DRSKOST I NEMANjE ČASTI

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC


DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE IV

DRSKOST I NEMANjE ČASTI

Bestidnost proteruje poboznost

– Starce, odakle dolazi bestidnost?

– Bestidnost je drskost, i ona daleko izgoni strah Bozji, kao dim koji koristimo da bismo oterali pcele od kosnice.

– Starce, kako da se oslobodim bestidnosti?

– Smatraj sebe manjim od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmanji, treba da prema svoj braci svojoj imas postovanje i cestvovanje. Svoje misli treba da izlazes smireno, ne pokazujuci se kao onaj ko sve zna. Tada ce te Bog posetiti i napredovaces. Pasivna (prikrivena – prim. prev.) bestidnost je tvoj najveci neprijatelj, jer to izgoni blagocesce. Obicno za bestidnoscu sledi buntovnistvo i, u pocetku se, radja neosetljivost i nezaintenerpvanost za male grehe, na koje se covek, malo po malo, navikava i na njih pocinje da gleda kao na nesto prirodno ( = normalno). Tako, medjutim, u dusi ne ostaje nista drugo do uznemirenost. Covek cak ne moze ni da razume sta mu je, jer mu je srce spolja zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseca koliko je tvrdovrat.[1]

– Kakav je, starce, odnos prostodusnosti i bestidnosti?

– Jedna je stvar prostodusnost a druga bestidnost. Prostodusnost u sebi ima i blagocesca i neceg decijeg. Bestidnost je bezobzirnost.

I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u prostodusnosti mnogo puta se, ukoliko covek ne pazi, krije mnogo bestidnosti. Kaze neko: “Ja sam po karakteru neposredan”, ili, “ja sam jednostavan”, i onda govori bestidno, a da to i ne shvata. Medjutim, drugo je prostodusnost a drugo je bestidnost.

– Starce, sta je duhovno sabiranje?

– Duhovno sabiranje je strah Bozji, sa dobrom mislju. Taj strah, njegovo prisustvo, donosi radost i toci med u srce – duhovni med! Vidis, jedno malo detence, koje je stidljivo postuje svog oca, stidi se, i od stida ne gleda svog oca. Ako nesto hoce da pita, pocrveni! Da ga stavis u ikonostas. Drugo dete razmislja: “To je moj otac”, i bezobzirno istupa napred. A kad nesto zeli, zahteva da mu se da, i udara nogama kao da preti.

U dobroj porodici deca zive slobodno. Postoji postovanje, ali deca nisu pritesnjena, nema vojnicke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i oni se raduju njima. “Ljubav ne poznaje sram”, kaze Avva Isaak.[2] Postoji strah, ali sa dobrim razmisljanjem. U ovakvoj ljubavi postoji cestvovanje i postovanje, i ona pobedjuje strah. Neko je stisnut, okleva, ali se i plasi, jer ne postoji stvarna sabranost. Drugi je sabran, ali se ne plasi, jer stvarno ima duhovno sabranje. Kada je neko duhovno sabran, oseca radost. Detence, tako, voli svog oca i svoju majku, ali je i bezobrazno na neki nacin, jer se ne plasi da ce ga istuci. Uzima ocev sesir, i ako je ovaj oficir, baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije bestidno. Treba da razlikujemo jedostavnost (= prostodusnost) od bestidnosti. A posle cujes devojku koja sedi besposlena, kako govori majci: “Mama, donesi mi casu vode! Da bude hladna! … E, nije hladna. Rekoh ti da mi doneses hladnu”. Tako pocinje, i posle govore: “Zasto da se zena plasi muza?”[3] U strahu je medjutim i postovanje, a u postovanju ljubav. Zena treba da postuje muza, a muz treba da voli zenu. Ali danas je sve unizeno ( = obezvredjeno), i porodica se raspada, jer su Jevandjelje bacili pod noge. “Zena treba da slusa”, govori muz. Ali ako nemas ljubavi, drugi te ne cuje, i ne mozes ni casu vode da mu potrazis da ti donese. Kada neko postuje drugog, samoga sebe postuje, ali sebi ne polaze racuna. U postovanju drugoga moze biti castoljublja, ali ako se covek pazi, onda to izbegava.

Postovanje starijih

– Starce, cesto sam ruzno govorio sa starijima. Shvatam da sam gresio i to ispovedam.

– Kada to razumes i ispovedis. malo po malo ces omrznuti sebe sa dobrom mislju, smirices se, i tada ce doci blagodat Bozija, a ova ruzna navika ce nestati.

– Starce, vise puta sam govorio bestidno, iskusavajuci ljubav brace, ali se plasim bezobrazluka.

– Ne moze tako, ti si jos mlad! U jednoj porodici, odrasli su ti koji kusaju decu i sa njima se igraju, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da jedno dete iskusava svog oca ili majku. Ne ide da jedno dete iskusava dedu ili baku. Zamisli da neko dete, sa dobrim namerama, krene da davi oca za vrat? Ali kad odrastao zacikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje kao dete i zajedno se raduju.

– Starce, kada svoje misljenje kazem nekom starijem, a on mi kaze nesto za sta mi razum govori da nije ispravno, trebali da se sa njim saglasim?

– Ne, ne treba se saglasiti sa necim sto je zlo. Treba da kazes ono sto je ispravno, ali na dobar ( = ispravan, odgovarajuci) nacin. “Mozda to ipak ide ovako? Kazem to kao svoje misljenje”. Ili da kazes: “Imam ovakvo misljenje”. Tako se, kao magnetom, privlaci blagodat Bozija. Ima i onih koji po navici, a ne iz namere, iznose svoje misljenje na bezobziran nacin. Medjutim, svakome, kakav god bio, treba postovanje starijih. Ali i stariji, na neki nacin ocekuje postovanje. I ako i ima nekih gresaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te pitaju, kazi svoje misljenje smireno i sa postovanjem, ako u sebi i ne verujes da je bas onako kako ti kazu, jer drugi moze da zna nesto sto ti ne znas ili o cemu nisi razmisljao. Kada je neko mlad, tada, kada na primer, cuje raspravu o nekoj stvari, i misli da je ono sto on o tome misli najispravnije. Ako vodi racuna o sagovorniku, treba da kaze: “Izgubio sam misao”. A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaze: “Izmace mi jedna ruzna (= pogresna) misao”. Ako neko kaze i nesto sto je tacno, ali pri tom nema odgovornosti ( za drugoga – prim. prev.) to sto kaze je drskost.

– Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni zivot?

– Uglavnom na godine. Jer, vidis, onaj ko je uznapredovao u duhovnom zivotu, postuje onoga ko je po godinama stariji od njega.

– Starce, da li je prirodno da covek vise postuje nekoga ko je mladji ali je duhovno vise napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?

– Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga postovati makar zbog godina. Starijeg ces postovati zbog godina, a mladjeg zbog duhovnosti. Kada postoji postovanje, tada i mladji postuje starijeg i stariji mladjeg. U postovanju je ljubav. Apostol Pavle kaze: “Podajte svakome sto ste duzni: kome porezu – porezu, kome cast cast” (up. Rim. 13, 7).

– Ako mladji prigovaraju starijima, to je zlo?

– Ovo je tipicno za danasnju mladez. Ali Pismo nam govori: “Ako ti zgresi brat tvoj idi i pokaraj ga nasamo”, a ne kaze: “Ako ti zgresi otac tvoj” (up. Mt. 18, 15). Danasnja omladina razmislja sa protivljenjem, ne shvatajuci to. I takav nacin razmisljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kazu ti: “Rekao sam jednostavno”. Iskusani su pravim duhom ovoga sveta, koji nista ne postuje. Nema postovanja u odnosu mladjih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je ovo zlo. Kada mlad covek bez postovanja govori starijima, da bi tako navodno izrazio svoju licnost, sta ocekujes? Potrebno je mnogo paznje. Savremeni duh ovoga sveta, kaze. “Ne slusajte roditelje, ne slusajte ucitelje, itd”. Zbog toga su najmladja deca danas najgora. Odrasli takodje skode toj istoj deci, jer kao njihovi roditelji ne shvataju kakvo im zlo cine time sto im se dive i smatraju ih pametnima kad govore bestidnosti.

Tako su jednom u Koliviju dosla dva decacica od osam – devet godina, zajedno sa svojim ocem. Jedan ga drzi za levu, a drugi za desnu ruku. Tamo je bio i jedan moj poznanik, ikonopisac, dobar decko i dobar umetnik – za jedan minut moze da nacrta nekoga. “Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu kako sede zajedno”. “Da vidimo, rece, da li cu uspeti, posto se mrdaju”. I poce da crta. Kad ce jedan od decaka: “Da vidimo bre budalo, sta si uradio”. Mali uopste nije imao straha. “Takva su danasnja deca oce, rece mi i nastavi da slika”. A meni krv navre u glavu. A njihov otac sedi, kao da se nista nije dogodilo! Da tako kaze coveku od trideset godina, a on ih slika! Bezobrazluk, bezboznost je to! … Strasno! A posle ce neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo dete postane dobar monah! Kad majke ne vode racuna, unistavaju svoju decu. Majke su tu najodgovornije. U Rusiji, ako se nesto i promenilo, to je zato sto su se majke krisom drzale vere i blagocstivosti i sto su na taj nacin pomagale deci. Dobro je da jos uvek ima malo paznje u hriscanskim porodicama inace bi smo se skroz iskvarili.

– Mogu li takva deca, starce, kada odrastu, ako zele, kasnije da se promene ili da postanu monasi?

– Ako veruju da nije dobro ono sto su cinili, Hristos ce im pomoci. Ako u coveka udje dobra uznemirenost, onda prima (blagodat). Ali, ako smatraju da imaju pravo, i govore igumanu ili igumaniji: “Kakvu diktaturu imamo ovde? Ko je cuo za ovako nesto u danasnje vreme?”, kako ce se ispraviti. Dolazili su poneki kaludjeri sa nemirom da mi govore ovakve gluposti.

Malo po malo, postovanje se sasvim izgubi. Dolaze u Koliviju mladi, pa posedaju jedni preko drugih, a stariji nemaju gde da sednu. A, opet gledam, ako se panj nalazi dva koraka dalje, tesko im je da odu da ga donesu, da bi seli. Ja treba da im donesem. I gledaju me kako ga vucem a ne dolaze da ga uzmu. Hoce da piju vode, a nece da odu da sami uzmu. Treba ja da im donosim i po drugi put. Ne ostavlja to zaista na mene neki utisak – tako velika deca – dolaze po njih tridesetoro u drustvu, gledaju me kako donosim kutiju ratluka i bokal vode, kako vadim case da ih postavim, i nista. Misle da kao kad odu u restoran ili u hotel pa im dodje konobar, da tako i u Koliviji ima konobara. Pet sest puta sam morao da se potrudim, da donesem vodu i da je stavim pred njih. “Donecu vam vode, deco, ali to vam nece pomoci”.

U gradskom prevozu, gledas malu decu kako sede, a stari stoje. Mladi sede sa nogama jedni preko drugih, a odrasli stoje, umesto da ustupe mesto nekom starijem. Ali mladi ne daju. “Platio sam, kaze, za ovo mesto”, i nastavlja da sedi ne izvinjavajuci se nikome. Kakva je duh nekada vladao! Zene su sedele sa desne i leve strane ulice, a kada naidje svestenik ili neko stariji, ustajale su, i deca njihova su se ovome ucila.

Koliko su puta ustajale! Stariji, ozbiljni ljudi sa zvanjima, razgovaraju, a deca ih bezobrazno prekidaju u razgovoru da bi pricala gluposti, i to smatraju uspehom. Da pomisle da prekinu – nista od toga. Treba da ih posramis da bi prekinuli, drugacije ne ide! Nigde u Pateriku ( = Otacniku) ne stoji da mladi tako govre. Starecnik govori: “Rece starac”, a ne: “Rece mladic”. Nekada mladi nisu govorili pred starijima i bili su srecni zbog toga. Nisu cak ni sedeli tamo gde sede odrasli. A ako je neko dete ruzno govorilo svojim roditeljima, nije smelo da izadje napolje od stida. I na Svetoj Gori, ako neko nije bio sed, nije se peo za pevnicu. A danas vidis (kako poju) i iskusenici i oni koji jos nisu ni iskusenici! … Tako nece nauciti da zajednicare u postovanju i blagocestivosti.

Mozes videti i ucenika Atoniade, kako se obraca rekrotu, koji je i vladika: “Preosveceni rektore, da govorimo kao jednaki”. Eto dokle se stiglo! Zlo je sto ti kaze: “Zasto, sta sam rekao? Ne shvatam”. Ne kaze: “Oprostite, imam li blagoslov da kazem jednu rec? Moze da bude i besmislica”, nego rec po rec kao da to nema nikakvog znacenja: “Tvoje misljenje i moje misljenje”. Shvatas: Ovaj duh je nazalost usao i u dihovni zivot monastva. Poslusaj iskusenike kako govore: “Rekao sam to starcu, a on me ne razume! Reci cu mu ponovo.” “Dobro, kako ces mu to “ponoviti”? To je kao da kazes: “Starac se nije popravio”. “Zasto, kaze, ne mogu da iznesem svoje misljenje?” Da skocis u vis od takvih stvari. I na kraju ti kaze: “Ozalostio si se? Oprosti”. Oprosticu mu, ali ne zbog toga sto je rekao, vec zbog toga sto mi je krv jurnula u glavu!

Pocinju da sude i Bogu

– Starce, kod novih narastaja postoji jedno raspolozenje da svemu i svakome sude. Da li je tako bilo i nekada?

– Ne, nekada nije bilo tako, to je duh ovog vremena. Danas nije dovoljno sto osudjuju laike, sto osudjuju politicare i crkvene ljude, danas sude i Svetiteljima i dolaze do toga da sude i Bogu. “Bog je, kazu, u tom slucaju trebalo da ucini nesto. Nije postupio ispravno. Bog to nije trebalo da ucini! Cujes li taj razgovor? “Dete moje, kuda ides?” “Zasto? Govorim po svom saznanju”, kaze ti, i ne shvata koliko u tome ima bezobraznosti. Duh ovoga sveta unistio je mnoge dobre stvari. U tako losem stanju, u bogohulstvu, zlo napreduje. Osudjuju Boga i uoste ih se ne dotice sto je to bogohuljenje. Ima i onih koji su odrasli, i ako imaju i malo pameti, pocinju da osudjuju: “Ovaj je zbunjen, ovaj je slap, drugi radi tako i tako”, govore, i nikad se ne izvinjavaju.

Dodje jednom jedan u Koliviju i kaze mi: “Bog ovo nije trebao tako da ucini”. “Mozes li ti, rekoh mu, da jedan kamencic drzis u vazduhu da lebdi? Ove zvezde koje gledas, nisu samo okrugle lopte koje sijaju. One su cvrsta tela koja se okrecu i koja se tako drze, a ne padaju”. “Koliko ja znam, to ne bi trebalo da bude tako”, rece. Cujes li ti ovaj razgovor! Zar mi da sudimo Bogu? Dodje logika i nestade vere u Boga. I sta god da mu kazes, odgovara: “Oprosti, ali moje znanje mi govori drugacije. Zar ne mogu da kazem ono sto znam?” Sta Bog slusa da pricamo! Srecom, te nam to ne uzima za zlo.

U Starom Zavetu je zapisano kako Bog govori Izrailjcima: “Proterajte Hananejce sasvim iz zemlje” (up. Pon. zak. 7, 2 itd). Bog je znao zasto je to rekao. Ali neki od njih rekose. “To bas nije covekoljubivo. Odbacimo to, nemojmo to uciniti”. Medjutim, kasnije su zapali u nemoral, u idolatriju, i svoju decu su zrtvovali idolima, kako sto kaze Psalam[4]. Sve sto cini, Bog zna zbog cega cini. Neki bestidno govore: “Zasto bi Bog cinio strasne stvari?” Tako pocinje sudjenje i nakon toga u coveku nestaje svakog duhovnog stanja, te vise nema nimalo blagodati Bozije, da bi shvatio malo dublje, da bi, dakle, shvatio, zbog cega je Bog tako postupio. To “zasto?” predstavlja sudjenje, preuznosenje, egoizam.

– Neki mladi, starce, pitaju: “Zbog cega je bilo potrebno da Hristos bude razapet? Zar nije Bog mogao da spase svet na drugaciji nacin?”

– On nas je spasao na takav nacin i nije na ljudima da pitaju zasto to nije drugacije uradio! Ima i onih koji govore. “Bog uopste nije stradao. Sin se zrtvovao”. Jedan otac bi, prema mom misljenju, pre pristao da sam strada nego da strada njegov sin. Kolika je to muka za jednog oca da zrtvuje svoje dete za druge. Kad ne razumeju sta je to ljubav, sta mozes da im kazes?

A jedan drugi mi kaze. “Adam je imao dvoje dece, Avelja i Kajina. Gde je Kajin kasnije nasao sebi zenu?” Ali ako neko pazljivo cita Stari Zavet, videce da je Adam “rodio mnogo sinova i kceri” nakon Sita. Kajin[5] je pobegao u planine nakon ubistva svoga brata, pa nije znao da je zena koju je uzeo njegova sestra. Tako je Bog to ustrojio, da ljudi budu iz jednog kolena, da ne bi postojala zloba i zlocin. Ucinio je to Bog da bi ljudi rekli: “Od istih smo praroditelja, od Adama i Eve”, da bi se tako izbegla ljudska zloba. I uprkos svemu tome vidis kakva sve zla postoje danas!

Sta sam sve cuo od takvih nekih koji dolaze u Koliviju! Kazem im: “Boli me glava a nemam aspirin”. Nakon toga odlaze tuzni. Ne razumeju zasto sam im rekako da me boli glava, i govore: “Toliko smo se trudili da dodjemo ovde da bi nam on rekao kako ga boli glava!” Drugi me pitaju: “Da ti donesemo aspirin?”

Bestidnost izgoni blagodat Boziju

Potrebno je mnogo paznje. Neuredno i nepazljivo postupanje ( = delanje) je prepreka za bozansku blagodat. Nedostatak cestitosti je najveca prepreka za priblizavanje blagodati Bozije. Koliko su mladi neposlusniji toliko se vise udaljavaju od blagodati Bozije. Sloboda ovoga sveta ne proteruje samo blagocestivost, nego i svetsku mudrost. Dosli su tako, ovde u Koliviju neki mladi, i vicu svom ocu: “Ej, tata, imas li cigare? Popusio sam moje”. Na sta to lici? Cak i da puse, treba da puse krisom. Danas kao da to nije nista! Kako da na koncu ne ostanu sasvim bez blagodati Bozije? Danas devojke vredjaju svoju bracu, i pred roditeljima koriste tako prljave reci, a otac nista na to ne kaze. Meni se kosa na glavi dize kad to cujem. Kad ostanem sam, kazem i vise nego sto treba.

Okruzenje koje vlada u svetu i roditelji u svetu unistavaju svoju decu. Svetovno okruzenje mnogo stete nanosi. Malo je mladih koji su sabrani i cestiti. Mnogo je vise mladih koji su besni ( = divlji, neobuzdani), a to ja zato sto se ponasaju bestidno. Mnogi roditelji mi dovode svoju decu i govore: “Oce, moje dete je djavoimeno”. A vidim da nije djavoimeno – neka Bog sacuva! Malo je maladih koji su stvarno djavoimeni. Mnogo je vise onih koji imaju jedno spoljasnje iskustvo sa demonima. Djavo im, dakle, spolja naredjuje, nije u njima, ali i od spolja on zavrsava svoj posao. Odakle to potice? Od bestidnosti. Kada se deca sa bestidnoscu obracaju starijima, blagodat Bozija se udaljuje. A kada se udalji blagodat Bozija deca postaju divlja i cine bezakonja. S druge strane, deca koja su blagocestiva, koja imaju postovanja, koja slusaju svoje roditelje, svoje ucitelje, starije, stalno primaju blagodat Boziju i imaju Njegov blagoslov. Njih pokriva blagodat Bozija. Sa velikim cestvovanjem Boga, sa velikim postovanjem prema starijima, u dusu dolazi i velika blagodat Bozija, koja je raduje, dok je blagodat sasvim ne obasja. Blagodat Bozija ne dolazi na one koji se bune. Ona dolazi na one koji revnuju, koji su razboriti i koji se pokazuju blagocestivi. Takvi imaju pogled koji zraci! I sto vise postovanja imaju prema roditeljima, utoliko vise primaju blagodat Boziju.

Onaj, medjutim ko pocinje: “Ne, ne zelim ovo, zelim ono drugo”, i ko to cini bezobrazno, takav uskoro postaje bundzija, postaje djavo ( jer “djavo” znaci klevetnik, ali i protivnik – prim. prev.). Zato je i Neprijatelj ( = djavo) zeleo da svoj tron postavi iznad prestola Bozijeg. Vidite, svi mladi koji vrse volju njegovu, postaju buntovnici. Ako se ovi mladi ne pokaju, ako se ne izvuku iz talasa koji ih dave, i ako nastave da se bestidno ponasaju, tada – Boze sacuvaj! – nastaje dvostruko ostavljenje i dolaze u situaciju da i o Bogu govore ruzno, i sasvim potpadaju pod vlast zlih duhova.

“Postuj oca i mater svoju” [6]

Dokle su stigla danasnja deca! Ne drze ni jedno misljenje. Nemaju postovanja, ali su egoisti i nervozni. Zloupoptrebljavaju slobodu. Dete kaze svojim roditeljima: “Prijavicu vas policiji”. Dete koje ima petnaest godina i koje je napravilo veliki prekrsaj, kada ga je otac osamario, napise tuzbu i tuzi oca sudu. A otac na sudjenju kaze. “Nepravedno mi sudite, jer da ga nisam tada osamario, zatvorili bi moje dete u zatvor. Tada ne biste patili vi, nego bih ja patio”. Pridje decaku, udari mu dva samara i rece: “Zbog ova dva samara me osudite, a ne za onaj. Sada me stavite u zatvor, jer sam ga za malu stvar udario”.

Zelim da kazem, dokle su stigla deca. Na ovaj nacin danas razmisljaju. Nekada su nas roditelji tukli, udarali nam samare, ali nam nisu dopustali da nedolicno govorimo. Dobijali smo batine kao i milovanje, a da se i ne suprotstavljamo i da ne znamo da li smo pogresili mnogo ili malo. Verovali smo da su i batine za nase dobro. Znali smo da nas roditelji i vole i kada nas kaznjavaju, i kad nas cuvaju i kad nas osamare. Jer i samar i milovanje i cuvanje roditelja, sve – kako bi se reklo – je iz ljubavi. Kad roditelji biju svoju decu, srce im uzdrhti. A dete, kada dobije samar, zaboli ga obraz. Veci je bol u srcu roditelja, od bola na obrazu. Majka, sta god da radi deci, bilo da ih kaznjava ili da ih bije ili da ih miluje, sve to cini iz ljubavi, i sve to dolazi iz istog materinskog srca. Kada, medjutim, deca to ne razumeju i kada govore bestidno, suprotstavljaju se i tvrdoglave, tada izgone iz sebe blagodat Boziju, i tada podlezu odgovarajucim demonskim uticajima.

– Starce, zar ne postoje i losi roditelji?

– Da, ali toj deci, koja imaju takve roditelje, pomoci ce Bog. Bog nije nepravedan. Divlje masline su pune gorcine. Tu na putu za Koliviju raste divlja sljiva. Roda ne donosi jer je prepuna sljiva. Grane se slome od previse plodova. Tako i danas, pored svega sto im se pruza, mladi ne donose roda.

Jaz medju generacijama

Svet je postao ludnica. Mala deca izlaze o ponoci, a trebalo bi da izlaze po danu. Zatvoreni su u zgradama i podrazavaju nacin zivota odraslih. Sta da rade ta deca, sta da rade njihovi roditelji? “Roditelji nas ne razumeju”. Dolaze roditelji i kazu mi: “Deca nas ne razumeju”. Stvorio se jaz izmedju dece i roditelja. Da bi se to prevazislo, potrebno je da roditelji sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla roditelja. Jer ako roditelji danas ne vaspitavaju svoju decu, ni ona kasnije nece vaspitavati svoju. Jer ako oni danas ne cuju i ne postuju svoje roditelje, i njih ce kasnije muciti njihova sopstvena deca, jer ce delovati duhovni zakon.

– Starce, neka deca kazu da im skodi ljubav roditelja?

– Nemaju pravo. Kada deca imaju u sebi revnosti, onda im ne skodi ljubav roditelja. Ako iskoristavaju njihovu ljubav, propasce. Ako dete ima stete od roditeljske ljubavi, onda je ono, u sustini, poremeceno. Dok bi trebalo da blagodari Bogu za svoje roditelje, za ljubav njihovu, ono se zalosti sto ga vode putem vrline, a neka druga deca nemaju roditelje! Sta reci! Ako neko dete ne vidi svoje roditelje kao dobrocinitelje i ako ih ne voli – tim pre ako roditelji imaju straha Bozijeg – kako je moguce da takvo dete postuje i voli Boga, velikog dobrocinitelja i Oca svih ljudi, sto je u mladalackom dobu i inace teze razumeti?


NAPOMENE:

1. Grka rec “Στραβοξυλο”, ima znacenje “tvrdoglavost”, “tvrdicluk”, ali bi ovde bolje odgovarao smisao nase reci “tvrdovratost” (prim. prev.)

2. Up. Avva Isaak, Asketika, Slovo 58, str. 256, grckog izdanja.

3. Up. Ef. 5, 33.

4. Psalam 105, 37 (prema Septuaginti – prim. prev.): “I zrtvovase sinove svoje i kceri svoje demonima”.

5. Post. 5, 4.

6. Izl. 20, 12.

Published in: on Listopad 27, 2008 at 11:32 am  Komentari isključeni za DRSKOST I NEMANjE ČASTI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: