SMISAO SAVREMENIH “POSMRTNIH” ISKUSTAVA

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

SMISAO SAVREMENIH “POSMRTNIH” ISKUSTAVA

1. Sta savremena iskustva “dokazuju”?

Videli smo da se “posmrtna” i “vantelesna” iskustva o kojima se danas toliko zucno diskutuje, veoma razlikuju od nepatvorenih iskustava drugog sveta koja su kroz vekove dozivljavali bogougodni ljudi. I vise od toga, tokom zadnjih godina savremena iskustva su postala toliko poznata i “popularna” ne zbog toga sto su ona zaista “nova”(postoji citava antologija slicnih slucajeva u Engleskoj i Americi u XIX veku), niti zbog toga sto se u nase vreme ona dogadjaju mnogo cesce, nego uglavnom zbog toga sto je intelektualno stanje javnosti u zapadnom svetu, a narocito u Americi, “spremno” za to.

Ovo opste drustveno interesovanje izgleda da predstavlja reakciju na materijalizam i ateizam XX veka, i znak je veceg interesovanja za religiju. Pokusacemo da damo odgovor na pitanje kakav bi mogao biti smisao ovog novog “religioznog” interesovanja.

Ali, recimo najpre jos jednom sta ova iskustva “dokazuju” o istinama vere. Vecina istrazivaca se slaze sa dr Mudijem da ova iskustva ne potvrdjuju “konvencionalnu” hriscansku predstavu o Nebesima (“Zivot posle zivota”), pa i iskustva onih koji misle da su videli Nebesa ne mogu da izdrze poredjenje sa autenticnim vizijama Nebesa u proslosti. Cak su i iskustva “ada” vise nagovestaji, nego bilo kakvi dokazi stvarnog postojanja ada.

Zbog toga tvrdnju dr Kibler-Ros o tome da savremena istrazivanja “posmrtnog” iskustva “potvrdjuju ono cemu su nas ucili dve hiljade godina – da postoji zivot posle smrti”, i da ce nam to pomoci da “znamo, a ne da verujemo” (predgovor za “Zivot posle zivota”) treba okvalifikovati kao preuvelican.

Prakticno, ova iskustva “dokazuju” samo da dusa coveka zivi i izvan tela i da nematerijalna stvarnost prosto postoji, ali ne daju izricito nikakva obavestenja o daljem stanju duse, pa cak ni o tome da li

ona uopste postoji posle prvih nekoliko minuta od “smrti”. Takodje, ova iskustva ne otkrivaju pravu prirodu nematerijalne stvarnosti. Sa ove tacke gledista, ta iskustva mnogo manje zadovoljavaju od svedocanstava datih kroz vekove u zitijima Svetih i drugim hriscanskim izvorima.

Iz ovih drugih izvora saznajemo mnogo vise -pod uslovom, naravno, da poklanjamo poverenje onome ko nam obavestenje daje, u onoj meri u kojoj su savremeni istrazivaci verovali svojim ispitanicima. Ali cak i tada, nas osnovni stav u odnosu prema drugom svetu ostaje vera, a ne znanje. Mozemo, sa odredjenom uverenoscu znati da posle smrti postoji “nesto”, ali sta je to uistinu, shvatamo verom, a ne znanjem.

Osim toga, ono sto se dr Kibler-Ros i njenim istomisljenicima cini sigurnim kada je u pitanju zivot posle smrti, na osnovu “posmrtnih” iskustava, stoji u otvorenoj protivrecnosti sa onim sto o tome veruju pravoslavni hriscani na osnovu Hristovog ucenja, a takodje i “posmrtnih” iskustava opisanih u pravoslavnoj literaturi.

Citavo hriscansko iskustvo zivota posle smrti potvrdjuje postojanje Nebesa, ada i suda, neophodnost pokajanja, borbe (podviga), i straha od mogucnosti vecne propasti duse, dok savremena iskustva, slicno iskustvima samana, paganskih “posvecenika” i medijuma, govore o “drugom svetu” kao o “carobnom carstvu” raznih prijatnih dozivljaja, u kome nema suda, vec samo spiritualni rast”, i o tome da se smrti ne treba plasiti nego je docekati kao “prijatelja” koji nas uvodi u zadovoljstva “zivota posle smrti”.

U prethodnim poglavljima vec smo govorili o uzrocima koji dovode do razlika izmedju ovih dvaju iskustava: hriscansko iskustvo jeste istiniti svet Nebesa i ada, a spiritisticko – samo vazdusna oblast ovoga sveta, “astralna ravan” palih duhova. Savremena iskustva nedvosmisleno pripadaju ovoj drugoj kategoriji, ali mi to ne bismo mogli znati da nismo (verom) primili hriscansko otkrovenje o prirodi drugog svega. Na slican nacin, ako dr Kibler-Ros i drugi istrazivaci prihvataju, ili se odnose sa simpatijom prema nehriscanskim interpretacijama ovih iskustava, to nije zbog toga sto ih savremeni eksperimenti dokazuju; nego zbog toga sto sami istrazivaci vec imaju veru u njihova nehriscanska tumacenja.

Znacenje savremenih iskustava, prema tome, lezi u cinjenici da su ona postala siroko poznata bas u pravo vreme da bi posluzila kao “potvrda” nehriscanskog pogleda na zivot posle smrti, i koriste se kao deo nehriscanskog religioznog pokreta. Pogledajmo sada pazljivije prirodu ovog religioznog pokreta.

2. Veza sa okultizmom

Kod istrazivaca “posmrtnih” iskustava uvek iznova moze se videti manje ili vise ocigledna veza sa okultnim idejama i praksom. Okultno (bukvalno – ono sto je “skriveno”) mozemo ovde definisati kao bilo kakav kontakt ljudi sa nevidljivim duhovima i silama na nacin koji je zabranjen Bozjim otkrivenjem (vidi Levit. 19: 31, 20: 6 itd.). Ovaj kontakt mogu traziti sami ljudi (kao na spiritistickim seansama), ili moze biti provociran od strane palih duhova (kada se oni spontano javljaju ljudima).

Suprotnost “okultnom” je “duhovno” ili “religiozno” – termini koji se odnose na kontakt s Bogom, Njegovim andjelima i svetiteljima, na nacin koji Bog to dopusta: covekova molitva, s jedne strane, i istinska, blagodatna javljanja Boga, andjela i svetih, s druge.

Kao primer ove okultne veze navescemo misljenje dr Hansa Holcera (“Iza ovog zivota”, Los Andjeles, 1977), koji smatra da smisao “posmrtnih” iskustava lezi u tome da ona omogucavaju coveku da komunicira sa mrtvima, i pretpostavlja da se pri tom dobijaju onakve poruke kakve “pokojnici” daju na spiritistickim seansama.

Dr Mudi i mnogi drugi savremeni istrazivaci, kao sto smo vec videli, traze objasnjenja ovih iskustava u tekstovima Svedenborga i “Tibetanskoj knjizi mrtvih”. Robert Krukel, koji predstavlja mozda i najozbiljnijeg istrazivaca ove oblasti, koristi se kao osnovnim izvorom informacija o “drugom svetu” -podacima dobijenim od medijuma. Robert Monro i drugi koji se bave “izlaskom iz tela” otvoreno eksperimentisu okultnim tehnikama i praksom, do te mere da primaju rukovodstvo i savete od “bestelesnih bica” sa kojima su stupili u dodir.

Najsimptomaticniji primer ovakve prakse savremenih istrazivaca pruza nam dr Elizabet Kibler-Ros, zena koja je postala vodeci propagator novog odnosa prema smrti proisteklog iz savremenih “posmrtnih” iskustava.

Nijedan hriscanin, razume se, ne moze a da ne saoseca sa principom koji zastupa dr Kibler-Ros, a to je brizan i human odnos prema smrti, za razliku od hladnog, bespomocnog, a cesto i zastrasenog odnosa koji najcesce preovladjuje, ne samo medju lekarima i medicinskim osobljem, nego cak i medju svestenstvom koje bi trebalo da ima “odgovor” na pitanja koja postavlja sama cinjenica smrti.

Od objavljivanja njene knjige “O smrti i umiranju” (Njujork, 1969), pitanje smrti umnogome je prestalo da bude “tabu” medju profesionalnim lekarima, pomazuci takodje da se stvori intelektualna klima pogodna za diskusiju o tome sta se dogadja posle smrti – diskusiju koju je, na svoj nacin, zapocela prva knjiga dr Mudija 1975. Nije slucajno da je toliki broj savremenih knjiga s zivotu posle smrti propracen predgovorima ili pogovorima dr Elizabet Kibler-Ros.

Nema sumnje da ce se svako ko prihvata tradicionalni hriscanski pogled na zivot kao na mesto ispitivanja za vecnost, i na smrt kao na ulazak u vecno blazenstvo ili vecne muke, u zavisnosti od vere i zemaljskog zivota, procitavsi njenu knjigu, osetiti obeshrabrenim. Imati “human” odnos prema umirucem, pomagati mu da se “pripremi” za smrt, a pri tom ne staviti na prvo mesto veru u Hrista i nadu na spasenje, znaci – kada je sve vec receno i ucinjeno – ostati na istoj onoj sumornoj stranputici “humanizma” na koju je covecanstvo odvuklo savremeno bezverje.

Umiranje se moze uciniti prijatnijim iskustvom nego sto je to uobicajeno u danasnjim bolnicama, ali ako ne postoji znanje o tome sta dolazi posle smrti, o tome ima li uopste necega posle smrti, rad ljudi kao sto je dr Kibler-Ros svodi se na nivo davanja beskorisnih sarenih pilula neizlecivim bolesnicima, kako bi ovi stekli utisak da se “nesto radi”.

Tokom svog prvog istrazivanja, medjutim (iako ona to ne pominje u svojoj prvoj knjizi), dr Kibler-Ros zaista se suocila sa dokazom da posle smrti nesto postoji. Iako ona sve do sada nije objavila svoju sopstvenu knjigu o “posmrtnim” iskustvima, na svojim mnogobrojnim predavanjima i u intervjuima jasno je davala do znanja kako je videla dovoljno da bi sa sigurnoscu znala da postoji zivot posle smrti.

Glavni izvor njenog znanja nije, medjutim, “posmrtno” iskustvo drugih, vec njeno sopstveno, prilicno zapanjujuce iskustvo sa “duhovima”. Ovako nesto prvi put joj se dogodilo u kancelariji na Univerzitetu u Cikagu 1967, dok je obeshrabreno razmisljala o tome da prekine sa tek zapocetim istrazivanjima o smrti i umiranju.

U njenu kancelariju usla je zena koja se predstavila kao pacijentkinja koja je umrla pre deset meseci. Dr Kibler-Ros je to prihvatila skepticno, ali evo kako ju je, po njenim recima, prikaza najzad “ubedila”: “Rekla je da zna da sam premisljala o tome da napustim svoj rad sa umirucim pacijentima i da je dosla da mi kaze da ga ne prekidam… Posegnula sam da je dotaknem. Proveravala sam da li je to stvarnost. Bila sam naucnik, psihijatar, nisam verovala u takve stvari”.

Najzad je ubedila “duha” da napise jednu belesku – uporedjivanje rukopisa potvrdilo je da je to rukopis pokojne pacijentkinje. Dr Kibler-Ros konstatuje da se ovaj slucaj dogodio “na raskrsnici na kojoj bih donela pogresnu odluku da je nisam poslusala”. Mrtvi se nikada ne pojavljuju zivima tako naprasno. Ova poseta “sa drugog sveta”, u sustini, mogla je poticati jedino od palog duha koji je imao nameru da obmane svoju zrtvu. Savrsena imitacija ljudskog rukopisa za takvog duha predstavlja obicnu igrariju.

Kasnije, kontakti dr Kibler-Ros sa “svetom duhova” postali su mnogo prisniji. Godine 1978. ispricala je ocaranom auditorijumu od 2200 ljudi u Eslendu, Oregon, kako je prvi put stupila u dodir sa svojim “duhovnim vodjama”. Na prilicno tajanstven nacin za nju je organizovan skup spiritistickog tipa, po svemu sudeci u Juznoj Kaliforniji: na njemu je 75 ljudi zajedno pevalo kako bi “pojacalo energiju” i kako bi se omogucio “ovaj dogadjaj”.

Bila sam pokrenuta i dirnuta time sto oni to cine zbog mene. Kroz ne vise od dva minuta ugledala sam pred sobom dzinovske noge. Preda mnom je stajao covek gigantskih razmera”. Ovaj “covek” joj je rekao da ona treba da postane ucitelj drugima i da joj je zbog toga potrebno licno iskustvo koje ce joj dati hrabrost i snagu za rad. “Oko pola minuta kasnije, druga osoba se bukvalno materijalizovala na oko dva santimetra od mojih stopala… Shvatila sam da je to moj andjeo-cuvar.

On me je pozvao po imenu Izabela, i upitao da li se secam kako smo, pre 2000 godina, zajedno radili sa Hristom”. Kasnije se pojavio i treci “andjeo”, da bi joj ispricao jos nesto o “radosti”.

“Moj susret sa vodicima bio je velicanstven dozivljaj potpune, bezuslovne ljubavi. I, ja prosto zelim da vam kazem da mi nikada nismo sami. Svako ima svog andjela cuvara koji nikad nije dalje dva koraka od nas u bilo koje vreme. Mi mozemo prizvati ova bica. Ona ce nam pomoci”.

Na simpozijumu zdravstvenih radnika u septembru 1976. u San Francisku, dr Kibler-Ros je sa publikom koja se sastojala od 2300 psihijatara, medicinskih sestara i drugih zdravstvenih radnika, zelela da podeli “duboko misticko iskustvo” koje joj se dogodilo prethodne veceri. (Ovaj dozivljaj je ocigledno iste prirode kao i onaj koji je opisala u Eslendu.)

“Sinoc me je posetio Salem, moj duhovni vodja, sa svoja dva pratioca, Ankom i Vilijem. Bili su sa nama do tri sata ujutru. Razgovarali smo, smejali se, i pevali zajedno. Govorili su i dodirivali me s najneverovatnijom ljubavlju i neznoscu koju je moguce zamisliti. To je bio najvazniji dogadjaj u mom zivotu”. U publici je “kada je zavrsila, nastao trenutni tajac, a zatim je masa ljudi kao jedan skocila na noge u znak odobravanja. Mnogi u publici, koju su cinili uglavnom psihijatri i drugi zdravstveni radnici, bili su dirnuti do suza”.

U okultnim krugovima dobro je poznato da se “duhovni vodici” (a to su, razume se, pali duhovi vazdusnog carstva), ne pokazuju tako spremno i otvoreno ukoliko osoba nema veoma izrazenu medijumsku prijemcivost. Ali mozda jos vise od veze dr Kibler-Ros sa “druzeljubivim dusima” zapanjuje odusevljeni odziv na njenu pricu od strane publike, koja se nije sastojala od okultista i medijuma, vec od obicnih ljudi srednjeg staleza, i strucnjaka. Svakako da je ovo jedan od religioznih “znakova vremena”: ljudi su postali prijemcivi za kontakte sa “svetom duhova” i spremni da prihvate okultisticko tumacenje ovih kontakata koje protivreci hriscanskoj istini.

Sasvim nedavno, veliki publicitet dobili su skandali koji su se desili u novootvorenom rehabilitacionom centru dr Kibler-Ros u juznoj Kaliforniji “Santi Nilaja”.

Prema ovim saopstenjima, mnogi skupovi u Santi Nilaji zasnivali su se na staromodnim medijumskim seansama, a nekolicina bivsih ucesnika izjavila je da su ove seanse prevara. Moze biti da u kontaktiranju dr Kibler-Ros sa “duhovima” ima vise izmastanog nego stvarnog; ali to nema uticaja na ucenje o zivotu posle smrti koje sire ona i njoj slicni.

3. Okultno ucenje savremenih istrazivaca

Teorije dr Kibler-Ros i drugih istrazivaca savremenih iskustava o “zivotu posle smrti” mogu se zaokruziti u nekoliko tacaka. Dr Kibler-Ros, treba napomenuti, izrazava ove tvrdnje sa uverenoscu nekoga ko smatra da je imao neposredan kontakt sa “drugim svetom”, ali naucnici poput dr Mudija, iako mnogo oprezniji i suzdrzaniji u tonu, ne mogu izbeci a da ne propagiraju iste teorije.

Evo ucenja o zivotu posle smrti koje lebdi u vazduhu s kraja XX veka i cini se nesumnjivo “prirodnim” svim njegovim sledbenicima koji nemaju jasne predstave o bilo kakvom drugom ucenju.

Smrti se ne treba bojati. Dr Mudi pise: “U ovom ili onom obliku, gotovo svi mi govore da se vise ne boje smrti” (“Zivot posle zivota”).

Dr Kibler-Ros dodaje: “Zabelezeni slucajevi pokazuju da je umiranje bolno, ali sama smrt… jeste spokojan dogadjaj, bez bola i straha. Svi, bez izuzetka, govore o osecaju spokojstva i celovitosti”.

Ovde se jasno moze videti potpuno poverenje prema sopstvenom psihickom iskustvu koje je karakteristika svih onih koji su podlegli palim duhovima. Ali u danasnjim savremenim “posmrtnim” iskustvima nema nicega sto bi dokazivalo da i sama smrt predstavlja trajno ponavljanje ovih istih iskustava.

Ovo poverenje prema ugodnim psihickim iskustvima, deo je opste religaozne klime u danasnje vreme, cija je posledica lazni osecaj blagostanja koji je koban po duhovni zivot.

Nece biti ni suda, ni ada. Dr Mudi, na osnovu svojih ispitivanja, saopstava da “u vecini slucajeva model nagrade ili kazne u buducem zivotu negiraju i odbacuju cak i oni za koje je bilo uobicajeno da misle u okviru ovih pojmova.

Na svoje sopstveno cudjenje, otkrivali su da cak i kada su svetlosnom bicu bila poznata njihova najruznija i najgresnija dela, ono na njih nije reagovalo sa gnevom i besom, vec pre sa razumevanjem, cak humorom” (“Zivot posle zivota”).

Dr Kibler-Ros napominje, u doktrinarnijem tonu: “Svi imaju osecaj “celovitosti”. Bog ne osudjuje, to cini covek”. Ovakvim istrazivacima ne pada ni na kraj pameti da nepostojanje suda u “posmrtnim” iskustvima moze biti samo posledica prvog, obmanjujuceg utiska, i da prvih nekoliko minuta posle smrti i nisu vreme za sud. Oni jednostavno tumace ova iskustva u skladu sa religioznim duhom vremena, koje ne zeli da veruje ni u sud, ni u ad.

“Smrt nije jedinstveno i konacno iskustvo, kako je opisuje hriscansko ucenje, vec pre samo bezbolan prelazak u “vise stanje svesti”. Dr Kibler-Ros ovako definise smrt: “Smrt je jednostavno odbacivanje fizickog tela, slicno tome kao kad leptir izlazi iz caure. To je prelaz u vise stanje svesti, u kome produzavate da opazate, shvatate, smejete se, napredujete, a jedino sto ste izgubili je ono sto vam vise nije potrebno, a to je vase fizicko telo. To je kao kad odlazete zimski kaput jer dolazi prolece… eto sta je smrt”. Kasnije cemo pokazati u kolikoj je ovo suprotnosti sa istinitim hriscanskim ucenjem.

4. Smisao zemaljskog zivota i zivota posle smrti

Smisao zemaljskog zivota i zivota posle smrti nije vecno spasenje duse odn. coveka, vec neograniceni proces “rasta” u “ljubavi”, “razumevanju”, kao i “samorealizacija”. Dr Mudi smatra da su se mnogi vratili u telo posle ovih iskustava sa novim modelom i novim shvatanjem drugog sveta – vizijom koju ne karakterise jednostrani sud, vec pre saradnja u razvoju usmerenom ka konacnom cilju – samo- realizaciji. U skladu sa ovim novim shvatanjima, razvitak duse, narocito u pogledu dusevnih svojstava ljubavi i znanja, ne prekida se smrcu. Ono se nastavlja i na drugoj strani, mozda i vecno…” (“Zivot posle zivota”).

Ovo okultno shvatanje zivota i smrti ne moze poticati samo od fragmentarnih iskustava koja se danas objavljuju. Ono pre potice od okultne filosofije koja predstavlja duhovnu klimu danasnjice.

5. “Posmrtna” i “vantelesna” iskustva

“Posmrtna” i “vantelesna” iskustva sama za sebe predstavljaju pripremu za zivot posle smrti. Tradicionalna hriscanska priprema za zivot posle smrti (vera, pokajanje, pricescivanje Sv. Tajnama, duhovna borba smatraju se beznacajnim u poredjenju sa naraslom “ljubavlju” i “razumevanjem” kojima “posmrtna” iskustva nadahnjuju ljude, pa je, na primer (kao u tretmanu koji su nedavno razradili Kibler-Ros i Robert Monro), moguce pripremiti beznadezne bolesnike da uz pomoc “vantelesnih” iskustava “brzo shvate sta ih ceka na Drugoj Strani, kada umru” (Uiler, “Putovanje na Drugu Stranu”). Jedan od ispitanika dr Mudija kategoricno tvrdi: “Razlog sto se ne plasim smrti je taj sto znam kuda cu otici kada napustim ovaj svet, zato sto sam tamo vec bio” (“Zivot posle zivota”). Kakav tragican i lose utemeljen optimizam!

Svaka od ovih pet tacaka deo je spiritistickog ucenja XIX veka, koje su otkrili sami “duhovi” kroz svoje medijume.

Ovo ucenje bukvalno su izmislili demoni sa jedinim i ocevidnim ciljem da podriju tradicionalno hriscansko ucenje o zagrobnom zivotu i izmene citavo shvatanje vere hriscanske. Okultna filozofija, koja gotovo neprimetno prati i kolorise savremena “posmrtna” iskustva jeste prosto ezoterijski spiritizam viktorijanske epohe sveden na popularni nivo, sto uzrokuje da istinita hriscanska shvatanja iscezavaju iz umova sirokih masa na Zapadu.

“Posmrtno” iskustvo samo po sebi, neko bi mogao primetiti, samo je uzgredno povezano sa okultnom filozofijom koja se putem njega rasprostranjuje, a ovo iskustvo propagira filozofiju okultizma ne zbog toga sto je ono samo okultno kao takvo, vec zbog toga sto su temeljne hriscanske mere predostroznosti i hriscansko ucenje nekada stitili ljude od ovakvih uticaja, a danas su one odbacene.

Zbog toga ce bukvalno svako “onostrano” iskustvo danas biti iskorisceno za propagiranje okultizma. U XIX veku samo je mali broj slobodnih mislilaca i necrkvenih ljudi sledio ovu okultnu filosofiju, ali danas je ona u tolikoj meri “u duhu vremena” da ce svako ko se svesno ne pridrzava sopstvene filosofije biti neminovno, na “prirodan” nacin, privucen k njoj.

“Misija” savremenih “posmrtnih” iskustava

Ali, najzad, zbog cega danas “posmrtna” iskustva imaju toliko odjeka, i u cemu je njihov smisao kao obelezja “duha vremena”?

Najocigledniji razlog za tako intenzivna istrazivanja ovih iskustava u danasnje vreme jesu nove metode reanimacije “klinicki umrlih”, otkrivene tokom poslednja godina, zbog kojih su ovakva iskustva postala uobicajenija nego ikad ranije.

Ovo objasnjenje, bez sumnje, pomaze kada je u pitanju kvantitativno povecavanje broja izvestaja o iskustvima “posle smrti”, ali je ono isuvise povrsno da bi objasnilo duhovno delovanje ovih iskustava na covecanstvo i promenu pogleda na zagrobni zivot koju su ova iskustva uslovila.

Dublje razloge moguce je pronaci u narastajucoj otvorenosti i osetljivosti ljudi za “spiritualna” i “psihicka” iskustva uopste, pod snaznim uticajem okultnih ideja sa jedne strane, i slabljenja kako humanistickog materijalizma tako i hriscanske vere, sa druge. Covecanstvo jos jednom dolazi u situaciju da prihvati mogucnost kontakta sa “drugim svetom”.

Stavise, ovaj “drugi svet” kao da se sam “otkriva covecanstvu koje zudi da ga ispita”. “Eksplozija okultizma” poslednjih godina bila je potpomognuta, a zauzvrat i sama potpomagala – neverovatni porast “paranormalnih” iskustava svih vrsta. “Posmrtna” iskustva nalaze se na jednom kraju spektra ovih iskustava. Ona zahtevaju sasvim malo ili nimalo svesnog napora volje za kontakt sa “onim svetom”.

Na drugom kraju ovog spektra nalaze se savremeno carobnjastvo i satanizam, kod kojih je vec u pitanju svestan pokusaj opstenja ili cak sluzenja silama “drugog sveta”. Negde izmedju ove dve krajnosti nalazi se bezbroj varijanti savremenih psihickih iskustava, od “krivljenja kasika” Urija Gelera i parapsiholoskih eksperimenata sa “vantelesnim” putovanjima, do kontakata sa “vanzemaljcima”.

Vazno je naglasiti da su vecinu ovih “paranormalnih” iskustava imali “hriscani”, a jedna vrsta ovih pojava (one “harizmatske”) siroko su prihvacene kao izvorni hriscanski fenomeni. Uistinu, medjutim, uplitanje hriscana u ovakva iskustva predstavlja upozoravajuci signal do koje mere se u nase vreme izgubila hriscanska svest o tome kakva je sustina ovih iskustava.

Jedan od najcuvenijih autenticnih proroka 20. veka, pokojni Artur Ford (njegova popularnost, koja se sve vise siri kako medju “hriscanima”, tako i medju neverujucim humanistima, sama po sebi predstavlja jedan od “znakova vremena”), dao je jasan nagovestaj o tome u cemu je smisao danasnje masovne rasprostranjenosti okultnih iskustava i otvorenosti ljudi prema njima:

“Dan profesionalnog medijuma blizi se kraju. Bili smo korisni zamorcici. Zahvaljujuci nama, naucnici su otkrili nesto o uslovima neophodnim da bi se ono (kontakt sa “svetom duhova”) dogodilo”. To znaci, okultno iskustvo, do sada ograniceno na uzak krug “posvecenika”, sada postaje dostupno hiljadama obicnih ljudi! Razume se, ovo u sustini nije posledica naucnog razvitka, vec sve veceg otudjivanja ljudi od hriscanstva i njihove zedji za novim “religioznim” dozivljajima.

Pedesetak ili sedamdesetak godina ranije, samo su medijumi i okultisti (takoreci na ivici drustvene zajednice) imali kontakte sa “duhovima pomocnicima”, vezbali “izlazak iz tela”, ili “govorili nepoznatim jezicima”. Danas su ova iskustva postala gotovo uobicajena i prihvacena kao nesto svakidasnje na svim nivoima drustva.

Ovaj primetni porast “onostranih” iskustava bez sumnje predstavlja jedno od znamenja da se priblizava kraj sveta. Sveti Grigorije Dvojeslov, posle opisa mnogih vizija i dozivljaja zagrobnog zivota u svojim “Razgovorima” zapaza da nam se “duhovni svet sve vise priblizava, ispoljavajuci se kroz vizije i otkrovenja… Sto se ovaj svet vise primice svom kraju, svet vecnosti postaje blizi… Kraj sveta stapa se sa pocetkom vecnog zivota” (IV, 43).

Sveti Grigorije, medjutim, dodaje da putem ovih vizija i otkrivenja (koje su jos mnogo cesce u nase, nego u njegovo vreme) mi istine buduceg veka vidimo jos uvek nesavrseno, zbog toga sto je svetlost jos “prigusena i bleda, kao svetlost sunca u rane jutarnje sate, tik pred zoru”.

Kako je ovo istinito kada su u pitanju savremena posmrtna iskustva! Nikada ranije nisu bila covecanstvu data tako potresna i snazna svedocanstva, ili, u krajnjoj meri, “nagovestaji” o tome da postoji drugi svet; da se zivot ne okoncava smrcu tela, da dusa prezivljava smrt i da je cak jos svesnija i jos “zivlja” posle smrti.

Onome ko jasno shvata hriscansko ucenje o stanju duse odmah po smrti, cak i savremeni okultisticki eksperimenti mogu samo da potvrde postojanje i prirodu vazdusnog carstva palih duhova.

Ali, drugom delu covecanstva, ukljucujuci tu i vecinu onih koji sebe jos uvek nazivaju hriscanima, savremena iskustva umesto da potvrdjuju hriscanske istine, sluze kao vodic u suptilnu samoobmanu i lazno ucenje koje priprema nadolazece carstvo antihrista.

Zaista, cak ni oni koji vaskrsavaju mrtve ne mogu da ubede covecanstvo da treba da se pokaje: “Ako ne slusaju Mojsija i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, nece se uvjeriti” (Luka 16: 31).

Na kraju krajeva, shvatiti istinsko znacenje savremenih iskustava mogu samo oni koji su verni “Mojsiju i prorocima”, tj. punoci otkrivene istine. Ono sto iz ovih iskustava doznaje ostatak covecanstva, nije svest o potrebi pokajanja i blizini Bozjeg suda, nego cudno, sablaznjivo novo “evandjelje” prijatnih dozivljaja “onog sveta” koje ukida ono sto je Bog ustanovio da bi pobudio u coveku svest o realnosti drugog sveta, sveta Nebesa i ada, a to je – strah od smrti.

Artur Ford sasvim otvoreno izjavljuje da se celokupna misija medijuma kakav je on ispunjava u tome da “iskoriste sve izuzetne talente koji su mu dati kako bi strah od prelaska u smrt uklonio jednom za svagda iz zemaljskih umova”.

To je takodje i misija dr Kibler-Ros, a to su i rezultati “naucnih” istrazivanja poput onih dr Mudija: “Onaj svet” je prijatan i ne treba se plasiti stupiti u njega.

Pre dva veka, Svedenborg je ovako sumirao “duhovnost” onih koji ovako veruju: “Meni je bilo dozvoljeno ne samo da se nasladjujem radostima tela i cula, poput onih koji zive na zemlji, vec takodje i dopusteno da se nasladjujem takvim ushicenjima i zivotnim radostima kakve, u to sam uveren, nije osetio niko na citavom svetu, i koje daleko prevazilaze sve sto bi bilo ko mogao zamisliti i poverovati… Verujte mi, kad bih znao da ce me Gospod pozvati k Sebi vec sutra, ja bih pozvao muzikante, da se jos jednom proveselim u zemaljskom svetu”. Kada je svojoj domacici govorio o danu svoje smrti, bio je tako veseo “kao da se sprema za praznik, ili za neko slavlje”.

Suprotstavimo sada ovome odnosu istiniti hriscanski odnos prema smrti tokom vekova. Tako cemo videti koliko je za dusu pogubno ako ne pravi razliku u pogledu “duhovnih iskustava”, i odbacuje predostroznost svojstvenu hriscanskom ucenju.

Hriscanski odnos prema smrti

Okultno ucenje, mada zavodi daleko u stranu od istinite prirode stvari, zapocinje sa jednom nesumnjivom hriscanskom istinom: smrt tela nije kraj covecijeg zivota, vec samo pocetak novog stanja ljudske licnosti koja produzava da postoji odvojena od tela.

Smrt, koja nije Bogom stvorena, vec je u stvorenja dospela grehom Adama u Raju, jeste najizrazitiji vid pada ljudske prirode sa kojim se covek suocava. Sudbina licnosti u vecnosti umnogome zavisi od toga kako se ona odnosila prema sopstvenoj smrti i kako se pripremala za nju.

Istiniti hriscanski odnos prema smrti ukljucuje i elemenat straha, nesigurnosti, tj. upravo onih emocija koje okultizam zeli da odbaci. Medjutim, hriscanski odnos prema smrti nema niceg zajednickog sa primitivnim strahom kakav mogu osetiti oni koji umiru bez nade u vecni zivot. Hriscanin docekuje smrt sa umirenom savescu, spokojno, i, po Bozjoj milosti, cak i sa odredjenom sigurnoscu. Pogledajmo sada hriscansku smrt nekoliko velikih egipatskih svestenomonaha iz V veka.

“Kada je nastupilo vreme svetome Agatonu da se prestavi, tri dana je proveo u potpunoj sabranosti, ne progovarajuci ni sa kim. Najzad ga braca upitase: “Oce Agatone, gde si ti?”. “Stojim pred sudom Hristovim”, odgovori on. “Zar se cak i ti bojis, oce?”, upitase braca. On odgovori: “Istina, ja sam se iz sve snage starao da izvrsim zapovesti Bozje, ali ja sam covek, pa ne znam da li su moja dela Bogu ugodna”. “Zar zaista ne polazes nadu na svoj zivot, koji je bio u skladu sa voljom Bozjom?”, upitase opet braca.

“Ne mogu da imam takvu nadu”, odgovori on, “jer jedno je sud coveciji, a drugo sud Bozji”. Htedose jos nesto da ga upitaju, ali im on rece: “Ljubazno vas molim da sad ne govorite vise sa mnom, jer sam zauzet”. Rekavsi to, on radosno izdahnu.

“Videsmo ga radosnog”, govorili su njegovi ucenici, “kao da se susreo i pozdravlja se s dragim prijateljima”.

Cak i veliki Svetitelji, koji su umirali sa jasnim svedocanstvima Bozje milosti prema njima, cuvaju trezveno smirenje u pogledu svoga licnog spasenja.

“Kada je Sisoju Velikom doslo vreme da umre, ozari se njegovo lice, i on rece okupljenim ocima:

“Evo, dosao je Avva Antonije”. Pocutavsi malo, opet rece:

“Evo, dodje lik proroka”. Onda postade jos svetliji i rece:

“Evo, dosao je lik apostola”. I opet, njegovo lice ozari se dvostruko jace. On poce sa nekim da razgovara. Starci ga upitase sa kim je razgovarao. On odgovori:

“Andjeli su dosli da me povedu, ali ja ih preklinjem da me ostave jos neko vreme, radi pokajanja”. Starci mu rekose: “Oce, tebi pokajanje nije potrebno”. On im odgovori: “Uistinu, ne znam da li sam postavio i pocetak pokajanju”. A svi su znali da je savrsen. Tako je govorio i osecao istinski hriscanin, iako je jos za zivota vaskrsavao mrtve jednom recju i bio preispunjen darovima Duha Svetoga. I opet zasija njegovo lice jos jace, blistajuci poput sunca. Svi se uplasise. On im rece: “Gledajte, Gospod je dosao i rekao: “Donesite mi izabrani sasud iz pustinje”. S ovim recima on ispusti duh. Videse sevanje munje, a hram se ispuni miomirom”. (Skitski Paterik, Episkop Ignjatije, knj. III, str. 110).

Koliko se samo ovaj dubok i trezven hriscanski odnos razlikuje od povrsnog pristupa nekih od danasnjih nepravoslavnih hriscana koji smatraju da su vec “spaseni”, da cak nece biti ni podvrgnuti sudu kao svi ljudi, te da nemaju zasto ni da se plase smrti.

Slicno shvatanje (koje je veoma rasprostranjeno medju savremenim protestantima i koje prakticno nije daleko od okultistickih ideja) jeste i ono da se smrti ne treba plasiti, jer vecnih muka nema. Bez sumnje da je, ako i nenamerno, i ovo shvatanje potpomoglo formiranju savremenog odnosa prema smrti.

Blazeni Teofilakt Bugarski (XI v.), u svome komentaru Evandjelja pise: “Mnogi se obmanjuju laznom nadom, misle da ce zadobiti Carstvo Nebesko i ujediniti se sa saborom onih koji pocivaju na vrhuncu vrlina. Ovakvi gaje visoko misljenje o samima sebi u srcu… Mnogi su zvani, jer Bog zove mnoge, odnosno sve; ali malo je izabranih, malo je spasenih, malo je dostojnih Bozjeg izbora” (Tumacenje Mat. 22: 14).

Slicnost izmedju okultne filozofije i savremenih protestantskih pogleda predstavlja mozda glavni razlog zbog cega su pokusaji nekih protestanata – evangelista da kritikuju savremena “posmrtna” iskustva s tacke gledista “biblijskog hriscanstva” bili toliko neuspesni.

I sami kriticari su toliko izgubili od tradicionalnog hriscanskog ucenja o zagrobnom zivotu, podnebesnom carstvu, delovanju demona i njihovim obmanama, da je i njihova kritika cesto rasplinuta i proizvoljna, a njihova moc prosudjivanja u ovoj oblasti nije nista bolja nego kod svetovnih istrazivaca, zbog cega i dopustaju da ih obmanu lazna, nazovi “hriscanska” ili “biblijska” iskustva u vazdusnom carstvu.

Istinski hriscanski odnos prema smrti zasniva se na svesti o korenitoj razlici izmedju ovog i buduceg zivota.

Mitropolit Makarije Moskovski (Bulgakov) sledecim recima podvlaci biblijsko i svetootacko ucenje po ovom pitanju: “Smrt je medja koja ogranicava vreme podviga za coveka, i na kojoj pocinje vreme otplacivanja, tako da po smrti nije moguce ni pokajanje, ni ispravljanje zivota. Ovu istinu izrazio je Hristos Spasitelj svojom pricom o bogatasu i Lazaru, iz koje se vidi da su i jedan i drugi, odmah posle smrti, dobili zasluzeno, a bogatas, ma koliko se mucio u adu, nije mogao pokajanjem da se oslobodi svojih muka” (Lk. 16: 26, knj. II, str. 524). (Ali to jos nije konacni sud – prim. prev.)

Zbog toga smrt i jeste upravo ta realnost koja u coveku pobudjuje svest o razlici izmedju ovog i buduceg sveta i nadahnjuje na zivot ispunjen pokajanjem i ociscenjem, dok jos imamo dragocenog vremena.

Kada je svetog avvu Doroteja neki brat upitao za sebe, zasto mu se desava da nemarno provodi vreme u svojoj keliji, on mu je odgovorio: “Zbog toga sto ti jos nisi shvatio ni ocekivanu nagradu, ni buduca mucenja. Jer, kada bi ti ovo uistinu znao, ti bi, cak i da ti je kelija puna crva i da stojis u njima sve do grla, trpeo i to ne raslabljujuci se”. (Avva Dorotej, pouka 12 “O strahu od buducih muka”.

Na slican nacin uci i sveti Serafim Sarovski, u ovo nase, moderno vreme:

“Kada bi znao kakva radost ocekuje dusu pravednika na Nebesima, ti bi se odvazio da u ovom privremenom zivotu podneses muku, gonjenje i klevetu s blagodarnoscu. Kad bi i citava ova kelija nasa bila puna crva, i kad bi ti crvi grizli plot nasu tokom citavog ovog privremenog zivota, to bi od sveg srca trebalo na to pristati, da se ne bi lisili one nebeske radosti koju je Bog pripremio onima koji Ga ljube”.

Nepostojanje straha pred licem smrti kod protestanata, kao i kod okultista, predstavlja direktnu posledicu njihove neosvedocenosti o tome sta ih ocekuje u buducem zivotu i sta je moguce uciniti sada, da bi se za smrt pripremili.

Istinski dozivljaj ili vidjenje zagrobnog zivota potresa do dubine duse i (ukoliko covek nije do tada revnosno vodio hriscanski nacin zivota (dovode do korenite promene citavog zivota radi pripreme za buduci. Kada je prepodobni Atanasije Kijevo-Pecerski umro i kroz dva dana oziveo, iguman i brataja se “uzasnuse, videvsi da je oziveo, pa pocese da mu postavljaju pitanja o tome kako je oziveo, i sta je video i cuo u trenutku kad se razdvajao od tela. Na sva ta pitanja on je odgovarao samo recima: “Spasavajte se!”.

Kako ga je bratija uporno molila da im kaze nesto korisno, on im zavesta poslusanje i neprestano pokajanje. Odmah potom Atanasije se zatvorio u pecinu, u kojoj je proveo, ne izlazeci, dvadeset godina, prebivajuci tu dan i noc u neprestanim suzama, uzimajuci samo malo hleba i vode i ne progovarajuci ni sa kim za sve to vreme. Kada je dosao cas njegove smrti, on je ponovio okupljenoj bratiji svoju pouku o poslusanju i pokajanju i s mirom pocinuo u Gospodu”. (knj. III, str. 129, Kijevo-Pecerski paterik, Sv. Atanasije, nazvan “Vaskrsli”, prestavio se 2. decembra).

Isto tako, na Zapadu, Precasni Beda pripoveda kako je neki stanovnik Nortumbrije, koji je bio mrtav citavu noc, povrativsi se u zivot, rekao: “Zaista, ja sam ustao iz zagrljaja smrti, i ponovo mi je dopusteno da zivim medju ljudima. Ali od sada ne treba da zivim kao ranije, vec treba da vodim sasvim drugaciji zivot”.

On je razdao sve svoje imanje i udaljio se u manastir. Docnije je govorio da je video Nebesa, ad, ali “taj covek Bozji nije zeleo da govori o tome sa ljudima neprijemcivim i nemarnog zivota, nego samo sa onima koji su imali strah od kazne ili se radovali nadom na vecni zivot, i koji su zeleli da prime njegove reci u srce i uzrastaju u svetosti”.

Cak i u nase vreme, autor teksta “Mnogima neverovatan, ali istinit dogadjaj” bio je tako potresen svojim istinskim iskustvom onostranog sveta, da je u potpunosti izmenio svoj nacin zivota, postao monah i napisao povest o svom iskustvu da bi probudio sebi slicne koji zive u laznoj bezbriznosti, ne verujuci u buduci zivot.

Ovakvi slucajevi cesto se srecu u zitijima Svetih i drugim pravoslavnim izvorima, i oni stoje u ostrom kontrastu sa iskustvima savremenih ljudi koji su videli “Nebesa” i “onaj svet”, ostajuci i dalje u laznoj uverenosti da su vec “spremni” za zivot posle smrti i da se same smrti nema razloga bojati.

Znacaj secanja na smrt u hriscanskom zivotu moguce je videti iz udzbenika hriscanskog podviga- – “Lestvice” prepodobnog Jovana Lestvicnika, ciji je sesti stepen specijalno tome posvecen:

“Kao sto je hleb potrebniji od svake druge hrane, tako je i pomisljanje na smrt nuznije od svih drugih delanja… Za coveka je neizvodljivo delo da dan provede bogougodno, ukoliko ne misli da je to poslednji dan njegovog zivota” (Stepenica 6: 4, 24). Pismo dobro kaze: “U svim recima svojim secaj se svoga kraja, i doveka neces sagresiti” (Sir. 7: 39). Veliki svetitelj, prep. Varsonufije iz Gaze, savetovao je bratu: “Neka tvoje pomisli ukrepi secanje na smrt, ciji cas nije nikome poznat. Pohitajmo da cinimo dobro do ishoda naseg iz ovoga zivota – jer mi ne znamo u koji cemo dan biti pozvani – da se ne pokazemo nepripremljenima i ne ostanemo, zajedno sa pet ludih devojaka, izvan bracne loznice”.

Veliki avva Pimen, doznavsi o smrti egipatskog podviznika pre. Arsenija Velikog, rece: “Blazeni Arsenije, ti si oplakao sebe tokom zemnog zivota! Ako ne oplakujemo sebe ovde, plakacemo vecno. Nemoguce je izbeci plac: ili ovde – dobrovoljno, ili tamo, u mukama, nevoljno”. (Paterik Skitski, vidi kod ep. Ignjatija, knj. III, str. 108).

Samo onaj ko poseduje ovakav trezveni hriscanski pogled na zivot, moze se osmeliti da kaze zajedno sa apostolom Pavlom da ima “zelju otici i s Hristom biti” (Fil. 1: 23).

Samo onaj, koje vodio hriscanski zivot podviga, pokajanja i oplakivanja svojih grehova, moze da kaze sa svetim Amvrosijem Milanskim: “Budale se boje smrti kao najveceg zla, a mudri je traze kao odmor od napora i kraj muka” (“Smrt kao blago”, 8: 32).

Preosveceni Ignjatije (Brjancaninov) zavrsava svoju znamenitu “Besedu o smrti” recima koje danas, posle sto godina, zvuce za nas kao priziv da se vratimo jedinom ispravnom odnosu prema smrti – hriscanskom, odbacivsi sve ruzicaste iluzije naseg sadasnjeg duhovnog stanja, kao i sve lazne nade u pogledu buduceg zivota: “… korisno je buditi u sebi secanje na smrt posecivanjem grobalja, posecivanjem bolesnika, prisustvom pri samrtnickim posteljama bliznjih i sahranama, cestim razmisljanjem i obnavljanjem u secanju razlicitih smrti savremenika, koje smo videli ili o kojima smo slusali… Spoznavsi koliko je kratak nas zemni zivot i sujetna sva zemaljska bogatstva i pocasti, shvativsi kakva uzasna buducnost ocekuje one koji su, prenebregavajuci Iskupitelja i iskupljenje, prineli sebe sasvim na zrtvu grehu i trulezi – odvratimo nase duhovne oci od neprestanog gledanja obmanjujuce i varljive lepote sveta, koja lako ulovi ljudsko srce da je ljubi i sluzi joj; obratimo ih strasnom, ali spasonosnom prizoru – smrti koja nas ocekuje.

Oplakujmo sebe blagovremeno, umijmo, operimo suzama i ispovedimo nase grehe zapisane u knjigama Svedrzitelja.

Steknimo blagodat Svetoga Duha – taj pecat, to znamenje izabranja i spasenja, jer nam je ono neophodno da bi slobodno prosli kroz vazdusno prostranstvo i stekli pristup nebeskim dverima i obiteljima.

… Izgnanici iz raja! Ne radi veselja, ne radi slavlja, ne radi igranja zivimo mi na zemlji, nego zbog toga da bi verom, pokajanjem i krstom ubili smrt koja nas je ubila, i povratili sebi izgubljeni raj.

Neka milostivi Gospod daruje citaocima ovih reci i piscu da se secaju smrti za vreme zemnog zivota, i secajuci se nje, umrtvivsi se za sve sujetno, zivotom za vecnost odstrane od sebe zalac smrti kada njen cas nastupi, i predju u blazeni, vecni, istiniti zivot. Amin” (t. III, 181-183).

Published in: on Studeni 1, 2008 at 7:43 am  Komentari isključeni za SMISAO SAVREMENIH “POSMRTNIH” ISKUSTAVA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: