaturi iz najstarijih vremena, egipatskoj i tibetanskoj “Knjizi mrtvih”, pa sve do okultnih ucitelja i eksperimentatora nasih dana.

Sa druge strane, jedva da neko od ovih ucitelja obraca ozbiljnu paznju na pravoslavno ucenje o zivotu i smrti ili na biblijske i svetootacke izvornike na kojima se ono zasniva. Zbog cega je to tako?

Uzrok je vrlo jednostavan: hriscansko ucenje potice od Bozijeg otkrivenja coveku o sudbini duse posle smrti i uglavnom naglasava konacno stanje duse na Nebesima ili u adu. Iako postoji bogata hriscanska literatura koja opisuje sta se dogadja sa dusom posle smrti, a zasniva se na podacima iz prve ruke o “posmrtnom iskustvu” ili izlasku iz tela (kako je pokazano u poglavlju o mitarstvima), ova literatura najcesce zauzima drugostepeno mesto u poredjenju sa glavnim hriscanskim ucenjem o konacnom stanju duse. Literatura, zasnovana na hriscanskom iskustvu, korisna je, uglavnom, radi pojasnjenja i preglednijeg predstavljanja vaznijih momenata hriscanskog ucenja.

U okultnoj literaturi situacija je upravo suprotna -glavni naglasak stavlja se na “vantelesno” iskustvo duse, a njeno konacno stanje obicno se ostavlja nedorecenim ili se objasnjava licnim misljenjima i nagadjanjima, uglavnom zasnovanim na ovom iskustvu.

Savremeni istrazivaci mnogo su tim svedocanstvima okultnih autora (koja se pokazuju kudikamo pogodnija za “naucno” ispitivanje), nego hriscanskom ucenju koje zahteva ucesce vere i poverenja, a takodje i vodjenje duhovnog zivota u saglasnosti sa ovim ucenjem.

U ovom poglavlju pokusacemo da ukazemo na neke od zamki koje se kriju u ovom zblizavanju (nauke i okultizma), koje se ni u kojoj meri ne pokazuje tako “objektivnim” kako se to nekima cini, i pokusati da damo ocenu okultnog “vantelesnog” iskustva s tacke gledista pravoslavnog hriscanstva. Radi toga, nuzno je da se donekle upoznamo sa okultnom literaturom kojom se koriste savremeni istrazivaci za objasnjenje “posmrtnog” iskustva.

Tibetanska i egipatska “Knjiga mrtvih”

Tibetanska “Knjiga mrtvih”, jeste budisticka knjiga iz VIII veka koja verovatno sadrzi dobudisticka predanja iz jos ranijih vremena. Njen tibetanski naziv je “Oslobedjenje putem slusanja na posmrtnoj ravni”, a njen engleski izdavac opisuje je kao “misticku pouku za rukovodjenje u onostranom svetu mnogih iluzija i sfera”. Citaju je kraj tela pokojnika kao korisnu za njegovu dusu, jer, kako kaze sam tekst: “u trenutku smrti desavaju se razna prividjenja”. To, kako zapaza izdavac, “nisu vidjenja realnosti, vec nesto drugo, kao… (sopstveni) intelektualni impulsi, koji su dobili personifikovanu formu”.

Na sledecim stepenima 49-dnevnih “posmrtnih” iskusenja, opisanih u knjizi, javljaju se vidjenja kako “mirnih” tako i “zlocudnih” bozanstava, od kojih se sva, prema budistickom ucenju, tumace kao iluzorna (nesto nize, prilikom tumacenja ove sfere, pokazacemo zbog cega su ova vidjenja, zaista, najvecim delom – iluzija). Kraj citavog ovog procesa je konacan pad duse i “prevaplocenje” (=reinkarnacija, takodje ce biti razmotrena nize), shvaceno prema budistickom ucenju kao zlo, koje je moguce izbeci uz pomoc budisticke pripreme. Karl Jung, u svom Psiholoskom komentaru ove knjige, primecuje da ova vidjenja veoma nalikuju na opise zagrobnog sveta u savremenoj zapadnoj spiritistickoj literaturi – i jedna i druga ostavljaju neprijatan utisak zbog krajnje praznine i banalnosti saopstenja iz “sveta duhova”.

Izmedju “Tibetanske knjige mrtvih” i savremenih iskustava u pogledu dveju pretpostavki postoji zacudjujuce slaganje, sto i objasnjava interes doktora Mudija i drugih istrazivaca. Prvo, tamo opisani utisci o boravku “van tela”, u prvim trenucima smrti, u sustini su oni isti kao i u savremenim slucajevima (a takodje i u pravoslavnoj literaturi): dusa umrloga pojavljuje se kao “sjajno prozracno telo”, koje je vidljivo drugim. bicima iste takve prirode, ali ne i ljudima dok su u telu. U pocetku, ona ne shvata je li ziva ili mrtva, vidi ljude okupljene oko tela, slusa jauke nastradalih i sposobna je da prima culne utiske; njeni pokreti nisu nicim ograniceni i moze da prolazi kroz cvrsta tela.

Drugo, “u trenutku smrti vidimo prvobitnu svetlost”, koju mnogi istrazivaci poistovecuju sa “svetlosnim bicem” kakvo se opisuje u danasnje vreme.

Ne treba sumnjati da je ono sto je opisano u “Tibetanskoj knjizi mrtvih” zaista zasnovano na “vantelesnom” iskustvu, ali cemo u daljem izlaganju utvrditi da je istinsko posmrtno stanje samo jedno od mnogih ovakvih slucajeva, i duzni smo da upozorimo da ne treba prihvatiti bilo kakvo “vantelesno” iskustvo kao otkrovenje o tome sta se zaista dogadja posle smrti. Iskustva zapadnih medijuma, ako i jesu autenticna, u svakom slucaju nisu istinska svedocanstva o umrlima, kako to oni tvrde.

Postoji izvesna srodnost izmedju tibetanske “Knjige mrtvih” i od nje jos starije egipatske “Knjige mrtvih”. Ova druga opisuje kako posle smrti dusa prolazi kroz mnoge preobrazaje i srece mnoge “bogove”. Medjutim, ziva tradicija tumacenja ove knjige ne postoji, a bez toga savremeni citalac moze samo da nagadja o znacenju nekih od ovih simbola. Prema ovoj knjizi, umrli redom dobija oblik laste, zlatnog sokola, zmije s ljudskim nogama, krokodila, caplje, cveta lotosa itd. i srece se sa raznim “bogovima” i onostranim bicima (“cetiri sveta majmuna”, boginja begemot, razni bogovi s glavama pasa, sakala, majmuna, ptica, itd.).

Iscepkana, nerazgovetna i zbrkana iskustva iz “zagrobnog carstva” opisana u ovoj knjizi drasticno se razlikuju od jasnoce i jednostavnosti hriscanskog iskustva. Iako se ova knjiga, moze biti, takodje zasniva ka realnom iskustvu izlaska iz tela, ona je, slicno tibetanskoj “Knjizi mrtvih”, puna iluzornih vizija i, bez sumnje, ne moze se koristiti kao istinski opis stanja duse posle smrti.

Spisi Emanuela Svedenborga

Drugi od okultnih tekstova koje izucavaju savremeni istrazivaci, pruza vise nade da bude shvacen, jer pripada novom vremenu, zapadnom nacinu misljenja i pretenduje na to da bude hriscanski.

Spisi svedskog mistika Emanuela Svedenborga (1688-1772) opisuju onostrane vizije koje su pocele da mu se javljaju u srednjim godinama zivota. Do onog casa kada su pocele te vizije, on je bio tipican evropski intelektualac XVIII veka: poliglota, naucnik, istrazivac, pronalazac, covek koji je aktivno ucestvovao u drustvenom zivotu kao nadzornik Svedskog viseg kolegijuma i clan Gornjeg Doma parlamenta -ukratko, “univerzalni” covek ranog perioda razvitka nauke, kada je jos uvek jednome coveku bilo moguce da ovlada gotovo svim savremenim znanjima.

Napisao je gotovo 158 naucnih radova, a neki od njih (na primer, cetvorotomni anatomski traktat “Mozak”) su daleko ispred svoga vremena.

Zatim, u svojoj 56-oj godini, on je poceo da obraca paznju na nevidljivi svet, i tokom poslednjih 25 godina zivota sacinio ogroman broj religioznih dela u kojima se opisuje Nebo, ad, Andjeli i duhovi – i sve to na osnovu sopstvenog iskustva.

Njegovi opisi nevidljivih sfera razocaravajuce su prizemni, i uglavnom slicni opisima koji se mogu naci u vecem delu okultne literature. Kada covek umire, onda, prema Svedenborgovoj prici, ulazi u “svet duhova” koji se nalazi na pola puta izmedju Nebesa i ada. Ovaj svet, mada je duhovan i nematerijalan, toliko lici na materijalnu realnost da u pocetku covek nije svestan da je umro. Njegovo “telo” i osecanja su onakvi kao i na zemlji.

U trenutku smrti dozivljava se vizija svetlosti – neceg jarkog i maglovitog, i odvija se “pregled” sopstvenog zivota, sa svim njegovim dobrim i zlim delima. Covek se srece sa drugovima i poznanicima iz ovog sveta i izvesno vreme produzava postojanje na sasvim slican nacin kao i na zemlji, s tom razlikom sto je tamo sve mnogo vise okrenuto unutarnjem: coveka privlace one stvari i ljudi koje je voleo, a stvarnost se realizuje mislju – treba samo pomisliti o nekome, i ta osoba se pojavljuje kao da je pozvana. Kada se covek donekle privikne na boravak u svetu duhova, njegovi drugovi govore mu o Nebu i paklu, i odvode ga u razne gradove, vrtove i parkove.

U tom medjuvremenu u “svetu duhova” covek se nalazi radi obucavanja, koje traje od nekoliko dana do godine, i “priprema” se za Nebo. Ali i samo “Nebo”, kako ga Svedenborg opisuje, ne razlikuje se mnogo od “sveta duhova”, a i jedno i drugo veoma lice na zemlju.

Tamo postoje dvorista i sale, kao na zemlji, parkovi i vrtovi, kuce i spavaonice “andjela”, kao i mnogo odece za njih. Tamo postoje vlade i zakoni, i sudovi, ali sve, naravno, mnogo “duhovnije” nego na zemlji. Tamo postoje crkvena zdanja i sluzbe, duhovnici govore propovedi i negoduju ukoliko se neko od slusalaca sa njima ne slaze. Tamo postoje brakovi, skole, obuka i vaspitanje dece, drustveni zivot – ukratko, gotovo sve sto se srece na zemlji, a moze da se smatra “duhovnim”.

Sam Svedenborg je govorio o Nebu nastanjenom mnostvom andjela (svi oni su, kako je on smatrao, bili duse umrlih), a takodje i cudnovatim stanovnicima Jupitera, Merkura i drugih planeta. On je na “nebu” diskutovao sa Martinom Luterom i obratio ga u svoju veru, ali nije mogao da razuveri Kalvina u njegovoj veri u “predestinaciju”. Opis pakla takodje podseca na neko mesto na zemlji, a njegove stanovnike karakterise egoizam i ruzni postupci.

Lako se moze razumeti zbog cega je od vecine svojih savremenika Svedenborg bio odbacen kao umno poremecen i zbog cega su gotovo do nasih dana njegova vidjenja retko shvatana ozbiljno. I pored toga, uvek je bilo ljudi koji su tvrdili da je bez obzira na svu cudnovatost njegovih vizija, on zaista bio u kontaktu sa nevidljivom stvarnoscu: njegov mladji savremenik, nemacki filozof Emanuel Kant, jedan od osnivaca savremene filozofije, odnosio se prema njemu veoma ozbiljno i verovao u nekoliko primera Svedenborgove “vidovitosti”, koji su bili cuveni u citavoj Evropi, a americki filozof R. Emerson u svome opsirnom eseju o njemu u knjizi “Izabranici covecanstva”, nazivao ga je “jednim od giganata literature koga nece proceniti ni citavi koledzi prosecnih naucnika”.

Ozivljavanje interesovanja za okultizam u nase vreme izbacilo ga je u prvi plan kao “mistika” i “vidovnjaka” nesputanog doktrinarnim hriscanstvom, a narocito istrazivaci “posmrtnih” iskustava nalaze interesantne paralele medju svojim otkricima i njegovim opisom prvih trenutaka posle smrti.

Ne moze se mnogo sumnjati u to da je Svedenborg zaista bio u kontaktu sa duhovima, i da je od njih dobio svoje “otkrovenje”. Proucavanje nacina na koji je on dobio ova “otkrovenja”, pokazace nam u kakvoj to sferi ovi duhovi zaista prebivaju.

Istorijat Svedenborgovih kontakata sa duhovima, detaljno opisan u njegovom obimnom “Duhovnom dnevniku” i “Dnevniku snovidjenja” (2300 stranica), jasno razotkriva karakteristike stupanja u dodir sa podnebesnim demonima, kako to opisuje episkop Ignjatije. Svedenborg je od detinjstva praktikovao jednu vrstu meditacije, koja ukljucuje opustanje i snaznu koncentraciju.

Vremenom je poceo da u vreme meditacije vidi plamen, koji je on naivno prihvatao i objasnjavao kao znamenje “odobrenja” njegovih misli. To ga je i pripremilo za pocetak opstenja sa svetom duhova. Kasnije je u snu poceo da vidja Hrista, i to kako ga primaju u zajednicu “besmrtnika”, a postepeno je oko sebe poceo da oseca i prisustvo duhova. Na kraju, duhovi su poceli da mu se javljaju i u budnom stanju. To se prvi put desilo tokom njegovog putovanja za London. Sedeci, jedne veceri, odjednom je ugledao crnilo i gmizavce koji su mu puzali po telu, a zatim i coveka koji je sedeo u uglu sobe i rekao mu samo: “Ne jedi toliko” i iscezao u mraku. Mada ga je ovo javljanje preplasilo, on ga je ipak smatrao necim “dobrim”, zbog toga sto je dobio “moralni savet”.

Zatim, kako sam prica: “Iste noci covek mu se ponovo javio, ali sada se vise nisam plasio. Potom je rekao da je on Gospod Bog, Stvoritelj sveta i Iskupitelj, i da je izabrao mene da objasnim ljudima duhovni smisao Pisma, i da ce mi On sam objasniti sta treba da napisem o tom predmetu. Iste noci bili su mi otkriveni – tako da sam se u potpunosti uverio u njihovu realnost – svetovi duhova. Nebo i pakao… Posle toga Gospod je otvarao, veoma cesto i danju, moje telesne oci, tako da sam usred dana mogao da gledam u drugi svet, i u potpuno budnom stanju opstim sa andjelima i duhovima”.

Iz ovog opisa sasvim je jasno da je Svedenborg bio otvoren za opstenje sa vazdusnim carstvom palih duhova i da su sva “otkrivenja” koja su potom usledila proisticala iz tog istog izvora. “Nebo” i “ad” koje je on video, takodje su bili delovi vazdusnog carstva, a “otkrivenja” koja je on zapisao jesu opis njegovih iluzija, koje pali duhovi cesto, radi sopstvenih ciljeva, podmecu lakovernima. Osvrt na jos neka dela okultne literature pokazace nam i druge strane ovog carstva.

“Astralna ravan” teozofije

Teozofija XIX i XX veka, koja zapravo predstavlja mesavinu istocnjackih i zapadnjackih okultnih ideja, podrobno govori o vazdusnom carstvu za koje smatra da se sastoji iz niza “astralnih ravni” (“Astralni” znaci “zvezdani”. To je izmisljeni termin koji oznacava “nadzemaljsku” realnost).

Prema jednoj teoriji ovog ucenja “astralne” ravni “predstavljaju mesto prebivanja svih natprirodnih bica, obitavaliste bogova i demona, pustos u kojoj prebivaju misaone forme, oblast nastanjena duhovima vazduha i drugih stihija, kao i razlicita nebesa i paklovi s mnostvima andjela i demona…”. Za to pripremljene osobe, smatra se, mogu uz pomoc obreda da se “uzdizu na ove ravni i u potpunosti se upoznaju sa ovim oblastima”.

Prema ovom ucenju, u “astralnu ravan” (ili ravni, u zavisnosti od toga kako se posmatra to carstvo – kao celo ili razdeljeno na razlicite “slojeve” (ulazi se posle smrti i, kao i u ucenju Svedenborga, nema iznenadne promene stanja i nema suda – covek produzava da zivi, kao i pre, samo van tela, i pocinje da “prolazi kroz sve podnivoe astralne ravni na svome putu ka nebeskom carstvu”. Svaki podnivo je sve finiji i sve vise “okrenut unutarnjem”, a prolazenje kroz njih, za razliku od straha i nespokojstva koje bude hriscanska “mitarstva”, jeste period zadovoljstva i radosti: “Radost prebivanja na astralnoj ravni je tako velika, da se fizicki zivot u poredjenju s tim uopste ne cini kao zivot, . . Devet od deset osoba osecaju veliku odbojnost prema povratku u svoje telo” (A. Pauel, “Astralno telo”, 1972).

Kao izum Ruskinje – medijuma, Jelene Blavacke, teozofija je krajem XIX veka bila pokusaj da se da sistematicno objasnjenje medijumskih kontakata s “mrtvima”, koji su se u zapadnom svetu mnozili od vremena razbuktavanja spiritistickih javljanja u Americi 1848. godine.

Sve do danas njeno ucenje o “astralnoj ravni” (mada cesto i nazvanoj po imenu) predstavlja merilo kojim se koriste medijumi i drugi ljubitelji okultnog radi objasnjenja pojava iz sveta duhova. Iako su teozofske knjige o “astralnoj ravni” prepune one “neprijatne praznine i banalnosti”, koje, po Jungovom misljenju, karakterisu svu spiritisticku literaturu, i pored toga, iza te trivijalnosti stoji filozofija realnosti onostranog sveta, koja kod savremenih istrazivaca nailazi na odziv.

Savremeni humanisticki pogled na svet sa veoma mnogo simpatije gleda na takav onostrani svet koji je prijatan, a ne mucan, koji dopusta lagani “rast” i “evoluciju”, a ne konacnost suda, koji daje “jos jednu sansu” da bi se pripremilo za visu realnost, a ne odredjuje vecni udeo prema vladanju tokom zemaljskog zivota. Teozofsko ucenje pruza bas ono sto i trazi savremena dusa, i tvrdi da je zasnovano na iskustvu.

Da bi se dali pravoslavni hriscanski odgovor na ovo ucenje moramo pazljivo osmotriti sta se to zaista zbiva na “astralnoj ravni”. Ali, gde da gledamo? Saopstenja medijuma zalosno su poznata po svojoj rasplinutosti i neodredjenosti, a u nekim slucajevima, kontakt sa “svetom duhova” kroz medijume previse je sumnjiv i varljiv da bi posluzio kao ubedljiv dokaz o prirodi toga sveta. S druge strane, savremena “posmrtna” iskustva suvise su kratka i neubedljiva da bi posluzila istoj svrsi.

Medjutim, postoji iskustvo “astralne ravni”, koje je moguce podrobnije istraziti. Na jeziku teozofije to se zove “astralnom projekcijom” ili “projekcijom astralnog tela”. Usavrsavajuci odredjene medijumske metode, moguce je ne samo stupiti u kontakt s bestelesnim duhovima, kako to cine obicni medijumi (kada njihove seanse nisu lazne), nego i zaista uci u njihovu oblast postojanja i “putovati” medju njima. Moze neko biti i veoma skeptican slusajuci o takvim slucajevima koji su se desili u davna vremena, ali, pokazalo se da su ovakva iskustva postala gotovo uobicajena u nase vreme – i to ne samo medju okultistima -a vec postoji i brojna literatura koja iz prve ruke pripoveda o iskustvima dodira sa ovom sferom.

“Astralna projekcija”

Pravoslavnim hriscanima je dobro poznato da covek uistinu moze da bude uzdignut iznad granica svoje telesne prirode i stupi u nevidljive svetove. Sam apostol Pavle nije znao je li bio “u telu… ili izvan tela, kada bi uznesen na trece nebo” (II Kor., 12: 2), a za nas nema potrebe da premisljamo o tome na koji nacin telo moze postati toliko prefinjeno da bi uslo na Nebo (ukoliko se njegov dozivljaj zaista zbio “u telu”), ili u kakvo je “tanano telo” mogla biti obucena dusa za vreme prebivanja “van tela”. Nama je dovoljno da znamo da dusa (u izvesnom “telu”) po Bozjoj milosti zaista moze biti uzneta i Sagledati (sazercavati) raj, a takodje i vazdusno carstvo podnebesnih duhova.

U pravoslavnoj literaturi takvo se stanje cesto opisuje kao nalazenje izvan “tela”, kao sto je to bilo sa svetim Antonijem, koji je, kako je to ranije opisano, video “mitarstva” stojeci na molitvi.

Episkop Ignjatije (Brjancaninov) podseca nas na dvojicu podviznika XIX veka, cije su duse u vreme molitve napustale tela – starca Vasiliska Sibirskog, ciji je ucenik bio poznati Zosima, i starca shimnika Ignjatija (Isaiju), licnog druga ep. Ignjatija (t. III, str. 75).

Najupecatljiviji slucaj izlaska “iz tela” u pravoslavnim zitijima verovatno je slucaj sv. Andreja Hrista radi jurodivog Konstantinopoljskog (X v.), koji je za vreme dok mu je telo vidljivo lezalo na snegom zavejanoj gradskoj ulici, bio uznesen u duhu i sazrcavao raj i trece nebo, a zatim jedan deo vidjenog ispricao svome uceniku, koji je i zapisao sta se desilo (Zitija Svetih, 2. okt.).

Tako nesto daje se po Bozjoj milosti i sasvim nezavisno od covecije zelje ili volje.

Ali “astralna projekcija” – to je “vantelesno iskustvo” koje je moguce postici i izazvati uz pomoc odredjenih tehnika. Ona predstavlja jedan vid onoga sto je Vladika Ignjatije opisao kao “otvaranje cula”, i jasno je da (s obzirom da je kontakt s duhovima, osim neposrednog delovanja Bozjeg, ljudima zabranjen), tim sredstvima dostignuto carstvo nisu Nebesa, vec samo podnebesno vazdusno prostranstvo nastanjeno palim duhovima.

Teozofski tekstovi, koji podrobno opisuju ovo iskustvo, do te mere su ispunjeni okultnim shvatanjima i tumacenjima, da je iz njih gotovo nemoguce shvatiti sta zapravo predstavlja iskustvo toga carstva. Isto tako, u XX veku pojavljuje se literatura druge vrste posvecena istom pitanju. Paralelno sa sirenjem istrazivanja i eksperimentisanja u oblasti “parapsihologije”, pojavili su se ljudi koji su objavili da su sposobni za “astralnu projekciju” (koja im se dogodila slucajno ili kao posledica eksperimenta) i napisali knjige u kojima opisuju svoje iskustvo, a neki istrazivaci sakupili su i proucili price o iskustvu prebivanja “izvan tela” i pisali o tome naucnim, a ne okultnim jezikom. Razmotrimo ovde neke od tih knjiga.

“Zemaljska” strana “izlaska iz tela” dobro je opisana u knjizi direktora Instituta za psihofizicka istrazivanja u Oksfordu (Engleska) Selija Grina “Izlazak iz tela” (Njujork, 1975). Kao odgovor na obracanje putem britanske stampe i radija, oktobra 1966. G., Institut je dobio oko 400 odgovora od ljudi koji su tvrdili da su oni licno izlazili iz tela. Takva reakcija svedoci o tome da slicna iskustva u danasnje vreme ni u kom slucaju nisu retkost, i da oni koji su takva iskustva imali sada mnogo spremnije nego ranije govore o tome, ne plaseci se da ce ih proglasiti za “caknute”. Isto vazi i za “posmrtna” iskustva, kako primecuju dr Mudi i drugi istrazivaci. Pomenutih 400 ljudi dobili su po dva upitnika, a knjiga je rezultat uporedjivanja i analize odgovora.

Gotovo sva iskustva opisana u toj knjizi bila su nevoljna, izazvana razlicitim fizickim okolnostima: stresovima, umorom, bolescu, nesrecnim slucajevima, anestezijom, snom.

Gotovo sva su se odvijala u blizini tela (a ne u “carstvu duhova”), a ono sto su videli veoma nalikuje na price ljudi koji su imali posmrtno iskustvo: covek vidi svoje sopstveno telo “spolja”, vlada svim culima (cak i ako je u telu bio gluv ili slep), nije u stanju da stupi u dodir sa svojim okruzenjem i komunicira s njim, “plovi” vazduhom osecajuci ogromno zadovoljstvo i lakocu, um deluje bistrije nego obicno. Neki su opisivali i susret sa umrlim srodnicima ili su putovali na mesta koja, kako se cinilo, nisu pripadala obicnoj realnosti.

Jedan “istrazivac” “vantelesnog” iskustva, engleski geolog Robert Krukel sakupio je veliki broj slicnih primera kako kod okultista i medijuma s jedne strane, tako i kod sasvim obicnih ljudi, s druge. On ovako sumira ovo

iskustvo: “Telokopija” ili “dvojnik” bio je “rodjen” iz fizickog tela i smesten zajedno s njim. Kada se “dvojnik” odvojio od tela, dogodilo se “pomracenje” svesti (umnogome slicno tome kada prebacivanje iz jedne brzine u drugu u automobilu izaziva kratak prekid u prenosu snage)… Cesti su slucajevi pregleda proteklog zivota u nizu slika, a napusteno “fizicko” telo oslobodjeni “dvojnik” obicno je mogao da posmatra…”.

Suprotno onome sto bi se moglo ocekivati, niko nije govorio o tome da je prilikom izlaska iz tela osecao bol ili strah – sve je izgledalo savrseno prirodno… Svest, koja je funkcionisala kroz tog odvojenog “dvojnika”, bila je sira nego u obicnom zivotu… Ponekad su se javljale sposobnosti telepatije, vidovitosti i predskazivanja.

Cesto su se pojavljivali “umrli” prijatelji. Mnogi od onih koji su davali izjave, izrazavali su veliku odbojnost prema ponovnom ulasku u telo i povratku zemaljskom zivotu… Ovaj, sve do sada nepoznati, opsti tok dogadjaja pri izlasku iz tela nije moguce u potpunosti objasniti, polazeci od hipoteze da su svi takvi slucajevi samo snovi i da su svi opisani “dvojnici” bili prosto halucinacije. Ali, s druge strane, moguce ih je lako objasniti ukoliko se prihvati da su ti slucajevi istiniti i da su vidjeni “dvojnici” bili objektivna (mada ultrafizicka) tela” (Robert Krukel, “Izlazak iz tela”, 1970).

U sustini ovaj opis ostvaruje tacku po tacku “modele” posmrtnih iskustava koje je opisao dr Mudi (“Zivot posle zivota”). Podudarnosti su takve da su moguce samo onda kada se opisuje jedno isto iskustvo. Ako je tako, onda je, najzad, moguce odrediti iskustvo koje opisuju dr Mudi i drugi istrazivaci i koje evo vec nekoliko godina izaziva veliki interes i brojne diskusije na Zapadu. To nije istinsko “posmrtno” iskustvo, vec pre “vantelesno” iskustvo koje predstavlja samo predvorje drugog, mnogo sireg iskustva, pa bilo to iskustvo same smrti ili “astralnog putovanja” (o cemu vidi nize). Iako bi se “vantelesno” stanje moglo nazvati “prvim trenutkom” smrti -ukoliko smrt zaista nastupi – bila bi gruba greska izvoditi odatle bilo kakve zakljucke o stanju posle smrti, osim gole cinjenice da je dusa posle smrti ziva i da je ocuvala svest, a to, u svakom slucaju, tesko da porice bilo ko od onih koji zaista veruju u besmrtnost duse. Dalje, ukoliko “vantelesno” stanje uopste nije obavezno povezano sa smrcu, duzni smo da budemo veoma obazrivi pri izboru svedocanstava koja se nude iz mnogobrojnih iskustava u ovoj oblasti, upravo, duzni smo da zapitamo, imaju li vizije “Nebesa” (ili “ada”) koje sada obuzimaju mnoge, bilo sta zajednicko sa hriscanskim shvatanjem Nebesa i ada, ili su one samo interpretacija nekog prosto prirodnog (ili demonskog) iskustva u “vantelesnom” carstvu.

Dr Krukel, koji se do sada pokazao kao najtemeljniji istrazivac u ovoj oblasti, pristupajuci s jednakom paznjom i opreznoscu svakoj sitnici, sto je osobina i njegovih ranijih radova o biljnim fosilima u Velikoj Britaniji, sakupio je veliki materijal o iskustvu “raja” i “ada”.

On smatra da su to prirodna i u sustini univerzalna iskustva, i razlikuje ih na sledeci nacin: “Oni koji su svoja tela napustili prirodnim putem bili su skloni tome da vide nesto jarko i spokojno (“Raj”), nesto tipa prekrasne Zemlje, a (oni koji su bili) istrgnuti silom… bili su skloni da zapadaju u relativno mracno, konfuzno i slicno snu okruzenje, sto odgovara drevnom “adu”. Prvi su sretali mnogobrojne pomocnike (ukljucujuci vec pomenute ranije “umrle” rodjake i prijatelje), a drugi su se ponekad susretali s nekakvim bestelesnim “preprekama”.

Ljudi koji poseduju ono sto dr Krukel naziva “medijumskom telesnom konstitucijom” obavezno prvo prolaze kroz tamnu, maglovitu oblast “ada”, a zatim ulaze u predeo bljestave svetlosti koja se cini nalik Raju.

Taj “Raj” opisuju razlicito (i medijumi i nemedijumi) kao “najdivniji od ikada vidjenih pejsaza”, “predeo prekrasne lepote – prostran vrt slican parku, a svetlost je tamo takva kakva nikada nije vidjena ni na moru ni na kopnu”, “divan pejzaz” sa “ljudima u beloj odeci”, “svetlost je postala silna”, “citava je zemlja sijala”.

Da bi objasnio ova iskustva, dr Krukel postavlja hipotezu da postoji “totalna zemlja” koja se sastoji, na nizem nivou, od one fizicke zemlje koja je nama poznata iz svakodnevnog zivota, okruzena sveprozimajucom nefizickom sferom na cijim se nizim i visim granicama nlaze sfere “ada” i “raja”.

Ovo je zapravo grub opis onoga sto se pravoslavnom terminologijom naziva vazdusnim podnebesnim carstvom palih duhova, ili “astralna ravan” u teozofiji.

Medjutim, pravoslavni opisi ove sfere ne prave razliku izmedju “viseg” i “nizeg”, vec naglasak stavljaju na demonske obmane koje cine sastavni deo toga carstva. Buduci da je svetovni istrazivac, dr Krukel ne zna nista o tom aspektu vazdusnog carstva, vec sa svoje “naucne” tacke gledista potvrdjuje neobicno vaznu cinjenicu za shvatanje “posmrtnih” i “vantelesnih” iskustava:

“Nebesa” i “ad”, vidjeni u tim stanjima cine samo deo (ili pojave) vazdusnog carstva duhova, i nemaju niceg zajednickog istinskim Nebesima i adom hriscanskog ucenja koji predstavljaju mesta vecnog prebivanja ljudskih dusa (i vaskrslih tela), a takodje i bestelesnih duhova. Ljudima u “vantelesnom” stanju nije dopusteno da dospeju na prava Nebesa ili u ad, koji se dusama otkrivaju samo po narocitoj volji Bozjoj.

Ako neki “hriscani” i pocnu da u trenutku “smrti” istog casa gledaju, vide “nebeski grad” s “dijamantskim vratima” i “Andjele”, to samo ukazuje na to da ono sto su ugledali u vazdusnom carstvu u nekoj meri zavisi od njihovih prethodnih iskustava i ocekivanja, slicno tome kada umiruci Indusi vide svoje induske hramove i “bogove”.

Istinsko hriscansko iskustvo Nebesa i ada, kao sto cemo videti u narednom poglavlju, pripada sasvim drugoj dimenziji.

“Astralno putovanje”

Gotovo sva novija “posmrtna” iskustva bila su izuzetno kratkotrajna – da su trajala duze rezultirala bi stvarnom smrcu. Medjutim, u “vantelesnom” stanju, koje nije povezano sa uslovima bliskim smrti, moguce je i dugotrajnije iskustvo. Ako se ovo iskustvo dovoljno produzi, moguce je napustiti svoje neposredno okruzenje i uci sasvim novi predeo – ne samo zbog toga da se baci letimican pogled na “vrt” ili “mesto svetlosti” ili “nebeski grad”, vec i zato da bi se stekao trajniji “dozivljaj” u vazdusnom carstvu.

“Astralna ravan” je, ocigledno, veoma bliska svakome, i izvesne kriticne situacije (medijumske tehnike) mogu da “isprovociraju” kontakt s njom. U jednoj od svojih knjiga, dr Karl Jung opisuje iskustvo jednog od svojih pacijenata, zene koja je “izlazila iz tela” tokom teskog porodjaja. Ona je videla lekare i sestre koji su je okruzivali, ali je osecala da se iza nje prostire predivan predeo za koji se cinilo da predstavlja granicu druge dimenzije. Osecala je da bi, ukoliko bi tamo posla, napustila ovaj zivot, ali se umesto toga vratila u svoje telo.

Dr Mudi je opisao niz slicnih stanja, koje on naziva “granicnim” ili “krajnjim” iskustvom (Zivot posle zivota, str. 54-57).

Oni koji namerno izazivaju stanje “astralne projekcije” cesto mogu da udju u tu “drugu dimenziju”. Poslednjih godina opis “izleta” jednog coveka u tu dimenziju postigao je izvesnu slavu, sto mu je omogucilo da organizuje institut za eksperimente sa “vantelesnim” stanjem. Jedan od istrazivaca na tom institutu bila je i dr. Elizabet Kibler-Ros, koja se slaze sa Monroovim zakljuccima o srodnosti “vantelesnog” i “posmrtnog” iskustva. Ovde cemo ukratko izloziti otkrica ovog eksperimentatora, opisana u knjizi “Putovanja izvan tela” (Njujork, 1977).

Robert Monro je uspesni americki biznismen (predsednik direktorskog saveta jedne multimilionske kompanije), a u pogledu religije – agnostik. Njegova “van-telesna” iskustva pocinju 1958. G. kada je, jos pre nego sto se kod njega pojavio ma kakav interes za okultnu literaturu, poceo da sprovodi sopstvene eksperimente uz pomoc metoda za pamcenje u snu. Ove tehnike obuhvatale su opustanje i koncentraciju slicno nekim vidovima meditacije. Posto je otpoceo sa ovim eksperimentima, kod njega se pojavilo neko neobicno stanje kada mu se cinilo da ga je pogodio snop svetlosti, sto je izazvalo privremenu paralizu. Posto se ovaj osecaj ponovio nekoliko puta, on je poceo da sam “lebdi” izvan tela, a zatim i da izaziva i razvija ovo stanje.

U pocetku svojih okultnih “putovanja” on otkriva one iste osnovne preduslove koji su Svedenborgu otvorili put za njegove dozivljaje u svetu duhova – pasivnu meditaciju, osecaj “svetlosti”, opsti odnos poverenja i otvorenosti prema novim i neobicnim dozivljajima, i sve to u kombinaciji sa “prakticnim” pogledom na zivot i odsustvom bilo kakvih opstih hriscanskih znanja i iskustava.

U pocetku je Monro “putovao” na poznata mesta na zemlji – u pocetku bliza, zatim udaljenija, pri cemu mu je ponekad uspevalo da dodje i do konkretnih cinjenica koje su dokazivale njegove eksperimente. Zatim je poceo da kontaktira sa “duholikim” prilikama. Prvi kontakt sa njima bio je deo medijumskog eksperimenta (“indijski pravednik” koga je poslao medijum, zaista je dosao po njega! – str. 52). Najzad, poceo je da ulazi u cudnovate predele koji su izgledali kao da ne pripadaju zemlji.

Zapisujuci svoja iskustva (sto je cinio odmah po povratku u telo), grupisao ih je prema pripadnosti “lokacijama”. Njih je bilo tri: “Lokacija I” je “ovde-sada”; normalno okruzenje ovoga sveta. “Lokacija P” je “nematerijalna sredina, po izgledu ogromnih razmera, i sa osobinama slicnim “astralnoj ravni”. To mesto predstavlja prirodnu sredinu “drugog tela”, (kako Monro naziva bice koje je putovalo tim carstvom) ono “prozima” fizicki svet i u njemu vlada zakon misli: “ono sto mislis, to i jesi” i “slicno privlaci slicno”, a da bi se putovalo, treba samo pomisliti na zeljeno odrediste.

Monro je posetio razlicita mesta toga carstva i video, na primer, u jednoj uzanoj dolini grupu ljudi u dugackim belim odezdama koji su sebe nazivali “armijom na vezbi” koja ceka naredjenja.

“Lokacija III” prividno izgleda kao zemaljska stvarnost, mada je sasvim drukcija od icega vidjenog na zemlji, sa cudnim anahronicnim svojstvima, a teozofi bi ovde verovatno prepoznali neki “grublji” deo “astralne ravni”.

Posto je uglavnom savladao strah koji ga je obuzimao kada je tek bio dospeo u ove nepoznate oblasti, Monro je poceo da ih istrazuje i opisuje mnogobrojna inteligentna bica koja je tamo susreo.

Prilikom nekih “putovanja” sretao je i svoje “umrle” prijatelje i razgovarao sa njima, ali je mnogo cesce sretao cudna bezlicna bica koja su mu ponekad “pomagala”, ali jednako cesto ne bi uopste reagovala kad ih je zvao, ili davala nejasne “misticne” poruke slicne saopstenjima medijuma. Bila su u stanju da se rukuju s njim, ali isto tako i da zariju kuku u njegovu pruzenu saku. U nekima od ovih stvorenja on je prepoznavao “prepreke”, zverolika bica gumastih tela koja su lako menjala oblik u pse, slepe miseve ili njegovu sopstvenu decu, i druga bica koja su mu se rugala i mucila ga, smejuci se kada je on prizivao (ne, naravno, sa verom, vec kao jos jedan “eksperiment”) ime Isusa Hrista.

Sam nemajuci vere, Monro se otvorio za “religiozne” uticaje bica iz tog sveta. Dane su mu “prorocanske” vizije buducih dogadjaja, koji su se ponekad zaista odigravali onako kako ih je on video. Jednom, dok je bio na samoj granici izlaska iz tela, pred njim se pojavio beli zrak svetlosti. Monro je upitao zrak da mu odgovori na pitanja o ovom svetu, a glas zraka mu je odgovorio: “Moli svog oca da ti kaze veliku tajnu”. Sledeci put, Monro se tako i molio: “Oce, rukovodi mnome. Oce, reci mi veliku tajnu”. Iz svega ovoga jasno je da je Monro, ostajuci po svojim religioznim pogledima “realista” i “agnostik”, dragovoljno predao sebe u ruke bicima iz okultnih sfera (drugim recima, demonima).

Bas kao i dr Mudi i drugi istrazivaci ove oblasti, Monro pise “za dvanaest godina svojih parapsiholoskih aktivnosti nisam nasao svedocanstava koja bi potvrdjivala biblijska shvatanja o Bogu i zagrobnom zivotu na mestu zvanom “Nebesa”. Isto tako, slicno Svedenborgu, teozofima i istrazivacima kakav je dr Krukel, on u “nematerijalnoj” oblasti koju je izucavao nalazi “sve one osobine koje obicno pripisujemo Nebesima i adu, a koje predstavljaju samo deo ‘Lokacije II'”. U oblasti, kako je izgledalo, “najblizoj” materijalnom svetu, on je naisao na tamno-sivi prostor nastanjen “dzangrizavim bicima koja su se dosadjivala”. To, po njegovom misljenju, moze biti “predvorje pakla”, ili tacnije, oblasti “ada” kako ga je nazvao dr Krukel.

Najsimptomaticniji, medjutim, jeste Monroov dozivljaj “raja”. On je tri puta putovao na mesto “cistog mira”, lebdeci u toplim, mekim oblacima kroz koje su prosijavali raznobojni zraci svetlosti; vibrirao je u saglasju s muzikom horova koji su pevali pesme bez reci; oko njega su bila bezimena bica u istom stanju sa kojima nije imao licnog kontakta.

Ovo mesto osecao je kao svoj poslednji “dom”, i zalio za njim nekoliko dana posto se dozivljaj okoncao. Ovaj “astralni raj”, razume se, predstavlja osnovni izvor teozofskog ucenja o “prijatnosti” drugog sveta. Medjutim, ovaj “raj” nema niceg zajednickog sa hriscanskim ucenjem o Carstvu Nebeskom koje je daleko od ove vazdusne oblasti i koje je, u svojoj punoci ljubavi i licnosti i svesnom osecaju prisutnosti Bozje postalo sasvim udaljeno od nevernika nasih vremena, jer oni ne traze nista vise od “nirvane” mekih oblaka i raznobojnih zraka!

Takav “raj” lako mogu da pruze i pali duhovi, ali na istinska Nebesa Bozja mogu uzneti samo hriscanski podvig i Bozja blagodat.

Ponekad se Monro sretao sa “bogom” svoga “raja”. To se, prema njegovim recima, moze dogoditi na bilo kojoj tacki “lokacije II”. “U toku uobicajenih aktivnosti, na bilo kom mestu, razleze se otegnuti signal, gotovo nalik na zvuk srednjevekovnih fanfara. Signal svi docekuju spokojno, a kada se zacuje, svi prekidaju razgovor i ono cime su se bavili. To je znak da On (ili Oni) obilazi svoje carstvo.

Nema padanja nicice ili na kolena. Zapravo, drzanje je uglavnom stvar slucaja. To je dogadjaj na koji su vec svi navikli, a pokornost je najvaznija od svega. Tu nema izuzetaka.

Na zvuk signala, sve zivo leze… okrenuvsi glavu na stranu da ne bi videli njega dok prolazi. Svrha toga je, izgleda, da se formira zivi put po kome ce On proci… Nema ni najmanjeg pokreta, cak ni pomisli, dok On prolazi…

Nekoliko puta kada sam iskusio ovo, i ja sam legao sa drugima. U tom trenutku i sama pomisao da se drugacije, ucini izgleda nemoguca. Dok on prolazi, razleze se zaglusujuca divlja muzika i oseca zracenje nesavladive zive sile koja vam protutnji iznad glave, a onda nestaje u daljini… Ovaj dogadjaj je isto toliko slucajan kao na primer zaustavljanje pred semaforom na raskrsnici ili cekanje na prelazu preko pruge: ravnodusni ste, a istovremeno osecate podsvesno postovanje pred moci olicenoj u vozu koji prolazi. Ovaj dogadjaj isto je tako bezlican”.

“Je li to Bog? Ili Boziji Sin? Ili Njegov predstavnik?”

Tesko bi bilo pronaci u citavoj okultnoj literaturi zivopisniji opis poklonjenja satani u carstvu kojim on vlada, carstvu bezlicnih robova. Na drugom mestu, Monro opisuje svoju sopstvenu vezu sa knezom carstva u koje je prodro. Jedne noci, dve godine posto su poceli njegovi “izlasci iz tela”, osetio je da se kupa u onoj istoj svetlosti koja je pratila pocetak ovih iskustava, i osetio prisustvo veoma snazne razumne licnosne sile koja ga je ucinila bezvoljnim i nemocnim. “U meni se stvorilo cvrsto ubedjenje da sam vezan neraskidivim uzama odanosti za ovu razumnu silu i da sam duzan ovde na zemlji da obavim odredjenu misiju”.

U drugom slicnom iskustvu sa ovom nevidljivom silom ili “bicem” nekoliko nedelja kasnije, ono (ili oni) kao da je uslo i “istrazivalo” njegovu svest, a zatim “kao da su iscezli na nebu, dok sam ih ja preklinjuci dozivao”.

Tada sam se uverio da njihove intelektualne sposobnosti daleko prevazilaze moje razumevanje. To je bezlicni, hladni razum, bez imalo emocija ljubavi i saosecanja koje mi toliko postujemo… Seo sam i zaplakao, gorko ridajuci kako nikad ranije nisam plakao, jer sam bespogovorno i bez ikakve nade da ce u buducnosti biti drukcije, shvatio da Bog moga detinjstva crkve, religije sirom sveta nije bio onakav kakvog smo obozavali, i da cu do kraja zivota patiti zbog gubitka ove iluzije”.

Covek bi tesko mogao i zamisliti bolji opis susreta s djavolom, sa kojim se danas, nista ne podozrevajuci, susrecu mnogi nasi savremenici, nesposobni da mu se odupru usled svoje otudjenosti od istinskog hriscanstva.

Vrednost Monroovog svedocanstva o prirodi i bicima “astralne ravni” je velika. Iako je on sam duboko uronio u to i, prakticno, predao svoju dusu u ruke palim dusima, on je svoja iskustva opisao jasnim, neokultnim jezikom i sa relativno normalne ljudske tacke gledista, sto njegovu knjigu cini izuzetno ubedljivim upozorenjem protiv “eksperimentisanja” u ovoj oblasti.

Onaj ko poznaje pravoslavno hriscansko ucenje o podnebesnom (vazdusnom) svetu, kao i o istinskim Nebesima i adu koji se nalaze van ove oblasti, samo ce se jos dublje ubediti u realnost palih duhova i njihovog carstva, a takodje i u veliku opasnost od stupanja u kontakt sa njima cak i posredstvom nekih prividno “naucnih” pristupa. Nama pravoslavnim hriscanima nije nuzno da znamo koji deo ovih iskustava je bio “realan”, a koji je samo posledica predstava i iluzija koje su mu priredili pali dusi – obmana je u tolikoj meri prisutna u vazdusnom carstvu da nema nikakvog smisla pokusavati odrediti njene tacne oblike ispoljavanja.

Sa “astralnom ravni” moguce je takodje stupiti u kontakt (iako ne obavezno u “vantelesnom” stanju) upotrebom nekih droga. Nedavni opiti sa davanjem LSD-a osobama na samrti, rezultirala su veoma ubedljivim stanjima “na granici smrti”, sa “brzim pregledom” citavog zivota, vizijama bljestave svetlosti, susretima sa “mrtvima”, neljudskim “duhovnim bicima”, dobijanjem spiritualnih pouka o istinama “kosmicke religije”, reinkarnaciji, i tome slicno.

Dr Kibler-Ros taksfe je ucestvovala u ovim eksperimentima.

Dobro je poznato da “samani” primitivnih plemena stupaju u kontakt s vazdusnim svetom palih duhova u “vantelesnom” stanju, i, posto su jednom “inicirani” (“posveceni”) u ova iskustva, mogu da posecuju “svet duhova” i komuniciraju s njegovim stanovnicima.

Isto to dozivljavali su i “posvecenici” idolopoklonickih misterija antickog sveta. U zitiju svetoga Kiprijana i Justine (2. okt.) imamo o tom carstvu svedocanstvo iz prve ruke, od bivseg carobnjaka: “Na planini Olimp Kiprijan izuci djavolju nauku do savrsenstva, jer upoznade razna demonska utvarenja, nauci da izaziva promene u vazduhu… I vide on tamo bezbrojne vojske demona sa knezom tame, kome jedni demoni predstajahu, drugi sluzahu, treci klicahu, velicajuci svog kneza, a neke on slase po celom svetu da varaju ljude. Vide on tamo sve neznabozacke bogove i boginje i raznovrsne utvare i prividjenja, koje je tokom strogog cetrdesetodnevnog posta naucio da priziva…

Tako on postade mag, vracar, upropastitelj dusa ljudskih, veliki prijatelj i verni sluga kneza paklenog, sa kojim je razgovarao licem u lice i od koga se udostojio velike casti. O tome on sam govorase ovako: “Verujte mi, ja videh samog kneza paklenog; jer ga zrtvama umolih, i celivah, i razgovarah sa njim i sa doglavnicima njegovim… I obeca mi da ce me po izlasku mom iz tela postaviti za kneza, i da ce me za zivota na zemlji u svemu pomagati… Lice njegovo bese kao poljski cvet; na glavi je imao raskosni venac (ne stvarni, nego prividni) od zlata i blistavog kamenja, koji obasjavase celo ono polje; i odelo njegovo bese cudesno. Kad bi se pak okrenuo na jednu ili drugu stranu, sve se ono mesto potresalo; i kraj njegovog prestola stajahu u velikoj pokornosti mnogobrojni zli dusi raznih cinova; tada i ja predadoh njemu celoga sebe, pokoravajuci se svakoj njegovoj zapovesti”.

Sveti Kiprijan ne kaze odredjeno da li je on ova iskustva imao “van tela”, a sasvim je moguce da iskusniji vracevi i adepti nemaju potrebe da napustaju telo da bi stupili u dodir sa vazdusnim carstvom. Svedenborg, cak i kada opisuje svoja “vantelesna” iskustva, tvrdi da se vecina njegovih kontakata sa duhovima, naprotiv, odvijala u telu, ali sa otvorenim “vratima opazanja”. Karakteristike ovoga carstva i “dozivljaja” u njemu iste su, bez obzira da li se necije “avanture” odvijaju “u” telu ili “izvan” njega.

Jedan od cuvenih paganskih vraceva antike (II vek), opisujuci svoju inicijaciju u Izidine misterije, daje klasican primer “vantelesnog” iskustva i kontakta sa vazdusnim carstvom, koji bi mogao posluziti i kao opis nekih danasnjih “vantelesnih” i “posmrtnih” iskustava: “Otkricu (o svojoj inicijaciji) onoliko koliko po zakonu smem otkriti neposvecenima, ali samo pod uslovom da mi poverujes. Prosao sam kroz sama vrata smrti, i stupio jednom nogom na Prozerpinin prag, i ponovo se vratio, prosavsi kroz sve stihije (elemente). U ponoc videh sunce u zenitu; stadoh pred bogove podzemlja i bogove gornjeg sveta, blizu njih, klanjajuci im se. Eto, sada si cuo sta mi se dogodilo ali ti, mada si slusao, i dalje ostajes u neznanju”.

Zakljucci o “izvantelesnoj” oblasti

Sve sto je dosad ovde receno o “vantelesnim” iskustvima, dovoljno je da se danasnja “posmrtna” iskustva sagledaju u njihovom pravom svetlu. Sumirajmo nase rezultate:

Ova iskustva su, jednostavno, “vantelesna” stanja, nesto sto je dobro poznato u okultnoj literaturi, a odnedavno se sa povecano ucestaloscu dogadja i medju obicnim ljudima koji nemaju veze sa okultizmom.

Ova iskustva, medjutim, nista nam zaista ne govore o onome sto se

dogadja sa dusom posle smrti, osim da ona prezivljava

smrt i ostaje svesna.

Oblast u koju dusa dospeva onog casa kad napusti telo i pocne da gubi kontakt sa onim sto poznajemo kao “materijalnu realnost” (bilo to posle smrti ili samo u “vantelesnom” iskustvu), nisu ni Nebesa ni ad, vec nevidljiva sfera bliska zemlji, koja zovu na razlicite nacine: “onaj svet”, ili “Bardo ravan” (Tibetanska knjiga

mrtvih), ili “svet duhova” (Svedenborg i spiritisti), ili “astralna ravan” (teozofi i vecina okultista), “lokacija II” (Monro), ili, pravoslavnim jezikom receno, vazdusni svet podnebesja u kome obitavaju pali duhovi koji se usrdno trude da obmanu ljude, pokore ih i vrgnu u pogibao.

To nije onaj “drugi svet” koji coveka ocekuje posle smrti, vec samo nevidljivi deo ovoga sveta kroz koji covek mora proci da bi dostigao istinski “drugi” svet – Nebeski ili adski.

Za one koji su zaista umrli i koje andjeli sprovode iz zemaljskog zivota, ovo je oblast gde pocinje Pojedinacni (“posebni”) Sud i u kojoj duhovi podnebesja otkrivaju svoju pravu prirodu i mrznju prema covecijem rodu, a za sve ostale to je oblast demonskih obmana u rukama istih tih duhova.

Bica koja se susrecu u ovoj oblasti su uvek (ili skoro uvek) – demoni, bilo da su ona prizvana uz pomoc medijuma i drugim okultnim tehnikama, ili spadaju u “vantelesna” iskustva. To nisu Andjeli, jer andjeli borave na Nebesima i samo prolaze kroz ovu oblast kao Bozji vesnici.

To nisu duse umrlih, jer one borave na Nebesima ili u adu i jedino odmah posle smrti prolaze kroz ovu oblast na putu za Sud za ono sto su ucinili u svom zivotu. Cak i oni najiskusniji adepti u “vantelesnim” iskustvima, ne mogu dugo ostati u ovoj oblasti zbog opasnosti da se trajno odvoje od svog tela (smrt), i cak i u okultnoj literaturi tesko je naci opise medjusobnih susreta takvih ljudi.

Ne sme se verovati nikakvim eksperimentima u ovoj oblasti, i naravno, niposto ih ne treba ocenjivati po njihovom “spoljasnjem” vidu. Cak i oni koji su cvrsto utemeljeni u pravoslavnom hriscanskom ucenju mogu lako biti obmanuti od strane palih duhova putem raznih “vizija”.

Oni koji stupaju u ovu oblast bez ikakvih znanja i prihvataju s poverenjem tu dobijena “otkrovenja”, nisu nista drugo do zalosne zrtve palih duhova.

Neko bi mogao da pita: “A sta je sa osecajima “spokojstva” i “zadovoljstva” koji prate gotovo sva “vantelesna” stanja? Sta je sa vizijom “svetlosti” koju vide mnogi?

Jesu li to takodje obmane?”

U izvesnom smislu ovakva stanja mogla bi biti “prirodnim” za dusu kada je ona odvojena od tela. U ovom palom svetu nasa fizicka tela jesu tela patnje, propadanja i smrti.

Odvojivsi se od tela, dusa se odmah nadje u mnogo “prirodnijem” sebi svojstvenom stanju, blize onom stanju koje joj je Bogom predodredjeno; jer vaskrslo “duhovno” telo u kome ce covek boraviti u Carstvu Nebeskom, ima mnogo vise slicnosti sa dusom, nego sa nama poznatim zemaljskim telom.

Cak i ono telo u kome je isprva stvoren Adam, imalo je drugaciju prirodu od Adamovog tela kakvo je ono bilo posle pada, buduci mnogo prefinjenije i nepodlozno stradanju i porodjajnim bolovima.

U tom smislu “spokojstvo” i “uzivanje” koji se osecaju prilikom prebivanja van tela moguce je shvatiti kao istinito, a ne lazno. Obmana se, medjutim, desava onoga casa kad ova prirodna stanja pocnu da se tumace kao nesto “duhovno” – kao da je “spokojstvo” istinski mir pomirenja s Bogom, a “uzivanje” stvarna duhovna radost na Nebesima.

A upravo tako mnogi objasnjavaju svoja “vantelesna” i “posmrtna” iskustva, zbog toga sto nemaju istinsko duhovno iskustvo i trezvenost. Da je to zabluda, jasno se vidi iz cinjenice da i najokoreliji bezboznici dozivljavaju isto iskustvo “uzivanja” kada umru.

To smo vec imali prilike da vidimo u jednom od prethodnih poglavlja u slucaju indusa, ateiste i samoubice. Drugi upecatljiv primer pruza nam britanski romansijer, agnostik, Somereset Mom, koji je, tokom kratkog iskustva “smrti”, nedugo pre svoje stvarne smrti u 80-oj godini, iskusio isprva sve jacu i jacu svetlost, a zatim osetio “izuzetni osecaj oslobodjenja”, kako on to opisuje svojim recima (vidi Alen Spreget, “Delo o besmrtnosti”, Njujork, 1974). Ovaj dozivljaj nije ni najmanje duhovni, vec samo jedno “prirodno” iskustvo zivota koji se okoncao u bezverju.

Zbog toga se smrt, kao culan ili “prirodni” dozivljaj, moze uciniti i sasvim prijatnom. Ovo uzivanje bi isto tako mogao doziveti i onaj cija je savest cista pred Bogom, kao i onaj ko uopste nema duboke vere u Boga i vecni zivot i zbog toga ne shvata koliko je mnogo mogao ozalostiti Boga tokom svog zivota. Kako je dobro rekao jedan pisac: “losu smrt dozivljavaju samo oni koji su, iako su znali da Bog postoji, proziveli svoje zivote kao da Njega nema” (Dejvid Vinter, “Ono sto dolazi: sta se desava posle smrti?”, Veton, 1977, str. 90) – to jest oni koje muci sopstvena savest toliko da ta muka preovladjuje nad “zadovoljstvom” fizicke smrti.

Razlika medju vernicima i nevernicima ne pojavljuje se u samom trenutku smrti, vec kasnije, na “posebnom” Sudu. “Uzivanje” u smrti moze biti i zaista realno, ali ono nema nikakve veze sa vecnom sudbinom duse koja, i pored toga, moze biti osudjena na muke.

Ovo je jos jasnije kada je u pitanju vizija “svetlosti”. Ona bi mogla biti nesto sasvim prirodno – odraz istinskog stanja svetlosti za koje je covek bio sazdan. Ako i jeste tako, ipak predstavlja ozbiljnu gresku pridavati tome neki “duhovni” smisao, kako to po pravilu cine duhovno neiskusni ljudi. Pravoslavna asketska literatura prepuna je upozorenja da ne treba verovati bilo kakvim vrstama “svetlosti” koje se javljaju coveku; a kada takvu “svetlost” covek pocne da prihvata kao “andjela” ili cak “Hrista”, jasno je da je pao u prelest, pretvarajuci sopstvena uobrazenja u “stvarnost”, cak i pre nego sto su pali dusi poceli da ga obmanjuju.

Dusa odvojena od tela takodje prirodno poseduje izostrenije osecanje stvarnosti, i dozivljava ono sto se danas naziva “ekstrasenzornom ili vanculnom percepcijom” (ESP).

Poznata je cinjenica, zapazena kako u pravoslavnoj literaturi, tako i kod savremenih naucnih istrazivaca, da dusa posle “smrti” (najcesce neposredno pred samu smrt) vidi ono sto ne mogu da vide oni koji stoje odmah kraj nje, zna da neko umire daleko od mesta gde se ona nalazi, itd.

Odraz ovoga moze se naci u dozivljaju koji dr Mudi naziva “vidjenjem znanja”, kada dusa kao da ima “prosvetljenje” i vidi pred sobom “sva znanja” (“Razmisljanja o zivotu posle smrti”, str. 9-14). Sveti Bonifatije ovako opisuje ono sto je doziveo “monah iz Venloka” odmah posle smrti: “Osecao se kao covek koji je budan i gleda, ali su njegove oci prekrivene telesnim velom, a onda, odjedanput, veo je skinut, i sve sto je prethodno bilo nevidljivo, skriveno, nepoznato, postalo je jasno. Tako se i njemu, kada je zavesa tela bila odbacena, pokazala citava vasiona pred njegovim ocima, tako da je odjednom video sve krajeve sveta, sva mora, sve ljude” (Emerton, “Pisma svetoga Bonifatija”).

Neke duse su, ocigledno, prirodno osetljivije za ovakva stanja, dok se jos nalaze u telu. Sveti Grigorije Dvojeslov zapaza da “ponekad i same duse njima svojstvenom istancanoscu mogu da predvide buducnost”, za razliku od onih koji predvidjaju buducnost Bozjim otkrivenjem (Razgovori, IV, 26).

Ali, takvi “medijumi” neizbezno padaju u prelest kada pocnu da tumace i razvijaju ovaj talenat, koji pravilno mogu koristiti samo ljudi velike svetosti i, naravno, pravoslavne vere.

Dobar primer “ESP” – zamki predstavlja slucaj americkog “medijuma” Edgara Kejsa. Jednom prilikom on je ustanovio da poseduje sposobnost da postavi tacnu medicinsku dijagnozu u stanju transa, a potom poceo da veruje svim saopstenjima koja je dobijao u tom stanju, pa je zavrsio tako sto je stao da se izdaje za proroka (ponekad sa spektakularnim omaskama, kao sto je to bio slucaj sa predvidjanjem kataklizme na zapadnoj obali Amerike koju je najavio za 1969. a nije se desila), nudi astroloska tumacenja, otkriva “prosle zivote” ljudi na “Atlantidi”, u drevnom Egiptu, itd.

“Prirodni” dozivljaji duse kada je ona u stanju narocite osetljivosti ili je odvojena od tela – bili to osecaji “spokojstva”, uzivanja, svetlosti ili “ESP” -predstavljaju dakle samo “grubi materijal” prosirene svesti duse, i pruzaju, (moramo to ponoviti) veoma malo potvrda o stanju duse posle smrti, a najcesce vode neproverenim tumacenjima prirode “drugog sveta” kao i neposrednom kontaktu sa palim duhovima cije je ovo carstvo. Sva ova iskustva pripadaju “astralnoj” oblasti i nemaju u sebi niceg duhovnog ili nebeskog; cak i u slucaju da je odredjeno iskustvo samo po sebi istinito, njegovim tumacenjima ne treba verovati.

Po samoj prirodi stvari, pravo znanje o vazdusnoj oblasti duhova i njenim manifestacijama nije moguce steci iskljucivo iskustvom. Pretenzija okultista svih vrsta da su njihova znanja istinita zato sto su zasnovana na “iskustvu” upravo i predstavlja fatalnu gresku svih nosilaca okultnih “znanja”.

Naprotiv, iskustvo ove oblasti, upravo zbog toga sto je steceno u vazdusnom carstvu i najcesce izazvano od strane demona ciji je krajnji cilj da zavedu i pogube ljudske duse, po samoj svojoj prirodi povezano je sa obmanom, da se i ne govori o tome da, buduci stranac u toj sferi, covek u njoj nikada ne moze u potpunosti da se pravilno orijentise i bude uveren u njenu realnost kao sto je uveren u realnost materijalnog sveta.

Budisticka doktrina (kako je izlozena u “Tibetanskoj knjizi mrtvih”) svakako je ispravna kada govori o iluzornoj prirodi i laznim predstavama na “bardo ravni”, ali gresi kada iz ovoga izvodi zakljucak, samo na osnovu iskustva, da nigde iza ovih pojavnih formi i ne postoji objektivna realnost.

Istinsku realnost ovog nevidljivog sveta nije moguce shvatiti, ukoliko ona ne bude otkrivena uz pomoc izvora koji je izvan i iznad nje.

Iz istih razloga, savremeni prilaz ovoj oblasti uz pomoc pojedinacnih (ili “naucnih”) eksperimenata neizbezno dovodi do nepravilnih, laznih zakljucaka. Gotovo svi danasnji istrazivaci prihvataju okultno ucenje o ovoj oblasti ili su mu, u krajnjoj meri, veoma naklonjeni, bas zbog toga sto se zasniva na opitu (eksperimentu) na kome se takodje bazira i nauka.

Medjutim, “opit” ili u materijalnom svetu nesto je sasvim drugo nego “opit” u vazdusnoj oblasti. Sirovi materijal sa kojim eksperimentisu i koji izucavaju, u prvom slucaju je “moralno” neutralan, pa moze biti objektivno izucen i proveren, ali u drugom slucaju taj “materijal” je skriven, tesko ga je uloviti, a u mnogim slucajevima on ima svoju sopstvenu volju – volju da obmanjuje istrazivaca. Zbog toga ozbiljni istrazivaci kakvi su dr Mudi, dr Krukel, drOsis i Robertson, i dr Kibler-Ros gotovo neizbezno zavrsavaju tako da bivaju korisceni za sirenje okultnih ideja koje “na prirodan nacin” dobijaju iz vazdusnog carstva.

Jedino ako shvatimo (sto je danas prava retkost) da postoji objavljena istina koja je iznad svakog iskustva, mozemo u pravom svetlu sagledati ovo okultno carstvo, prepoznati njegovu istinsku prirodu i napraviti razliku medju ovim nizim carstvom i visim, Nebeskim Carstvom.

Bilo je neophodno posvetiti ovo dugo poglavlje “vantelesnim” iskustvima, da bi se sto je moguce jasnije odredila priroda onoga sto danas dozivljavaju ne samo medijumi i okultisti, nego i mnogi obicni ljudi. (U zakljucnom delu ove knjige pokusacemo da objasnimo zbog cega su ovakva iskustva postala tako uobicajena u danasnje vreme).

Sasvim je jasno da su ova iskustva istinita, i da ih nije moguce odbaciti kao “halucinacije”. Medjutim, isto je tako jasno da ovo iskustvo nije duhovno, a pokusaji onih koji su ga istrazivali da ga protumace kao “duhovno iskustvo” koje “otkriva” istinsku prirodu zagrobnog zivota i krajnjeg stanja duse samo jos vise smucuje savremenog coveka, pokazujuci kako su i sami ti istrazivaci daleko od istinitog duhovnog znanja i iskustva.

Da bismo ovo bolje uvideli, ispitacemo sada nekoliko slucajeva istinitih iskustava drugog sveta – vecnog Nebeskog sveta koji se coveku otvara samo po volji Bozjoj i nema niceg zajednickog sa vazdusnim carstvom (o kome smo do sada govorili) i koje predstavlja deo ovoga sveta, sveta kome ce doci kraj.

Napomena o “reinkarnaciji” (prevaplocenu)

Medju okultnim idejama o kojima se danas nasiroko raspravlja i koje ponekad prihvataju oni koji su imali “vantelesna” ili “posmrtna” iskustva, pa cak i neki naucnici, jeste i ideja o reinkarnaciji (prevaplocenju). Prema ovoj ideji, dusa se posle smrti ne podvrgava “posebnom” sudu (a potom upucuje na Nebesa ili u ad, da ceka vaskrsenje tela i Opsti Sud), nego se (posle kraceg ili duzeg boravka na “astralnoj ravni”) vraca natrag na zemlju i preuzima novo telo, bilo coveka, bilo zivotinje.

Ova ideja je bila veoma rasprostranjena na Zapadu u staro pagansko doba, pre no sto ju je zamenilo hriscansko ucenje, ali njeno sirenje u danasnje vreme povezano je uglavnom sa uticajem hinduizma i budizma, kod kojih je ona opsta pojava.

Danas se ova ideja obicno “humanizuje”, u tom smislu sto ljudi smatraju da su njihovi “prethodni zivoti” bili u ljudskom obliku, iako je kako medju induistima i budistima, tako i medju starim Grcima i Rimljanima, vladalo ubedjenje da je veoma tesko postici ljudsku “reinkarnaciju”, i da vecinu mogucih “inkarnacija” cine zivotinje, insekti, pa cak i biljke.

Oni koji u ovu ideju veruju govore da ona objasnjava mnoge “nepravde” zemaljskog zivota, a takodje i bezrazlozne fobije – ako je neko rodjen slep, ili siromasan, on je samo ono sto je u “prethodnom zivotu” zasluzio (ili, kako to induisti i budisti kazu, zbog njegove “lose karme”), a ako se neko plasi vode, to je zbog toga sto se u “prethodnom zivotu” udavio.

Oni koji veruju u reinkarnaciju nemaju nikakvo zaokruzeno ucenje o poreklu i naznacenju duse, niti bilo kakve ubedljive dokaze u prilog svoje teorije. Ono sto kod nje najvise privlaci jeste, medjutim, povrsnog karaktera: prividno ostvarivanje “pravde” na zemlji, objasnjenje nekih psihickih zagonetki, i obezbedjivanje nekakvog surogata “besmrtnosti” za one koji ne prihvataju hriscansko stanoviste.

Pri dubljem razmisljanju, medjutim, teorija o reinkarnaciji ne nudi nikakvo stvarno objasnjenje nepravde: ako neko strada u ovom zivotu zbog greha i pogresaka u ranijem zivotu koga se i ne seca, i za koji (ukoliko je prethodno bio zivotinja) ne moze ni da snosi odgovornost, i ako cak (prema ucenju budizma) ne postoji ni “ja” koje opstaje od jedne do druge “inkarnacije”, pa su njegovi predjasnji gresi bili bukvalno neciji tudji gresi – onda se ovde uopste ne moze govoriti ni o kakvoj “pravdi”, vec samo o slepom stradanju od zla, ciji je uzrok nemoguce utvrditi.

Hriscansko ucenje o padu Adama kao izvoru sveg zla u svetu nudi mnogo bolje objasnjenje nepravdi u svetu, a hriscansko otkrovenje o savrsenoj pravdi Bozjoj i Njegovom sudu na vecni zivot na Nebesima ili na odlazak u ad, cini nepotrebnom trivijalnu ideju o trazenju “pravde” kroz niz “reinkarnacija” (prevaplocenja) u ovom svetu.

Ideja o reinkarnaciji (prevaplocenju) stekla je tokom poslednjih decenija veliku popularnost na Zapadu, pa se pojavilo i mnostvo slucajeva koji su navodili na pomisao o “secanju na prethodne zivote”. Mnogi su, takodje, iskusivsi boravak “van tela”, poverovali da ova iskustva opravdavaju ili potvrdjuju ideju o reinkarnaciji.

Kako da tumacimo ove slucajeve?

Treba napomenuti da je tek neznatan broj ovih slucajeva propracen i “dokazima” koji nisu proizvoljni i slucajni ili nisu, jednostavno, plod maste: dete je rodjeno sa belegom na vratu, a zatim se “priseca” da su ga u “prethodnom zivotu” obesili kao konjokradicu; covek ima strah od visine, a zatim se “seca” da je u “proslom zivotu” poginuo od pada, i tome slicnih.

Prirodna ljudska sklonost ka fantaziranju cini ove slucajeve beskorisnim kao “dokaze” teorije o reinkarnaciji.

Medjutim, ovi “prethodni zivoti” cesto su otkrivani i uz pomoc hipnoticke metode poznate kao “regresivna hipnoza”, jer su se ljudi, uz pomoc ovog metoda secali i onih davno zaboravljenih dogadjaja iz najranijeg detinjstva.

Hipnotizer vraca pacijenta “natrag” u detinjstvo, a zatim pita: “A sta je bilo pre toga?”. U takvim slucajevima covek se cesto “seti” svoje smrti ili cak citavog “drugog zivota”.

Kakva su ovo “secanja”?

Iskusni hipnotizeri i sami priznaju zamke “regresivne hipnoze”. Kalifornijski lekar dr Artur Hestings, specijalista za psihologiju komunikacije, primecuje da je ono najociglednije sto se desava pod hipnozom to da su pacijenti izuzetno otvoreni za sve vrste podsvesnih, verbalnih ili neverbalnih sugestija hipnotizera, i da su mu veoma pokorni. Ako im zatrazite da se vrate u prethodni zivot, a oni ga nemaju, izmislice ga za vas! Ako im sugerisete da su videli NLO, oni kao da su videli NLO”.

Cikaski hipnotizer dr Lari Geret, koji je sam sproveo oko 500 hipnotickih seansi regresije, zapaza da ove regresije cesto nisu tacne cak ni onda kada je rec o secanju na prosle dogadjaje iz ovog zivota.

“Veoma cesto ljudi izmisljaju stvari, bilo da su to njihova nadanja, fantazije, snovi i tome slicno… Ma ko od onih koji se bave hipnozom i sprovode regresiju u bilo kom vidu, otkrice da ljudi poseduju tako zivu imaginaciju, da ce izmisliti bilo sta samo da bi udovoljili hipnotizeru” (Alen Hinek i Zak Vale: “Granica stvarnosti”, 1975).

Drugi istrazivac tog problema pise: “Ovaj metod obiluje mnogim rizicima, od kojih je glavni sklonost podsvesti ka dramaticnim fantazijama. Ono sto se projavljuje tokom hipnoze mogao bi zapravo biti samo san o prethodnom zivotu, koga bi pacijent zeleo da je proziveo, ili veruje, ispravno ili ne, da ga je zaista proziveo…

Jedan psiholog naredio je nekolicini hipnotisanih osoba da se sete prethodnog zivota, i oni su se, svi, bez izuzetka, setili. Neke od ovih prica obilovale su zivopisnim detaljima i cinile se ubedljivim… Medjutim, kada ih je psiholog ponovo hipnotisao, oni su u stanju transa mogli da izvedu svaki element svoje price o proslom zivotu iz nekakvog normalnog izvora – coveka koga su poznavali u detinjstvu, scene iz procitanog romana ili filma koji su gledali pre nekoliko godina, i tako dalje” (Alen Spraget: “Slucaj za besmrtnost”, 1974).

Ali sta sa onim, nedavno na sva zvona objavljenim, slucajevima kada postoje “objektivni dokazi o prethodnom zivotu”, kada se covek “priseca” detalja vremena i mesta koje on sam verovatno ne bi mogao poznavati i koji se, pomocu istorijskih dokumenata, mogu proveriti?

Takvi slucajevi izgledaju veoma ubedljivi za one koji su vec skloni da veruju u prevaplocenje (reinkarnaciju), ali ova vrsta “dokaza” ne razlikuje se od uobicajenih obavestenja dobijenih od “duhova” na spiritistickim seansama (koja takodje mogu biti veoma zacudjujuca!), pa nema razloga pretpostavljati da ona imaju neki drugi izvor. Kako je sasvim ocigledno da su “duhovi” na spiritistickim seansama zapravo demoni, tako i obavestenja o “prethodnom zivotu” takodje mogu biti data od demona.

U oba slucaja zli dusi imaju isti cilj – zbuniti coveka bljestavom demonstracijom prividno “natprirodnih” znanja, i samim tim ga obmanuti u vezi istinske prirode zagrobnog zivota, ostavljajuci ga duhovno nepripremljenim za njega.

Cak i okultisti, koji su uglavnom blagonakloni prema ideji o reinkarnaciji, priznaju da se “dokazi” o prevaplocenju mogu shvatiti na razlicite nacine. Jedan americki popularizator okultnih ideja veruje da bi “vecina zabelezenih slucajeva koji svedoce o reinkarnaciji, u potpunosti mogli biti slucajevi posednutosti”.

“Posednutost” se, prema ovim okultistima, dogadja kada “mrtva” osoba zaposedne telo zive – cija individualnost se pri tom menja – stvarajuci time utisak da se kod te osobe ispoljavaju neke karakteristike iz “predjasnjeg zivota”.

Ova bica koja “ovladavaju” ljudima, jesu, razume se, demoni, ma koliko se oni maskirali u duse umrlih. Nedavno mnogo reklamirana knjiga dr Jana Stivensona “Dvadeset slucajeva koji navode na razmisljanje o reinkarnaciji”, zaista predstavlja zbirku ovakvih slucajeva posednutosti.

Rana hriscanska Crkva borila se protiv ideje o prevaplocenju koja je u hriscanski svet prodrla preko istocnjackih ucenja srodnih manihejstvu. Tesno povezano sa ovim ucenjima bilo je i lazno Origenovo ucenje o “preegzistenciji” dusa, koje je strogo osudjeno na Petom Vaseljenskom Saboru u Konstantinopolju 553. g., a njegovi sledbenici anatemisani. Mnogi oci Crkve licno su pisali protiv njega, a na Zapadu narocito sveti Amvrosije Mediolanski (“O veri u vaskrsenje”, knj. II), sveti Grigorije Niski na Istoku (“O dusi i vaskrsenju”) i drugi.

Savremenom pravoslavnom hriscaninu koga sablaznjava ova ideja, ili koji razmislja o ponudjenim “dokazima”, bice mozda dovoljno da razmisli o tri osnovna hriscanska dogmata koji izricito odbacuju i samu mogucnost prevaplocenja.

1. Vaskrsenje tela. Hristos je vaskrsao iz mrtvih u onom istom telu koje je umrlo smrcu svih ljudi, i postalo prvo od ljudskih tela koja ce u poslednji dan sva vaskrsnuti i ponovo se sjediniti sa dusama da bi vecno zivela na Nebesima ili u paklu, prema pravednom Sudu Bozjem o njihovom zemaljskom zivotu.

Vaskrslo telo, slicno telu Samoga Hrista, razlikovace se od nasih zemaljskih tela time sto ce biti prefinjenije i blize andjeoskoj prirodi, bez cega ono ne bi moglo da prebiva u Carstvu Nebeskom, gde nema ni smrti, ni trulezi, ali ce to biti ovo isto telo, cudesno obnovljeno i usavrseno Bogom za zivot vecni, kako je Jezekilju bilo pokazano u njegovom vidjenju “kostiju suhih” (Jezek, 37: 1-14). Na Nebesima, spaseni ce prepoznati jedni druge. Telo predstavlja neotudjivi deo covekove licnosti koja ce ziveti vecno, a ideja o tome da jednoj licnosti pripada vise tela odrice samu prirodu Carstva Nebeskog, koje je Bog pripremio onima koji Ga ljube.

2. Nase spasenje Isusom Hristom. Bog se obukao u telo i Svojim zivotom, stradanjem i smrcu na Krstu spasao nas je od vladavine greha i smrti. Kroz Njegovu Crkvu mi se spasavamo i pripremamo za Carstvo Nebesko, i nismo duzni da ispastamo za neka nasa prosla sagresenja. Medjutim, prema ideji o prevaplocenju, ako se neko i “spasava”, to biva tek posle mnogih zivota posvecenih ispravljanju posledica ranijih grehova. Ovaj hladni i sumorni zakonski formalizam neznabozackih (paganskih) religija u potpunosti je ukinut Hristovom Krsnom zrtvom: razbojnik sa Njegove desne strane u trenu je dobio spasenje verom u Sina Bozjeg, a “losa karma” njegovih zlih dela bila je izbrisana Bozjom blagodacu.

3. Sud. “Ljudima je odredjeno jedanput umreti, a potom sud” (Jev. 9: 27). Ljudski zivot je jedinstveni, odredjeni period ispitivanja, posle koga nema “druge sanse”, vec samo Bozji sud (koji je i pravedan i milosrdan) svakome coveku, prema stanju duse u trenutku smrti.

U ova tri ucenja hriscansko otkrivenje je jasno i odredjeno, za razliku od neznabozackih (paganskih) religija, koje ne veruju u vaskrsenje ili iskupljenje, i nista odredjeno ne govore ni o Sudu ni o buducem zivotu. Jedini odgovor na sva moguca iskustva ili “secanja na prethodne zivote” jeste jasno izneto hriscansko ucenje o prirodi ljudskog zivota i odnosu Boga prema ljudima.

Published in: on Studeni 3, 2008 at 6:12 am  Komentari isključeni za IZLAZAK IZ TIJELA U OKULTNOJ LITERATURI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: