PRILOG III Odgovor kriticaru

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

PRILOG III

Odgovor kriticaru

Dok je ova knjiga stampana u nastavcima u casopisu “Pravoslavna rec”, (“Orthodox Word”), urednik drugog pravoslavnog periodicnog glasila poceo je da objavljuje seriju clanaka u kojima napada ucenje o zivotu posle smrti koje mi izlazemo u ovoj knjizi (casopis “Tlinging Nerald”, izdanje Americke Pravoslavne Crkve, Sietl, Vasington, t. 5., br. 6 i dalje). Ovi napadi su bili usmereni ne samo protiv ucenja izlozenog u nasoj knjizi, nego i protiv ucenja izlozenog u publikacijama manastira Svete Trojice u Dzordanvilu (narocito u casopisu “Pravoslavni zivot”, br. jul-avgust 1976, i antologiji “Vecne zagrobne tajne”; zatim protiv besede arhiepiskopa Jovana Maksimovica “Zivot posle smrti” koja se pojavila u “Pravoslavnoj reci” br. 4 za 1971. g. i koja je stampana u desetom poglavlju ove knjige; protiv celokupnog ucenja episkopa Ignjatija Brjancaninova, koje je i bilo nadahnuce za ovu knjigu; i uopste protiv ucenja koje je izlozeno u mnogobrojnim pravoslavnim izvorima tokom poslednjih nekoliko vekova i cak i danas izrazava zivu poboznost Pravoslavlja.

Nakon sto sam procitao ove napade, nisam nasao za potrebno da menjam bilo sta od onoga sto sam napisao; samo sam tu i tamo dodao neki pasus da bih pojasnio pravoslavno ucenje koje se, po mom misljenju, grubo izvrce i pogresno tumaci u ovim napadima.

Nema smisla odgovarati kriticaru tacku po tacku. Njegovi citati iz Svetih Otaca gotovo nikada ne dokazuju ono sto on misli da dokazuju, i jedino sto se kao odgovor na njih moze reci jeste da su citati pogresno upotrebljeni.

Tako, na primer, svi citati koji pokazuju da se covek sastoji iz tela i duse (7: 2, str. 26) – ne osporavaju da posle smrti dusa postoji nezavisno od tela. Naprotiv, u korist takve tvrdnje postoji toliko mnostvo svedocanstava da se to pitanje, ako imamo poverenja u pravoslavne izvore, smatra sasvim nespornim.

Mnoga mesta u Svetom Pismu i svetootackim tekstovima gde se smrt metaforicki naziva “snom” ne kazuju nista u prilog bukvalnog tumacenja ove metafore.

Samo mali broj hriscanskih ucitelja je tokom vekova tako ucio, i to je nesumnjivo u suprotnosti sa ucenjem koje je prihvaceno u Crkvi, itd. Zbirka “dokazujucih tekstova” ima smisla samo ako ona odista dokazuje ono o cemu se raspravlja, a ne ako govori o necemu sto je od predmeta razlicito ili o njemu ne govori jasno i odredjeno.

Iako kriticar s jedne strane nagomilava duge odlomke cesto neumesnih citata, njegova uobicajena polemicka tehnika se sastoji u tome da svoje oponente pokusava da ucutka nekakvim pausalnim tvrdnjama koje nisu potvrdjene dokazima, ili otvoreno protivrece vecini dokaza.

Tako, kada kriticar hoce da ospori mogucnost dobijanja ma kakvih svedocanstava od ljudi koji su se iz smrti vratili u zivot, on kategoricki izjavljuje: “To jednostavno nije moguce” (5: 5, str. 25) uprkos cinjenici da pravoslavna literatura sadrzi mnostvo takvih svedocanstava. Kada odbacuje tvrdnju da ljudi posle smrti vide demone, on izjavljuje – “Oci tome ne uce” (6: 12, str. 24), uprkos cinjenici da Sveti Oci na mnogo mesta spominju prolazak kroz mitarstva posle smrti.

Ako kriticar i priznaje postojanje svedocanstava koja opovrgavaju njegovo stanoviste, onda ih odbacuje uz pausalnu optuzbu da su to sve “alegorije” i “poucne basne” (5: 6, str. 26).

Kriticar se takodje cesto sluzi grubim argumentima ad hominem (koji se ne temelje na logici, vec na osecanjima slusalaca) kojima zeli da diskredituje svakoga ko drugacije misli: “Zanimljivo je da neki ljudi, zajedno s Latinima, ocigledno smatraju da nije neophodno biti u saglasnosti sa Svetim Pismom” (6: 12, str. 30), kaze on tek sto je “razbio” ucenje episkopa Ignjatija (Brjancaninova), cime je ovaj, makar i indirektno, takodje optuzen za nepostovanje Svetog Pisma.

Gledista drugih, koja nisu u saglasnosti sa kriticarevim gledistima, zigosu se epitetima kao: “origenovski” (6: 12, str. 31) ili “bogohulni” (5: 6, str. 23), a sami oponenti se optuzuju da imaju “platonovsko-origenisticki um” ili da su “pod snaznim latino-sholasticko-jelinistickim uticajem, u stanju duhovne obmane… ili jednostavno da su potpune neznalice” (6: 12, str. 39).

Verovatno je vec palo u oci da polemicki nivo kriticara u njegovim napadima na uvazene pravoslavne bogoslovske autoritete nije na nekoj visini. Ali, posto izgleda da ovaj kriticar, na svoj nacin, odrazava pogresna shvatanja nekih pravoslavnih hriscana koji nisu bas najbolje upoznati sa pravoslavnom literaturom o zivotu posle smrti, mozda ce biti korisno da odgovorimo na neke prigovore koje je on uputio tradicionalnom (predanjskom) pravoslavnom ucenju o zagrobnom zivotu.

“Protivrecnosti” pravoslavne literature o stanju duse poslije smrti Uprkos rasprostranjenom misljenju da je pravoslavna literatura o zivotu posle smrti “naivna” i “prosta”, ako pazljivije pogledamo, otkricemo da je ona ustvari veoma duboka i cak “istancana”.

Neke njene delove, istina, moze citati i shvatati na svom nivou i dete – kao kakvu zadivljujucu “pricu”, sto vazi i za neke dogadjaje u zitijima Svetih (u kojima se nalazi deo pravoslavne literature o zagrobnom zivotu).

Ali ove materijale Crkva nam je dala ne zbog njihovih “pripovedackih” kvaliteta, nego zato sto su oni istina. Zaista glavni izvor ovih materijala cine asketska dela Svetih Otaca u kojima je ovo ucenje izneto trezveno i otvoreno, a ne u vidu nekakve “price”. Zato mislimo da produbljenije izucavanje ovog materijala moze biti plodonosno.

Mi smo pokusali da to ucinimo u sestom poglavlju ove knjige, u delu sa podnaslovom “Kako razumeti mitarstva”.

Tamo smo, sledeci objasnjenja svetoga Grigorija Dvojeslova i drugih pravoslavnih autoriteta koji su se bavili ovim pitanjem, nacinili razliku izmedju duhovne realnosti sa kojom se dusa posle smrti susrece, s jedne, i figurativnim ili pripovedackim sredstvima, koja se ponekad koriste radi izrazavanja te duhovne realnosti, sa druge strane. Pravoslavni vernik, dobro upoznat sa ovom vrstom literature (cesto jos od detinjstva iz prica odraslih), cita je automatski na svom nivou i tumaci njene slike u skladu sa sopstvenim duhovnim uzrastom.

Odrasli citaoci svakako ne shvataju doslovno izraze poput “vreca sa zlatom”, “lomaca”, “zlatna obitalista”, i druge slicne pojave u zagrobnom zivotu, tako da kriticarev pokusaj diskreditovanja ovih pravoslavnih izvora zbog toga sto oni sadrze ovakve slikovite izraze, samo pokazuje da on ne zna kako ih valja citati.

Dakle, mnoge od toboznjih “protivrecnosti” u pravoslavnoj literaturi o zagrobnom zivotu postoje samo u glavama onih koji je citaju isuvise bukvalno, – u glavama odraslih koji se vestacki trude da je shvate na deciji nacin.

S druge strane, pokazuje se da neke druge “protivrecnosti” uopste i nisu protivrecnosti. To sto neki Svetitelji i drugi ljudi, (cije je iskaze Crkva prihvatila kao verodostojne) govore o svom “posmrtnom” iskustvu, a neki ne, nije nista veca protivrecnost nego to sto se neki Svetitelji protive prenosenju svojih mostiju, a drugi to blagosiljaju.

Jednostavno, to je pitanje individualnih okolnosti i potreba. Kriticar navodi primer prepodobnog Atanasija Vaskrsnutog iz Kijevo-Pecerske lavre koji nije hteo nista da govori o onome sto je proziveo posle smrti, i na osnovu toga izvodi kategorican zakljucak:

“I nikada nam takvi ljudi ne kazuju nista o onome sto se dogodilo” (7: 1, str. 31). Medjutim, vojnik Taksiot (Zitija Svetih, 28. mart), sveti Salvije Albijski, i mnogi drugi, govorili su o svojim iskustvima, pa je odbacivanje njihovih svedocenja svakako dokaz o potpuno nenaucnom i selektivnom koriscenju izvora. Neki su se, poput svetoga Salvija, u pocetku kolebali da li da govore o tom iskustvu, ali su ipak govorili o njemu. Tako ova cinjenica, umesto da dokazuje da posmrtno iskustvo ne postoji, samo ukazuje na to da je rec o veoma dubokom iskustvu koje je veoma tesko saopstiti zivima.

S druge strane, cinjenica da mnogi Sveti Oci (i Crkva u celini) upozoravaju verne da ne prihvataju demonske vizije (i to ponekad cine veoma kategoricno, zavisno od okolnosti) uopste ne protivreci cinjenici da je Crkva mnoga istinita vidjenja prihvatila.

U svojim napadima kriticar cesto neku svetootacku tvrdnju, istrgnutu iz konteksta, pogresno primenjuje na neodgovarajucu konkretnu situaciju. Kada, na primer, sveti Jovan Zlatousti u svojim “Besedama na jevandjelista Mateja” (gl. 28, stih 3) tvrdi kako je “nemoguce da dusa razlucena od tela produzuje da se skita ovuda” on jasno govori protiv paganskog shvatanja da duse umrlih mogu postati demoni i ostati beskonacno dugo na zemlji: ali ta uopstena tvrdnja nikako ne protivreci konkretnoj cinjenici da, kao sto pokazuju mnogobrojna pravoslavna svedocanstva, mnoge duse ostaju nekoliko casova ili dana pri zemlji, pre nego sto zaista odu na “onaj” svet.

U istom tom pasusu sveti Jovan Zlatousti dodaje da se “posle odlaska odavde duse odvode na neko mesto i nemaju vise moci da se same od sebe vrate ovamo”.

Medjutim, ovo takodje ne protivreci tome da se, po Bozjoj zapovesti i promislu, neke duse zaista javljaju zivima.

Opet, cinjenica da je Hristos, po ucenju svetoga Atanasija Velikog, ocistio vazduh od demonske zlobe, niposto ne opovrgava postojanje demonskih vazdusnih mitarstava, kako to misli kriticar (6: 8-9, str. 13). Zbilja, sam kriticar na drugom mestu citira pravoslavno ucenje o tome da zli dusi, koji se jos uvek nalaze u vazdusnom prostranstvu izazivaju mnoga prividjenja i iskusenja (6: 6-7, str. 33).

Crkva uci da su pre nego sto nas je Hristos iskupio, svi ljudi odlazili u ad, ne mogavsi od demona proci kroz vazdusno prostranstvo na Nebesa. A sada, posto nas je Hristos iskupio, ljudima je postalo moguce da prodju oblast demona podnebesja.

Demonska vlast je sada ogranicena na one ljude koje osudjuju njihovi sopstveni gresi. Isto tako, mi znamo da, iako je Hristos “razorio silu ada” (kondak Vaskrsenja) svako od nas se moze naci u paklu ako ne prihvati spasenje u Hristu.

Isto tako, cinjenica da se nas duhovni rat protiv “nacalstava i vlasti” podnebesja odvija u ovom zivotu, ni u cemu ne protivreci cinjenici da se ovaj rat nastavlja i kada odemo iz ovog zivota. Odeljak u sestom poglavlju ove knjige, naslovljen “Dozivljaj mitarstava pre smrti”, objasnjava povezanost ova dva aspekta nevidivog pravoslavnog rata.

To sto se pominjanje preminulih u treci, deveti i cetrdeseti dan po smrti ponekad objasnjava simvolikom Svete Trojice, devet Andjelskih cinova i Vaznesenja Gospodnjeg, ne porice ni na koji nacin da je pominjanje upokojenog u ove dane povezano sa onim sto se sa njegovom dusom zbiva u to vreme (prema “modelu” opisanom u desetom poglavlju).

Ni jedno objasnjenje nije dogmat, i ni jedno ne “protivreci” drugome, tako da pravoslavni hriscanin ne mora ni jedno od njih da odbacuje.

Neospornoj cinjenici da nasa zagrobna sudba zavisi od naseg zivota, nikako ne protivreci druga, isto tako nesporna cinjenica da molitva za umrle moze olaksati njihovu sudbinu, i cak izmeniti njihovo stanje. To je pravoslavno ucenje koje izlaze sveti Marko Efeski, a prihvaceno je i inace u Pravoslavnoj Crkvi (vidi poglavlje deseto i prilog br. 1).

Kriticar je toliko opsednut iznalazenjem “protivrecnosti” u ovom ucenju da ih pronalazi i kod jednog te istog pravoslavnog ucitelja. Tako, on tvrdi da sveti Jovan Kronstatski ponekad uci u “svetootackom duhu”, a ponekad zastupa “sholasticka shvatanja” (7: 3, str. 28).

Sveti Marko Efeski je takodje kriv za istovetne “protivrecnosti”, jer pored ucenja o molitvi za umrle, koje kriticar smatra “svetootackim”, on isto tako jasno zastupa i ucenje da se “duse umrlih molitvama oslobadjaju iz ada kao iz neke tamnice (vidi napred prilog br. 1), a kriticar to smatra “sholastickom koncepcijom” jer on misli da je nemoguce da molitve za umrle mogu izmeniti njihovo stanje ili im doneti upokojenje (7: 3, str. 23).

Odgovor na sve ove i mnoge druge toboznje “protivrecnosti” koje je kriticar pronasao u pravoslavnom ucenju o zivotu duse posle smrti lezi u postenijem i ostroumnijem citanju samih tih pravoslavnih tekstova.

Svetootacki i agiografski tekstovi nisu “protivrecni” sami sebi – ako budemo dublje i potpunije citali pravoslavnu literaturu o zagrobnom zivotu, videcemo da problem nije u tekstovima, nego u tome sto ih mi pogresno razumemo.

Postoji li “vantelesno” iskustvo (pre ili posle smrti) i “onaj svet” gde obitavaju duse?

Misljenje kriticara o “vantelesnim” iskustvima je kategoricno: “To je prosto nemoguce” (5: 6, str. 25). Za tu svoju tvrdnju on ne navodi nikakve dokaze osim sopstvenog misljenja da su mnogobrojni pravoslavni tekstovi u kojima se razmatra ovo pitanje samo alegorije i “poucne basne” (5: 6, str. 26).

Po njegovom shvatanju Nebesa, Raj i ad nisu mesta, nego “stanja” (6: 2, str. 23); “dusa ne moze funkcionisati sama po sebi, nego tek posredstvom tela”, veli kriticar (6: 8-9, str. 22) i zato ne samo da ne moze biti ni na kakvom “mestu” posle smrti, nego uopste ne moze ni funkcionisati (6: 8-9, str. 19). Pretpostavka da se iza granica ovog zivota nalazi nekakva slozena, drugacija realnost -jeste cisto bezumlje” (6: 6-7, str. 34).

No, da li je moguce da je dusa po sebi samo nesto “unutarnje”, nekakav “pokoj”, a da nema nikakvog “spoljasnjeg” aspekta niti “mesta” gde bi delovala?

Za pravoslavnog hriscanina to je svakako radikalno ucenje i ukoliko bi bilo istinito, svakako bi zahtevalo (sto kriticar i predlaze) radikalno preispitivanje i cak reviziju svetootackih i agiografskih tekstova koji, kao sto znamo, opisuju aktivnost duse cisto “spoljasnjim” obelezjima: ona zna, vidi, razgovara itd.

Dakle, jedna je stvar (kao sto bez razlike uce svi pravoslavni autoriteti koji su se bavili ovim pitanjem) ne shvatati previse bukvalno i prizemno pravoslavne tekstove o zagrobnom svetu i zagrobnom zivotu, jer se onostrana stvarnost ocigledno umnogome razlikuje od zemaljske stvarnosti, a sasvim je nesto drugo jednostavno “otpisati” ove tekstove i tvrditi da su to puke “alegorije” i “bajke” koje se ne odnose ni na sta spoljasnje (realno postojece). Pravoslavna literatura po ovom pitanju opisuje kao zbilju ono sto se dogadja osobi za vreme vantelesnog iskustva, a Pravoslavna Crkva i njeni vernici su oduvek ove opise prihvatali kao verni odraz realnosti, imajuci pritom na umu i to da se radi o osobenoj, onostranoj prirodi te realnosti.

Mislimo da nece biti preuvelicavanje ako kazemo da nijedan hriscanski pisac nije bio tako “dogmatican” u objasnjavanju prirode onostrane realnosti, kao sto je “dogmatican” ovaj kriticar u potpunom negiranju te realnosti. To nije oblast pogodna za kategoricke tvrdnje.

Apostol Pavle, opisujuci uopstenim izrazima sopstveni duhovni dozivljaj, oprezno kaze: “Da li u telu – ne znam; da li van tela – ne znam, Bog zna” (2 Kor. 12, 2).

Tumaceci ovaj odlomak, sveti Jovan Zlatousti ispoljava isti oprez: “Da li su samo njegov duh i dusa bili uzneseni a telo ostalo mrtvo? Ili je i telo bilo uzneseno? Ne moze se utvrditi sa sigurnoscu. Ako ne zna sam Pavle, koji je bio uznesen i udostojio se mnogih i neizrecivih otkrovenja, jos manje to znamo mi… A ako neko kaze: kako je moguce biti uznesen bez tela? Drugo je jos teze od prvog: kako je moguce biti uznesen sa telom? To je jos teze od onog prethodnog ako rasudjujemo samo razumom, a ne pokoravamo se veri (Beseda 26, 1 na 2. Kor.).

Na slican nacin sv. Andrej Hrista radi jurodivi, naknadno opisujuci svoje stanje, kaze: “Video sam tamo sebe kao bez tela, jer nisam osecao telo… Naizgled kao da sam bio u telu, ali nisam osecao tezinu tela; nisam osecao nikakve telesne potrebe tokom citave dve nedelje koliko dugo sam bio uznesen. To me navodi na pomisao da sam bio bez tela. Ne znam kako da to sa sigurnoscu kazem: to zna srceznalac Gospod” (iz njegovog opsirnog zitija koje je napisao jerej Nikifor, citirano po episkopu Ignjatiju Brjancaninovu).

Dakle, svi ovi pravoslavni autoriteti – Apostol, veliki Otac Crkve i Svetitelj najuzvisenijeg zivota -smatraju da je, u najmanju ruku, moguce govoriti o “vantelesnom” dozivljavanju Nebesa; takodje je potpuno jasno, na osnovu njihovih reci, da ova iskustva bilo “u” ili “van” tela imaju nesto telesno i spoljasnje u sebi, inace ne bi uopste bilo neophodno govoriti o “telu” u vezi sa tim iskustvima. U ovoj knjizi pokusali smo opisati ova iskustva, sto je moguce jednostavnije, jezikom samih

pravoslavnih izvora, ne trudeci se pritom da tacno odredimo samo to stanje. U svom tumacenju na reci ap. Pavla (2. Kor. 12, 2) episkop Teofan Zatvornik kaze verovatno sve sto je o ovom pitanju potrebno reci: “Unutar ovog vidivog sveta, u njegovoj dubini, nalazi se skriven drugi svet, isto tako realan kao i ovaj; da li je on duhovan ili tanano materijalan, Bog zna, ali je nesumnjivo da Andjeli i Svetitelji prebivaju u njemu… On (ap. Pavle) ne kaze da li je u telu ili van tela (2. Kor. 12, 2) bio uznesen, nego veli: Bog zna. Znaci nama i nije neophodno da to znamo… Nema potrebe za takvim detaljima, i ne treba ocekivati, kada vec i sam apostol Pavle o tome cuti, da se o tome moze nesto reci sa potpunom sigurnoscu… (ep. Teofan, “Tumacenje Druge poslanice Korincanima”, Moskva 1894.).

Verovatno je svakom pravoslavnom hriscaninu, kada, citajuci Zitija Svetih, naidje na “onostrane” elemente, na odredjeni nacin jasno da je prirodu tog “drugog” sveta, kao i tih iskustava, nemoguce tacno odrediti. To kako su oni opisani u pravoslavnim izvorima predstavlja najprikladniji i najtacniji opis na jeziku ovog naseg sveta. A pokusaj da se ta iskustva opovrgnu tako sto ce biti proglasena za “alegorije” i “bajke” koje se navodno nikako nisu mogle dogoditi tako kako su opisane – jednostavno nema opravdanja u pravoslavnom ucenju i predanju.

Da li posle smrti dusa “spava”?

Kriticar je do te mere negativno nastrojen protiv bilo kakvog ucenja o delatnom stanju duse u onom svetu, a narocito nakon smrti (kako je opisano u mnogobrojnim zitijima Svetih), da na kraju zasniva citavu teoriju o “pokoju” ili “dremanju” duse posle smrti, – sto onda bilo kakvu aktivnost duse cini jednostavno nemogucom!

On tvrdi: “Po Pravoslavnom shvatanju dusi je nakon smrti, po Bozjoj volji, odredjeno stanje pokoja, mirovanja, i ona prebiva u uslovima neaktivnosti, nalik spavanju, tako da tada nije delatna, ne vidi, niti cuje” (6: 8-9, str. 19). U tom stanju dusa “niti bilo sta zna, niti se bilo cega seca” (6: 2, str. 23).

Cak i medju nepravoslavnima slicno ucenje o “spavanju” duse moze se danas sresti samo kod nekoliko sekti udaljenih od istorijskog hriscanstva (Jehovini svedoci, Adventisti sedmog dana), pa je utoliko poraznije videti da se ovo ucenje tako kategoricno propagira kao pravoslavno!

Ako su dvojica ranih ucitelja Crkve (Afrat Sirijiski i sveti Anastasije Sinajski), kako tvrdi kriticar, nedvosmisleno i govorili tako, ipak je sasvim jasno da Pravoslavna Crkva nikada nije sledila njihovo ucenje, nego je u svojim bogosluzenjima, u delima Svetih Otaca, u podviznickim spisima i zitijima Svetih jasno ucila da dusa posle smrti ostaje delatna i “budna”. Zato radikalnost kriticarevog ucenja prosto zapanjuje.

I sam kriticar izgleda nije nacisto sta ustvari znaci to “spavanje” duse – ponekad ga odredjuje izrazima uzvisenog “isihastickog” recnika, sto donekle ublazuje njegovu radikalnost. Ali, u svakom slucaju, on je dosledan u tvrdnji da toboznji “san” duse (posle covekove smrti) podrazumeva apsolutnu nemogucnost ma kakvog “spoljasnjeg” iskustva duse.

Uvek kada govori o smrti kao o stanju “neaktivnosti” u kojem dusa “ne moze bilo sta da zna niti da se bilo cega seca”, jasno je da za njega rec “san” ima vise nego metaforicko znacenje.

Ne bi imalo mnogo smisla traziti kod Svetih Otaca mesta koja specijalno “opovrgavaju” ovo ucenje, jer je ono retko kada u Crkvi shvatano tako ozbiljno da bi ga bilo potrebno specijalno opovrgavati. U desetom poglavlju ove knjige naveli smo ucenje svetoga Amvrosija da je dusa “jos aktivnija” kada se posle smrti oslobodi od tela, zatim reci ave Doroteja da dusa po izlasku iz tela “sve pamti” i to bolje i jasnije kad se oslobodi “zemnog tela”, i ucenje svetoga Jovana Kasijana da po smrti dusa “postaje jos zivlja”; slicne tvrdnje mogle bi se pronaci kod mnogih Svetih Otaca.

Ali, ovi citati su tek mali deo pravoslavnih argumenata kojima se pobija teorija o “snu duse”. Celokupna pravoslavna poboznost i bogosluzbena praksa koja se tice umrlih clanova Crkve, nesumnjivo su zasnovani na shvatanju da je dusa na “onom” svetu “budna” i da se njena sudba moze olaksati; obracanje pravoslavnih hriscana kroz molitvu Svetiteljima, i njihov odgovor na tu molitvu nezamislivi su bez svesnog delovanja Svetitelja na Nebesima. Nebrojena pravoslavna literatura o javljanju Svetitelja nakon njihove smrti ne moze jednostavno biti odbacena kao kakva “bajka”. Ako je kriticar u pravu, onda je Crkva tokom mnogih vekova bila “u zabludi”!?

Kriticar je pokusao na neposten nacin da iskoristi cinjenicu da ucenje Pravoslavne Crkve o zagrobnom zivotu ima mnogo “nedovoljno jasno” odredjenih elemenata. Ali to nije zato sto Crkva nema jasno misljenje o ovom pitanju, nego zato sto je stvarnost “onog” svega (ponovimo tu ociglednu cinjenicu jos jednom) potpuno razlicita od stvarnosti ovog sveta i ne podleze lako “dogmatskom” pristupu koji je prema njoj zauzeo kriticar.

Zivo opstenje Svetitelja na Nebesima, a ponekad i drugih umrlih, sa Crkvom na zemlji poznato je pravoslavnim hriscanima iz licnog iskustva, i to ne zahteva bilo kakvo precizno definisanje. A odsustvo takvog “preciznog odredjenja” uzeti kao izgovor za ucenje da su cak i duse svetitelja u stanju “zamrlosti”, bez mogucnosti bilo kakvog “spoljasnjeg” opstenja sa ljudima na zemlji – prelazi granice pravoslavnim hriscanima dozvoljenog verovanja.

Medju drugim “posmrtnim” iskustvima sa kojima se teorija o “snu” duse obracunava, nalazi se i jedno u koje se od samog osnivanja Crkve svuda cvrsto verovalo: to je silazak umrlog Hrista u ad: “U grobu telom, u adu dusom kao Bog, u raju s razbojnikom, i na Prestolu si bio, Hriste, sa Ocem i Duhom, sve ispunjavajuci, Neopisivi” (tropar na casovima Pashe, koji se cita u okviru molitava posle heruvimske pesme na Bozanstvenoj Liturgiji). Prvo pokolenje hriscana je jasno znalo da je Hristos dok je kao “usnuo” bio u grobu (kako se kaze u odaniju Pashe u kondaku Velike Subote itd.) “sisao i propovedao duhovima u tamnici (adu)” (1 Petr. 3, 19). Je li i ovo “alegorija”?

Crkveno predanje takodje tvrdi da je, i pre ovoga, sveti Jovan Preteca “i onima u adu radosno blagovestio Boga javivseg se u telu”, kako se kaze u troparu Usekovanja glave svetoga Jovana Krstitelja. A sta su trojica ucenika videla na Tavoru kada se pojavio Mojsije, ako ne Mojsijevu dusu, koja im se javila u potpuno “spoljasnjem” oblicju? (Mt. 17, 3). Ovo javljanje kao da ustvari potvrdjuje nedoumicu apostola Pavla da li je on “u” telu ili “van” tela imao vidjenje Nebesa, jer – Ilija se nalazi na Nebesima “u” telu, posto on nije umro, a Mojsije tamo prebiva “van” tela, koje se nalazi u grobu.

No njih dvojica su se javili prilikom Hristovog Preobrazenja. Mi, zemni, ne mozemo cak ni odrediti u cemu je razlika izmedju ova dva stanja, ali to nije ni potrebno. Jednostavan opis ovih javljanja kao i iskustva “umrlih” koja su imali na “onom” svetu jesu najbolji nacin da shvatimo ove stvari, i nema potrebe da se trudimo da ih razumemo drukcije nego onako kako nas Crkva uci.

Za kriticara ocigledno vazi ona ista optuzba koju on upucuje na racun drugih: “san”, koji je slikovit izraz za smrt i u Crkvi je opsteprihvacen kao metafora, on je protumacio kao “bukvalnu istinu”. On cesto i ne primecuje da sami izvori koje on navodi kao dokaz za svoje ideje zapravo predstavljaju najjace oruzje protiv nje. On citira reci svetoga Marka Efeskog da “pravednici na Nebesima zajedno sa Andjelima stoje pred samim Bogom i vec kao u raju iz kojeg je Adam izgnan (a u koji je blagorazumni razbojnik usao pre drugih) i cesto nas posecuju u onim hramovima gde ih proslavljamo, i cuju one koji ih prizivaju, i mole se za njih Bogu…” (6: 12, str. 18).

Ako sve ovo (sto svakako podrazumeva “spoljasnju” aktivnost (moze da cini dusa koja toboze “spava” – tj. nalazi se “u stanju neaktivnosti u kome niti je delatna, niti cuje, niti vidi” (6: 8, 9 str. 19), onda teorija o “usnuloj dusi” ne sluzi nicemu, jer ama bas nista ne objasnjava, a njome kriticar samo zbunjuje pravoslavne.

Da li su mitarstva izmisljotina?

Najveci gnev kriticara usmeren je protiv pravoslavnog ucenja o demonskim mitarstvima na koje dusa nailazi posle smrti, i izgleda da ga je upravo zelja da unisti i samu ideju o mitarstvima dovela do protivrecne teorije o “usnulosti duse”.

Jezik kojim on opisuje “mitarstva” do kraja je kategorican i neodmeren. On govori o “izmisljenim posmrtnim mitarstvima” (6: 8-9, str. 18) i svedocanstva koja o njima postoje u pravoslavnoj literaturi naziva “groznim bajkama” (6: 8-9, str. 24) i “jezivim pricama smisljenim da bi coveka bacili u ocaj i neverje” (7: 1, str. ZZ); “mit o mitarstvima je potpuno stran Bogu i Njegovoj Svetoj Crkvi” (7: 1, str. 23).

Ali kada on pokusa da iznese sopstveno shvatanje mitarstava, to rezultira takvom besmislenom karikaturom da je tesko i poverovati da je on ovaj tekst uopste i citao.

Po njemu, svedocanstva o “mitarstvima” bi htela da nas uvere kako satana vlada “putem za Carstvo Bozije” i moze da prikuplja carinu od onih koji tuda prolaze.

“Demoni dopustaju prolaz u zamenu za prekomerne zasluge Svetitelja” (kako su verovali neznabosci); to je “okultna koncepcija o putovanju duse koje se placa molitvama i milostinjom” (6: 2, str. 26).

On trazi “strane uticaje” da bi objasnio kako je uopste ta koncepcija i dospela u Pravoslavnu Crkvu i zakljucuje (bez ikakvih dokaza, osim sto iznosi, iste one maglovite paralele koje su i antropologe navele na zakljucak da je hriscanstvo -samo jos jedan paganski “kult vaskrsenja”) da je “mit o mitarstvima direktan proizvod istocnjackih astroloskih kultova koji drze da se tvorevina ne nalazi pod okriljem pravednog i punog ljubavi Boga” (7: 2, str. 23); da su “ta mitarstva prosto nelogicna mutacija ovih paganskih mitova” (6: 8-9, str. 24). On misli da su mitarstva, u krajnjoj liniji, istovetna sa latinskim ucenjem o “cistilistu”, i tvrdi da je “razlika izmedju mita o cistilistu i mita o vazdusnim mitarstvima u tome sto se u prvom Bogu pruza neophodna zadovoljstina kroz fizicka mucenja, a u drugom – kroz mentalno mrcvarenje” (6: 12, str. 23).

Svedocenje blazene Teodore o prolazenju kroz mitarstva (Zitija Svetih, 26. mart) kriticar naziva “pricom krcatom jeresi” (6: 8-9, str. 1) zasnovanoj na halucinacijama (7: 2, str. 14) coveka koji bi u starozavetno vreme “s pravom bio izveden napolje i kamenovan na smrt”, jer se “nalazio u stanju duhovne obmane” (6: 6-7, str. 28). (Nije jasno zasto je kriticar tako srdit na svedocanstvo Teodore, jer je to samo jedno od mnostva slicnih svedocanstava i ne sadrzi nista cime bi se razlikovalo od ostalih. Ta svedocanstva su tako medjusobno slicna da nisam smatrao potrebnim ni da ga navodim u poglavlju o mitarstvima).

Ove zestoke optuzbe su licno kriticarevo misljenje koje se ne zasniva ni na kakvim dokazima. Nije, medjutim, jasno zasto on insistira na sopstvenom tumacenju mitarstava a odbija da ih protumaci onako kako ih je Crkva oduvek shvatala.

Karikatura koju on iznosi nepoznata je pravoslavnom ucenju i nemoguce je saznati iz kog izvora je on preuzeo svoje naopako i besmisleno tumacenje. Tokom sesnaest vekova Oci Crkve su govorili o mitarstvima kao o delu pravoslavnog podviznickog ucenja, kao o konacnoj i odlucujucoj fazi “nevidivog rata” koji na zemlji vodi svaki hriscanin.

U isto vreme mnogobrojna zitija Svetih i drugi pravoslavni izvori opisivali su istinska iskustva pravoslavnih hriscana – kako Svetitelja, tako i gresnika – koji su prolazili kroz mitarstva posle smrti (a ponekad i pre smrti). Svima, osim valjda deci, jasno je da pojam “mitarstva” ne treba shvatati u bukvalnom smislu. To je metafora koju su istocni Oci smatrali pogodnom za opisivanje one realnosti s kojom se dusa susrece posle smrti.

Takodje je ocigledno da su neki elementi u opisima tih mitarstava metaforicni ili figurativni. Ali sama svedocanstva nisu ni “alegorije” ni “bajke”, nego istinita kazivanja o licnom iskustvu, izlozena onim jezikom koji je sam pripovedac smatrao najprikladnijim. Ako se opisi mitarstava nekima ucine “zestokim” to je verovatno zato sto ti ljudi ne poznaju istinsku prirodu nevidivog rata koji se vodi tokom ovog zivota. Nas i sada opsedaju demoni kusaci i tuzitelji, ali su nase duhovne oci zatvorene, pa mi vidimo samo rezultat njihovog delovanja – grehe u koje padamo i strasti koje se razvijaju u nama. Medjutim, posle smrti dusi se otvaraju oci, tako da ona vidi duhovnu realnost i (obicno po prvi put) ona bica koja su nas napadala tokom zivota.

Nema u ovim pravoslavnim svedocanstvima o mitarstvima nikakvog paganstva, ni okultizma, ni “istocnjacke astrologije”, niti “cistilista”. Mitarstva nas ustvari uce tome da svaki covek odgovara za svoje grehe i da se posle smrta “svodi racun” njegovih pobeda i poraza u borbi sa grehom (“poseban” sud); takodje nas uce i tome da demoni, koji su nas celog zivota iskusavali, preduzimaju svoj poslednji napad, no imaju vlast samo nad onima koji su se za zivota slabo borili u tom duhovnom ratu.

Sto se tice knjizevnog oblika, mitarstva su zastupljena u bogosluzbenim knjigama (crkvena poezija), i u asketskim spisima Svetih Otaca, kao i u Zitijima Svetih. Niko od pravoslavnih ne cita ove tekstove bukvalno kako ih je citao kriticar, nego im pristupa sa uvazavanjem i strahom Bozjim, trazeci u njima duhovnu korist.

Svaki duhovni otac koji se trudio da svoja duhovna ceda odgaja u vekovnoj tradiciji hriscanske poboznosti, moze posvedociti koliko je imao koristi od onih pravoslavnih izvora koji pominju mitarstva. Na primer, pokojni arhiepiskop Andrej Novodivjejevski – veoma omiljen i postovan duhovni otac -koristio je dvadeset mitarstava kroz koja je prosla Teodora, kao osnovu za uspesnu pripremu svoje duhovne dece za svetu Tajnu ispovesti.

Ako postoji nekakva “disharmonija” izmedju ovih tekstova i coveka 20 veka, razlog za to lezi u raznezenosti i raslabljenosti ovog naseg vremena, sto radja neverovanje u zbilja strasne realnosti onoga sveta (narocito ada i suda) i ohrabruje nemaran i bezbrizan odnos prema tim realnostima.

Ucenje o mitarstvima nikada u pravoslavnim izvorima nije definisano kao “dogmat”; ono vise pripada tradiciji pravoslavne poboznosti. Medjutim, to ne znaci da je ovo ucenje nesto “nevazno” ili da je stvar “licnog misljenja”.

Ono je bilo prisutno uvek i svuda u Crkvi kao deo pravoslavnog podviznickog predanja. Ako se ovo pitanje nalazilo van sfere interesovanja mnogih savremenih pravoslavnih bogoslova, to je samo zato sto oni prevashodno pripadaju akademskim krugovima, a ne podviznickoj tradiciji.

Bogoslovi tradicionalnijih usmerenja, kao i oni za koje je podviznicko predanje -zivot sam posvetili su ovom pitanju veliku paznju. Van Ruske Pravoslavne Crkve, gde su ucenje o mitarstvima detaljno razmatrali i uporno stitili episkop Ignjatije (Brjancaninov), episkop Teofan Zatvornik, mitropolit moskovski Makarije, sveti Jovan Kronstatski, arhiepiskop Jovan (Maksimovic), protoprezviter Mihail (Pomazanski) i mnogi drugi ucitelji i bogoslovi, ovo ucenje je bilo narocito izrazeno u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, gde zauzima znacajno mesto u “Dogmatskom bogoslovlju” (tom III) pokojnog arhimandrita Justina Popovica.

Poslednjih godina ono ipak privlaci sve vecu paznju, naporedo sa prevodjenjem pravoslavnih bogosluzbenih i podviznickih tekstova na zapadne jezike. Ovde cemo navesti nekoliko odlomaka o mitarstvima iz tekstova prevedenih na engleski jezik poslednjih godina, koje nismo u ovoj knjizi do sada citirali.

Iz “Pedeset duhovnih beseda” prepodobnog Makarija Velikog, jednog od najznacajnijih spisa pravoslavne podviznicke literature: “Kada dusa coveka izadje iz tela, zbiva se tada velika tajna. Jer ako je ona kriva za grehe, onda prilaze copori demona, i ovi pali andjeli i tamne sile scepaju dusu i odvuku je brzo na svoju stranu. Neka se niko ne cudi ovome. Jer ako se, ziveci na ovom svetu covek potcinjavao tim silama i udovoljavao im, nacinivsi od sebe njihovog roba, tim pre ce on, kada napusti ovaj svet, biti zadrzan u njihovoj vlasti” (Beseda 22, str. 178).

“Kao sto ubiraci poreza vrebaju u zasedi i presrecu prolaznike trazeci od njih porez, tako i demoni motre na duse i zaustavljaju ih; ako duse nisu potpuno ociscene, njima nije dozvoljeno, kada izadju iz tela, da udju u nebeska obitalista i predstanu svome Vladiki, nego ih demoni podnebesja odvlace dole.

Ali dok su jos u telu, one mogu, uz veliki trud i napor, zadobiti blagodat svise od Gospoda i onda ce, zajedno sa onima ko su, ziveci vrlinski dostigli u pokoj, otici ka Gospodu, kao sto je On sam obecao…” (Beseda 43, str. 231.).

Iz “Lestvice”, drugog klasicnog dela pravoslavnog podviznistva “Drugi (od umirucih) s bolom govorahu: “Da li predje dusa nasa uzburkanu vodu duhova u vazduhu? A govorili su tako zato sto jos ne imahu smelosti, nego izdaleka gledahu ono sto se zbiva na tome sudjenju” (Pouka 5: 22).

Zbilja, u pismu ave Jovana Raitskog, koje sluzi kao uvod u “Lestvicu”, ukazan je cilj s kojim je napisana ova knjiga: “Kao sto lestvica koja vrhom dotice nebeske dveri (ova knjiga) uzvodi one koji zele da dodju na Nebesa, kako bi oni, citavi i neozledjeni, slobodno prolazili kroz copore duhova zlobe, poglavnika tame i knezova u vazduhu” (str. 11).

Iz “Besede o trezvenoumlju i molitvi” prepodobnoga Isihija Prezvitera u II tomu “Dobrotoljublja”: “Ako dusa ima Hrista sa sobom, ostace nepostidjena od neprijatelja cak i posle smrti, kada uzidje pred nebeske dveri; i tada ce im, kao i sada, smelo protivstati. Samo neka joj ne dosadi dan i noc prizivati ime Gospoda Isusa Hrista, Sina Bozijeg; i on ce je odbraniti ubrzo, po svom nelaznom bozanskom obecanju koje je izrekao u prici o nepravednom sudiji: “Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti” (Lk 18, 8) – i u ovome zivotu, i po izlasku njenom iz tela” (Odelj. 149, str. 199).

“Doci ce i nama smrtni cas, i necemo ga moci izbeci. O, kada bi knez u vazduhu, poglavnik sveta, dosavsi tada, nasao da su bezakonja nasa mala i nistavna, te da nas ne uzmogne s pravom okriviti! Inace cemo uzalud tada plakati” (Odelj. 161., str. 202).

Onaj ko ne zivi trezvenoumno “nece se osloboditi od rdjavih pomisli, reci i dela. Takav nece moci slobodno da prodje pored poglavara tartara koji ce ga presresti kada bude umro” (Odelj. 4, str. 166).

Iz “Beseda o duhovnom znanju” svetoga Dijadoha Fotickog: “Ako ne budemo ispovedali kako valja i one nevoljne i neznane grehe nase, u vreme smrti oseticemo u sebi neki mucan strah. A mi koji volimo Gospoda treba da se molimo da u to vreme budemo slobodni od svakog straha. Jer ko tada bude bio u strahu, taj nece slobodno proci pored knezova pakla zato sto oni tu ustrasenost duse smatraju znakom njenog saucestvovanja u njihovom zlu. A dusa koja se raduje u ljubavi Bozjoj, uznosi se, u cas smrti, sa Andjelima mira iznad tamnih copora” (“Dobrotoljublje”, tom III, odelj. 100, str. 73).

Iz “Sto poucnih poglavlja monasima u Indiji” prepodobnog Jovana Karpatskog, iz III toma “Dobrotoljublja”: “Neprijatelj drsko preteci nasrce na dusu cim ona napusti telo, besno je psujuci i optuzujuci za ucinjene grehe. Medjutim, bogoljubiva i verna dusa, makar i bila mnogo puta ranije ranjena grehom, ne boji se njegovih napada i pretnji. Nju Gospod snazi, ona je okriljena radoscu, sveti Andjeli koji je vode, ulivaju joj hrabrost, svetlost vere je okruzuje i stiti, i ona s velikom smeloscu uzvraca zlom djavolu… Kada dusa sve to izgovori bez straha, djavo na kraju uz jeziv krik odstupa, ne moguci da se odupre Hristovom imenu” (Odelj. 25, str. 82).

Tropar Majci Bozjoj iz “Oktoiha”: “U strasni me cas smrti od demona tuzitelja i svake muke Ti izbavi” (6. pesma kanona nedeljne polunocnice, gl. I).

Moze se primetiti da su neki od citata nepotpuni i da ne daju celovit uvid u pravoslavno ucenje po ovom pitanju. To je nesumnjivo zato sto navedeni citati upucuju na ucenje s kojim su autori i citaoci asketskih i himnoloskih dela vec dobro upoznati i koje su usvojili, tako da nema potrebe “definisati” ili obrazlagati to ucenje prilikom svakog pominjanja. Pokusaj kriticara koji je i sam citao neke od ovih odlomaka, da nacini razliku izmedju iskustava koja se Javljaju “pre i onih koja nastaju “posle smrti, i potom odbaci i samu mogucnost postojanja iskustava “posle” smrti (6: 12, str. 24) sasvim je vestacki i predstavlja samo “logicku dedukciju” izvedenu iz njegovog sopstvenog pogresnog ucenja o “usnuloj dusi”, koje nema nikakve osnove ni u podviznickim, ni u bogosluzbenim tekstovima.

Realnost demonskog “ispitivanja” je uvek jedna te ista, a mitarstva su poslednja faza tog ispitivanja, koje se zbiva ponekad pred samu smrt, a ponekad tek posle smrti. Tako kriticar, citirajuci molitvu svetoga Evstratija (sluzba subotnje polunocnice): “Da ne ugleda dusa moja mracni pogled zlih demona, nego da je prihvate svetli i blistavi Tvoji andjeli” (6: 12, str. 23) uzima ove reci kao dokaz da dusa ne vidi (i nije u stanju da vidi) demone posle smrti, jer mu je to neophodno za njegovu teoriju da dusa tada “spava”.

No svakom objektivnom citaocu sasvim je jasno da je znacenje upravo obrnuto: svetitelj se moli da on ne ugleda demone, jer je to nesto sto se dusama posle smrti redovno desava! To je jos jasnije iz celokupnog konteksta molitve svetoga Evstratija, u kojoj gore navedenim recima prethode ove: “Jer je smetena dusa moja i sva u bolu dok napusta prokleto i skverno ovo telo. Neka je ne snadje zla namisao protivnika da je vrgne u tamu za neznane i znane grehe sto pocinih u ovom zivotu”.

Jasno je da je ucenje o demonskom ispitivanju nakon smrti (zvalo se ono “mitarstva” ili nekako drugacije) bilo poznato sv. Evstratiju i da ono cini potku ove molitve i daje joj odgovarajuci smisao; zato ep. Ignjatije smatra ovu molitvu dokazom da je ovo ucenje bilo dobro poznato Crkvi od najranijih vremena (pocetak IV veka). (Ep. Ignjatije, t. III, str. 140-141).

Kriticar takodje citira odgovor svetoga Varsonufija iz Gaze nekom monahu koji ga moli da ga prati kroz vazduh na tom, njemu nepoznatom, putu, jer taj odgovor, svetoga Varsanufija, navodno, opovrgava ideju o mitarstvima. No i ovde je potpuno jasno da je kontekst i pitanja i odgovora – jedan, odnosno i u pitanju i u odgovoru vazdusna mitarstva su nesto sto se podrazumeva, a zelja svetoga Varsonufija “da ucini (Hristos) da izlazak duse tvoje bude neometan, i da te udostoji da se poklonis Svetoj Trojici smelo, kao “onaj ko je oslobodjen” – samo izrazava jedan element ucenja o mitarstvima koje je bilo opsteprihvaceno u podviznickom predanju i Gaze i celog Istoka (sv. Varsonufije i Jovan, “Pitanja i odgovori”, br. 145).

Ovo je takodje jedan od mnogih svetootackih citata koje je episkop Ignjatije iskoristio za odbranu ucenja o mitarstvima (str. 154).

Drugi citati episkopa Ignjatija iz spisa Otaca-podviznika, koji nedvosmisleno uce o mitarstvima.

Sv. ava Dorotej iz Gaze: “Kada dusu pritisne neosetljivost, korisno je cesto citati Bozanstveno Pismo i besede Svetih Otaca koje privode umiljenju, secati se Strasnog Suda, izlaska duse iz tela i susreta sa strasnim silama uz ciju pomoc je ona tvorila zlo tokom ovog kratkog i bednog zivota” (str. 146).

Sveti Teognost, ciji su spisi usli u “Dobrotoljublje”: “Neizreciva je i neiskazana sladost u dusi koja odlazi iz tela prethodno obavestena o svom spasenju… U drustvu Andjela (poslatih po nju) ona bez zadrzavanja prolazi kroz vazdusno prostranstvo nimalo neuznemiravana od zlih duhova; radosno i odvazno ushodi, ona upucujuci toplu blagodarnost Bogu, i najzad dolazi da se pokloni svome Tvorcu” (147. str.).

Skitski monah Evagrije: “Opomeni se duso i pomisli kako ces podneti iznenadno razlucenje od tela, kada strasni andjeli dodju po tebe i scepaju te u cas kada ne ocekujes i u vreme o kome nista ne znas! Kakva ces dela poslati pred sobom u vazduh kada te pocnu ispitivati za dela tvoja neprijatelji tvoji sto borave u vazduhu?” (148-149 str., Prolog 27. oktobra).

Sveti Jovan Milostivi: “Kada dusa izidje iz tela i pocne da uzlazi na Nebesa, presrecu je copori demona i podvrgavaju mnogim ispitivanjima. Oni je ispituju za laz; klevetu, (itd. – sledi dugacak spisak grehova, slican onome od dvadeset grehova navedenog u zitiju sv. Vasilija Novog). “Dok dusa uzlazi sa zemlje na Nebesa ne mogu joj pomoci ni sami sveti andjeli: pomaze joj samo njeno pokajanje, njena dobra dela, a pre svega milostinja. Ako se usled zaboravnosti ne pokajemo ovde za kakav greh, mozemo se milostinjom izbaviti od nasilja na demonskim mitarstvima” (143. str., Prolog 19. decembar).

Jos jedan Otac iz “Dobrotoljublja”, sveti Petar Damaskin, kaze: “U vreme smrti demoni ce opkoliti moju bednu dusu drzeci spisak svih zala koje pocinih”. (U njegovim Delima, Kijevo-Pecerska Lavra, 1905. G., 68. str.).

Kako smo vec videli, u bogosluzbenim tekstovima ima mnogo molitava, narocito onih upucenih Majci Bozjoj, u kojima se podviznicko ucenje o mitarstvima ili podrazumeva, ili se o njemu direktno govori.

Podosta ih je vec citirano u ovoj knjizi. Dajuci mnogo vise citata (iz “Oktoiha”, “Trebnika”, molitava na ishod duse, akatista i kanona Majci Bozjoj i raznim svetiteljima), episkop Ignjatije zakljucuje: “Ucenje o mitarstvima… predstavlja opstepoznato i opstepriznato ucenje u celokupnoj bogosluzbenoj praksi Pravoslavne Crkve. Ona saopstava to ucenje svojoj deci i opominje ih kako bi u njihovim srcima posejala dusespasiteljni strah i pripremila ih za uspesan prelazak iz privremenog u vecni zivot (t. S, str. 149).

Tipican tropar za pravoslavne “Mineje” (dvanaest tomova u kojima su sabrane sluzbe Svetiteljima za svaki dan), jeste tropar iz sluzbe sv. Jovanu Zlatoustom (27. jan.).

U petoj pesmi kanona Presvetoj Bogorodici koji je napisao “Jovan” (ocigledno prepodobni Jovan Damaskin), kaze se: “Podaj mi, Vladicice, da bez tuge prodjem pored mislenih tirana i hordi mucitelja u vazduhu, da bih Tebi, pozdravljenoj radosno (od Andjela), i ja radosno uskliknuo: Raduj se, svim ljudima nado nepostidna”.

Nema smisla nagomilavati citate iz pravoslavne literature koji bi pokazali da je ovo ucenje bilo jasno izlozeno u Crkvi tokom vekova; episkop Ignjatije iznosi te citate na punih dvanaest strana, a moglo bi biti navedeno i mnogo drugih. No onaj kome to ucenje nije po volji moze ga uvek “protumaciti na svoj nacin ili ga pretvoriti u karikaturu. Cak je i nas kriticar ipak prinudjen da prizna postojanje makar izvesnog broja pravoslavnih tekstova koji govore o demonskom ispitivanju” posle smrti; da bi odbranio svoju tvrdnju o mitarstvima kao o nekakvoj “izmisljotini”, kriticar veli da se “takva vidjenja mogu izbeci ako se borimo u ovome zivotu, ako se kajemo za svoje grehe i umnozavamo vrline” (6: 12, str. 24).

A to upravo i jeste smisao ucenja o mitarstvima koje je on, pretvorivsi ga u karikaturu, odbacio. Ucenje o mitarstvima nam je i dato da bismo se trudili sada, borili se sada, u ovom zivotu sa demonima koji prebivaju u vazduhu, i tada ce se susret sa njima posle smrti pretvoriti u pobedu, a ne u poraz. Koliko je podviznika ovo ucenje nadahnulo na takav trud i borbu! Ali ko od nas moze reci da je on vec dobio taj rat i da se ne mora bojati demonskog ispitivanja posle smrti?

Mi se dobro secamo svih onih sluzbi za upokojenje arhiepiskopa Jovana (Maksimovica) 1966. g., ciji je vrhunac bio na dan njegove sahrane. Svi prisutni su osecali da je to sahrana Svetitelja: tugu zbog razdvajanja s njim smenila je radost zbog sticanja novog nebeskog zastupnika.

Pa ipak je nekoliko prisutnih arhijereja (a narocito episkop Sava Edmontski) pozivalo narod da se moli usrdnije, govoreci o “strasnim mitarstvima” kroz koja mora proci i ovaj Svetitelj, ovo cudo Bozje blagodati u nase vreme.

Niko od prisutnih nije mislio da ce nase molitve izbaviti arhiepiskopa Jovana od demonskog “ispitivanja”, niti je iko zamisljao uplacivanje carine u nekakvoj carinarnici na Nebesima. No ti pozivi su doprineli da se pojaca molitva vernih za arhiepiskopa Jovana i nesumnjivo mu pomogli da prodje kroz mitarstva.

Sam vrlinski i milosrdni zivot ovog svetog coveka, zastupnistvo svetih koje je on na zemlji proslavljao, molitva vernih, koja je u stvari i sama jos jedan plod njegove ljubavi prema njima – sve to, samo Bogu poznatim putevima, koje mi ne treba da istrazujemo, nesumnjivo mu je pomoglo da odbije napade tamnih duhova u vazduhu. I kada je episkop Sava doputovao u San Francisko da bi prisustvovao sluzbama u cetrdeseti dan po smrti arhiepiskopa Jovana, rekao je vernima: “Dosao sam da bi se zajedno sa vama molio za upokojenje njegove duse u ovaj vazni i odlucujuci cetrdeseti dan, kad se odredjuje gde ce prebivati do opsteg i strasnog Bozjeg Suda”- i time ponovo pobudio molitvu vernih, podsecajuci ih na drugi predmet pravoslavnog ucenja -zivot posle smrti.

U nase vreme pravoslavni hriscani retko slusaju o ovome, i zato treba jos vise da cenimo veze koje imamo sa takvim predstavnicima pravoslavnog podviznickog predanja.

Medju ruskim pravoslavnim bogoslovima, odbacivanje ucenja o mitarstvima odavno je smatrano kao jedan od znakova crkvenog “modernizma”.

Zato je sveti Ignjatije Brjancaninov znacajan deo svog toma o zagrobnom zivotu posvetio tom ucenju, koje je bilo izlozeno napadima u Rusiji jos sredinom XIX veka.

Nasuprot neosnovanom misljenju kriticara da mitarstva prihvataju samo oni koji su pod “uticajem Zapada”, treba znati da rimokatolicki i protestantski Zapad uopste ne poznaje pojam mitarstava.

Pojam mitarstava javlja se samo u pravoslavnom podviznickom ucenju. Napad na njih danas u Crkvi vrse oni koji su (u nekim savremenim pravoslavnim ucilistima) umnogome primili “zapadnjacki” nacin misljenja i veoma malo uvazavaju tradicionalnu (predanjsku) pravoslavnu poboznost.

Nedavno je protojerej Mihail Pomazanski, jedan od najvecih savremenih bogoslova u Pravoslavnoj Crkvi, napisao clanak u odbranu ucenja o mitarstvima, koji delom predstavlja odgovor nasem kriticaru (objavljen u casopisu “Pravoslavna Rusija”, 1979 g., br. 7). U njemu on upozorava na to da se u danasnjem pravoslavnom drustvu cesto postavljaju pitanja o nasoj veri. Ta pitanja postavljaju, o njima raspravljaju, sa nepravoslavnih pozicija, predstavnici drugih veroispovesti, a ponekad i pravoslavni hriscani koji nisu cvrsto utemeljeni u Pravoslavlju…

Poslednjih godina sve se vise zapaza kriticki stav prema citavom nizu crkvenih verovanja koja se nazivaju “Primitivnima”, proizvodom “naivnog” shvatanja sveta i “naivne” poboznosti, i kao takva zigosu se recima poput “mitovi”, “magija” i sl. Nasa je duznost da odgovorimo na takve stavove”.

Episkop Teofan Zatvornik daje ovaj, mozda najtrezveniji i najjednostavniji odgovor onima koji ne zele da prihvate pravoslavno podviznicko ucenje: “Ma kako se nasim umnicima besmislenom cinila ideja o mitarstvima, ipak ce i oni morati da prodju kroz njih”.

Mitarstva nisu nikakva “poucna basna” izmisljena za “prost narod”, kako to kriticar misli (5: 6, str. 26) niti su “mit” i “plod maste”, niti “grozna bajka” kako on kaze – nego istinito svedocanstvo o onome sto nas ceka posle smrti, svedocanstvo koje je u pravoslavnom podviznickom predanju sacuvano od najranijih vremena hriscanstva.

Published in: on Listopad 29, 2008 at 4:58 pm  Komentari isključeni za PRILOG III Odgovor kriticaru  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: