PRILOG II Molitva za nepravoslavne; Molitva pravoslavnih hriscana za umrle van krila Crkve

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

PRILOG II

Molitva za nepravoslavne

Molitva pravoslavnih hriscana za umrle van krila Crkve

Kako se Pravoslavna Crkva moli za svoja umrla verna ceda, bilo je pokazano u X poglavlju. Ali, kako je sa onima koji su umrli van krila Crkve? Po pravilu, Crkva sledi princip koji je jasno izlozio mitropolit Filaret Moskovski (Drozdov), da su se nepravoslavni samim svojim nepravoslavljem odelili od Svetih Tajni Pravoslavne Crkve, zbog cega se ne pominju u Svetoj Tajni Evharistije.

Shodno tome, u Crkvi nema posebnog pominjanja nepravoslavnih i onih koji su van nje umrli i vise joj se ne mogu prisajediniti.

Kako onda pravoslavni hriscanin moze da iskaze svoju srdacnu pobudu da se moli za rodjake i prijatelje koji su se udaljili od Crkve?

Odgovor Crkve u isto vreme je strog i saosecajan, kako se moze videti iz nize navedenog odlomka, koji predstavlja poslednji deo opsirnog clanka u kome se iznose razlozi zbog kojih se Crkva na Liturgiji ne moli za nepravoslavne.

Jeromonah Josif Iguman Optinskog skita

Mogu li pravoslavni hriscani da se mole za hriscane nepravoslavne, i na koji nacin to treba da cine?

Govoreci o strogosti Pravoslavne Crkve u pogledu pominjanja nepravoslavnih hriscana, mi ne kazemo da nasa sveta Crkva zapaveda nama, njenim cedima, da se uopste ne molimo za njih. Ona nam samo zabranjuje samovoljnu molitvu, tj. da se molimo kako hocemo i kako nam padne na pamet.

Mati nasa, Pravoslavna Crkva, sugerise nam da sve sto cinimo, ukljucujuci i molitvu, cinimo uredno i blagoobrazno (I Kor. 14: 40).

Mi se i molimo na svim nasim crkvenim bogosluzenjima za sve raznorodne narode i citav svet, a da najcesce ni sami nismo toga svesni. Mi se upravo i molimo onako, kako je Gospod nas Isus Hristos naucio svoje Apostole da se mole u molitvi koju im je ostavio: “Da bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji!”.

Ova sveobuhvatna molba ukljucuje u sebe sve potrebe nase i nasih jednovernih, kao i potrebe nase nepravoslavne brace. Mi tu molimo Sveblagog Gospoda i za duse umrlih nepravoslavnih hriscana, da On sa njima ucini ono sto je bogougodno Njegovoj svetoj volji.

Jer, Gospod neizmerno bolje od nas zna kome i kakvu milost da ukaze. Stoga, pravoslavni hriscanine! – ma ko da si: mirjanin ili jerej Bozji, ako ti u vreme ma kog crkvenog bogosluzenja osetis zarku zelju da se pomolis za nekog, tebi bliskog, Karla ili Edvarda; onda prilikom citanja ili pevanja uzdahni za njega ka Gospodu i reci:

“Da bude sa njim sveta volja Tvoja Gospode!”, i ogranici se na ovu molitvu, jer si tako naucen da se molis od Samoga Gospoda. I veruj da ce ovakva tvoja molitva biti hiljadu puta ugodnija Gospodu, i za dusu tvoju korisnija od svih tvojih samovoljnih crkvenih pominjanja.

Recimo sada nekoliko reci o licnoj molitvi. Poznat je u nasoj Pravoslavnoj Crkvi gotovo jedinstven primer da je licna molitva jednog ugodnika Bozjeg pomogla dusama umrlih inoveraca, cak idolopoklonika… Tako je, govoreci o sebi, rekao prepodobni Makarije Egipatski (vidi napomenu 1, Prilog I).

Iz ove povesti blazenog oca mi, pre svega, vidimo da njegova molitva za one koji dusevno pate nije bila zajednicko-crkvena, vec licna. To je – molitva isposnika koji prebiva u sabranosti, i moli se u tajnoj kleti svoga srca… Ova molitva moze i nas ostale pravoslavne hriscane da podstakne da se molimo za zive i umrle inoverne, licnom, domacom molitvom. Ali ovo samo kao podstrek, niposto kao pravilo, jer nam je Prepodobni saopstio kako se on nije molio za idolopoklonike samovoljnom molitvom, vec onako kako ga je vodio Duh Bozji, Koji je obitavao u njegovom cistom srcu, i Koji ne samo da ga je usmeravao, vec ga je i podsticao da se moli za citav svet – za sve ljude, zive i umrle, kako je to i inace svojstveno ljubecim srcima svih ugodnika Bozjih; kako je i sv. Apostol Pavle pisao Korincanima: “Srce nase postade siroko: nije tijesno u nama” (II Kor. 6: 11, 12).

Stoga, mi se sada mozemo saglasiti da se pravoslavni hriscani mogu moliti za nepravoslavne hriscane, zive i umrle, licnom, domacom molitvom, ali pri tom, opet i opet cu to napomenuti, ne molitvom samovoljnom – ne tako kako zamislimo i kako nam se prohte (da umesto blagovoljenja ne bismo navukli na sebe gnev Bozji), vec kako su nas poucili ljudi iskusni u duhovnom zivotu.

Za zivota Optinskog starca Leonida (u shimi Lava, upokojio se 1841. G.), desio se jedan slucaj. Jednom njegovom uceniku, Pavlu Tombovcevu, umro je otac, nesrecnom i neprirodnom smrcu – samoubistvom. Sin koji ga je voleo, bio je duboko ozaloscen saznavsi za ovo, zbog cega je ovako pred starcem izlio svoju bol: “Nesrecni kraj moga roditelja za mene je tezak krst. Da, ja sam sada na krstu i ovaj bol ce poci sa mnom u grob. Zamisljam uzasnu vecnost gresnika, u kojoj vise nema pokajanja, i mucim se predstavljajuci sebi vecne muke koje ocekuju moga oca, bez pokajanja skoncaloga. Reci oce, cime mogu da se utesim u ovoj tuzi?”

Starac odgovori: “Predaj, kako sebe, tako i udeo svoga roditelja volji Gospodnjoj, premudroj i svemogucoj. Ne istrazuj cudesa Visnjega. Postaraj se da smernoumljem odrzavas sebe u granicama umerene tuge.

Moli se Preblagome Tvorcu, ispunjavajuci time dug ljubavi i sinovljevu duznost”. Ucenik upita: “Ali na koji nacin se treba za takve moliti?”. – “U duhu dobrodeteljnih i mudrih”, odgovori starac, “ovako: Potrazi, Gospode, poginulu dusu oca mojega; ako je moguce, pomiluj! Neistrazivi su sudovi Tvoji. Ne uzmi mi za greh ovu moju molitvu. Nego, da bude Sveta volja Tvoja! – moli se prosto, ne ispitujuci, predajuci svoje srce u desnicu Svevisnjeg.

Razume se, nije bila volja Bozja da tvoj otac ovako zalosno skonca, ali sada je on sasvim u volji Svemoguceg, Koji ima vlast dusu i telo da baci u pec ognjenu, i Koji smiruje i podize, umrtvljuje i ozivljava, nizvodi u ad i uzvodi iz njega.

Pri tom je On milosrdan, svemoguc i pun ljubavi, toliko da su sve dobre osobine na zemlji rodjenih pred Njegovom Najuzvisenijom dobrotom -nistavne. Zbog toga ne treba prekomerno da tugujes. Reci ces: “Ja volim svoga oca, i zato neutesno tugujem” – Ispravno. Ali, Bog ga je neuporedivo vise od tebe voleo i voli ga. Znaci, tebi ostaje da prepustis vecni udeo svoga roditelja blagosti i milosrdju Boga, Koji, ako blagoizvoli da pomiluje, ko mu se moze usprotiviti?

Eto ta, ovde navedena, licna, kelijna ili domaca molitva, koju je u duhovnom zivotu iskusni starac Leonid predao svome uceniku, moze da posluzi pravoslavnom hriscaninu kao primer ili obrazac molitve za kakvog god njemu bliskog nepravoslavnog hriscanina. Moze, na primer, da se moli i u ovom smislu:

“Pomiluj, Gospode, ako je moguce, dusu raba Tvoga (ime), koji otide u zivot vecni odvojen od Svete Tvoje Pravoslavne Crkve! Neistrazivi su sudovi Tvoji. Ne uzmi mi u greh ovu moju molitvu. Nego, da bude Sveta volja Tvoja!” (“Dusekorisno stivo”, 1901, br. Z, str. 328-333).

Published in: on Listopad 29, 2008 at 5:03 pm  Komentari isključeni za PRILOG II Molitva za nepravoslavne; Molitva pravoslavnih hriscana za umrle van krila Crkve  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: