NOVA POKOLENjA

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE III

NOVA POKOLENjA

Nestade duha zrtve

Mnogi ljudi danas nisu osetili radost zrtve i ne ljube trud. Lenjost i nebriga su usli, donoseci mnoga kvarenja. Nestalo je marljivosti i zrtve. Uspehom smatraju kada nesto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, ako nesto nije postignuto bez pregora. S druge strane, ako stvari sagledamo duhovno, trebalo bi da se raduju onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu.

Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nesto postignu sa lakocom. Duhovni ljudi gledaju kako da se sto manje trude. Svetski, pak, kako da zgrnu sto vise novca, a da ne rade. Mladi, kako da prodju ispit, bez ucenja, kako da dobiju diplomu, a da ne izlaze iz kafica. I ako bi bilo moguce, da telefoniraju iz kafica, i da im daju diplome! Da, to traze! Mnogi mladici dolaze u Koliviju i kazu mi: “Pomoli se da prodjem ispit.” Ne uce, a kazu: “Bog moze da mi pomogne”. “Uci”, kazem mu, “i pomoli se”. “Zasto”, kaze, “Bog ne moze da mi pomogne”. Da Bog, dakle, blagoslovi njegovu lenjost? To ne ide. Ako uci, ali mu ne ide, onda ce mu Bog pomoci. Ima mladih koji imaju teskoce sa pamcenjem ili sa razumevanjem, ali koji pokusavaju da to savladaju. Ovima ce Bog pomoci da postanu mudri.

Srecom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidikija je dao ispit u tri skole i u svima je prosao[1]. U jednoj je bio prvi, u drugoj drugi, ali je on vise voleo da nadje posao i da tako olaksa svom ocu koji je radio kao metalski radnik. Tako nije otisao da studira nego se odmah prihvatio teskog posla. Ova dusa je za mene lek. Zbog takve omladine bih umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge mlade je, medjutim, uticao duh ovoga sveta tako da zbog toga trpe stetu. Naucili su da se zanimaju samo za sebe same, i uopste ne misle na svoje bliznje nego samo na sebe. I sto im vise pomazes, sve vise nepodopstina prave.

Gledam danas neku neblagodarnu decu. Jedno osudjuju, drugo im je tesko, i srce njihovo niti se umara niti uopste stari. Da postanu monasi, tesko im je, da se ozene plase se. Dolaze, i opet dolaze na Svetu Goru… “O, tesko je biti monah”, kazu. Stalno treba da ustajes u ponoc! Nije to jedan ili dva dana!… “. Vracaju se onda u svet. “Sta da radim u ovom drustvu, s kim cu se uplesti ako se ozenim? To je bezveze”, kazu, i opet dolaze na Svetu Goru. Malo ostanu, i kazu “tesko je…”.

Mladi danas lice na nove masine kad im se zamrzne ulje. Treba da promene ulje, da bi masina krenula, drugacije ne ide. U Koliviju dolazi jadna omladina – i to ne jedan ili dvojica – i pitaju me: “Sta da radim, oce? Kako da utrosim vreme? Dosadno mi je”. “Nadji posao, sine”. “Imam para”, kaze mi. “Sto da radim?” “Apostol Pavle kaze da “ko nece da radi neka i ne jede” (2 Sol 3, 10). Treba da radis, da bi jeo, ako i imas para. Rad pomaze ljudima da odlede ulje u njihovim masinama. Rad je stvaranje. Rad donosi radost i odgoni stres i dosadu. Tako, dete, da nadjes neki posao koji ce ti se malo dopadati, i da se pokrenes. Pobaj da vidis!”

Vidis, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Koliviju, sednu i umore se od sedenja. Ali me vrlo priljezno pitaju: “Sta da za tebe uradimo, sta da ti donesemo?” Nikad nista ne trazim. Uvece radim, odem da skupljam drva da zimi nalozim dve peci. Mnogi posetioci sve ostave u neredu, uprljano, smrdljive carape. Dam im tanke carape koje i donose, a oni ih posle bace. Dam im maramice, ne nose ih. Tri puta sam u svom zivotu nesto zatrazio. Jednom mladicu rekoh: “Zelim dve kutije sibica iz Kareje” – iako sam imao cetiri upaljaca, ali sam to ucinio da ga obradujem. Otrca radostan, oznoji se da ih donese, ali ga je taj zamor odmorio, jer je osetio radost zrtvovanja. A drugi je sedeo i od sedenja se umorio. Oni traze da osete radost, ali covek treba se zrtvuje, da bi radost dosla. Radost biva od zrtve. Zaista, radost dolazi od istrajnosti. Tako, ko se drzi revnosti, uspeh sledi! Muka covekova je egoizam, sebeljublje. To je ono sto svakoga hvata.

Jednom dodjose dva oficira na Svetu Goru i rekose mi: “Zelimo da postanemo monasi”. “Zasto”, rekoh, “zelite da postanete monasi? Otkuda vam je to doslo?” Eto, dosli smo ovde na Svetu Goru u posetu, i onda nesto mislimo da ostanemo, jer mozda ce biti neki rat”. “Ajde, nemojte se sramotiti”, rekoh. “Mozda ce da bude nekakva rat! I kako cete da napustite vojsku?” “Naci cemo neki razlog”, rekose mi. Sta ce da nadju. Da se prave ludi… ili tako nesto da nadju. “Ako sa takvim mislima krenete da postanete monasi, od samog pocetka necete imati uspeha”, rekoh im. Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se ozeni, da zasnuje porodicu, dodje i kaze mi: “Zasto da se ozenim? Zar da stvaram decu i porodicu u ova teska vremena?” “Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je zivot stao. Zar i tada nisu radili, zenili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?” “Zelim da postanem kaludjer”, rece mi. “Ti si umoran! Kakav ces ti trudoljubivi kaludjer da budes?” Shvatate? Ako neko podje da se zamonasi pa razmislja: “Zasto da ostanem u svetu, da stvaram porodicu, odgajam decu? Otici cu u manastir, izvrsicu neko poslusanje, odgovornosti nemam, a ako mi nesto kazu sagnucu glavu. Zasto bih pravio kucu? Tamo cu imati svoju keliju, imacu hranu, itd”. Takav neka zna da je od pocetka osudjen na neuspeh. Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj ko je vredan, stalno se trudi. Onaj ko je vredan u staranju za porodicu, i kao monah ce biti vredan, a vredan monah, da je zasnovao porodicu, i tamo bi bio vredan.

Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskusenik, i nije zeleo da se zamonasi. “Zasto, dete moje, ostajes ovde?”, upitao sam ga. “Zato sto me kaludjerska sufija podseca na kacigu”, cuh odgovor. Nije zeleo da postane kaludjer, da ne bi nosio kaludjersku skufiju. Podseca ga na kacigu! A kad nosis kacigu? Samo ponekad treba da se nosi. Gde ce da ide u rat! Podseca ga na kacigu! Pa, sta on trazi u monastvu? Kad neko tako pocne, kakav ce kaludjer da bude? Mozes li da mi kazes? Na kraju je postao nekakav jadni kaludjer, i nije nosio veliku skufiju.

Jednom dodjose u Koliviju dvojica mladica sa kosom do zemlje. Ja podjem da ih osisam, a oni se bune. Na kraju sam im samo napravio percine. Imao sam i jednu macku tamo. “Da je ponesem”, pita me jedan. “ponesi”, kazem mu. Isli smo za Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi macku u rukama. Poce da kisi. Kad smo stigli do manastira, on trazi da ga prime sa mackom. “Ne moze”, rekose mu, i on citavu noc ostade napolju na kisi. A da mu kazes da pricuva skorpiju jedan sat, kazace: “ne mogu”. Ali da celu noc sedi napolju sa mackom, to moze.

Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeze. Dodje u Koliviju i kaze mi: “Zelim da se zamonasim”. “Idi da odsluzis svoj vojni rok!”, kazem mu. “U vojsci nije kao kod kuce”, kaze mi. “Dobro da si mi to rekao, dete, da to kazem i drugima!” U medjuvremenu su ga njegovi trazili. Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro. Bila je Tomina nedelja. “Tebe trazim”, rece mi. “Sta hoces?”, rekoh mu. Gde ides u crkvu?” “Nigde”, kaze mi. Danas, na Tominu nedelju, u Manastiru je svenocno bdenije, a ti ne ides? A hoces da budes monah. Gde si bio?” “Bio sam u hotelu. Bilo je tiho. U manastiru je buka!” “I sta ces sada da radis?” “Razmisljam da odem na Sinaj jer zelim da zivim tezim zivotom”, “Ucini jedno poslusanje”, rekoh mu. Udjoh unutra i uzeh jednu zemicku koju su mi doneli i dadoh mu. “Uzmi ovu veliku zemicku, rekoh mu, da zivis tezim zivotom, i idi!” Takvi su mladi danas. Ne znaju sta traze, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle zrtvuju?

Secam se, kada sam sluzio vojsku, kako si mnogo puta u slucajevima nuzde mogao da cujes: “Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Ozenjen je ima decu. Da mu deca ne ostanu na ulici”. Molili su oficire da dodju na mesto drugog, u prvu liniju! Radovali su se da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kom bi deca ostala na ulici! Gde ce danas neko da ucini takvu zrtvu! Cudna je to stvar. Jednom prilikom smo na polozaju ostali bez vode. Oficir vide na karti da u blizini ima vode. Medjutim, tamo su bili neprijatelji. “Ovde u blizini ima vode, ali je veoma opasno. Ko ce da ide na napuni cuturu? Ni svetlo ne sme da se pali”. Jedan skoci: “Ja cu da idem, gospodine oficiru”, za njim drugi “ja cu”, pa treci “ja cu! Svi su dakle trazili da idu! A nocu, bez svetla, strah je veliki. “Ne mozete svi da idete!”, rece oficir. Zelim da kazem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu se izvlacili, pa da neko kaze. “Gospodine oficiru, mene boli noga”, a drugi “mene boli glava” ili “umoran sam”. Svi smo zeleli da idemo, iako je bilo opasno po zivot.

Danas postoji jedan duh mlakosti – nema muzevnosti, nema zrtve. Sve je preokrenuto danasnjom stetnom logikom. Vidis, nekad su rado isli u vojsku, a danas uzimaju potvrde da su ludi, da ne sluze vojsku. Gledaju sta da rade, da ne idu u vojsku. Imali smo jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio junacan! Jednom prilikom ga pozva telefonom otac, koji je bio vojni oficir, i rece mu kako razmislja da pobegne sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan povika: “Sram te bilo oce, da kazes tako nesto! Samo prevaranti tamo sede”. Bio je iskren i castan, veoma hrabar, tako da je jednom prilikom presao liniju fronta i potrcao pravo. Njegova kabanica je bila izresetana od metaka, ali nije poginuo. Kada je bio demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu.

Nerazumna ljubav cini decu nesposobnom

Gledam ovu danasnju decu, narocito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuce imaju mnogo stete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su. Roditelji su ti koji ih kvare. Roditelji su prosli kroz teske godine i ne zele da njihova deca oskudevaju, ne zele da oskudevaju ni u cemu. Ne razvijaju kod dece ljubav prema revnosti, tako da se raduju i kada oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom namerom. Uskracivati deci nesto, a da ona to ne razumeju, je stetno. Ali pomoci im da izgrade monasku svest, i da se sama raduju kada su za nesto uskracena, to je veoma dobro. Medjutim, tom svojom dobrotom, tom nerazumnom dobrotom, roditelji od njih prave nesposobnjakovice. Sve im daju u ruke, cak i vodu, kako bi ucili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladici i devojke postaju nesposobni. Tako ta deca, i onda kada ne uce, zele da sve dobiju na ruke. Od dobre namere pocinje zlo. “Ti dete moje samo da ucis. Ja cu carape da ti donesem, noge cu da ti perem. Uzmi kolac, uzmi kafu”! I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne trude. I onda pocinje – tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu – jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir!… Tako postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se od zivota. Ako im se pertla odveze, kazu: “Mama, vezi mi pertle!” Takva deca da kasnije postanu vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monastvo. Zato kazem majkama: “Ne dajte deci da stalno uce. Citaju, citaju pa im dotuzi. Neka naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslic u kuci, da se malo pomuce”.

Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monastvo. Tako vidite u manastirima da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa starijima. Nekada je bio jedan pisar, a i taj nije imao dva razreda gimnazije, a sam je zavrsavao citav posao. A sada i da ih je sedmorica i da vredno rade, ne mogu da savrse ni svoje duhovno poslusanje, nego neko stariji mora da im pomogne!

Poredak mracnih sila

Danasnja nesrecna deca stradaju od razlicitih teorija. Zbog toga su smucena i osamucena. Dete, tako, jedno zeli da cini a cini drugo. Zeli da ide na jednu stranu, ali ga struja ovog vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda sila tame, koja zavodi onu decu koja ne misle mnogo. U skolama neki ucitelji govore: “Da biste uspeli, nemojte postovati roditelje, nemojte im se potcinjavati”, i tako decu cine nesposobnom. Ta deca kasnije ne slusaju ni roditelje ni ucitelje. I smatraju da je to opravdano, jer misle da tako treba da rade. A i drzava to podstice, i oni koji su na vlasti, i iskoriscavaju ih i oni koji ne mare ni za otadzbinu, ni za porodicu, ni za bilo sta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E, sve ovo, malo po malo, pricinjava veliko zlo danasnjoj omladini. I to veoma veliko zlo, koje vodi tome da deca za svog vodju imaju rogatog djavola! Satanizam se mnogo prosirio. Cuo sam da u nekim centrima, citavu noc pevaju: “satano, mi te obozavamo, ne zelimo Hrista. Ti nam sve dajes”. Strasno! Sta vam daje a sta vam uzima, nesrecna deco!

Mala deca, razdrazena kafom i cigaretama… Kako da vidis cist pogled, kako da vidis blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta, kada je, jednoj grupi mladih koji su isli na Svetu Goru, rekao: “Nase oci su kao oci pokvarene ribe”. Dosao je na Svetu Goru sa desetak mladica, od osamnaest do, otprilike, dvadeset pet godina. On se duhovno preobratio, ali su mladici ziveli raspusnim zivotom. Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru. Posao sam iz Kolivije i oni me susretose na putu. “Sada idem, rekoh im, ali hajde da malo ovde posedimo”. I sedosmo. Tada naidjose i neka deca iz Atonijade. “Sedite i vi malo ovde”, rekoh im. I sedose. Onda arhitekta rece ovim koji su bili sa njim: “primecujete li nesto?” Oni rekose da ne primecuju. “Pogledajte malo lica jedni drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladica. Da vidite kako njihove oci sijaju, a nase su kao kod pokvarene ribe. Zamucene, izmenjene… A oci druge dece su sijale! Jer deca iz Skole cine metanije, idu na sluzbe. Covek se poznaje po ocima. Zbog toga je i Hristos rekao: “Svetiljka telu je oko (Lk. 11, 34)”. Koliko mladih dolaze na Svetu Goru, obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored svega – kako bi rekli? – nemaju karamele u manastirima, ali imaju radost od koje im lice sija. U svetu, pak, imaju sve sto pozele, ali jadnici uzasno zive.

Do nas sa svih strana dolaze razlicite struje. Sa istoka nam dolazi induizam, i druge tajne religije, sa severa stize komunizam, sa zapada gomile teorija, sa juga, iz Afrike, magija i druge bolesti. Jedan mladic, zahvacen takvim strujama, dodje jednom u Koliviju. Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove majke. Kada smo malo porazgovarali, rekoh mu: “Vidi, dete moje, da nadjes duhovnika, da se ispovedis i da te pomaze, i da ti sada od pocetka pomogne. Treba da te pomazu, jer si odbacio Hrista”. Zaplaka se jadnik. “Molio sam se, oce, rece mi, jer ne mogu ovoga da se oslobodim. Napunili su mi glavu. Shvatam da su me ovde dovele molitve moje majke”. Koliko je pomogla molitva majke! Onesposobljavaju jadnike kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, stres i prihvataju se narkotika itd. Sa jedne nizbrdice na drugu. Neka im Bog pomogne!

– Starce, da li se interesuju kada im neko kaze da je to satanska rabota?

– Kako da ih ne interesuje? Ali to treba uciniti na pravi nacin.

– Kako takvi mladi mogu da spoznaju Hrista?

– Kako da spoznaju Hrista, kad, pre nego sto su se upoznali sa Pravoslavljem, idu u Indiju kog gurua, ostanu tamo dve tri godine, omame se magijom, saznaju tamo da u Pravoslavlju postoji mistika, pa onda dolaze ovde da traze vidjenje svetlosti, da traze visa stanja itd. A kada ih pitas: “Koliko vremena ima a da se nisi pricestio”, kazu: “Ne secam se, ako me je majka pricestila kad sam bio mali”. “Jesi li se nekad ispovedio?” “Ne interesuje me ta tema”. Sta tu moze da se ocekuje? Nista o Pravoslavlju ne znaju.

– Starce, kako im se moze pomoci?

– Od onog trenutka kad kazu “estabilisment” Crkve,[2] kako da im se pomogne? Shvatas li koliko tako mozemo da se saglasimo? Medjutim, oni mladi koji imaju dobro nastrojenje bivaju pomognuti i prilaze Crkvi.

“Ne dirajte decu!”

– Starce, sta ce biti sa decom koja dana odrastaju bez discipline?

– Njima je malo toga olaksano. Roditelji koji ne razumeju znacaj discipline ostavljaju deci na volju, i na kraju od njih stvaraju propalice. Ti kazes jednu rec, a oni tebi pet bezobraznih! Takvi mogu da postanu kriminalci. Danasnja mladez je sasvim raspustena. Sloboda! “Ne dirajte decu!” A deca kazu: “Gde cemo jos biti u ovakvom polozaju?” Nastoje stoga da se bune, da ne slusaju roditelje, da ne slusaju ucitelje, da ne slusaju nista, da ne cuju nikoga. Ovo im olaksava njihov cilj. Ako od dece ne stvaraju buntovnike, kako ce ta deca kasnije da budu u raznim partijama? Vidis, jadnici su sasvim demonizovani.

Ako se sloboda ne razvija u duhovnom zivotu, da li ce se razviti u zivotu ovoga sveta? Cemu im takva sloboda? To je propast. Zato i sa drzavom ide onako kako ide. Mogu li danasnji ljudi da razvijaju slobodu koja ima je data? Sloboda, ako je covek pravilno ne upotrebljava je katastrofa. Svetski razvoj sa ovom ogrehovljenom slobodom doneo je duhovno ropstvo. Duhovna sloboda je duhovno potcinjavanje volji bozijoj. I vidis, dok je poslusnost sloboda, iskusenje zla je predstavlja kao ropstvo i deca se tome suprotstavljaju, narocito u nase vreme, u kome su zatrovani duhom buntovnistva. A prirodno, umorni su mladi i od raznih ideologija dvadesetog veka, koje na zalost i dalje iskrivljuju divotu Boga i Njegove tvorevine, ispunjavajuci ljude stresom i udaljujuci ih od radosti, od Boga.

Znate li sta smo pretrpeli kada smo otpusteni iz vojske? Da se to dogodilo danasnjoj omladini, sve bi ih slomilo. Bila je 1950-ta kada se zavrsio gerilski rat. Mnoge klase vojnika su bile otpustene u isto vreme. Neki su u ratu bili cetiri i po godine, neki cetiri, neki tri i po. I zamislite, nakon svih tih muka, stigosmo u Larisu, otidosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Onda odemo do hotela. Ali ni tamo nisu zeleli da nas prime, cak i da platimo. Kazu ti: “Vojnik! Gde cemo s njima? Usmrdece nam cebad!” Srecom, jedan oficir nas je spasao – da je ziv i zdrav! Otisao je i saznao vozni red voznje, kada premestaju vagone itd. Sakupio nas je i smestio nas u vagone! “Nocu ce ih, rece, premestati, ali nemojte da se plasite – tek ujutru ce da krenu”. Celu noc smo se klackali. Napokon stigosmo u Solun. Neki koji su bili odatle otidose svojim kucama. Mi ostali odosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Odemo do hotela, i tamo nista! Molio sam ih u hotelu: “Dajte mi jednu stolicu da sedim unutra i platicu vam duplo nego sto kosta soba sa krevetom!” “Ne moze!”, kazu mi. Mozda su se plasili da ce neko videti kako drze vojnika pa da ce ih tuziti. I ostalo je samo da odes napolje, i da noc provedes na zidu! Na svim trotoarima su bili vojnici, kao da je parada! Shvatas: da su se danasnji mladi nasli u takvoj situaciji, spalili bi i Larisu i Solun i celu Tesaliju i Makedoniju! Ovde gde nemaju nikakvih teskoca, pogledaj sta rade! Osvajanja, katastrofe… A ona jadna omladina tada, nije imala nikakvu racunicu. Osecali su svakako izvesnu gorcinu, ali uopste nisu pomisljali da ucine nekakvo zlo, iako su imali da pretrpe velike nevolje i da budu napolju na hladnoci. Osakaceni u ratu – kolika je to zrtva ovih jadnika! – a nakon toga, kao poslednje “hvala”, bilo je da spavaju napolju. Pravim malo poredjenje, kakvi su bili mladi nekada a kakvi su sada… Svet se tako izmenio, a ni pedeset godina nije proslo.

Danasnja mladez je slicna govedu koje je vezano na livadi i koje udara nogom, otkine ular, rusi ogradu i pocne da trci, ali se saplete, grozno povredi nogu, da bi ga na kraju zaklale divlje zveri. Obuzdavanje je od pomoci, kada je dete malo. To se vidi, kada se recimo uspne na zid i postoji strah da ne pogine. “Ne, ne”, viknes, i malo ga pljesnes. Kasnije ne misli da tako moze da pogine, nego misli da ne dobije batine, pa pazi. Danas nema straha ni u skoli, niti u vojsci ima zorta. Zato danas mladi daju lekcije roditeljima i narodu. U vojsci opet, sto je tvrdja bila obuka, to su se bolje pokazivali u bici.

Mlad covek ima potrebu da ga neko duhovno vodi, da ga neko savetuje i da ga slusa, kako bi dospeo u duhovnu sigurnost, bez opasnosti, straha i stranputica. Svaki covek, tokom uzrastanja, tokom godina, zadobija nesto od sebe samog i od drugih. Mlad covek se drzi onoga sto je primio. Onaj ko je odrastao uzima ono sto je korisno i od sebe i od drugih i time se sluzi da pomogne mladjem da ne gresi. Onaj ko je mlad, ako to ne slusa, sam na sebi isprobava. S druge strane, ako slusa, imace od toga koristi. Dosli su tako u Koliviju neki mladici iz jedne hriscanske organizacije, govoreci sa samopouzdanjem. “Nemamo potrebe ni za kim. Sami cemo naci nas put!” Ko zna? Mozda bi, na neki nacin na to mogli biti primorani. Kada je doslo vreme da idu, upitase me kako da dodju do puta, da bi isli za manastir Iviron. “Kuda da idemo”, rekose. “Dobro, deco, rekoh im, rekoste da cete sami naci put. Vama niko nije potreban. Zar niste tako malopre rekli? Najmanji je problem ako se zagubite sa ovog puta. Malo cete da se pomucite, neko ce naici i reci ce vam: “Ovuda idite”. Ali onaj drugi put, onaj put koji vodi gore, Nebesima, kako cete taj put naci sami bez putevoditelja?” Jedan od njih rece. “Starac ima pravo”.

Mladi treba da prodju ispit cistote

Dodjose danas dvoje-troje studenata i rekose mi: “Starce, pomolite se da polozimo ispit”. A ja im rekoh: “Molicu se da polozite ispit cistote. To je mnogo vaznije. Sve ostalo dolazi kasnije”. Zar im nisam dobro rekao? Da, velika je to stvar da na licima danasnje omladine vidis cestitost i cistotu! Veoma je to velika stvar!

Dolaze neke devojke koje su zaista povredjene. Zive sa svojim mladicima a da nisu u braku, i ne razumeju da namere tih momaka nisu casne, i zbog toga bivaju ostecene. “Sta da radim oce”, pitaju me. “Pijanica se druzi sa bekrijom, ali se ne zeni njegovom cerkom”. Prekinite tu vezu. Ako vas zaista vole, ozenice vas. A ako vas odbace, znaci da vas nisu ni voleli, i tako cete ustedeti svoje vreme”.

Lukavi pomucuje mladalacke godine, jer mu kao oruzje sluzi budjenje putenosti, i pokusava da unisti mlade u ovom teskom periodu kroz koji prolaze. Um je jos neutvrdjen, i u njemu postoji velika praznina, a duhovne uzdrzanosti nema uopste. Zato mlad covek, u ovim kriznim godinama, svagda treba da oseca potrebu za savetima starijih od njega, da se ne bi okliznuo na slatku strminu svetskih provalija, koje bez prestanka ispunjavaju dusu stresom i za vecnost je udaljavaju od Boga.

Shvatio sam da jednom normalnom detetu, u doba mladosti, nije lako da postigne takvo duhovno stanje da ne pravi razliku jer “nema vise musko ni zensko” (Gal. 3, 28). Zbog toga su duhonosni Oci i savetovali da mladici ne zive sa devojkama, ma kako duhovni bili, jer je taj uzrast takav da im ne pomaze. Iskusenje prlja mladost. Zbog toga je uputnije da mlad covek bude i glup za devojke (ili devojka za mladice) zbog svog duhovnog staranja i cistote, i da ponese ovaj teski krst. Jer u tom teskom krstu je skrivena sva sila i premudrost Bozija, i mlad covek je tada jaci od Samsona (up. Sud. 15, 14 i dalje) i mudriji od Solomona (up. 1Sam. 3, 9-12). Najbolje je da pazi dok ide, i da se ne osvrce desno i levo, cak ako su u pitanju i osobe sa kojima je u srodstvu, jer ih navodno prezire i sa njima ne govori, tako da od njih nema stete. I oni, medjutim, mogu biti od ovoga sveta, ljudi koji smisljaju svako zlo. Hiljadu puta je bolje da bezi kao divlja zivotinja od ljudi nakon Liturgije, kako bi zadrzao svoju duhovnu paznju. Udaljavajuci se nakon sluzbe, umesto da sedi i gubi vreme u koznim odelima (ili kravatama) i da se duhovno razdrazuje zbog ogrebotina koje ce mu na srcu napraviti neprijatelj.

Istina je da svet na zalost truli, i da ako odatle i dodje neka dusa koja zeli da ocuva cistotu, ona zaudara. Ovde, medjutim, postoji razlika, jer Bog nece traziti od hriscana koji zive danas, isto sto je trazio od onih koji su ziveli u ranijim epohama a koji su zeleli da ocuvaju svoju cistotu. Potreban je dusevni mir, i mlad covek ce ga zadobiti ako ume da se bori, da se udalji od uzroka, a Hristos ce mu pomoci. Bozanska ljubav, ako se razgori u njegovoj dusi, je toliko vrela da ima moc da sazeze svaku drugu zelju i svaku ruznu predstavu. Kada se zapali ova vatra, tada se osecaju bozanska zadovoljstva, koje niko ne moze uporediti sa bilo kojim drugim uzivanjima. Ko okusi ovu nebesku manu, na njega vise nece ostavljati nikakav utisak razliciti divlji plodovi. Zbog toga treba da cvrsto uhvati svoj volan, da se prekrsti i da se ne plasi. Nakon male borbe primice veliko bogatstvo. Jer kada nastupi cas iskusenja potrebna je hrabrost, i Bog cini cuda da bi pomogao.

Meni je pripovedao starac Avgustin[3] : Kao iskusenik je bio u jednom manastiru u Rusiji, u svojoj otadzbini. Tamo su skoro svi bili stari, i njega su poslali da pomaze u ribolovu nekom coveku koji je radio u manastiru, jer se manastir izdrzavao od ribolova. Jednoga dana dodje cerka ovog coveka, i rece ocu da brzo ide kuci radi nekog neizbeznog posla, a ona ostade tamo da pomaze. Medjutim, iskusenje zagospodari njome, i ona se bez razmisljanja raspali gresnim namerama. U tom momentu zbuni se Antonije – to mu je bilo svetovno ime – jer se sve dogodilo iznenada. On se prekrsti rece. “Hriste moj, bolje je da se udavim nego da zgresim”, i skoci pravo u duboki potok! Ali Dobri Gospod, gledajuci na veliko herojstvo cistog mladica, koji se poneo poput novog Svetog Martiniana[4] kako bi sacuvao cistotu, zadrza ga iznad vode tako da se nije ni okvasio! “Kada sam skocio, rece mi, sa glavom na dole, nisam shvatio kako sam se nasao uspravno iznad vode, tako da se ni moje odelo nije pokvasilo!” U tom casu osetio je i neko unutrasnje smirenje sa neizrecivom sladoscu koja je sasvim unistila svaku grehovnu pomisao i svaku telesnu razdrazenost, koja je ranije nastala zbog necistih pokreta devojke. A kada je devojka videla Antonija kako stoji nad vodom, poce pokajnicki da place zbog greha koju je pocinila, potresena ovim velikim cudom.

Hristos ne trazi velike stvari, da bi nam pomogao u nasoj borbi. Jedan mladic mi je pricao kako je isao na Patmos[5] radi poklonjenja, ali mu je iskusenje postavilo jednu zamku. Dok je isao, jedna turistkinja se raspali i zagrli ga. On je odgurnu i rece: “Hriste, ja sam ovde dosao radi poklonjenja, a ne radi zaljubljivanja”. To rece i pobeze. Uvece u hotelu, u vreme kada se molio, vide Hrista u nestvorenoj svetlosti. Vidite sta je zadobio samo jednim odgurivanjem? Neko drugi se godinama bori i cini velike podvige, da bi se kako udostojio neceg takvog! A ovaj vide Hrista, samo zbog toga sto se usprotivio iskusenju. Naravno da ga je ovo duhovno veoma osnazilo. Kasnije je nekoliko puta vidjao Svetog Markela, Svetog Rafaila, Svetog Georgija. Jednom dodje i rece mi: “Pomoli se oce, da ponovo vidim Svetog Georgija. Zelim malo utehe, a utehe nemam u ovom svetu!”

A vidis u kakvo stanje dolaze drugi mladi! Jednom dodje u Koliviju neki mladic sa svojim ujakom koji mu je bio vrsnjak i rece mi. “Pomoli se za jednu devojku. Nesrecnim slucajem je slomila prsljen. Njen otac je vozio, i zaspao je za volanom. On je poginuo a devojka je tako nastradala. Dacu ti njenu fotografiju”. “Nema potrebe”, rekoh. Dok smo razgovarali, ja uzmem fotografiju i imam sta da vidim! Devojka lezi dole a dvojica je drze. “Ko su joj ovi”, upitah. “Prijatelji”, kaze mi. “A ovo sta je? Sta to rade?”. “Nista, kaze, to su joj prijatelji”. Nemoj pogresno da razumes decu”, rece mi njegov ujak, “takva je danasnja omladina”. “Pomolicu se, rekoh u sebi, ali ne da joj popravi kicmu nego da joj ispravi um. I njoj i tebi, izgubljeni covece”. Gde je cestitost? Trebao je ujak da je izgrdi. Duhovna deca… da ima duhovnika i da se nadje u takvom stanju! Nije bilo razloga da je dvojica tako tegle, a drugi da mi pokazuje fotografiju! I nisu ni pomislili da tako nesto nije u redu. Mene to ne dotice, ali to nije ispravno. Kakvu porodicu ce stvoriti ovakva omladina? Neka ih Bog prosvetli da dodju k sebi.

Sa kakvim su odricanjem nekada, devojke cuvale svoju cistotu! Secam se da su tokom rata neki seljani bili prinudjeni da u zimu sa svojom stokom odu u brda. Muskarci su od smrznutog drveca napravili nekakvu krovinjaru da se zastite od hladnoce. Zene su, pak, bile primorane da se tu smeste zajedno sa njima, poznatim ljudima iz njihovog sela. Jedna devojka i jedna starica su bile iz nekog udaljenog sela, i one su bile primorane da budu u jednoj od ovih drvenih krovinjara. Tu su, na zalost bili i neki bezbozni strasljivci koji nisu mnogo marili sto je rat. Nisu saosecali sa svojim bliznjima koji su ranjavani i ginuli, nego su, kada bi nasli vremena, gledali kako da sagrese, jer su se plasili da slucajno ne poginu a da se ne izive dovoljno. A trebalo je, makar u vreme opasnosti, da se pokaju. Jedan takav, koji, kao sto rekoh, ni u vreme rata nije mario za pokajanje, vec je vrebao priliku da gresi, toliko je ruzno uznemiravao devojku, da je ona zbog toga bila primorana da bezi. Ona je radije odabrala da se smrzava, pa cak i da umre napolju na hladnoci, samo da ne izgubi svoju cednost. Kada je sirota starica videla da je devojka pobegla, podje i ona za njom da je trazi, i nadje je na tridesetak minuta hoda, pod nadstresicom crkvice[6] Svetog Pretece Jovana. Preteca se brinuo za cestitu devojku i doveo ju je u svoju crkvicu, za koju devojka uopste nije ni znala da postoji. I sta dalje ucini Sveti Preteca! Probudi jednog vojnika[7] iz sna, i rece mu da ide do njegove crkvice koja je bila u blizini. Ustade, dakle, vojnik i krenu u noc osvetljenu snegom, i dodje do crkvice za koju je otprilike znao gde se nalazi. I sta vidi! Jedna starica i jedna devojka, u snegu do kolena, pocrnele i ukocene od hladnoce. Vojnik odmah otvori crkvicu, i nekako udjose. Vojnik nije imao nista da im da osim jedne marame i rukavica, za koje im rece da ih stavljaju naizmenicno. One mu ispricase o iskusenju koje ih je snaslo. “Dobro, rece vojnik devojci, kako si se odlucila da pobegnes usred noci, u zimu i u nepoznatom kraju?” A ona mu odgovori: “Ja sam samo to mogla da uradim, a verovala sam da ce me Hristos izbaviti”. Tada vojnik, spontano, sa saosecanjem, a ne prosto da bi ih utesio, rece: “Vasim mukama je dosao kraj. Sutra cete biti kod svoje kuce”. One se veoma obradovase ovim recima. I zaista, L.O. M.[8] se pokrenuo, put je otvoren, i sledeceg dana ujutru, vojska koja je tamo bila se sklonila, i ove jadnice otidose svojoj kuci. Ove Grkinje koje su bile odevene, a ne obnazene, blagodacu Bozijom, treba da se dive i da blagodare. Nakon ovoga, ona zver[9] – neka mi Bog oprosti – ode i isprica komandantu, kako je neki vojnik razvalio vrata crkvice i unutra pustio mazge! Komandant mu rece: “Ne verujem da je on tako nesto ucinio!” I taj napasnik je na koncu zavrsio u zatvoru.

Istinita ljubav radja kod mladih saznanje

– Starce, oni koji bi zeleli da uniste drustvo, napadaju na temelje, na koren, na decu, kako bi postigli svoj cilj.

– Nece u tome uspeti. Zlo ce unistiti njih same. U Rusiji su bila velika stradanja i vidis sta se dogodilo nakon samo tri generacije. Vidis sta se sada dogadja! Gospod nije napustio svoje. Niti ce grehe danasnje mladezi suditi na isti nacin kao sto je sudio u nase vreme.

– Starce, kako dolazi do toga, da neki mladi koji zive sasvim svetskim zivotom, po pitanjima vere daju veoma ispravne odgovore?

– Ovi mladi imaju dobro nastrojenje, ali ne mogu da se obuzdaju i da se priblize veri. Zbog toga daju ispravne odgovore. Zelim da kazem, da ako neko hoce da krene nekim putem – on to zeli, ali ne moze da krene. Onaj ko ga gleda kako pokusava, treba to da ceni. Takve ljude Bog nece napustiti, jer nemaju u sebi zlobe. Doci ce cas kada ce imati snage da krenu napred.

– Kako se moze prici mladima koji su zastranili?

– Ljubavlju. Ako postoji istinita, izvorna ( = nepatvorena) ljubav, mladi to odmah primaju i prilaze. Mladi dolaze u Koliviju, sa razlicitim problemima. Primim ih, pocastim ih, pricam im, i uskoro postajemo prijatelji. Otvaraju svoja srca i primaju moju ljubav. Neki, zlosrecni, tako su okostali! Traze ljubav. Medjutim, vidi se da nisu osetili ljubav ni od majke ni od oca. Kada sa njima sastradavas, kada ih volis, zaboravljaju na probleme, na narkotike, nestaju i bolesti, ostavljaju se i bezakonja, i vracaju se na Svetu Goru kao blagocestivi poklonici. Jer na neki nacin su spoznali ljubav Boziju. I vidim da u sebi imaju velikodusnost koja ti slama srce. Treba da ne primaju ekonomsku pomoc. Kada im treba, neka se prihvate posla a u skolu da idu uvece. Ti mladi ljudi zasluzuju da im se pomogne. Na novoj zeleznickoj stanici u Solunu postoje kuce, gde mnogi mladi, devojke i mladici borave zajedno. U prostoru koji je dovoljan za troje boravi po njih petnaestoro. Oni poticu iz rasturenih porodica – sta da rade, da kradu? Ali imaju cestitost i ne mogu da kradu. Godinama sam mnogima govorio da im pridju, da im pomognu. Govorio sam da sagrade nekakav hram da ih tamo okupljaju. Sada imaju jednu malu crkvicu, posvecenu Apostolu i djakonu Filipu, zastitniku zeljeznicara.

Oduvek sam znao da ako neko od malena ne iskoristi prilike koje su mu date, djavo ce ih iskoristiti. Zasto kaze poslovica: “gvozdje se kuje dok je vruce”? Kovaci, kada zele da prilepe dva komada gvozdja – ne mislim danas kada imaju aparate za zavarivanje – stavljaju gvozdje u vatru, a onda sipaju vrelu vodu, i tako ga lepe. A ako se ohladi, onda nece da se prilepi. Isto hocu da kazem i za mlade. Kada im se pruzi prilika, ako je ne iskoristi, kasnije ce poceti da se bavi drugima, da sudi, da osudjuje, jer se blagodat Bozija udaljila. Dok, ako ima bozansku revnost i ako pazi, napredovace. Zbog toga roditelji, koliko mogu, treba da pomognu deci dok su mala. Deca su kao prazne kutije. Ako se ispune Hristom, svagda ce biti blizu Njega. Ako ne, veoma je lako da, kada odrastu, krenu stranputicom. A ako su kao mali dobili takvu pomoc, ako se kasnije malo i udalje, ponovo se vracaju. Drvo koje se pomaze uljem ne truli. Ako se deca malo pomazu blagocescem i strahom Bozjim, kasnije nemaju teskobe.


NAPOMENE:

1. Nekada su (u Grckoj) kandidati mogli da polazu prijemne ispite u vise od jedne skole.

2. Starac misli na one koji u Crkvenoj strukturi (episkop, prezviteri id), ne vide duhovno ustrojstvo Carstva Bozijeg, nego samo bezblagodatni “estabilisment” (prim. prev.).

3. Vidi: Αγιορειται Πατερες και Αγιορειτικα, σ. 74 – 75.

4. U Zitiju prepodobnog Martiniana (njegov spomen se proslavlja 13 februara) stoji da, dok se podvizavao na jednoj steni blizu mora, ugleda jednu devojku koja je prezivela brodolom. Ona poce moliti Svetog da je spase iz mora. Prepodobni se pomuci i izvuce je iz vode. Onda se pomoli i sam skoci u more. Ali Bozjim staranjem naidje delfin, podize ga i ostavi na obali.

5. Na Patmosu je Sveti Jovan Bogoslov zapisao Otkrovenje koje je dobio od Hrista. Tamo je bio prognan zbog propovedanja hriscanske vere (prim. prev.)

6. U grckom stoji “εξωκκλησακι”, sto bukvalno znaci “mala crkvica izvan grada ili sela” (prim. prev.).

7. A vojnik je bio sam starac koji ovo pripoveda. Ovo se dogodilo u vreme kada je on sluzio vojsku tokom gradjanskog rata.

8. L. O. M. = Λοχος Ορεινων Μεταφορων.

9. Starac misli na napasnika zbog koga su devojka i starica i morale da pobegnu (prim. prev.).

%d bloggers like this: