Žitije prepodobnog oca našeg Antonija Velikog

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG

ANTONIJA VELIKOG

Prepodobni Antonije rodio se 251 godine u Egiptu, u nekome selu Komi[1], blizu Herakleje od roditelja visokorodnih i uglednih, i cuvenih hriscanskom poboznoscu. Bi tako vaspitan, da nista nije znao osim roditelja i njihovog roditeljskog doma. U detinjstvu svom nije se ucio pismenosti, niti poklanjao paznju decjim bajkama, nego je, zagrejan zeljom za bozanskim, ziveo u nezlobivosti srca svog u domu svom. Cesto je s roditeljima odlazio u crkvu, a nije voleo decje igre. Mnogo je voleo da mu roditelji citaju poucne knjige. I ziveo je onako kako su ga roditelji upucivali. Nije dosacivao svojima odnosno slatkisa, kao sto deca imaju obicaj. Niti je iziskivao narocita jela; jeo je sto su mu davali, i time bio zadovoljan, ne trazeci nista vise. Roditelji mu umrese kad njemu bese 20 godina. On ostade sa maloletnom sestrom; i starase se oko imanja, i sestrinog dobrog vaspitanja.

Odlazeci po svom obicaju cesto u crkvu, i slusajuci pazljivo sto se cita iz bozanskih knjiga, on cu kako su apostoli ostavili sve i posli za Spasiteljem. Isto tako cu iz Dela Apostolskih da su mnogi prodavali svoja imanja, i donosili novac i metali pred noge apostolima, da bi ga oni delili potrebitima (D. A. 4, 34-35). I razmisljase u sebi, kakva je i kolika njihova nada bila, i to – na nebesima. Baveci se takvim mislima, on opet cu iz svetog Evandjelja Hristove reci, upucene bogatome mladicu: Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima; i imaces blago na nebu; pa hajde za mnom (Mt. 19, 21). Cuvsi to, on primeni na sebe, kao da je Hristos njemu samome uputio te reci, i odmah izidje iz crkve: prodade celokupno imanje svoje, dobi ogroman novac, i razdade ga siromasima. Samo nesto malo ostavi od novca za maloletnu sestru. A vocnjak sa trista vrlo rodnih i ukusnih palmi pokloni susedima, da on i sestra ne bi imali nikakve brige. A kad ponovo ode u crkvu, cu Gospoda gde govori u Evandjelju: He brinite se za sutra (Mt. 6, 34). I odmah razdade siromasima i ono malo novaca sto bese ostavio za sestru. A sestru predade verujucim i poznatim devstvenicama[2], koje se behu Hristu unevestile, da je one u svome duhu vaspitavaju.

Posto se tako oslobodi svih zamki ovoga sveta, Antonije donese odluku da vise ni u domu svom ne ostane, nego izabra surov i tegoban zivot. U to vreme jos ne bejase u Egiptu mnogo manastira. Otuda niko ne znadjase pustinjacki zivot, nego koji god je zeleo da sluzi Hristu i da se spasava, usamljivao bi se u blizini svoga naselja, i tamo obucavao sebe vrlinama. Tako, nedaleko boravljase jedan starac, koji je od mladosti provodio usamljenicki monaski zivot. Antonije ga upoznade, i ugledajuci se na njega stade ziveti po usamljenim mestima u okolini svo ga sela. A kad god bi cuo da se neko podvizava takvim zivotom, on bi ga, kao blagorazumna pcela, trazio, i ne bi se vracao dok ga ne pronadje i dobije od njega neku duhovnu korist, kao iz saca meda.

Takvi behu prvi podvizi blazenoga. Rukovodeci se time svaki dan, on utvrdjivase svoju misao u preduzetom dobru. A bavljase se rukodeljem, znajuci da u Svetom Pismu: pise: Ko nece da radi neka i ne jede (2 Sol. 3, 10). Novcem, koji bi dobio za svoje rukotvorine kupovao je hleb i hranio gladne. I neprestano se moljase Bogu, posto bese saznao iz Svetoga Pisma da se treba neprestano moliti (1 Sol. 5, 18). A y slusanju citanja iz knjiga Svetoga Pisma toliko je bio revnostan, da nista nije moglo umaci njegovoj paznji, vec drzeci sve zapovesti Gospodnje, mesto knjiga imao je pamcenje. Vodeci takav zivot, on bese voljen od sve bratije, kojima je odlazio radi duhovne koristi. Odlazio im je, i bio im poslusan, uceci se u njih vrlinama: u jednoga se ucio uzdrzanju, u drugoga utesi, u trecega krotosti, u cetvrtoga treznjenju, u petoga pazljivom slusanju onoga sto se cita, u sestoga postu, u sedmoga lezanju na zemlji, u osmoga trpljenju, u devetoga smirenju. Obogacen ljubavlju i duhovnom koriscu od sviju njih, on se vracao u svoju celiju, i u njoj razmisljao o svemu. Mnogo se trudio da u sebi odgaji sve vrline i starao se da se u spomenutim vrlinama ne obrete poslednji. Tako radeci, iako je sve prevazilazio slavom, ipak su ga svi voleli. Jer i susedi i monasi, kojima je cesto odlazio, nazivahu ga bogoljupcem; i jedni ga voljahu kao sina, a drugi kao brata.

Tako Antonije napredovase u dobru. Ali neprijatelj imena hriscanskog, djavo, posto nije mogao da podnosi tolike vrline u jednome mladicu, ustade na njega svojim drevnim zamkama, pokusavajuci da pomocu sablazni srusi njegovu plemenitu nameru i skrene ga s pravoga puta. Zato mu ubacivase u dusu secanje na prodata i razdata imanja, na sestrinu tugu, na slavno poreklo, na sujetnu slavu sveta, na slast raznih jela, i na ostale sablazni svetovnoga zivota. Isto tako potsecase ga na teskoce vrlinskog zivota, na preteski trud podviznistva, na nemoc tela, na mnostvo godina; i navodjase mu na dusu mrak mnogih drugih pomisli, starajuci se na sve moguce nacine da ga razvrati. Ali djavo uvide da je ismejan od Antonija, njegovim molitvama Bogu, trpljenjem i verom.

Tada djavo upotrebi protiv Antonija uobicajena protiv mladica iskusenja. Dosadjivase mu mastanjima, zastrasivanjima, prividjenjima, hukom i neobicnom grajom i strasnom vikom, plaseci ga. Pa ga i danju javno napadase. A Antonije se silno protivljase djavolu. Bavo mu ubacivase rdjave pomisli, a Antonije ih proganjase neprestanom molitvom; djavo mu prirodnim uzbudjivanjem i raspaljivanjem tela nasladjivase cula, a Antonije verom, bdenjem i postom branjase svoje telo; djavo se po nocima pretvarase u lepe zene, pomocu svakovrsnih lukavstava izazivajuci pohotu, a Antonije im protivstavljase: osvetnicki plamen pakla i patnje od neuspavljivog crva; djavo mu preporucivase klizavi put mladosti, na kome se lako pada i brzo u provaliju upada, a Antonije izvodjase protiv toga beskonacne muke Strasnoga suda, i tako ocuvavase cistotu duse nepovredjenom od iskusenja.

Svim tim bi ismejan i osramocen djavo. Jer on koji uobrazava da je ravan Bogu, bi jadnik ismejan od mladica. I ratujuci protiv tela i krvi, bi pobedjen od telesnog coveka. Jer slugu svoga krepljase Gospod, koji nas radi uze telo na sebe, i podari telu pobedu nad neprijateljem, da bi svi, posebno tako kusani, ponavljali apostolsku rec: He ja nego blagodat Bozja koja je samnom (1 Kor. 15, 10).

Posto opaka zmija ne mogade takvim svojim lukavstvima da obori Antonija, a vide kako je on stalno progoni, jarost je zbuze i skrgutase zubima. Zatim mu se djavo javi na vidljiv nacin y obliku crnog i strasnog decaka, koji plakase i govoraie covecjim glasom: Mnoge sam iskusao, mnoge sablaznio, a cada sam pobedjen od tvojih trudova, kao i od ostalih svetitelja. – Ovo pak lukavac govorase, zeleci da visokoumljem saplete smirenoumnog mladica. Upita ga blazeni Antonije: Ko si ti sto gako govoris? – Odgovori djavo: Ja sam navoditelj na blud; ja zavodim svakovrsne necistote na sve mladice, zato se i nazivam demon bluda. Koliko njih, koji su se zarekli da zive u cistoti, vrgoh u necistotu! Koliko njih, koji su poceli da vode zivot uzdrzanja, nagovorih da se vrate na predjasnje skaradnosti! Ja sam, radi koga prorok Osija ukorava pale, govoreci: duh bluda zavede ih (Os. 4, 12). I zaista ja ih zavedoh. Ja sam koji i tebe cesto kusah, ali sam uvek bio prognan. – Kada ovo cu Hristov vojnik, uznese blagodarnost Bogu, i naoruzavsi se ogromnom smeloscu protiv vraga, rece: U mnogome si dakle ismejan, i u mnogome si zgazen, jer i crnoca tvoja, i decacki oblik, znaci su tvoje nemoci. Uostalom, sta mi ti mozes? Gospod mi je pomocnik, i ja cu slobodno gledati u neprijatelje moje. – I odmah na ovu rec prividjenje, koje bese vidljivo, isceze.

Ovo bi prva Antonijeva silom Hristovom pobeda nad djavolom. Ali niti se Antonije zbog ove jedne pobede predade nehatu, niti djavo zbog ovog jednog poraza iznemoze. Jer djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere (1 Ptr. 5, 8). Ali i Antonije, secajuci se reci Svetog Pisma, da su lukavstva djavolova mnoobrojna (Ef. 6, 11), produzi da i dalje zivi u surovim podvizima. Jer misljase da Satana, pobedjen u telesnim iskusenjima, moze preduzeti druga strasnija lukavstva. Stoga sve vise i vise pritesnjivase telo svoje, da ne bi u cemu god bio pobedjen. I navikavase sebe na najsuroviji zivot. U dobrovoljnom sluzenju Bogu on mnoge podvige pretvori u navike, a navike pretvori u prirodu. Svaki dan postio je do suncevog zalaska, a svaku noc provodio je u molitvi. Nekada po dva dana hranu ne uzimase, i tek cetvrtoga dana pomalo spavase. Hrana mu bese hleb i so, i malo vode; a postelja – rogoza i vlasenica, ponekad gola zemlja. Jelej nije jeo, a o mesu i vinu ne treba ni govoriti, jer se o ne susrece ni kod najlenjih monaha. Blazeni je govorio da mladicskom telu nije lako nadjacati i savladati vraga, ako se raznezi slascu jeleja; stoga treba nalagati na telo najsurovije podvige, da bi duh nadjacao iznemoglo telo, po reci apostola: Kada sam slab, onda sam silan (2 Kor. 12, 10). A svakoga dana predavajuci se novim podvizima, blazeni Antonije se secao proroka Ilije koji govori: Ziv je Gospod sila, pred kojim danas stojim (3 Car. 18, 15). I razmisljase u sebi, govoreci: He nalazi se uzalud u Svetom Pismu ova rec “danas”, jer Ilija ne racunase proslo vreme, u koje se podvizavao, nego kao da svaki dan iznova pocinjase podvige. On revnovase da bude cist srcem pred Bogom, eda bi bio dostojan vidjenja Bozjih, i gotov ispuniti volju Njegovu. I jos smatrase da sluga Bozji treba da se ugleda na velikoga Iliju, njega da ima za uzor, i da u njemu kao u ogledalu ogleda svoj zivot.

Sa tom mislju on se povuce na groblje, koje se nalazilo nedaleko od sela. A zamoli jednoga poznanika da mu u odredjene dane donosi hrane. I poznanik ga taj zatvori u jednoj grobnici, i usamljen molitveno tihovase tamo blazeni. A kada to vide djavo, uplasi se da se vremenom on ne naoruza protiv njega pustinjackim boravkom. I dopusti Bog, te djavo sabra svoje drugove, i tako istukose blazenog Antonija, da se od velikih bolova nije mogao mrdnuti niti govoriti. Rane behu tako strasne, da su bolovi prevazilazili sva ljudska stradanja. O tome je sam blazeni kasnije mnogo puta pricao. Ali, milosrdjem Boga, koji nikada ne ostavlja one koji se u Njega uzdaju, Antonije bi sacuvan od smrti. Jednoga dana dodje onaj poznanik noseci Antoniju uobicajenu hranu, i otvorivsi vrata nadje ga gde lezi na zemlji kao mrtav. Uze ga na ledja i odnese u selo. Kada to cuse susedi i bliznji, sa velikom tugom priredise mu sluzbu kao pokojniku. A po ponoci svi oni, umorni od bdenja, cvrsto pospase. Tada Antonije, posto mu se snaga pomalo povrati, uzdahnu, podize glavu i vide da ne spava njegov poznanik koji ga bese doneo. Dozva ga k sebi i zamoli, da ga polako, ne razbudivsi nikoga, odnese odakle ga je doneo.

Odnesen tamo, Antonije produzi da po svom obicaju i dalje zivi usamljenicki. Posto zbog rana nije mogao da stoji, on lezase nicice moleci se. I po molitvi gromko viknu: O demoni, evo ovde sam ja Antonije! He bezim od borbe s vama, makar mi jos strasnije stvari priredili. Niko me ne moze rastaviti od ljubavi Hristove. – I pevase govoreci: Ako vojska navali na mene, nece se uplasiti srce moje (Ps. 26, 3).

Kada on ovo govorase, nenavidnik dobra, djavo, zacudi se kako se Antonije usudio da se vrati posle tolikih rana. I sazvavsi svoje pse, s jaroscu im govorase: Vidite, da ga ni duh bluda ni rane ne mogose pobediti. Stavise, drsko nam se ruga. Uzmite sva oruzja, jer ce se on ljuto boriti s nama. Neka uvidi, koga poziva u borbu protivu sebe.

Kada djavo ovo objavi, sve mnostvo demona polete, jer djavo ima bezbrojna oruzja za borbu. I iznenada nastade takva huka, da se sve iz temelja treslo, i zidovi popadase. I raznoliko mnostvo demona odmah upade, i vascelo obitaliste Antonijevo ispunise prividima: pojavise se u obliku lavova, vukbva, guja, zmija, skorpija, risova i medveda, i svaki je na svoj nacin besneo: lav je rikao hoteci da prozdere Antonija, bivo je svojom rikom i rogovima hteo da ga uplasi, zmija je sisteci pretila, vukovi su silno skacuci navaljivali, ris po svojoj naravi cinio je razna lukavstva; svakovrsna strasila nosila su se pred ocima, i razlegali se uzasni i jezivi glasovi. Bijen i izranavljen, Antonije, dobijajuci najsvirepije bolove u telu, ipak ostade nepoplasen u trezvenom umu. Iako mu telesne rane pricinjavahu bolove, on ipak bese nepokolebljiv dusom, i, rugajuci se demonima, govorase: Kada biste imali moci, dosta bi bio i jedan za borbu. Ali posto vas je Gospod raslabio, vi ste nemocni, pa zato i pokusavate da svojom mnozinom izazovete strah. I to bas, sto ste uzeli na sebe oblike nerazumnih zverova, i jeste ocigledan znak nemoci vase.

I junak, opet govorase: Gospod vam je dopustio da ustanete na mene; ako sto mozete, evo mene, pozderite me! Ako pak ne mozete, zasto se onda uzalud trudite? Jer je krsni znak, i vera u Boga, neosvojiva tvrdjava. – A demoni, izvodeci protiv blazenog Antonija mnoga lukavstva i strasila, skrgutahu zubima, jer nijedan od njih ne mogase nista uciniti pomocu iskusenja. Naprotiv, svaki bivase pobedjen i ismejan od Antonija. A blagi Gospod Isus ne napusti u takvoj borbi slugu svoga, vec mu bese i pokrovitelj. Jer kada Atonije podize oci svoje, vide gore krov otvoren, tama bese iscezla, a na njega sijase svetlost. Cim ga svetlost obasja, nijedan demon ne ostade, i bolovi telesni najednom nestadose, a razrusena grobnica opet se sagradi. Saznavsi po tome dolazak Gospodnji, uzdisuci iz dubine srca, blazeni ovako zborase Svetlosti koja ga obasjavase: Gde si bio, blagi Isuse, gde si bio? Zasto nisi u pocetku dosao da iscelis rane moje? – I bi glas k njemu, govoreci: Antonije, ovde bejah, ali sam cekao da vidim tvoje junastvo. Sada pak, posto si se junacki borio, uvek cu te pomagati, i ucinicu te cuvenim u celome svetu. – Cuvsi to, Antonije ustade, i bese toliko okrepljen, da se osecao daleko snazniji nego sto je bio ranije. A tada blazenom Antoniju bese trideset i pet godina.

Posle toga Antonije otide gorespomenutom starcu, od koga bese dobio prve duhovne koristi, i zamoli ga da ide s njim u pustinju, da tamo zajedno zive u neprohodnim mestima. Ali starac ne pristade zbog starosti i novine predloga. Antonije onda odbaci strah i krenu sam na dug i tezak put: i otide u jednu pustu goru, koja jos ne bese poznata monasima. A protivnik ga ne prestade kusati, zeleci da mu osujeti nameru. Da bi ga ulovio srebroljubljem, on baci na put srebrni tanjir. Kada ga Antonije opazi, on vide u tome lukavstvo vraga; a bi malo i u nedoumici. Posmatrajuci srebro, on prekoravase kusaca za ovu opsenu, i ovako razmisljase: Otkuda u pustinji ovaj tanjir? Ovo je samo put za zverinje i ptice; nema nikakvog traga od putnika. Ako je ispao iz bisaga, posto je veliki, ne bi mogao ostati neprimecen, i onaj koji ga je izgubio, vrativsi se, nasao bi ga lako. Ovo je tvoja zamka, djavole, ali mi neces osujetiti nameru; srebro tvoje neka ide s tobom u pogibao!

I cim to rece, tanjir kao dim pred licem ognja isceze. Zatim on opet na putu ugleda veliku kolicinu zlata. On ga preskoci i, bezeci kao od ognja, on zadje duboko u pustinju. I tamo, presavsi reku, nadje u gori jedan pust kucerak, koji, zato sto je bio dugo zapusten, bese pun gmizavaca i zmija. Antonije se nastani u njemu kao novi zitelj[3], i namah pobegose iz njega sve skorpije. On kamenjem zagradi ulaz, a ca sobom je imao hleba i malo vode za sest meseci. Obicaj je kod Tivejaca da tako cuvaju hleb u rezervi, i on se ne kvari u toku cele godine. Tu se Antonije zatvori, nikuda ne izlazeci odatle, niti koga primajuci. Samo dvaput u godini kroz krov mu je spustao hleb prijatelj, sa kojim se bio dogovorio o tome, ali ni reci nije progovarao s njim. Mnogi pak, koji su zeleli da ga vide radi duhovne koristi i dolazili pred njegova vratasca, culi bi cesto razne glasove necistih duhova protiv Antonija, i viku, i proteste: “Sto si dosao u nasa obitalista? Sta je tebi do ove pustinje? Idi iz tudjih krajeva; ne mozes ovde stanovati, niti podneti nase napade!” – U takoj neprestanoj borbi sa demonima, u takom usamljenistvu i udaljenosti od ociju ljudskih, provede prepodobni Antonije dvadeset godina.

A kada dodje vreme da Antonije zivi ne samo radi svoga spasenja nego i drugima na korist, sabrase se mnogi koji su zeleli da podrazavaju njegovo zitije, i nasilno otvorise vrata njegovog zatvora. I ugledase ga licem svetla i telom zdrava. I cudjahu se, kako se od tolikih postova i podviga, i od tolike borbe sa demonima, ne izmeni u licu i telu. Otada prepodobni Antonije postade drugima nastavnik i pastir, i ucitelj podviznickog zivota, i vodj ka nebu. A Bog mu toliko pomagase, da se vremenom silno umnozise njegovi ucenici, koje on privodjase odricanju od sveta i prezrenju sebe samih. I za kratko vreme bise osnovani vrlo mnogi manastiri, u kojima on roditeljskom ljubavlju rukovodjase i nove i stare inoke.

Jednoga dana skupi se bratija kod njega, i zamolise ga da im propise monaska pravila. A on im povisenim glasom rece: Sveto Pismo je dovoljno da nas nauci ispunjenju svih zapovesti Bozjih. Ali i ova je vrlina prekrasna: da se bratija uzajamno tese recima. Stoga mi vi, kao deca ocu otkrivajte sto znate, a ja cu vam kao sinovima kazivati ono sto dugim iskustvom stekoh. Ovo pak neka svima bude prvo opste pravilo: neka nijedan ne popusta u podvigu koji je uzeo na sebe, nego treba neprestano da se sve jace trudi u njemu kao da ga je tek poceo. – I produzi rec, i govorase im o mnogim korisnim stvarima, sto je sve opsirno izlozeno u njegovom Zitiju koji je napisao sveti Atanasije Veliki. Ovde cemo pomenuti samo neke od tih stvari.

O vecnom zivotu blazeni Antonije govorase ovako: U ovom zivotu prodajna cena odgovara robi, jer prodajes li nesto, od kupca ces dobiti onoliko koliko ta stvar vredi. A obecanje vecnoga zivota daje se za malu cenu, jer nam se prodaje za kratkovremeni zivot. Kao sto stoji napisano: Dana godina nasih svega ima do sedamdeset godina, a vise od toga – muka je i patnja (Ps. 89, 10). Ako dakle pozivimo osamdeset ili sto godina trudeci se u delu Bozjem, u buducem zivotu carovacemo ne samo toliko godina, nego cemo carovati kroza sve vekove; nasledicemo ne zemlju nego nebo; ostavicemo trulezno telo, a primicemo ga kao besmrtno nebo. Stoga, decice, ne padajte duhom zbog nevolja: jer stradanja sadasnjega vremena nisu nista prema slavi koja ce nam se javiti (Rim. 8, 18).

O onima sto se odricu sveta a preuvelicavaju znacaj tog svog podviga on govorase: Neka niko ne misli o sebi da je nesto veliko ostavio, ako je prezreo svet. Jer sva zemlja, uporecena sa nasledjem nebeskim, kratka je i mala. I kada ceo svet ostavimo, ne cinimo nista dostojno nebeskih obitelji. Utoliko pre, neka svaki razmisli, i odmah ce shvatiti, da ni reci ne moze da je ostavio nesto veliko kada se odrekao svojih malih vinograda, i njiva, i nistavnog zlata; niti treba da tuguje, kao da ce za to dobiti nesto malo. Kao kad neko za jednu bakarnu drahmu dobije sto zlatnika, tako vam je i ovo: ko se odrekao carovanja nad citavim svetom, dobice sto puta bolje nagrade u nebeskom carstvu.

O tastini bogatstva i dragocenosti vrlina govorase: Treba narocito da razmisljamo o ovome: ako neko i zeli da svoja bogatstva zadrzi za sebe, smrt ce mu ih nasilno oteti. Zasto onda ne upraznjavamo vrlinu kad nam je neophodna? Zasto carstva radi nebeskog ne ostavljamo dobrovoljno svoja imanja, koja cemo na kraju ovoga zivota izgubiti? Neka se hriscani ne brinu o onome sto ne mogu poneti sa sobom. Istimo svom dusom ono sto nas vodi k nebu, to jest: mudrost, cistotu, pravdu, vrlinu, um trezven, staranje o sirotinji, jaku veru u Hrista, srce koje jarost savladjuje, gostoljublje. Istuci to, mi cemo sebi ustrojiti na zemlji zivot bez tuge.

O revnosnom i neprekidnom sluzenju Hristu Bogu sveti Antonije govorase ovako: Rasudimo: mi smo sluge Hristove, i treba da sluzimo Njemu koji nas je stvorio. Jer sluga zbog prosloga posla ne odbacuje sadasnje i buduce zapovesti, niti sme reci da je umoran od prosloga posla i da treba da ga oslobode od sadasnjeg posla. On neprestanim staranjem svagda obavlja istu rabotu, da bi i volju gospodara svog ispunio, i izbegao batine i kazne za lenjost. Tako i mi treba da se povinjavamo zapovestima bozanskim, znajuci da je Bog pravedni nagraditelj: koga u cemu zatece, po tome ce mu i suditi. Jer nam Bog preko proroka Jezekilja govori o tome: Pravednoga nece izbaviti pravda njegova kad zgresi, i bezboznik nece propasti sa bezboznosti svoje kad se vrati od bezboznosti svoje, kao sto pravednik ne moze s nje ziveti kad zgresi. Kad recem pravedniku da ce doista ziveti, a on se pouzda u pravdu svoju pa ucini nepravdu, od sve pravde njegove nista se nece spomenuti. Nego ce poginuti s nepravde svoje koju ucini (Jez. 33, 12-13). Jer i bedni Juda, zbog bezakonja koje ucini u jednu noc, upropasti sav svoj raniji trud. Toga radi duzni smo da se neprestano budno staramo oko zapovesti Gospodnjih, imajuci Boga za pomocnika. Kao sto stoji napisano: Onima koji ljube Boga sve ide na dobro (Rm. 8, 28). A ucase da se lenjost savladjuje secanjem na smrt, potsecajuci na apostola koji umire svaki dan. Jer apostol kaze: Nevolje podnosimo svaki cas, jer svaki dan umiremo (1 Kor, 15, 30-31). Posto smo i mi ljudi, to ispravljajmo svoj zivot, secajuci se stalno smrti, da ne bismo gresili. Jer ustavsi od spavanja, ne nadajmo se da cemo doziveti vece. I odlazeci na spavanje, ne ocekujmo sutrasnji dan. Necemo sagresiti, niti cemo se zagrejati nekim pagubnim zeljama, ako smo svuda i svagda svesni da ne znamo sta nas ceka i da je Bog nad svima nama. Tada se ni gneviti necemo jedan na drugoga, ni uzzeleti da sabiramo zemaljska blaga, jer cemo neprekidnim secanjem na smrt unistavati sve sto je trulezno. Prestace ljubav prema zenama, i ugasice se plamen pohote, i oprosticemo jedan drugome grehe, ako stalno budemo imali pred ocima Strasni sud. Strah od Suda, i plasnja od muka, i trepet od vecnih kazni lako unistava zudnju za telesnim slastima, i dusu, koja pada kao sa neke litice, povraca.

I jos o carstvu Bozjem prepodobni Antonije govorase: Jelini mudrosti traze, i po tudjim zemljama raspituju ucitelje o tastim ucenjima, a mi nemamo potrebe da tumaramo po tudjim zemljama ili da more prehodimo radi carstva nebeskog, jer Gospod nas Isus Hristos rece u Evandjelju: Carstvo je Bozje unutra u vama (Lk. 17, 51). Nama je potrebno samo ovo: dobra volja srca naseg.

O borbi sa demonima blazeni Antonije govorase: Zapovest je usta Bozjih da neprestano budno motrimo sta se zbiva u nasoj dusi, jer imamo vicne borbi neprijatelje, demone. Po svedocanstvu apostola, nase vojevanje s njima je neprekidno (Ef. 6, 11-12). Ogromno mnostvo demona prolecu kroz nas vazduh; vojske njihove ne prolaze daleko od nas: raznovrsnost njihovu ubogost moja ni iskazati ne moze, ali cu ukratko navesti one sablazni koje oni protiv nas izmisljaju. Pre svega duzni smo stalno imati na umu ovo. Bog ne stvori nikakvo zlo, niti pocetak svome zlu demoni uzese od Njegove volje; taj preokret nastade u njima ne od njihove prirode vec od njihove volje. Jer oni behu dobri, posto behu sazdani od dobrog Boga, ali svojim gordoumljem bise zbaceni s neba na zemlju. I boraveci na zemlji u smrdljivom mulju, oni zavedose narode sanjarijama i naucise ih idolopoklonstvu. A nama hriscanima zavideci, besne protiv nas, i ne prestaju tutkati na nas sva zla, da ne bismo mi zauzeli nekadanje prestole njihove na nebu. Raznovrsno je i mnogostruko njihovo zlo: neki od njih dostigose vrhunac nevaljalstva, a drugi izgledaju manje zli, ali svi oni, prema svojim mocima, vode razne borbe protiv svake vrline. Zbog toga potrebno nam je mnogo molitve i uzdrzanja, da bismo dobili od Boga dar rasudjivanja, kako bismo mogli uocavati razlike medju duhovima zla i znati njihova lukavstva i sablazni, i u svakoj borbi sa njima istavljati jednu zastavu: krst Gospodnji. Dobivsi ovaj dar rasudjivanja, sveti apostol Pavle ucase, govoreci: Da nas ne prevari Satana, jer znamo sta on misli (2 Kor. 2, 11). Potrebno je da i mi postanemo slicni apostolu, i da kazujemo drugima ono sto smo sami iskusili, i da poucavamo jedan drugoga. Sto se mene tice, ja sam kusan od mnogih demonskih lukavstava, i kao deci vam kazujem, da biste se umeli oprezno cuvati od njih. Opaka je mrznja njihova na sve hriscane, narocito na monahe i devstvenice Hristove. Oni na putevima njihovim postavljaju zamke, i upinju se da im srca upropaste bogomrskim i smrdljivim pomislima. Ali neka vas to nista ne plasi, jer sve to odmah obaraju tople molitve k Bogu i post poboznih. Ali ako i prestanu demoni sa iskusenjima, nemojte misliti da ste odneli konacnu pobedu nad njima, jer su oni navikli da i ranjeni zestoko napadaju. Kada sa pomislima ne mogu nista da ucine, oni onda obicno menjaju nacin borbe: iskusavaju pomocu sanjarija, i zastrasuju preobrazavajuci se nekad u zensko, nekad u skorpiju, nekad u neku ogromnu priliku cija glava dopire do krova hrama, nekad u bezbrojna oblicja, nekad u ogromnu vojsku. No sve to odmah nestaje cim se prekrstimo. A posto se obelodane sva ta njihova lukavstva, oni pocinju da pretskazuju dogadjaje buducnosti, uzimajuci na sebe ulogu proroka. A kada i u tome dozive sramotu, oni onda dozivaju u pomoc vrhovnu silu svih zala – samog Poglavara zla.

Prepodobni otac nas Antonije Veliki mnogo puta je kazivao da mu je Gospod otkrio, i on je, kao nekada pravedni Jov, ocima svojim video samog Satanu: Iz usta mu izlaze plameni lucevi, i iskre ognjene skacu. Iz nozdrva mu izlazi dim kao iz usijane peci; dah mu je kao zeravica, i plamen mu suklja iz usta (JOB. 41, 9-12). Tako strasilan izgleda Poglavar demona, koji bi hteo da sav svet za tren oka unisti, ali ne moze nista, jer je vezan Bozjom silom, kao konj uzdom, i kao rob okovan u verige. A boji se krsnog znaka i cistog zivota pravednih, kao sto nam kazuje isti sveti Antonije, govoreci: Ljubljeni, mocno oruzje protiv djavola jeste cist zivot i besprekorna vera u Boga. Verujte meni koji sam to iskusio: Satana drhce od bdenja, molitava i postova onih koji pravedno zive; i od njihove krotosti, dobrovoljnog siromastva, nehvalisavosti, smirenja, ljubavi, negnevljivosti, a narocito od ljubavi prema Hristu cistog srca njihovog. Jer zna naduveni drakon, da je osudjen da bude gazen nogama pravednika, po zapovesti Boga koji rece: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu vrazju (Lk. 10, 19).

Prepodobni Antonije isprica i ovo radi koristi onima sto slusaju: Koliko puta su mi pretili demoni, pretvarajuci se u naoruzane vojnike, u skorpije, u konje, u zverinje i razlicne zmije; i opkoljavahu me, i ispunjavahu obitaliste u kome bejah. A cim bih ja zapevao: Jedni se hvale kolima, drugi konjma, a mi imenom Gospoda Boga svoga (Ps. 20, 7), oni bi se pomocu Bozjom odmah razbezali. Jedanput pak dodjose sa velikom svetloscu, govoreci: Docosmo, Antonije, da ti podarimo nasu svetlost. – A ja zatvorih oci, ne hoteci da gledam djavolju svetlost, i moljah se Bogu, i svetlost bogomrzaca odjednom se ugasi. Posle nekog vremena oni opet dodjose pevajuci preda mnom, i navodeci reci Svetog Pisma; i prepirahu se medju sobom, a ja kao gluv ne slusah. Jednom zatresose moj manastir, a ja se nepokolebljivim srcem moljah Gospodu. Cesto priredjivahu igre i pojanje, cesto i sviranje; ali ja tada pevah, i njihovi se glasovi pretvarahu u kuknjavu, a ja slavljah Gospoda koji satire njihovu silu i bes. Verujte mi, deco, sto cu vam reci: Jednom videh djavola visoka tela, koji se usudi reci: ja sam Bozja sila i premudrost. – I obrati se meni recima: Sta zelis da ti dam, Antonije? – A ja mu snazno pljunuh u usta, i naoruzavsi se imenom Hristovim poleteh na njega, i on, veliki po izgledu, odmah isceze iz mojih ruku.

Jednom, kada sam postio, on mi dodje kao crnorizac, donese mi hleba i predlozi da jedem. I ti si covek, rece mi, ljudskom slaboscu sputan, okrepi svoje telo da se ne razbolis. – A ja primetih vestu zamku lukave zmije, i cim pribegoh obicnom oruzju Hristovom, on postade kao dim i isceze kroz prozorce. – Cesto mi demoni u pustinji pokazivahu privid zlata, da bi me ulovili ili gledanjem u zlato ili dodirom. He tajim i to da su me demoni mnogo puta tukli, a ja vikah: Niko me ne moze rastaviti od ljubavi Hristove. – A oni, cujuci to, besnijahu jedan na drugoga; i bivahu progonjeni, ne mojim, vec naredjenjem Boga, koji rece: Videh Satanu gde spade s neba kao munja (Lk. 10, 18).

Jednom zalupa demon na manastirsku kapiju; ja izadjoh, i videh coveka preko mere visokog, glava mu dopirase do neba; i kad ga upitah: Ko si? on odgovori: Ja sam Satana. – A ja mu rekoh: Sta trazis ovde? On odgovori: Svi me monasi nizasta okrivljuju. Zasto me svi hriscanski narastaji proklinju?

– Ja odgovorih: Pravo cine, jer ih ti svojim sablaznima cesto saplices. – A on ce na to: Ja im nista ne cinim, vec oni sami smucuju jedan drugoga. A ja sam postao bednik. Nisi li cuo sta kaze Sveto Pismo: Vragu nestade oruzja sasvim; gradove ti si razvalio (Ps. 9, 7). Eto, nemam nijedno mesto, ne drzim nijedan grad, vec mi i oruzja nestade, u svima narastajima i zemljama slavi se ime Hristovo, a pustinje se napunise monasima. Sami dakle neka se paze, i neka me bez razloga ne proklinju.

– Tada se ja veoma udivih blagodati Bozjoj, i rekoh mu: He tvojoj istini, koje u tebe nema nimalo, nego Bozjoj sili pripisujem tako novu i necuvenu izjavu, jer ti, glava lazi, primoran si da to kazes, i eto, sada si i ne hoteci, izrekao istinu. Jer je Hristos, dosavsi, potpuno iznurio tvoje sile; i ti, lisen andjelske slave, valjas se u smrdljivom mulju. – Tek sto izrekoh ove reci, demon isceze.

Kazujuci takve stvari, prepodobni ucase bratiju da se ne boje demonske sile, jer je nemocna, i Hristom pobedjena, nego treba da se naoruzaju junastvom u Gospodu, utvrdjujuci u Hristu svoja srca. A bratija, slusajuci to, radovahu se ovakvim poukama oca svoga, i mnogo se koriscahu. Jer u jednih rastijase zelja za vrlinama, u drugih se slaba vera ucvrscivase, od ostalih begahu rdjave pomisli, a y nekih iz srca im nestajahu uzasna strasila. I tako oslobodjeni demonskih sablazni, svi se divljahu tolikoj Antonijevoj blagodati za razlikovanje duhova, koju mu dade Gospod.

Na toj gori, na kojoj prepodobni Antonije zivljase, behu manastiri kao satori nacickani, puni bozanstvenih monaha, koji su pojali, citali, molili se, gladovali, veselili se nadom na buduca blaga, i radili rukama svojim da bi delili milostinju. Ljubav i sloga behu medju njima: i njihova naselja behu kao grad, udaljen od svetske vreve, ispunjen poboznosti i pravde. Medju njima ne bese nijednog zavidljivca, ni rugaca, ni neprijatelja, ni klevetnika, ni roptaca, vec mnostvo onih koji se uzdrzavaju i jednodusno sluze Bogu. I koji god je video te manastire, i ovakav poredak njihov, mogao je uzviknuti recima Svetoga Pisma: Kako su lepi satori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailju! Pruzili su. se kao potoci, kao vrtovi kraj reke, kao mirisava drveta koja je posadio Gospod (4 Mojs. 24, 5-6).

Dok je vreme tako prolazilo, i prepodobni Antonije se predavao mnogobrojnim podvizima, nastade ljuto gonjenje na Crkvu Hristovu od bezboznog cara Maksimina[4]. I dovodjahu svete mucenike u Aleksandriju na mucenje. Tada i prepodobni Antonije ostavi svoj manastir i podje k ovim Hristovim zrtvama, govoreci: “Hajdemo na slavno veselje brace nase, da se ili s njima udostojimo tog istog slavlja ili vidimo druge kako vojuju” – I bese prepodobni ljubavlju i voljom zaista mucenik, ali kad htede da postrada za ime Gospodnje, mucenistvo mu ne bi dano. Jer Gospod, promisljajuci o onome sto je korisno za njegovo stado, sacuva ucitelja i nastavnika Antonija. Usrdno i revnosno se drzase svetih mucenika; vezan ljubavlju za njih on im okovanima sluzase, i na sudiste s njima dolazase, i pred mucitelje istupase, i jasno objavljivase da je hriscanin, ustremljen sav mukama za Hrista. Ali ne bi ruke koja se usudi da ga darne. Tako je Bog hteo, cuvajuci ga na veliku korist drugima. A kada se presveti Petar, arhiepiskop aleksandriski, ovenca mucenistvom, i gonjenje prestade, blazeni Antonije se vrati u svoj manastir. I svakog dana ceznudji za verom i nadom svetih mucenika, on izmozdavase sebe najsurovijim postovima i bdenjima. Nosio je vlasenicu, i preko nje kozu. Nikada nije svoje telo prao, osim kad je morao da gazi vodu. I do kraja zivota njegovog niko nikada nije video njegovo telo obnazeno.

U jedno vreme, kada se od svih ociju sakri, i zakljuca svoju obitelj, i nikoga ne primase, dodje vojskovodja Martinijan sa svojom besomucnom cerkom. I kucajuci na vrata, moljase ga da izadje i pomogne njegovoj kceri, pomolivsi se za nju Gospodu Bogu. Ali on niposto ne htede da otvori. Samo pomolivsi se odozgo kroz prozorce, rece: “Covece, zasto trazis moju pomoc? I ja sam smrtan, i nemocan kao i ti. A ako verujes u Hrisga, kome ja sluzim, idi, i po veri moli se Bogu, i ozdravice kci tvoja”. – I on odmah otide verujuci, i prizivajucn ime Hristovo, i ozdravi kci njegova.

A mnoga i druga cudesa cinjase Gospod preko sluge svog Antonija. Zaista, kao sto je i obecao u Evandjelju: Istite, i dace vam se (Mt. 7, 7). Jer nadje li dostojnoga blagodati Svoje, On mu ne uskracuje ni cudotvornu silu Svoju. Tako, mnogi koji su patili od necistih duhova, dolazahu pred obitelj blazenog Antonija. Ali posto je ulaz bio zatvoren, oni su lezali pred vratima, i on ih je isceljivao svojim blagoprijatnim Hristu molitvama.

Posto je silan svet dolazio i narusavao mu zudjeno bezmolvije, podviznicko molitveno tihovanje, prepodobni se uplasi da se ne pogordi zbog velikog dara cudotvorstva i donese odluku da otputuje u Gornju Tivaidu, gde ga niko ne poznaje. I uzevsi hleb ode na obalu reke, i stade cekati ladju da naidje rekom. Ali utom bi mu glas s neba: Antonije, kuda i zasto ides?

– A on, kao da obican glas cu, odgovori bez straha: Posto mi svet ne da mira, resih se da idem u Gornju Tivaidu, da se vise ne bih bavio onim sto je iznad mojih sila. A oni mi narusavaju cutanje. – I opet mu prozbori glas odozgo: Ako podjes u Tivaidu, to je vrlo veliki i naporan put. Ako pak zaista zelis da cutis, onda idi sada u unutrasnju pustinju. – Onda Antonije upita: A ko ce mi put pokazati? Jer ne znam u koje mesto da idem. – I odmah mu visnji glas ukaza na Saracene, koji su se vracali iz Egipta, gde su bili radi trgovine. Antonije ih srete, i zamoli ih da ga povedu sa sobom i odvedu u pustinju. Oni ga primise kao Bogom poslanog saputnika, i nastavise put. Posto je blazeni Antonije sa Saracenima putovao tri dana i tri noci, stigose do jedne gore vrlo visoke, u cijem podnozju izbijase vrelo vode slatke, i neveliko polje pruzase se kraj gore sa nesto pustinjskih palmi. To mesto dopade se Antoniju kao od Boga ukazano. Jer na obali reke Bog mu nevidljivo govorase odozgo, i pokaza mu to mesto za njegov boravak. I uzevsi od saputnika hleb, nastani se u toj gori sam samcit.

A Saraceni, njegovi saputnici, videci kakav zivot vodi Antonije, donosahu mu hleba; a ponekad jedjase i po koju urmu. Zatim bratija saznade za boraviste blazenog Antonija, i kao deca ocu s ljubavlju mu slahu hranu. Videci da se bratija trude oko njega, i zeleci da ih oslobodi takvog truda, Antonije zamoli jednoga od njih, kad mu bese dosao, da mu donese lopatu, motiku i seme. A kada mu to donese, prepodobni podje gorom i nadje jedno mestasce zgodno za obradjivanje, koje se moglo i natapati vodom koja je u blizini proticala.To mestasce on okopa i zaseja. I otada je svake godine imao hleba koji je sam privredjivao. I radovase se sto se u pustinji i hranio od truda ruku svojih, i sto drugima nije bio na teretu. Ali posto su ga i tu neki cesto pohadjali, on poseja malo zelja, boba, pasulja i drugog povrca, da bi imao cime gostiti svoje posetioce. No isprva dolazase zverinje radi vode, i gazase mu povrce i jedjase. Tako, kada jednoga dana po svom obicaju dodjose, prepodobni udari po grudima stapicem jednu zver, i obrati se svima ovim recima: Zasto mi stetu nanosite, kada vam nista nazao nisam ucinio? Udaljite se radi imena Gospodnjeg, i vise ne dolazite ovamo.

– I otada, uplasivsi se pretnje, zverovi vise ne dolazahu na to mesto.

Tako prepodobni sam zivljase na tom mestu, upraznjavajuci se u molitvama i uzdrzanju. A bratija ga ljubljase; dolazase mu, i sluzase mu. I svaki mu donosase masline i ulje, lecu i ostalo povrce. I moljahu ga da time potkrepi svoje prestarelo telo. A koliko je blazeni Antonije, ziveci tamo, iskusenja podneo! Zaista se na njemu zbilo ono sto je u Svetom Pismu receno: Nas rat nije s krvlju i telom, nego s duhovima zla ispod neba (Ef. 6, 12). A ovo se doznade preko onih sto su ga posecivali. I kakve su se tamo strahote cule, i graje, i zveka oruzja! Sva je gora bila preplavljena demonima. A prepodobni Antonije bese tvrd kao grad, i sam ih sve savladjivase, jer klecanjem i oruzjem molitava odgonjase svu vojsku Sataninu. Zaista je dostojno divljenja, kako se u neprohodnoj pustinji jedan covek, sam samcit, ne uplasi od svagdasnjih demonskih najezda, od tolikih zverova, od tolikih otrovnih gmizavaca. S pravom je David pevao: Ko se uzda u Gospoda, on je kao gora Sion; ne pomesta se doveka (Ps. 124, 1).

Jedne noci, sluzeci Gospodu u molitvi i bdenju, Antonije vide sav manastir ispunjen coporima zverova, kao i cela pustinja. Svi behu razjapili celjusti i skrgutahu zubima, eda bi uplasili blazenog Antonija. A on odmah poznade vrazje lukavstvo, i rece: Ako vam je Gospod dao vlast nada mnom, prozderite me; a ako vas je Satana natutkao na mene, odmah se udaljite, jer sam sluga Hristov. – I na ovu zapovest svi zverovi pobegose od sile Bozje, kao da ih motkama tuku i jure.

No posle nekoliko dana opet sveti imadjase borbu sa istim vragom. U svetog Antonija je bio obicaj da posetiocima, koji su mu donosili poklone, da na blagoslov poneki dar. Radi toga pletuci korpu povuce vrvcu i ustade, i utom ugleda zvera neobicnog izgleda: do pola imao je oblik covecji, a donji deo tela bio je magareci. Prepodobni prekrsti svoje celo, i rece ovo: Ja sam sluga Hristov, ako si poslan k meni, ne begam. – I tog casa prividjenje ono, sa mnostvom drugih demona, urlicuci pobeze, i nestade ga.

Posle izvesnog vremena bratija zamolise prepodobnoga da ih poseti. I on, pobedjen ocinskom ljubavlju, pristade. Onda zajednicki natovarise na kamilu vode i hleba, jer vode usput nema nigde. I krenuse na put. Ali na polovini puta nestade im vode, i behu u opasnosti da svi od zege pomru. Obidjose svu okolinu trazeci po jarugama koju kap vode, ali ne nadjose. A i kamila vec bese na izdisaju od zege. Starac kada vide ovu muku, pribeze uobicajenoj molitvenoj pomoci: udalji se malo od njih, klece, i podigavsi ruke ka Gospodu pomoli se, i odmah na tom istom mestu izbi izvor. I svi se napise vode; i napunise sud, pa krenuse na put, i stigose k zeljenoj bratiji. A sva bratija izidje u susret starcu, i cesno ga celivajuci radovahu se njegovom blagoslovu. On pak, kao zakon ili zeljeni dar donoseci s gore, pruzi im duhovnu hranu. Pohvali podvige ostarelih, i pouci mlade. Onda, kao da se dugo zadrzao, on pohita natrag u svoje mesto.

Imajuci vlast nad necistim dusima, prepodobni je mnoge izbavio od tih muka, izgoneci demonsku silu iz ljudi, kao stoo tome opsirno pise u njegovom Zitiju sveti Atanasije Veliki. I druge razne bolesti isceljivao je molitvom.

Prepodobni je imao u izobilju i prorocki dar, proziruci u buducnost, i daleke dogadjaje gledajuci kao da se tu, oko njega zbivaju. Jednom dva brata behu posli k njemu iz daleka. Posto na putu ne bese vode, jedan od njih umre od zedji, – takva je bila volja Gospodnja, – a drugi lezase na zemlji ocekujuci smrt. Antonije pak sedjase na gori, i brzo dozva dva inoka koji behu kod njega, i naredi im da uzmu krcag vode i trce putem ka Egaptu, rekavsi im: Jedan brat, iduci ovamo, pretstavi se Gospodu; a i drugi ce isto tako umreti, ako mu ne pohitate u pomoc.

– I po naredjenju njegovom monasi pohitase, i nadjose kao sto im rece starac: iznemoglog od zedji brata napojise, i sa sobom uzese, a preminulog sahranise. – Opet, jednom drugom prilikom on sedjase na gori i, gledajuci u nebo, vide jednu dusu gde uzlazi gope, a Andjeli je veseli prate na nebo. Cudeci se ovome, on se pomoli da mu se objasni ovo vicenje, i odmah mu dodje glas: Ovo je dusa monaha Amona, koji u Nitriji zivljase. – A Amon bese star covek, koji je od mladosti do svoje koncine poziveo pravedno i sveto, kao sto u njegovom zitiju pod cetvrtim oktobrom pise. Mesto pak, gde Antonije sedjase, bilo je udaljeno od Nitrije trideset dana hoda. Kada ucenici Antonijevi videse svoga starca vesela, cudjahu se, i pristupise mu moleci ga da im kaze razlog svoje veselosti i ushicenosti. I on im rece: Sada se Amon upokoji. – A oni znadjahu Amona, jer je cesto dolazio k njima. I oni zabelezise taj dan. A posle trideset dana dodjose bratija iz Nitrije, i saznadose od njih da se Amon upokojio onog dana i casa, u koji starac vide dusu njegovu gde je Andjeli nose. I divljahu se veoma cistoti Antonijeve duse, koja tako brzo vide ono sto se desilo na tolikoj daljini.

Jednoga dana u tri sata po podne prepodobni Antonije htede da jede, i ustavsi da se pomoli, pade u ekstazu (bi van sebe) i vide sebe gde se nosi po vazduhu. I vazdusni demoni isprecavahu mu se na putu, i ne davahu mu da prodje mimo; a andjeli im se protivljahu i trazahu razlog zasto ga zadrzavaju. Oni pak pastahu se da pronadju sve Antonijeve grehe od njegovog rodjenja. I andjeli im zapusise usta, govoreci: Gospod ih unisti. A ako znate neke njegove grehe otkako postade monah i zavetova se Bogu, te treba ovde da iznesete. – Tada demoni u besu svom stadose klevetati Antonija, iznoseci lazne optuzbe, ali posto to behu ocigledne lazi, morahu osloboditi put Antoniju.

– I odmah Antonije dodje sebi, i vide sebe na svom mestu. Ali zaboravi da jede, i svu noc provede u umilnoj molitvi i svesrdnim uzdasima, razmisljajuci u sebi o mnostvu neprijatelja ljudskih i o tome kako je vrlo tezak put kroz vazduh ka nebu.

Jedne noci dodje Antoniju glas odozgo, govoreci: Antonije, ustani, izici, i vidi. – I ustavsi izadje, i podigavsi oci k nebu vide nekog ogromnog i strasnog, glava mu je dosezala do oblaka; a vide i druga neka bica, kao krilata, gde hoce da uzlete k nebu, ali onaj strasni sireci ruke svoje, sprecavase im uzlaz, i jedni, obarani njime, padahu na zemlju, a neki ne obracajuci paznju na njega proletahu smelo. Na ove on bese kivan, i skrgutase zubima. – I opet bi glas Antoniju: Potrudi se da shvatis sto vidis. – I stade prosvecenim srcem razumevati da je to uzlazenje dusa: one sto djavo sprecava i obara, to su gresnici koje on zadrzava za sebe; a svete – ne moze da uhvati niti da zadrzi.

O takvim otkrivenjima kazivase prepodobni bratiji, ne iz slavoljublja, nego radi koristi njihove. Stavise, cim bi primetili da se on za vreme molitve cudi necemu, odmah bi ga molbama saletali i primoravali da im kaze sta je video. A i lice njegovo, imajuci blagodat veliku i preslavnu, sijase, te ga je i u velikoj gomili mogao raspoznati onaj koji ga nikad video nije. Dusevna cistota njegova odrazavase se u veselosti lica njegova, te je on, iznutra ozaravan bogovidjenjem, svagda bio radostan, po Svetom Pismu: od veselog srca lice cveta (Pric. Sol. 15, 13).

Kao sto je po spoljasnjosti bio mio, tako je i u veri bio cist i divan. Nikada se nije mesao sa otstupnicama od vere, znajuci njihovu dobrovoljnu pokvarenost i propast. Ni sa manihejcima ni sa drugim jereticima nije ljubazno razgovarao, osim kad bi bilo izgleda da se neki moze osloboditi od zablude. Govorio je, da prijateljstvo i razgovori sa njima skode dusi. Narocito pak odbacivao je arijance, i naredjivao pravovernima da im se i ne priblizuju. Jer kad jednom dodjose k njemu neki arijanci, i iz njihovog razgovora uvide njihovo zloverje, on odmah pobeze od njih s gore, govoreci: Reci su im daleko otrovnije od zmija. – A kada arijanci pocese proturati lazne glasove kao da sveti Antonije odrzava opstenje s njima, on se zacudi njihovoj drskosti. I razjaren pravednom jaroscu, otide u Aleksandriju, i tamo pred arhiepiskopom i celim narodom prokle arijance, nazivajuci ih pretecama antihrista, a propovedajuci da je Sin Bozji ne stvorenje vec Tvorac, jednosustan sa Ocem. I radovahu se pravoverni, sto stub Crkve proklinje arijansku jeres kao protivnu i neprijateljsku Hristu. Tada ni veliko ni malo, ni musko ni zensko, ne ostade kod svojih kuca. He samo hriscani, nego i jeretici, pa cak i idolopoklonici, slegahu se k prepodobnome, govoreci: “Volimo da vidimo Bozjeg coveka”. Jer Antonijevo ime bese cuveno i proslavljeno. I zeljahu da se makar kraja od haljine njegove dotaknu, verujuci da ce im biti od velike pomoci. Koliko se tada isceli besomucnih i drugih raznovrsnih bolesnika! Koliko se idolskih hramova isprazni od idola! I koliko ljudi, zbog Antonijevog dolaska u grad, napusti neznabozacku zabludu i pridruzi se stadu Hristovom! Zaista se njegove reci i cudesa ne mogu ispricati[5]. Dok se silan svet tiskao oko svetitelja i pritesnjavao ga, neki pocese odbijati narod, smatrajuci da je to svetitelju tesko i dosadno. A on im krotka srca rece: Zar je ovo stado mnogobrojnije od demonskih vojski sa kojima stalno ratujemo na gori?

A kada se iz Aleksandrije vracase u svoju obitelj, mi ga ispracasmo, – veli pisac njegovog Zitija, sveti Atanasije Veliki, – a pozadi vapijase neka zena govoreci: Stani, molim te, covece Bozji, stani, moju kcer silno muci djavo! Stani, molim te, da ne bih, trceci, nastradala! – To cu divni starac, i mi ga zamolismo, te on zastade iako nije zeleo. I kad stize zena sa cerkom, padose pred njim na zemlju, svetitelj se pomoli tajno Gospodu nasem Isusu Hristu, i tog casa izidje duh necisti iz bolesnice. Majka zahvaljivase Bogu, i narod bese razdragan; a svetitelj se radovase sto se vraca voljenoj pustinji.

Jos je i ovo bilo cudno kod prepodobnog: on nije ucio knjige, ali je bio veoma mudar i pametan. Jednom dodjose k njemu dva filosofa Grka, zeleci da iskusaju i pobede Antonija. On se tada nalazio na visokoj gori. A kad ih ugleda, odmah vide sta je posredi, i izisavsi pred njih rece preko tumaca: Sto vi mudraci toliki put prevaliste i dodjoste glupome coveku, i hocete da se prepirete sa neznalicom? – A oni odgovorise: Nisi glup, nego si veoma mudar. – Svetitelj im opet slobodno rece: Ako sam ja, kao sto kazete, mudar, i posedujem mudrost, onda je dobro za vas da sledujete onome za koga velite da je mudar, jer mudrima treba sledovati i na dobro se ugledati. Da sam ja k vama dosao, ja bih se ugledao na vas. Ali posto ste vi dosli k meni kao mudracu, onda budite hriscani kao i ja sto sam. – I udaljise se filosofi, cudeci se i ostrini njegovog razuma i izgnanju djavola, sto sami videse.

Drugom jednom prilikom dodjose prepodobnome neki ucenjaci, sa namerom da ga ismeju kao neknjizevna i nepismena. A on ih zapetlja ovakvim pitanjem: Odgovorite mi sta je prvobitnije: razum ili slova? I sta je od njih pocetak drugome? Da li razum bi sastavljen od slova, ili slova proizadjose od razuma? – Oni odgovorise: Razum je pronalazac i davac slova. – Antonije rece: Zato kome je razum zdrav, njemu nisu potrebna slova.

Tako i treci put dodjose prepodobnom Antoniju neki ljudi, zaslepljeni mrakom svakojakih mudrosti svetskih. Svojim znanjem oni prevazilazahu sve mudrace. I svojim pitanjima vestim oni istrazivahu od prepodobnoga razloge za veru koju u Hrista imamo, zeleci da ismeju krst Hristov. Starac pocuta malo, srce ga je bolelo zbog njihove zablude, i stade im preko tumaca, koji je dobro znao grcki, govoriti: Sta je bolje i cestitije: postovati krst Hristov, ili velicati preljube, deceubistva i rodoskrnavljenje bogova vasih? da li slaviti u krstu preziranje smrti, cuvenu vrlinu nad vrlinama, ili hvaliti vase porocno zloverje, koje uci svemu rdjavom? Sta je bolje nego verovati i propovedati ovo: Bog Logos radi spasenja naseg uze na sebe telo ljudsko, da bi, sjedinivsi se sa smrtnima, uzveo nas na nebo, i nacinio nas zajednicarima nebeske prirode? Kako se usudjujete smejati se hriscanima sto veruju i ispovedaju, da Hristos Sin Bozji ne umanjujuci sebe postade sto ne bese i ostade sto bese? Zar i vi sami ne ucite da dusa silazi s neba, i oblaci se ne samo u ljudska nego i u zivotinjska tela, i tvrdite da se ona useljuje ponekad u coveka, ponekad u zivotinju, u pticu i u druge zivotinje? Hriscanska vera, kao sto pocituje svemogucstvo i milosrdje Bozje, tako isto kaze da je moguce i ovaplocenje Boga. A vi bulaznite kako dusa istice iz svetlog izvora Bozjeg pa pada dole, smanjuje se, menja i pretvara. No ovde je rec o krstu Hrista Boga naseg. Zar nije bolje pretrpeti krst ili ma kakvu smrt, nego verovati vasim besmislenim bulaznjenjima i klanjati se egipatskoj boginji Izidi, koja place za Ozirisom[6] bratom i muzem svojim? Zastidite se, molim vas, zbog zamki Tifona, brata vaseg boga Ozirisa, koji oskvrni Izidu. Neka vas je stid zbog Saturnovih pohoda i zlocinackog prozdiranja dece[7]. Zasramite se zbog Zevsovog rodoubistva, i preljube njegove, i pohotljivosti prema zenama i malisanima! On se, kako kazuju vasi proroci, sav istrosio u poganoj pohotljivosti: na krilu danajske devojke on se od pohote pretvorio u prljavu kisu; on se u pticu prevratio, da bi svoju prljavu strast zadovoljio na tudjoj zeni Lidiji; on se i na svoj muski pol raspalio, i oskvrnio carskog slugu. Eto, u takve stvari vi verujete, takvi su vasi bogovi, takvi su ukrasi vasih hramova. A rugate se Krstu i stradanju Gospodnjem. No zasto precutkujete vaskrsenje Njegovo? Zasto previdjate cudesa Njegova, kao sto su: davanje vida slepima, sluha gluvima, hoda hromima, ociscenje gubavcima, idenje po moru, izgonjenje demona, vaskrsavanje mrtvih, i druga mnogobrojna cudesa, koja pokazuju Njegovu bozansku slavu i silu? I kada biste napustili zavist kojom ste ispunjeni, odmah biste poznali da je Isus Hristos – istiniti Bog, koji je radi spasenja ljudi uzeo na sebe nemocnu prirodu nasu. – Ovo, i mnoge druge stvari izgovori prepodobni, i tako posrami ove ljubitelje prepirki filosofe, da mu nijednu rec ne mogahu odgovoriti.

U prepodobnom Antoniju dostojno je divljenja i ovo. Iako je ziveo daleko u usamljenosti, car Konstantin i njegovi sinovi Konstans i Konstancije imadjahu veliku ljubav prema njemu, i moljahu ga preko pisama svojih kao oca da dodje k njima, da ga vide. A on upita svoje ucenike, govoreci: Da li da idem carevima, ili da ne idem? – Oni mu odgovorise: Ako ides, bices Antonije; ako pak ne ides, bices avva Antonije. – I rece prepodobni: Dakle, ne idem, i necu biti ava. – I ne otide. A carevi ga molise da ih bar preko pisama blagoslovi i utesi. I otpisa im prepodobni, savetujuci im ono sto je korisno po njihovo spasenje. Pohvali najpre kod njih veru njihovu u Hrista. Onda ih poucavase: da se ne gorde ovdasnjom vlascu i ne ponose carskom slavom; da ne zaboravljaju da su ljudi, nego da se secaju Strasnog suda, na kome ce imati dati odgovor za svoju vlast; da budu milostivi prema ljudima, i da se staraju da budu pravedne sudije; da ubogima i jadnoj sirotinji budu kao roditelji. – Primivsi ovakav Antonijev odgovor, carevi se mnogo radovahu.

Jednom sedeci medju bratijom i radeci, prepodobni Antonije dodje van sebe, i pazljivo gledajuci u nebo uzdisase, i sa umilenjem preklanjase kolena na zemlju i plakase dugo. Svi oko njega behu uplaseni, i svesrdno ga moljahu da im kaze sta to vidi. A on, uzdahnuvsi duboko, rece: Bolje je, deco, umreti pre no sto nastane ovo zlo. – Posto ga opet moljahu, on zaplaka i rece: Neiskazano stradanje postici ce Crkvu Hristovu. Vera vaseljenska dace se ljudima koji ce biti kao nerazumne zivotinje. Jer videh oltar hrama Gospodnja prepun mazgi, koje opkolise sveti presto i sve sto bese na njemu svirepo poobarase, razbacase i zgazise. I cuh glas koji govori: Opustece oltar moj! – Eto, to je razlog moga uzdisanja i placa.

Ovo vidjenje prepodobnog Antonija zbi se nakon dve godine: nastade ljuto gonjenje od strane arijanaca, crkve bise opljackane, bozanski sasudi popljuvani, pogane ruke neznabozacke oskrnavise Svete Tajne. Tada se rulje nepoboznih okomise na Hrista; primoravahu pravoslavne da sa palmovim granama idu u crkve, jer su u Aleksandriji idolopoklonici imali obicaj da sa palmovim granama ulaze u svoja idolistva. A arijanci behu pozvali idolopoklonike u pomoc protivu pravoslavnih. Ugledajuci se na njih, arijanci su odlazili u svoje crkve sa granama. Posto se slozise da uniste pravoslavne hriscane, arijanci upraznjavahu obicaje idolopoklonika, a idolopoklonici – obicaje arijanaca. Stoga primoravahu i pravoslavne na takav obicaj neznabozacki, da bi ih smatrali za arijance. O uzasa neiskazanog! O dela svebezakonog! devojke i zene bise osramocene, krv pravoslavnih po crkvama prolivana poprska prestole, krstionice bise oskrnavljene pohotljivoscu neznabozackom. Tada svi videse da se zbi Antonijevo vidjenje, u kome on vide kako mazge pregazise oltar Bozji. I mnogi slabici tada iz straha od arijanaca pristupahu jeresi.

Ali odnosno predstojece opasnosti sveti Antonije utesi bratiju, rekavsi: He tugujte, deco, jer kao sto se Gospod razgnevio, tako ce se i na milost skloniti, i Crkva ce opet dobiti krasotu svoju, i po obicaju svom procvetati i ojacati. I one koji su za vreme gonjenja sacuvali veru Gospodnju, videcete gde sijaju svetloscu blagodati. A zmije ce se vratiti u svoje jazbine, dok ce se poboznost mnogo povecati. Samo pazite da se ne oskvrnite sa arijancima. Jer arijansko ucenje nije apostolsko, vec djavolsko, i oca njihovog Satane.

U to vreme u Egiptu bese vojvoda, po imenu Valakije, koji zbog arijanaca ljuto gonjase hriscane. I on bese toliko besan, da je devstvenice i monahe tukao gole na pozornici. Njemu prepodobni Antonije posla pismo ovako napisano: Vidim gde gnev Bozji ide na tebe; prestani sa gonjenjem hriscana, da bi te mimoisla pogibao koja ti se priblizava. – Nesrecni Valakije procita pismo, i nasmejavsi se, pljunu na njega i baci na zemlju. A one sto mu behu doneli pismo silno izruzi, i jarosno grdeci prepodobnog razmetase se. Ali, kao sto bese prorekao prepodobni, ovog bezboznika brzo postize kazna Bozja. I to na ovaj nacin. U peti dan, otkako bese dobio pismo, on zajedno sa egipatskim knezom Nestorom izjaha na vrlo krotkim i pitomim konjima, sa namerom da otidu do mesta zvanog Hereum, u Aleksandriji. Konji pod njima stadose podigravati. I konj, na kome jahase Nestor, iznenada dohvati zubima Valakija, obori ga na zemlju, i zubima mu iskida bedra i utrobu. I odnesose ga skoro mrtva u grad, gde trecega dana ispusti svoju nesrecnu dusu. I svi uvidese da se na gonitelju zasluzeno zbi prorostvo Antonijevo.

No vec je vreme da ispricamo koncinu prepodobnog Antonija.

Blazeni otac Antonije imadjase obicaj da sa vrha gore, gde on zivljase, silazi i posecuje bratiju koji zivljahu u podnozju gore. A kad im jednom, po obicaju, dodje u posetu, kaza im o svojoj smrti sto mu Bog bese otkrio, govoreci: Eto, deco, ucinio sam vam poslednju roditeljsku posetu. He ocekujem da vas opet vidim u ovom zivotu. Vec je vreme da idem iz ovog zivota i otpocinem, jer proziveh sto i pet godina. – Cuvsi to, bratija od tuge srca zajecase, i sa suzama ljubljahu starca kao onoga koji vec odlazi iz sveta. A on ih savetovase da ne popuptaju u podvizima, i da im ne dotuzi uzdrzanje, nego da zive kao oni koji svaki dan umiru; da cuvaju dusu od necistih polisli, da se ugledaju na svetitelje; da se ne druze sa raskolnicima meletijancima niti opste sa bezboznim arijancima; da cuvaju otacka predanja i pobozno drze cistu veru u Gospoda naseg Isusa Hrista.

Posle ove pouke bratija ga veoma molise da ostane kod cih, jer zeljahu da se udostoje videti cesnu koncinu oca svog. Ali on ne pristade, jer je znao da oni hoce telo njegovo posle njegove smrti, svecano da sahrane. I bojeci se ljudskog postovanja i slave posle smrti, zurio je da sakrije sebe u samoci. I psto se oprosti sa bratijom, krenu na vrh gope y svoje obitaliste, mesto svojih omiljenih podviga. A posle nekoliko meseci razbole se. I pozva dva inoka koji se vec pedeset poslednjih godena podvizavahu sa njim, trpeci u uzdrzanju i sluzeci starosti starcevoj. I rece im: Deco, kao sto stoji u Svetom Pismu, a idem kuda ide sve na zemlji (3 Car 2, 2), jer me vec zove Gospod i zelim da vidim nebesa. A vas, srce moje, savetujem da ne upropastite svoje mnogogodisnje uzdrzanje. Napredujte u podvizima kao da ste tek sad poceli monaski zivot. Poznate su vam razne zamke koje demoni postavljaju, ali se vi ne plasite nemocne sile njihove. Nadu polazite u Isusa Hrista; u dusama svojim tvrdite veru u ime Njegovo, jer od istinske vere svi demoni beze. Secajte se zapovesti mojih, i svakog dana ispravljajte zivot svoj, da bi vam nagrada bila data bez zakasnjenja. Sa raskolnicima, jereticima i arijancima nemojte imati nikakve veze, jer vam je poznato da nijedan razgovor moj s njima nije prosao u miru zbog rdjave naravi njihove i zbog hristobornog stava njihovog. Narocito se starajte da zapovesti Gospodnje drzite, da bi vas, posle smrti vase, svi svetitelji primili u svoja vecna naselja kao prijatelje i poznanike. O tome mislite, o tome mudrujte, o tome razmisljajte. I ako se istinski brinete o meni, ako imate ljubavi za oca svog, ako hocete da mi ucinite po volji, postarajte se svim srcem da niko moje mosti ne prenese u Egipat, kako ne bi telo moje sahranili uz sujetne pocasti, jer sam se zbog toga i povukao na ovu goru. Vi deco, sami sahranite telo oca svog, i drzite ovu zapovest starca svog; da niko sem ljubavi vase ne zna grob moj, u kome cete sakriti telo moje. A ja verujem u Gospoda, da ce pri vaskrsenju mrtvih ovo telo vaskrsnuti netljeno. Moju pak odecu podelite: mantiju i poderanu rizu na kooj lezim podajte episkopu Atanasiju[8], drugu mantiju dajte piskopu Serapionu[9], a vi uzmite moju vlasenicu. I – ostajte mi zdravo, srce moje, jer Antonije odlazi i nece vise biti s vama u ovom zivotu.

Rekavsi to, ucenici ga celivase, a on ispruzi noge, a lice mu preli tiha radost, jer on kao na prijatelje svoje gledase na Andjele koji behu dosli da mu dusu prenesu. I odmah usnu, i pridruzi se svetim ocima[10]. A ucenici, kao sto im on bese zapovedio, pogrebose u zemlju telo njegovo, i osim njih niko do danas ne saznade gde se nalazi grob prepodobnog Antonija. Atanasije pak dobi od ucenika njegovih vetu rizu sa mantijom, i primi ih kao da je samog Antonija dobio. I sa radoscu gledase na njih, svagda se secajuci svetog lika oca svetog.

Takav bese zivot i takva koncina prepodobnog Antonija, cija ljubav i slava prodje sve zemlje. No on se proslavi ne knjizevnim delima, ni svetskom mudroscu i dijalektikom, ni znamenitoscu porekla, ni velikim bogatstvom, vec bogougodnim zivotom. I zbi se na njemu Spasiteljeva rec: Proslavicu onoga koji mene slavi. – On nije proveo zivot na nekom istaknutom mestu, vec u neprohodnoj pustinji; i odatle se procuo u Spaniji, u Africi, u Italiji, u Iliriku, i u Starom Rimu. No to nije ni zeleo ni trazio sam Antonije, koji se trudio da se od sviju sakrije u pustoj gori, nego je Gospod pokazao svima ovaj svetilnik, da bi se drugi ucili od njega vrlini, i diveci se takvom zivotu prepodobnoga oca proslavljali Oca nebeskog, kome sa jednorodnim Sinom Njegovim i svesvetim Duhom, cast, slava, blagodarnost i poklonjenje vavek, amin.

* * *

Osim ovog Zitija svetog Antonija, koje je napisao njegov sveti ucenik, sveti Atanasije Veliki, postoje i u drugim svetootackim knjigama podaci o drugim cudesima i dozivljajima svetog Antonija. Ovde cemo navesti jos jedan od tih cudesnih dozivljaja vaistinu Velikog Antonija:

Prepodobni Antonije, veliki medju savrsenim ocima, bese prozorljiv. Posto je iskusio demonska kusanja, on ni u sta ne racunase vise njihova lukavstva. I mnogo puta je svojim telesnim ocima vidjao i andjele i djavole kako se trude oko ljudi, da ih privuku svaki na svoju stranu. On bese toliko veliki i mocan u vrlinama, da se rugase necistim dusima i ismevase ih. Ponekad ih i ogorcavase, potsecajuci ih na to kako su zbaceni s neba, i kako se imaju vecito muciti u ognju.

A jednom se desi ovo: Dva demona se dogovarahu kako da otidu slavnom starcu Antoniju. I razgovarahu medju sobom kako niko od njih ne sme da mu se priblizi, bojeci se da mu starac ne zada teske rane. Jer starac bese dostigao veliko bestrasce i savrseno zitije, i bese se obozio Presvetim Duhom. I jedan od te dvojice demona govorase drugu svom: Brate Serefere, (jer tako bese ime ovome demonu), ako bi se koji od nas pokajao, da li bi Bog primio njegovo pokajanje? Moze li to biti ili ne? – Odgovori drugi: Ko to moze znati? – A Serefer rece: Hoces li da otidemo starcu Antoniju, koji se nas ne boji, te da se od njega obavestimo o tome i saznamo? – Odgovori mu drugi: Otidi, otidi, ali se dobro pazi, jer je starac prozorljiv, i videce da ga kusas, pa nece hteti da pita Boga o tome. Ipak, idi, eda bi na neki nacin saznao sto zelis.

I Serefer se pretvori u coveka, i otide k starcu Antoniju, i stade plakati pred njim i ridati. A Bog, zeleci da pokaze da ni od koga koji se kaje ne okrece glavu nego prima sve koji My pribegavaju, i dajuci primer coveku gresniku kako ne bi okrenuo glavu i od djavola, poglavara zla, kada bi se ovaj istinski pokajao, privremeno sakri od starca nameru ovoga demona. I prepodobni, videci pred sobom coveka a ne nekog demona, upita ga: Zasto, covece, tako od srca ridas i places, te i moju dusu potresas svojim suzama? – A prepredeni demon odgovori: Oce sveti, ja nisam covek vec demon, i to zbog mnostva bezakonja mojih. – Upita ga starac: sta hoces da ti ucinim, brate? (Jer prepodobni smatrase da on iz velike smirenosti naziva sebe demonom. A Bog mu jos ne bese nista otkrio o ovome). – Demon odgovori: Oce sveti, molim te samo za jedno: pomoli se usrdno Bogu da ti kaze, da li bi primio djavola ako se pokaje, ili ne? Jer ako bi primio djavola, primio bi i mene, posto sam ucnnio dela koja i on. – Starac na to rece: Ispunicu ti volju. Ali, idi danas domu svom, pa sutra dodji ovamo, i ja cu ti reci sta o tome Gospod kaze.

I demon ode. A kad pade noc, starac podize k nebu svoje svete ruke, i pomoli se covekoljubivom Bogu, da mu kaze da li bi primio djavola ako se pokaje. I odmah Andjeo Gospodnji stade pred starca i rece: Ovako kaze Gospod Bog nas: Zasto me molis za demona? On je dosao da te lukavo iskusa. – A starac rece Andjelu: Zasto mi onda Gospod Bog ne otkri to, nego sakri od mene, da ne prozrem demonovo lukavstvo? Andjeo odgovori: Neka te to ne buni, jer je ovo neko divno promisljanje Bozje u korist gresnika, da gresnici, koji su pocinili mnoga bezakonja, ne bi ocajavali nego se kajali, znajuci, da sveblagi Bog ne okrece glavu ni od koga koji mu pribegava, pa makar to bio i sam lukavi djavo, ako to istinski ucini. Osim toga, Bog ti nije to otkrio, da bi se na ovaj nacin obelodanila okorelost i ocajanje demona. Stoga, kada ti dodje kusac, i upita te, ti ga nemoj odmah preseci, nego mu reci ovako: Bog je toliko covekoljubiv, da ne okrece glavu ni od koga koji My pribegava, pa makar to bio i sam djavo. Eto, obecava da ce i tebe primiti, samo ako budes ispunio ono sto ti bude naredio. A ako te upita: Sta mi on naredjuje? reci mu: Ovako kaze Gospod Bog: Znam te ko si, i odakle si dosao sa kusanjem. Ti si stara zloca i ne mozes biti nova vrlina; ti si izdavna poglavar zla, i neces sada stati dobro tvoriti. Naviknut na gordost, kako se mozes smiriti do u pokajanje, i naci milost? Ali, da ne bi na dan Suda imao ovaj izgovor, kako si hteo da se pokajes no Bog te nije primio, evo, blagi i milostivi Gospod i tebi odredjuje (samo ako sam pristajes) pokajanje, jer kaze: Stojeci na jednom mestu tri godine, i to okrenut Istoku, vici i govori i danju i nocu ovo: Boze, smiluj se na mene, staru zlocu! – Ovo da govoris sto puta. I opet drugu molitvu: Boze, spasi mene, pomracenu prelest! – I ovo isto tako da govoris sto puta. I opet: Boze, smiluj se na mene, mrzost opustosenja! – Govori i to sto puta. Tako vici ka Gospodu neprestano, jer nemas tela, da bi se zamorio ili malaksao. A kada to izvrsis sa smirenoumljem, onda ces biti primljen u svoje prvobitno dostojanstvo i uvrscen medju Andjele Bozje. – I ako ti obeca da ce ovo uciniti, ti ga primi na pokajanje. No znam, da staro zlo ne moze postati novo dobro. A ovo neka se napise za poslednje narastaje, da ne bi ocajavali gresnici koji hoce da se kaju. Jer ce se iz ovoga ljudi vrlo lako uveriti da ne treba da ocajavaju za svoje spasenje.

Posto Andjeo to rece prepodobnom Antoniju, uzidje na nebo. A kada svanu dodje djavo, koji jos izdaleka stade plakati i ridati kao covek. I pristupivsi starcu, pokloni se. Starac ga u pocetku ne izoblici, ali u umu svom govorase: U zao cas si dosao lazove, djavole, skorpijo, tvorce zala, starodrevno zlo, gujo svelukava! – Onda mu sveti rece: Kao sto ti obedjah, molio sam se Gospodu Bogu mome. On ce te primiti na pokajanje, ako usvojis ono sto ti preko mene zapoveda silni i svemocni Gospod moj. – Demon upita: A sta je to sto mi Bog naredi da uradim? – Starac odgovori: Bog ti zapoveda ovako: Da, okrenut Istoku, tri godine nepokretno stojis na jednom mestu, vicuci dan i noc: Boze: smiluj se na mene, staro zlo! – Ovo imas govoriti sto puta. Zatim stotinu puta govori ovako: Boze, smiluj se na mene, mrzost opustosenja! – A posle toga opet sto puta ovo: Boze smiluj se na mene, pomracenu prelest! – I kada budes izvrsio sve to sto ti naredjuje Bog, bices uvrscen medju Andjele Bozje, i bices u onom cinu u kome si i ranije bio.

Serefer odmah zbaci sa sebe ono lazno pokajnicko oblicje, grohotom se nasmeja, i rece starcu: O kaludjere! da sam hteo da nazovem sebe starom zlocom, i mrzoscu opustosenja, i pomracenom prelescu, ja bih to ucinio ranije, u pocetku, da bih se spasao. Sada li da nazovem sebe starim zlom? Niposto! I ko to govori? O, ta ja sam sve do ovoga casa divan u slavi svojoj, i svi mi se plasljivci pokoravaju! I zasto bih ja sam sebe nazvao mrzoscu opustosenja ili pomracenom prelescu? Niposto, kaludjere, niposto! Jer ja jos vladam gresnicima, i oni me vole, i ja sam im u srcu, i oni zive po mojoj volji. Zar pokajanja radi ja da budem nepotreban i rdjav sluga? Nikada, zla starce, nikada, nikada to biti nece da ja sebe od tako velike casti gurnem u takvo bescasce!

Rekavsi to, i kliknuvsi, djavo postade nevidljiv. A starac stade na molitvu, i blagodarase Boga govoreci: Istinu si rekao, Gospode, da drevna zloca ne moze postati nova vrlina; tvorac zala ne moze biti tvoritelj novih dobara.

Potrudismo se, braco, da vam ovo ispricamo ne uzalud, nego da biste poznali blagost i milosrdje Gospodnje. Jer, kada je gotov da i djavola primi zbog pokajanja, onda ukoliko pre coveka, za koga je krv Svoju prolio! Jesi li gresan, – pokaj se! Ako se ne pokajes, onda ces se strasnije od demona vecito muciti u paklu, ne sto si zgresio – (jer svi gresismo, i niko nije bez greha osim jednoga Boga) – vec sto se nisi hteo pre svoje smrti pokajati i moliti Sudiju. Jer kakve nas zatece smrt, takve ce nas i odaslati tamo. Ako umres bez pokajanja, sluzeci djavolu pomocu raznovrsnih i razlicitih grehova, zacelo ces sa njim i osudjen biti na oganj vecni, pripravljen djavolu i andjelima njegovim. A ako pre smrti pobegnes od greha, i ugodis Gospodu pokajanjem i verom, o! kolika ces blaga posle smrti uzivati! Jer ces naci milostivog Sudiju, i udostojices se blazenstva, i nastanices se sa svetlim Andjelima, gde je za sve koji su ugodili Bogu neiskazana krasota i vecna radost i veselje. Neka bismo svi mi dobili to u Hristu Isusu Gospodu nasem, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

* * *

Sveti pisac, prepodobni Paladije, u svome cuvenom delu “Lavsaik” pise o svetom Antoniju Velikom sledece:

“Prezviter nitrijski Kronije pricao mi je ovo: U ranoj mladosti svojoj ja, zbog uninija, pobegoh iz obitelji svoga arhimandrita i, lutajuci, dodjoh do gore svetoga Antonija. A ovaj blazeni covek zivljase izmedju Vavilona i Iraklije u velikoj pustinji koja se prostire do Crvenog Mora, na trideset milja od reke. Kada dodjoh u njegov manastir koji se nalazi pored reke, u mestu zvanom Pispir, gde zivljahu dva njegova ucenika, Makarije i Amatas (koji kasnije i sahranise blazenog Antonije kada se upokojio), ja sam pet dana cekao da vidim svetoga Antonija. Govorili su mi da on posecuje manastir u razmacima ponekad od deset dana, ponekad od dvadeset, ponekad od pet, kako mu kad Bog stavi u srce da pomogne onima sto dolaze u manastir. Ovoga puta bese se sabralo mnogo bratije sa raznim nuzdama. Medju njima bejase i Evlogije, jedan aleksandrijski monah, i sa njim neki bogalj covek. Oni behu dosli zbog sledece stvari:

Ovaj Evlogije bese ucen covek, sa sirokim obrazovanjem; ranjen bozanskom ljubavlju i zeljom za besmrtnoscu, on se odrece svetske buke i, posto razdade sve svoje imanje ostavi za sebe nesto malo novca, jer bese nesposoban za rad. Ophrvan uninijem zbog toga, on ne htede niti da stupi u opstezice niti da se oda usamljenickom zivotu, nego nadje na trgu bogalja koji ne imadjase ni ruke ni noge, i u koga samo jezik bese nepovredjen, da bi mogao moliti prolaznike za milostinju. Evlogije se zaustavi, zagleda se u njega, pomoli se Bogu, i dade ovakav obet Bogu: “Gospode, u ime Tvoje uzecu ovog bogalja i staracu se o njemu do smrti njegove, da bi se pomocu njega i ja spasao. Daruj mi, Hriste, trpljenje, da bi mu posluzio”. I prisavsi bogalju, rece mu: “Hoces li, prijatelju, da te uzmem u svoj dom i da se staram o tebi?” On mu rece: “O, kada bi me udostojio toga! ali ja ne zasluzujem to”. “Ja cu dakle otici, rece Evlogije, dovescu magarca i uzecu te odavde”. Bogalj pristade na ovo sa velikom radoscu. Evlogije dovede magarca, posadi bogalja na njega, odvede ga svome domu, i stade se starati o njemu u svakom pogledu.

Tako bogalj provede petnaest godina. Evlogije se starao o njemu kao o ocu, s ljubavlju ga umivao, mazao uljem, ugadjao mu u svemu, nosao ga na svojim rukama, cuvao ga vise no sto je ovaj zasluzivao, i starao se o njemu kako je to zahtevala njegova bolest. Ali po isteku petnaest godina, demon udje u bogalja sa zeljom: i da Evlogija odvrati od njegovog obeta i namere, i da bogalja lisi zbrinutosti i zahvalnosti Bogu. Bogalj ustade protiv Evlogija, poce ga ruziti i mnogim pogrdama obasipati, dodajuci: “Krvnice, begunce; ti si tudje novce pokrao. Ti si mozda, buduci robom, poharao svoga gospodara, i hoces da se iza mene sakrijes, primivsi me u svoj dom pod vidom dobrocinstva, i hoces da se pomocu mene spases.” A Evlogije ga moljase i umirivase mu srce, govoreci: “He prijatelju moj, nemoj govoriti tako, nego bolje reci, cime sam te uvredio, i ja cu se popraviti”. A bogalj govorase drsko: , Ja necu ovu tvoju negu; odnesi me i baci na trg, gde mi je pre bilo tako ugodno”. “Molim te, prijatelju moj, govorase Evlogije, umiri se, iako sam te sto uvredio”. A bogalj, sav besan od gneva, govorase mu: “He mogu da podnosim tvoju podlu i licemernu negu. Meni je odvratan ovaj bedni i cicijaski zivot; ja hocu da jedem mesa!” I velikodusni Evlogije donese mu i mesa. Kada to ugleda, zlovoljni bogalj povika: “Dosadno mi je da zivim samo sa tobom; hocu da gledam gomile ljudi”. Rece mu Evlogije: “Ja cu ti odmah dovesti mnogo bratije”. A ovaj opet s negodovanjem rece: “Tesko meni kukavnome! ja ne mogu da gledam tvoje lice, a ti jos hoces da mi dovedes slicne sebi lenjivce”. I kidajuci sebe, povika pomamno: “Ja necu, ja necu! ja hocu na trg! O, nasilja! Baci me tamo odakle si me uzeo”. I da je imao ruke, bogalj ne bi propustio da sebe zadavi ili da macem lisi sebe zivota. Toliko ga demon bese razbesneo.

Posle toga Evlogije otide susednim podviznicima i upita ih: “Sta da radim; ovaj bogalj doveo me do ocajanja?” Oni mu rekose: Zbog cega? on im odgovori: “Strasno me je bacio u brigu, i prosto ne znam sta da radim. Da ga izbacim? bojim se, jer sam dao obet Bogu. Da ga ne izbacim? ali on mi nece dati mira ni danju ni nocu. He znam sta da cinim sa njim. Oni mu rekose: “Posto je jos u zivotu Veliki (tako su nazivali svetog Antonija), otidi k njemu: metni bogalja u camac, odnesi ga u manastir, pocekaj tamo dok Veliki izadje iz pestere, i neka on da svoje misljenje. Kako ti on kaze, ti tako postupi, jer ce ti Bog govoriti kroz njega”.

Evlogije rado poslusa savet podviznika: sazali se na bogalja, metnu ga u cobanski camac i, otplovivsi nocu iz grada, stize sa njim u manastir velikoga Antonija. Dogodi se da Veliki dodje u svoj manastir, kako kazivase Kronije, drugog dana kasno uvece, obucen u kozni ogrtac. Cim dodje u manastir on, po svome obicaju, dozva Makarija i upita ga: “Brate Makarije, nisu li ovde dosli neka bratija?” Makarije odgovori: “Dosli su”. “Jesu li Egipcani ili Jerusalimljani?” upita Veliki. A veliki Antonije ranije bese dao na znanje Makariju: “Kada vidis da su u manastir dosli neki nemarni ljudi, onda reci sebi: to su Egipcani; a kada vidis da su blagocestivi i razboriti, ti govori sebi: To cy Jerusalimljani”. Tako veliki, po svom obicaju, upita svog ucenika Makarija. “Jesu li ova braca Egipcani ili Jerusalimljani?” Makarije mu odgovori: “I jedni i drugi”. Kada bi Makarije rekao: “Egipcani su”, sveti Antonije bi mu naredjivao: “Spremi im lece, i daj im da jedu”, pa bi ih otpustio, pomolivsi se za njih. A kada bi Makarije rekao: .Jerusalimljani su”, svetitelj bi proveo sa njima po svu noc, govoreci im o spasenju.

Tako one veceri, prica Kronije, Veliki sede i dozva k sebi sve. Vec je bilo vrlo kasno uvece kada on tri puta viknu: “Evlogije, Evlogije, Evlogije”, iako mu niko ne bese kazao ime onog ucenog coveka. Ali Evlogije ne odgovori, misleci da tako zovu jos nekog drugog. Antonije mu opet rece: “Tebi govorim, Evlogije, sto si dosao iz Aleksandrije”. Tada mu rece Evlogije: “Sta zapovedas, molim te?” Rece mu Veliki: “Zasto si dosao ovamo?” Odgovori mu Evlogije: “Onaj koji ti je otkrio moje ime, otkrice ti i stvar radi koje sam dosao”. Rece mu sveti Antonije: “Znam radi cega si dosao, ali ispricaj pred bratijom da i oni cuju”.

Povinujuci se naredbi Velikoga, sluga Hristov Evlogije rece pred svima: “Ovog bogalja ja nadjoh na trgu, gde lezi bacen i nezbrinut. Sazalivsi se na njega, ja se pomolih Bogu da mi daruje blagodat trpljenja u sluzenju bogalju; i uzevsi ga k sebi, ja dadoh obet Hristu da cu ga negovati, da bih se i ja spasao pomocu njega i on zbrinuo pomocu mene. I eto, petnaest je godina kako mi zivimo zajedno, sto je tvojoj svetosti, razume se, sve otkriveno. Ali sada, posle toliko godina, on me strasno vredja, ne znam zbog kakve moje krivice. I ja sam resio da ga napustim, jer me on sam primorava na to. Eto, zbog toga sam dosao tvojoj svetosti, da me posavetujes sta da radim, i da se pomolis za mene, jer me on uzasno vredja”.

Veliki Antonije rece mu vrlo strogim i surovim glasom: “Evlogije, ti ces ga odbaciti? Ali onaj koji ga je stvorio nece ga odbaciti. Ti ces ga odbaciti, ali ce Bog naci boljega no sto si ti, i on ce ga pomoci”. Kada ovo cu, Evlogije ucuta i uplasi se. A veliki Antonije poce recima sibati bogalja i vikati na njega: “Sakaturo, gade, nedostojni i zemlje i neba, hoces li prestati da ratujes sa Bogom i da ljutis brata? Zar ne znas da tebi sluzi Hristos? Kako se usudjujes da tako protiv Hrista govoris? Nije li on Hrista radi posvetio sebe sluzenju tebi?” – Posto takvim prekornim recima izoblici bogalja, Antonije ih ostavi, i poce razgovarati sa svom bratijom o nuzdama svakoga od njih. Zatim se opet obrati Evlogiju i bogalju, i rece im: “He tumarajte vise, deco, nego idite s mirom; ne rastajte se jedan od drugoga; odbacite svaku uvredu koju demon ubacuje u vas, i s cistom ljubavlju vratite se u keliju, u kojoj ste toliko vremena proziveli. Bog vec salje po vas. Ovo je iskusenje naveo na vas Satana, jer on zna da ste obojica vec pri kraju zivota i da cete se udostojiti Hristovih venaca: on pomocu tebe, ti pomocu njega. Tako dakle, ne mislite ni o cemu drugom. Ako Andjeo, kada po vas dodje, ne nadje vas na jednom i istom mestu, vi cete biti liseni venaca”. – Tako oni otputovase hitno, i dodjose u svoju keliju ispunjeni savrsenom ljubavlju. He prodje ni cetrdeset dana a blazeni se Evlogije prestavi i otide ka Gospodu; tri dana posle njega upokoji se i sakati telom, ali krepak dusom, i predade duh svoj u ruke Bozje.

Kronije, posto neko vreme bese proveo u Tivaidi, sidje u manastire aleksandriske. Dogodi se da bratija vec bese otsluzila cetrdesetodnevni pomen za blazenog Evlogija i trodnevni za bogalja. Kada Kronije saznade to, bi porazen, i uzevsi Evandjelje metnu ga usred bratije radi udostoverenja onih sto ga slusahu, i isprica im kako je veliki Antonije unapred znao za njih i za sve sto se desilo, i dodade sa zakletvom: “Pri ovom njihovom razgovoru ja sam bio tumac, jer blazeni Antonije ne zna grcki; a ja znam oba jezika, te sam reci Velikoga prevodio na grcki blazenom Evlogiju i bogalju, a reci Evlogija i bogalja na egipatski – svetom, blazenom i velikom Antoniju.

I jos Kronije isprica i ovo: “One noci kada veliki Antonije otpusti blazenog Evlogija, posto ga pomiri sa bogaljem, isprica mi ovo: “celu godinu dana ja sam se molio da mi se otkrije mesto pravednih i gresnih. I ja videh ogromnog crnog ispolina gde doseze do oblaka i rukama dodiruje nebo; ispod njega bese jezero, veliko kao more. Zatim videh duse ljudske gde lete kao ptice, i one koje preletese ruke i glavu ispolina, behu sacuvane on Andjela; a one koje udarase svojim rukama, padahu u jezero. I dodje mi glas govoreci: ove duse koje vidis da prelecu ruke i glavu ispolina, jesu duse pravednika, njih Andjeli cuvaju u raju; a one duse koje crni ispolin udara rukama, potapaju se u ad, jer su ih telesne zelje vukle dole, i one su se predavale zlopamcenju”.

Published in: on Listopad 8, 2008 at 5:06 am  Komentari isključeni za Žitije prepodobnog oca našeg Antonija Velikog  
Tags: , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: