ZAKLjUCAK

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

ZAKLjUCAK

Ocuvanje mnogovekovnog predanja pravoslavne poboznosti u ovom danasnjem svetu postaje neravnopravna bitka protiv bezbrojnih neprijatelja. Pravoslavne parohije su se toliko sekularizovale da pravoslavni svestenik koji zeli da ozivi to predanje i u njemu vaspitava svoju pastvu, lako moze da padne u ocajanje i od same pomisli na Tako nesto.

Vecina svestenika i episkopa zavrse time da nepastirski idu za svojom pastvom i prilagodjavaju predanje ovozemaljskom nacinu misljenja, usled cega predanje sahne i odumire.

Moze se zapaziti da su u vecini Pomesnih Pravoslavnih Crkava knjige koje svestenstvo posvecuje pitanju zagrobnog zivota, zadrzale veoma malo od predanjskog pravoslavnog ucenja i poboznosti. Ako se onaj svet uopste i pominje, to je onda ili u najopstijem i najapstraktnijim terminima, ili pak u vidu sala na racun “sv. Petra” i “bisernih dveri” Gornjeg Jerusalima, sto se cesto cuju medju obezduhovljenim rimokatolickim i protestantskim svestenstvom. Za vecinu pravoslavnih hriscana onaj svet je postao nesto udaljeno i veoma maglovito, sa cime nema zivog dodira i o cemu se uopste i ne moze reci nista odredjeno.

Stradalna Crkva u Rusiji – mozda blagodareci njenim stradanjima a takodje i urodjenom konzervativizmu -sacuvala je u mnogo vecoj meri nego druge Pravoslavne Crkve tradicionalni pravoslavni odnos prema onom svetu.

U slobodnom svetu skoro da jedino Ruska Zagranicna Crkva nastavlja da objavljuje tradicionalnu pravoslavnu literaturu o ovom pitanju, produzavajuci tradiciju “Prologa” i drugih dusekorisnih zbornika stare Rusije. Zato se mogu smatrati srecnim oni pravoslavni hriscani kojima je dostupna ova literatura i koji je prihvataju u prostoti i poboznosti, izbegavajuci duh “kriticizma” koji je mnoge, osobito medju novoobracenima, udaljio od istinskog predanja i osecanja pravoslavlja.

Ima li uopste potrebe podsecati na to kako svet, cak i pravoslavni svet – smatra “staromodnim” (!?) one koji objavljuju i citaju ovakvu literaturu.

Glavni cilj ove knjige je bio – uciniti ovu “staromodnu” literaturu razumljivom i dostupnom savremenim hriscanima, kojima bi samo moglo biti od koristi da citaju ono sto je tokom mnogo vekova donosilo bogate duhovne plodove pravoslavnim citaocima.

Cilj naseg kriticara je upravo suprotan: potpuno diskreditovati ovu literaturu, odbaciti je uz optuzbu da je rec o “poucnim basnama” i “groznim bajkama” i podvrgnuti bogosluzenje i Zitija Svetih svestranoj “kritici” kako bi se iz njih odstranili svi ovakvi elementi (vidi npr. njegovo revnosno nastojanje da diskredituje zitije prep. Vasilija Novog zbog toga sto se u njemu nalazi opis mitarstava, “Tlinging Herald, 7: 2, str. 14).

Nazovimo ovaj poduhvat imenom koje on i zasluzuje: to je delo istog onog zapadnog racionalizma koji je u proslosti tako mnogo napadao Pravoslavnu Crkvu i u mnogima zatro istinsko shvatanje i istinski osecanje Pravoslavlja. Na rimokatolickom i protestantskom Zapadu ovi napadi su doziveli potpuni uspeh, a iz preostalih Zitija Svetih tamo su odstranjeni svi natprirodni elementi, tako da se ona cesto i smatraju samo “poucnim basnama”. Optuzujuci sve protivnike njegovog ucenja za “sholasticizam”, sam kriticar se pokazuje mnogo vecim sholasticarem od svih: njegovo ucenje se ne zasniva na jasnim i jednostavnim tekstovima koji su deo Predanja Crkve od najranijih vremena do danas, nego na nizu njegovih sopstvenih “logickih dedukcija” koje predstavljaju radikalno drugacije tumacenje i reviziju jasnog smisla osnovnih hriscanskih tekstova.

I sam ton i jezik kriticara su tako grubi da on pravoslavno ucenje koje napada pretvara u ruznu karikaturu, a prema mnogim postovanim pravoslavnim uciteljima koji su pravoslavnu predanjsku poboznost ocuvali zivom sve do nasih dana, on iskazuje krajnje nepostovanje.

Evo sta on, na primer, govori o propovedi “Zivot posle smrti” arhiepiskopa Jovana Maksimovica (vidi pogl. 10), coveka svetog zivota i znacajnog savremenog bogoslova: “To je “grozna bajka” o dusi koju posle njenog izlaska iz tela demoni podvrgavaju ispitivanju i mucenju… U toj bajci se vernima govori da, kad neko umre, oni treba odmah da zakazuju sluzbe za upokojenje duse umrlog, jer su njoj nase molitve veoma potrebne, a smrt je strasan dogadjaj (ocigledno, Bog nije mogao Sam od sebe a se smiluje na stradalnu dusu ili da joj pomogne, nego su na to morali da ga podstaknu vapaji i krici smrtnih ljudi). Ova bajka takodje sadrzi i nesumnjivo bogohulni opis Uspenja Majke Bozije (6: 2, str. 22)”. Ovde nije spomenuto ime arhiepiskopa Jovana, ali je iz recenog potpuno jasno na koju besedu kriticar misli.

Ovakav jezik medjutim znak je nedopustivog neuvazavanja, bez obzira ko je taj pravoslavni autoritet kojeg kriticar napada.

Ono sto je zaista tragicno jeste cinjenica da kriticar na sve moguce nacine pokusava da lisi pravoslavno Hriscanstvo onoga sto i inace naglo iscezava kod nas: predanjski poboznog shvatanja onoga sveta i verovanja u nj, izrazenog ne samo kroz literaturu koju citamo (a koju kriticar hoce da omalovazi), nego i kroz nas odnos prema umrlima i onome sto cinimo za njih. Ocigledno je iz gore navedenog citata da kriticar, za razliku od arhiepiskopa Jovana, smatra da nije nuzno moliti se za umrle odmah po njihovoj smrti i uveren je da dusi nisu potrebni, niti joj ista mogu pomoci, nasi “uzdasi i vapaji”!

On izricito tvrdi da su “stvari koje mi u molitvi istemo za umrle samo objavljivanje onoga sto ce oni ionako dobiti” (7: 3, str. 27), i da to nema nikakvog uticaja na njihovu vecnu sudbinu, previdjajuci da ovim ucenjem on ne samo da protivreci Svetim Ocima, nego uklanja i glavni motiv koji ljude pobudjuje da se mole za umrle.

Kakav nemilosrdan odnos prema umrlima!

Kakav grub odnos prema zivima!

Kakvo nepravoslavno ucenje!

Oni koji se mole za umrle sigurno ne dozivljavaju svoje molitve kao nekakve “magijske bajalice” (7: 3, str. 23) ili kao “mito ili magijsko sredstvo za umilostivljenje Boga” (str. 26), kako bezobzirno tvrdi kriticar, nego se mole s iskrenom verom (kao i u svakoj drugoj molitvi) da ce Bog po svojoj milosti zaista podariti ono sto istemo od Njega. “Sinergija” Bozije volje i nasih molitvi ne moze se razumeti uz pomoc suve logike, gore i od “sholasticke”, kojom se sluzi kriticar.

Oni koji se jos uvek napajaju na izvorima pravoslavnog predanja danas predstavljaju manjinu koja polako iscezava. U danasnje vreme ljudima treba pomoci da shvate nasu predanjsku poboznost, a ne nipodastavati ucitelje takve poboznosti, a nju samu podrivati i rusiti.

Antipravoslavno ucenje ovog kriticara o zagrobnom, zivotu je utoliko opasnije jer ugadja onim najtananijim strastima savremenog coveka. Pravoslavno ucenje o zagrobnom zivotu uopste nije “slatko”; ono od nas zahteva trezven pristup, pun straha Bozjeg.

No covecanstvo je danas veoma razmazeno i egoisticno i ne zeli da slusa o takvim neprijatnim stvarima kao sto su sud i odgovornost za grehe.

Mnogo je prijatnije uzviseno ucenje “isihazma” koje nam govori da Bog “ustvari” i nije tako strog kako ga opisuje pravoslavno podviznicko predanje, da “ustvari” i ne treba da se plasimo smrti i za njom dolazeceg suda, da cemo, ako se okrenemo uzvisenim duhovnim idejama poput onih u “Dobrotoljublju” (odbacujuci pritom kao alegorije sve one odlomke o mitarstvima), biti “sigurni” pod okriljem “ljubeceg Boga” koji nece traziti od nas odgovor za pocinjene grehe, ukljucujuci i zaboravljene i neznane…

Takva, “uzvisena” razmisljanja zavrsavaju se stanjem ne mnogo razlicitim od stanja raznih “harizmatika” i ostalih koji su vec sigurni u svoje spasenje, ili onih koji prihvataju okultno ucenje da u smrti nema nicega strasnog. Istinsko pravoslavno ucenje o zagrobnom zivotu, naprotiv, radja strah Bozji u coveku i nadahnjuje ga da se bori za Carstvo Nebesko protiv svih nevidivih neprijatelja koji mu staju na put.

Na tu borbu su prizvani svi pravoslavni hriscani i veliku nepravdu im nanose oni koji razblazuju pravoslavno ucenje da bi ga ucinili “udobnijim”.

Neka svako cita one pravoslavne tekstove koji najvise odgovaraju duhovnom uzrastu na kome se on nalazi. Ali neka mu niko ne govori da moze njemu neprijatne tekstove odbaciti, proglasivsi ih za “bajke”.

Moda i misljenje se kod ljudi mogu menjati, ali pravoslavno predanje ostaje uvek isto, ma koliko da je mali broj onih koji ga slede. Budimo uvek njegova verna ceda.

%d bloggers like this: