O podnošenju žalosti, dugotrpeljivosti i o smirenju

SVETI FILARET MOSKOVSKI
POUKE O DUHOVNOM ZIVOTU

O podnošenju žalosti,
dugotrpeljivosti i o smirenju

Kada su me upitali da li da koriste snagu magnetizma, ja sam odgovorio da su Hriscanima podarene i vece i mnogo pouzdanije sile: vera i molitva. I svako spustanje na nizi put, koji eto covek otkriva tako sto ga poput slepca napipava svojim samovoljnim i gorim razmisljanjem, ne predstavlja nista drugo nego pad.

Receno je da ne volimo jezikom, nego delom i istinom. Zato, zapamtimo, ljubav od cutanja ne postaje manja. Istina ne nestaje ako zacute reci.

Kao sto verujemo recima, tako isto treba da verujemo i cutanju.

Pomolimo se da Gospod blagoslovi i nase reci i nase cutanje, tako da ne budu ni reci prazne, ni cutanje beskorisno.

Svako od nas, u manjoj ili vecoj meri, siri onakav zivot kakvim sam zivi, tj. novi ili stari. Najveci je dar kada neko u drugim ljudima siri uzvisen zivot. Blago onome ko u ovome sluzi kao orudje

blagodati Bozije. Ne usudjujuci se ca sebi ovo pripise, covek moze da zeli da bar, laznom recju i necostojnim primerom, ne siri lazni zivot, zivot po telu, zivot grehovni i licemerni. Rec lazni, potpuno pristaje licemernom zivotu, zivotu koji samo naizgled deluje kao pobozan i bogo

ugodan.

Blago vama ako vas uzasramote. Blago vama! Zar ne bi trebalo da se trudimo da se sto blize primaknemo blazenstvu? Kako da budemo blazeni ako nas uzasramote, ako ne mozemo da istrpimo ni ako se za nas kaze da smo pod istragom ili da nam se sudi, iako jos nismo ni osudjeni? Mnogo je onih koji su osudjeni, a koji nisu osramoceni.

Kada sebe pazljivo promatramo, ne bi trebalo da nam paznja slabi i za nebrojene zalosti oko nas, koje nastaju zbog siromastva i drugih situacija koje nam pravedni Tvorac daje. Takve nevolje su nam date da bi se jedni ljudi naucili trpljenju, drugi da bi se popravili, treci da bi se naucili da pomazu drugima. One koji su sebe posvetili Bogu, takve nedace podsticu

da umnoze molitve za nase grehe i za nase neznanje.

Ima na zalost tuznih ljudi koji svoju tugu ne razblazuju utehom. Ima ljudi koji su se utesili i koji, na zalost, svoju utehu ne razblazuju sa malo tuge, koja izvire iz ljubavi i smirenja. Ima ljudi za koje kao da ne postoji nista ctto je nevidljivo i koji se tako uzalud skrivaju od onoga sto je neminovno. Ipak, ima ljudi koji su snagom volje nacinili svojevrstan proboj u duhovni svet, ili bar misle da su to ucinili. Da li je to potrebno? Da li tako treba? Zar nije skromnije da sa nadom cekamo pred zatvorenom gradskom kapijom, da cekamo kada ce otvoriti vrata Onaj Koji ima Davidov kljuc?

Samo smirenje moze doneti mir nasoj dusi. Dusa koja nije smirena i koju stalno vitlaju talasi strasti, mracna je i mutna kao haos. Dajte joj da nadje snagu u smirenju i tek tada ce se u njoj pojaviti istinska svetlost. Tek tada ce u njoj nastati skladan svet ispravnih misli i ispravnih osecanja. Gordo mudrovanje i zakljucci, nastali iz zemaljske prirode, zagusuju dusu kao

magla, propustajuci u nju samo privid slabe i nejake svetlosti. Ucinite da magla padne u dolinu smirenosti, i tada cete nad sobom ugledati cisto i visoko nebo. Dusa sebe samu zagusuje komesanjem i hukom nadmenih, uvek nemirnih pomisli i strasnih zelja. Dajte joj da se utisa u smirenju, i tek tada ce moci da osusne i cuje sklad prirode, koji savremeni covek jos uvek nije potpuno unistio. Moci ce da u njoj cuje sazvucja koji su dostojni premudrosti Bozij e kao sto se u tisini noci mogu cuti daleki zvuci.

Ne mogu da prekorevam osetljivo srce koje voli. Zar je bolje srce koje je hladno? Kameno srce treba razmeksati, hladno-zagrejati, a osetljivo i ono koje je sposobno da voli, njega treba uzvisiti od prirodne ljubavi do ljubavi duhovne. Za ovakvo srce najbolji je put tihovanja koji daje promisao Bozji, da ovo srce, utonuvsi u porodicne veze, ne bi bilo sasvim zaguseno samo tom prirodnom ljubavlju. Nije uvek strasno kada srce ostane kao u deteta. I Gospod nam je zapovedio da budemo kao deca. I Apostol nam kaze da budemo bezazleni kao deca, da

budemo dobri poput dece, da volimo prostodusno kao deca. Ne treba se zaliti na ono sto je Bog dao kroz prirodu, nego ga uzdizati do blagodati, pa ce sve biti dobro.

Cesto se dogadja da onaj covek koji pazljivo gleda, nadje u svom prirodnom karakteru nesto sto bi trebalo popraviti i nesto sto je potrebno postepeno menjati. Potpuno je ispravno da on u takvoj situaciji trazi pomoc od Boga. Ako pomoc ne stigne odmah, ne treba gubiti nadu. Treba i dalje kucati na vrata milosrdja i istovremeno se podvizavati, da bi se zauzdali losi nagoni srca i volje. Kada nas zapljusne negodovanje i gnjev, ne treba da dopustimo sebi da tako govorimo i da po tome postupamo, nego je potrebno da se uzdrzimo i da razmisljamo o svemu tome, kao i da kroz molitvu utisamo strast. Posle toga mozemo da onome ko je zgresio, odmereno ukazemo na gresku, i da mu snishodljivo odmerimo kaznu.

Seme pravde seje se u miru koji stvara mir. Mnostvo cuda ne mora da nas dovede ni do kakvog zakljucka. I samo jedno cudo moze biti dokaz da postoji Bog. Hiljade cuda

mogu da ukazu samo na proroka. Lazarevo vaskrsenje pokazuje nam cudotvorca Boga, ali da bismo to mogli da vidimo, potrebno je da u ovom cudu otkrijemo ono sto ga uzdize iznad svih onih cuda koja su ucinili Bogonosni ljudi, a koja su, na prvi pogled, ista kao i pomenuto cudo Gospodnje.

Zasto mislite da je radost daleko? Ona je tu, blizu. Ona je iza zalosti, kao sto je, u Pesmi nad pesmama, zenik iza zida blizu svoje neveste. Uvece plac, a ujutro radost.

Potrebna je velika obazrivost kada se spaja slatko sa gorkim, radost i strah, da u radost bogopoznanja unosimo strah jer smo svesni svoje nedostojnosti, koja i cisti kladenac moze da zamuti svojim komesanjem, i koja moze da pomraci svetlost, ili da je cretvpri u nekakav slabi bljesak ili prividjenje.

Ponekad coveku nije lako da vidi svoje nevidljive, ali nesumnjive grehe jer ih zaklanjaju vrline koje taj covek lako uocava, ali koj e su samo prividne.

U nase vreme cesto se desava da neki ljudi misle da ispravno i korisno postupaju, prinoseci sluzbu Bogu, a u stvari samo

prate, i to ne uvek uspesno, modu koja je trenutna i koju propagiraju drugi. Tako oni sluze toj modi, nadaj uci se da ce im ona posluziti na korist.

Zamaljska radost biva protkana tugom jer dusa potajno oseca da joj ovozemaljsko nije dovoljno, te da cezne za boljim. Tugujuci za Gospodom, dusa oseca i radost jer oseca da, kao sto kaze Apostol, tuga za Gospodom donosi spasenje. Neka da Bog da trazimo radost u kojoj se nece skrivati zalac tuge. Neka da Bog da se ne plasimo tuge koja ce se pretvoriti u radost.

Uvek treba videti i pokazivati istinu, pa makar ona bila i zalosna jer se i od takve istine uci, da ne bismo docekali gorku istinu, koja ne samo da vaspitava, nego i kaznjava zboga naseg nemarnog odnosa prema njoj.

Kazete da onaj ko nije ubedjen u svoju pobedu, da ce taj biti pobedjen. Ipak se ne slazem sa tim. Onaj ko se bori za pravednu stvar i ko se u Boga uzda, moze da pobedi i mimo ocekivanja, u okolnostima koje ni najmanje ne pruzaju nadu na uspek. Ima primera kada je, uz izvesne gubitke, bitka ipak

dobijena, i to samo zbog toga sto se nije smelo dopustiti neprijatelju da nas bas sasvim pobedi i unisti.

Pokusajmo da se barem na kratko otrgnemo od svega sto je zemaljsko i prolazno i za sta smo nuznoscu privezani, ili svojom voljom, i pokusajmo slobodno, ali ozbiljno da prodremo pogledom u ono sta je nebesno i vecno. Iz trodnevnog groba ustaje Svetlost vecnoga zivota. jedni vide, i veruju. Drugi ne vide, i veruju. I svi su blazeni jer veruju.

Kada Gospod uzima dobre duse, one sa sobom odnose delic milosti Bozije, koja je na njih i kroz njih silazila sa Nebesa. 3ato nama koji ostajemo vise nego ranije preti gnev Bozji.

Treba na vreme da mislimo kuda nas vodi zivot i kuda nas je odneo, ne bez ucesca promisla Bozijeg, a sada treba tu da mirujemo, ili da koracamo putevima istine.

Dobro je ako u bolesti osetimo da vise ne pripadamo ovome svetu i dobro je to osecanje zadrzati u sebi i onda kada ozdravimo. Nije cudo sto se to osecanje posle bolesti pojavljuje teze nego za vreme

bolesti. Dok je covek bolestan, Bog mu daruje ono sto mu je potrebno dok je nemocan, a kada covek ozdravi, Bog od njega zahteva da se podvizava i da se trudi ne bi li zadobio to osecanje.

Nasuprot nasoj nemoci, grehovnosti i nistavnosti stoje beskonacna blagost i svemoguce milosrdje Bozije. Bog nam je dao da se protiv lenjosti borimo necim sto je u nama On stvorio. Ako umemo da pobedimo lenjost i da se neumorno trudimo da bi smo zadobili ovozemaljska dobra i privilegije, zasto ne bismo mogli da potaknemo sebe i na podvige zarad Carstva Nebeskog? Onoliko koliko se trudimo, onoliko nam Bog pokazuje na pravedno i sveto delo i daruje nam snagu da to ostvarimo. Istina, nije nam uvek dato da to odmah vidimo, ali je sasvim dovoljno to sto nam Bog pomaze da nas ne poraze prepreke i ocajanje. Uoetalom, za dom koji se gradi u dusi nasoj moze se reci da raste onako kako se u prici kazuje za crkvu Kijevo-Pecerske lavre: dok je gradnja bila u toku, stalno je bila tek nesto malo iznad zemlje, a kada’ su radovi bili govoti, odjednom se ukazala cela.

Zalost moze biti opravdana, ali nikada ne sme biti preterana. Iskusni mudrac kaze: Zalost je mnoge ubila, i nema koristi od nje.

Zalost nikada ne sme biti jaca od vere u Boga i od nade u Njegovu pomoc. Bez obzira na to sta se desilo, treba da verujemo u Njegovo milosrdje i da se nadamo da ce nas On pomilovati.

Za ovo je potrebno da svoje misli odvlacimo od onoga sto nas zalosti i da molitvom uposljavamo svoj um i srce. Ne bi trebalo da nas zalosti jos i to sto u takvim okolnostima molitva nije savrse

na. Prinesite Bogu zelju da se molitve, a On ce vas uslisiti i dati vam molitvu. Cak se ni plac Svetitelja koji su tugovali zbog neke kratkotrajne nedace, ne smatra bogougodnom zrtvom Bogu, a nase dugo i neutesno tugovanje ne samo da nije bogougodno, nego moze da bude i gresno. Receno nam je: Ne tugujte kao ostali, koji nemaju vere.

Nasa je duznost da sa ljubavlju i smirenjem deteta i hriscanskim strpljenjem nosimo krst koji nam je dat, a ne da ga

merimo i da ga poredimo sa drugima. Duzni smo da se ne zalimo na nevolje, da bdimo nad sobom i da se snazimo, da ne bismo, iznemogli i posustali, bili ligceni pripremljene nagrade.

Svi su utesitelji, a ne iscelitelji zla,kaze pravedni Jov za svoje prijatelje. Takvi su svi ljudi. Samo Bog mo>ke zaista da utesi, i onda kada daruje, i onda kada oduZIMa.

Ako trpis iskusenja i zalost od bliznjih, uci se u trpljenju i prastanju onima koji te vredjaju. Tako za dinar iskusenja mozes da kupis citavo bogastvo vrlina.

Ako trpis zalost, ne imajuci nikakve svoje krivice, zablagodari Gospodu. Rec nevin leci tvoju zalost poput melema.

Kada kotao vri na vatri, tada mu se ne priblizavaju muve koje bi mogle da ga opogane, niti neke zivotinje koje bi mogle da ukradu jelo, koje se u kotlu sprema za co.veka. A kada se kotao skine sa vatre i kada se prohladi, videcete rojeve muva koje kruze, a drske zivotinje su vec tu i gledaju kako da se docepaju hrane. Tako je i sa covekovom dusom: kada ona vri plamenom

ceznjom za Bozanskim, taj duhovni oganj joj istovremeno daje snagu da deluje i sluzi joj poput oklopa koji je stiti. Ali, ako iz nemarnosti dozvoli da se ovaj oganj ugasi i ako se ugasi pobozna usrdnost, onda se radjaju sujetne, prazne, lukave i neciste pomisli, roje se u osecanjima, padaju u dubinu duse i tako je skrnave. Tada se moze prikrasti i neka drska strast i da pokrade iz duse sve ono sto je bilo pripremano da bi se ugodilo Bogu.

Kada kucu zahvati pozar, mnostvo ljudi pritrcava da se bori protiv vatre da se spase sta se spasti moze. A kada dusa gori u plamenu zle strasti, pohote, srdzbe ili ocajanja, da li se isto tako brzo okupe ljudi koji bi pohitali da zivotm vodom pravednih reci i reci ljubavi ugase smrtonosnu vatru, pre nego sto ona pokori sve dusevne snage i pre nego sto se razbukti i slije sa paklenim ognjem?

Covek ne vidi svoju dusu do same dubine. Carstvo Nebesko je nalik semenu, koje covek poseje u zemlju i seme nice i raste, i ako in ne zna za njega. Izmedju setve i zetve ima i kise, i vetra, i hladnoce, i vrucine,

i mrazeva. Daj, Gospode, da covek seje dobro seme u dusu svoju, da ga zaliva, cuva i da ceka milost od Boga, Koji jedini moze da nagradi.

Kada su Asirci stajali ispod zidina Jerusalima, i onima koji su stajali na bedemima dovikivali svakakve reci, huleci na Gospoda, trudeci se da pokolebaju njihovu veru u Boga i vernost caru, tada je pobozni Jezekija naredio svojim ljudima da ne odgovaraju, a on je otisao u hram da se moli. Tako bi trebalo da postupaju i Hriscani onda kada ih ophrvaju svakave misli. Ne odgovaraj, ne slusaj, pogruzi se u svoje srce, prizivaj Ime Gospodnje i zastiti se krsnim znamenjem spolja i iznutra.

Tacno je da Bog neke ljude kroz siromastvo vodi u spasenje. Ovo On sam cini i nije vama ostavio da to cinite, nego vam je Sin Bozji porucio da takvima cinite milostinju. Ispunite ovu zapovest i spasavajte se njome. A to, da li nekoga treba ocistiti kroz siromastvo, Bog ce Sam odluciti i uciniti i od vas nece treziti pomoci. Ako zelis da ucinis dobro delo, a iskusava te zelja da se hvalises,

razmisli, pa ako se stvar moze odgoditi, ti sacekaj, ne zuri, nego ukroti svoju sujetu. Ali, ako treba nahraniti gladnoga, pohitaj da ga nahranis i, isto tako, pohitaj da osudis i pobedis svoju sujetu.

Sloboda koja iskljucuje svaku mogucnost da pogazimo dobro, jeste savrsena i Bozanska. Bilo bi besmisleno da je Bog stvorio coveka da bude Bog, a ne tvar. Ne dati coveku slobodu koja je svojstvena tvari, tj. slobodu koja je ogranicena, ali koja ne iskljucuje mogucnost da se covek udalji od dobra, znacilo bi naciniti masinu od coveka. Masina ne moze da cini zlo, ali ne moze da cini ni dobro, ona ne moze da ucestvuje u blazenstvu.

Na pitanje kako je postalo zlo, sveti Vasilije Veliki odgovara: ono je nastalo onako kako nastaje mrak kada zatvoris oci. Onaj ko je stvorio oko nije kriv sto si ti zazmurio i sto je za tebe nastala tama. Cemu sluzi sloboda? Ona sluzi tome da mozes da izaberes dobro i da uzivas u blazenstvu, kao Andjeo i kao covek, a ne samo da lutas po zemlji kao zivotinja ili da postojis poput neke biljke.

Published in: on Listopad 26, 2008 at 8:16 am  Komentari isključeni za O podnošenju žalosti, dugotrpeljivosti i o smirenju  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: