RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC


DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE II

RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA

Razum u duhovnom zivotu

– Starce, kakva je uloga razuma u duhovnom zivotu?

– Kog razuma? Ovoga sveta? Taj razum[1] nema nikakve uloge u duhovnom zivotu. Andjeli, Svetitelji ulaze kroz prozor, a ti ih gledas. Razgovaras sa njima, i oni odlaze… Ako ovo pokusas da objasnis razumom, to ne ide. U nase vreme kada su znanja veoma uznapredovala, poverenje samo u razum je na zalost, uklonilo veru kao temelj, i ispunilo duse pitanjima i sumnjama. Zbog toga nas cuda utvrdjuju, jer se cudo dogadja i ono se ne objasnjava Razumom (= logikom). Vera u Boga privlaci bozanske sile dole, i svi ljudski zakljucci se preokrecu. Cini cuda, vaskrsava mrtve i ostavlja nauku sa otvorenim ustima. Sve vezano za duhovni zivot spolja izgleda naopako. Ko ne obrne svoj svetski nacin misljenja, i ko ne postane duhovan covek, nemoguce mu je da spozna tajne Bozije koje nam se javljaju kao cudne. Onaj ko misli da moze da spozna tajne Bozije spoljasnjim izucavanjem, lici na nekog bezumnika koji pokusava da vidi Raj pomocu teleskopa.

Razum cini mnoga zla kada neko pomocu njega pokusa da izuci ono sto je bozansko, da tako shvati tajne, cuda. Katolici su sa razumom dosli dotle da hemijski ispituju Sveto Pricesce, da bi videli da li je ono stvarno Telo i Krv Hristova. Sveti su, medjutim, verom koju imaju, uvek videli Telo i Krv u svetoj Casi. Jos malo pa ce doci dotle da Svetitelje stave pod rentgen da vide u cemu se sastoji njihova svetost! Odbacili su Duha Svetoga, a ubacili su svoj razum i sada se sluze belom magijom. Jednom Katoliku, koji je imao dobro raspolozenje – jadnik se zaplakao – rekoh: “Jedna od najvaznijih razlika medju nama je ovo: vi se oslanjate na mozak, a mi na veru. Vi ste razvili racionalizam i uopste ljudska dostignuca. Svojim razumom ogranicavate bozansku silu, jer ste bozansku blagodat ostavili po strani. Vi u osvecenu vodicu stavljate konzervans da se ne pokvari. Mi u ono sto se pokvarilo stavljamo osvecenu vodicu, da bi postalo dobro. Verujemo u blagodat koja osvecuje, i osvecenu vodicu cuvamo po dvadeset i po pedeset godina i ona se uopste ne kvari”.

– Da li razum, ispravno misljenje, dolazi pre Boga?

– Mozda ne dolazi razum nego gordost? U sustini, ovakva logika je pre kriva nego ispravna.

Gordost je ostecenje razuma. Razum koji je egositican je gnezdo demona. Kada se ovakva logika pretoci u nasa dela, predajemo se djavolu.

– A kada, starce, neko ko je duhovan treba da se suprotstavi iskusenju, zar tu razum nema nikakvu ulogu?

– Tada, covek treba da cini ono sto je u njegovoj moci, a ono sto nije neka ostavi Bogu. Neki pokusavaju da sve postignu samo svojim umom. Takvi su, na primer oni koji pokusaju da dostignu umnu molitvu umom. Stiskaju glavu da bi se skoncentrisali, i posle ih boli glava. Ako se ja suprotstavljam onome cemu treba da se suprotstavljam svakoga dana, zar mislis da bih to mogao, tek tako, sam da cinim? Nego, ono sto kao covek mogu, to cinim, a ostalo cu ostaviti Bogu. “Bog ce, kazem, dati, ukazace na ono sto treba da bude”. Mnogi pocinju: “Kako ce ici ovaj posao, i sta ce biti s ovim ili sa onim”, i tako ih i zbog sitnica boli glava. Kada neko pokusa da stvari uredi samo logikom, tada mu se sve pomuti. Trebalo bi da Boga postavi ispred svakog svog dela. Da ne cini nista, bez poverenja u Boga, jer se kasnije njegov um bori i umara, a dusa se lose oseca.

– Starce, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postize

– Ne, ne dolazim, jer se stvarima ne suprotstavljam umom. Ako mene zaboli glava, zabolece me od prehlade ili od niskog pritiska. Tome imam da se suprotstavim! Svakoga dana mi dolaze ljudi sa svojim problemima, sa svojim bolovima. Mislim na one koji su prosli kroz razlicite probleme, kroz bolesti itd. I ako nekome bude dobro, ne govori da mu je dobro, da se i ja poradujem malo, nego i dalje mislim da mu nije dobro.

– Kako moze monah da pravilno uredi svoje misli, a da se ne umori od razmisljanja?

– Stvarni spokoj biva od drugog spokoja. Bog uspokojava coveka, i covek postaje covek, obozuje se. Drugacije je ako radi samo umom, jer tada je sve telesno, ljudsko.

Svetska logika umara um i oslabljuje telesne sile, ogranicava srce, dok je duhovna logika za srce blagotvorna. Um, ako se ispravno koristi, moze da pokrene srce i da bude od pomoci. Kada um sidje u srce i kada sa srcem zajedno dela, svako delo koje cinimo nije vise samo delo razuma. Razum je blagodat. Medjutim i on treba da se osveti.

– Starce, imam li ja srce?

– Imas srce, ali umesto da ono radi, tvoj um ga ucutkava. Pokusaj da ostvaris logiku srca, logiku vere, ljubav.

– Kako da to postignem?

– Prvi korak – da prosetas Solunom bos, da kazu da si poludeo, kako bi um otisao!!! Ti, blagosloveni, sve uzimas sa matematickom tacnoscu. Ti si astronom? Prestani da razmisljas racionalisticki, da bi mogao da radis na samom sebi.

– Starce, koje izucavanje ce mi pomoci da se odvojim od logike ovoga sveta?

– Pre svega treba da citas Starecnik, Filotejevu Istoriju, dakle, ne teorijske knjige, nego one koje govore o delanju, da bi jednostavnim otackim duhom svetiteljstva odagnao logiku ovoga sveta. Nakon toga treba da citas Avvu Isaaka, ali da ga ne shvatis kao filosofa, nego kao onoga ko je od Boga prosvetljen.

Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost

Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, bozanskim ocima. Svetootacki spisi su pisani Duhom Bozjim, i Duh Bozji je taj koji tumaci Svete Oce. Danas nema cesto ovoga Duha Bozijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda ocima ovoga sveta, i nista se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije Veliki[2] je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo mirisala. A sta cemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! “Ma ne razumem ovo”, kazu ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu jos nesto, nego dobacuje zato sto ne razume!

Kada se umesa logika, nista ne moze da se razume – ni Jevandjelje ni Sveti Oci. Duhovni osecaj se kvari, i Jevandjelje i Oci postaju coveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da kaze: “Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!” Ovo je bogohuljenje. Dodje jednoga dana jedan monah u Koliviju automobilom. “Dete moje, rekoh mu, sta ce tebi automobil? Ne ide to!” “Zasto starce”, rece mi. Zar ne pise u Jevandjelju: “sto puta vise primice i nasledice zivot vecni? (Mt. 19, 29)” Ovo, “sto puta vise primice”, rekao je zato sto je zeleo da ima. Ali, na monaha se odnosi ono sto kaze Apostol Pavle da: “nista nemajuci sve poseduju”. Monah, dakle, nema nista, ali moze da raspolaze tudjim vrednostima, zato sto mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo! Vidite kako se uz pomoc logike moze doci do pogresnih tumacenja? Imajte uvek na umu da, ako se covek ne posveti ( = ocisti od greha), ako ne dodje bozansko prosvetljenje, svako tumacenje koje ce dati bice uvek smutno.

Upitase me jednom: “Zbog cega Presveta /Bogorodica/ nije ucinila cudo na Tinu, i Italijani razvalise brodic “Eli” na dan njenog spomena?” A Presveta je tamo ucinila i vece cudo. Unistavanje brodica “Eli” izazvalo je srdzbu Grka. Grci su shvatili da Italijani nista ne postuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vicuci “napolje”. Da nije tako bilo, Grci bi rekli: “I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su nasi prijatelji”. Ne bi razumeli bezboznost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore: “Zasto Presveta nije ucinila cudo?” I sta da im kazes?

A drugi pitaju: “Zar su u Vavilonu, kada su u pec bacili trojicu mladica, zaista merili vatru, i izmerili da je bila cetrdeset devet lakata?” Pa kada je vatra isprva bila sedam metara visoka, dodali su jos materijala za lozenje da bude sedmostruko veca. Zar sedam puta sedam ne daje cetrdeset devet? Vidis li kako su znali kolika je vatra? Ovde vidis jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od danasnjih teologa zamajavaju se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: “Da li su se demoni koji su bacili krdo svinja u more udavili? (up. Mt. 8, 32)” A znacenje je da su otisli od coveka. Sta se tebe tice sta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu, i nemoj se brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni.

– Starce, neki pokusavaju da usaglase Jevandjelje sa ljudskom logikom. Tumace Jevandjelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora.

– Jevandjelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevandjelju je ljubav. U logici ovoga sveta je interes. Jevandjelje kaze: “ako te ko neko potera jednu milju, idi sa njim dve ( up. Mt. 5, 41)”. Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji pokusavaju da Jevandjelje usklade sa logikom ovoga sveta cine jednu ruzno zamesateljstvo. Postoje, primera radi, razlicite grupe koje se bave filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromasio i da mu je potreban novac. “Pomoci cemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je novac zaista neophodan”. I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li mu je pomoc zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama, kazu: “E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Posto ima toliko namestaja, pomoc mu nije potrebna”. I ne daju mu pomoc. Oni, medjutim, ne razumeju da je taj covek gladan. Jer, kada neko osiromasi, to ne znaci da se istog casa promeni i njegova odeca. Otkud znas da taj namestaj nema od ranije, a jos niko do sada nije dosao da ga kupi? A moze biti, da mu je to poklonio neko ko je saznao sa siromastvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i vrse smutnje, a Jevandjelje ostaje van njihovog zivota. Ljudi gledaju na stvari spoljasnje, i zato sve pogresno tumace.

– Starce, logiku i ljudsko razmisljanje koje imam, osecam kao zapreku za napredak u duhovnom rasudjivanju.

– To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Bozija. Covek tada ostaje bez pomoci Bozije, padne i razbije nos. Ljudsko sudjenje i rasudjivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasudjivanje Bozije jeste ljubav, dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to sto stvari istrazujes ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada covek skrece desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga, ako mnogo koristis razum, neophodno je da dobro pazis na svoje pomisli, jer i zakljucci do kojih svojim umovanjem dolazise jesu ljudski a ne duhovni i osveceni.

– Starce, zasto tako cesto padam u osudjivanje?

– U tebi je Pravo koje studiras, i zato osudjujes. Mnogo puta odredjene studije ili neko zanimanje, na izvestan nacin stvaraju jednu suvu logiku. Logika je cesta bolest onih koji umuju. Ona je sustina bolesti. Ako imas srca, logika ide mnogo ispred tvog srca.

Ima mnogo onih koji imaju veliku moc misljenja i koji rasudjuju sa egoizmom, i koji nista ne primaju. Sve traze od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim nemocima a druge osudjuju. Zaista je to veoma cudno! Spolja su uobliceni, napravili su jednog spoljasnjeg coveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodusnosti. To i jeste razlika izmedju evropskog i jelinskog duha. Kada kazem “jelinskog” mislim na duh Pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne mozes da shvatis kada mozes, a kada ne mozes da mu se priblizis. Uvek kaze “dobro dosli” sa lazljivim osmehom. Dok Jelina mozes da razumes. Radostan je? To i pokazuje. Hoce da te prevari? I to pokazuje, pa i to uvidjas.

– Kako biva kriv, onaj ko lako osudjuje ljude, stvari ( = dogadjaje) i vlasti ( – drzavne)?

– Samo se krecete u sferi logike, sluzite se samo svojim mozgom, a ovo je posledica toga. Dobro je za one koji imaju otvoren um, da Bog uzme ventil pa da ga malo okrene. Koliko se um vise isprazni, toliko vise blagodat ispunjava coveka. Kada kazem um, mislim na ljudsko rasudjivanje, na egoizam, na samouverenost. U onom momentu, medjutim, kada neko shvati da ne rasudjuje ispravno i kada kaze: “Rasudjujem na nacin ovoga sveta, moje rasudjivanje nema bozanskog prosvetljenja i stoga cu pogresiti. Zato ne treba da koristim to moje rasudjivanje” – tada ga Bog prosvetljuje, i tada moze ispravno da rasudjuje sta je pravo.

Pametnim ljudima iskusenje ne dolazi kao ocigledno osudjivanje. Kada covek u sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i cini zlodelo. Covek treba da se udalji od tog ljudskog elementa, da bi se njegov sud postao bozanski. Sud ovoga sveta je krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon Svete Vaskrsnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kucicu da pojedemo sir i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodic mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, stavlja u svoj cosak ono sto mu je ponudjeno. “Jedi”, rekoh mu. “Dobro, dobro, jescu”, rece mi. Gledam ga posle, opet ne jede. “Jedi, opet ti govorim. Danas je Pasha.” “Blagoslovi starce, rece mi, “ja, kad se pricescujem, ne jedem do dva popodne”. Od prethodnog dana posti (tj. ne jede – prim. prev.) a jesce tek popodne! Vidis sta on cini radi blagocestivosti? A drugi mogu da ga smatraju obicnim mazgovodcem.

Covek je tajna! I ako te primoravaju da sudis, razmisljaj: “Da li je ovaj sud bozanski, ili je pun pristrasnosti?” Da li je to nesebicno ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I kada sam stao na molitvu, posto sam sa nesebicnoscu i nepristrasnoscu sudio, nisam osecao onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja odluka o tom pitanju, nego to sto sam sudio kao covek. Koliko je cesto nas sud prevaran i koliko su tu cesto prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u sudjenju. Sud pripada Bogu. To je strasno! I nije vazno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Vazno je sta je u njegovom sudu.

Potrebno je mnogo rasudjivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasudjivanje, ali na zalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bliznjima svojim. To rasudjivanje koje imamo, pomucujemo sudjenjem i osudjivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, posto ne uzimamo dovoljno ucesca u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se dusa nasa oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.


NAPOMENE:

1. Kada starac ovde govori o razumu, on ne misli na harizmu kojom je Bog pocastvovao coveka, vec na racionalizam, koji je, kako on sam kaze “iskvaren” i koji odvaja od vere u Boga, koji odrice Bozije promisljanje i odbacuje cuda.

2. Upitase neki Avvu Arsenija: “Zasto ne promenis vodu, kad se umirisala?”. A on odgovori: “Umesto da mirisem ono sto dolazi od sveta, treba da podnosim ovaj miris” (Vidi Stracnik, Avva Arsenije, 18, str. 6 – na grckom)

Published in: on Listopad 27, 2008 at 11:24 am  Komentari isključeni za RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: