Sveti Jovan Šangajski – Pravoslavno poštovanje Marije Majke Božje

Sveti Jovan Šangajski

PRAVOSLAVNO POSTOVANjE

MARIJE MAJKE BOZJE

naslov izvornika:

The Orthodox Veneration of Mary The Birthgiver of God

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVLjE
ARHIEPISKOPA JOVANA

O. SERAFIM ROUZ

Pre nekoliko godina Ama iz manastira Ruske Pravoslavne Crkve, zena pravednog zivota, odrzala je propoved u toku (Uspenjskog) posta Presvete Bogorodice. Sa suzama u ocima je preklinjala svoje monahinje da prihvate potpuno i iskreno ono sto nam je Crkva predala, cineci napor da sacuva Sveto Predanje sve ove vekovene izabirajuci za sebe ono sto je “vazno” od onog sto je “nevazno”; jer kada se o sebi misli kao mudrijem od tradicije to je i kraj tradicije. Tako, kada nam Crkva govori u himnama i ikonama da su apostoli bili cudesno sakupljeni sa krajeva zemlje da bi prisustvovali upokojenju i pogrebu Majke Bozje, mi kao pravoslavni hriscani nismo slobodni da to poricemo ili prepravljamo, vec moramo verovati kako nam Crkva to predaje cistim srcem.

Mladi zapadni obracenik bio je prisutan kada je propoved odrzana. I on sam je mislio o tom istom predmetu, videci ikone u tradicionalnom ikonografskom maniru kako oslikavaju prenos apostola na oblaku za Uspenje Presvete Bogorodice; i on se pitao da li mi shvatamo ovu “literalnost” kao cudesan dogadjaj, ili je to “poetski” nacin opisa sakupljanja apostola za taj dogadjaj… ili mozda ipak imaginativan ili “idealan” opis dogadjaja koji se nikada nije ni dogodio? (To su, u stvari, neka pitanja koja “pravoslavni teolozi” danas zadaju sebi).

Reci pravedne igumanije zbog toga su duboko prodrle u njegovo srce, i on je razumeo da postoji nesto dublje od recepcije Pravolavlja, od onog sto nam um i osecanja mogu reci. U trenu nam je bila predata tradicija, ne iz knjiga vec iz zivota sasuda koji ju je sadrzavao; i bila je primljena ne umom ili osecanjima, vec iznad svega srcem, koje na taj nacin prima dublje obrazovanje u Pravoslavlju. Kasnije je taj mladi obracenik susreo, licno ili citanjem, mnoge ljude koji su bili pravoslavno obrazovani. To su bili “teolozi” nasih dana, oni koji su bili u pravoslavnim skolama i postali teoloski “eksperti”. Oni su mogli sa lakocom da kazu sta je pravoslavno a sta je nepravoslavno, sta je vazno a sta je sporedno u Pravoslavlju; a mnogi su se ponosili sobom jer su “konzervativci” i “tradicionalisti” u veri. Ali ni jedan od njih nema osecaj autoriteta proste igumanije koja govori srcem, nenaucena takvoj “teologiji”. A srce tog obracenika, jos cineci decje korake u Pravoslavlju, ceznulo je da sazna kako da veruje, sto znaci, takodje, kome da veruje. On je bio samo licnost svog vremena i uzrastao je do sposobnosti da porice sopstveno rezonovanje i da slepo veruje svemu recenom; ocigledno je da Pravoslavlje uopste ne trazi to – sama dela sv. Otaca su zivo secanje ljudskog uma prosvetljenog blagodacu Bozjem. Ali bilo je jasno da nesto nedostaje “teolozima” nasih dana; jer sva logika i znanje patristickih tekstova ne mogu preneti osecaj i ukus Pravoslavlja isto ta ko jednostavno kao teoloski neobrazovana igumanija. Nas obracenik ugledao je kraj svojoj potrazi – traganju za odnosom sa istinskim i zivim predanjem Pravoslavlja u arhiep. Jovanu Maksimovicu. Jer ovde je nasao nekoga ko je bio uceni teolog iz “stare” skole, a u isto vreme bio je veoma svestan svih teoloskih kritika naseg vremena i sposoban da nadje istinu tamo gde bi morao naci spor. Ali on je posedovao nesto sto ni jedan od mudrijih teologa naseg vremena nije izgledalo da poseduje: istu jednostavnost i autoritet koje je pobozna igumanija prenela u srce mladog bogotrazitelja. Njegovo srce i duh bili su pobedjeni: ne zato sto je arhiep. Jovan postao za njega “nepogresivi ekspert” – jer Crkva Hristova ne poznaje tako sto – vec zbog toga sto je on video u tom arhipastiru model Pravoslavlja, istinskog bogoslova cije bogoslovlje ishodi iz svetog zivota i potpune ukorenjenosti u pravoslavnu tradiciju. Kada je on govorio, njegove reci bile su istinite, iako je on pazljivo pravio razliku izmedju crkvenog ucenja i svog vlastitog misljenja koje moze biti pogresno i nije vezivao jedno s drugim. A mladi obracenik je otkrio to, jer su se intelektualno bogatstvo arhiep. Jovana, njegove kriticke sposobnosti i njegove reci vise slagale sa onima proste igumanije, nego sa onima ucenih teologa naseg vremena.

Teoloska dela arhiep. Jovana ne pripadaju dinstinktivnoj skoli i ne otkrivaju poseban uticaj teologa blize proslosti. Istina je da je arhiep. Jovan bio nadahnut bogoslovljem, kao sto je postao monah i usao u sluzbu kroz svog velikog ucitelja mitrop. Antonija Hrapoveckog; i istina je da je ucenik prihvatio uciteljevu teznju ka “povratku Ocima” vezujuci teologiju sa duhovnim i moralnim zivotom pre nego sa aka-demskim. Ali dela mitrop. Antonija sasvim su druga- cija po tonu, nameru i sadrzaju: on je bio povezan sa teoloskim akademskim svetom i inteligencijom svog vremena, a mnoga od njegovih dela su rasprave i apologije posvecene onim elementima drustva koje je on znao. Delo arhiep. Jovana, s druge strane, potpuno je oslobodjeno apologetskog aspekta rasprave. On se nije raspravljao; on je jednostavno predstavljao pravoslavno ucenje, i kada je to bilo neophodno opovrgao lazna ucenje, posebno u dva duga spisa o Bulgakovljevoj sofiologiji. Njegove reci su uveravale ne vrednostima logickih argumenata, vec pre silom prisutnosti patristickog ucenja u izvornom tekstu. On nije govorio ucenim recima, vec neiskvarenom pravoslavnom svescu. Nije govorio o “povratku Ocima”, jer ono sto je sam pisao bilo je jednostavno predato iz otacke tradicije, bez namere da se izvinjava zbog toga.

Bogoslovski izvori arhiep. Jovana su jednostavni: Sveto Pismo, sv. Oci (posebno veliki Oci 4. i 5. veka) i bozanske sluzbe Pravoslavne Crkve. Jasno je da je on bio potpuno uronjen u crkvene bozanske sluzbe i da je njegovo teolosko nadahnuce dolazilo uglavnom iz prvih patristickih izvora koje je on usvojio ne u casovima dokolice za teologiziranje, vec u svakodnevnoj praksi – buduci prisutan na svakoj bozanskoj sluzbi on je crpeo teologiju kao sastavni deo zivota. To je bilo nesumnjivo vise nego njegovo formalno teo-losko obrazovanje, cineci ga istinskim bogoslovom.

Zbog toga je razumljivo da se kod arhiep. Jovana ne moze naci neki teoloski “sistem”. Sigurno da on nije protestvovao protiv velikih dela “sistematske teologije” koja su u 19. v. stampana u Rusiji, i slobodno ih je koristio u svom misionarskom radu sistematskog ka-tehizma iz tog perioda; u tom postovanju bio je iznad mode i raznih struja teologa i studenata, bilo proslih ili sadasnjih, koji su pripadali odredjenom usmerenju kojim je pravoslavna teologoja predstavljana.

On je pokazivao jednako postovanje za “antizapadni” naglasak mitrop. Antonija Hrapoveckog i za Petra Mogilu koji je verovatno pretpostavljao “zapadni uticaj”. Kada su mu mane jednog ili drugog velikog jerarha i branitelja Pravoslavlja predstavljene on bi samo odmahnuo rukom i rekao “nebitno” – jer je pred ocima imao prvo patristicku tradiciju koju su teolozi uspesno predavali uprkos svojim pogreskama.

Takvoj obazrivosti on je ucio mlade bogoslove nasih dana, koji su prihvatili pravoslavnu teologiju u duhu koji je cesto, ili teorijski ili polemicki, pristrasan.

Za arhiep. Jovana teoloske “kategorije” nekih cuvenih teoloskih skola bile “nebitne” – ili tacnije bile su vazne samo do tacke gde komuniciraju sa istinskim znacenjem i nemaju samo vid mehanickog znanja.

Jedan incident iz njegovih sangajskih godina zivopisno otkriva slobodu njegovog duha: na casu katehizma za starije razrede prekunuo je jednog ucenika u savrseno tacnom nabrajanju malih proroka Starog Zaveta, iznenadno i kategoricno: “Nema malih proroka”. Svestenik-ucitelj bio je, razumljivo, uvredjen tim vidnim omalozavanjem njegovog uciteljskog autoriteta, ali ucenici se tog dana secaju po poremecaju uobicajenih katehistickih “kategorija”, a verovatno su neki od njih i shvatili poruku koju je arhiep. Jovan pokusao da prenese: u Bogu svi proroci su veliki, “slavni”, i ta cinjenica je vaznija od svih kategorija naseg znanja o tome, ma koliko da su vredne po sebi.

U svojim teoloskim delima i propovedima arhiep. Jovan cesto pravi iznenadjujuce obrte u raspravama koje nam otkrivaju neocekivane aspekte ili dublje znacenje predmeta rasprave. Za njega teologija nije samo hu mana, zemaljska nauka cija su bogatstva iscrpljena nasim racionalnim tumacenjem ili od onih od kojih covek postaje samozadovoljni “ekspert” – vec nesto sto stremi nebu i povlaci nas duh Bogu i nebeskoj stvarnosti, koja nije zahvacena logickim sistemom misli.

Ruski crkveni istoricar N. Talberg u jednom navodu kaze da je arhiep. Jovan smatran kao prvi od svih “ludih Hrista radi koji je ostao takav i u episkopskom cinu”, i s postovanjem ga poredi sa sv. Grigorijem Bogoslovom; kao i on arhiep. Jovan nije postao “slika” vladike. To “ludilo” daje karakteristican ton teoloskim delima i sv. Grigorija i arhiep. Jovana: odvojenost od javnog misljenja, od onog sto “svi misle” i ne pripadanje nikakvoj “partiji” ili “skoli”, prilazeci teoloskim pitanjima sa ushicenjem, i sa zdravim izbegavanjem sitnicavih rasprava i svadljivosti duha, svezim, neocekivanim obrtima misli koji su nacinili njegovo teolosko delo izvorom nadahnuca i istinski dubokog poznanja otkrivenja Bozjeg.

Najimpresivnije u delu arhiep. Jovana jeste krajnja jednostavnost njegovih dela. Ocigledno je da on prihvata pravoslavnu tradiciju ispravno i potpuno, bez dvosmislenosti, kao neko ko veruje u tradiciju a ipak je “sofisticiran” moderan covek. Bio je svestan modernog “kriticizma” i ako je bilo potrebno mogao je dici svoj glas razuma protiv. Potpuno je proucio pitanje “zapadnog uticaja” na Pravoslavlje u ranim vekovima i imao uravnotezen pogled o tome, pazljivo ra zlikujuci izmedju onoga sto ce biti odbijeno kao otvoreno protiv Pravoslavlja, onoga sto ce biti prihvaceno u pravoslavnom zivotu i poboznosti. Ali, uprkos svom znanju i kritickom istrazivanju, on je nastavio da veruje u pravoslavnu tradiciju jednostavno, onako kako nam je Crkva i prenosi. Najpravoslavniji teolozi naseg vremena, cak iako mogu izbeci lose efekte protestanskoreformatorskog mentaliteta, jos posmatraju pravoslavnu tradiciju kroz prizmu akademskog okruzenja u kome su oni kod kuce; ali arhiep. Jovan je bio “kod kuce” najpre u crkvenim sluzbama na kojima je provodio sate i sate dnevno, a time je i ton racionalizma bio odsutan u njegovoj misli. U njegovim delima ne postoje “problemi”; njegova upotreba fusnota je jedino zbog obavestenja gde ucenje Crkve moze biti nadjeno. Takvim postovanjem on je potpuno jedno sa “duhom Otaca” i pojavljuje se medju nama kao jedan od njih, a ne samo kao komentator teologije proslosti. Teoloska dela arhiep. Jovana nisu bila sabrana na jednom mestu. Veca dela pripadaju godinama koje je kao jeromonah proveo u Jugoslaviji, gde je vec zapazen medju pravoslavnim teolozima. Posebno vredna su dva spisa o sofiologiji Bulgakova; jedan od njih na objektivan nacin otkriva Bulgakovljevu nekom petentnost kao patristickog znalca, dog drugi ima veliku vrednost kao klasicno izlaganje patristickog ucenja o bozanskoj mudrosti. Medju njegovim kasnijim delima zapazeni su clanci o pravoslavnoj ikonogra-fiji (u kojima pokazuje mnogo vecu svest “o zapadnom uticaju na ikonografski stil nego njegov ucitelj, mitrop. Antonije), serija propovedi u kojima otkriva znacenje crkvenih praznika, i clanak: “Crkva telo Hristovo”. Njegovi kraci clanci i propovedi su duboko teoloski. Jedna propovod pocinje sa “Himnom Bogu” sv. Grigorija Bogoslova i nastavlja se u egzaltiranom, patristickom tonu kao nadahnuta optuzba protiv bezboznika, druga, izgovorena na Veliki Petak 1936., upucena je Hristu u grobu, u tonu svetih Otaca.

Pocecemo seriju prevoda arhiep. Jovana izlaganjem pravoslavnog ispovedanja Majke Bozje i glavnih zabluda kojima se ona napada, i jasno i striktno odbijanje latinske dogme o “bezgresnom zacecu”.

1

ISPOVEDANjE MAJKE BOZJE TOKOM NjENOG ZEMALjSKOG ZIVOTA

Od apostolskih vremena pa sve do nasih svi koji istinski ljube Hrista postuju Onu koja ga je rodila, podizala i stitila dok je bio dete. Ako je Nju Bog Otac izabrao, Bog Duh Sveti osenio, i ako se Bog Sin uselio u Nju i bio joj poslusan u danima svoje mladosti, brinuo se o njoj viseci na Krstu – nije li svako ko ispoveda Svetu Trojicu duzan da je postuje?

Jos u danima Njenog zemaljskog zivota Hristovi drugovi pokazivali su veliku paznju i privrzenost Majci Bozjoj, posebno jevandjelist Jovan Bogoslov, koji je, izvrsavajuci volju Njenog Bozanskog Sina, uzeo sebi i brinuo se o Njoj od kada mu je Gospod sa krsta uputio reci: “Evo ti majke”.

Jevandjelist Luka je naslikao nekoliko Njenih ikona, neke zajedno sa Prevecnim Mladencem, druge bez Njega. Kada ih je doneo i pokazao ih Presvetoj Djevi, Ona s odobravanjem rece: “Blagoslov moga Sina bice na njima”, i ponovila je reci ispevane u domu Jelisavetinom: “Velica disa moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu, Spasitelju mome”.

Djeva Marija se tokom svog zemaljskog zivota uklanjala od slave koja joj je kao Majci Bozjoj pripadala. Vise je volela da zivi u tisini i priprema sebe za prelazak u zivot vecni. Do poslednjeg dana svog zemaljskog zivota ona se trudila da se pokaze dostojnom Carstva Njenog Sina, a pre smrti se molila da izbavi njenu dusu od duhova zlobe koji presrecu ljudske duse na putu za nebo, pokusavajuci da ih ugrabe i odvuku sa sobom u ad. Gospod je uslisio Njenu molitvu i u casu Njene smrti spusti se On sam sa neba sa mnostvo andjela da prihvati Njenu dusu.

Posto je Majka Bozja molila i za to da se moze oprostiti sa apostolima, Gospod je za cas Njene smrti okupio sve apostole, osim Tome, i oni su bili doneseni nevidljivom silom u Jerusalim iz raznih krajeva sveta gde su propovedali, da bi prisustvovali Njenom blazenom prelasku u zivot vecni. Apostoli dadose da se njeno telo sahrani uz pogrebne pesme, a posle tri dana otvorise grobnicu da se jos jednom poklone ostacima Majke Bozje zajedno sa apostolom Tomom, koji je stigao u Jerusalim. Ali, oni ne nadjose telo u grobu pa se u nedoumici vratise kuci; a onda, za vreme trpeze, javi im se Majka Bozja u vazduhu, sijajuci svetloscu nebeskom, i rece im da je Njen Sin proslavio i Njeno telo, i da Ona, vaskrsnuta, stoji pred prestolom Njegovim, i dade im obecanje da ce biti uvek sa njima.

Apostoli sa velikom radoscu proslavise Nju ne samo kao Majku voljenog ucitelja i Gospoda, vec i kao nebesku pomocnicu, kao zastitnicu hriscana i zastupnicu celog ljudskog roda pred Pravednim Sudijom. I svuda gde je Hristovo Jevandjelje propovedano, proslavljala se i Njegova Precista Mati.

2.

PRVI NEPRIJATELjI POSTOVANjA MAJKE BOZJE

Sa sirenjem vere Hristove i proslavljenjem Imena Spasitelja sveta a zajedno sa Njim i One, Koja se udostojila da je Majka Bogocoveka – rasla je i mrznja neprijatelja Hristovih prema Njoj. Marija bese mati Isusova. Ona je predstavljala najvisi primer cistote i pravednosti i, sta vise, napustivsi i ovaj zivot Ona je mocna podrska hriscanima, premda nevidljiva telesnom vidu. Zbog toga svi koji su mrzeli Isusa Hrista – i nisu verovali u Njega, koji nisu razumeli Njegovo ucenje, ili tacnije, nisu zeleli da ga shvate kako Ga je Crkva shvatila, koji su hteli da zamene propoved Hristovu svojim ljudskim umovanjem – prenosili su mrznju prema Hristu, Jevandjelju ili Crkvi, na Precistu Djevu Mariju. Hteli su da ponize Mariju da bi unistili veru u Njenog Sina, da stvore laznu sliku o Njoj pred ljudima da bi izgradili celo hriscanstvo na drugim osnovama. U Marijinoj utrobi sjedinili su se Bog i covek. Ona je bila ta koja je posluzila kao lestvica Sinu Bozjem, Koji je sisao s neba. Naneti udarac Njenom postovanju znaci udariti hri-scanstvu u koren. I sam pocetak Njene nebeske slave bio je obelezen na zemlji provalom zlobe i mrznje prema Njoj od strane bezboznika. Kada su posle Njene svete koncine apostoli nosili Njeno sveto telo da se pogrebe u Getsimaniji, mestu izabranom od Nje, Jo-van Bogoslov je isao napred noseci grancicu iz raja, koju je tri dana ranije sa neba doneo arhandjel Gavrilo, obavestavajuci je prelasku u nebesku obitelj. “Kada Izrael izadje iz Egipta, dom Jakovljev iz naroda tudjeg”, zapeva ap. Petar iz Ps. 113. “Aliluja”, zapevase svi apostoli sa svojim ucenicima, npr. Dionisijem Areopagitskim, koji su takodje bili cudesno preneti u to vreme u Jerusalim. I dok je ta sveta himna pevana, koju su Jevreji nazvali “Veliko Aliluja”, jevrejski svestenik Antonije pridje kovcegu zeleci da ga prevrne i baci telo Majke Bozje na zemlju.

Drskost Antonijeva bila je odmah kaznjena: arhandjel Mihajlo odsece mu ruke koje ostadose viseci na kovcegu. Uzasnuti Antonije u strasnim mukama uvide svoj greh i poce se moliti Hristu koga je mrzeo i bi odmah isceljen. Ne oklevajuci on prihvati hriscanstvo i ispovedi ga pred svojim bivsim vernicima, zbog cega od njih mucki postrada. Tako je namera da se ogresi o Majku Bozju posluzila da se Ona zaista proslavi. Neprijatelji Hristovi se nisu usudjivali da pokazuju nepostovanje prema telu Preciste grubom silom, ali njihova zloba nije prestajala. Gledajuci kako se hriscanstvo svuda siri pocese prinositi gnusne klevete o hriscanima. Ni ime Majke Bozje ne ostavise na miru i izmislise pricu kako je Isus iz Nazareta dosao iz lose i nemoralne porodice, i da se Njegova majka zdruzila sa nekim rimskim vojnikom. Ali, ova laz je bila toliko ocita da bi mogla da privuce ozbiljnu paznju. Porodicu Josifa zarucnika i samu Mariju znali su svi iz Nazareta i okoline u to vreme. “Nije li ovo drvodelja, sin drvodeljin, Josifov sin, sin Marijin, i brat Jakovljev i Josijin i Simonov i Judin”? “I nisu li sestre ove medju nama” (Mt. 13:54-55; Mk. 6,3; Lk 4:22). Tako su govorili Njegovi zemljaci kada im je Hristos otkrio u nazarenskoj sinagogi mudrost koja nije od ovog sveta. U malim mestima porodice se dobro znaju, a na cistocu bracnog zivota se strogo pazilo.

Zar bi se prema Isusu odnosili s postovanjem pozivajuci Ga da propoveda u sinagogi da je rodjen iz nezakonitog braka? Na Mariji bi Mojsijev zakon bio pri menjen, a koji naredjuje da takva osoba bude kamenovana; fariseji bi to iskoristili da prebace Hristu za ponasanje Njegove Majke. Medjutim, bilo je bas obrnuto. Marija je uzivala veliki ugled: u Kani je bila pocasni gost na svadbi i kada je Njen Sin bio osudjen niko se nije usudio da ismeva i blati Njegovu Majku.

3.

NAMERE JEVREJA I JERETIKA DA OBESCASTE SVAGDA DEVSTVENOST MARIJINU

Jevrejski opadaci brzo su se uverili da je nemoguce ocrnuti Mariju Isusovu, i na osnovu informacija koje imaju mnogo je lakse dokazati Njen vrlinski karakter. Zbog toga su napustili tu svoju klevetu koju su vec prihvatili neznabozci (Origen “Protiv Celzusa”) i trude se da dokazu da Marija nije bila Djeva kada je zacela Hrista. Oni tvrde da prorostvo o rodjenju Mesije od Djeve nikada nije ni postojalo i da neosnovano uzvisuju Hrista, posto se, navodno, na Njemu ispunilo prorostvo. Jevrejski prevodioci (Akila Simah, Teodotin) Starog Zaveta na grcki prevode dobro poznato prorocanstvo Isaije (7:14) ovako: “I gle, mlada zena ce zaceti”. Oni tvrde da jevrejska rec: Aalma znaci “mlada zena” a ne “djeva” kako stoji u svestenom prevodu “sedamdesetorice”, gde se taj deo prevodi: “I gle, djeva ce zaceti”.

Tim prevodom zeleli su da dokazu da Hriscani “nepravilnim prevodom reci Aalma” pripisuju Mariji nesto potpuno nemogucezacece bez muza, dok se rodjenje Hristovo nije razlikovalo od ostalih ljudi.

U stvari, zlonamernost drugih prevodilaca je ocigledna, jer uporedjenjem raznih delova iz Biblije biva jasno da “Aalma” oznacava upravo “djevu”. Ali nisu samo Jevreji, vec su i neznabozci na osnovu svojih tradicija i prorostva, ocekivali da Spasitelj sveta bude rodjen od djeve. “Kako ce to biti kada ja ne znam za muza?”, pitala je Marija, jer se zavetovala na devstvenost, arhandjela Gavrila koji joj je blagovestio rodjenje Hrista.

I andjeo odgovori: “Duh Sveti doci ce na tebe i sila Svevisnjega osenice te, zato ce ono sto ce se roditi biti sveto i nazvace se Sin Bozji”.

Kasnije se Andjeo javio i pravednom Josifu, koji je hteo da otpusti Mariju iz doma, videci da je zacela bez bracnog odnosa s njim. Josifu arhandjel Gavrilo rece: “Ne boj se uzeti Marije zene svoje, jer ono sto se u Njoj zacelo od Duha je Svetoga”, i podsetio ga je na prorostvo Isaijino da ce djeva zaceti (Mt. 1:18-25). Rascvetala palica Aronova, kamen koji se sam odvalio od planine, vidjen u snu Navuhudonosorovom, a protumacen od Danila, zatvorena vrata koja je video Jezekija i mnogo drugo u Starom Zavetu izobrazava rodjenje od Djeve. Kao sto Adam bi stvoren recju Bozjom iz netaknute i nevine zemlje, tako je isto Slovo Bozje sazdao Sebi telo u devestvenoj utrobi, kada je Sin Bozji postao Novi Adam da bi ispravio pad u greh prvog Adama (sv. Irinej Lionski, knj. ééé).

Besemeno zacece Hristovo mogli su da poricu samo oni koji poricu Jevandjelje da je Crkva Hristova oduvek ispovedala Hrista “ovaplocenog od Duha Svetog i Marije Djeve”. Ali rodjenje Boga od Prisnodjeve Marije bio je kamen spoticanja za one koji su se hteli nazvati hriscanima, ali nisu zeleli smirenoumlje i nisu revnovali za cistim zivotom. Cisti zivot Marijin prekor je onima necistih misli. Da bi bili hriscani oni nisu smeli poricati da je Hristos bio rodjen od Djeve, ali su poceli da tvrde da je Marija ostala Djeva samo “dok rodi sina svoga i prvenca” (Mt. 1:25).

Posle rodjenja Isusovog, govorio je lazni ucitelj Helvidije (4 v.) i mnogi posle njega, “Marija je stupila u supruznicku vezu sa Josifom i imala od njega dece, koji se u Jevandjelju nazivaju bracom i sestrama Hristovim”. Ali rec “dok” ne oznacava da je Marija ostala Djeva samo do tog vremena. Rec “dok” kao i slicne reci cesto oznacavaju vecnost. U Svetom Pismu receno je za Hrista: “Zasijace u dane Njegove pravda i svuda mir dok tece meseca” (Ps. 71:7), ali to ne znaci da ce kada pri kraju sveta ne bude meseceve svetlosti i pravda Bozja nestati; tada ce ona trijumfovati. A sta znace reci “Njemu prilici da caruje dok polozi sve neprijatelje pod noge Svoje” (1. Kor. 15:25). Hoce li Gospod carevati samo dok neprijatelji ne budu porazeni!? I David u cetvrtom psalmu govori: “Kao sto su oci sluskinje uperene ka ruci gospodje svoje, tako su i oci nase uperene ka Gospodu Bogu nasemu, dok nas pomiluje”. Dakle, prorok ce gledati na Gospoda dok ne isprosi milost, a kad isprosi okrenuce oci zemlji?

Spasitelj u Jevandjelju govori apostolima (Mt. 28, 20): “Ja sam s vama u sve dane do svrsetka veka”. Dakle, po okoncanju veka Gospod ce odustati od svojih ucenika, a kada budu sudili dvanaest plemena Izrailjevih sedeci na dvanaest prestola, oni nece imati obe canu zajednicu sa Bogom!?

To je isto tako netacno kao i misliti da su braca i sestre Hristove bili deca Njegove Presvete Majke. Imena brace i sestara imaju najrazlicitija znacenja; oznacavaju odredjeno srodstvo izmedju ljudi ili njihovu duhovnu bliskost, upotrebljavaju se nekada u sirem, nekada u uzem smislu. U svakom slucaju ljudi se nazivaju bracom i sestrama ako imaju zajednickog oca ili majku, cak iako imaju razlicite oceve i majke, ako su njihovi roditelji (obudoveli) stupili u brak ili su njihovi roditelji bliski srodnici.

U Jevandjelju se ne vidi da su oni koji se nazivaju bracom Isusovom bili deca Njegove majke. Naprotiv, bilo je poznato da su Jakov i drugi bili sinovi Josifovi, zarucnika Marijinog, koji je bio udovac i imao dece sa prvom zenom. (sv. Epifanije Kiparski, Panarion, 78). Isto tako, sestra njegove majke Marija Kleopova koja je stajala sa Njom pod Krstom Gospodnjim (Jn. 19:25), imala je decu koja su se mogla nazvati bracom Gospoda. Da tako zvana braca i sestre Gospoda nisu bila deca Njegove Majke jasno je iz cinjenice da je pre smrti Gospod predao Svoju Majku na staranje svom voljenom uceniku Jovanu. Zbog cega bi on to ucinio da je Ona imala druge dece osim Njega? Oni bi se sami brinuli o Njoj. Sinovi Josifovi nisu se smatrali obaveznim da se staraju o Njoj, smatrajuci je macehom, ili nisu osecali ljubav kakvu deca osecaju prema roditeljima, i kakvu je za Nju osecao Jovan.

Pazljivo proucavanje Svetog Pisma pokazuje jasno neosnovanost prigovora protiv Prisnodjeve Marije i posramljuje one koji uce drugacije.

4.

NESTORIJANSKA KRIZA I TRECI
VASELjENSKI SABOR

Kada su se oni koji su se drznuli da govore protiv Presvete Djeve Marije povukli, ucinjeni su pokusaji da se unisti njeno postovanje kao Majke Bozje.

U 5. veku carigradski arhiepiskop Nestorije je poceo da ispoveda ucenje da je Marija rodila samo coveka Isusa u koga se uselilo Bozanstvo i prebivalo kao u hramu. Najpre je dopustio svom prezveteru Anastasiju a onda je i sam poceo da uci u Crkvi da Mariju ne treba zvati “Bogorodicom”, posto ona nije rodila Bogocoveka. Smatrao je da je ponizenje da se “klanja detetu uvijenom u pelene koje lezi u jaslama”.

Takve propovedi izazvase sveopste uznemirenje i revnovanje nad cistotom vere, prvo u Carigradu a onda i svuda gde se novo ucenje sirilo. Sveti Proklo, ucenik sv. Jovana Zlatoustog, koji je onda bio vladika Kizicki a kasnije arhiepiskop Carigradski, u Nestori jevoj prisutnosti odrzao je u Crkvi propoved u kojoj ispoveda Sina Bozjeg u telu rodjenog od Djeve, istinske Bogorodice, jer se u utrobi Preciste u vreme zaceca Bozanstvo sjedinilo sa Mladencem zacetim od Svetog Duha, iako je rodjen od Djeve Marije samo po ljudskoj prirodi, rodjen kao istinski Bog i istinski covek.

Nestorije je odlucno odbijao da promeni svoje ucenje i govorio je da se mora praviti razlika izmedju Isusa i Sina Bozjeg, da Marija ne moze biti nazvana Bogorodicom vec Hristorodicom Mesije, pomazanika, slicnog ranijim pomazanicima, prorocima, nadilazeci ih u punoci zajednice sa Bogom. Nestorijevo ucenje poricalo je ceo domostroj spasenja, jer ako je Marija rodila samo coveka, onda nije Bog stradao za nas vec samo covek.

Sveti Kiril, arhiepiskop Aleksandrijski, saznavsi za Nestorijevo ucenje i o nemirima koje je izazvalo u Carigradu, napisao je pismo Nestoriju, pokusavajuci da ga ubedi da se drzi izvornog ucenja Crkve i da ne uvodi novine. Pored toga, sv. Kiril je savetovao i kliru i narodu da se cvrsto drze vere pravoslavne i da se ne boje Nestorijevih progona, ako se ne slazu s njim. Sveti Kiril je o svemu izvestio Rim, sv. papu Kelestina, koji je sa narodom bio cvrsto u Pravoslavlju. Sveti Kelestin je pisao Nestoriju i pozvao ga da ispoveda pravoslavnu veru a ne svoju sopstvenu. Ali Nestorije ostade gluv na sva ubedjivanja i odgovori da ono sto on propoveda jeste pravoslavna vera, a da su njeni protivnici, jeretici. Sveti Kiril je opet pisao Nestoriju i sastavio dvanaest anatemizama, tj. u dvanaest tacaka je izlozio glavne razlike izmedju pravoslavnog ucenja i ucenja Nestorijevog, smatrajuci odlucenog od Crkve svakog ko je odbijao ma i jednu od ovih tacaka.

Nestorije je potpuno odbacio ceo tekst i izlozio svoje ucenje takodje u dvanaest tacaka, anatemisuci svakoga ko ih ne prihvata. Opasnost da ce se ugroziti cistota vere bila je sve veca. Sveti Kiril je pisao Teodosiju Mladjem, koji je tada vladao, Njegovoj zeni Evdokiji i carevoj sestri Pulheriji, moleci ih da se pobrinu o crkvenim problemima i zaustave jeres.

Odluceno je da se sazove Vaseljenski Sabor, na kome ce jerarsi, okupljeni s kraja vaseljene, reci da li je vera koju propoveda Nestorije pravoslavna. Za mesto Sabora izabran je grad Efes, u kome je Presveta Djeva Marija prebivala sa ap. Jovanom Bogoslovom.

Sveti Kiril je sabrao episkope egipatske i sa njima otplovio u Efes. Iz Antiohije je kopnom krenuo Jovan, arhiepiskop Antiohijski, sa istocnim episkopima. Sveti Kelestin nije mogao doci ali je zamolio sv. Kirila da stiti pravoslavnu veru i poslao je dva episkopa i prezvitera rimskog Filipa, davsi im upute sta treba da govore. U Efes su dosli i Nestorije, episkop carigradske oblasti, i episkopi iz Palestine, Male Azije i Kipra.

10. juna – 22. jula 431., u efeskoj Crkvi Djeve Marije, sabrali su se episkopi predvodjeni episkopom aleksandrijskim Kirilom i ep. efeskim Memnonom. Na sredini je postavljeno Jevandjelje kao znak da sam Hristos nevidljivo rukovodi Saborom. Najpre je procitan Simvol Vere, koji je sastavljen na Prvom i Drugom Vaseljenskom Saboru, a zatim je procitana gramata koju su carevi Teodosije i Valentin, carevi istocnog i zapadnog dela carevine, uputili Saboru. Kada je gramata cuta, pocelo je sa citanjem dokumenata i proci-tana je poslanica Kirila i Kelestina, kao i Nestorijev odgovor. Sabor je osudio Nestorijevo ucenje kao necasno i on je lisen svestenickog cina i oduzeta mu je katedra. O tome je nacinjen zapis koji je potpisalo 160 ucenika Sabora, a posto su neki od njih predtavljali episkope koji su spreceni da licno prisustvuju Saboru, odluku je donelo vise od 200 episkopa iz raznih krajeva tadasnje Crkve i dokazali da ispovedaju veru koja se u njihovim mestima ispovedala od starine. Tako je odluka Sabora bila glas Vaseljenske Crkve, koja je jasno izrazavala veru u Hrista, rodjenog od Djeve, Istinskog Boga koji je postao covek; a posto je Marija rodila savrsenog coveka koji je u isto vreme savrseni Bog, Ona je s pravom mogla biti postovani kao Bogorodica.

Na kraju zasedanja odluka je bila odmah saopstena okupljenom narodu. Ceo Efes se obradovao kada je cuo da je postovanje Preciste Djeve odbranjeno, posto se u tom gradu Ona vrlo postovala jer je zivela u njemu tokom svog ovozemaljskog zivota i postala njegova pokroviteljka nakon preseljenja u zivot vecni. Ogroman narod klicase Ocima kada se uvece vracase domovima. Pratili su ih sa upaljenim svecama i bakljama, a miris tamjana sirio se iz kadionica. Svuda se cula radost velika, slava Bogorodici i hvala Ocima koji odbranise Njeno ime od jeretika. Odluka Sabora bila je raznosena ulicama Efesa.

Sabor je imao jos pet zasedanja 10. 11. juna, 16, 17. 22. jula i 31. avgusta. Na zasedanju su izlozene, u sest kanona, mere koje ce biti preduzete protiv onih koji se usude da sire Nestorijevo ucenje i menjaju odluke Efeskog Sabora.

Na zalbe kiparskih episkopa protiv tendencije episkopa iz Antiohije, Sabor je odlucio da kiparska Crkva zadrzi svoju nezavisnost u crkvenoj vlasti, koju je imala od apostolskih vremena, i da uopste niko od episkopa ne potcinjava sebi oblasti koje su prethodno bile nezavisne od njega, “da se ne bi pod izgovorom svestenicke pogordila zemaljska vlast i da ne bi uskoro izgubili slobodu koju nam je Gospod Isus Hristos, Osloboditelj svih ljudi, darovao Svojom krvlju”.

Sabor je potvrdio osudu pelagijanske jeresi, koja je ucila da se covek moze spasiti sopstvenim silama bez pomoci blagodati Bozje, takodje su resena neka pitanja crkvene vlasti i uputio poslanice episkopima koji nisu prisustvovali Saboru, saopstavajuci im odluke i pozivajuci ih da cuvaju veru pravoslavnu i mir u Crkvi.

U isto vreme Sabor je potvrdio da je ucenje Pravoslavne Vaseljenske Crkve potpuno i jasno izlozeno Nikeo-Carigradskim Simvolom Vere. Zbog toga nije sastavljao drugi Simvol Vere i zabranio sastavljanje drugog simvola i izmenu na Simvolu utvrdjenom na Drugom Vaseljenskom Saboru. Ova poslednja odluka bila je prekrsena nekoliko vekova kasnije od zapadnih hriscana, prvo u pojedinim oblastima, a kasnije od cele Rimske Crkve, kada je u Simvol uneto da Sveti Duh ishodi “i od Sina”, dopuna koju su od 11 v. odobravale rimske pape, premda su se Njihovi prethodnici, pocev od sv. Kelestina, cvrsto drzali odluka Sabora u Efesu, Treceg Vaseljenskog Sabora, i ispunjavali ih.

Tako se mir, narusen od Nestorija, vratio u Crkvu. Istinska vera je zasticena a lazno ucenje osudjeno.

Efeski Sabor se s pravom postuje kao Veseljenski, isto kao i Sabori u Nikeji i Carigradu. Bili su prisutni predstavnici cele Crkve. Njegove odluke su bile prihvacene od cele Crkve, “od jednog kraja vaseljene do drugog”. Na njemu je bilo ispovedano ucenje koje je u Crkvi cuvano od apostolskih vremena. Sabor nije stvarao nova ucenja, vec je glasno posvedocio istinu koju su nastojali da zamene izmisljotinom. On je precizno izlozio ispovedanje Bozanstva Hristovog koji je rodjen od Djeve. Verovanje Crkve i njeno rasu-djivanje po tim pitanjima bilo je sada jasno izlozeno i nije se moglo pripisivati Crkvi svoje lazno shvatanje. Kasnije ce se pojaviti drugo pitanje koje ce zahtevati odluku cele Crkve, ali ne pitanje: da li je Isus Hristos bio Bog.

Dalji Sabori zasnivali su svoja resenja na odlukama prethodnih Sabora. Oni nisu sastavljali novi Simvol Vere, vec su samo davali objasnjenje postojeceg. Na Trecem Vaseljenskom Saboru je nepokolebljivo i jasno ispovedano ucenje Crkve o Majci Bozjoj. Ranije su sveti Oci osudjivali one koji su kaljali devstveni zivot Djeve Marije, a sada je onima koji su pokusali da umanje Njenu cast receno: “Ko ne ispoveda da je Emanuil istinski Bog i da je zbog toga Sveta Djeva Bogorodica, jer je u telu rodila Boga – Slovo koji je jednosustan sa Bogom Ocem i koji je postao telo – neka je anatema. (é anatema sv. Kirila Jerusalimskog).

5.

POKUSAJ IKONOBORACA DA UMANjE SLAVU CARICE NEBESKE

Posle Treceg Vaseljenskog Sabora hriscani su poceli jos revnosnije i u Carigradu i u drugim mestima da se skupljaju pod okrilje Majke Bozje, i njihove nade u Njeno zastupnistvo nisu bile izneverene. Ona je bila pomocnica bolnih, bespomocnih i siro-tih. Mnogo puta je ustala da zastiti Carigrad od neprijatelja, a jednom se pokazala u vidljivom obliku sv. Andreju Jurodivom sa cudesnim pokrovom nad narodom koji se nocu molio u Vlahernskoj Crkvi.

Carica Nebeska podarila je pobedu vizantijskim carevima u ratovima, zbog cega su oni imali obicaj da sa sobom nose na pohodima Njenu ikonu zvanu Putevoditeljica. Ona je davala snage podviznicima u borbi sa strastima i slabostima. Ona je prosvecivala i podu-cavala Oce i Ucitelje Crkve, kao i sv. Kirila Aleksandrijskog kada je oklevao da prizna nevinost sv. Jovana Zlatoustog. Presvetna Djeva je pevala himne kroz usta sastavljaca crkvenih pesama. Ponekad je nedarovite preporadjala, ali i one koji su pobozno radili, kao sto je Roman Slatkopojac. Nije iznenadjujuce da su onda hriscani tezili da velicaju ime stalne zastitnice. U Njemu cast ustanovljeni su praznici, Njoj su bile posvecene divne pesme, a Njene ikone postovane.

Zloba kneza ovog sveta oruzala je sinove pogibli protiv Emanuila i Njegove Majke u Carigradu, koji je postovao sada, kao Efes prethodno, Bogorodicu kao svoju zastitnicu. Ne smejuci kao ranije da govore protiv Vozbranoj Vojevodje otvoreno, zeleli su da umanje Njenu slavu zabranjujuci postovanje ikona Hrista i Njegovih svetih, nazivajuci to idolopoklonstvom. Majka Bozja je tada osnazila revnost poboznih u borbi za postovanje ikona, pokazujuci mnoga cuda i iscelila je ruku sv. Jovana Damaskina koji je pisao u odbranu ikona. Progon protiv onih koji su postovali ikone i svete zavrsio se slavnom pobedom Pravoslavlja, jer se postovanje koje se ukazuje ikoni prenosi na one koji su na njima naslikani, a sveti ugodnici Bozji postuju se kao prijatelji Bozji zbog blagodati koja prebiva u njima, po recima Psalmopevca: “u velikoj su milosti kod mene drugovi tvoji”. Presveta Bogorodica bila je postovana s narocitom cascu na nebu i na zemlji, i cak u danima ismevanja ikona. Ona je projavila kroz njih mnoga divna znamenja, da se i danas secamo njih s radoscu. Pesma “Tebi raduje se svo sazdanje” i ikona Trojerucica podsecaju nas na isceljenje sv. Jovana Damaskina pred ikonom a Iverska ikona Majke Bozje na cudesno izbavljenje kada ju je u more bacila udovica koja nije drugacije mogla da je sacuva.

Nikakva gonjenja onih koji su postovali Majku Bozju i svega sto je u vezi Nje, nije moglo da umanji ljubav hriscana prema svojoj Zastupnici. Utvrdjeno je pravilo da svaki krug pesama na sluzbama zavrsava pesmom ili stihom u cast majke Bozje.

Mnogo puta u toku godine hriscani se na svim krajevima vaseljene skupljaju u Crkvama da joj zahvale za pokazano dobrocinstvo i traze milost od Nje.

Ali moze li neprijatelj hriscana, “djavo koji kao lav ricuci ide trazeci koga da prozdere” (1. Petr. 5, 8), mirno da posmatra slavu Preneporocne? Zar je mogao priznati poraz i prestati da preko ljudi ratuje protiv istine? Kada je ceo svet bio prosvecen bla-govescu vere Hristove, kada se ime Presvete svuda slavilo, kada se zemlja napunila Crkvama, kada su hriscanski domovi bili ukraseni Njenim ikonama – pojavilo se novo, lazno ucenje o Bogorodici. Ovo ucenje je opasnije jer mnogi ne mogu da shvate do kog stepena ono razara istinsko postovanje Majke Bozje.

6.

REVNOST, ALI NE PO RAZUMU (Rim. 10:2)

Kada su oni koji su osudjivali neukaljan zivot Preciste Djeve bili ukoreni, kao i oni koji su poricali njeno Prisnodjevstvo, koji su prezirali dostojanstvo Majke Bozje i koji su prezirali Njene ikone – kada je slava Majke Bozje prosvetlila citavu vaseljenu, onda se pojavilo ucenje koje naizgled uzvisuje Djevu, ali u stvari porice sve Njene vrline. To ucenje nazvano je bezgresnim zacecem Djeve Marije i bilo je prihvaceno od papskog trona u Rimu. Sastoji se u sledecem: da je sveblazena Djeva Marija na prvoj instanci svog zaceca posebnom blagodacu Svemoguceg Boga i posebnom privilegijom, zbog buduce vaznosti Isusa Hrista – Spasitelja ljudskog roda, bila prvenstveno oslobodjena svih mrlja pragreha” (bula pape Pija éH, o novoj dogmi). Drugim recima Majka Bozja u svom istinskom zacecu je bila zasticena od prvorodnog greha i, po blagodati Bozjoj, bila postavljena u stanje gde je bilo nemoguce za nju da ima licnog greha.

Hriscani nisu culi o tome pre 9 v. kada je najpre Pasahijus Radbertus izrazio misljenje da je Sveta Djeva bila zaceta van prvorodnog greha. Pocinjuci od 12 v. ta ideja pocinje da se siri medju klirom i narodom Zapadne crkve i zbog toga je izgubila blagodat Duha Svetog. U stvari, sa tim novim ucenjem se nisu slagali svi clanovi Rimske crkve. Postoje razlicita misljenja cak i izmedju slavnijih teologa Zapada, stubova, takoreci, Latinske crkve. Toma Akvinski i Bernard Klairvo odlucno ga kritikuju, dok ga Duns Skot brani. Od ucitelja te razlike prenosile su se na ucenike: latinski dominikanski monasi, posle njihovog ucitelja T. Akvinskog, propovedaju protiv ucenja o bezgresnom zacecu, dok sledbenici Duns Skota, franciskanci, teze da ga ugrade svuda. Borba izmedju te dve struje nastavlja se nekoliko vekova. I na jednoj i na drugoj strani bilo je onih koji su vazili medju katolicima kao veliki autoriteti. Nije bila od pomoci , u ozbiljnom pitanju, cinjenica da su neki ljudi izjavili da su imali otkrivenje u vezi toga. Monahinja Brigita (Svedska) slavna u 14. v. medju katolicima govori u svojim delima o javljanju Majke Bozje, koja za sebe kaze da je bila zaceta bezgresno van prvorodnog greha. Ali njena savremenica, jos slavnija Katarina Sienska, tvrdi da u zacecu Presvete Djeve ucestvuje prvorodni greh o cemu je ona dobila potvrdu od samog Hrista (v. knj. A. Lebedeva, Razlike u ucenju o Presvetoj Majci Bozjoj u Istocno i Zapadnoj Crkvi).

Tako, niti na temelju teoloskih dela, niti na temelju cudotvornih dela nije mogao latinski narod razlikovati gde je istina. Rimske pape do Sikstusa IV(kraj 15 v.) ostaju odvojeni od tih rasprava, i sam papa je 1475. dozvolio sluzbu u kojoj je ucenje o bezgresnom zacecu bilo jasno izlozeno, a nekoliko godina kasnije on zabranjuje osudu onih koji veruju u bezgresno zacece. U stvari, cak ni Sikstus IV nije ga odlucno afirmisao kao nepokolebljivo ucenje Crkve; i zbog toga, zabranjujuci osudu onih koji su verovali u bezgre-sno zacece, on isto tako nije osudjivao one koji su ve rovali drugacije. Medjutim, ucenje o bezgresnom zacecu dobija sve vise i vise pristalica medju clanovima Rimske crkve. Razlog za to je bila cinjenica da je ono izgledalo poboznije i draze Majci Bozjoj da joj se ukaze slava koliko god je to moguce. Teznja ljudi da glorifikuju Nebesku Posrednicu s jedne strane, a sa druge devijacija Zapadnih teologa u apstraktnu spekulaciju koja vodi samo naizgled do istine (sholastika), i na kraju, zastupnistvo rimskih papa posle Sikstusa IV sve to vodi do cinjenice da je misljenje o bezgresnom zacecu koje je izrazio P. Radbertus u 9 v. bilo sveopsta vera Latinske crkve u 19. veku. Ostalo je samo da se ono proklamuje definitivno kao crkveno ucenje, sto je ucinjeno od rimskog pape Pija éH na svecanoj sluzbi 8. decembra 1854., kada se on izjasnio da je bezgresno zacece Presvete Djeve dogma Rimske crkve.

Time je Rimska crkva dodala sledecu devijaciju ucenju koje je ispovedala dok je bila deo Katolicanske Apostolske Crkve, cija se vera nepromenljivo i neizmenljivo odrzala u Pravoslavnoj Crkvi. Proklamacija nove dogme zadovoljava siroke mase ljudi koji pripadaju Rimskoj crkvi, koji u prostodusnosti srca misle da ce novo ucenje u Crkvi sluziti vecoj slavi Majke Bozje, kojoj su oni, takoreci, ucinili cast. To je, takodje, zadovoljavalo tastinu zapadanih teologa koji su je definisali i izneli. Ali najvecu korist nova dogma donela je samoj Rimskoj stolici, posto, proklamujuci novu dogmu svojim autoritetom, cak iako nije slusala misljenje biskupa Katolicke crkve, rimski papa otvoreno prisvaja sebi pravo da menja ucenje Rimske crkve i postavlja svoj glas iznad sve-docenja Svetog Pisma i Predanja. Direktna dedukcija toga bila je cinjenica da su rimske pape nepogresive u stvarima vere, sto je isti papa Pije IH proklamovao kao dogmu Katolicke crkve 1870. Tako se ucenje Zapadne crkve menjalo posle njenog otpadanja od Is-tinske crkve. To je bio uvod u sve nova i nova ucenja. Misleci da proslavljaju Istinu jos vise, u stvari, samo je razaraju. Dok je Pravoslavna Crkva skromno ispovedala ono sto je primila od Hrista i Apostola, Rimska crkva tezi da doda tome, nesto od “revnosti”, ali ne po razumu (Rim. 10:2), a ponekad kroz iskrivljenje ulazi u praznoverje lazno nazvano znanje (1Tim. 6:20). Da vrata pakla nece nadvladati (Mt. 16:18) obecano je samo Istinskoj, Vaseljenskoj Crkvi; na onima koji su otpali ispunjavaju se reci: Kao sto loza ne moze roditi roda sama od sebe ako ne ostane na cokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete (Jn. 15:4).

Istina je da u samom definisanju nove dogme ona nije bila potvrdjena, vec da je samo proklamovana kao crkvena, i koja je uvek postojala u Crkvi, i koja se odrzala od svetih Otaca, iz cijih dela su izvodi citirani. U stvari, svi ti citati govore samo o uzvisenoj svetosti Djeve Marije, Njenoj bezgresnosti i daju joj razlicita imena koja definisu Njenu cistotu i duhovnu silu; ali nigde ni jedne reci nema o bezgresnosti Njenog zaceca. Ti isti sveti Oci na drugom mestu govore da je samo Isus Hristos potpuno cist od svakog greha, dok svaki covek, buduci rodjen od Adama, rodjenjem tela potpada pod zakon greha.

Niko od ranih svetih Otaca ne govori da Bog na cudesan nacin ociscuje Djevu Mariju jos u utrobi; a manje direktne indikacije da Djeva Marija, bas kao svaki covek, nije trpela borbu sa strastima, ali je bila pobednica nad iskusenjima i bila spasena od svog bozanskog Sina. Komentatori latinske ispovesti isto tako kazu da je Djeva Marija spasena od Hrista. Ali oni to razumeju u smislu da je Marija bila zasticena od prvorodnog greha u pogledu buduce vaznosti Hrista. Sta vise, govoreci o mukama Majke Bozje koje je ona pretrpela stojeci pod krstom svog voljenog Sina, i uopste tuga kojom je zivot Marije Bozje bio ispunjen, oni ih smatraju nadgradnjom patnjama Hristovim i smatraju Mariju nasom Sa-Iskupiteljkom. Prema komentaru Latinskih teologa “Marija je saveznik nasem Iskupitelju kao sa Iskupitelj (V. Lebedev). U delu iskupljenja, Ona, na odredjeni nacin, po- maze Hristu. “Majka Bozja”, pise dr. Lenc, “nosi teret Svog mucenistva ne samo odvazno, vec takodje radosno, iako joj je srce slomljeno” (Mariologija, dr Lenc). Iz tog razloga Ona je “komplementna Svetoj Trojici” i “bas kao Njen Sin izabrana od Boga Svog. Glavni posrednik postavljen izmedju Njegovog Sina i nas je blazena Djeva”. U tri odnosa – kao cerka, kao majka i kao supruga Bozja – Sveta Djeva je podignuta do odredjene jednakosti sa Ocem, do odredjene superiornosti nad Sinom, do bliskosti sa Duhom Svetim” (Bezgresno zacece, biskup Malou). Tako, prema ucenju predstavnika latinske teologije, Djeva Marija u delu iskupljenja smestena je uz samog Hrista i podignuta do jednakosti sa Bogom. Ne moze se otici dalje od toga. Ako sve to nije bilo definitivno formulisano kao dogma Rimske crkve, ipak jos rimski papa Pije IH nacinio je prvi korak u tom pravcu, pokazujuci smer daljem razvoju opsteg priznavanja ucenja Crkve, i neposrednoj potvrdi gore navedenom ucenju o Djevi Mariji.

Tako Rimska crkva, u svojoj teznji da uzvisi Presvetu Djevu, otisla je putem Njenog potpunog obozenja. I ako sada ti pisci nazivaju Djevu komplementnom Svetoj Trojici, moze se ocekivati da Ona bude postovana kao Bog.

Istim putem ide grupa mislilaca koji za sada pripadaju Pravoslavnoj Crkvi, ali koji su izgradili novi teoloski sistem temeljeci ga na filosofskom ucenju o Sofiji, Mudrosti, kao posebnoj sili koja Bozanstvo i sazdanje spaja. Isto tako, razvijajuci ucenje o dostojanstvu Majke Bozje, oni zele da vide u Njoj sustinu koja je neka vrsta sredista izmedju Boga i coveka. Po nekim pitanjima oni su umereniji od latinskih teologa, ali u drugima, ako hocemo oni su ih ostavili iza. Dok poricu ucenje o bezgresnom zacecu i oslobodjenosti od prvorodnog greha oni jos uce o njenoj oslobodjenosti od licnih grehova, videci u njoj posrednicu izmedju coveka i Boga, slicnu Hristu: u Hristovoj licnosti pojavljuje se na zemlji drugo Lice Svete Trojice, Prevecno Slovo, Sin Bozji, dok se Duh Sveti projavljuje kroz Djevu Mariju. Postoji ista teskoca u obe jeresi, bilo kad se ponizava Djeva i kada se, naprotiv, Ona glorifikuje iznad onog sto je odredjeno (Panarion protiv koliridijana). Sveti Oci optuzuju one koji joj daju gotovo bozansku slavu: “Neka Marija bude u casti, ali neka bogopostovanje bude dato Gospodu”. Premda je Marija izabrani sasud Ona je zena po prirodi, ne razlikujuci se uopste od drugih. Mada se Marijina istorija i Predanje slazu da je receno Njenom ocu Joakimu u pustinji: “Tvoja zena ce zaceti”, to nije ucinjeno bez borbe i ne bez semena covecjeg. “Niko nece postovati svete iznad onog sto je prikladno, vec ce postovati njihovog Gospodara. Marija nije Bog i ona nije primila telo sa Neba, vec iz sloja coveka i zene; i po obecanju, slicno Isaku, Ona je pripremljena da uzme ucesce u Bozanskoj ikonomiji. Ali, s druge strane neka se niko uludo ne ogresi o Svetu Djevu” (Sv. Epifanije).

Pravoslavna Crkva najvise uzvisuje Majku Bozju u svojim slavopojima, ne usudjujuci se da opisuje o Njoj ono sto nije u vezi sa Svetim pismom i Predanjem. “Istini je strano svako preterivanje kao i nedorecenost. Ona daje svemu prikladnu meru i odgovarajuce mesto” (Ep. Ignjatije Brjancaninov). Hvaleci zacece Djeve Marije i Njeno muzevno podnosenje tuge u zemaljskom zivotu, Oci Crkve, s jedne strane, odbijaju ideju da je Ona bila posrednica izmedju Boga i coveka u smislu iskupljenja kroz Nju ljudskog roda. Govoreci o pripremi za delo zajedno sa Njenim Sinom i za sapatnju za spasenje svih, znameniti Otac Zapadne crkve, sv. Amvrosije ep. Milanski, dodaje: “Ali pateci, Hristos nije potrebovao nikakvu pomoc, kao sto je sam Gospod prorekao davno pre: Pogleda, a nikoga ne bese da pomogne, i podupre, ali me desnica moja izbavi (Is. 63:5). Isti sveti Otac uci o univerzalnosti prvorodnog greha, od koga je jedino sam Hristos oslobodjen. “Od svih rodjenih od zene, nema nikoga ko je savrseno svet osim Gospoda Isusa Hrista, koji je na poseban nacin bezgresno zacet, ne iskusivsi zemaljskog greha” (sv. Amvrosije, Komentar Jevandjelja po Luki, gl. 2). “Samo je Bog bez greha. Svaki koji je rodjen na uobicajen nacin od zene i coveka telesnim spojem je postao kriv za greh. Isto tako, On koji nije rodjen na uobicajen nacin nema greha” (sv. Amvrosije, O braku i pohoti). “Jedan covek samo, Posrednik izmedju Boga i coveka, slobodan je od veza gresnog rodjenja posto je On bio rodjen od Djeve, a posto je tako rodjen nije okusio dodir greha” (sv. Amvrosije, Knj. 2. Protiv Juliana).

Drugi znamenit ucitelj Crkve posebno postovan na Zapadu, bl. Avgustin, pise: “Sto se tice drugih ljudi, ukljucujuci Njega koji je ugaoni kamen, ne vidim za njih drugi nacin da postanu hram Bozji osim duhovnim rodjenjem, kome mora apsolutno prethoditi telesno rodjenje. Tako, nije vazno koliko mi mozemo domisliti o deci koja su u utrobi majke, posto sv. jevandjelist Jovan kaze za sv. Jovana Krstitelja da se zaradovao u utrobi majke (sto se desilo ne drugacije nego delom Duha Svetog), ili rec Samog Gospoda koji govori Jeremiji: I pre no sto izide iz utrobe svoje majke, posvetih te (Jer. 1:5) – nije vazno koliko ovo mo-ze ili ne moze da nama da osnovu za misljenje da je dete u tim uslovima sposobno za osvecenje, dok u nekim slucajevima ne moze biti sumnje da je osvecenje kroz koje svako od nas zajedno i svako posebno postaje hram Bozji, moguce samo za one koji su preporodjeni, a preporodjanje uvek pretpostavlja radjanje. Samo oni koji su rodjeni mogu biti sjedinjeni sa Hristom i biti u jedinstvu sa Bozanskim Telom, koje cini Njegovu Crkvu zivim hramom Bozjim (bl. Avgustin, Pismo 187).

Gore navedene reci starih ucitelja Crkve svedoce da je na samom Zapadu ucenje koje je sada rasireno bilo ranije pobijano. Cak i nakon otpadanja Zapadne crkve Bernard, koji je poznat kao veliki autoritet, pise: “Plasim se sada, videci da neki od vas zele da promene stanje nekih vaznih stvari ukljucujuci nove proslave nepoznate Crkvi, nepotvrdjene razumom, neopravdane tradicijom. Jeste li vi uceniji i pobozniji od nasih Otaca? Reci cete: Covek mora slaviti Majku Bozju koliko je moguce. To je istina; ali slavljenje Carice Nebeske zahteva razumnost. Ta carska Djeva nema potrebe za laznom slavom, posedujuci kao sto Ona poseduje istinsku krunu slave i znake dostojanstva. Slava cistoti Njenog tela i svetosti Njenog zivota. Cudesna obiljem darova Djevu, postujuci Njenog bozanskog Sina, uzvisujemo kao Onu koja je zatrudnela bez pohote i rodila bez bola. Ali sta covek ima jos da doda tome dostojanstvu? Ljudi kazu da se mora postovati zacece koje prethodi slavi rodjenja; jer ako zacece ne prethodi, rodjenje takodje nece biti slavno. Moze se isto zahtevati za njene praroditelje i prapraroditelje, do kraja. Cak sta vise, kako da ne bude greha na mestu gde postoji strast? Neka niko ne kaze da je Sveta Djeva zaceta od Svetog Duha a ne od coveka. Kazem odlucno da se Sveti Duh spustio na Nju, a ne da je dosao sa Njom”.

“Kazem da Djeva Marija ne moze biti osvecena pre Njenog zaceca, buduci da nije postojala. Ali, ona ne moze biti osvecena u trenutku svog zaceca zbog greha koji je neodvojiv od zaceca, onda ostaje da se veruje da je bila osvecena posto je bila zaceta u utrobi Svoje Majke. To osvecenje, ako unistava greh, cini svetim njeno rodjenje, ali ne Njeno zacece. Nikome nije dato pravo da bude zacet u svetosti; jedino Gospod Hristos je bio zacet od Duha Svetog, i samo On je svet kroz svoje istinsko zacece. Iskljucjuci Njega, svo pokoljenje Adamovo ukazuje na ono sto je jedan od Njih rekao o sebi, iz osecanja poniznosti i poznaje istine; (Ps. 50:7) jer, gle, u bezakonjima sam zacet. Kako covek moze ocekivati da to zacece bude sveto kada ono nije delo Svetog Duha. Sveta Djeva, naravno, odbija slavu koja ocigledno uzvisuje greh. Ona ne moze ni na koji nacin opravdati nove pronalaske uprkos ucenju Crkve, novo sto je mati besramnosti, kci ludosti” (Bernard, Posl. 174). Gore citirane reci otkrivaju i novacenje i apsurdnosti nove dogme Rimske crkve.

(1) Ucenje o potpunoj bezgresnosti Majke Bozje ne odgovara Svetom Pismu, gde je ponovljena tvrdnja da je bezgresan samo Posrednik izmedju Boga i coveka, covek Isus Hristos (1.Tim. 2:5); i u Njemu nema greha (1Jez. 3:5), On greha ne ucini, niti se prevara nadje u ustima Njegovim (1. Pt. 2:22); Onaj koji je u svemu kusan, kao i mi, ali bez greha (Jev. 4:15); Njega koji nije imao greha, ucini grehom nas radi (2. Kor 5:21). Ali u vezi ostalih ljudi receno je, ko je cist od kaljanja? Niko ko je ziveo jedan jedini dan na zemlji (Jov. 14:4). Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, dok smo jos bili gresnici, Hristos umre za nas… jer kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina Njegovog, mnogo cemo se pre, vec pomireni, spasti zivotom Njegovim (Rim. 5:8-10).

(2) To ucenje protivreci takodje Svetom Predanju, koje je sadrzano u brojnim patristickim delima gde se pominje uzvisena svetost Marije Djeve od samog Njenog rodjenja, isto kao i Njeno ociscenje Svetim Duhom, zacecem Hrista, ali ne Njeno zacece kroz Anu. “Nema nikoga bez mrlje pre Tebe, ma ziveo samo dan, osim Tebe, Isuse Hriste Boze nas, koji si sisao na zemlju bez greha, i kome smo svi poverili obveznicu milosti i oprostaja grehova” (Sv. Vasilije Veliki 3. molitva na Vecernje Pedesetnice). “Ali kada Hristos dodje kroz cistu devicansku, bezbracnu, bogobojazljivu, neokaljenu majku bez loznice i bez oca, kako i pristaje Njemu da se rodi, On ociscuje zensku prirodu, odbija ugriz Eve i rusi zakone ploti” (Sv. Grigorije Bogoslov, “Uslavu devstvenosti”). U stvari, cak i onda, kako sv. Vasilije Veliki i Jovan Zlatousti govore o tome, ona nije smestena u stanje nemogucnosti za greh, vec nastavlja da brine o svom spasenju i prevazilazi svako iskusenje.

(3) Ucenje da je Majka Bozja bila ociscena pre svog rodjenja, tako da je od Nje mogao biti rodjen cisti Hristos, besmisleno je; posto je cisti Hristos mogao biti rodjen samo ako Djeva mora biti cista, neophodno je da Njeni roditelji budu cisti od praroditeljskog greha, i da oni opet budu rodjeni od ociscenih roditelja. Doci ce se do zakljucka da Hristos nece biti ovaplocen ako svi Njegovi preci po telu, pravo od Adama, nisu unapred ocisceni od prvorodnog greha. Ali onda nema potrebe za istinskim Ovaplocenjem Hristovim, iako Hristos dolazi dotle na zemlju da unisti greh.

(4) Ucenje da je Majka Bozja zasticena od prvorodnog greha, isto kao i ucenje da je Ona zasticena blagodacu Bozjom od licnog greha, cini Boga nemilosrdnim i nepravednim, posto ako je Bog zastitio Mariju od greha i ocistio je pre rodjenja, zasto onda ne ocisti druge ljude pre njihovog rodjenja, vec ih radije ostavlja u grehu? Sledili bi da Bog spasava nekoga odvojeno od njegove volje, predodredjujuci nekoga pre rodjenja za spasenje.

(5) To ucenje koje naizgled ima cilj da uzvisi Majku Bozju, u stvari potpuno pobija sve njene vrline. Pre svega, ako je Marija vec u utrobi Svoje majke kada nije zelela ni dobro ni zlo bila zasticena blagodacu Bozjom od greha pre Svog rodjenja, u cemu se Njena vaznost sastoji? Ako je bila smestena u stanje nesposobna da gresi i cini greh, onda sta cini Bog glorifikujuci je? Ako Ona bez napora i bez ikakvog impulsa prema grehu ostaje cista, zbog cega je ovencana vise od drugih? Ne postoji pobeda bez protivnika.

Pravednost i svetost Djeve Marije pokazuje se u cinjenici da Ona buduci “covek sa strastima slicnim nasim” tako voli Boga i predaje Mu se, da bi kroz Njenu cistocu bila uzdignuta iznad svega roda ljudskog. Buduci predodredjena i izabrana, ona biva udostojena i ociscena od Duha Svetog koji silazi na Nju, i zacinje istinskog Spasitelja sveta. Ucenje o blagodati od greha oslobodjenoj Djevi Mariji porice Njenu pobedu koja nije vredna da bude ovencana slavom, cini je slepim instrumentom Bozjeg providjenja.

Ovo nije egzaltacija i uvecanje slave, vec omalovazavanje, “dar” koji joj je dat od pape Pija éH i svih ostali koji su mislili da mogu proslaviti Majku Bozju trazeci nove istine. Presveta Djeva Marija bila je toliko slavljena od Samog Boga, uzvisen Njen zivot na zemlji i Njena slava na nebu, da ljudski pronalasci ne mogu dodati nista Njenoj slavi i casti. Ono sto ljudi pronalaze samo zaklanja Njeno lice od njihovih ociju. “Pazite da vas ko ne obmane filosofijom ljudskom, po nauci sveta a ne po Hristu”, pise ap. Pavle od Duha Svetog (Kol. 2:8).

Takva “tasta prevara” je ucenje o bezgresnom zacecu Djeve Marije kroz Anu, koje je na prvi pogled uzvisuje, ali je u stvari omalovazava. Kao i svaka laz, ova je posejana od “oca lazi” (Jv. 8:44), djavola, koji je uspeo prevariti mnoge koji nisu razumeli da hule na Djevu. Zajedno sa ovim bice odbijeno svako drugo ucenje srodno tome. Teznjom da se uzvisi Presveta Djeva do jednakosti sa Hristom pripisuje se Njenim mukama kod Krsta isti znacaj sa patnjama Hristovim, tako da Iskupitelj i sa-Iskupitelj pate isto prema ucenju papista, ili “da ljudska priroda Majke Bozje na nebu zajedno sa Bogocovekom Hristom spojena otkriva pun lik coveka” (Protojerej S. Bulgakov – “Neopalima kupina”, st. 141 – isto tako je tasta prevara i zavedenost filosofijom). U Hristu Isusu nema ni muskog ni zenskog (Gal. 3:28), Hristos iskupljuje citavu ljudsku rasu; zato Njegovom vaskrsenju jednako “Adam igra od radosti i veseli se Eva” (kondak 1. i 3. gl.), a svojim Uspenjem Gospod je uzneo citavu ljudsku prirodu. Isto tako, da je Majka Bozja “Komplementarna Svetoj Trojici”, ili “cetvrta ipostas”, da “Sin i Majka otkrivaju Oca kroz Drugu i Trecu “Ipostas”, da Djeva Marija jeste “stvorenje, ali ne vise stvorenje” – sve je to plod tastine, lazna mudrost koja se ne zadovoljava onim sto Crkva drzi od vremena Apostola, vec tezi da je proslavi vise nego sto je Bog proslavlja. Tako su reci sv. Epifanija Kiparskog ispunjene: “Neki be-zumnici u svom misljenju o svetoj Prisnodjevi tezili su i teze da je postave na mesto Boga” (protiv antidikomarionita). Ali oni koji prikazuju tako besmisleno Djevu, umesto da je velicaju, okrecu se huli; Svecista prezire laz, buduci Majka Istine (Jn. 14:16).

7.

PRAVOSLAVNO POSTOVANjE MAJKE BOZJE

Pravoslavna Crkva uci o Majci Bozjoj ono sto Sveto Predanje i Sveto Pismo prenose o Njoj, i svakodnevno je proslavlja u svojim hramovima trazeci Njenu pomoc i zastitu. Znajuci da su joj prijatne samo one molitve koje odgovaraju Njenoj istinskoj slavi, sveti Oci i pesmopisci molili su Nju i Njenog Sina da ih nauce kako da je opevaju: “Ogradi moj um, o Hriste moj, jer se usudjujem da pevam pesmu hvale Tvojoj Precistoj Materi” (ikos Uspenja). “Crkva uci da je Hristos zaista rodjen od Prisnodjeve Marije” (sv. Epifanije, “Slovo o istinskoj veri”). “Neophodno je da ispovedamo da je uvek Djeva zaista Bogorodica, tako da se ne bi palo u huli. Jer oni koji poricu da je Presveta Djeva zaista Bogorodica nisu vise verni, vec ucenici fariseja i sadukeja” (sv. Jefrem Sirin, “Jovanu Monahu”).

Iz Predanja je poznato da je bila kci vremesnih Joakima i Ane, da je Joakim iz roda carske loze Davidove, a Ana iz svestenicke loze. Bez obzira na tako uzviseni rod, behu siromasni. U stvari, nije to zalostilo ove pravednike, vec to sto nisu imali dece i nisu se mogli nadati da ce njihovo potomstvo videti Mesiju. I, gle, kada su jedanput, prezreni od Jevreja oboje u tuzi uznosili molitvu Bogu – Joakim na brdu gde se povukao kada svestenik nije prihvatio njegovu zrtvu u hramu, a Ana u svome vrtu oplakujuci svoju bezdetnost – tada im se javi andjeo koji im je saopstio da ce dobiti kci. Obradovani, obecase da ce svoje cedo posvetiti Bogu. Posle devet meseci rodi im se kci, i nadenuse joj ime Marija, a ona od najranijeg detinjstva ispoljavase najlepse osobine duse. Kada je napunila tri godine njeni roditelji, ispunjavajuci obecanje, odvedose svecano u Jerusalimski hram malu Mariju; ona se sama uspela na visoke stepenice, a po Bozjem otkrivenju uvedena je u Svetinju nad Svetinjima od Prvosvestenika koji ju je docekao, uvodeci sa Njom i blagodat koja je na Njoj pocivala u hram koji je do tada bio bez blagodati. (Vidi kondak Vavedenja. To je bio ponovo sazidani hram u koji slava Bozja nije sisla kao na Skiniju ili hram Solomonov). Ona se smestila u deo za devojke koji je postojao u hramu, ali je provodila toliko mnogo vremena u molitvi u Svetinji nad Svetinjima da se moze reci da je u njoj i zivela. (Vavedenje, 2. stihira na “Gospodi vozvah” i “slava i ninje”…). Buduci ukrasena svim vrlinama, Ona projavljuje primer neobicno cistog zivota. Bila je svima pokorna i poslusna, nikoga nije zalostila ne govoreci nikome nista grubo, ljubazna sa svima, ne dopustajuci ni jednu necistu misao (sv. Amvrosije Milanski “O svagda djevstvu Djeve Marije”).

“Uprkos pravednom i neporocnom zivotu koji je vodila Majka Bozja, greh i smrt projavljivase svoje prisustvo u Njoj. Oni nisu mogli da se ne projave: to je tacno i pravoverno ucenje Pravoslavne Crkve u vezi Majke Bozje o prvorodnom grehu i smrti”. (Ep. Ignjatije Brjancaninov, “Objasnjenje ucenja Pravoslavne Crkve o Majci Bozjoj”).

“Tudja svakom padu u greh” (sv. Amvrosije Milanski tum. 118. ps.), “Ona nije bila slobodna od iskusenja grehom”. “Samo je jedino Bog bez greha” (sv. Amvrosije, isto), dok ce covek uvek imati u sebi ono sto ipak treba ispraviti i usavrsiti da bi bila ispunjena zapovest Bozja: “Budite sveti kao sto sam ja Svet, Gospod Bog vas (Lev. 19:2). Sto je neko cistiji i savrseniji vise uvidja svoju nesavrsenost i smatra sebe sve nedostojnijim.

Djeva Marija predajuci sebe potpuno Bogu, cak iako je odbijala od sebe svaki nasrtaj greha, vise od drugih je osecala slabost ljudske prirode i gorljivo je zudela za dolaskom Spasitelja. U svom smirenju smatrala je sebe nedostojnom da bude i sluskinja One koja ce roditi Njega. Da je nista ne bi odvojilo od molitve i paznje na Sebe, Marija je dala zavet bezbracnosti da bi sluzila samo Njemu citavog zivota. Bu duci zarucnica starca Josifa, kada Njene godine vise nisu dopustile da ostane u Hramu, Ona se smestila u njegovu kucu u Nazaretu. Ovde se Djeva udostojila posete arhangela Gavrila, koji joj je blagovestio da ce roditi Sina Svevisnjega. “Raduj se blagodatna, Gospod je s Tobom. Blagoslovena si Ti medju zenama… Duh Sveti sici ce na Tebe i sila Visnjega osenice te. Zato i ono sto ce se roditi bice sveto i nazvace se Sin Bozji” (Lk 1, 28-35).

“Marija je primila angelsku blagovest smireno i pokorno. Tada je Slovo na nacin poznat samo Njemu sisao i, kako je Sam hteo, dosao i nastanio se u Njoj” (sv. Jefrem Sirin, “Pohvala Majci Bozjoj”). “Kao sto munja osvetljava sve sto je skriveno, tako i Hristos ociscuje sve sto je skriveno u prirodi stvari. On je ocistio Djevu a onda se rodi, tako da je pokazao da je Hristos, projavljujuci cistocu u svoj svojoj snazi. On je ocistio Djevu, pripremivsi je Svetim Duhom, a onda utroba postavsi cista zacinje Njega. On je ocistio Djevu u Njenoj neporocnosti, i zbog toga je Ona rodivsi ostala Djeva. Ne govorim da je Ona postala besmrtna, vec da je bila prosvecena blagodascu, nije se uznemiravala gresnim zeljama” (sv. Jefrem Sirin, “Slovo protiv jeretika”; 41). “Svetlost se uselila u Nju, ocistila Njen um, ocistila Njene misli, ucinila mudrim Njena htenja, osvestala njeno devstvo” (sv. Jefrem, “Marija i Eva”). Onaj koji je cist po ljudskom shvatanju nacinio ju je blagodatno cistom (ep. Ignjatije Brjancaninov, “Izlaganje ucenja Pravoslavne Crkve o Majci Bozjoj”).

Marija nikome nije rekla o javljanju Andjela, vec je Andjeo sam otkrio Josifu o Marijinom zacecu od Duha Svetog (Mt. 1:18-25), a nakon rodjenja Hristovog pastirima. Pastiri, dosavsi da se poklone Novorodjenome, rekli su sta su culi od njega. Prethodno cutke trpeci Josifovo podozrenje, Marija je sada cutke slusala i u “srcu svome” cuvala reci o velicini svoga Sina (Lk. 2: 8-19). Cetrdesti dan cula je Simeonovu molitvu hvale i prorocanstvo da ce joj noz raniti dusu. Kasnije je videla kako raste u mudrosti; slusala Ga je kako sa dvanaest godina poucava u hramu i sve “slagala u srcu svome” (Lk. 21-52). Iako prepuna blagodati Ona nije potpuno razumela u cemu se sastoji sluzba i velicina Njenog Sina. Jevrejska shvatanja o Mesiji bila su joj bliska, a prirodna osecanja vodila su je da se o Njemu brine, cuva Ga od napada i opasnosti. Zbog toga je uznosila Svoga Sina, u pocetku, nevoljno, sto je izazvalo Njegovo ukazivanje na prevenstvo duhovnog nad telesnim srodstvom (Mt. 12: 45-49). “On se brinuo takodje o Njenoj casti, ali mnogo vise o spasenju Njene duse, i dobru ljudi zbog kojih se u telo obukao (sv. Jovan Zlatousti, Tumacenje Jovanovog Jevandjelja, Om. 21). Marija je to razumela i “slusajuci rec Bozju, drzala je” (Lk. 11:27, 28). Kao niko drugi, Ona je usvojila osecanja koja su u Hristu (Fil. 2:5), bez roptanja podnoseci jad majke kada je videla Svog Sina progonjenog i stradalog. Radovala se u dan Vaskrsenja, u dan Pedesetnice obukla se u silu sa visine (Lk. 24: 49). Duh Sveti koji je sisao na Nju “naucio ju je svemu” (Jn. 14: 26), i uputio je na svaku istinu (Jn. 16: 13). Prosvecena, ona se jos revnosnije trudila da ispuni ono sto je cula od svog Sina i Iskupitelja, da bi uzisla k Njemu i bila s Njim.

Kraj zemnog zivota Presvete Majke Bozje bio je pocetak Njenog velicanstva. “Ukrasena bozanskom slavom (irmos kan. Uspenja), ona stoji i stajace, u dan Strasnog Suda i u buducem veku, s desne strane prestola Sina svoga”. Ona caruje s Njim i ima hrabrost pred Njim kao Njegova Majka po telu, kao Ona koja je po duhu s Njim, kao ona koja ispunjava volju Bozju i uci druge (Mt. 5:19). Premilostiva i puna ljubavi, ona pokazuje svoju ljubav prema Svome Sinu i Bogu ljubavlju prema ljudskom rodu. Ona se zauzima za njega pred Mi-lostivim i obilazeci zemlju pomaze ljudima.

Iskusivsi sve teskoce zemaljskog zivota, Zastupnica roda ljudskog vidi svaku suzu, cuje svaki uzdah i molbu onih koji se Njoj obracaju. Posebno je blizu onih koji se trude u borbi protiv strasti i revnuju za bogougodni zivot. Cak i u zivotnim brigama Ona je nezamenljiva Pomocnica. “Radost tuznih i zastupnica oklevetanih, hraniteljka gladnih, uteha putnicima, pristaniste vitlanih burom, posetitelj bolnih, nemocnih pokrov i zastita, uporiste starosti, mati Boga Visnjega Ti si” (stihira Odigitriji). “Nada, zastita i pribeziste, u molitvama neumorna” (kondak Uspenja, koja spasava svet Svojom neprestanom molitvom (Bogorodicin, 3. gl.). Ona dan i noc moli za nas i skiptari Carstva utvrdjuju se Njenom molitvom.

Nema uma ili reci da izrazi Njenu velicinu, One koja se rodila u gresnom rodu ljudskom, a postala je casnija od heruvima i neuporedivo slavnija od serafima. Gledajuci blagodat svetih tajni Bozjih koje su se pokazale ispunjavajuci Djevu, radujem se i ne znam kako da ih razumem neobicne i tajne, kako se Izabrana otkri iznad svih sazdanja, vidljivih i duhovnih. Zbog toga, zeleci da pohvalim Nju, ja se uzasavam i umom i recju. Ipak se usudjujem da propovedam i velicam Nju: Ona je staniste nebeskog (ikos Vavedanja). Svaki jezik je u nedoumici kako da pohvali Tebe, po zasluzi; svaki nadsvetski duh pada u bezumlje, kada zeli da ti peva pesmu hvale, Bogorodice. Ali kao dobro prema svome delu primi Veru nasu. Ti znas nasu ljubav, nadahnutu Bogom, jer Tebe zastupnicu hriscana velicamo (irmos 9. pesme na Bogojavljenje).

About these ads
Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 55 drugih sljedbenika

%d bloggers like this: