Neka Gospod Isus Hristos postane naše srce i naš život

SVETI FILARET MOSKOVSKI
POUKE O DUHOVNOM ZIVOTU

Neka Gospod Isus Hristos postane
naše srce i naš život

Velika je korist za svakoga coveka ako Hristos za njega postane i njegovo srce i njegov zivot. I ne samo da je to dobro za toga coveka, nego je to dobro i za sve one koji su u njegovoj blizini, jer, svaka se sila svagda nalazi u sredistu i odatle ona se siri, poput talasa, svuda i deluje na sve ono na sta na tom putu nai|e. I onaj koji je, najverovatnije zbog lenjosti svoje, lisio sebe ovako velikog dara Bozijeg, taj mnogo toga uskracuje i sebi i drugima zbog toga sto Hristos nije u njemu, u njegovom zivotu i u njegovom srcu. Pomolimo se Gospodu da On postane srce za svakoga coveka i da On bude Zivot onima koji su umrli za zelje ovoga sveta, a da bude smrt za one u kojima jos uvek zivi stari, grehu okrenut covek. Pomolimo se da ti, grehom ophrvani ljudi, ne sire oko sebe lazni zivot ako vec ne zele da zive u istini.

Svako ko se zali na lenjost i na hladnocu u dusi, trebalo bi da dobro pogleda u sebe, da slucajno u njega nije usla neka od

pomisli koje coveka vuku ka dole umesto da ga uzvoce u visinu. Takve misli su svagda one kroz koje nesto prisvajamo za sebe, kada nesto pripisujemo sebi: uspeh u nekom poslu, pohvale, primecivanje nedostataka na blihsnjima i osecaj neke nase superiornosti nad drugim ljudima. Zato se pomolimo Gospodu, neka nas iskusa, neka nas isproba, neka nam otvori oci da vidimo da li smo na putu bezakonja, a ako jesmo, pomolimo se i potrudimo se da se uputimo ka putu u zivot vecni.

Nista se ne desava slucajno. Sve to sta nam se dogadja, dogadja se po promislu Bozijem. Sve sto nam se desava, desava se ili kao kazna, ili kao pouka. Na svetu je bezbroj ljudi koji su hipohondri i onih koji su ostecenoga uma, onih koji podnose neprijatnosti ovoga zivota, a opet, i ako nisu u stanju da sami brinu za sebe, njih cuva promisao Bozji. I cesto se cuje pitanje zasto je to tako? Mozda je to tako jer je u njima ranije bilo mnostvo dobrih misli i osecanja, mozda zato sto su pre te bolesti ucinili neko dobro delo, pa ih zbog toga nije napustila blagodat Bozija, nego je ona

i dalje postojano u njima? Ako neprijatelju duse i biva dopusteno da se igra ljudskim zivotom, zar to nije zato sto ranije u tome coveku nisu bili postojani principi dobra, bez kojeg nema blagodati koja stiti svakoga od nas? Upravo zato bi oni koji su se prihvatili sluzbe duhovnog prosvecenja, trebalo da se dobro zamisle nad time da li se svagda dovoljno staraju da njihovo ucenje dobije pomoc nebesku u neprekidnoj borbi protiv sila mraka? Da li dovoljno ulaze u dusu onih kojima daju savete? Da li se njihove pouke zaista sprovode u svakodnevnom zivotu? Sa ovakvim mislima treba pribeci Bogu i istrajavati na tome da ojacamo u sebi revnost ka svemu onome sto je dobro i dusekorisno. To bi, svakako, bilo pravilnije, korisnije, milije Gospodu, nego li raditi na tome da nesrecnu smrt prikrivamo svecanim i raskosnim pogrebom.

Nemoze se opovrgnuti istina da se i u toku dana mogu videti zvezde, ali to je moguce iz dubine koja mora biti uska i okomita, nedostupna za svetlost sunca. Isto se desava i sa svakim od nas jer sto je covek

dublje u svome smirenju, to je njemu lakse da vidi Nebo.

Svakome onome ko se trudi zarad svoga spasenja, moglo bi se i trebalo bi mu se reci: Nema potrebe da saznajes nednebeske tajne, ne tragaj zatime da saznas ono sto je skriveno, ili ono sta se odnosi na buducnost. Za spasenje je neophodno da verujes, da ispunjavas zapovesti i da svagda ociscujes svoje srce, a ne da budes radoznao. Opasno je zeleti da se sazna ono sta je skriveno, a jos je opasnije nastojati da se te tajne i otkriju. Po promislu Bozijem nama se otkriva ono sta nam je potrebno i uvek u meri u kojoj to mozemo da shvatimo.

Neka je slava Hristu, Koji nam se javio u smirenju nase prirode, da bi nam pokazao uzor smirenja. On se rodio u pecini, da mi ne bismo tezili lepoti svoje sobe ili svoje kelije, lezao je u jaslama da mi ne bi trazili meku postelju, bio je povijen u pelene da bismo voleli prostu odecu, dosao je kao dete koje jos nije umelo da govori da bismo mi bili jednostavni kao deca, nezlobivi i da svoj jezik ne bismo pokretali na praznoslovlje. Neka vas ove

istine osene i neka osene i mene,za sta molim i vase molitve.

Ono sto je gorko ne moze se gorkim osladiti, nego samo onim sto je slatko. Tako se i gorki komentari ne mogu osladiti gorkim recima. Krotost, trpljenje i ljubav ne mogu samo da oslade ono sta izvire iz gorkog istocnika, nego i sam gorki izvor mogu da promene u slatki.

Ako je nasa dusa podvrgnuta nekom lisavanju, Bog trazi strpljenje i nadu da bi se dusa iskusala i ocistila.

Published in: on Listopad 26, 2008 at 7:58 am  Komentari isključeni za Neka Gospod Isus Hristos postane naše srce i naš život  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: