Sveti Serafim Sarovski – STICANjE DUHA SVETOGA – CILj HRISCANSKOG ZIVOTA

Sveti Serafim Sarovski
STICANjE DUHA SVETOGA – CILj HRISCANSKOG ZIVOTA

(Razgovor Prep. Serafima Sarovskog sa sibirskim veleposednikom Nikolajem A. Motovilovim)

UVOD

Veliki starac Serafim isceli me od teskih i neverovatnih, grdnih reumaticnih i drugih bolova i bolesti. Celo mi telo bese uzeto, noge zgrcene i u kolenima otecene, na ledjima i slabinama rane! Od svega toga patio sam tri pune godine.

A moje iscelenje dogodilo se na sledeci nacin:

Petog septembra 1831. g. dovezose me u Sarovsku pustinju, a sedmog i osmog septembra, na dan Rodjenja Presvete Bogomajke, bih udostojen dvaju razgovora sa bacuskom, ocem Serafimom, u njegovoj manastirskoj keliji, no isceljenje tada jos ne dobih. Devetog septembra, pak, odvezose me k njemu u obliznju pustinjicu Starcevu, u blizini njegovog izvora. Cetiri coveka koji me na rukama nosahu i peti koji mi glavu pridrzavase, prinesose me k starcu, koji bese okruzen mnostvom posetilaca…

Moji nosioci smestise me zatim na Starcevoj livadici, pored jednog ogromnog debelog bora, na obali reke Sarovke. Kada zamolih bacusku da mi pomogne i isceli me, on kaza: “Pa, ja nisam lekar! Lekarima treba ici kada ko hoce da se leci od kakvih bilo bolesti!”

Ja mu onda podrobno ispricah svoje patnje i kako sam na sve moguce nacine pokusao da se izlecim, ali da iscelenje nisam dobio. Rekoh, usto, da meni vec ni u cemu nema spasa i da nemam slobode pred Gospodom, da prosim njegove svete molitve, da bi me Gospod iscelio. Starac me onda upita: “A verujete li vi u Gospoda Isusa Hrista – da je On Bogocovek, i u Njegovu Precistu Bogomajku, da je ona svagda Djeva?” Ja odgovorih: “Verujem!” “A verujes li” – nastavi starac – “da Gospod Koji je ranije sve bolestine na ljudima isceljivao trenutno, jednom recju Svojom, ili samo dodirom Svojim, moze i sada isto tako lako i trenutno da isceli jednom recju Svojom one koji potrebuju Njegovu pomoc? I verujes li da je zauzimanje za nas Presvete Bogomajke pred Njim svemocno, i da nas na njeno zauzimanje Gospod moze i sada, isto tako trenutno i jednom recju, potpuno isceliti?”

Ja odgovorim da u sve to istinski, od sve duse i srca verujem i da, kada ne bih verovao, ne bih ni naredio da me dovezu ovamo k njemu. “Ako, dakle, verujete” – zavrsi starac – “onda ste vi – vec zdravi!” – “Kako zdrav?”, upitah ja, “kada me moji ljudi i vi drzite na rukama?” “Ne!” – rece mi on – “Vi ste sada celim telom svojim vec potpuno zdravi, najzad”. I on naredi ljudima koji me drzahu da odstupe od mene, a on me uze za ramena, podize me sa zemlje i, uspravivsi me na noge, rece mi: “Sigurnije stojte, cvrsce se drzite nogama na zemlji! Eto, tako! Ne plasite se, vi ste sada potpuno zdravi”. I zatim dodade, radosno me posmatrajuci: “Eto, vidite li kako sada dobro stojite!” Ja odgovorih: “Hteo – ne hteo, ja dobro stojim zato sto me Vi dobro i cvrsto drzite”. Tada on, odvojivsi svoje ruke od mene, rece: “E, pa eto, sada vas vec ni ja ne drzim, a vi bez mene cvrsto stojite. Hodajte smelo, bacuska moj! Gospod vas je iscelio! Hajte, krenite se s mesta!”

I, uzevsi me za ruku jednom svojom rukom, a drugom me pomalo gurkajuci s ledja, povede me po travi i neravnoj zemlji oko bora, govoreci: “Eto, vase bogoljublje, kako ste dobro krenuli!” Ja odgovorih: “Da, zato sto me vi izvolite dobro voditi”. “Ne” – rece on, odvojivsi ponovo od mene svoju ruku – “Sam Gospod je izvoleo da vas potpuno isceli, i sama Bozija Majka umolila Ga je za to. Vi cete sada i bez mene krenuti, i svagda cete dobro hoditi! Hajte, krenite se…” I stade me gurkati da bih krenuo. “Ta, tako cu pasti i povrediti se!…”, rekoh. “Ne”, protivrecase mi on, “necete se povrediti nego cete cvrsto zakoraciti…”

Tada ja osetih u sebi nekakvu silu koja me oseni, malo se ohrabrih i podjoh sigurnim korakom. On me onda odjednom zaustavi i rece mi: “Dosta je!” Onda me upita: “Sta, dakle? Jeste li se sada uverili da vas je Gospod iscelio u svemu, i to potpuno? Stoga bez imalo sumnje verujte svagda u Njega – Hrista Spasitelja naseg, i cvrsto se uzdajte u Njega – Hrista Spasitelja naseg, i cvrsto se uzdajte u Njegovo milosrdje prema vama! Zavolite Ga svim srcem, priljubite se uz Njega svom dusom svojom i vazda se nepokolebivo nadajte u Njega, i blagodarite Carici Nebeskoj za njenu veliku milost prema vama. No, posto vas je vase trogodisnje stradanje silno iznurilo, to vi sada nemojte naglo da hodate po mnogo, nego postepeno. Malo pomalo navikavajte se na hodanje i cuvajte svoje zdravlje kao dragoceni dar Boziji!” I, jos dosta porazgovaravsi sa mnom, Starac me otpusti u gostoprimnicu potpuno zdrava. A posto mnogi bogomoljci behu sa mnom pri isceljenju mome, i behu se pre mene vratili u manastir, oni vec behu razglasili svima o velikom cudu ovome. Otada postah cest posetilac Sarova…

PRVI RAZGOVOR

Jednom, pak, bilo je to u Sarovskoj pustinji, ubrzo posle moga iscelenja, pocetkom zime 1831. g, u utorak, koncem novembra, ja sam stajao za vreme vecernje u toploj crkvi Zivonosnog Istocnika na svome uobicajenom mestu, kako je to i posle vazda bivalo, upravo preko puta cudotvorne Ikone Majke Bozije. Tu mi ubrzo pridje jedna od sestara Divjejevskog manastira…

Ona mi rece: “Jesi li ti onaj hromi gospodin, koga je nedavno iscelio nas bacuska, otac Serafim?” Ja odgovorih da sam upravo taj, “Vrlo dobro” – rece ona – “onda idi k bacuski, naredio je da te k njemu pozovem. On je sada u svojoj keliji i rekao je da ce te cekati”.

Ljudi koji su bar jednom bili u Sarovskoj pustinji za zivota velikoga Starca ili su bar culi o njemu, mogu potpuno pojmiti kakvom se neiskazanom radoscu ispunila moja dusa od tog neocekivanog poziva. Ostavivsi sluzbu Boziju, ja sam ne caseci otrcao k Prepodobnome, u njegovu keliju.

Bacuska, o. Serafim sreo me je na samim vratima kelije i rekao mi: “Ja sam cekao vase bogoljublje! A vi samo malo pricekajte, dok ja pogovorim sa svojim sirogicama (kako je vazda nazivao svoja ceda duhovna – monahinje iz Divjejeva). Ja imam mnogo s vama da razgovaram. Sedite, evo, ovde.

Govoreci to, pokazao mi je na stepenice… Ja sam bio seo na nizi stepenik, a on mi rece: “Ne, povise sedite!” Ja sedoh na drugi, ali on mi kaza: “Ne, vase bogoljublje. Na najvisi stepenik izvolite sesti!” I posadivsi me tako, dodade: “Eto tu sedite i cekajte da, kad pogovorim sa mojim siroticama, dodjem k vama!”

Bacuska zatim u svoju keliju uvede dve sestre… Dugo sam sedeo u ocekivanju kada ce i za mene da otvori vrata veliki Starac. Mislim da sam tako sedeo dva casa… A onda su se vrata otvorila i izisao je Starac sa svojim sirotama i, ispracajuci sestre rekao mi: “Dugo sam vas zadrzao, vase bogoljublje! Ne zamerite! Eto, mojim siroticama je mnogo bilo potrebno reci, pa sam ih ja, ubogi, malo potesio!… Izvolite u keliju!”

Tu, u svojoj keliji, u samom manastiru, Starac je tom prilikom porazgovarao sa mnom o raznim stvarima koje su se ticale spasenja duse i zivota u svetu, i nalozio mi da sa ocem Gurijem, sarovskim gostoprimcem, sutradan, posle jutarnjeg bogosluzenja, dodjem k njemu, u njegovu blizu pustinjicu, u sumi.

DRUGI SUSRET SA STARCEM

Celu noc razgovarao sam sa o. Gurijem o ocu Serafimu, celu bogovetnu noc, i gotovo da nisam zaspivao od radosti, a sledeceg dana uputio sam se u sumsko prebivaliste Starcevo, ne okusivsi nista i ne popivsi. I citav taj dan do kasno u noc, nista ne popivsi i ne pojevsi, proboravio sam pred vratima Starcevim. Silesija naroda dolazila je u medjuvremenu i postojavsi malo u tremu, pred vazda zatvorenim vratima, odlazila, bez Starcevog blagoslova. Svega sedam ili osam ljudi ostalo je tu do kraja dana, dok Starac napokon nije izisao iz svoje kelije… Svi oni bili su sa nama odlucili da cekaju dok starac ne otvori vrata. Najzad su se i oni u duhu uznemirili, pa se cak i sam otac Gurije, posto smo vec duboko zasli u vece, vrlo uznemirio i rekao mi: “Vec je mrak, bacuska, i konji su ogladneli, a i malisakocijas verovatno bi da jede. Da nas, ako kasnije podjemo, zveri ne napadnu!?…” No, ja sam odgovorio: “Ne, bacuska, o. Gurije, pocite vi sami nazad, ako se neceg bojite, a ja necu otici od dveri bacuske o. Serafima, dok ih ne otvori, makar me zveri rastrgle!…”

I ne mnogo vremena zatim, o Serafim stvarno otvori vrata svoje kelije i, obracajuci mi se, rece: “Vase bogoljublje, ja sam vas bio pozvao, ne zamerite sto vam citav dan nisam vrata otvorio: danas je sreda, dan posta i molitvenog cutanja, i ja bezmolvstvujem. A eto sutra, samo izvolite, ja cu se od sve duse radovati da se s vama razgovorim… Vi niste nista jeli citav dan… Sad idite i okrepite se hranom, iznemogli ste!…”

Posle tih reci bacuska se opet zatvorio.

Nikakva rec nije u stanju izraziti tu radost, koju sam ja osetio u srcu svome. Plivao sam u blazenstvu. Bez obzira na dugotrpljenje celoga dana, sama pomisao, da sam se na kraju udostojio, ipak, ne samo videti lice o. Serafima, no i cuti pozdrav njegovih bogonadahnutih reci, o tako je bila utesna! Da, ja sam bio na vrhuncu blazenstva, koje se ne moze sravniti ni s cim zemaljskim. Iako celi dan nisam ni jeo ni pio, osecao sam se tako sit, kao da sam se najeo do presitosti i napio do pijanstva. Istinu govorim, mada ce se moje reci, mozda, uciniti preuvelicanim i suvise odusevljenim nekima, koji nisu na delu iskusili, sta znaci sladost, sitost i opijenost, kojom se covek ispunjava u vreme nizlaska Duha Svetoga na njega. Ali, ja svedocim, hriscanskom pravoslavnom savescu svojom, da ovde nema preuvelicavanja, no da je sve sto sam rekao – susta istina, pa cak i vrlo slab opis onoga, sto sam ja zapravo osecao u srcu mome.

POCETAK RAZGOVORA O SMISLU HRISCANSKOG ZIVOTA

Bio je cetvrtak. Dan – tmuran. Zemlju je bio prekrio sneg debljine cetvrt arsina, a odozgo su i dalje sitno sipile guste snezne pahuljice. Otac Serafim je otpoceo svoj razgovor sa mnom na onom svom proplanku blizu kelije, prema recici Sarovki, na strmeni blizu recne obale. Mene je bio posadio na panj od drveta koje tek sto bese posekao, a sam je priseo prema meni.

Gospod mi je otkrio” – rece veliki Starac – “da ste vi u svome detinjstvu usrdno zeleli da saznate u cemu se sastoji cilj naseg hriscanskog zivota. Vi ste se o tome raspitivali kod mnogih velikih duhovnika ne jedanput…”

Ovde treba da kazem da je mene, uistinu, jos od moje dvanaeste godine zivota ta misao uporno kopkala i da sam se s tim pitanjem zaista obracao mnogim duhovnim licima, ali da me njihovi odgovori nisu zadovoljili. Starcu je ovo bilo nepoznato (tj. starac Serafim to ni od koga nije mogao saznati, nego je Duhom Svetim prozirao – prim. prev.).

Zatim o. Serafim nastavi: “No, niko vam nije rekao o tome nista odredjeno. Govorili su vam: ‘Idite u crkvu, molite se Bogu, vrsite zapovesti Bozije, cini dobra dela – to i jeste cilj hriscanskog zivota!’ A neki su cak i negodovali na vas sto se odajete nebogougodnoj radoznalosti, govoreci vam: ‘Ne ispituj ono sto je vise od tebe!’ Ali, nije trebalo tako da govore. Evo ja, ubogi Serafim, rastumacicu vam sada u cemu se uistinu sastoji taj cilj…

CILj HRISCANSKOG ZIVOTA – ZADOBIJANjE DUHA SVETOG

– Ma koliko da su molitva, post, bdenje i sva ostala hriscanska dela dobra sama po sebi – u njima, ipak, ne lezi cilj naseg hriscanskog zivota, mada nam sluze kao neophodna sredstva za postizanje toga cilja. Istinski cilj naseg hriscanskog zivota sastoji se u zadobijanju ili sticanju Svetoga Duha Bozijeg. A post, i bdenje, i molitva, i milostinja, i svako delo Hrista radi ucinjeno, jesu sredstva za zadobijanje Svetoga Duha Bozijega. Zapamtite, bacuska, da samo Hrista radi ucinjeno dobro delo donosi plodove Duha Svetoga. Sve sto se ne ucini radi Hrista, makar i dobro, nece nam doneti nagrade u buducem zivotu niti ce nam dati blagodati Bozije u zivotu ovdasnjem. Zato je Gospod Isus Hristos i rekao: “Svak ko ne sabira sa Mnom, taj rasipa”. Dobro delo ne moze se ni nazvati drukcije nego – sabiranjem, jer makar se ono i ne cinilo Hrista radi, ipak je dobro. Sveto Pismo govori: “U svakom narodu onaj ko se Boga boji i cini pravdu, ugodan je Bogu”. I, kao sto vidimo iz svestene povesti, takav covek “koji cini pravdu”, u tolikoj je meri ugodan Bogu, da se Korniliju kapetanu, koji se bojao Boga i cinio pravdu, javio angel Gospodnji u vreme molitve i rekao: ” Poslji u Jopu, k Simonu kozaru, tamo ces naci Petra i ovaj ce ti reci reci zivota vecnoga, kojima ces se spasti ti i sav dom tvoj”. I tako, Gospod upotrebljava sva svoja bozanska sredstva, da bi dao mogucnosti svakome coveku da se u buducem zivotu ne lisi nagrade za svoja dobra dela. No, ovo je potrebno za pocetak postaviti ovde pravom verom u Gospoda naseg Isusa Hrista, Sina Bozijega, Koji je dosao u svet, da gresne spase, i zadobijanjem blagodati Duha Svetoga Koji uvodi Carstvo Bozije u srca nasa i otvara nam put za blazenstvo buduceg zivota. No, time se i ogranicava ta bogougodnost dobrih dela koja nisu radi Hrista ucinjena: Stvoritelj nas pruza nam sredstva za njihovo ostvarenje, a od coveka zavisi da li ce ih ostvariti ili ne. Zato je Gospod i rekao Jevrejima: “Kada biste bili slepi, ne biste greha imali. A sada kazete – ‘vidimo’, tako vas greh ostaje”. Ako covek slicno Korniliju, tu bogougodnost svoga dela koje nije radi Hrista ucinio, iskoristi i poveruje u Sina Njegovog, to ce mu se i delo te vrste uracunati kao da je ucinjeno radi Hrista i zbog vere u Njega. U protivnom slucaju, covek nema pravo da se zali, sto je njegovo dobro delo propalo. Ovo poslednje nikada se ne desava pri cinjenju ma kakvoga dobra Hrista radi. Jer, dobro delo, ucinjeno radi Njega, ne samo da pribavlja venac pravde u buducem zivotu, no i u ovome zivotu preispunjava coveka blagodacu Duha Svetoga i to – bezmerno, kako je receno: “Jer, Bog Duha Svetoga ne daje na mjeru, jer Otac ljubi Sina i sve je dao Njemu u ruku”.

– Tako je to, vase bogoljublje! U zadobijanju ovoga Duha Bozijega, dakle, i sastoji se istiniti cilj naseg hriscanskog zivota, dok su molitva, bdenje, post, milostinja i ostale dobrodetelji (vrline) radi Hrista – samo sredstva za zadobijanje Duha Bozijega.

– Kako to zadobijanje? – upitah ja bacusku Serafima – ja to nekako ne shvatam.

– Zadobijanje je isto sto i sticanje (tecenje) – odgovori mi on i nastavi – Vama je, na primer, jasno sta znaci sticati novce? Isto to znaci i – sticati Duh Boziji. Ta, vi vase bogoljublje, shvatate sta je tecenje u svetovnom smislu reci? Cilj je zivotni obicnih ljudi u svetu – sticanje ili nagomilavanje novaca, a za gospodu, osim toga i dobijanje pocasti,odlicja i drugih nagrada za drzavne zasluge. I tecevina Duha Bozijega jeste kapital samo sto je to “kapital” blagodatni i vecni. I on se kao i kapital novcani, pocasni i prolazni tece na jedne te iste nacine, koji su medjusobno vrlo slicni.

Bog Slovo, Gospod nas, Bogocovek, Isus Hristos, sravnjuje zivot nas sa trznicom i delo zivota naseg na zemlji naziva kupovinom, govoreci svima nama: “Kupujte dok ne dodjem, iskupljujuci vreme, jer su dani zli”, tj. koristite vreme za polucenje nebeskih blaga pomocu zemaljske robe. Zemaljska roba to su dobrodetelji (vrline) Hrista radi, koje nam “pribavljaju” blagodat Svesvetoga Duha. U prici o mudrim i nerazumnim devojkama, posto je nerazumnima ponestalo ulja, njima je receno: “Idite na trznicu i kupite!” Ali, kada su one ulje kupile, vrata od bracne Odaje vec su bila zatvorena, te nisu mogle uci unutra. Neki tvrde, da nedostatak ulja kod nerazumnih devojaka oznacava nedostatak dobrih dela u njihovom zivotu. Takvo shvatanje nije potpuno pravilno. Kakav je to u njih bio nedostatak dobrih dela, kada se one – ako i nerazumnim – ipak devojkama nazivaju? A devstvenost je zaista najvisa dobrodetelj, kao stanje ravnoangelsko, i mogla bi sama po sebi biti zamena za sve ostale dobrodetelji. Ja ubogi, mislim da je njima upravo nedostajalo blagodati Svesvetoga Duha Bozijega. Tvoreci dobrodetelj, te deve su smatrale, po svom duhovnom nerazumu, da je jedino u tome delo hriscansko – samo “tvoriti” dobrodetelji. Gle, tvorili smo dobrodetelji, i time kao da smo delo Bozije izvrsili!? Mecutim, nerazumnih se devojaka nije ticalo da li su pritom zadobile i blagodat Duha Bozijeg, da li su je dostigle! Bas za takav nacin zivota, kojim se covek oslanja samo na tvorenje dobrodetelji, bez brizljivog ispitivanja da li njima i koliko to blagodati Duha Bozijega zadobija – za takav nacin zivota i govori se u knjigama Otaca: “Postoji i drugi jedan put koji na pocetku izgleda dobar, no kraj njegov je na dnu adovom”. Antonije Veliki, u svojim pismima monasima, govori za takve devstvenice: “Mnogi monasi i devstvenice nemaju nikakve predstave o razlici volja koje dejstvuju u coveku, i ne znaju da u nama dejstvuju tri volje: prvo – Bozija, svesavrsena i svespasonosna, drugo – sopstvena covekova, ljudska volja, ako ne pagubna a ono i nespasonosna, i trece – djavolska, za dusu njegovu potpuno pagubna”. I bas ta treca, vrazija volja i uci coveka ili da ne tvori nikakve dobrodetelji ili da ih tvori iz sujete, ili da tvori dobro radi dobra, a ne radi Hrista. Druga, sopstvena nasa volja uci nas da sve tvorimo radi naslade nasih pohota, to jest, kao sto i djavo uci – da tvorimo dobro radi dobra, bez obzira na blagodat koja se dobrom stice. Samo prva – volja Bozja i svespasonosna, u tome se jedino i sastoji da se tvori dobro iskljucivo radi zadobijanja Duha Svetoga, kao vecnoga blaga, kome nista ne nedostaje, koje se nicim potpuno i dostojno ne da oceniti. Gle, to sticanje i tecevina Duha Svetoga upravo i jeste ono ulje, koje je nedostajalo nerazumnim devojkama. Zbog toga su one i nazvane ludim, jer su zaboravile na neophodni plod dobrodetelji, na blagodat Duha Svetoga, bez koga nikome nema spasenja, niti ga moze biti, jer: “Duhom Svetim svaka dusa zivi i cistotom se uzvisava i svetli, Trojicnim Jedinstvom Svestenotajne”. Sam Duh Sveti useljava se u duse nase, i to useljavanje u duse nase Njega, Svedrzitelja, i saprebivanje s duhom nasim Njegovog Trojicnog Jedinstva, daruje nam se prema tome da li na sve moguce nacine zadobijamo Duha Svetoga. Ovo zadobijanje priprema u dusi i telu nasem presto Bozijem svetvorackom prebivanju s duhom nasim, po neizmenjivoj reci Bozijoj: “Uselicu se u njih i zivjecu u njima, i bicu im Bog, i oni ce biti narod moj”. Ovo i jeste ono ulje u svetiljkama mudrih devojaka, koje je moglo sjajno i stalno goreti. Devojke s takvim plamsavim svetiljkama mogle su docekati Zenika, koji je dosao u ponoc i uci sa Njim u Odaju radosti. One nerazumne, pak, videvsi da im svetiljke gasnu, pozurile su, istina, na trznicu, da kupe ulja, ali nisu uspele da se vrate na vreme, jer su vrata vec bila zatvorena. Trznica – to je zivot nas; zatvorena vrata bracne Odaje koja su sprecila pristup k Zeniku – smrt je covekova; mudre i nerazumne devojke – duse su hriscanske, a ulje nisu dobra dela nego – blagodat Svesvetoga Duha Bozijeg, koju kroz njih zadobija priroda nasa iznutra, blagodat koja pretvara nase bice od ovoga u ono, preobrazavajuci ga od truleznog (propadljivog) u netrulezno (nepropadljivo) i prevodeci iz smrti dusevne u zivot duhovni, iz tame u svetlost, iz pecine bica naseg, u kojoj su kao skotovi i zverovi svezane nase strasti u hram Bozanstva, u presvetlu Odaju vecne radosti u Isusu Hristu, Gospodu nasem, Tvorcu i Izbavitelju, i Vecnom Zeniku dusa nasih.

O kako je veliko sastradanje Bozije sa nama u nasoj nesreci, zbog naseg nehaja(nja) za Njegovo staranje za nas, kada Sam Bog veli “evo, stojim pred vratima i kucam!”, razumevajuci pod vratima tok naseg zivota, jos nezatvoren nasom smrcu. O, kako bih zeleo, vase bogoljublje, da vi u ovom zivotu prebivate svagda u Duhu Bozjem! “U cemu vas zateknem, u tome cu Vam suditi”, kaze Gospod. O tesko, tesko nama, ako nas zatekne opterecene brigama i pecalima zivotnim, jer ko ce otrpeti gnjev Njegov, i pred licem gnjeva Njegovog ko ce se odrzati! Eto zasto je receno: “Bdite i molite se da ne udjete u napast…”, tj. da se ne lisite Duha Bozijega, jer bdenje i molitva donose nam blagodat Njegovu. Naravno, svaka dobrodetelj Hrista radi daje blagodat Duha Svetoga, no vise od svih nju daje molitva, zato sto je ona takoreci svagda u nasim rukama, kao orudje za zadobijanje blagodati Duha. Hteli biste, na primer, da odete u crkvu, no ili crkve nema, ili je sluzba zavrsena; hteli biste da udelite prosjaku, no ili nema prosjaka, ili vi nemate sta dati; hteli biste devicanstvo sacuvati, no nemate snage da to ispunite ili zbog svoga sastava ili zbog spletkaskih napora djavolskih, kojima se ne mozete suprotstaviti po nemoci ljudskoj; zahteli biste i kakvu bilo drugu dobrodetelj radi Hrista izvrsiti, no takodje ili nemate snage ili je tesko uvrebati priliku. Ali ovo se vec nikako ne odnosi na molitvu: za nju se pruza mogucnost svagda i svakome, i bogatom, i siromasnom, i znamenitom, i neuglednom, i silnom, i slabom, i zdravom, i bolesnom, i pravednom, i gresnom. Kako je velika moc molitve cak i gresna coveka, kada se uznosi iz sve duse, cenite po sledecem primeru iz Svetog Predanja.

Jednoj ocajnoj majci umre jedinac sin. Nju na putu sretne zena bludnica, uprljana jos svezim grehom. Ta nesrecnica, tronuta ocajnom zaloscu majke, zavapi ka Gospodu: “Ne radi mene, klete gresnice, no radi suza majke ozaloscene za sinom svojim, koja tvrdo veruje u Tvoje milosrdje i svemogucstvo, Hriste Boze Gospode, vaskrsni sina njenoga!” I – Gospod ga vaskrsne! Tako je velika sila molitve, vase bogoljublje! Molitva vise od svega donosi Duha Bozijega, a nju je lakse ispunjavati od svega. Blago nama, ako nas Gospod Bog (u casu smrtnom) zatekne na (molitvenom) bdenju, ispunjene darovima Duha Njegovog Svetoga! Tada se mi mozemo veoma smelo nadati da cemo biti uzneseni na oblake, u vazduh, u sretenje Gospodu, Koji dolazi sa slavom i silom mnogom, da sudi zivima i mrtvima, i poda svakome prema delima njegovim.

Eto, vi, vase bogoljublje, volite smatrati za veliku srecu to sto razgovarate sa ubogim Serafimom, uvereni da ni on nije lisen blagodati Gospodnje. A sta da recem o Samom Gospodu, nigda nepresusnom Istocniku svake dobrote i dobra, i nebeskog i zemnog?! A, medjutim, kroz molitvu mi bivamo udostojeni da razgovaramo sa Samim Svedobrim i Zivotvornim Bogom i Spasom nasim. No, i tu, opet, znajte da se treba moliti samo do onoga trenutka dok Bog Duh Sveti ne sidje na nas u Njemu znanoj meri Svoje nebesne blagodati. A kada On blagoizvoli da nas poseti, tada sa molitvom treba prestati… Jer, zasto da se Bogu molimo i tada – “Dodji i useli se u nas i ocisti nas od svake necistote i spasi, Blagi, duse nase”, kada je On vec dosao k nama, koji Mu se nadamo i prizivamo Ime Njegovo istinski, tj. s namerom da Ga susretnemo, Utesitelja, smireno i sa ljubavlju, unutra u odajama dusa svojih, gladnih i zednih Njegovog dolaska? Recimo, vi mene pozovete k sebi u goste, i ja po pozivu vasem dodjem i hocu da s vama porazgovaram. Medjutim, vi i dalje nastavite da me pozivate: ‘Samo izvolite, izvolite k meni!’ Ja bih po nevolji morao reci: ‘Sta je to s njim? da nije s uma sisao? Ja mu dosao, a on svejednako nastavlja da me zove!’ Tako je isto i sa Gospodom Bogom Duhom Svetim. Zato je i receno: “Ispraznite se (ponistite se) i razumejte da sam Ja Bog! Uspravicu se medju narodima, uspravicu se na zemlji”, tj. javljam se i javljacu se svakome ko u Mene veruje i Mene priziva, i razgovaracu s njim kao sto sam nekada razgovarao sa Adamom u Raju, i sa Avraamom i Jakovom i drugim slugama Svojim, s Mojsejem, Jovom i njima slicnima. Mnogi tumace da se to “ispraznjenje” odnosi samo na svetske stvari i poslove, tj. da se pri molitvenom razgovoru s Bogom treba isprazniti od svetskih stvari i poslova. No, ja cu vam reci po Bogu da je ne samo nuzno pri molitvi isprazniti se od sveta nego cak i od – molitve, u casu kada, po svemocnoj sili vere i molitve, Gospod Bog Duh Sveti saizvoli da nas poseti i da dodje k nama u punoci neiskazane Svoje dobrote. Nemirna je dusa i u nemiru se nahodi dok molitvu vrsi, ali pri nailasku Duha Svetoga treba da stoji u potpunom tihovanju (bezmolviju), i slusa jasno i razgovetno sve reci zivota vecnoga, koje On tada saizvoli da joj objavi. Pritom treba bivati u potpunom trezvenju i duse i duha i u celomudrenoj cistoti tela. Tako je bilo kod brda Horiva, kada je Izrailcima bilo receno da se, pre javljanja Boga na Sinaju, tri dana ne doticu zena, jer je Bog nas ” Oganj koji prozdire sve necisto”, i u opstenje (zajednicu) nece moci uci niko ko je telom i duhom oskvrnjen.

Sticanje i razdavanje blagodati

– Nu, a kako biva, bacuska, s drugim dobrodeteljima Hrista radi, u pogledu zadobijanja blagodati Duha Svetoga. Vi meni volite samo o molitvi da govorite?

– Sticite blagodat Duha Svetoga i svim drugim dobrodeteljima (vrlinama i dobrim delima) Hrista radi. Trgujte njima duhovno i to trgujte onim dobrodeteljima koje vam najveci dobitak duhovni donose. Sabirajte “kapital” blagodatnog preoizobilja dobrote Bozije i dajte ga u vecnu Boziju “stedionicu”, u kojoj se prima nevestastvena (nematerijalna) kamata, i to ne cetiri ili sest odsto, no sto odsto na jednu “rublju” duhovnu, pa cak i neizbrojni broj puta vise od toga. Ako vam, na primer, molitva i bdenje donose vise blagodati Bozije, to bdite i molite se! Ako vam post donosi mnogo Duha Bozijega, onda postite! Ako li vam vise privlaci milostinja, onda milostinju tvorite. I tako rasudjujte o svakoj dobrodetelji, koju tvorite Hrista radi.

Evo, ja cu vam ispricati nesto o sebi, ubogome Serafimu. Ja sam rodom od kurskih trgovaca. I tako, dok jos nisam bio dosao u manastir, mi smo trgovali robom, koja nam je vise prihoda donosila. Tako i vi postupajte bacuska. Kao sto u trgovackom poslu nije vestina u pukom trgovanju nego u tome da se sto vise prihoda dobije, tako i u trudu hriscanskog zivota nije vestina u tome da se covek samo moli, ili da samo cini kakvo bilo drugo dobro delo. Jer, iako nam Apostol kaze “molite se neprestano”, on, ipak, kao sto se secate, dodaje. ” Vise volim pet reci umom svojim reci, nego li hiljadu jezikom”. A Gospod veli: “Nece svako ko mi govori – Gospode, Gospode, da se spase, nego onaj ko tvori volju Oca Moga”, tj. onaj ko vrsi delo Bozje i to sa strahopostovanjem, jer – “proklet je svaki ko tvori delo Bozije s nebrizljivoscu”. A delo je Bozije ovo: “Da verujete u Boga i Onoga Koga On posla – Isusa Hrista”. Ako se pravilno rasudi o zapovestima Hristovim i apostolskim, bice jasno da se nase hriscansko delo sastoji ne u uvecavanju zbira dobrih dela, koja sluze samo kao sredstva za postizanje cilja naseg hriscanskog zivota, nego u izvlacenju iz njih sto vece koristi – tj. u sto vecem zadobijanju preizobilnih darova Duha Svetoga.

I tako, ja bih zeleo, vase bogoljublje, da i vi sami steknete ovaj nigda nepresusni Istocnik blagodati Bozije, i da svakad sebe procenjujete – da li se u Duhu Bozijem nalazite ili ne, pa ako ste u Duhu Bozijem, neka je blagosloven Bog! Nema se zbog cega tugovati, makar ovoga casa posli na Strasni sud Hristov! Jer “u cemu vas zateknem, u tome cu Vam suditi”. Ako, pak, u Duhu Bozijem ne stojite, treba saznati zasto i zbog cega je Gospod Bog Duh Sveti izvoleo da nas ostavi, pa Ga onda ponovo iskati i moliti i ne odustajati sve dok nam se Gospod Bog Duh Sveti, Preceznuti, ne otkrije i ponovo ne bude s nama Svojom blagodacu. A dusmane svoje – demone, koji nas silom odvracaju od Njega, valja da napadamo sve dok im se i sam prah ne razveje, kao sto je rekao prorok David: “Vijam dusmane svoje i stizem ih, i ne vracam se dok ih ne istrijebim. Obaram ih i oni ne mogu ustati, padaju pod noge moje!”

Tako je to, bacuska! Tako, dakle, i izvolite trgovati duhovnom dobrodetelji. Razdajite dalje i sami blagodatne darove Duha Svetoga potrebitima, kao god sto zapaljena sveca, i sama svetleci i goreci zemaljskim ognjem i ne umanjujuci svoj sopstveni oganj, pali druge svece, i sama svetleci i goreci zemaljskim ognjem i ne umanjujuci svoj sopstveni oganj, pali druge svece, da bi na drugim mestima i ove svetlele svima. Pa, kada je tako u pogledu zemaljskoga ognja, sta tek da kazemo o blagodatnom ognju Svesvetoga Duha Bozjega?! Jer, na primer, bogatstvo se zemaljsko umanjuje od razdavanja, a bogatstvo nebesne Bozije blagodati – sto se vise razdaje to se vise umnozava u onoga ko ga razdaje! Tako je i sam Gospod kazao Samarjanki: “Svako ko pije od ove vode (sa izvora), opet ce ozedneti, a ko pije od vode koju cu mu ja dati, bice u njemu istocnik vode koja vavek tece u zivot vjecni!”

– Bacuska – rekoh ja – eto, vi volite neprestano da govorite o zadobijanju blagodati Duha Svetoga, kao o cilju hriscanskog zivota. Ali, kako i gde ja mogu nju da vidim? Dobra dela su vidljiva, a zar Duh Sveti moze da se vidi? Kako cu, dakle, ja da znam da li je On sa mnom ili nije.

– U danasnje vreme – odgovori Starac zbog svoje bezmalo sveopste ravnodusnosti prema svetoj veri u Gospoda naseg Isusa Hrista, zbog toga sto nimalo ne obracamo paznju na ono sto cini Njegova Bozanska Promisao za nas, kao i zbog toga sto ljudi zaboravljaju da opste sa Bogom, mi smo dosli dotle da smo se, moze se reci, gotovo sasvim udaljili od istinskog hriscanskog zivota. Nama sada izgledaju cudnovate reci Svetoga Pisma, kada Duh Boziji govori kroz usta Mojseja: “I vide Adam Gospoda gde hodi po raju”. Ili kad citamo u apostola Pavla: “Idjasmo u Ahaju i Duh Boziji idjase s nama; okrenusmo se u Makedoniju, a Duh Boziji idjase s nama.” I na drugim mestima Svetoga Pisma vise puta govori se o javljanju Boga ljudima.

A, eto, neki govore: “Ta mesta su neshvatljiva. Zar su zbilja ljudi mogli tako ocigledno videti Boga?” Nicega, pak, tu nema neshvatljivog. Do toga neshvatanja doslo je stoga sto smo se mi udaljili od prostodusnosti duhovnog znanja prvih hriscana i, pod izgovorom prosvecenosti, zapali u takvu tamu neznanja, da nam se vec tesko shvatljivim cini ono sto su stari u tolikoj meri jasno razumeli, da im pojam o javljanju Boga ljudima nije izgledao cudnovat ni u obicnim razgovorima. Tako je pravedni Jov, kada su ga prijatelji ukorevali zbog toga sto toboze huli na Boga, ovima odgovorio: ” Kako bi moglo to da bude kada dah Svedrziteljev osecam u nozdrvama svojim?” Ili, drugim recima: “Kako bih ja mogao huliti na Boga, kada Duh Sveti sa mnom prebiva? Kada bih na Boga hulio, Duh Sveti odstupio bi od mene, a ja, gle, i dah njegov osecam u nozdrvama svojim”. Upravo u tome smislu govori se i za Avraama i Jakova da su videli Gospoda i besedili sa Njim, a Jakov se cak i borio sa Bogom. Mojsej je video Boga, a sa njim i sav narod, kada se bio udostojio da primi od Boga ploce Zakona na gori Sinaju. Stub od oblaka i stub ognjeni, koji nisu bili nista drugo do vidljiva blagodat Duha Svetoga, sluzili su kao putovodje narodu Bozijem u pustinji. Nisu ljudi videli Boga i blagodat Njegovog Duha Svetoga u snu, niti u mastariji, niti u istupljenju (ekstazi), niti u uobrazilji rastrojenog duha, nego uistinu – na javi.

Mi smo postali vec sasvim nepazljivi prema delu svega spasenja, otkuda i dolazi da mi i mnoge druge reci Svetoga Pisma ne uzimamo u onome smislu, u kome bi trebalo. A sve je to otud, sto ne istemo blagodati Bozje, niti joj dopustamo – po gordosti uma svoga – da se useli u duse nase, pa stoga ni nemamo istinskog prosvetljenja od Gospoda, koje se salje u srca ljudima koji su svim srcem gladni i zedni pravde Bozije. Evo, na primer, kada se u Bibliji kaze “dunu Bog dah zivotni u lice Adamu prvozdanome, kojeg sazdade od praha zemaljskog” – mnogi tumace kao da to znaci da do toga trenutka nije bilo u Adamu duse i duha covecijeg, no da je postojalo, samo telo, stvoreno od praha zemnoga u onom sastavu, kako to bacuska sveti apostol Pavle potvrdjuje: “Da bude svesavrsen vas duh, dusa i telo, za dolazak Gospoda nasega Isusa Hrista”.

Sva tri ova dela nasega bica, dakle, bila su sazdana od praha zemnoga, tako da Adam nije stvoren kao mrtvo no delotvorno (dejstvujuce) zivo bice, slicno ostalim na zemlji zivecim i o/duse/vljenim Bozijim stvorenjima. Ali, evo u cemu je sustina covekova: da Gospod Bog potom nije duhnuo u lice njegovo ovaj dah zivota, tj. blagodat Gospoda Boga Duha Svetoga, Koji od Oca ishodi i u Sinu pociva i radi Sina se salje u svet, Adam – ma kako da je bio savrseno sazdan, prevashodeci sva ostala Bozija stvorenja, kao kruna tvorevine na zemlji – ostao bi, ipak, u nutrini bez Duha Svetoga, Koji ga uzvodi do bogopodobnog dostojanstva. I bio bi kao i sva ostala stvorenja, jer, mada bi imao telo, i dusu i duh, unutra u sebi ne bi imao Duha Svetoga. Kada je pak Gospod Bog duhnuo u lice Adamu dah zivota, tada je tek, prema recima Mojsejevim, “Adam postao dusa ziva”, tj. savrseno podobna Bogu, i kao i On, besmrtna u vekove vekova.

Adam je bio stvoren u tolikoj meri nepodlozan uticaju ijedne Bogom stvorene stihije, da ga voda nije topila, ni oganj zegao, niti ga je zemlja mogla progutati bezdanima svojim, niti vazduh povrediti ma kakvim svojim dejstvom. Sve je bilo pokorno Adamu kao ljubimcu Bozijem i caru i sopstveniku Njegove tvorevine. I sve je na njega gledalo sa udivljenjem kao na svesavrsenu krunu Bozijih tvari. Od onoga daha zivotnoga, udahnutoga mu u lice iz svestvarajucih usta Boga Svetvorca i Svedrzitelja, Adam se bio toliko ispunio premudroscu, da nikada od pamtiveka nije bilo i tesko da ce ikada biti na zemlji coveka premudrijeg i mnogoznalijeg od njega. Kad mu je Gospod zapovedio da narece ime svakoj tvari, on je svakoj tvari dao takvo nazvanje, koje u potpunosti oznacava sve odlike (kvalitete) te tvari, svu silu i sva svojstva, koja ona ima po daru koji joj je Bog darovao prilikom stvaranja. I, eto, bas pomocu toga dara natprirodne Bozije blagodati, koji mu je nisposlan dahom zivotnim, Adam je mogao da vidi Gospoda gde hoda po raju i da Ga poziva, mogao je da razume reci Njegove i razgovore svetih Andjela, kao i jezik svih tvari – i zverinja i ptica i gmizavaca koji zive na zemlji i uopste sve ono sto je sada za nas, pale i gresne, sakriveno, a sto je za Adama do njegovog pada bilo sasvim razumljivo. Takvu istu premudrost, i silu, i svemoc, i sva ostala dobra i odlike svetosti darovao je bio Gospod Bog i Evi, koju je stvorio ne od praha zemnoga nego od rebra Adamova u Edemu sladosti, u Raju, koji je zasadio posred zemlje. A da bi Adam i Eva mogli lako i stalno da odrzavaju u sebi ta besmrtna, bogoblagodatna i savrsena svojstva onoga zivotnog daha, Bog je posadio posred raja Drvo Zivota, u cije je plodove pohranio srz i svu punocu darova Svoga bozanstvenog daha. Da Adam i Eva nisu sagresili i oni sami i sve njihovo potomstvo mogli su svagda jedenjem od plodova Drveta Zivota odrzavati u sebi vecno zivotvornu Silu Bozije blagodati i besmrtnu, vecito mladu punocu telesnih, dusevnih i duhovnih svojih moci kao i trajnu mladolikost svoga beskonacnog, besmrtnog i sveblazenog stanja, sto je sve tesko zamislivo u sadasnje vreme cak i uobrazilji nasoj.

No, posto su, Adam i Eva, jedenjem od Drveta Poznanja dobra i zla – prevremeno i protivno zapovesti Bozijoj – upoznali razliku izmedju dobra i zla i izlozili se svim nevoljama, koje su sledovale prestupljenju zapovesti Bozije, oni su se lisili toga bescendara blagodati Duha Bozijega, tako da do samoga dolaska u svet Bogocoveka Isusa Hrista Duh Boziji “ne bese u svetu, jer Isus jos ne bese proslavljen.”

Ipak, to ne znaci da u svetu uopste nije bilo Duha Bozijega, nego da Njegovo prisustvo nije bilo tako punomerno kao u Adamu, ili u nama pravoslavnim hriscanima. To prisustvo, pak, projavljivalo se samo spolja, a znaci prebivanja Duha Bozijega u svetu bili su poznati rodu covecjem. Tako, na primer, Adamu posle pada, a isto tako i Evi, bile su otkrivene mnoge tajne, koje su se odnosile na buduce spasenje roda ljudskog. Cak i Kainu, bez obzira na njegovu bezboznost i njegov prestup, bio je lako razumljiv blagodatni glas Bozji, cak i karajuci, kada je Bog sa njime razgovarao. Noje je besedio s Bogom. Avraam vide Boga, i dan Njegov, i zaradova se. Blagodat Svetoga Duha, dejstvujuci spolja, delovala je i na sve starozavetne proroke i svetitelje Izrailove. Kod Jevreja su docnije bile zavedene narocite prorocke skole, gde su se polaznici ucili da raspoznaju znake Bozijih ili andjelskih javljanja, i razlikuju dejstva Duha Svetoga od obicnih javljanja, koja se desavaju u prirodi bezblagodatnog zemaljskog zivota. Simeon Bogoprimac, roditelji Bogorodicini Joakim i Ana i druge bezbrojne sluge Bozije stalno su bili udostojavani raznovrsnih bozanskih vidjenja, glasova i otkrivenja, koji su se potvrcivali ocevidnim cudesnim dogacajima.

Iako ne s takvom silom kao u narodu izabranom, do projavljivanja Duha Bozijega dolazilo je i medju neznaboscima, koji nisu poznavali Boga Istinitoga, zato sto je Bog i mecu njima nalazio Svoje izabranike. Takve su, na primer, bile devstvenice prorocice Sibile, koje su, istina, svoju devstvenost posvecivale Bogu Neznanome, no ipak Bogu, Tvorcu vaseljene, Svedrzitelju i Promislitelju, za kakvoga su Ga i neznabosci smatrali. Takodje i filosofi neznabozacki, koji su, istina, bludeli po tami nepoznavanja Boga, ali su trazili Bogu omiljenu istinu, mogli su samo zbog toga bogougodnog trazenja istine postati sudeonici Duha Bozijeg, jer je receno: “Narodi koji ne znaju Boga po prirodi tvore sto je po Zakonu i ugodno Bogu”. A istinu Gospod tako miluje da sam o njoj Duhom Svetim objavljuje: “Istina sa zemlje zasija i pravda se proli sa nebesa”.

Tako se, dakle, vase bogoljublje, i u jevrejskom narodu, svestenom i Bogu milome, i medju neznaboscima koji Boga ne znadjahu, ipak sacuvalo znanje o Njemu, bacuska. Sacuvalo se jasno i razumno poimanje kako Gospod Bog Duh Sveti dejstvuje na coveka i kako je to, po kakvim spoljasnjim osecajima i unutarnjim osecanjima moguce uveriti se da je u pitanju dejstvo Gospoda Boga Duha Svetog a ne vrazija prelest (obmana). I tako je to bilo sve od pada Adamova do dolaska u svet Gospoda naseg Isusa Hrista u telu (ploti).

Bez ovoga poimanja dejstava Duha Svetoga koje se, vase bogoljublje, sacuvalo u cuvstvu roda ljudskoga, ljudi ne bi nikako imali mogucnosti da tacno poznadu da im je zaista dosao u svet Onaj Koji je obecan Adamu i Evi – Porod Zenin, koji je imao satrti glavu zmije.

A eto, sveti Simeon Bogoprimac, koji je bio cuvan Duhom Svetim, posto mu je bila unapred javljena, u sezdeset i petoj godini zivota, tajna svagdadevstvenog zaceca i Rodjenja Spasiteljevog od Preciste svagdaDjeve Marije, proziveo je po blagodati Svesvetoga Duha Bozijeg potom jos tri stotine godina, a onda je u tristasezdeset i petoj godini jasno objavio u hramu Gospodnjem da je po daru Duha Svetoga opipljivo prepoznao da je to bas On Sam, Hristos, Spasitelj sveta, o cijem mu je natprirodnom zacecu i rodjenju Duh Sveti unapred javio pre tri stotine godina preko Andjela!

Pa i sveta prorocica Ana, kcer Fanuilova, koja je sluzila osamdeset godina od obudovljenja svoga Gospodu bogu u hramu Bozijem i bila poznata po narocitim darovima blagodati Bozije, kao udovica pravedna i cista sluskinja Gospodnja, oglasila je da je to upravo On, svetu obecani Mesija, istiniti Hristos, Bog i covek, Car Izrailov, koji je dosao da spase Adama i sav rod ljudski.

A kada je Gospod nas, Isus Hristos, izvoleo da izvrsi svekoliko delo spasenja, On je po Svome Vaskrsenju, duhnuo na apostole, obnovivsi u coveku dah zivota koji je Adam izgubio, i darovao im istu onu adamovsku blagodat Svesvetoga Duha Bozijega. Ali, to nije sve. Gospod Hristos je govorio Apostolima da je za njih bolje da On ode k Ocu, jer ako ne ode, Duh Boziji nece doci u svet. Ako pak On, Hristos, ode Ocu, poslace im Ga u svet i Duh Utesitelj naucice i njih i sve sledbenike njihove svakoj istini i napomenuce im sve sto im je On rekao, dok je jos bio u svetu. Ovim je vec bila Hristom obecana blagodat na blagodat. I, zaista, u dan Pedesetnice On im je pobedonosno nisposlao Duha Svetoga u dahu burnom vetra, u vidu ognjenih jezika, koji su sisli na svakog od njih i u njih usli, i ispunili ih silom ognjelike bozanstvene Blagodati, koja rosonosno dise i radostotvorno deluje u dusama onih koji su sudeonici Njene sile i dejstava. I, eto, sama ta ognjem disuca blagodat Duha Svetoga daje se svima nama, Hristovim vernima, u Tajni svetoga Krstenja i svesteno zapecacuje miropomazanjem po najglavnijim mestima nasega tela, kako je to ukazano svetom Crkvom kao vekovecnom cuvarkom te blagodati. Kaze se: “Pecat dara Duha Svetoga”. A na sta, bacuska, vase bogoljublje, mi ubogi stavljamo svoje pecate, ako ne na sasude, u kojima se cuva neka nasa velika dragocenost? A sta na svetu moze biti vece i sta dragocenije od darova Duha Svetoga, nisposlanih nam odozgo u Tajni Krstenja? Jer, ta blagodat, koja se coveku daruje na Krstenju, tako je velika, tako neophodna, za njega tako zivonosna, da se ne oduzima cak ni od jeretika do same smrti njegove, tj. do roka, odredjenog svise po Promislu Bozijem za dozivotnu probu coveka na zemlji – za sta je sposoban, i sta je u stanju da ucini u tome Bogom darovanom roku uz pomoc sile blagodati darovane mu s neba. I da mi posle krstenja greh ne cinimo, zanavek bismo ostali sveti i neporocni ugodnici Boziji, sacuvani od svake skvrni tela i duha. No, bas u tome i jeste nesreca sto mi, napredujuci u godinama zivota, ne napredujemo u blagodati i razumu Bozijem, kao sto je u njemu napredovao Gospod nas Hristos Isus, nego naprotiv – razvracajuci se malopomalo, lisavamo se blagodati Svesvetoga Duha Bozjega i postajemo u razlicnoj meri gresni i mnogogresni ljudi. No, kada se neko, buduci pobudjen na to Premudroscu Bozjom, koja iste nase spasenje, resi da radi nje (ove Bozje premudrosti) jutrenjuje Bogu i bdije radi dostizanja vecnoga svoga spasenja, onda takav, poslusan njenom glasu, mora pribeci istinitom pokajanju za sve grehe svoje, pokajanju i tvorenju dobrodetelji suprotnih ucinjenim gresima, a kroz dobrodetelji Hrista radi i – zadobijanju Duha Svetoga, Koji dejstvuje unutra u nama, i unutra u nama stvara Carstvo Bozije.

Ne govori zabadava Rec Bozija: “Carstvo je Bozije unutra u vama i s naporom se uzima i samo podviznici ga zadobijaju”. To jest: oni ljudi koji, ne obaziruci se na uze grehovne, koje su ih sapele i svojom prinudom i navodjenjem na nove grehe ne dopustaju im da pridju k Njemu, Spasitelju nasem, sa savrsenim pokajanjem, da bi sa Njim postradali, preziru jacinu tih grehovnih uza, i sile se da ih raskinu – takvi ljudi javljaju se potom pred licem Bozjim belji od snega, ubeljeni blagodacu Njegovom. “Dodjite” – kaze Gospod – “Ako gresi vasi budu kao skerlet, ubelicu ih kao sneg”.

Tako je negda i sveti tajnovidac Jovan Bogoslov video ovakve ljude u haljinama belim, tj. u haljinama opravdanja, “sa palmovim grancicama u rukama”, kao znamenjem pobede, kako pevaju Bogu divnu pesmu “Aliluja” i krasotu pesmopoja njihovih niko na svetu ne mogase podrazavati. Za njih je Andjeo Boziji rekao: “Ovo su oni koji dodjose iz nevolje velike, i oprase haljine svoje i ubelise ih u Krvi Jagnjetovoj”, tj. oprase ih stradanjima i ubelise kroz pricesce Precistim i Zivotvornim Tajnama Tela i Krvi Agneca, Neporocnog i Precistog Hrista, zaklanog po Njegovoj sopstvenoj volji za spasenje sveta pre sviju vekova, Koji svagda i do danas trpi zaklanje i razdeljuje se (vernima), a ostaje nimalo netrosiv, dajuci nam poputninu zivota vecnog za vecno i beskrajno spasenje, radi blagoprijatnog odgovora na strasnom sudilistu Njegovom. Svoju Precistu Krv i Telo, Hristos nam daje i kao najskupoceniju i svaki um prevashodecu zamenu za plod sa Drveta Zivota, kojega je nas ljudski rod hteo da lisi neprijatelj covekov (Lucifer) nispavsi s nebesa. Premda je nas neprijatelj djavo najpre prelastio Evu, pa je sa ovom pao i Adam, Gospod, ipak, ne samo da im je darovao Iskupitelja u Porodu Zeninom, nego je i svima nama u Zeni i svagdaDjevi, Bogorodici Mariji, dao zastupnicu pred Sinom Njenim i Bogom nasim. Ona je satrla u samoj sebi i satire (i sada) glavu zmijinju u svome rodu ljudskom. Ona je nepostidna i nepobedna Zastupnica cak i najocajnijih gresnika. Bas zbog toga se Bozija Majka i naziva “Bic za demone”, posto demon nema moci da pogubi coveka, samo ako ovaj ne odstupi od pribegavanja k Majci Bozijoj za pomoc.

Dejstva Duha Svetoga i dejstva tame grehovne

– Jos moram ja, ubogi Serafim, da Vam objasnim, vase bogoljublje, u cemu je razlika izmecu dejstava Duha Svetoga, Koji se svestenotajno useljava u srca verujucih u Gospoda Boga i Spasitelja naseg Isusa Hrista, i dejstava tame grehovne koja na nas deluje lupeski, na pomamni podstrek demona. Duh Boziji opominje nas na reci Gospoda naseg Isusa Hrista, i dejstvuje zajedno s Njime, uvek pobedonosno, radosteci srca nasa i upravljajuci stope nase na putu mira, dok besovski (demonski) prevarni duh mudruje suprotno Hristu, i dejstva su njegova u nama metezna, buntovnicka i puna “pohote telesne, pohota ociju i nadmenosti zivljenja”. “Zaista, zaista vam kazem, da niko ko zivi i veruje u Mene, nece umreti vavek”, veli Gospod. To znaci – onaj ko ima blagodat Svetoga Duha kao pravu veru u Hrista, ako po slabosti ljudskoj i umre dusevno od ma kakvoga greha, nece umreti zanavek, no ce biti vaskrsnut blagodacu Gospoda naseg Isusa Hrista, Koji uzima grehe sveta i besplatno daruje blagodat na blagodat (preobilnu). Bas za ovu blagodat, javljenu svemu svetu i rodu nasem covecjem kroz Bogocoveka, i receno je u Jevancelju: “U Njemu bese Zivot i Zivot bese Svetlost ljudima!”

I jos dodato: “I Svetlost svetli u tami i tama je ne obuze “. Ovo znaci da blagodat Duha Svetoga, darovana nam na Krstenju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, bez obzira na grehopadove ljudske, bez obzira na tamu oko duse nase, svetli, ipak, u srcu nasem bozanstvenom Svetloscu bescenih zasluga Hristovih, Koja je vecno jestajuca. Ova Svetlost Hristova, dok gresnik ostaje u nepokajanju, govori Ocu: ” Avva, Oce!” i nigda se ne prognevljuje na nepokajanje njegovo! A docnije, kada se gresnik obrati na put pokajanja, savrseno izgladjuje tragove ucinjenih prestupljenja, i ponovo odeva bivseg prestupnika u odecu netruleznu, izatkanu od blagodati Duha Svetoga, o zadobijanju koje kao o cilju hriscanskog zivota ja i govorim ovoliko dugo vasem bogoljublju!

Jos cu da vam kazem, da biste jos jasnije shvatili sta treba razumeti pod blagodacu Bozjom, kako istu raspoznati, i u cemu se narocito projavljuje njeno dejstvo u ljudima, njome prosvetljenima. Blagodat Duha Svetoga je Svetlost sto prosvetljuje coveka. O tome govori celo Sveto Pismo. Tako je, bogootac David rekao: “Zizak nogama mojim i svjetlost stazama mojim Tvoj je Zakon i da Zakon Tvoj za nauk nemam, poginuo bih u klonucu svome!” To znaci da je blagodat Duha Svetoga, Koja se izrazava u Zakonu recima zapovesti Gospodnjih, svetiljka moja i svetlost moja! I kada ta blagodat Duha Svetoga, Koju tako brizljivo i usrdno tecem i sedam puta na dan zadobijam, uceci se sudovima Pravde Tvoje – kada ta blagodat ne bi prosvetljivala mene u tami briga, skopcanih sa visokim zvanjem moga carskog cina, otkuda bih mogao da uzmem ma i jednu iskru Svetlosti, da osvetlim hod svoj po stazi zivotnoj, pomracenoj zlobom neprijatelja mojih? I u samoj stvari Gospod je neretko projavljivao pred mnogim svedocima dejstvo blagodati Duha Svetoga na ljudima, koje je osvecivao i prosvetljivao velicanstvenim silascima Svojim. Setite se Mojseja posle besede njegove s Bogom na gori Sinajskoj. Ljudi nisu mogli gledati u njega, – toliko je sijao neobicnom svetloscu, kojom se oblivalo lice njegovo! Mojsej je, cak, potom bio prinudjen da se javlja pred narodom ne drugacije nego pod pokrivalom (na licu). Setite se Preobrazenja Gospodnjeg na gori Tavoru. Velika svetlost bila je preplavila Njega, i “haljine Njegove postase blestave kao sneg”, a ucenici Njegovi od straha padose nicice. A kad su se Mojsej i Ilija javili uza Nj u istoj toj svetlosti, da bi se skrilo sijanje svetlosti bozanstvene blagodati, koja je ucenicima zaslepljivala oci, “pojavi se oblak i zakloni ih”, veli se. Eto na koji se nacin javlja blagodat Svesvetoga Duha u neiskazanoj svetlosti pred svima onim, kojima Bog javlja njeno dejstvo.

U blagodati Duha Svetoga

– Ali na koji nacin – upitah ja bacusku o. Serafima, mogu ja saznati da se nahodim u blagodati Duha Svetoga?

– To je, vase bogoljublje, vrlo prosto! odgovori on meni – Zbog toga i govori Gospod da je “sve prosto za one koji pribavljaju razum”. A sva nasa nesreca je u tome sto sami mi ne istemo taj bozanstveni razum, koji se ne kocoperi i ne bode oci, jer nije od ovoga sveta. Taj razum, ispunjen ljubavlju prema Bogu i bliznjem, izgradjuje svakoga coveka na njegovo spasenje. Za razum je Gospod rekao: “Bog hoce da se svi spasu i da dodju do razuma istine”. A povodom nedostatka toga razuma On je rekao Svojim Apostolima: “Zar ste bezrazumni i zar niste citali Pismo, i pricu ovu zar ne razumete?… ” I jos se u Jevandjelju o tome razumu kaze za Apostole da im Gospod “otvori um da razumeju Pisma”. Nahodeci se u tome (raz)umu i Apostoli su svagda videli da li Duh Boziji prebiva na njima ili ne, pa videci saprebivanje Duha Bozijeg na sebi, i bivajuci prozeti Njime, uvereno su govorili da je delo njihovo sveto i potpuno ugodno Gospodu Bogu. Time se i objasnjava zasto su oni u svojim poslanicama pisali “Ugodno bi Svetome Duhu i nama…” .

Apostoli samo na tome osnovu i nude svoje poslanice (kao istinu neprolaznu, na korist svima vernima), jer su kao Sveti opipljivo osecali prisustvo Duha Bozijega u sebi… Eto, dakle, vase bogoljublje, vidite li kako je to jednostavno?

Ja odgovorih:

– Ipak, ja ne shvatam kako mogu da se pouzdano uverim da sam u Duhu Bozijem? Kako da u samome sebi prepoznam Njegovo istinsko projavljenje (pojavu)?

Na to bacuska o. Serafim odgovori:

– Ja sam vec rekao, vase bogoljublje, kako je to vrlo prosto, i podrobno sam vam ispricao kako ljudi bivaju u Duhu Bozijem i kako treba poimati Njegovo projavljenje u nama… Sta vam je bacuska, jos potrebno?

– Potrebno mi je – rekoh ja – da to dobro shvatim!…

Tada me o. Serafim veoma snazno uhvati za ramena i rece mi:

– Mi smo obojica sada, bacuska, u Duhu Bozjem, i ja i ti… Zasto ne gledas u mene?

Na to ja odgovorih:

– Ne mogu, bacuska, da vas gledam, jer se iz vasih ociju munje liju. Vase lice postalo je svetlije od sunca, a moje oci kopne od bola.

O. Serafim rece:

– Nemojte se plasiti, vase bogoljublje, i vi ste sami sada postali svetli, kao i ja. I vi ste sada u punoci Duha Bozijega, inace vam ne bi bilo moguce ni da mene vidite takvim.

– I prikloni k meni svoju glavu, pa mi tiho na uho kaza:

– Blagodarite Gospodu Bogu za neizrecenu milost Njegovu prema vama. Vi ste videli da se ja jos nisam bio ni prekrstio, nego sam se samo misleno u srcu svome pomolio Gospodu Bogu i unutra u sebi izrekao: Gospode, udostoj ga da jasno i telesnim ocima vidi silazak Duha Tvojega, kojega udostojavas sluge Svoje onda kada blagovolis da se javis u svetlosti velicanstvene slave Svoje! I, eto, bacuska, Gospod je magnoveno ispunio smirenu molbu ubogog Serafima!… Kako, dakle, da Mu obojica ne blagodarimo na ovome Njegovom neizrecivom daru? Ni velikim pustinjacima, bacuska, Gospod Bog ne javlja tako milost Svoju uvek. Ova blagodat Bozija blagoizvolela je utesiti skruseno srce vase kao cedoljubiva majka, i to na zauzimanje same Majke Bozije… Zasto me, bacuska, ne pogledate u oci? Prosto pogledajte, ne bojte se – Gospod je s nama!

– Posle ovih reci ja pogledah u njegovo lice, i tada me spopade jos veci strah i trepet divotni! Zamislite – u srcu sunca, u najsjaktavijem blistavilu njegovih podnevnih luca lice coveka, koji sa vama razgovara! Vi vidite pokrete njegovih usana, izraz njegovih ociju koji se menja, cujete njegov glas, osecate da vas neko rukama drzi za ramena, ali ne samo da ne vidite te ruke, nego ne vidite ni sami sebe, niti priliku sagovornika svoga – nista osim zaslepljujuce svetlosti, koja se razliva na daljinu od nekoliko hvati svuda oko nas, i obasjava jarkim bleskom svojim i sneznu poljanu, i snezne pahuljice, sto su odozgo zasipale i mene i velikoga Starca. Moze li se uopste i zamisliti stanje u kome sam se ja tada nalazio?!…

– Sta, dakle, osecate sada? – upita me o. Serafim.

– Nesto izvanredno lepo – rekoh ja.

– No, kako to lepo? Sta zapravo osecate?

– Osecam takvu tisinu i mir u dusi svojoj da to nikakvim recima ne mogu da izrazim!

Na to ce bacuska o. Serafim:

– To je, vase bogoljublje, onaj mir, za koji je Gospod rekao ucenicima Svojim: “Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam. Ne dajem vam ga kao sto svet daje… Kad biste bili od sveta,svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas Ja izabrah od sveta, zato vas svet mrzi…Ali, ne bojte se, jer Ja pobedih svet!…” Eto takvim ljudima, omrznutim od ovoga sveta a izabranim od Gospoda, Gospod i daje taj mir koji vi u sebi osecate – “mir koji svaki um prevazilazi”, po reci Apostolovoj. Takvim ga, pak, Apostol naziva zato sto je nemoguce ikakvom recju izraziti ono dusevno blagostanje, koje on proizvodi u ljudima, u cija ga srca Gospod Bog ukorenjuje. Hristos Spasitelj naziva ga mirom Svoga sopstvenog milosrdja, a ne mirom ovoga sveta, jer nikakva prolazna zemaljska sreca (ovoga sveta) ne moze ga pruziti srcu ljudskome. Taj mir se daruje odozgo od Samoga Gospoda Boga, zbog cega se i naziva mirom Bozijim…

– Sta jos osecate? – upita me onda o.Serafim.

– Neku izvanrednu sladost! – odgovorih ja.A on produzi:

– To je ona sladost za koju se govori u Svetom Pismu: “Od izobilja Doma Tvoga hrane se i potocima sladosti Svoje pojis ih!” Ta ista sladost preispunjava sada srca nasa i razliva se svim zilama nasim kao naslecenje neizrecivo! Gle, od ove sladosti nasa srca kao da se rastapaju, i mi smo obojica ispunjeni blazenstvom, koje ne moze da se izrazinikakvim jezikom… I sta jos osecate?

– Izvanrednu radost! – odgovorih. I bacuska o. Serafim produzi:

Kada Duh Boziji nizlazi k coveku i osenjuje ga punocom Svoga nadahnuca, tada se dusa covekova preispunjava neizrecivom radoscu, jer Duh Boziji oradoscuje sve cega god da se dotakne… To je ona ista radost, za koju Gospod veli u Jevandjelju Svome: “Zena kada radja trpi muku, jer dodje cas njezin. A kada rodi dete, vise se ne opominje zalosti, zbog radosti sto se rodi covek na svetu. I vi, dakle, imate sada u svetu zalost, ali cu vas opet videti, i radovace se srce vase i radost vasu niko nece uzeti od vas!” Ali, ma koliko da je utesna radost koju vi sada osecate u srcu svome, ona je ipak nistavna u poredjenju sa onom za koju je Gospod rekao ustima Svoga apostola da radost tu “ni oko ne vide ni uho ne cu” i da “u srce coveku ne dodje to sto Bog pripremi onima koji ga ljube”. Sasvim daleki nagovestaji te radosti daju nam se sada, pa kad je od njih tako slatko, dobro i veselo u dusama nasim, sta da se kaze o onoj radosti, koja je tamo na nebesima prigotovljena onima koji placu ovde na zemlji? Eto, i vi ste se, bacuska, dovoljno isplakali u svome zivotu na zemlji i gledajte kakvom vas radoscu utesava Gospod jos u ovdasnjem zicu! Sada je na nama, bacuska, da, dodajuci napore naporima – uzrastamo iz sile u silu i dostignemo “meru rasta punote Hristove”, da bi se na nama ispunile reci Gospodnje: “Oni koji cekaju Gospoda dobice novu snagu, okrilatice kao orlovi, trcace i nece sustati, hodice, i nece ogladneti, hodice iz sile u silu, i javice im se Bog nad bogovima na Sionu razuma i nebeskih vidjenja…” Eto, tada ce se nasa sadasnja radost, koja nam se javlja pomalo i zakratko, javiti u svoj punoci svojoj, i nju niko nece uzeti od nas koji cemo biti preispunjavani nepojamnim nebeskim nasladjenjima… Sta jos osecate, vase bogoljublje?

Ja odgovorih:

– Neku narocitu toplotu.

– Kako to, bacuska, toplotu? Ta, mi u sumi sedimo? Sada je napolju zima, pod nogama nam sneg, na nama nekoliko santimetara snega, a odozgo gusto sipe pahuljice… Kakva tu moze biti toplota?!

Ja odgovorih:

– Onakva upravo kakva bi nastajala u(starom ruskom) kupatilu, kada jace podloze pec i kada iz nje pocne da stubom kulja para…

On upita:

– Zar i onakav miris kakav je u kupatilu? Ne – odgovorih ja – nista na zemlji nije slicno ovome blagouhanju (miomiru). Dok sam za zivota moje majcice voleo da igram i odlazim na balove, majka bi me obicno namirisala mirisima koje je kupovala u najotmenijim trgovinama Kazana, ali ni ti mirisi ne odaju takav miomir.

Bacuska o. Serafim prijatno se osmehu i rece:

– I sam ja, bacuska, osecam isto sto i vi, ali vas namerno pitam – da vidim da li to osecate i vi? Rekli ste sustu istinu, vase bogoljublje. Nikakva prijatnost zemaljskog mirisa ne moze biti sravnjena s blagouhanjem, koje mi sada osecamo, a to je zato sto nas sada obliva blagouhanje Svetoga Duha Bozijega. Sta zemaljsko moze biti slicno Njemu?… Ali, uocite nesto, vase bogoljublje! Ta, vi mi rekoste da je oko nas toplo kao u kupatilu, dok medjutim, pogledajte – sneg se ne topi ni na vama ni na meni, niti pak pod nama. Mora, dakle, da ta toplota nije u vazduhu nego u nama samima! To je zapravo ona ista toplina, za koju nas Duh Sveti nagoni da vapijemo ka Gospodu molitvom: “Toplinom Duha Svetoga zgrej me!” Zgrevani njome, pustinjaci i pustinice nisu se bojali zimskoga mraza, buduci pokriveni blagodatnom haljinom, izatkanom od Duha Svetoga, kao toplom bundom! A tako ustvari i mora da bude stoga sto blagodat Bozija treba da obitava unutra u nama, u srcu nasem, jer je Gospod rekao: “Carstvo je Bozije unutra u vama”. Pod Carstvom Bozijim, Gospod je razumevao blagodat Duha Svetoga. Ovo carstvo Bozije, dakle, sada se i nalazi unutra u nama, a blagodat Duha Svetoga obasjava nas i greje i spolja i, preispunjavajuci mnogorazlicnim blagouhanjem i vazduh koji nas okruzuje, nasladjuje nasa cuvstva nadnebesnim nasladjenjem i napaja srca nasa radoscu neiskazanom. Nase sadasnje stanje jeste bas ono isto, o kome Apostol govori: “Jer, Carstvo Bozije nije jelo ni pice, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetom”. Nasa vera sastoji se “ne u ubedljivim recima ljudske mudrosti nego u pokazivanju duha i sile”. Eto, u takvom se stanju vi i ja sada nahodimo. O ovome stanju Gospod je nas i rekao: “Ima nekih medju ovima sto stoje ovde koji nece okusiti smrt dok ne vide Sina Covecijega gde dolazi u Carstvu Svome!”

Eto, bacuska, vase bogoljublje, kakve nas neizrecive radosti udostoji Gospod Bog danas!… Eto, sta znaci biti u punoci Duha Svetoga, o kojoj sveti Makarije Egipatski pise: “Ja sam bio u punoci Duha Svetoga”… Tom punotom Duha Svetoga preispunio je sada Gospod i nas, uboge… Nu, sad izgleda vase bogoljublje, da se nema sta vise pitati za nacin na koji ljudi bivaju u blagodati Duha Svetoga. Da li cete upamtiti sadasnje javljenje neiskazane milosti Bozije koja nas je posetila?

– Ne znam bacuska – rekoh ja – da li ce me Gospod udostojiti da zanavek upamtim tako zivo i jasno ovu milost Boziju, kako je sada osecam.

– A ja mislim – odgovori mi o. Serafim – da ce vam Gospod pomoci da je vavek zadrzite u svojoj pameti, jer inace se Njegova dobrota ne bi magnoveno priklonila k smirenoj molitvi mojoj, i ne bi pozurila tako brzo da poslusa ubogog Serafima, tim pre sto ovo nije dano samo radi vas – da samo vi to shvatite, nego je preko vas dano citavome svetu, da i vi sami, utvrdivsi se u delu Bozijem, uzmognete da drugima budete od koristi. Sto se pak tice toga, bacuska, sto sam ja monah a vi covek koji zivi u svetu, nista ne mari: Bog trazi pravu veru u Njega i Sina Njegovog Jedinorodnog. Za nju On i daje izobilno odozgo blagodat Duha Svetoga. Gospod iste srce, preispunjeno ljubavlju prema Bogu i bliznjem, upravo presto, na kome voli da sedi, i na kome se javlja u punoci Svoje nadnebesne slave. “Sine, daj mi srce svoje”, veli On, “a sve ostalo Sam cu ti dati”, jer u srcu covekovom moze se smestiti Carstvo Bozije. Gospod zapoveda Svojim ucenicima: “Istite pre svega Carstvo Bozije, i pravdu njegovu, a sve ostalo dodace vam se. Jer, zna vas Otac nebesni da vam je sve to potrebno”. Ne prekorava nas Gospod Bog za to sto se koristimo zemaljskim dobrima, jer i Sam govori, da shodno svojoj smestenosti u zemaljski zivot, mi sve to potrebujemo, tj. potrebujemo sve ono sto uspokojava nas ljudski zivot i sto cini laksim i udobnijim put nas ka nebesnoj otadzbini. Oslanjajuci se na ove reci, sveti apostol Petar je rekao da, po njegovom misljenju, nema nicega boljeg u svetu od blagocasca (poboznosti) sjedinjenog sa blagostanjem. I sveta Crkva moli se za to, da nam bude darovano od Gospoda Boga. I, mada su bolovi, nesrece i raznolike nevolje nerazdvojno skopcani sa nasim zivotom na zemlji, Gospod Bog ipak nije hteo, i ne zeli da budemo stalno i samo u zalostima i napastima, zbog cega nam preko Apostola zapoveda da “nosimo bremena jedan drugoga i tako ispunimo zakon Hristov”. Gospod Isus licno daje nam zapovest da ljubimo jedan drugog da bismo, teseci se uzajamnom ljubavlju, olaksali sebi zalosni i tesni put nasega hoda ka nebesnoj otadzbini. Radi cega je Gospod i sisao k nama s nebesa, ako ne radi toga da bi, primivsi na sebe nase ubozjastvo, nas obogatio bogatstvom Svoje dobrote i Svojeg neiskazanog milosrdja? On je dosao ne zato da bi Njemu drugi sluzili no da Sam drugima posluzi, i da da dusu Svoju za izbavljenje mnogih. Cinite tako i vi, vase bogoljublje, i, videvsi jasno vam ukazanu milost Boziju, pricajte o svemu tome svakome ko je zeljan spasenja. “Jer zetve je mnogo, govori Gospod, a poslenika je malo!” Evo, i nas je Gospod Bog izveo na delo i dao nam darove Svoje blagodati, da bismo, zanjuci klasove spasenja svojih bliznjih, kroz sve veci broj onih koje smo uputili k Carstvu Bozijem, Njemu prineli plodove, “ovaj trideset, ovaj sezdeset a ovaj sto”. Cuvacemo se, bacuska, da ne budemo osudjeni s onim zlim i lenivim slugom, koji je zakopao svoj talanat u zemlju, i nastojacemo da podrazavamo one dobre i verne sluge Gospodnje, koje su prinele svome gospodaru – jedan, umesto dva – cetiri, drugi umesto pet – deset talenata. Ne treba ni najmanje sumnjati u milosrdje Gospoda Boga. Sami vidite, vase bogoljublje, kako se ispunise na nama reci Gospodnje, recene kroz Proroka: “Ja nisam Bog izdaleka no Bog Koji je blizu, i kod usta tvojih je spasenje tvoje”. Ja, ubogi, nisam jos bio uspeo ni da se prekrstim, samo sam u srcu svome pozeleo da vas Gospod udostoji da vidite Njegovu milost u svoj punoci njenoj, a ono, gle, On je bez odlaganja izvoleo pozuriti da na delu ispuni moju zelju. Ovo ne govorim, hvaleci se na sav glas, i ne s namerom da pridam sebi neki znacaj pred vama, i navedem vas na zavist, niti pak radi toga da biste vi pomisljali kako sam ja monah a vi mirjanin. Ne, vase bogoljublje, ne! “Gospod je blizu svih onih koji Ga prizivaju u istini, i ne gleda na lica, jer Otac ljubi Sina i sve daje u Ruke Njegove!” samo da bismo mi ljubili Njega, Oca naseg nebeskog, uistinu sinovski. Gospod slusa podjednako i monaha i mirjanina, prostoga hriscanina, samo neka su i jedan i drugi pravoslavni, i neka i jedan i drugi ljube Boga iz dubine duse svoje i jos neka imaju veru u Njega makar koliko zrno gorusicino – pa ce gore pokrenuti! “Jedan pokrece hiljadu, a dvojica bezbroj njih.” Sam je Gospod rekao: ” Sve je moguce onom ko veruje”, a bacuska sveti apostol Pavle gromoglasno klice: ” Sve mogu u Hristu Koji mi moc daje”. Jos divnije govori Gospod nas Isus Hristos o verujucima u Njega: ” Ko veruje u Mene, dela koja ja tvorim i on ce tvoriti, i veca ce od ovih tvoriti, jer ja idem Ocu Svome… I Ja cu umoliti Njega za vas, da radost vasa bude ispunjena… Do sad ne prosiste nista u ime moje, sada pak prosite i primicete”.

I tako, vase bogoljublje, sve sto prosite u Gospoda Boga – sve cete primiti, samo neka to bude na slavu Boziju ili na korist bliznjeg, jer i korist naseg bliznjeg Bog racuna u Svoju slavu, zbog cega i govori: ” Sve sto uciniste jednome od ovih malih, Meni uciniste”. Zato nemojte imati nikakvu sumnju da Gospod Bog, mozda, nece ispuniti vasa moljenja – samo neka su ona usmerena ili na slavu Boziju ili na korist i nazidanje bliznjih. Pa cak ako bi nesto bilo neophodno i za neku vasu licnu potrebu ili korist ili uspeh, cak i to ce Gospod Bog izvoleti da vam posalje isto tako brzo i dobroposlusno, samo ako je to za vas krajnja nuzda i neophodnost. Jer, Gospod ljubi one koji Njega ljube, dobar je Gospod prema svima, miluje On i dariva i one koji ne prizivaju ime Njegovo, milost se Njegova ogleda u svima delima Njegovim, volju onih koji Ga se boje izvrsava i molitvu njihovu uslisava i svaki savet njihov ispunjava – ispunice Gospod sva moljenja tvoja! Bojte se samo jednoga, vase bogoljublje – da ne prosite od Gospoda ono za cim nemate krajnju nuzdu. Nece vam Gospod ni to odreci, zbog vase pravoslavne vere u Hrista Spasitelja, jer On “nece predati zezla pravednika na kocku gresnicima i volju sluge Svoga Davida neizostavno ce izvrsiti, ali ce, ipak, traziti od njega odgovor zasto Ga je uznemiravao bez osobite nuzde i prosio od Njega ono bez cega je mogao.

Eto tako, vase bogoljublje, sve sam vam sada kazao i na delu pokazao, sve sto su Gospod i Bozija Mater kroz mene, ubogoga Serafima, blagoizvoleli da vam kazu i pokazu. Idite, dakle, s mirom! Gospod i Majka Bozija, neka budu sa vama svagda sada i uvek i u vekove vekova. Amin. Idite s mirom!

* * *

Za sve vreme ovoga razgovora od samoga pocetka, otkako je lice o. Serafima prosijalo, to vidjenje nije prestajalo. I sve, od pocetka svoga kazivanja do kraja, on mi je govorio nalazeci se u neizmenjenom stanju… Neiskazano blistanje svetlosti, koje je zracilo iz njega, video sam licno, svojim sopstvenim ocima, sto sam gotov i zakletvom potvrditi.

(Ovde se zavrsava rukopis Motovilova)

Published in: on Listopad 6, 2008 at 6:33 pm  Komentari isključeni za Sveti Serafim Sarovski – STICANjE DUHA SVETOGA – CILj HRISCANSKOG ZIVOTA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: