Ala Selavri – Sveti Jovan Kronštatski duhovni otac Rusije

ALA SELAVRI

SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

PREDGOVOR

I DEO

II RADNICKI SVESTENIK U KRONSTATU

III DELATNOST I DELO

IV DUHOVNI OTAC RUSIJE

V POSLEDNjE GODINE

VI SAHRANA I ODJECI

VII OTAC JOVAN DANAS

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

PREDGOVOR

Knjiga koja je pred nama pokazuje na jedinstven nacin kako je “divan Bog u Svetima Svojim”. Ona nam govori o novom svetitelju Crkve Bozije, svetome ocu Jovanu Kronstatskom, koji je bio retka pojava ne samo mecu ljudima, nego i mecu Svetseljima. Svaki Svetitelj Bozji je na sebi svojstven nacin veliki i “divan”, jer su svi oni postali ono sto jesu jedino cudesnim i predivnim Gospodom Hristom. Otac Jovan. pak, u svome zivotu, koji je sav u Hristu Bogu, sjedinjuje u sebi odlike mnogih Svetitelja. On je pravi duhovni gorostas, sasud pun izobilne blagodati Bozije, koja se preko njega izliva na sve ljude. U njegovom karakteru zapazaju se mnoge izuzetne crte koje ga cine slicnim mnogim Svetiteljima.

Otac Jovan ima veru apostolski svetu, silnu i svemocnu, kojom on i cini apostolska cudesa. Ima molitvenost svetog Jefrema Sirina, kojom obuhvata svu siroku zemlju rusku, i jos mnogo vise oko nje; ima milostivost svetog Nikolaja Cudotvorca koji zna samo za potrebe svojih bliznjih ma ko bili; ima siromastvo svetog Spiridona Trimituntskog, jer, iako su kroz njegove ruke prolazili milioni rubalja, on nista svoje nije imao; ima asketizam velikih Pustinjaka, jer je bio umeren i uzdrzljiv u svemu; ima devstvenost svetog Grigorija Bogoslova, iako je “zvanicno” ozenjen; ima smirenje jevandjelskog carinika, jer iako su ga svi slavili i divili mu se, on se nije gordio i preuznosio, jer je znao da je samo “zaludan sluga” koji cini ono sto je duzan ciniti; ima ljubav bozanski neizmernu koja ga priblizava svima i svakome, te citavim bicem svojim sastradava sa svima stradalnicima i svaciji bol i muku oseca kao svoju.

Sveti otac Jovan je, dakle, sve to skupa i jos nesto mnogo sire i mnogo vise od svega toga, nesto sto je mislima neuhvatljivo i recima neizrazivo. Ma sta i ma koliko rekli o njemu, uvek ostaje mnogo nedorecenog i nedorecivog. On je izuzetno jedinstven, i, usudjujem se reci, neponovljiv, u liku Svetitelja Bozjih. On predstavlja izuzetak kako po raznovrsnosti svoga delanja i sirini zamaha, tako i po istrajnosti i energiji ulozenoj u sve svoje aktivnosti, kao i po rezultatu i posledicama svoga rada. “Svako se drvo po plodovima svojim poznaje.”

Ovu izuzetnu knjigu o ocu Jovanu Kronstatskom preveo je sa nemackog, citaocima vec iz ranije poznati, otac M. – hilendarac. On, pored mnogih obaveza i poslusanja koja u manastiru ima, svaki minut slobodnog vremena koristi na pripremanje duhovne hrane za nas duhovno izgladneli i osiromaseni rod srpski. Plod takvog njegovog rada i ljubavi jeste i ova knjiga koja se sada predaje u ruke bogoljubivih citalaca.

Namena ove knjige je najpre da nas upozna sa izuzetnim svetilom Crkve Pravoslavne koje je zasijalo na slovenskom nebu u, takoreci, nase vreme; a zatim da zapali i razgori oganj vere i ljubavi u nama samima kako bismo mu postali podrazatelji i sledbenici. Ovo narocito vazi za nase pravoslavno svestenstvo, koje, kao da jos uvek nije naslo svoje pravo mesto i nacin delanja u savremenim uslovima.

Rad i nacin rada oca Jovana apsolutno je prihvatljiv i primenljiv u svim uslovima i svim vremenima, jer je sav jevandjelski. A Jevandjelje Gospoda Hrista je svevremeno i svevecno. Potrebno je samo steci delotvornu veru i sastradalnu ljubav oca Jovana, pa da se polje rada svakog svestenika ucini sirokim i plodonosnim. Otac Jovan kao ucitelj (veroucitelj), kao pomagac i zbrinitelj nevoljnih i prezrenih, kao svestenosluzitelj – predstavlja idealan primer za ugled i podrazavanje svakom svesteniku, monahu i hriscaninu.

Njegov primer pokazuje sta je najvaznije u svestenickom pozivu i radu: spasenje poverenih mu dusa. A ljubav naroda sa svim blagotvornim posledicama svojim (dakle, i ekonomskom sigurnoscu za zivot svestenika i njegove porodice) nece izostati. Samo treba istrajati i biti dosledan evandjelskim principima koji sacinjavaju potku i osnovu svestenickog delanja. Ako medju svestenicima postoji neki sumnjalica u ove reci, neka opet, i opet cita ovu knjigu o ocu Jovanu, nek pokusa da ga sledi, i uverice se.

Kao sto je pisao nekada Isidor Pelusiot za poznate knjige Svetog Jovana Zlatoustog o svestenstvu: “Nema srca koje bi citalo ove stranice a da ne bude ranjeno bozanskom ljubavlju”, tako bi se moglo reci i za oca Jovana Kronstatskog, da nema coveka hriscanina, a pogotovu svestenika, koji bi citao ovu knjigu a da srce njegovo ostane indiferentno prema ljubavi Bozjoj kojom je otac Jovan bio ispunjen. Sve ono sto je sveti Jovan Zlatoust pisao o svestenstvu, sve je to sveti Jovan Kronstatski zivotom posvedocio i potvrdio kao vecnu jevandjelsku istinu. Kada se cita ova knjiga postaje jasno zasto je svestenicka sluzba iznad sluzbe carske i andjelske. Ono sto svestenicku sluzbu cini toliko uzvisenom jeste sama blagodat svestenstva. Svestenik ima bozanske vlasti nad rajem i paklom, nad smrcu i zivotom, nad besmrtnoscu i vecnoscu. “Svestenstva blagodat? Ogromna, nadangelska, veli otac Justin. Svaki svestenik po pozivu cudotvorac. Najvece cudo u zemaljskom svetu: sveta Liturgija; nju svestenodejstvuje, cinodejstvuje svestenik pravoslavni: Bog se ponovo ovaplocuje; pricesnici primaju vascelog Boga. A svestenik, sta tu daje od sebe? – Cistu dusu, dusu ociscenu od grehova i strasti, svete podvige evandjelskih vrlina: vere, molitve, posta, ljubavi, milosrdja… Razume se, u svemu tome vera vodi i rukovodi: ona je srce svake evandjelske vrline. A Gospod? – “Gospod cini sve sto hoce vera”, veli sveti Isak Sirin, Vera razradjena i umnozena kroz ostale svete vrline, – to je ono sto mi moramo dati od sebe, ako zelimo spasenja dusi svojoj. Zato svesteniku uvek neophodno: straziti nad sobom, cisteci sebe stalno od svake strasti, od svake neciste pomisli, od svakog nepristojnog osecanja”.

Svestenik koji tako izgradi sebe “na temelju Hristu”, radosno otkriva da blagodat sto je u njemu nije uzalud. Ona mu oblagodacuje svu volju njegovu, sav um, sve misli, sva dela, i on se pokazuje kao sluga Bozji: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u teskobama, u trudovima u nespavanju, u postu, u cistoti, u podnosenju, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi neizmernoj, kao siromasan a koji mnoge obogacuje, kao onaj koji nista nema a sve ima.

Svestenik s pravom moze da se poredi sa pastirima, sa lekarima, sa vojskovodjama, sa carevima u pogledu njegove sluzbe i metoda delovanja, pa se cesto i naziva tim imenima. No istovremeno sto se tice vrednosti sluzbe, on neuporedivo prevazilazi sve njih u tolikoj meri koliko je dusa preteznija od tela. Cim neko stupi na ovu uzvisenu sluzbu on prestaje (- treba da prestane) da zivi za sebe, nego zivi za Crkvu Boziju i za verne koji su povereni njegovom duhovnom staranju. Vec samo to pokazuje da ova sluzba, iako toliko casna, nije ni malo laka. Poznato je kako je tesko postavljati dijagnoze dusevnih bolesti (grehova i strasti), i jos teze leciti ih. Koliko je tu potrebno ljubavi, koliko strpljenja, koliko dobrote! Covek sam, vaistinu, ne poseduje te i takve sile koje su mu neophodne za tako uzvisenu sluzbu. Zato upravo, svaki svestenik svestan svoje nemoci, smerno priznaje “da bez Hrista ne moze ciniti nista”, ali je i pun nade da “sve moze u Hristu Isusu koji mu moci daje”.

Tacno takav je bio kao svestenik sveti otac Jovan Kronstatski, ovaplotivsi u svome zivotu i svome radu sve ono sto je najuzvisenije moguce spojiti sa svestenickim pozivom. Stoga ova knjiga koliko predstavlja zitije jednog Svetitelja, toliko i “zitije” jednog poziva (svestenickog). U tom i jeste izuzetnost njena u odnosu na ostala zitija. Zato ona zasluzuje da u biblioteci svakog svestenika zauzme pocasno mesto i da bude njegova “nastoljnaja knjiga”. Svetli pak lik Svetog Jovana Kronstatskog, ovde opisan, nadahnuce je i putokaz ne samo svestenicima nego i svakoj dusi zednoj i gladnoj Boga i Zivota Vecnoga.

15/28. avgusta 1982.

Manastir Crna Reka

– Jeromonah Artemije

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

Polarno naselje Sura

U najsevernijoj oblasti Arhangelska, za zivljenje jos mogucoj, na reci Pinegi, nedaleko od Belog mora, lezi naselje Sura. Deset drvenih kuca postoji oko dve prastare crkve-brvnare, usred beskrajnih suma, u neljubaznoj ali velicanstvenoj lepoti Severa. Sura je jedno od najsiromasnijih naselja oskudnog i mracnog sreza oko Pinege.

Priroda na severu je surova. U kratkom polarnom letu koje traje tri meseca, zemljoradnja je na pustom peskovitom terenu moguca samo uz veliki napor. Leti je dan sve kraci, dok se na kraju sunce skoro sasvim ne izgubi. Dolazi duga zima i sve pokriva debelim slojem snega. Liniske sanke cine jedinu vezu sa svetom. Duboku tisinu prekida povremeno lupanje zvona, cika snezne mecave ili zavijanje vukova. Zivot u Suri je krajnje tezak, stanovnici mucno dolaze do zivotnih namirnica, gladuju i smrzavaju se.

Tu je 19. oktobra 1829. rodjen Jovan, sin Ilje Sergieva i supruge mu Teodore. Novorodjence je izgledalo tako slabo da su se roditelji uplasili za njegov zivot. Stoga su odmah, nocu, pozvali svestenika da ga krsti. Dete je dobilo ime Jovan, u spomen sv. Jovana Rilskog. Posle krstenja, njegovo stanje se brzo popravlja. U svojim uspomenama otac Jovan kasnije pise: Zaista, sila Bozja se pokazuje u slabosti. Ko bi od onih koji su me znali od mojih prvih dana mogao da misli da cu dostici ovu starost? Bio sam slabacko, uvek slabunjavo dete. U ranoj mladosti teska bolest boginja dovela me bila skoro do groba. Ali je Gospod odrzao moj zivot. I u vreme moga skolovanja bilo mi je dato da se nosim sa mnogim teskim bolestima.

Jovan je uzrastao u ruskoj tradicionalnoj patrijarhalnosti. Preko tri stotine godina njegovi su preci u ovom polarnom naselju sluzili kao svestenici. Pri skrtosti prirode, njihovo je cuvstvo bilo okrenuto sopstvenoj unutrasnjosti. U plemenu je vladao duh cestitosti. Njegova majka, uspravna i duboko pobozna zena, strpljivo je obasipala svoga sina ljubavlju. On nju cesto vidja kako nocu kleci pred ikonama i sa suzama se moli za njegovo zdravlje. Njegov otac je sa svojom hudom platom imao da izdrzava, pored Jovana i njegove dve mladje sestre, i veliku familiju. Oni su trpeli veliku nemastinu. Takodje je i u komsiluku vladalo isto siromastvo, ista bezizlazna nevolja. Od malih nogu Jovan vredno pomaze roditeljima, narocito u poljskim radovima. U njemu se od malena razvija saosecaj za tudje stradanje. On je uzrastao kao ozbiljan, cutljiv decak. Nista ga nije vuklo decjim igrama. Praznikom je isao kroz mirnu sumu, sedeo rado na obali reke i posmatrao bilje i zivotinje. Njemu je priroda bila vrlo bliska.

Jos vise su mu bili bliski Gospod, crkva i molitva. Svakodnevno je ulazio u dom Gospodnji. Ova tajanstvena prostorija u koju se stupa sa strahopostovanjem, ne kao u ostale gradjevine, za ovog je decaka postala svetinja. “Od najranijeg detinjstva roditelji su me navikli molitvi i kroz njihov primer ja sam zadobio odredjen duhovni stav. Otac me uvek vodio u crkvu i ja sam celom dusom zavoleo bogosluzenje, narocito crkveno pojanje”. Otac je strazio nad unutrasnjim zivotom svoga sina i upucivao ga na pravo snalazenje. O praznicima mu je citao o Hristu i Njegovom zivotu, o blagoj Majci Bozjoj, o svetiteljima koji su u pustinji ziveli, trpeli glad i neustrasivo propovedali rec Bozju; o tome kako su im ptice donosile hranu i kako su im divlje zveri bile poslusne; kako je na mestima gde je njihova krv tekla, izrastalo cvece. I slika o Isusu Hristu, Sveznajucem i Svedobrom, najprijatnije je prozimala Jovanovu dusu. Hristos, Bogomajka i Bozji prijatelji – svi su mu bili bliski. I andjelski svet bio je tu. U svojih 6 godina Jovan je u budnom stanju vidjao andjela. Jedne noci on ugleda neobicno svetlo i andjela u njegovoj slavi. Ustrepta, ali ga andjeo umirivase, govoreci da je on njegov andjeo cuvar koji ga neprestano prati.

Kad je poceo da uci skolu – njemu se otvara nepoznati svet. I pored sve marljivosti Jovanu nedostaje sposobnost da shvata i pamti. Godinama ne uspeva da bar citanje savlada. On prica: “Otac mi je kupio bukvar, no meni je azbuka bila tako teska da sam se ziv jeo zbog moga nerazuma. Kod tadasnjeg nastavnog sistema ja nisam mogao da shvatim paralelu izmedju napisanih slova i njihovih naziva u azbuci. Ta je azbuka sasvim nerazumljivo objasnjavana: ucilo se umesto a, b, v, -“az, buki, vjedi”, kao nesto za sebe, kao da su az i a, buki i b dva razlicita pojma. Ovu mudrost ja dugo nisam mogao da razumem”.

OSNOVNA SKOLA, BOGOSLOVIJA I AKADEMIJA

U skoli

Sa 10 godina starosti Jovan dolazi, uz najteze zrtve njegovih roditelja, u jedinu osnovnu skolu eparhije, u Arhangelsk. Kao svako seosko dete, on stanuje kod siromasnih ljudi, prepusten samome sebi. Hrana je nedovoljna, ali on je na gladovanje naviknut. Daleko je teze da se nabave knjige i sveske. Papir za pisanje morao je da isprosi: “Ponekad sam isao sa siromasnima (kao ja) na javna mesta da bismo skupljali papir za pisanje. Jednom prilikom sam dobio na poklon skoro 20 listova i osecao sam se bogatim”. Ucenje mu je padalo krajnje tesko i Jovanu preti opasnost da ga napusti: “Sa svojih 10 godina dosao sam u Arhangelsk kao gostujuci djak tamosnje osnovne skole, sasvim nespreman, jedva da sam mogao na slogove da citam. Meni je bila jasna moja nemoc i ljubomorno sam posmatrao uspeh mojih drugova. Moj slabi um pricinjavao mi je velike jade. Otac je imao mali dohodak, zivot je bio krajnje tezak. Shvatao sam u to vreme mukotrpni zivot mojih roditelja, stoga mi je moja ogranicenost pri ucenju bila veliki teret. Tad sam malo mislio na znacaj obrazovanja za moju buducnost, nego sam patio zato sto moj otac uzalud trosi i svoj poslednji gros za mene.”

Citave dane se uzalud trudio; njegov je razum ostao zapecacen. Nikoga nije bilo da pomogne. Kutljivi, prosjacki siromasan decak, uz to jos i najlosiji djak u skoli, nije nalazio u ovom gradu nikakvu radost.

U svojoj nevolji Jovan se sve vise prihvata njemu bliske molitve. – “Nocu sam se rado molio. Svi spavaju, tisina je, niko mi nije smetao. Najcesce sam se molio da mi Gospod, za utehu mojim roditeljima, prosvetli razum. I Gospod me uslisio. Njegova svetlost me je obasjala. – Jednom – toga se secam kao da se danas zbilo – svi su u odaji bili zaspali; samo ja nisam mogao. Jos uvek sam jedva uspevao da nesto od nastave razumem i nesto od toga zapamtim, tesko citajuci na slogove. Obuzela me je bila velika zalost. Padnem kraj svoje postelje na kolena i pocnem najusrdnije da se molim. Ne znam koliko je to dugo trajalo; najednom se moja unutrasnjost potrese … i ucini mi se kao da neki zastor pade sa mojih ociju i kao da se moj um otvori. Ucitelj, njegovo predavanje, sve sto je on govorio – najednom je sad jasno stajalo preda mnom. Vedrina i radost ispunise moju dusu. Posle ove molitve zaspao sam mirno, kao nikad ranije. Ujutru sam skocio sa postelje, uzeh knjigu i – o srece! Mogao sam da citam mnogo bolje, sve da razumem i da to drugom prenesem. Kad nam je ucitelj tog dana u razredu dao jedan racunski zadatak, ja sam mogao odmah da ga resim i za to dobih pohvalu. – Od tog vremena moj napredak u skoli je bio za sve ocigledan. Na kraju godine, kao jedan od najboljih djaka, bio sam upucen u bogosloviju.”

U Bogosloviji u Arhangelsku

Deset sledecih godina Jovan posecuje bogosloviju i marljivo uci. Pri tom, iskusenja ne izostaju. U duznost mu je palo da vodi hor Mitropolije. Ovo zaduzenje, kroz koje se neposredno povezao sa svakojakim seminaristima, pretilo je, cak njemu Sergievu, da ga pokvari. Ali njemu je pomogla velika ljubav prema svojoj majci i – molitva. On se uporno borio sa iskusenjima, izbegavao razvratan zivot i odlucno tezio Bogu.

“Znas li – govorio je kasnije igumaniji Taisiji – sta mi je u pocetku dalo povoda da se obratim Bogu; sta je moje srce, jos dok sam bio dete, zagrejalo prema Njemu? To je bilo Jevandjelje. Moj otac je imao Sveto pismo. Kad sam za raspust dolazio kuci sa radoscu sam citao ovu cudesnu knjigu. Prostota njenih reci bila je mom decjem razumu bliska; citao sam je, snazio se i nalazio u njoj nenaknadivu utehu. To Sveto pismo sam kasnije dobio da ponesem u Bogosloviju. Mogu reci da je ono bilo pratilac moje mladosti, moj ucitelj, vodja i pomocnik.”

Tri meseca letnjeg raspusta Jovan je provodio u Suri. Svake godine, odlazeci kuci, on je putovao peske, sam, kroz sume. Kasnije belezi: “Stotine kilometara ide se peske preko brda, kroz visoke jelove sume, sa skupim cizmama u rukama. Covek tu ustreperi i oseca u prirodi Boga. Jele se pokazuju kao stubovi neke uzvisene katedrale, dok se plavo nebo iznad njih podize kao velicanstveno kube. Svest o prisutnom vremenu se gasi, svi spoljni utisci blede. Nesto pokrece na molitvu. U dubini duse nastaje svetlo, ceo mi se svet u tisini obraca svojim nedokucivim jezikom. Ovde se uznose godinama i stolecima svecane himne Sveprisutnom. Ide se i sanja; misao se zadrzava tamo daleko, kod Boga.

Sve govori o Tvorcu. Cudesna je Tvoja svemoc Gospode! Kako si na pocetku govorio svako drvo, svaka travka i do danas slede Tvojoj reci. Kad nastane prolece i dovoljna toplota za vegetaciju, otpocinje cudesno zbivanje u krilu zemlje: necujno, po pravilu, po redu. Sve tezi svetlu; ni travka ni listic ne skrece sa svoga predodredjenja, nista ne zaboravlja svoju propisanu formu. Sve se razvija i raste, sve dok prekrasan sareni tepih ne prekrije golu zemlju; drvece oblaci svoje grane u gusti lisnati pokrivac. Sve je zivopisno, nakiceno; sve je izniklo iz nista, na jednu jedinu rec Bozju, koju je On jednom za svagda izrekao.

– A zar i mi ne nastajemo takodje iz nebica? Sta smo bili na zacetku u majcinoj utrobi? Bilje nas uci opipljivo i jasno o sveprisustvu Gospodnjem. Svaka travka, svaki cvet tiho sumori: Gospod je prisutan”. Ovde Jovan izrazava ono sto je kao djak cesto osecao. Ovakvo raspolozenje traje kod njega kroz sve vreme skolovanja.

U te godine pada jedan prorocki san, koji je Jovan kasnije u raznim prilikama kazivao. On je video unutrasnjost neke velike crkve sa ikonostasom od zlata, i sebe u njoj kako ulazi kroz carske dveri u oltar i izlazi kao sto to pripada svesteniku.

Godine 1851. Sergiev zavrsava bogosloviju i u svom oprostajnom govoru zahvaljuje se uciteljima za neprocenjivo znanje kojim su njegov razum i srce formirani; zahvaljivao se na cestitosti, kojoj su ga ucili, kao trajnoj zivotnoj vrednosti.

Na Akademiji u Petrovgradu

Kao najbolji djak svoga godista, Jovan Sergiev dobija na Teoloskoj akademiji “stipendiju za obdarene”. Nesto pre toga umire njegov otac u 48. godini starosti. Njegova majka ostaje sa dve maloletne kceri, bez ikakvih mogucnosti za opstanak u zivotu. Sad je Jovan preuzeo brigu o njima. On se, radi njih, nosi mislju da napusti Akademiju i da kao djakon stupi u sluzbu. Majka to ne dopusta. Ostalo mu je sad da trazi neki nacin zarade. Kasnije prica: “Bogosloviju sam zavrsio 1851. kao prvi djak u svom godistu i bio sam poslat u Petrovgrad na Duhovnu akademiju o drzavnom trosku. Tamo su studenti mogli da rade u upravi, kao pisari, uz malu nagradu od 9 rubalja mesecno. Kad mi je ova sluzba ponudjena ja sam je rado prihvatio, kako bih pomagao majci kojoj je, kao siromasnoj udovici, potrebna moja pomoc”. On radi ovaj svoj posao savesno, i svu tu zaradu salje redovno kuci.

Pisarska sluzba nudi mu veliko preimucstvo, zasebnu sobu, u kojoj on, kroz 4. godine svojih studija nesmetano moze da radi i da razmislja. Tu on proucava dela Crkvenih otaca i velikih podviznika. Od svoje prve uzgredne zarade – prepis jedne disertacije – nabavlja tumacenje Matejevog Jevandjelja od Jovana Zlatoustog i raduje se ovom “blagu nad blagima”. Uzvisena lepota dubokozasnovanih misli ga povremeno obuzima tako, da proliva suze radosnice.

On se sa posebnim zanimanjem okrece Filokaliji sa Svete Gore. U njoj nalazi provereni hriscanski put koji je izgradila i jasno obelezila prakticna monaska duhovna skola. Dvadeset i pet duhovno iskusnih pustinjaka i ucitelja Crkve, kao sto su Antonije, Makarije Veliki, Maksim Ispovednik, Jovan Lestvicnik, Nil Sinajski, Jefrem Sirin, Isak Sirin, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palama i dr. opisuju tu jedan, kroz stoleca isprobani, put ka Bogu. Po ucenju ovih svetih Otaca covek je stvor Bozji, koji poseduje sposobnost obozenja kao poslednji stepen svoga usavrsavanja. Zadobijanje Duha Svetog smisao je i cilj svih covekovih teznji. Pri tom mora da se shvati covekova duhovna priroda i njeno izopacenje kroz grehopad; da se vezba u najbolnijem samopoznanju i da se najusrdnije tezi preobrazavanju. Pri tom ima da se istraje u teskoj i trajnoj borbi protiv samoljublja, strastvenosti i mastarija, vezbajuci se u strogom samoodricanju i zadobijanju dobrote. U ovome odlucujuce pomazu duhovna budnost i neprestana molitva srca pri osnovnom osecanju dubokog smirenja, narocito sopstvene nedovoljnosti i rastuceg poverenja u Bozju svemogucu pomoc. Po meri unutrasnjeg ociscenja, vrline i bestrasca, revnitelj dolazi do iskustva darovanog mu bogozajednicarstva. Ono se ispoljava u duhovnim pokretima, u plamenoj, darovanoj, molitvi kroz razgovor sa Bogom ili prosvecenim bogovidjenjem. Neki od obdarenih cuju glas Bozji i ispunjavaju Njegovu volju sa plamenom revnoscu. Kao poslednji cilj i ispunjenje svih teznji revnitelj dozivljava u duhu sjedinjenje sa Svetom Trojicom i stupa u zivotnu zajednicu sa Njom. To je stanje apostolskog Bogodejstva.

Bezbrojni Bozji ljudi su isli ovim putem. O tome svedoce njihove spisi, kao i njihov zivot. Takodje u ruskom monastvu zrace veliki revnitelji u zadobijanju Duha, kao Antonije i Teodosije Kijevo-pecerski (11. vek), Sergije Radonjeski (14. vek), Nil Sorski (15. vek), Zosima i Savatije Solovecki (15. vek), Pajsije Velickovski (18. vek), Serafim Sarovski (18-19. vek) i Lav, Makarije, Amvrosije i dr. u Optinskoj pustinji (19 vek) kao neposredni savremenici.

Ovi Bozji ljudi postaju mladom Jovanu zivi obrasci. On je neumoran da o njima slusa, da njihove asketske spise proucava i da im revnosno sledi.

On cesto koraca mirnim parkom i razmislja o tom zastoru izopacenosti i tame koja tereti celo covecanstvo i njega samog. U bolnom samosaznanju on trazi nacina da taj zastor probije. Njemu postaje jasno: Mnogo sta saznaju djaci u visim naucnim ustanovama, ali ipak ne saznaju ono sto je jedino nuzno – oni ne upoznaju Boga niti sebe same, ne priznaju svoju duhovnu nemoc, svoju slabost i nistavilo pred Bogom. Sveti Jefrem Sirin se moli: “Gospode, pomozi mi da saznam svoje grehe”. Svoje sopstvene grehe u svoj njihovoj mnozini i rugobi sagledati, to je uistinu dar Bozji koji se posle revnosne molitve zadobija. – Mi lepo naucimo sve nauke, ali nauku kako se zlo izbegava nismo naucili i cesto se pokazujemo krajnjim analfabetima u ovoj moralnoj nauci. Istiniti mudraci su samo cestiti ljudi i svetitelji, oni su pravi sledbenici istinitog ucitelja – Hrista. A mi, takozvani uceni, mi smo teske neznalice. Sto uceniji utoliko vece neznalice, jer mi gubimo ono sto je jedino od potrebe, i sluzimo ropski svome samoljublju, slavoljublju i pohlepi za dobitkom.

On je rado razgovarao sa svojim drugovima o smirenju i zapovesti o sveprastajucoj ljubavi. U tome je on gledao srz Hriscanstva. Sta moze smirenju da se suprotstavi? Kadgod sretnes prepreku i postavi se pitanje hoces li joj prici silom ili smirenom ljubavlju – prihvati ljubav i pobedices.

U poslednjoj godini studija Jovan je imao da se nosi sa teskim unutrasnjim iskusenjima. Njegovo inace uvek svetlo, radosno raspolozenje, pomracuje se. Utucenost do ocajanja – napadase ga povremeno. Izgledalo mu je da na nebu nema svetlosti, da ga je Bog napustio, a da mu ljudi spremaju neko zlo. Olovna tuga je bila zahvatila njegovu dusu, on od toga nije znao da se izbavi, i belezi u svom dnevniku: “U zivotu Hriscana postoje casovi kad se Bog udalji, casovi satanskog mraka. Tad se covek moli iz dubine duse: “Zasto me progonis od Tvoga lica, Ti neugasiva svetlosti? Moju celu dusu omracuje mukotrpna tama. Ja se najusrdnije molim, Spase, okreni me ka svetlu Tvojih zapovesti i ispravi moj unutrasnji put”. I tmurni oblaci tad nestaju, unutrasnjost se prosvetljava, slede trenuci najradosnijeg pomilovanja. Vremenom takva iskusenja nestaju i ne povracaju se”.

U Akademiji je vladao aktivan duhovni zivot. Mladi teolozi su se srcem i umom udubljivali u religiozne sadrzaje nastavnog gradiva i bili dusom okrenuti visokim obrascima vrline i samoodricanja. Jovan razmislja da postane monah i da se kao misionar posveti neprosvecenima u Sibiru ili Japanu. Ali je takodje zapazio da i u Rusiji nije manje takvih; obrazovani izgube Boga i onda Ga u ocajanju traze. U ovo vreme njemu se ukazuje put. Jovan kaze: “Bogoslovska akademija izvrsila je na mene blagodatan uticaj. U meni su se postepeno razvijale i oformile tri dusevne snage, razum, srce i volja. Bogoslovska nauka, filosofija i istorija bile su, pored ostalih, opsirno i korenito predavane. One su razjasnjavale i upotpunjavale moj pogled na zivot i svet. S Bozjom pomocu ja sam zalazio duboko u bogoslovska posmatranja i poznao sam u velikoj meri neizmernu dobrotu Boga koji je sve predivno stvorio i potcinio cvrstim, punim zivota, zakonima. Moj um i srce privuklo je pre svega Hristovo delo spasenja. Religiozno osecanje, koje su mi moji pobozni roditelji usadili, sad je raslo i ucvrscivalo se. Izucavanjem Starog i Novog zaveta, dela Zlatoustovih i ostalih grckih Otac Crkve, kao i Filareta Moskovskog i mnogih ruskih ucitelja Crkve, ja sam osetio narocitu privlacnost prema svestenstvu i molio se Bogu da mi za taj poziv podari Svoju milost. U posmatranju Hristovog cudesnog dela ljubavi, ja sam goreo zeljom da uzmem i sam ucesca u spasavanju palog covecanstva. I Bog je tu moju zelju ispunio.”

Godine 1855. Jovan Iljic Sergiev zavrsava Akademiju kao kandidat bogoslovlja.

Nesto pre toga on, sto je izuzetak, ucestvuje na jednom drustvenom skupu, i tu upoznaje Jelisavetu Konstantinovnu, kcer svestenika Nesvitckog iz Kronstata. Uz saglasnost oca, oni su se uzeli odmah po njegovom zavrsavanju Akademije. Time je bio ispunjen i preduslov da postane pravoslavni parohijski svestenik.

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

II RADNICKI SVESTENIK U KRONSTATU

Borba za ljude

Jovana Sergijeva rukopolaze za svestenika Vladika Hristifor, 12. decembra 1855, u Petrogradu. Posle toga on prelazi kod svoga tasta u Kronstat, da bi mu pomagao u katedralnom hramu Sv. Andreje. Kad je prvi put stupio u ovu veliku crkvu, zastao je na pragu zapanjen. Unutrasnjost crkve tek sto je bila renovirana i nov ikonostas se prelivao u zlatu. Ali nije sjaj bio ono sto je njega iznenadilo, nego njegov negdasnji san koji je ovde postao stvarnost: “Video sam nesto poznato. Ovo je bila unutrasnjost one crkve sa istim ovim ikonostasom koji sam nekoliko godina ranije u snu video. Taj san je bio ostao uvek prisutan u mojoj dusi, zato je sad izazvao u meni nadzemaljsku radost. Bio je to od Boga dani znak da ovde budem svestenik. Jer ja sam onda sam sebe gledao u oltaru kako ulazim i izlazim, kao da sam tu na duznosti”.

Uskoro, potom, on je ovde preuzeo od svoga obolelog tasta sluzbu kao najmladji svestenik.

Sta treba reci o Kronstatu, gde je otac Jovan trebalo da sluzi daljih 53. godine? Taj grad je osnovao Petar Veliki 1710. godine kao morsko utvrdjenje. On se nalazi na stenovitom ostrvu Kotlin, u Finskom zalivu, nekih 30. km od Petrograda. Lucki i industrijski grad sa svojih 30.000 stanovnika, postao je kasnije mesto prognanstva za lutalice, pijanice i razbojnike. Oni su kao radnici u brojnim vojnim fabrikama i brodogradilistima, cesto i kao besposleni, vodili svoj mracan zivot. U krajnjem siromastvu, prljavstini i iskvarenosti, alkoholu i poroku, oni su najcesce stanovali u najudaljenijim predgradjima, u zemljanim kolibama, podrumima i drugim cumezima. I sama njihova deca su bila svakom nevaljalstvu vicna. Stanovnici Kronstata su od takvih mnogo stradali. Nikad se nije bilo sigurno od prepada i kradje. Nikad svestenik nije posecivao ta predgradja. Najjednostavnije je bilo prevideti ih potpuno. Ali zapravo ta izgubljenost tih ljudi, pokrenula je kod oca Jovana poseban interes. On se nije plasio tudjih poroka, njegovo je srce ispunjavala ljubav.

U svojoj prvoj besedi objavljuje: “Ja sam svestan uzvisenosti svestenickog poziva i osecam svoju nemoc i nedostojnost za ovu najvisu sluzbu na zemlji, ali ja se uzdam u milost Bozju. Ja znam sta moze za ovaj poziv da me osposobi. To je moja ljubav prema Hristu i prema vama, braco moja. Ljubav je velika snaga, ona cini slabog jakim, maloga velikim, stranca prisnim. Neka bi mi Sveljubeci podario samo jednu varnicu Njegove ciste ljubavi, i da je razgori u meni Duhom Svojim Svetim”. Sa ovakvim shvatanjem pristupa otac Jovan svome svestenickom pozivu. On se ne rukovodi apstraktnim teorijama, ili neformalnim obavezama prema svom pozivu. Ono do cega je njemu stalo, bila je delotvorna ljubav.

Od prvog dana svoje sluzbe on je stupio u bliski odnos sa svojom pastvom. Tad belezi: “Gospode, Ti si dosao da bi sluzio ljudima; Ti nisi samo u hramu govorio reci istine, Ti si posecivao gradove i sela, dolazio si pre svega onima, cije si zarko pokajanje bozanski predvidjao, i tako si negovao zajednicu ljubavi. Podari i nama ovu zajednicu, da se mi svestenici ne zatvaramo pred ljudima u svoje kuce; da ne iznosimo ono sto smo naucili samo po duznosti, nego da im se obracamo slobodnom i zivom recju vere i ljubavi.”

Otac Jovan ne gubi ni jednu priliku da bi pomogao. To su nevoljnici iz naroda odmah primetili i poceli da se okupljaju oko njega. Svako jutro, kad bi on po ranoj liturgiji napustao crkvu, njega je okruzavala masa nevoljnika. Svaki je dolazio sa svojim potrebama: jedan nema odelo, drugi hranu, treci hoce savet, cetvrti utehu. Otac Jovan sve strpljivo slusa, pokojeg molioca prozima pogledom i pita o familiji i deci. “Da me ti ne obmanjujes, brate u Hristu?” – pita on strogo, no ipak sa puno tople dobrote. “Ja imam malo novca, a ti sam vidis koliko ih ceka da im pomognem”. Molilac ga uverava i, najzad, dobija novac. Otac Jovan nije davao od suviska, davao je sve do poslednje kopejke. Ocevidci govore da se on cesto vracao kuci bosonog, jer je i svoje cizme nekome davao. Cesto popadiji donose cipele sa porukom: “Uzmi ih, jer je svestenik opet dao svoje drugima. On ne bi trebalo da ide bos.” – U siromasnim kucama on srece bolesnike, propale roditelje, gladnu decu. On odlazi u radnje, kupuje hranu, dovodi lekara, nabavlja lekove. Jednom recju, on se stara o nevoljnim familijama sa toplom prisnoscu i deli do poslednjeg grosa svoju skromnu platu. Takve kuce on rado posecuje i sebi govori: “Neka bi tvoje dobrocinstvo dolazilo iz cistog srca. Jer vrednost stvari koju dajemo nije nasa nego Bozja. Nasa je samo – teznja srca. Ko daje nerado, sa zaljenjem i bez paznje prema osobi kojoj je potrebno, njegovi su darovi bez vrednosti. Rec milosrdje kazuje da se radi o delu srca, o saosecanju potrebe nevoljnoga. Pravo dobrocinstvo pokazuje samo onaj ko ga u ljubavi i iskrenoj paznji ukazuje. Siromasni te prate svakodnevno; to znaci da te milosrdje Bozje svakodnevno prati, a ko bi od toga bezao?”

I otac Jovan se moli: “Gospode, uci me da drage volje, radosno i sa neznoscu pruzam milostinju, sa uverenjem da ja pri tom daleko vise dobijam nego sto dajem. Okreni moje oci od mnogih koji su tvrda srca, koji ravnodusno i bez saosecanja srecu bedu, ali koji prosjake preziru i time moje srce prema sebi hlade. Gospode, uzmi Ti sam ovu milostinju, ucini svaki moj dar da bude na korist a ne na stetu primaoca. Primi Ti sam, u licu Tvojih prosjaka, moj dar – Ti Svemocni, Svedobri, Svemudri.”

Prirodno, otac Jovan se ne ogranicava samo na ekonomsku pomoc. Pre svega, on se trudi oko moralno propalih, i trazi nacina da u njihov pomraceni zivot unese svetlost. On ne sudi. On razume. Unutrasnje neutvrdjen covek kad dospe u nevolju, lako pravi kompromise sa svojom savescu, lako pada u porok; odaje se alkoholu da bi kroz njega zaboravio svoju nevolju, i tako se predaje pijanstvu.

U pocetku je bilo tesko da se pridje okamenjenim srcima porocnih ljudi. Oni se osecaju nelagodno, zele da se oslobode savetnika i cesto ga susrecu grubo, ili sa bestidnim ismejavanjem. Ali otac Jovan nije padao duhom. “Voli svakog coveka, ne gledajuci na njegove grehe. Voli i postuj u svakome – Bozju sliku. Ne sme covek da se zameni sa porokom koji u njemu deluje. Porok je samo prolazna nesreca, bolest, opsena djavola, ali pravo lice, ono koje ostaje – to je Bozja slika. Naopaki ljudi su bolesnici i njima je, utoliko vise, potrebno saosecanje i ljubav”. On se prvo obraca deci, govori im, miluje ih, i ona se poverljivo oko njega umiljavaju. Deci, postepeno, slede roditelji. Tako otac Jovan dospeva do zemljanih koliba, ne da bi tu obavio formalno neku potrebu; on dolazi kod neprocenjivih, zivih dusa, kod brace i sestara koji tu propadaju; ostaje tu satima, uverava, tesi, pati i raduje se sa njima.

Pristanisni radnik prica: “Bio sam star 23. godine kad sam prvi put video oca Jovana. Rano sam se ozenio i doneo na sveg dva deteta, starije bese trogodisnjak. Ja sam radio i opijao se, porodica je gladovala, i moja zena je, krijuci, isla da prosi. Stanovali smo u prljavoj kolibi predgradja. Jednom, dodjoh kuci, omanje pijan, i nadjem u sobi mladog svestenika gde sedi i mog mladjeg sina drzi na rukama i nesto mu umilno prica. Dete slusa pazljivo. Mozda je greh, ali meni se ucinilo kao da gledam Spasitelja sa one ikone gde blagosilja decu. A onda, dodje mi nesto da se sa njim svadjam, da ga pitam sta je on to izgubio u tudjoj kuci, ali njegove blage, istovremeno ozbiljne oci zaustavise me. Spopade me stid, ja oborih glavu. A on me pogleda; pogleda mi duboko u dusu, pa poce da govori. Ja ne mogu sad sve to da ponovim. Ali on je rekao da je moja koliba raj, jer gde su deca tu je uvek toplo, zavicajno; zato je nepravedno da se taj raj zameni dimljivom kafanom. On me nije optuzivao, nije – on je sve hteo da razume. Ali za mene samog nije bilo nista za prastanje. On je otisao; ja sam sedeo i cutao… Nisam plakao iako mi je bilo doslo da placem. Moja zena me je gledala i razumela sve… Od tog trenutka ja sam postao opet covek …”

To je jedan primer, od mnogih. Otac Jovan pazljivo posmatra i gde primeti jad i nemastinu, prilazi ljudima, posecuje ih nepozvan. Pritom, nisu samo siromasni pod njegovim staranjem. On se svakome priblizuje sa toplinom. Jedan trgovac prica: “Kad sam bio jos mlad, upokoji se moja zena, ja ostadoh iza nje sa sestogodisnjim sinom. Patio sam mnogo, do ocajanja. Nije me mucio samo gubitak mnogovoljenog zivotnog druga, nego sam se osecao nesposobnim da vaspitam svog sina koji je bez materine nege, prepusten sam sebi, poceo da divlja. Radnja je pokazivala gubitke i cinila mi se besmislenom. Neka vrsta mrskosti prema zivotu pocela je da me savladjuje. Da bih skinuo sa sebe teret sete, pribegoh alkoholu i, bez da sam to primetio, postadoh pijanac. – Vreme je proticalo. Mali je rastao i ziveo kako je hteo; oko radnje se nisam brinuo, prepustio sam je pomocnicima, i cekao sam neku priliku da je prodam. Jednog jutra idem ulicom i vidim oca Jovana kako mi ide u susret. Dolazio je upravo sa sluzbe iz crkve. Kad stize do mene zastade, blagoslovi me i rece: “Brate, ja imam sa tobom da razgovaram”. Otisli smo mojoj kuci. On sede i poce: “Meni je tebe zao, slugo Bozji! Odavno te ja posmatram i ocekivao sam da ces da dodjes k razumu; sad sam se odlucio da ti dodjem u pomoc. Cuj me, odbaci tu mracnu tugu. Nenavisnik te time iskusava. Ako se ne promenis, tvoj ce slucaj na zlo da izadje. Prestani da pijes, ne napustaj bez narocite potrebe kucu. Ne misli na to da ostavis radnju, nego je uzmi u svoje ruke. Razmisli: ti nisi sam, imas sina. Nemoj i sebe i njega da upropastis. Bice vremena da ga naucis potrebnom. Pocni sa citanjem, uzmi ga sa sobom u radnju i vezuj ga polako za posao. Ti ces tako postajati radosniji, a on ce uz Bozju pomoc da se nauci poslu, bice ti pomocnik; a kad ostaris, on ce te izdrzavati. Poslusaj me, pocni od danas tako. Prekini besposlicarsko lutanje naokolo. Ti si bio covek, ostani covek!”

Sa ovim recima podize se otac Jovan, stavi epitrahilj na sebe i rece: “Pocnimo sa molitvom i molimo se usrdno Gospodu, da nam On pomogne da se pokajemo i da dodjemo do pravog razuma”.

Bacuska klece i moljase se sa suzama za mene gresnog. Onda blagoslovi mene i moga sina, obeca da ce opet doci i ode. Bilo mi je kao da sam se probudio iz dubokog sna. Moja mi kuca iznova postade bliska. Sa pokajnickim suzama zagrlih moga sina i tek sad osetih koliko sam ja prema njemu bio duzan. Jer malo je jos trebalo da ga sasvim pokvarim. Po blagoslovu oca Jovana ja krenuh na posao. Bacuska me je stvarno cesce posecivao, pokoji put mi je duze govorio, milovao je i poucavao mog sina. U toku jedne godine moja se radnja bese sredila, i blagodareci ocu Jovanu ja sam opet postao covek.”

Otac Jovan se, pre svega, brine o deci siromasnih i ona ga radosno uvek ocekuju. Cim se gde pojavi, ona zrace radoscu i oko njega se okupljaju. Preko leta ih vodi na zelenu livadu pred gradom, sedi medju njima i prica im. Deca su oko njega zbijeno sabrana i pazljivo ga slusaju. Govori im o Bogu, o Njegovom Sinu i o dobroti Ovoga. Dolaze i odrasli te stoje ili sede, tu u blizini, i pomno slusaju. Prava biblijska scena. “Deco! kad su neki roditelji hteli da privedu svoju decu Hristu, apostoli ih zaustavljahu. Kad je Gospod to video, On im zabrani da tako rade, pa im rece: “pustite decu da k meni dodju”. Decice moja, to je za vas jedna dobra i puna ljubavi jevandjelska rec. Zadrzite je duboko u srcu i ne budite lakomisleni ili nezahvalni, da ne bi Gospoda vredjali, Njega koji vas toliko mnogo voli. Izvrsujte revnosno Bozje zapovesti i ne dozvolite da vas iko i ista u tome omete da svake nedelje i praznika dodjete u crkvu. Molite se sa paznjom: Molitva je razgovor dece sa nebeskim Ocem”. Ali otac Jovan ne zaboravlja da se za svoju decu i sa ekonomske strane brine. Gde je nuzno, on im nabavlja odelo i hranu, za njegove roditelje nalazi posao, ili se stara da im obezbedi prazna mesta u skolama i radionicama. On ne ostavlja vlasti na miru dok ne prihvate jednog ili drugog od njegovih “nesrecnika”. Vremenom otac Jovan uspeva da otvori nedeljnu skolu, osnovnu skolu, dnevno obdaniste i citaonicu, sirotinjski dom i segrtsku radionicu gde su deca i mladici mogli besplatno da uce.

Gde god je u kasnijim godinama stizao, na svojim putovanjima, svuda su mu u prvom redu deca lezala na srcu: “Vodite me kod dece”! sto znaci u sirotinjske domove, u skole, u internate. On je sretao decu sa osobitom dobrotom.

Vec na pocetku sezdesetih godina, otac Jovan neumorno sluzi siromasnima; njegovo vreme od jutra do vecera pripada toj sluzbi ljubavi.

Imao je naviku da svakoga saslusa i svaku molbu ispuni prema mogucnostima. Uvek mu je drugi bio preci od sebe samog. Ko ima samosazaljenja, taj nema pravog saosecanja za druge, jer je prekomerno samoljublje protivnik ljubavi prema Bogu i bliznjima. Isus Hristos nije sebe stedeo, da bi nam doneo spasenje. Zar mi posle toga treba da zalimo neku sitnicu radi nasih bliznjih? Mozda novac, hranu i odelo, ili nas same, nas mir, nase snage, nase sposobnosti?

Konacno otac Jovan zadobija poverenje siromasnih; oni veruju da je on Bozji covek i obracaju mu se za sva zivotna pitanja.

Tako su protekle prve godine njegovog svestenickog zalaganja, mukotrpne ali istovremeno radosne, godine njegovog zivota za druge.

Otac Jovan kao ucitelj

U godini 1857. od oca Jovana se zahteva da preuzme versku nastavu u gradskoj osnovnoj skoli, a odmah potom i u novoosnovanoj gimnaziji. On je sa radoscu prihvatio ovu priliku da vaspitava omladinu, koju kroz daljih 32 godine svesrdno uci reci Bozjoj i hriscanskom nacinu zivota.

U svojim govorima uciteljskom kolegijumu, otac Jovan istice zajednicke zadatke u vaspitanju i nastavi:[1]

“Sta mi zelimo da ucinimo od nase skolske omladine? Da postanu znanjem bogati skolci? To je isuvise malo. Sve strucno znanje koje se djacima uliva, nije u stanju ni izdaleka da zameni ono sto je jedino potrebno: da oformi njihovo srce i dusu. Otuda dolazi da mladost poseduje dosta u glavi, dok, na zalost, vrlo malo, cesto nista, u srcu. Moze neko mnogo da zna i pri tom da bude moralno nekoristan, cak stetan covek. Na osnovu nauke cesto se isticu ljudi sa laznim ubedjenjima, koji poricu Boga i Njegovo otkrovenje, preziruci Njegove zapovesti. Tesko nama, ako iz nase naucne ustanove poniknu takvi pametnjakovici. Sta hocemo mi, dakle, da ucinimo od nase omladine? Korisne clanove drustva? Dobro; ali i to je nedovoljno. Pored ucenih i korisnih mi hocemo, pre svega, da izgradimo cestite Hriscane. Na to treba da se usmeri nas trud. Mi treba u nase djake da usadimo osnovne istine: da sva nauka ima svoje srediste i svoj izvor u Bogu i Njegovoj vecnoj mudrosti, kao sto i duse njihove iz Boga poticu, Koji ih je po Svojoj slici stvorio. Mi hocemo da ih ucimo da je sve znanje o elementima vidljivog sveta potrebno samo ovde na zemlji; unistenjem tih elemenata ono prestaje i sa one strane groba nema nikakve vrednosti. Dok poznavanje Reci Bozje i Njegovih Zapovesti, oslobodjenje od greha i cestit zivot treba svakom, kako ovde na zemlji, tako i u vecnosti.

Nastavnu gradju treba pazljivo odabirati i, po mogucstvu, sto prostije izlagati. Ljudska dusa je po prirodi jednostavna, i sve sto je prosto ona lako prihvata i cini svojim sastavnim delom; dok sve sto je izmudrovano – ona odbacuje kao njoj tudje. Svi smo mi ucili. Sta je od sveg tog znanja ostalo, sta se to neizbrisivo upilo u nase srce i pamcenje? Samo prosto iznete istine. Sve izmudrovano i zivotu strano, pokazalo se kao smece za koje se uzalud gubilo vreme.

Snaga ucitelja ne lezi u tome da pruzi sto vise nastavnog materijala, nego u tome, da za decu probere koliko ona mogu u datom uzrastu da prihvate. Radi se o tome, da se iz mnostva saznanja izabere najnuznije, da se to postavi u strogo odredjen sistem i da se jedno prema drugom uskladi. U suprotnom, jedan od nas ucitelja unistavace delo drugoga. Ako djaci budu pretovareni mnogim casovima nastave, oni ce jedva moci sadrzaje gradiva da prime srcem i umom. Ako je njihova glava prepunjena, recimo stranim recima i matematickim formulama, oni nece moci u odgovarajucoj meri da prime zivotodavna saznanja koja im nudi Rec Bozja. Ako nasi djaci, pritisnuti obimom nastavnog gradiva, izostaju sa bogosluzenja ili na njemu stoje bez pribranosti – oni ostaju bez duhovne pomoci za svoje srce i razum, bez ciscenja i snazenja svoje duse, zbog cega ce njihova pedagogika da pretrpi veliku stetu. Zapravo bogosluzenja – koja do u kosti sezu i koja pored visokih duhovnih posmatranja pruzaju mir i blazenstvo – nude i najbolje vaspitanje svima koji pazljivo, sa strahopostovanjem i razumevanjem na njima prisustvuju.

Pre svega mi treba da se staramo o formiranju srca kod nase mladezi. Srce je nasa pogonska snaga. Odredjene istine (ideje) uvek pre shvata srce nego razum. Srce shvata neposredno, ono za tren oka zahvata celinu, a razum to naknadno analizira. Ideja pripada srcu, a ne razumu; pripada unutrasnjem coveku, a ne spoljasnjem. Zato je vazno, pri svakom saznanju – narocito iz oblasti vere i etike – da postoje prosvecene oci srca. Stoga je nasa duznost da ucimo nase djake da vole Boga od sveg srca i celom dusom, kao i jedan drugoga, i da nikad ne zaborave da se iza granice svega vremenog nalazi vecnost; iza vidljivog sveta – nevidljivi, neprolazni, nesravnjeno divniji svet; iza smrti i groba – besmrtni zivot, vecni mir i blazenstvo kod OCA, posle iskreno ispunjenog zemaljskog duga.

Ali ovo veliko delo vaspitanja moguce je ostvariti samo pri jednodusnosti svih nastavnih snaga; jer, nasa protivrecna shvatanja o jednom te istom predmetu, stvaraju kod djaka umni haos, iz koga proisticu stetna nadmudrivanja, potkopavanje vere i gubljenje morala. A nasa jednodusnost zasniva se u Bogu, u Kome je nas pocetak i nas krajnji cilj. U Njegovoj ruci pociva sve bitisanje, iz Njega poticu sve nauke i sav napredak. U Bogu treba da se srecemo kao zraci u svome sredistu; od Njega da dobijemo jedinstvo nasih shvatanja, svetlost, toplotu i snagu za nase delanje. Iz tog cudesnog jedinstva mi cemo moci najuspesnije da obucimo nase djake u svim naukama.”

Obracanje roditeljima i vaspitacima

Otac Jovan pokrece, takodje, roditelje i vaspitace na saradnju. “Religiozno vaspitanje pocinje u roditeljskom domu; atmosfera ljubavi i vere u Boga cini osnovu familijarnog zivota. Ona daje cvrst moralni oslonac, bez kojeg mladost najcesce zastranjuje.

Pravom vaspitanju pripada religiozni razgovor. Roditelji treba da pricaju deci, na prost nacin, o biblijskim dogadjajima, i da utkaju u decju dusu verske istine; vec od trece godine moze se poceti sa pricanjem o Bogu koga postujemo, volimo i cijoj volji sledimo; o Trojicnom Bogu, Tvorcu sveta; o stvaranju coveka i svih stvorenja; o grehovnom padu i o moralnoj pokvarenosti ljudskog roda.

Dete treba sto ranije da stekne predstavu, da njegovi roditelji imaju jednog OCA na nebu; da su oni deca tog milosrdnog, blagonaklonog i svemocnog OCA. Onda treba da se govori o Isusu Hristu, Sinu Bozjem i Spasitelju ljudi; iz Sv. pisma treba probrati ono sto bi decjem srcu ucinilo utisak o velicini i dobroti Bozjoj. Takodje, pricanja o zivotu svetitelja umnogome doprinose razvoju religioznog duha kod dece. Najvaznije od svega je kad ona vide kako se njihovi roditelji iskreno mole, kao i njihovo ucesce na bogosluzenjima. Deca nigde tako dobro ne uce pravilno, blagodatno ponasanje, i pravu ljubav prema Bogu i bliznjima, kao u hramu Bozjem, gde ih sam Duh Sveti uci. Tu ona pocinju da vole ono sto je dobro, da se sklanjaju od iskusenja i postepeno razvijaju u valjane hriscane.”

Detetu su, pri tom, za napredovanje potrebni odgoj i red. Shvatanje da dete ni od cega ne treba odvracati, po ocu Jovanu je sasvim pogresno: to je djavolja obmana. Sta biva od coveka koji se ni na sta ne primorava, nego se prepusti svom pokvarenom srcu, gordom kratkovidom razumu i svojoj pozudnoj strasti? Kako se bez vladanja sobom moze uopste kroz zivot proci?! Kako je moguce da se deca ne upucuju na ucenje i molitvu? Sta bi od njih bilo? Postala bi besposlicari i nikogovici; ljudi bez savesti, puni losih navika. Ko se u porodici i skoli ne nauci strahu Bozjem i cestitosti, taj ce jedva moci da opstane u skoli zivota; zbog svog neobuzdanog srca takav je, kako u kuci tako i u javnom zivotu, neupotrebljiv.

Jednostrano obrazovanje intelekta, pri nedostatku obrazovanja srca, malo pomaze. Sadanji vaspitni sistem je nedovoljan. Deca odrastaju kod kuce u racionalizmu i skepticizmu; razvoj religioznog osecanja i u skoli je na poslednjem mestu. Djaci uce mnogo stosta, dok im saznanje bitnog nedostaje. Oni ne upoznavaju ni Boga ni sebe. Ne znaju sta su njihovi gresi, ne poznaju i ne priznaju svoju duhovnu slabost i nistavilo pred Bogom. U coveku, nastrojenom danasnjim vaspitanjem, vlada duh satanske gordosti, nadutosti i samodopadanja. Obratite, pre svega, paznju na detinje srce. Nastojte da istrebite iz tog srca korov greha i laznih porocnih misli, pokvarenih sklonosti i strasti. Nenavisnik nasega spasenja i pokvarena nasa telesna priroda ne stede ni decu. Ona u sebi nose klice svakoga greha. Pokazite deci gde su opasnosti od greha, nemojte to od njih skrivati, da se ne bi iz neznanja i nerazuma zaplela i ucvrstila u losim navikama i strasnim sklonostima, koje potom, u zrelom uzrastu, donose svoj stetan plod. Stitite svoju decu brizljivo od tvrdoglavosti i cudljivog odnosa prema vama; inace, ona brzo zaboravljaju vrednost vase ljubavi i pocinju da vas mrze i preziru. Ona rano gube iskrenu veru srca i kad postanu punoletna, ona ce gorko optuzivati, sto su u mladosti bila prekomerno napustena. Cudljivost i tvrdoglavost su klice zla. One kvare srce i unistavaju svu ljubav. Ako decu od malih nogu ne naucimo veri i strahu Bozjem, onda se u njima razvijaju i jacaju sve moguce rdjave sklonosti: zloca, tvrdoglavost i samovolja, zavist, gordost, laz i tajno sladostrasce. Samo vera moze da odrzi coveka na visini njegovog ljudskog dostojanstva. – Danas kao i nekad, obrazovanje razuma i srca stice samo onaj, ko se poveri Bogu i koji zivi po Jevandjelju i njegovim zapovestima. Jedino ljubav i hriscanska vera su u stanju da obrazuju dusu. Neka pedagozi ovo imaju u vidu!”

O nastavi

Otac Jovan drzi do svoje nastave vrlo ozbiljno. On zna da veroucitelj nosi glavnu odgovornost za moralni razvoj ucenika. On: zna da svoj zadatak ispunjava samo onda ako mu podje za rukom da srca mladih ljudi zagreje za Boga. “Religija nije obican skolski: predmet; mi ucimo decu Reci Bozjoj. Da bi se njima govorilo o tome, i da bi moglo da se ocekuje njihov odgovor, mora prvo da se nezno opipaju pokreti njihovih dusa. Rec Bozja je u stvari bliska decjoj dusi; ako se prosto i iskreno iskaze – deca je slusaju pazljivo i pobozno. Ona postaju nepazljiva samo onda kad ucitelj govori sa prikrivenom dosadom, ili sa hladnim i ravnodusnim sitnicarenjem, sto kod njih sve umrtvljava. Pre svega nikad ne treba dozvoliti da Jevandjelje postane nastavni udzbenik. To bi ovu zivotnu knjigu ucinilo bezvrednom, dok ona treba da sluzi coveku kroz ceo njegov zivot kao najvredniji putovodja. Cim deca po duznosti pocnu napamet da uce date sadrzaje – sve je izgubljeno. Onaj koji postupa samo po odredjenoj semi, koji Rec Bozju izdeli na paragrafe, ko postavlja deci nerazumljiva pitanja, izaziva uzbudjenja i za odgovore daje ocene – taj na sebe uzima tesku osudu i ne sluti, mozda, sta je sve time pocinio u dusi deteta. – Plodovi takvog postupanja su strasni. Gde tu ostaju razum i moral i, pre svega, vera, oko koje mi farisejski revnujemo ?”

Otac Jovan radosno pristupa vaspitackom delu i trazi da svojim ucenicima duboko utisne hriscansku zivotnu osnovu. On ih uci Jevandjelju i osvetljava im njegove blagodatne zapovesti. Kad predaje biblijsku istoriju, on ukazuje na nastanak Carstva Bozjeg na zemlji, a ne slika im samo istoriju Jevrejskog naroda. Uvek, kad se obraca ucenicima, pokusava da u njima probudi ljubav i poslusnost prema Zapovestima, i da im ukaze na one svete primere po kojima i on u svojoj unutrasnjosti zivi. Za samog oca Jovana Jevandjelje je zavet zivoga Boga. Njegovo lice i njegov glas svedoce o tome kako je to Jevandjelje sveto i za covekov zivot neophodno. Ucenici slusaju i zadrzavaju njegove reci u srcu. On postavlja zadatke; pita one ucenike koji se sami jave i rado nagradjuje svaki dobar odgovor. Nekoliko minuta pita i druge. Pred kraj casa razgovara sa svima, ili im cita iz zivota svetitelja. Njegovo izrazito citanje je tako zanimljivo da ga svi mole za te knjige. Mnoga zitija svetih, koja on svaki put donese, bivaju odmah razgrabljena i kod kuca se revnosno citaju drugima.

Kao pedagog, otac Jovan ne praktikuje ni neumerenu strogost, niti povredjuje neobdarene. On ne koristi ni dobre ocene da bi podsticao, niti pak kazne da bi zaplasio. Ozbiljan, dobrodusan i uverljiv, on je svim djacima bio omiljen.

Otac Jovan deluje svojim autoritetom i na druge nastavne predmete. Kad je bio uveden grcki jezik, on se obraca ucenicima: “Deco, znate li koji je to jezik? To je onaj jezik kojim je govorio Isus Hristos i njegovi apostoli, na kojem su napisana Jevandjelja i Dela apostolska, kojim su pisali mnogi crkveni Oci, kao Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti i drugi; onaj jezik kojim su govorili grcki oratori i filosofi. Iz Grcke smo mi preuzeli nasu svetu Pravoslavnu veru; nasa ruska slova poticu iz grcke azbuke; sa grckog su prevedene nase liturgijske knjige. Zato volite i ucite dobro grcki jezik.”

Cesto otac Jovan hrabri svoje ucenike: “Ne dozvolite da vam jednolicnost ucenja tesko pada. Korenje znanja je gorko, ali je plod sladak. Kasnije cete da budete radosni kad ovo, sto sad ucite, budete na delu primenjivali. Nemojte da mislite na dugo trajanje skolovanja; sve u zivotu trazi svoje vreme. Ja sam 17. godina ucio i zahvalan sam Bogu da sam mogao toliko dugo da ucim. Tako sam zadobio saznanja koja daju svetlost mome duhu, mir i zivotnu radost. Mi ne ucimo uzalud, znanje donosi bogat plod.”

Otac Jovan cesto govori o ljubavi: “Vi ucite mnoge strane jezike, to je dobro. Ali trazite, pre svega, da izucite jezik ljubavi, taj zivi, najizrazitiji jezik. Bez njega svi strani jezici vam donose malo dobiti. Zato se trudite; trazite, pored sveg spoljasnjeg znanja, da uznapredujete u tom unutrasnjem znanju srca: u neznosti, smirenju, poslusnosti i strpljenju, saosecanju i spremnosti da pomognete, u samosavladjivanju i samoodricanju, u nauci – da srce cistite od svih necistih, neistinitih i naopakih misli, u velikodusnosti prema ljudskim slabostima. Ako uznapredujete u ovoj unutrasnjoj duhovnoj nauci, onda cete i u spoljasnjoj nauci imati pun uspeh. Dok, ako neko sabira znanja a nedostojno zivi, taj dozivljuje – pre nazadovanje nego napredovanje.”

Upecatljivo govori otac Jovan o molitvi: “Ucite da se molite. Prinudjavajte sebe na molitvu. U pocetku to pada tesko, ali, ukoliko se vise usiljavate, utoliko ona postaje sve laksa. – Sta je to molitva? To je okrenutost srca i uma Bogu; to je posmatranje Svemoguceg, Svedobrog i Svemudrog. Molitva je razgovor stvora sa svojim Tvorcem, u punom strahopostovanju, a pri najbolnijoj svesti o sopstvenoj slabosti i nistavnosti, pri najdubljem pokajanju srca i cvrstoj odluci da se izmenimo; u poveravanju svemogucoj Bozjoj pomoci.

Ako se molite pomocu molitvenika, onda ne zurite, nego se trudite da svaku rec iskrenim srcem iskazete. Vase ce se srce povremeno usprotiviti, ostajace hladno, ponekad ce se strasno uzbuditi, ili se udaljiti.

Srce morate da obuzdavate i da ga sabrano okrecete Bogu. Upucujte Gospodu i sopstvene reci u molitvi. Nase sopstveno mucanje Njega narocito raduje. Sa malo nasih, svesrdno izgovorenih reci mi se nasladjujemo blazenstvom vise nego pri dugoj tudjoj molitvi. Pri svemu je odlucujuca blizina srca Bogu. Dajte Bogu vase srce koje ga iskreno voli, kao sto volite svoje roditelje, dobrotvore i prijatelje, i oseticete blazenstvo te prave, ciste ljubavi. Bog govori: “Sine, daj mi tvoje srce”, jer srce je nase srediste, da – sam covek. Ko se ne moli od sveg srca, taj se uopste ne moli. Kod molitve sve zavisi od iskrenosti. Srce mora da oseti istinu onoga sto se izgovara; mora zarko da cezne za onim sto moli. – Moli se verno i cvrsto. Iznesi svoje potrebe jasno, svesno i od sveg srca. – Veruj pri tom, nepokolebljivo, da Gospod nad tobom bdi, koliko si uveren da te tvoj otac gleda – sa razlikom, da te nebeski otac u svim pokretima tvoga bica u potpunosti prozire. – Pazljiva, iskrena molitva sjedinjuje vas sa Bogom i ispunjava Njegovim darovima – istinom, mirom i radoscu, smirenjem i ljubavlju.

Pri moljenju treba cvrsto verovati u snagu molitve; treba imati poverenja u to da nas ispunjenje molbe prati kao senka sto prati nase telo. Kod Boga je rec ravna delu. Kao sto se uvis bacen kamen sigurno vraca na zemlju, tako dospevaju reci verujuce molitve k Bogu. Gospod uslisuje i ispunjava svaku rec nasih molitava, samo ako od srca dolaze.

Moras li jutrom rano na posao? Ustani onda ranije i moli se revnosno, dobices mir, snagu i pun uspeh. Jesi li uvece umoran i hoces, sto je moguce brze, da padnes u postelju? Odvoj, ipak, vremena i moli se od sveg srca – spavaces spokojno i mirno. Goni li te zelja tvojim dnevnim zadacima – primoraj sebe na sabranu molitvu, navikni se mirovanju u Bogu i sve sto ti je na srcu uspece.”

Prost i dobrodusan, otac Jovan pridobija ucenike: “Deco, ucite marljivo. Trudite se pre svega oko Reci Bozje. Covek treba da voli Boga svim srcem, a to znaci: da poznaje i sledi Njegove zapovesti. Trudite se revnosno u obrazovanju srca, usavrsavajte svoj karakter i zadrzite u srcu sve sto vas ucimo. Izbegavajte rasejanost i samovolju; budite prosti, poverljivi i uvidjavni. Postujte i volite vase ucitelje i pokrovitelje koji vas u svemu dobrom i korisnom podrzavaju. Nemojte se nikad sa njima izjednacavati, jer to bi znacilo samouzdizanje. – Pazite na sebe same i ne dopustite sebi da cinite sto je nedostojno i ponizavajuce. Mislite na to da je Isus Hristos i danas nevidljivo uvek sa vama. On vas sam uci u vasoj unutrasnjosti, samo ako na to obratite paznju. Cenite i volite svako znanje koje vam Bog, praizvor mudrosti i razuma, poverava.”

Takvi neposredni i srdacni razgovori se upijaju u pamcenje za ceo zivot. Toplo i prisno ophodjenje oca Jovana, kako prema nastavnoj materiji tako i prema svojim djacima, donosilo je uspeh. Prirodno, nije islo uvek i bez smetnji. U zivotu djaka ima cesto omasaja. Otac Jovan pazi na njih i gde je potrebno prilazi u pomoc. Obicno je u pitanju decji inat kad pred zapovescu ili pretnjom nece da se prikloni, dok se na molbu ili prijateljski savet priklanja. Pokoji put dodje i do veceg prestupa, ali prastajuca dobrota oca Jovana takve djake najjednostavnije urazumljuje. On gleda okom ljubavi u njihovu unutrasnjost i shvata odmah sta im je potrebno. On sa takvom dobrotom i takvom ozbiljnoscu razgovara sa prestupnicima, da to njima do srca seze. Oni tu dobrotu neposredno dozivljavaju; oni sticu utisak da Bog sve vidi i da je strasno da se o Njegove zapovesti ogrese. Ima katkad i teskih slucajeva, ali se otac Jovan i u takvim situacijama snalazi. Nekad je ljutit. Njegov srdit i odlucan protest daje mladima da razumeju koliko je ocu Jovanu vredna povredjena istina. Desilo se jednom, pri njegovom objasnjavanju Simvola Vere, da mu se jedan sesnaestogodisnjak usprotivi i pocne zestoko da odbija takvo objasnjenje. Nastade mrtva tisina. “Bezboznice!” – presece ga najednom otac Jovan ostro, i gledase ga dugo i prodorno. “Zar se ne bojis da ti Bog oduzme jezik radi tvoje velike zablude? – Ko je tebe stvorio?” – “Roditelji” – odgovara mladic tupo. – “A ko je stvorio ceo svet?” – Mladic je cutao. Otac Jovan se obraca celom razredu: “Molite se, deco, svom revnoscu i svom verom!” – Po zavrsenom casu, ovaj ucenik je pozvan kod oca Jovana u nastavnicku sobu. Vratio se, potom, uzbudjen i sasvim izmenjen. Trenutak u kome je otac Jovan stajao sa njim kao covek prema coveku, u cetiri oka, delovao je najdublje na njegovu unutrasnjost i priveo ga poznanju Istine.

Drugima je bila potrebna dugorocna nega. Ako je trebalo da oni nepopravivi odlukom profesorskog kolegiuma budu iskljuceni iz skole, otac Jovan se za njih zauzimao, molio da se tako teska kazna odlozi i jemcio za njihovo popravljanje. On ih je uzimao pod svoje staranje; govorio im i ucio ih onome sto je pravo. Pod njegovim rukovodstvom pokazivalo se, posle nekoliko meseci, da su takvi, od izgubljenih slucajeva, postajali upotrebljivi ljudi. Narocito je ispovest bila od velike pomoci. Kroz nju je otac Jovan prilazio mladom coveku u casu kad najvise zazeli da se podigne i, kroz iskreno pokajanje, trazi da se oslobodi od svih svojih slabosti. Duhovni lekar zna gde lezi opasnost po dusu i leci je kroz svoj uticaj i toplu molitvu.

Otac Jovan prasta samo onoliko koliko treba da se oprosti. Cim dodje do uverenja da jednom pokvarenjaku posecivanje skole ne koristi, a druge dovodi u opasnost, onda se on slaze za iskljucenje takvog: “Sta treba sa nepopravljivim ciniti? Radi dobra cele skole oni mora da se odstrane da bi ostali ucenici mogli da duhovno zdravo uzrastaju.”

Djaci su videli u bacuski blagonaklonog i strogog oca. Sa nestrpljenjem su ocekivali njegove casove i slusali ga bez suma i sa puno paznje. Kod njega nije bilo neobdarenih djaka. Svi oni – medju njima i neki drugih vera – cekaju oca Jovana na kapiji i traze blagoslov. Mnogi mu se obracaju zbog svojih nevolja. On ih sve naziva svojom decom. Samo u Duhu Svetom mogu tudja deca iskreno da se nazivaju svojom. Otac Jovan je, u stvari, duhovni otac svojih djaka. On ih voli i oni njega.

Ovi odnosi se prosiruju i van gimnazije. Mnogi ucenici posecuju dobrovoljno, pre skole, njegove svete liturgije. Oni postaju svedoci njegove dobrocine aktivnosti i njegovog pozrtvovanog zivota. On pomaze one siromasnije medju njima i pokrece ih da ga u ljubavi prema bliznjima – podrazavaju. Deca ga na casu pitaju zasto putuje u Petrograd, sta tamo radi? Njegova pricanja o moci molitve zadiru duboko u njihova srca, daju pecat njihovom gledanju na zivot i svet. Kad u njihovom prisustvu zovu oca Jovana u knezevske kuce, kao i u zemljane kolibe – oni sa uzbudjenjem gledaju kako je on duhovni otac i ucitelj ne samo njihov nego i odraslih.

Preko 30. godina predaje otac Jovan u Kronstatskoj gimnaziji. U avgustu 1889. on ostavlja, pored svih molbi, ovu duznost. Njegov jednostavan govor na rastanku glasi: “Sta treba na rastanku da vam kazem? Oprostite mi! Ono sto sam kao vas ucitelj mogao, ja sam za vas cinio. Ali mi oprostite za propusteno, jer mi je povremeno bilo tesko, cak nemoguce, da moju svestenicku sluzbu uskladim sa nastavnickom. Moj naslednik ce da bude samo katiheta, on ce za vas vise da cini. Njemu vas predajem i zelim mu od sve duse uspeha u vaspitackom poslu. Volite ga, kao sto mene volite. Bog koji medju nama boravi, neka vas blagoslovi.”

Rektor se toplo zahvaljuje ocu Jovanu za njegov ucinak. Roditelji mu na jednoj manifestaciji daju priznanje: “Ti si nasu decu duhovno izgradio. Mesto suve nauke ti si im otkrivao zivu Bozju rec. Kroz tvoju plamenu ljubav k Bogu i tvoje bezgranicno milosrdje, ti si u tvojim ucenicima zapalio buktinju bogopoznanja i ispunio si svojim primerom njihova srca strahopostovanjem, verom, poverenjem i ljubavlju prema Bogu i bliznjima. Mnogi su uzivali tvoje blagodatno rukovodstvo, tvoje ophodjenje je njih odusevljavalo i podsticalo ka dobru. Svi oni pominju tvoju ljubav, kao i tvoje pouke. Mi, roditelji, merimo tvoj uticaj na osnovu cestitog drzanja tvojih djaka u porodici i poslu, gde su se oni umnogome dobro pokazali. Nasa zahvalnost neka bude molitva Bogu: Neka bi ti On podario toliko duhovne radosti, koliko si ti nama dao utehe kroz nasu dobrouspelu decu.”

Iskusenja

Otac Jovan zivi za svoj svestenicki poziv. Sledi zapovestima Bozjim, svaki dan dobrovoljno vrsi bogosluzenje, drzi versku nastavu i neprestano pomaze nevoljnicima. Ali njegovo delovanje nalazi malo odziva. Neobicnost njegovog hriscanskog ponasanja izaziva, nekako, ljude protiv njega. Javnost je odbojna, u sopstvenoj porodici mu se zamera, njegovi pretpostavljeni uvek nadju nesto da mu prigovore, parohijani ropcu. Siromasni mu, jedino, uzvracaju sve vise ljubavlju, dok se obrazovani drze na odstojanju. Jedni od njih su hladni, odbojni; vecina ga osudjuje ili ismejava. Kad otac Jovan sav svoj novac razdeli prosjacima, kad posecuje siromasne kvartove, kad pocepanu decu oko sebe skuplja, ili kad pogruzen u sebe zuri kroz ulice grada – izaziva cudjenje ili pakosnu posalicu. Neki ga drze za osobenjaka, budalu. Takva pricanja stizu i do njegovog uha, ali ga ne uzbudjuju: “Jurodivi (“ludi”) Hrista radi sluzili su svojim ponasanjem celom svetu za porugu, dok su njihova dela bila tako velika da ih svet nije bio vredan. Nazalost, ja stojim od takve “ludosti” svetih jos mnogo daleko.”

Gradska uprava malo razumevanja pokazuje za socijalnu delatnost oca Jovana; njegove stalne molbe za siromasne postaju joj teret. Policijska uprava je daleko od toga da pomogne njegovom zalaganju oko beskucnika. O tome svedoci nemarno ponasanje policijskog kapetana Golovaceva i njegove vatrogasne cete pri gasenju pozara na “Kuci radinosti”, koju je otac Jovan sa mukom podigao, od priloga. Kuca je izgorela. Ovaj fakt boli mladog svestenika tako, da se on javno protiv toga izjasnio. Ali licno nije zlopamtio. Pozvan kao svedok protiv nemarnog policijskog kapetana, otac Jovan je naveo samo pozitivne strane optuzenog. “Ja govorim kao svestenik”, odgovorio je on drzavnom tuziocu.

U sopstvenoj porodici nastaju velike teskoce. Dok otac Jovan sve deli sa siromasnima, njegove ukucani trpe nemastinu. Popadiji Jelisaveti Konstantinovnoj cesto nedostaje ono najnuznije da bi podmirila svoje skromno domacinstvo sa bolesnim ocem i svojih petoro brace i sestara. Sve njeno prigovaranje bilo je uzaludno. Zato se ona, konacno, obraca upravi crkve i otud trazi pomoc. Ova resava da se katihetska plata oca Jovana predaje popadiji. Otac Jovan se sa tim saglasava.

Vecina svestenika – njegova sabraca – kao i pretpostavljeni pokazuju krajnje nerazumevanje, cak neprijateljstvo. Dok otac Jovan posecuje sirote i zuri bolesnicima, ovi ga osudjuju da svojevoljno napusta parohiju i zanemaruje svoje redovne duznosti. Prigovara se, cak, i njegovom nacinu zivota, i prebacuje sto opsti sa propalicama. Otac Jovan mirno odgovara: “Gospod ne odbacuje nijednog gresnika, cak je izdajnika Judu trpeo kraj sebe. Treba li ja, Njegov neznatni sluga, da ne sledim tom uzoru? Ne trebaju zdravi lekara, nego bolesni. Ja sam sam, kao i svi vi, gresan. Cuvajmo se svi od gordosti. Zavidljivci sire najneverovatnije abrove. Oni mu pripisuju slavoljublje, sapucu o sektastvu, optuzuju ga kod Sinoda – najviseg crkvenog saveta, i traze da se javno protiv njega istupi.

Otac Jovan se sa bolom suocava sa pisanim i usmenim klevetama, ali se, po njemu, ne radi o sopstvenoj licnosti. On povremeno strahuje za svoje delo, za poverenje prema njegovom svestenickom pozivu. “Ja se bojim da se neiskusne duse ne zavedu u greh, da svestenika osudjuju. To me boli.” On ne dopusta sebi da oseti neprijateljstvo prema nekom i primecuje: “Ne dozvoli sebi da te bilo sta ogorci. Pobedi, kroz ljubav, sve uvrede, neraspolozenja i gnusne neprijatnosti. Okrivljuj, iskreno, uvek samo sebe. Pomisli: kako si ti sam nemocan tako je isto i drugi, i jedna slabost izaziva drugu. Trudi se, iz sve snage, da budes okrenut iskrenom blagonaklonoscu prema svakom coveku; odgoni uvek iz tvog srca svaki trag zlovolje, prezira, neprijateljstva i mrznje – te izrode zloga. Prepusti Bogu, Srceznalcu i pravednom Sudiji, da On nepravedne osudi. A ti se za njih moli. Medjutim, mi se zalimo na njih, osudjujemo ih strogo u sebi i zelimo im kaznu, muku ili cak smrt, a zaboravljamo da i oni poseduju razumnu dusu koja je sposobna da oseca, da se pokaje i da se popravi. Trudi se, iz sve snage, da sve od srca volis, da svima zelis dobro, da ne slicis onom zlom, nego Svedobrom.” Najvisa crkvena vlast brine za dalju sudbinu oca Jovana. Strogi mitropolit Isidor, od Petrograda, licno ispituje stanje stvari. Vise puta saslusava oca Jovana i daje mu da pod njegovim nadzorom obavlja bogosluzenja, kako bi utvrdio ima li kod njega neceg osobenog i sektaskog. Naravno, on ne nalazi nista cemu bi se moglo zameriti. Takodje vrhovni sudija Sinoda, K. P. Pobedonoscev, poziva vise puta oca Jovana kod sebe i pita ga pri prvom razgovoru: “Govori se da se Vi molite, primate bolesnike, cinite cuda. Mnogi su tako pocinjali; ali kako cete Vi da zavrsite?” Bozji covek odgovara karakteristicno prosto: “Nemojte se uznemiravati, blagoizvolite da sacekate kraj.”

Takve prekore otac Jovan mirno prima na sebe; on ih drzi za neizbezne: “Prebacivanja ne treba da nas uzbudjuju, niti zaloste, mnogo pre treba da nas ucine smirenima i da nas podstaknu na molitvenu revnost. Ljutiti se – narocito kad neko s pravom osudjuje nase greske – znaci dodavati bolest na bolest i slabost na slabost; znaci – dobrovoljno stradati od samoljublja koje nece da vidi svoje tamne strane i tako nas predaje propasti. Pasti u ocajanje, to je sasvim nerazumno: jer hriscanin uvek moze, uz pomoc Bozje milosti, da se preobrati ka dobru.”

On cuteci nastavlja svoju svestenicku misiju dalje, i razmislja: “Kao sto je sam Hristos zbog istine bio progonjen, tako ce i Njegovi istiniti sledbenici biti progonjeni. – Gospod nam je ostavio svoj obrazac hrabrosti i strpljenja. On nam porucuje: nemojte omalodusiti i pasti u ocajanje, vi koji moje zapovesti treba da drzite recju i delom nepokolebljivo i po cenu progonstva i smrti. Ja cu da vam budem snaga i blazenstvo u svim vasim stradanjima… Sto je veci bol, utoliko je veca uteha.”

Ali kad zbog jedne stamparske greske biva osumnjicen za jeres, otac Jovan se brani dostojno i cvrsto. On se moli: “Ti bozanska Trojice, Ti znas moju neporocnu, pravu veru. Ja Te preklinjem, razvej zabludu i odvrati nepravednu osudu od mene.” I istina je pobedila. Ali dotle su prosle teske godine koje su njegovo duhovno iskustvo ocelicile.

Iz sasvim drugih razloga uznemiravaju oca Jovana ovakvi odnosi prema njemu, cak i od strane duhovno iskusnih poglavara Crkve, kao sto je bio Episkop Teofan Govorov. Ovaj se obraca ocu Jovanu recima punim ljubavi i opomene. Veli mu, da je njegov strog asketski zivot – koji on kao obican mirski svestenik upraznjava bez zastite i pravila manastira, usred svakojakih iskusenja – bezuslovno osudjen na propast. Dosad se ni na Istoku, niti u Rusiji, mirski svestenik nije na takav put odvazio. Njegov postupak ce, kako duhovnicima tako i narodu, biti na tesko iskusenje. Otac Jovan smireno odgovara Episkopu Teofanu da bi rado dosao kod njega u Visinsk, te da mu licem k licu na ovo pismo odgovori. Ali posto Episkop Teofan vec godinama zivi kao zatvorenik i nikoga ne prima, otac Jovan mu najiskrenije opisuje svoje dusevno stanje. Iz toga duhovno iskusni Episkop Teofan vidi kako otac Jovan zdravo i cisto stoji pred Bogom, i odobrava mu njegov neobican duhovni put. Ovaj episkop kasnije, u svojim pismima, ponovo potvrdjuje svoj pozitivan stav prema ocu Jovanu.

Tako je otac Jovan decenijama imao da podnosi nerazumevanja i proganjanja. Njihov teret ga je, pokoji put, pritiskao do utucenosti. Ali on se uvek iznova uspravljao i dalje nastavljao svoj put odvazno. Konacno, on izlazi iz svih iskusenja kao pobednik. Ono sto su ljudi u pocetku kod njega osudjivali, sad su poceli da cene.

Supruga sestra

O domacem zivotu oca Jovana i o njegovoj supruzi, prica njena sestricina Rufa Semjakina, koja je kao njihovo usvojce odrasla medju njima.[2]

Jelisaveta Konstantinovna rodjena je 4. maja 1829. u Gdovu, gde je njen otac Konstantin Nesvitcki bio gradski svestenik. Kasnije, njega premestaju u Kronstat, u katedralu Sv. Andreja. Ovde, u avgustu 1855. umire njegova supruga. Kad se, kratko potom, Jelisaveta Konstantinovna udala za Jovana Iljica Sergieva, sa kojim je bila iste starosti, imala je da se brine o celoj porodici: o bolesnom ocu, tri brata i dve sestre. Svi su ziveli zajedno, u maloj parohijskoj kuci, nedaleko od crkve.

Mlada popadija bese zivahna i obdarena domacica. Od ranog jutra do kasne veceri bila je zaposlena oko zbrinjavanja svojih. Uvek prijatna i blagonaklona, ona voli posete i svakoga prima iskreno od srca. Otac Jovan je imao obicaj da kaze: “Ona je prava popadija”. On se predaje svojim poslovima: “Ja sam svestenik – time je sve receno; ja ne pripadam sebi nego drugima”. – Po ceo dan je u pokretu. U podne retko dodje kuci. Jelisaveta Konstantinovna vidi ga samo kratko preko dana, obicno rano ujutru kad odlazi ili kasno uvece kad dodje, ceka da mu pripremi nesto za jelo. Ona je sva u tome, da svoje obaveze obavi, a i njemu prema snazi da pomogne. Posle nekoliko godina umire prota Nesvitcki. Braca su u medjuvremenu zavrsila svoje skolovanje i otisla u sluzbu. Svoje sestre Jelisaveta daje za kandidate Duhovne akademije, koji su pred rukopolozenjem u svestenike. Otac Jovan se brine za njihovu spremu, i u nedostatku sopstvenih sredstava obraca se molbom imucnijima, u svojoj parohiji, da pomognu.

Sad su otac Jovan i Jelisaveta Konstantinovna ostali sami. U njihovom nacinu zivota nista se ne menja. Jos na pocetku je on rekao svojoj mladoj zeni: “Lisa, srecnih brakova ima dosta i bez nas. Prihvati da zajednicki Bogu sluzimo.” Ova recenica je bila ravna zavetu. Otac Jovan je odobravao brak, ali je za sebe prihvatio slobodno odricanje po recima Apostola Pavla: “Devstvenici traze da cista tela i duha samo Gospodu sluze. Dok ozenjeni brinu o mnogom i podeljenog su srca. – Ako je ko od slobodne volje odlucio da u svome srcu cuva devstvenost – dobro je ucinio. Blazen je ko devstveno zivi, iako ima pravo da poseduje zenu sestru kao zivotnog druga. – Na dalje treba takodje i oni koji imaju zenu, da zive kao da ih nemaju. – To govorim ja… za vasu korist, da nepodeljeno sluzite Gospodu.” (1 Kor. 7 i 9). Za oca Jovana je ova rec, kao i svaki stih Svetoga Pisma bio putokaz. U pocetku mlada zena pati zbog toga i protivi se. Jednom, cak upucuje tuzbu protiv oca Jovana duhovnoj vlasti i moli za razvod braka. Ali otac Jovan o tome nece da cuje. Tajna braka je za njega nepovrediva.

Vremenom, Jelisaveta Konstantinovna se navikava. Oni zive kao brat i sestra i zovu se izmedju sebe “sestro Jelisaveta”, i “brate Jovane”. Oboje sad zive samo za druge. Jelisaveta Konstantinovna postaje sve vise njegova milosrdna sestra, koja mu u njegovoj uzvisenoj duznosti samopregorno pomaze. Ona je zadovoljna. Ona ga razume i voli.

Prema svojoj rodbini otac Jovan ima neposredan odnos. On ih voli u njihovoj prostoti i brine se o njima. Po ocevoj smrti pomagao je majci koliko je mogao. Ostao joj je uvek poslusan; obraca joj se, kao svestenik, po raznim pitanjima i ukazuje joj postovanje do poslednjih dana. Ona je svoje poslednje godine provela kod njega. Umrla je 1871. i sahranjena na gradskom groblju u Kronstatu. Kasnije, otac Jovan putuje svake godine, uz mnogo napora, u svoje zavicajno mesto Suru, da bi se molio na grobu svoga oca, da vidi svoju rodbinu i da ih, kao i celo selo, prema mogucnostima pomogne.

Prema rodbini Jelisavete Konstantinovne odnosi ostaju takodje srdacni. Oni cesto dolaze u posetu i uvek nailaze na srdacno gostoprimstvo. Kad je jedna od sestara izgubila svoga muza i sa decom ostala bez sredstava za zivot, otac Jovan, pored pomoci, uzima jednu njenu kcercicu kod sebe. “Mi nemamo sopstvene dece, zato cemo da odnegujemo Rufu kao svoju kcer”. Devojcica je rado ostala kod njih, uzivajuci svu brigu i ljubav. Tako je otac Jovan ispunio jednu neizrecenu zelju srca, svojoj “sestri Jelisaveti”. Ova je sad gledala svoju pocerku i spavala sa njom u jednoj sobi. Otac Jovan je, kao i od pocetka, spavao u svojoj radnoj prostoriji. Jelisaveta Konstantinovna uci Rufu rucnom radu, poucava je u francuskom i prati njen razvoj. Takodje i otac Jovan vodi racuna o svojoj necaki. Pre polaska u skolu, on je vodi u katedralu i cita joj moleban. Potom je odvodi licno na prijemni ispit za stupanje u gimnaziju. Kasnije obavestava svoje prijatelje: “Nasa necaka i pocerka zavrsila je skolu sa odlicnim i nagradjena je zlatnom medaljom”.

Tako su otac Jovan i Jelisaveta Konstantinovna zajedno delovali. Njihovi su odnosi prosti i topli. Kad je otac Jovan 1879. dobio upalu oba pluca, i dok je bez svesti lezao na postelji, ona je sedela kraj njega, molila se i plakala. U jednom trenutku on dolazi k svesti i kaze joj: “Ne placi, Lisa, ako Bog da, ja cu ozdraviti; ako umrem, tebe dobri ljudi nece ostaviti bez pomoci. Ja nisam nikoga ostavio, tako ni tebe drugi nece napustiti.”

Otac Jovan ceni njenu tihu brizljivost i uzvraca joj srdacno. Nikad se ne vraca navece kuci a da je u njenoj sobi ne poseti, da je pita kako se oseca i da je blagoslovi. On zna za njenu zrtvu, poznaje i ceni njenu cistu dusu: “Moja zena je – pravi andjeo” – imao je obicaj da kaze. Jelisaveta Konstantinova nije sebi nikad dozvoljavala da se mesa u stvari svestenicke; uvek je stajala u pozadini i sirila oko sebe mir. Njene najosnovnije karakterne crte su krajnje smirenje i krotost. Ona se ni na koga ne uzrujava i nikome ne drzi nista za zlo. “Nemoj se nikad ljutiti, nego jednostavno oprosti; sam ce Bog pokazati ko je u pravu” – govorila je ona.

Jelisaveta Konstantinovna je imala velikodusnost da razume i prihvati misiju oca Jovana i da mu, po svojoj snazi, pomogne. Tako mu je omogucila da, kao parohijski svestenik, stoji uspravno u zivotu i da neograniceno sluzi Bogu i bliznjima.

Bratstvo Sv. Andreja

Otac Jovan sve svoje licne snage i sredstva ulaze za siromahe, ali vremenom uvidja da je to zalaganje, za postojecu bedu, sasvim nedovoljno. Stoga on trazi efikasniju pomoc i resava se – u jedno vreme kad je socijalna pomoc u Rusiji bila skoro nepoznata – da na sopstvenu inicijativu osnuje jedno bratstvo i podigne “Dom rada”, gde bi svaki, umesto da prosi milostinju, dobio posao i hleb. Godine 1872. u “Kronstatskim vestima” izlazi njegov proglas gradjanstvu: “Ko od vas ne zna za masu prosjaka, za bedne zene i decu u Kronstatu? Medju njima se vide i mnogi koji su mladi i zdravi, kako se u svom prljavom i pocepanom odelu bedno potucaju od vrata do vrata i ocekuju da im se bilo sta udeli. Ko je od vas razmisljao o pravim uzrocima ovog zla? Najvise vas je koji nemate vremena za to, prepustate se svojim poslovima i svojim zadovoljstvima; ili mislite, sirotinja je nesto neotklonjivo. Mnogi, verovatno, nisu nikad ni sagledali celu sliku ove neutesne bede. Zato mi dozvolite, postovani sugradjani, da skrenem vasu paznju na tu bedu i njene prave uzroke. Svi mi treba da znamo sta se tu, neposredno oko nas, desava.

Mnogi su uzroci Kronstatske bede, ali glavni su: siromastvo od rodjenja; ono, koje je nastalo usled osirocenja, usled bolesti, usled bogaljstva ili starosti; usled zivotnog brodoloma i drugih nesrecnih okolnosti; siromastvo usled lenjosti i pijanstva; siromastvo usled nezaposlenosti ili nemanja potrebnog alata za rad. Zbog svega toga se, po naredjenju policijskih vlasti, dogone u Kronstat bezbrojne pijanice i nedrustveni elementi iz Petrograda, Odese, Sevastopolja i drugih gradova. Takvi stalno dolaze ovamo i lutaju bez kontrole, bez krova i sredstava za zivot. Ovim ja ukazujem na najbolniju tacku nasega drustva. Subotom, ulicama mile velike povorke tih bednika i prose. Ali tu ni izdaleka nisu svi oni. Mnogi stari, bolesni i deca nisu u mogucnosti da izadju. Trebalo bi jednom utvrditi tacan broj prosjaka. – I kako oni zive? Hocete li vi ovu neprijatnu sliku nase bede i nadalje da posmatrate ravnodusno? Nemojte se okretati od nje, ne gadite se, i to su nasa – neugledna braca! Zamislite: u dubokim i vlaznim podrumima oni stanuju gusto zbijeni, najcesce po 30 i 40 osoba u jednom odelenju, ljudi i zene, stari i odojcad; u gladi i prljavstini. U to svaki od vas moze da se uveri. Ali, zasto ja o ovome govorim? Sigurno ne zato da bi ti citaoce zahvaljivao Bogu sto nisi i sam medju njima, nego posedujes kapital a preko njega svaku ugodnost; ne ni da kazes: ja dajem svoj prilog za sirotinjski dom, sta se mene ticu ovi bednici? Ne, gospodo, ovo se tice svakog stanovnika grada Kronstata. Zajednicki treba i svestenici i vojnici i cinovnici i trgovci i obicni gradjani da organizuju jedno socijalno drustvo te da se zdruzenim snagama staramo o ovoj ubogoj sirotinji.”

Uskoro sledi i drugi oglas: “Kronstatsko drustvo obuhvata sve vrste ljudi, obrazovane, agilne i umesne. Inicijativa onih koji su u upravi, u stanju je svako dobro delo da ostvari. Svi su ljudi prirodom obdareni za zajednicu i oni treba, po ustrojstvu Bozjem, da postanu clanovi jedne celine. Jaki treba da pomognu slabima. Za sposobne i imucne treba da je sramota da gledaju siromasne bez krova i dohotka, utoliko pre sto su mnogi od njih sposobni za razne poslove. Njima treba stambene pomoci, obezbediti im posao i hleb i ukljuciti ih u organizam zajednice. Nemojte se plasiti velicine ovog poduhvata; dobrom delu Bog pomaze, a gde On pomaze – brzo nastaje sve kao iz nicega. Gradska uprava ce sudelovati, po sebi se razume, i ustupice bratstvu, po mogucstvu, jednu ili dve neupotrebljene javne zgrade. Kad nas grad prihvata veliki broj lutalica, on je samim tim obavezan i da se brine za njih. Inace ce da nastane neizbezno zlo: otimacina i kradja, tako da miran gradjanin nece biti nigde siguran. Vreme je vec da se za tu sirotinju nesto ucini.

Braco, koga pokrece dobro ljudi neka pomogne formiranju drustva za pomoc bliznjima. Ucinite da nase vreme upotrebimo, da ujedinimo duhovne sposobnosti i novcana sredstva, te da osnujemo jedan Dom radinosti i snabdemo ga sa svim potrebnim, i sa radionicama. Gradjani bi mogli tamo da vrse svoje narudzbine i tako nasima siromasnim omoguce izdrzavanje. Oni bi radili i zahvaljivali Bogu i svojim dobrotvorima. Mnogi bi se na taj nacin i moralno uzdigli. Pri tom, onaj ko je zdrav a nece da radi – bice proteran! Kronstatu ne trebaju neradnici.

Ucinimo da oni, koji su bez krova, budu zbrinuti i moralno kao sto su pomognuti materijalno. Posto je prvo materijalna pomoc neophodna, ja prvi dajem prilog i uplacivacu toj kasi drustva 70 rubalja godisnje. U ime Hristovo dajite svi, svaki koliko moze. Prijatelji i braco, primite ovaj proglas k srcu, kao licnu stvar, i nemojte ovu obavezu da odlazete.”

Posle ovog proglasa mnogi su se javili za saradnju. Po obavljanju komplikovanih formalnosti, osniva se 1874. “Bratstvo Sv. Andreja”. Otac Jovan ukazuje na njegove zadatke: “Najzad smo od crkvenih i civilnih vlasti dobili odobrenje da pri nasoj crkvi osnujemo drustvo za zbrinjavanje siromasnih. Neka bi blagoslov Bozji na njemu pocivao. Sad treba prici tom delu. Ono ce nam uspeti, ako jasno i odredjeno poznajemo nas cilj i znamo kako da ga najosmisljenije ostvarimo. Nase bratstvo treba da predstavlja jednu cvrstu celinu, koju prozima zajednicki duh i revnost. Medju nama treba da postoji nekolicina odabranih, na kojima bi lezala odgovornost za personal, poredak, posredovanje, informacije, sabiranje sredstava i knjigovodstvo. Uz to treba oni, koji za to budu ovlasceni, da pronadju sve nezbrinute, porodice koje imaju neposrednu potrebu za novcem, ili im je potrebno posredovavanje za posao. Ove treba drzati na jednoj listi, da bi im se ukazala svaka moguca pomoc. Nasa organizacija je zato osnovana: da bi istrebila iz naseg drustva prosjacenje, besposlicu, lenost i pijanstvo, da siromasnima nadje posao, za siromasnu decu – skolu; zatim, da se osnuje zanatska segrtska skola, da se podigne “Dom rada”, da se obezbede stambene prostorije za sirote i, najzad, da se brine za crkvu, njen uredjaj i njenu cistocu, da se horu i svestenicima pomaze.

Ova bratska pomoc je, u stvari, prvohriscanska ustanova iz apostolskih vremena. Hriscani su se bratski starali jedan za drugog, niko izmedju njih nije morao da prosjaci. Zato je potrebno da se vezbamo u samoodricanju i ljubavi za svoje bliznje; treba se uziveti i steci osecaj za njihov – cesto gorak, bezizlazan polozaj. Upravo to samoodricanje zahteva od nas Jevandjelje, ako smo hriscani na delu. Bratska pomoc ce biti ubelezena u hroniku naseg grada kao jedna vazna ustanova. Ali, pre svega, ona ce biti ubelezena na nebu, odakle se uzima zivo ucesce u donosenju suda o nama: “Sto ucinite jednome od moje male brace, meni ste ucinili”. – Mi zelimo nasem novoosnovanom delu dobar napredak.”

Hrabra namera postala je stvarnost. “Dom radinosti” je na pomolu. Trebalo je 10 godina napornog rada da bi se to postiglo. U besanim nocima otac Jovan je razmisljao o svojim planovima i otklanjao razne prepreke s puta: “Nema ni jednog duhovnog dela bez jednog unapred postavljenog plana, po primeru Bozjem, Koji je svemir prvo zamislio, a onda ostvario. Mora prvo umnim okom srca, unapred da se sagleda celo delo, u svim njegovim – u osnovi postavljenim zamislima. Raditi suprotno od toga znacilo bi – preci jedan nepoznat put dobrovoljno vezanih ociju.”

Jedan iznenadni pozar uslovljava izgradnju doma. Otac Jovan pise: “Imali smo dobru nameru da podignemo dom za beskucnike. Ali je za to nedostajao novac. Bog nam je pomogao na jedan neobican nacin. Izbila je vatra; jedna sestina Kronstata je izgorela. Mnogi stanovnici su izgubili sav posed. Kad su okolni gradovi culi za ovu nevolju, poslali su svoje priloge za postradale. Pomocu ovih sredstava nama je poslo za rukom da podignemo zgradu za privremeni smestaj postradalih, koja je kasnije prihvatila beskucnike i prosjake Kronstata.”

Godine 1881. bili su gotovi “Dom radinosti” i pratece zgrade oko njega. Ali sve to nije bilo dugog veka, Jedne noci iznenada izbija vatra u susednom nocnom lokalu i pocinje da guta oko sebe. Otac Jovan zuri na lice mesta, vidi opasnost, i odmah se obraca policijskom kapetanu Golovacevu, koji je stigao sa vatrogasnom cetom, da bi prvenstveno zastitili ovo drustveno dobro. Ali oni ga nisu culi. “Dom radinosti” se sa svim pomocnim zgradama pretvorio te noci u pepeo. Otac Jovan nije izgubio prisebnost. Unistenje ovog dobrog dela shvatio je kao jedan novi ispit i u sledecoj besedi otvoreno i neobicno ostro izrazava svoje negodovanje: “Opet nas je zadesila nesreca. Nije u pitanju spoljni neprijatelj koji nas je macem i vatrom ugrozio, nego unutrasnji, skriveni neprijatelj, obucen u oruzje odvratnog i korumpiranog prijateljstva. A oni koji su postavljeni da obezbedjuju javnu sigurnost, poneli su se sasvim ravnodusno u nasoj nevolji i nisu se postarali da pomognu. Da, zlosrecna ruka bestidnog nocnog greha namerno je razbuktala vatru i prouzrokovala ovu veliku stetu – a kome? Najvecim delom zapravo najsiromasnijim stanovnicima nasega grada koje nase bratstvo izdrzava.” Na kraju svoje hrabre optuzbe, otac Jovan je, pun pouzdanja, izrekao: “Ko zna, mozda je ova nesreca dopustenje Bozje da bi se probudila javna dobrotvorna sluzba, kako bi se darodavci udostojili vece blagodati.”

Ovo pouzdanje se brzo ostvaruje. Novac od osiguranja i brojni prilozi koji su sa svih strana stizali, omogucili su da “Dom rada” bude gotov vec do oktobra 1882. – sad kao kamena zgrada. Tu su odmah na stotine njih beskucnika, mladica i dece nasli toplo utociste, kao i delotvornu pomoc, zbrinutost, rad i hleb.

Stupanje u javnost

Oko tri decenije otac Jovan deluje neprimetno, pod rukom nastojnika svoje crkve i medju nekoliko drugih svestenika pri katedrali Sv. Andreja. Pored parohijske sluzbe on obavlja i nastavnicku, a uz to i sluzbu svoje delotvorne ljubavi. Jedna narocita okolnost njega izvodi iz te skrivenosti.

Jedna cestita starica, Paraskeva Ivanovna Kovrigina[3] dolazi, po uputu svoga duhovnog oca, u Kronstat, da bi posluzila ocu Jovanu. Ona postaje svedok njegovog delovanja i skrece paznju javnosti na njega.

Paraskeva Ivanovna je kci zemljoradnika Kovrigina, koji je kao muzik radio za kneza Dolgorukog. Ona je rodjena 1816. u selu Falagino, nedaleko od grada Galica. Sa 18 godina ona gubi majku i preuzima domacinstvo sa sedmoro brace i sestara. Uskoro su im dosli i 12-toro dece-sirocadi, iz blize rodbine. Godinama je trebalo brinuti se o 20 osoba. Nju otac otkupljuje iz feudalnog ropstva, kako bi je sacuvao od prinudne udaje. Paraskeva i kasnije ne misli na brak. Ona trazi Boga i spasenje duse. Tiha i prijatna, ona se brine o svojoj familiji. Pored svih svojih obaveza, ona nalazi vreme da obavi svoje jutarnje i vecernje molitve, da cita duhovne spise i da svakog praznika i nedelje ide u crkvu devet kilometara udaljenu, prolazeci kroz sumu. Povremeno Paraskeva posecuje sveta mesta, kao Resminski manastir gde zivi jeromonah Ilarion, ucenik blagodatnog starca Serafima Sarovskog. U njemu Paraskeva nalazi svog duhovnog oca i godinama sledi njegovim uputstvima. Kad mu je otkrivala svoju ceznju za manastirom, on joj je govorio: “Cekaj, kceri moja, i nosi strpljivo svoj krst. I bez manastira ces da zadobijes spasenje duse, a i drugima ces u tome da pomognes.” Starac Ilarion je posedovao, pored drugih blagodatnih sposobnosti, i prozorljivost. Vec sezdesetih godina on je u ocu Jovanu Sergievom video nosioca narocite Bozje blagodati. Nekako pred svoju smrt, on govori Paraskevi o ovom Bozjem coveku i na rastanku joj kaze: “Ici ces u Kronstat i sluzices ocu Jovanu. Bozji blagoslov neka je sa tobom.” Posle toga nizu se godine, a ona je jos u starom vrsenju duznosti. Tek 1872, u starosti od 56 godina, Paraskeva Kovrigina je slobodna od kuce i krece peske iz svog rodnog mesta, preko 1000 kilometara, za Kronstat.

Cim je stigla u grad, ona zuri k crkvi; srece oca Jovana i moli ga za razgovor, u kojem mu otvara svoju dusu. On je prihvata. Sad Paraskeva Ivanovna prati oca Jovana pri njegovim posetama bolesnicima, pomaze mu, i polako sagledava njegovo – do tada najvecim delom skriveno – delo jevandjelske ljubavi. Ona brzo postaje bliska stanovnicima Kronstata. Oni joj se cesto obracaju kao dobrodusnoj starici. Neki je pitaju sta joj daje povoda da sluzi bacuski. Na takva pitanja Paraskeva Ivanovna prica prosto o aktivnosti oca Jovana. Tako ona, skrece paznju ljudi na njega, iako se on tome protivi.

Otac Jovan je s pocetka osamdesetih godina bio jedva poznat. On obelezava svoj 25. jubilej svestenicke sluzbe, 12. decembra 1880, u krugu nekolicine svojih prijatelja. Oni tom prilikom predaju slavljeniku zlatan krst, koji ovaj skromni svestenik na kraju, prima kao izraz njihove ljubavi. U svojoj zahvalnoj reci otac Jovan ispoljava osecanja: “Vi ste, dragi moji, za ovaj tako znacajan mi dan, mislili na mene. To sluzi na cast vise vama nego meni. Ja vam se zahvaljujem na razumevanju za moje slabosti. Da, ja sam pun slabosti i dobro ih znam; ali u slabosti deluje snaga Bozja. Ona se cudesno na meni pokazala i delovala je kroz mene, ocigledno i opipljivo, na mnoge proste vernike. Ja se usudjujem da otkrijem ovu istinu kako biste i vi sa mnom slavili Boga. Samo andjeoski razum moze da shvati kako onu pomoc, koju sam ja tokom svih ovih godina svakoga dana i svakoga sata dozivljavao, kad su me strasti napadale a sila ih Hristova, na moju molitvu i kroz pricest, u meni savladjivala, tako i te darove bozanske blagodati, ociscenje i prosvecenje, mir, unutrasnju slobodu i radost u Duhu Svetom, hrabrost pred Bogom i umnozenje snage. Nebrojena su iscelenja duse i tela koja je Bog na moju srdacnu molitvu ispunio. Njemu neka je najiskrenija hvala. Njegova milost nikad ne presusuje. Samo kroz Njega, Njegovim imenom sam vredan pocasti, dok sam bez Njega nistavan i slab. U Njemu sam hrabar; bez Njega malodusan. U Njemu sam smiren i blag; bez Njega gord, svadljiv i rdjav. Neka bih uvek mislio na Njegovu milost, neka bi me ona i ubuduce snazila u ispunjenju Njegovih zapovesti.

Vasa me ljubav pocastvovala ovim skupocenim krstom. Pogled na njega podseca me na jevandjelsku rec: “Ja ti savetujem, da u vatri isproban krst zadobijes”, sto znaci – u vatri iskusenja ociscenu dusu. Ovo duhovno zlato ja jos nisam stekao. Skupoceni dragi kamen duha, Hrista, jos ne posedujem kao cvrstu svojinu. Jos se nisam u Njemu nepokolebljivo utemeljio, jos me pokriva tama strasti, jos stanuje u meni bogoprotivno samoljublje, u mnogim formama, i zamagljuje moju dusu. Neka bi me Gospod osvetlio i ucvrstio moje stope. Kako mogu ja ovaj skupoceni krst da nosim, kad jos nisam izucio da predajem dusu svoju za ljude Bozje, da svoje telo sa svima njegovim pohotama i strastima raspinjem; ne sebi nego Njemu da zivim, koji je radi nas umro i vaskrsao? Sve dok ljubav prema Bogu i bliznjima u meni stalno ne gori, ja cu ovaj krst nositi na samoosudu.”

U najskromnijim prilikama, pri oskudici u novcu, otac Jovan nastavlja svoj posao u tisini. Paraskeva Ivanovna sluzi u Kronstatu njegovom delu ljubavi oko devet godina.

Ali njena revnost je goni dalje. Godine 1881. ona krece za Petrograd, pronalazi tamo sirotinjske kvartove i razgovara sa ljudima. Prosta seljanka ubrzo stice njihovo poverenje. Oni se zale na svoje nevolje i pitaju za savet. Paraskeva Ivanovna im prica o ocu Jovanu, svedoci kako su njegova molitva i savet lekoviti, i poziva bolesnike da se sa verom njemu obrate. Bolesni slede njenom savetu i sve ih vise dolazi u Kronstat. Oni ucestvuju na sluzbi Bozjoj, ispovedaju se i primaju sveto pricesce, obracaju se ocu Jovanu sa svojim nevoljama i najusrdnije ga mole za njegovu posetu bolesnima. On sledi njihovoj molbi i sve cesce odlazi u Petrograd. Ubrzo usledjuju, kroz njegovu molitvu, brojna iscelenja teskih bolesnika. To Paraskeva Ivanovna sa radoscu prihvata i pokrece, vise njih od isceljenih, da se o tome javno izjasne. Dvadesetog decembra 1883. izlazi u popularnoj novini “Novo vreme”, u broju 2897, poznata izjava zahvalnosti: “Mi potpisani, smatramo za svoju moralnu duznost da izrazimo svoju srdacnu zahvalnost ocu Jovanu Sergijevu, svesteniku crkve Sv. Andreja u Kronstatu, za ucinjena iscelenja na nama. Mi smo stradali od teskih i dugih bolesti, koje su prkosile svakoj lekarskoj vestini i bolesnickoj nezi. Ali tamo gde je slaba ljudska snaga otkazala – pomogla je velika vera u svemoguceg Lekara, koji nam je kroz svoga dostojnog svestenika pruzio pomoc i iscelenje. Molitvama ovog bogougodnog pastira izlecene su sve nase telesne bolesti; sem toga, neki od nas su oslobodjeni i moralnih slabosti, koje su nas ranije nezadrzivo vukle u porok i zlocin. Cudesno osnazeni, takvi su nasli snage da ostave svoj porocan zivot i da cvrsto krenu putem casnoga rada. Mi osecamo kao unutrasnju obavezu, da u nasem vremenu slabe vere, radi koristi mnogih, obavestimo o ovom opstepoznatom providjenju Bozjem za stradajuce covecanstvo, i da postovanom ocu Jovanu javno iskazemo nasu hvalu za njegovu pomoc.”

Sledi petnaest potpisa, i detalji bolesti. Svi treba da znaju za Bozjeg coveka i da koriste njegovu blagodatnu pomoc. – Kroz ovaj oglas otac Jovan postaje poznat u celoj Rusiji.

Paraskeva Ivanovna revnuje i dalje. Ona se obraca poznatom propovedniku i magistru teologije, V. Mihailovskom u Petrogradu, obavestava ga o svemu sto je kao ocevidac svedok dozivela pored oca Jovana, i moli ga da objavi jednu cestitku ocu Jovanu povodom njegovog imendana. Ovaj rado prihvata predlog i 21. oktobra 1884. pojavljuje se njegov napis u “Kronstatskom postaru”, br. 127. On izmedju ostalog pise: “Mi Vas pozdravljamo u strahopostovanju, za Vas imendan, i molimo se Bogu da On cuva Vas cudesni, blagodatni zivot za spas i pomoc svih stradalnika.

Nije tajna da Vi, blagodareci Vasoj veri, posedujete blagodat da slabe podizete, bolesne da lecite, da ljude pokrecete na pokajanje i ispovedanje svojih grehova, i da budite veru u Bozje milosrdje. Vi nikome ne odricete Vasu pomoc, Vi svakome izlazite u susret. Kroz Vas se snazi vera, jer Vasa molitva mnogo postize pred Bogom. Crkva se raduje svome pravedniku, mi izrazavamo ono sto nase srce ispunjava i sto uzvisena starica, Paraskeva Kovrigina, koja je istoga duha sa Vama, posvedoci o Vasoj cestitosti i blizini Bozjoj.”

Tako Paraskeva Ivanova tokom 14. godina ispunjava svoju duznost. Najzad su njene snage, sa 70 godina starosti, iscrpljene, i ona pada u bolesnicku postelju, ali i sa nje prati aktivnost oca Jovana, mirno ocekujuci svoj zemaljski kraj. Otac Jovan cesto posecuje bolesnicu i pruza joj svetu pricest. Godine 1886, 24. septembra, Paraskeva je, citajuci Sveto Jevandjelje, napustila ovaj svet.

Na njen pogreb mnogi su dosli, zahvalnoscu zaduzeni, takodje i iz Petrograda, i odali joj poslednju postu. Otac Jovan je sluzio opelo. U svom oprostajnom slovu on se obraca pokojnici: “Nedavno pred tvoje usnuce molila si me, Bozja sluskinjo Paraskevo, da na tvom pogrebu uputim rec utehe onima koji iza tebe ostaju. U stvari, tvoj zivot kao i tvoja smrt bili su, za sve koji su te poznavali, vrlo poucni. Tvoj primer je mnoge priveo cestitom zivotu. Puna mira, u cvrstom pouzdanju na milost Bozju – ti si pobednickim duhom napustila ovaj svet, primajuci smrt kao Bozjeg poslanika. Ti si ceo zivot tako cestito i plodno provela da ti je smrt donela veliku utehu i odmor od svih zemnih trudova. Po odlaganju ovog truleznog tela, tvoj duh se raduje gledajuci slavu Hristovu. Mi ti cestitamo, verna sluskinjo Bozja, Paraskevo, tvoj prelaz u besmrtno carstvo za kojim si toliko ceznula. I kad dobijes od Boga blagodat, moli se za nas zemne putnike, da bi i mi tamo opravdani stigli.”[4]

Profesor V. Mihailovski ceni Paraskevino delo: “Postovana pokojnica obratila se Bogu od svoga detinjstva. U smirenom kronstatskom svesteniku ona je nasla blagodatnog slugu Bozjeg; tako je ona sve one, kojima je potrebna pomoc, upucivala k njemu. I Bog je kroz njega pomagao svima koji su mu se sa verom obracali. Devstvena starica Paraskeva Kovrigina poticala je iz proste kuce; bila je tiha i skromna, ali je u hiljadama ljudi rasplamsala veru. Da ona nije dosla u Kronstat, ovdasnje nase svetilo Crkve dugo bi jos ostalo skriveno; mnogi ne bi poznali Hrista, ni pokajanje srca stekli, ni duhovnu obnovu doziveli.”[5]


NAPOMENE:

1. Jovan Sergiev, Sabrana dela, tom III, Petrograd, 1892. Predavanja drzana u kronstatskoj gimnaziji 1862-1889 (Str. 287-330).

2. Rufa Semjakina, Uspomene, “Kronstatski postar” 1909.

3. Paterik revnosti za cestitost 1907.

4. Jovan Sergiev, Sabrana dela, tom III, Petrograd.

5. Paterikon 18 i 19 veka, Moskva 1909.

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

III DELATNOST I DELO

Preko “Oglasa zahvalnosti” otac Jovan je postao poznat u celoj Rusiji. Ljudi su culi o blagodatnom svesteniku. Mnogi se, u teskim bolestima i svojim unutrasnjim krizama, obracaju njemu sa puno poverenja. Pozivaju ga kod sebe ili putuju u Kronstat. Tamo nalaze prijem u “Domu radinosti” gde posmatraju njegovu brigu o sirotinji, slusaju njegove reci, posecuju njegova bogosluzenja i na svom sopstvenom telu dozivljuju pomoc od njegove molitve. U malo godina Kronstat je postao mesto hodocasca kud su dnevno pristizali na stotine pa i hiljade ljudi iz cele Rusije. – Mnogi isceljeni i duhovno uspravljeni izjavljivali su svoju zahvalnost i davali ocu Jovanu priloge za njegovo delo ljubavi. Njegov 35. jubilej svestenicke sluzbe dobio je obelezje javnog dogadjaja.

“Dom radinosti”

“Dom radinosti” od 1882. pruza prenociste za beskucnike koji u osnovanim radionicama nalaze zaposlenje.

Ovo drustveno delo napreduje. Pod predsednistvom oca Jovana, “Bratstvo Svetog Andreja” razvija nove inicijative, podize i vodi rastuci broj uzornih socijalnih ustanova. Njihovi aktivni clanovi pripadaju svim narodnim slojevima. Tu su najugledniji, obrazovani, kao i prosti radni ljudi. Medju njima su knezevi, baronice, generali i drzavnici, doktori i ucitelji, arhitekti, zanatlije i radnici. Kod njih ne postoje rang razlike. Svi cine veliku familiju, jedan krug koji u prijateljskoj atmosferi zajednicki radi, bez deljenja na klase i partije. Svi oni zajednicki sluze velikom i dobrom delu: pomazu ljudima ne gledajuci na licnost, na polozaj, na zivotna shvatanja i nacionalnost molioca. Pomazu obrazovanim kao i neobrazovanim, pravoslavnim kao i inovercima, Rusima kao i strancima. Oni rade ne stedeci svoje snage i svoja sredstva. Neki medju njima zavestavaju svu svoju imovinu u dobrotvorne svrhe; drugi zalazu u to svu svoju snagu i slobodno vreme. Njihov samopregorni rad budi, u mnogim otvrdelim srcima, nova osecanja zahvalnosti. Takva zrtva zagreva decu i stare, cuva mladice od prestupa, pomaze izgradnji srdacnosti i covecnosti. Mnogi izgubljeni – suoceni sa ovim iskrenim svestenikom i njegovim nekoristoljubivim pomagacima – otpocinju novi zivot. Jedan izvestaj iz 1902. godine daje pregled njihovog plodonosnog rada:

“U fabrici za preradu drveta, godisnje 7200 ljudi nalazi posao. Oni rade u svetlim i toplim prostorijama. Ovaj posao ne zahteva narocitu snagu, niti kakva predznanja; svaki moze tu, u svako vreme, da radi i zaradi smestaj i hranu. U vreme posla vlada tisina. Jedan stariji covek cita neko lakse stivo. Tako se ljudi snaze dusom i telom.

U jednoj snajdernici siju godisnje 1500 zena. One podmiruju tekuce narudzbine i tako zaradjuju svoju opskrbu. Oko 50 devojaka besplatno uci snajderski zanat i, na kraju, dobija diplomu. Za Bratstvo Sv. Andreja one siju dobrovoljno.

Besplatna osnovna skola prima godisnje 300 djaka. Oni su smesteni u svetlim i prostranim ucionicama, ukrasenim lepim slikama. Dnevno se drzi po pet casova; na pocetku i kraju cita se molitva. Tri puta nedeljno se predaje veronauka i etika. Ali ovo osnovno skolsko vaspitanje ne zadovoljava oca Jovana. Na njegov zahtev, Bratstvo Sv. Andreja se od pocetka trudi da decu siromasnih podigne moralno, fizicki i materijalno, i da ih uputi na samopomoc i proizvodna zanimanja.

Stoga jedan kapetan kadetskog korpusa dobrovoljno predaje decacima vojnu gimnastiku. Ona postaje opste omiljena; pomaze da se fizicke snage pravilno koriste i doprinosi samodisciplini i dobrom drzanju.

Zanatska nastava sluzi da kod mladih razvije ljubav prema radu, da osnazi njihovu volju, da im ulije postovanje prema fizickom poslu i da razvije spretnost njihovih ruku. Ova zanatska nastava razvija decje teznje, skoluje paznju, marljivost i doslednost, i nudi osmisljeno koriscenje slobodnog vremena. Nastava je dobrovoljna, ali se javlja veliki broj ucenika.

Susterska radionica nudi siromasnim decacima, pod rukom jednog iskusnog majstora, besplatno ucenje susterskog zanata. Decaci idu u osnovnu skolu, a po podne provode dva sata u radionici, gde u pocetku vezbaju da krpe cipele za decu iz sirotinjskog doma. Kasnije, uce da kroje i da prave nove cipele. Na kraju, oni imaju izucen zanat.

Jedno obdaniste prima 50 ucenica, koje ostaju u njemu od 8 do 20 casova dnevno; dobijaju sve obede i posecuju osnovnu skolu. U preteku vremena one se koriste za sve kucevne poslove i uce da kuvaju, krpe, peru, peglaju, kao i ceo rucni rad.

Decje zabaviste zbrinjava preko dana one najmanje, za vreme dok njihovi roditelji rade.

U sirotinjskom domu je preko 80 dece. I ona idu u osnovnu skolu, a pored nje izucavaju jos neki zanat. Nedeljom i praznikom sva deca osnovne skole prisustvuju na svetoj liturgiji, tu u “Domu radinosti”.

Nedeljna besplatna skola prihvata 170 osoba od 10-30 godina starosti. Oko 20 su nepismeni; drugi znaju samo da citaju, ali ne da pisu i racunaju. Neki radnici upotpunjavaju svoje obrazovanje.

Vecernji kursevi pomazu u raznim strucnim znanjima. Nedeljom i praznikom se priredjuju veceri sa citanjem, projekcijama, religioznim razgovorima o jevandjelskim tekstovima, ili se izvodi horsko pevanje sirocadi u “Domu radinosti”. Tu se, u proseku, sabira oko 260 osoba.

Narodna citaonica je uvek puna: ucenika, pristanisnih radnika, mornara, vojnika, trgovaca, kocijasa i posluzitelja. Mnogi su tu kao kod kuce. Ako je povremeno navala – poseta velika, onda se ovi jave za pomoc oko izdavanja knjiga. Obicno se traze knjige religiozne sadrzine, potom klasici, na kraju ilustrovane novine i casopisi.

Knjizara Bratstva sledi cilju da pored osnovnih knjiga-udzbenika, pruza i moralno-religiozne spise. Godisnje se prodaju mnoge knjige. Kupci su najvise rukodelje, mornari, vojnici, namestenici. Oni kupuju male brosure od nekoliko kopejki, ali i skupa dela, kao 12 tomova Zitija od Dimitrija Rostovskog, za 27 rubalja.

Besplatna ambulanta stoji svakome na raspolozenju. Tu se pregledaju bolesnici, previjaju rane i dele lekovi.

Narodna kujna je otvorena od 6 sati ujutru do veceri. Ovde mogu siromasniji da dobiju za 3 kopejke hleb, kasu i kuvano povrce. Izvestan broj onih koji nemaju novca – dobija hranu besplatno. Takodje, deca sirotinjskog doma, ucenici iz dnevnog obdanista, radnici i dr. O narocitim praznicima deli se siromasima do 800 porcija besplatno. Godine 1902. ova kuhinja je izdala 172550 obroka.

Velike baste Bratstva, na ivici grada, daju neophodno povrce, kupus i krompir. Ovde rade zene i deca koja u “Domu radinosti” besplatno stanuju.

Trospratna kuca od kamena, izgradjena 1888, sluzi kao nocno skloniste. Tu je 110 postelja: dve sale sa 80 postelja za muskarce, i sala sa 30 kreveta za zene. Najvise mesta uzimaju beskucnici Kronstata, pored nekolicine siromasnih putnika.

Dom Sv. Andreja sadrzi mnoge stanove koji siromasnima besplatno stoje na raspolozenju. U 43 prostorije stanuje 90 osoba nesposobnih za rad, bolesnih, i udovice sa decom. Jedan Staracki dom neguje oko 30 staraca. Za hodocasnike su stanovi, sobe i zajednicke odaje po minimalnoj ceni. U prizemlju su dve velike spavace sale za 30 siromasnih putnika, koji imaju pravo da tu stanuju dve do tri noci besplatno. Na poslednjem spratu je kapela, gde jedan clan Drustva Sv. Andreja cita u toku dana kanone i akatiste. Prisustvuje oko 200 osoba.

Dalji azil za putnike je “Dom oca Jovana”, podignut 1901. Ovde su: 20 privatnih soba, sale za spavanje i jeftini stanovi za hodocasnike, koji se delimicno i besplatno izdaju onima kojima je potrebno i bolesnima.

Pored svega toga, Bratstvo Sv. Andreja deli godisnje, onima kojima je potrebno, zivotne namirnice, obucu i odelo u vrednosti od oko 8500 rubalja. Clanovi Bratstva brizljivo ispituju stanje svakog molioca i dodeljuju za odredjeno vreme odmerenu pomoc. Sem toga, dnevno se izdaje broju od 1000-1500 prosjaka “neophodna pomoc” od 3-9 kopejki, za krov i hleb. Ranije je otac Jovan delio taj novac licno. Sad svakom prosjaku daje, na “Petrogradskoj kapiji”, lice za to odredjeno.

Korist od “Doma radinosti” je neosporna. Vremenom su, po njegovom obrascu, takvi objekti nastali u Petrogradu, Moskvi i drugim ruskim gradovima.

O radnom danu

Otac Jovan je kroz svoje socijalno delo i svoja iscelenja u velikoj meri vec poznat. Sve vise ljudi se njemu obraca. Od kraja osamdesetih godina svaki putnicki brod dovozi posetioce iz cele Rusije: Petrograda, Moskve, Ukrajine, Kavkaza i Sibira. Hiljade od njih pune gostionice, hotele, a kasnije i osnovane domove za hodocasnike. Ljudi svih narodnih slojeva i stepena obrazovanja dolaze kod oca Jovana u Kronstat i traze njegov blagoslov, njegov savet u zivotnoj nevolji i njegovu molitvu. On je voljan svakog da saslusa i svaku molbu, prema mocima, da ispuni.

Kako provodi otac Jovan svoj dan? On ustaje oko 4 sata ujutru. Najvise voli vreme oko suncevog radjanja: “Jutarnji casovi su najbolji u danu. Jutrom je unutrasnji covek slobodniji od dnevne jurnjave i telesnih pokreta i jasnije vidi istinski poredak duhovnih, kao i fizickih, stvari.” Pola sata ostaje na tihoj molitvi: “Postoji samo jedno sredstvo da bi se dan proveo u punom miru i cistoti – to je najiskrenija, topla molitva ujutru po ustajanju. Ona dovodi Hrista sa Ocem i Svetim Duhom u srce i time daje snagu i cvrstinu protiv svih napada necestivoga; ali srce mora da se cuva.” – Otac Jovan se moli: “Gospode Boze! Ti Tvorce i Gospode svemira! Pogledaj, u ovom jutarnjem casu, milostivo na Tvoje stvorenje koje Tvoja bozanska slika krasi. Neka bi Tvoje oko, koje je neizmerno svetlije od sunca, prosvetlilo moju tamnu, grehom umrtvljenu dusu. Uzmi od mene lenost i smutnju. Podaj mi radost i snagu, da Tvoju dobrotu, svetost i silu uvek i na svakom mestu slavim. Jer Ti si Gospodar moga zivota; Tebi pripada slava i hvala Tvojih – razumom obdarenih – stvorenja, sada i uvek. Amin.”

Posle molitve, otac Jovan se podize pun energije i zivotne radosti, da bi daljih 20 sati vrsio svoje dobrovoljne sluzbe. Prvi deo dana pripada bogosluzenju koje on dnevno sam obavlja; ostatak dana, do duboko u noc, pripada nesrecnima.

Oko 5 sati, ujutru, odlazi u crkvu i sluzi jutrenje i svetu liturgiju. Kod mnostva pricasnika, sluzba traje do pred podne.

Potom, njega cekaju mnogi. Kad ih je sve saslusao, dospeva, najzad, do kocija. Ali on samo retko uspeva da iz crkve ode kuci radi svog prvog obeda i da bi se malo odmorio. Neki uobicajeni privatni zivot otac Jovan ne poznaje. Za sebe, svoje sopstvene potrebe i za porodicu njemu ne ostaje vremena. Obicno po sluzbi Bozjoj odlazi do “Doma radinosti”. Tu ga danima ocekuju brojni bolesnici i nesrecnici, u pojedinacnim sobama i opstim salama. Vec u dvoristu se oni tiskaju oko njega.

Danas se mnogo prica o spoljasnjoj bedi i sirotinjskoj pomoci. Dok jedva ko da pomene duhovnu glad, unutrasnju nevolju, koja je mnogo mucnija od svih drugih. Oni koji ne mogu da nadju odgovora na goruca zivotna pitanja, koji su izgubili put i smisao zivota, stoje nad provalijom da svome besmislenom zivotu ucine kraj. Mnogi od njih putuju kod oca Jovana i nalaze ono sto im treba.

Nekoliko sati on ide od prostorije do prostorije. U jednoj ga ceka trgovac Tihanov sa svojom suprugom. On sedi rezignirano i ukoceno gleda nekud. Zena kazuje: Tihanov je poverio bio svome sinovcu 15 hiljada rubalja za veliku nabavku robe. Sinovac je prokockao novac, kupio robu na kredit i napravio jos dugova. A onda je naprasno umro od zapalenja pluca. Tihanov je preko noci postao duznik od 35 hiljada rubalja. Poverioci su se javili; njega je uhvatilo ocajanje. On je pokusao da se obesi; ona ga je spasla. Od tada je on poremecen i cuti. I ona ga je sad dovela u Kronstat. Otac Jovan, cuteci, slusa. Potom pada na kolena pred ikonama i moli se dugo. Posle nekog vremena, ocajanje Tihanova pretvara se u suze. Otac Jovan zavrsava svoju molitvu i obraca se Tihanovu: “Zasto places, brate?” “Bacuska, ja sam dospeo do prosjackog stapa, bez izgleda da se ikad podignem. Misao na sramotno siromastvo muci me mnogo. Pokusao sam da zivotu ucinim kraj, ali sam sprecen. I dalje razmisljam o nacinu samoubistva”, rece, i ponovo se zaplaka.

“Kazem ti, celog zivota misli na to da Bog pale ponovo uzdize; On cini siromasnim i opet cini bogatim. Blazen je covek koji svome Bogu veruje. Zar si ti, brate, zaboravio Jova, kusanog mucenjem! Bog je stavio tvoju veru na probu!” – Otac Jovan dalje nastavlja da govori otsecno i ubedljivo. Tihanov se umiruje; on je razumeo. Njegovo ocajanje ustupa mesto rastucoj poverljivosti u milostivo providjenje Bozje.

Otac Jovan stize u opstu prostoriju. Ljudi se skupljaju oko njega i tuze se na svoju nevolju.

“A sta ti zelis, prijatelju moj?” – obraca se otac Jovan jednom mladom coveku iz Kaljuge. – “Ja sam izgubljen” – stenje ovaj i prica sa suzama kako ga je majka, koja je bila pijanica, proklela kad joj jednom prilikom nije dao novac za rakiju. Odmah zatim – ona je umrla. “Od tada ja nemam mira; neki teret lezi mi na srcu, tezak kao tovar. Ne mogu ni na jednom poslu da se odrzim, pamet mi je odsutna. Zena me napustila; ostavila mi je jednogodisnjeg sincica. Sam ne znam sta se sa mnom desava. Pomozi mi bacuska, inace sam izgubljen. Nekad mi dodje da ucinim kraj zivotu, ali to je strasno da svoju dusu za vecnost izgubim.”

Dve kao kristal svetle suze kotrljaju se niz lice oca Jovana. On je zatvorenih ociju, svakako moleci se, slusao do kraja, pa onda progovori: “O ti nevoljnice” – pogleda ga prodorno, pa cvrstim glasom nastavi: “Cuj me”, ja uzimam tvoju kletvu na sebe; prestani vise od nje da stradas! Nas je Gospod uzeo kletvu svih na sebe; Njega cu ja da molim, i meni da se smiluje, koji od sad nosim tvoju kletvu. Ali ti imaj mir.”

“Bacuska dragi, ja osecam u sebi to sto si ti sad izgovorio”. Mladic oslobodjen pade na kolena, a otac Jovan stavi ruke na njegovu glavu i blagosilja ga: “Neka te Gospod osnazi i neka ti da posao. Uzmi nazad svoju zenu i vaspitaj sina u strahu Bozjem.”

Nadalje slede mnoge teske sudbine …

U medjuvremenu, stizu molbe da ide kod bolesnika i on zuri na svaki poziv. – Kasno po podne, posle mnogih poseta u poklonickim prebivalistima, dodje on, ponekad kuci da bi se okrepio pa da otputuje u Petrograd do teskih bolesnika. Ali tek sto je usao u kucu, trazi ga jedna uplakana zena. Popadija joj sapuce da priceka, pa se obraca ocu Jovanu: “Ti si od 5 sati jutros gladan i na nogama. Rucaj sad, odmori se malo, pa onda idi kod ove zene”. – “Cekaj, samo da vidim sta hoce”. Izlazi u predsoblje i zena pocinje da ga preklinje: “Spasi nas bacuska, moj muz lezi na samrti, nase petoro dece gladuje vec dva dana, ja se jedva drzim na nogama. Ti si nasa jedina nada”. – “Idemo, Gospod ce da pomogne” – govori joj otac Jovan prijateljski. On zaboravlja umor i glad. Usput joj daje svojih poslednjih 20 kopejki: “Idi kupi hleba i jaja; vise kod sebe nemam”.

U stanu srece krajnju bedu. Samrtnik lezi nepokretno i gleda u prazno. Zapustena deca zapomazu od gladi. Doneti hleb se odmah deli. Otac Jovan pada na kolena pred malom ikonom i pocinje glasno da se moli. Domacica ponavlja njegove reci. Ona ceka da se on moli za iscelenje bolesnika, ali otac Jovan to ne pominje, on se moli za oprastanje grehova, za iscelenje duse, za veru i ljubav prema Hristu. Kad je ucutao, ostaje jos dugo klececi sagnute glave. Najzad se podize i blagosilja bolesnika. Od zene trazi da iduceg dana dodje u crkvu. Tamo joj pruza vise koverata koji su zapravo pristigli od ljudi dobrotvora. U njima je oko hiljadu rubalja. – Bolesnik se brzo oporavio.

Skoro svaki dan otac Jovan putuje jedan i po sat, 30 km do Petrograda. Od devedesetih godina on ima sopstveni brodic, poklon jednog trgovca. Zimi se vozi saonicama preko zaledjenog Finskog zaliva. U prolece i jesen, kad je led lomljiv, putuje specijalnim kolima, koja su mu stavljena na raspolaganje, do prve zeleznicke stanice, a odatle vozom do grada. U vozu moze malo da se odmori i da pregleda razvrstanu postu i telegrame. Najvaznije od toga odgovara sam. Za ostalo daje uputstva svome sekretaru. Onda priprema svoju besedu za naredni dan, cita odgovarajuce jevandjelje, i notira svoje misli u dnevnik.

U Petrogradu odmah posecuje bolesnike koji su ga telegrafski zvali, i mnoge druge koji ga zovu. Svuda vrsi molebane. Gde god se pojavi skupljaju se siromasni. On slusa njihova jadanja i deli im milostinju. Kad je tako posetio jedan broj bolesnika, vraca se nazad. Oko ponoci, ili kasnije, stize u Kronstat. Svi spavaju, otac Jovan nesmetano ide peske svojoj kuci. Bilo koliko da je umoran, on ima obicaj da na tom putu svrati u onu kucu gde tako kasno gori svetlo. Mozda je neko bolestan? Mozda se desila neka nesreca? Ili mozda mladi rasipaju svoju snagu u pijancenju? Otac Jovan ulazi unutra da vidi o cemu se radi i da pomogne.

Kad konacno oko 1 sat posle ponoci dodje kuci, svi vec odavno spavaju. Samo njegova verna Jelisaveta Konstantinovna strazi i ocekuje svoga brata Jovana Iljica; pita ga kako se oseca i sprema mu nesto za jelo. Posto se pomoli i ponesto upise u svoj dnevnik, on oko 2 sata ide na pocinak. Uvek, i po zimskoj studeni, spava pri otvorenom prozoru. Iz kratkog sna cesto ga bude telegrami sa molbom za molitvu.

On za sebe koristi jedva dva sata duboke noci. Pokoji put uopste ne spava i provodi noc u molitvi. Jutrom, i po neprespavanoj noci, on je oko 4 sata na nogama i opet obavlja svoju molitvu. Ako ga ko pita kako je spavao, on sa radoscu odgovara: “Bogu hvala, bila je dobra noc. Glava je sveza, ja sam zdrav.”

Preko dana otac Jovan je otprilike 20 casova, opet na nogama. I pored toga on nikad ne izgleda sanjiv, i krepko obavlja svoje bozansko delo.

Svaki dan oko pola pet ujutru, cim se cuje zvono sa crkve, otac Jovan krece iz svoga doma. Vec pred kucnim vratima tiskaju se ljudi i ocekuju njegov blagoslov. Na kraju, on je u kocijama i vozi se prema crkvi.

Ogromna katedrala, koja prima oko 5000 ljudi, ispuni se narodom vec na jutrenji oko 5 sati. Hor i svestenici cekaju sa strane. Brzim korakom otac Jovan stupa u oltar, vedro raspolozen; blagosilja i celivom pozdravlja sve prisutne. Mnogi svestenici su po sopstvenom nahodjenju dosli, iz blizine i izdaleka, cesto sa velikom potrebom. Dok oblaci svoje odezde oni mu prilaze, kad jedan kad drugi; nekima sam on prilazi, pita ih, upucuje po koji savet, ili neprimetno pruza neku sumu novca.

Pred pocetak bogosluzenja otac Jovan pada na kolena i moli se oko 10 minuta sabrano: “Najsvetiji, svemocni, svedobri Gospode Isuse Hriste! Pomiluj me nedostojnog, da Tvoju svetu sluzbu u miru i sabranosti vrsim. Ocisti moje srce od svake strasti i svih dosaptavanja nenavisnika; Razgori Tvojom svetom vatrom mene i sve koji se sa mnom Tebi u molitvi obracaju. Ucini srca gordih smirenim; nek Tvoja istina ukroti njihov razum, Tvoja rec – njihovo srce. Obnovi Tvoje ljude, Gospode, ucini ih ponovo kao sto su bili pre pada. I neka Tvoja snaga deluje u mojoj slabosti.”

Onda pocinje jutrenje. On sam cita Kanon glasno i jasno i sa narocitim naglaskom skrece paznju na vaznija mesta. Ovakvo citanje odmah pobudjuje paznju i kroz ozbiljnost uliva pouzdanje i snagu. Posle Kanona, otac Jovan ulazi u oltar i pred casnom trapezom pogruzava se u duboku molitvu. Osnazen, on se podize i sluzi dalje. Ovo pojanje odrazava izvanrednu intimnost i snagu. Ono seze neposredno do srca i ima se osecaj kao da tu peva ona prva hriscanska zajednica.

Otac Jovan se sasvim udubljuje u bogosluzenje, ciji sadrzaj najintimnije dozivljava. On stoji pred zivim Bogom, Majkom Bozjom, nebesnim silama i Bozjim prijateljima. Oni su tu, prisutni; njima se obraca i moli za pomoc. U vreme sluzenja on je uzbudjen, njegova se glava povremeno naginje preko Jevandjelja, povremeno ga on snazno i pobedonosno njise u svojim rukama. Njegov glas i lice pokazuju blazenstvo Bozje blagodati, potom bol zbog slabosti ljudi, ili ganuce u borbi za blagocestivost, ili pak odvratnost prema satani.

Otac Jovan je u svakom pogledu jasan. Za njega je zemaljsko bogosluzenje samo priprema za nebesku sluzbu. “Ko telom sluzi Bogu, mora pre svega da mu sluzi cista srca, u duhu i istini. Ne samo recima nego i delima. Samo nase bice: razum, srce i volja – na to nas pozivaju. Ne mislite da nasa vera nije zivotodavna za nas i da mi licemerno sluzimo Bogu. Ne, mi se nasladjujemo, naocigled drugih, darovima Bozje blagodati i znamo iz iskustva sta za nas znace Bog i Njegove Tajne, Majka Bozja i svetitelji. Mi cesto na nama vidimo njihov zivotodavni uticaj. Ja to iskreno govorim u punom poimanju istinitosti ovih reci.”

Jutrenju sleduje sv. liturgija, srediste i istocnik snage hriscanskog zivota: Vrsenje sv. liturgije – to je ogromna obaveza, veliki moralni napor za svestenika. Jer njemu je potrebno da se najbrizljivije i neprestano priprema, a ne samo povremeno. Njemu je potrebna bestrastnost slicna andjelu, plamena ljubav prema Bogu i bliznjima. Njegovo celo bice: srce, razum i volja treba da su uvek upravljeni ka duhovnosti. Njegova volja mora da se podudara sa voljom Bozjom.

– Svesteniku je poverena visoka posrednicka sluzba – tajna obnove roda ljudskoga. Kakav samo oganj Duha on svodi na casnu trapezu i svete darove na njoj! Mnoge hiljade godina je svet cekao na ovu preveliku tajnu: javljanje Boga u telu. – Bozanska liturgija je u istinu takav sveti obred, da je Bog coveku neiskazano blizu, tu prisutan. Nista na zemlji nije tako sveto, visoko i zivotodavno. To je neprestano ponavljani trijumf ljubavi Bozje prema ljudskom rodu, svemoguce zalaganje za spasenje svih, svakog pojedinca; sjedinjenje Sina Bozjeg sa svakom vernom dusom.

Sa kakvom cistom, pripremljenom, uzvisenom dusom treba da se ucestvuje u sv. liturgiji kako se ne bi nasli s onima koji ce zbog nemanja “bracne odece”, u prljavom odelu od strasti, biti vezani i proterani u krajnju tamu! Kako plameno mora da se molimo, kako revnosno treba u ovoj tajni da razmisljamo, da nase greske okajemo, i da ceznemo i izmolimo ociscenje, prosvecenje i obnovljenje… i da se za zive i upokojene molimo; jer, liturgija je prinosenje molbe, kajanja, slave i zahvalnosti. Velika je liturgija!

U prvom delu sv. liturgije, u proskomidiji, pripremaju se hleb i vino za prinosenje tajne. Otac Jovan obavlja to sam u svecanoj predradosti. Pazljivo, molitveno priprema on agnec za pricest i pominje sa prosforama, namenjenim za zive i upokojene, na hiljade imena, pri cemu su za njega te licnosti duhovno prisutne – on poznaje tajnu vecnoga imena. Ostali svestenici pomazu. Posto njihova paznja lako slabi, otac Jovan ih iznenadjuje pozivom na svesno ucesce: “Vidite, oce Mihailo, oce Pavle, – gde ima jednog kao sto je On? Sam Hristos je medju nama i mi stojimo oko Njega kao apostoli.” Pri ovakvim recima duboko strahopostovanje obuzima prisutne. Sad su oni sasvim pribrani. Dok se imena jedno za drugim redjaju, otac Jovan se usrdno, sa suzama moli za nove i nove stradalnike i nesrecnike. On se za njih moli svesrdno i, ocigledno, strada za sve koji su se njegovoj pomoci poverili. Ova molitva je, najzad, zavrsena.

Otac Jovan se sad obraca svestenicima: “Molite se, braco, da nam Gospod pomogne da ovu sv. liturgiju, koja je za ceo svet blagodatna, bogougodno obavimo”. On sluzi u dubokoj sabranosti, vecinom zatvorenih ociju. U njegovom cistom i odlucnom glasu odjekuje najdublja vera i pouzdanje. Tajne molitve on izgovara poluglasno, najcesce napamet.

Drugi deo liturgije je priprema za svetu tajnu. Kad su sveti darovi doneti na sveti presto, ovaj veliki molitvenik pocinje da priprema sebe i prisutne vernike za radosni susret sa Gospodom. Otac Jovan je svestan toga da svi ovi ljudi, sa svim svojim porocima, ocekuju milost Bozju kroz njegovu molitvu. On se moli: “Gospode, mnogi stoje ovde sa besposlenim dusama i ne znaju za sta treba da se mole. Ispuni njihovo srce blagodacu Svetoga Duha i daruj im – posredstvom moje molitve i moje ljubavi – poznanje Tvoje milosti, pokajanje njihovom srcu i pouzdanje u Tebe. Podari im Duha Svetog da se On sam za njih moli”. Posle Simvola vere, otac Jovan se moli tiho: “Utvrdi u ovoj veri moje srce, kao i srca svih pravoslavnih hriscana, i prosveti ih da po toj veri dostojno zive. Sjedini sve u duhu smirenja, cistote i saosecanja.”

Za vreme sluzbe otac Jovan se pokazuje sve preobrazenijim. On plamti u strahopostovanju. On zna iz opita: Hristos je prisutan. Prema Njemu gleda, pred Njim stoji bez reci i pokreta, pada nicice, onako kako ga duh blagodatne molitve upravlja. Njemu se on obraca sa svojim zastupnim molitvama, od Njega dobija blagodatnu snagu koja ga krepi i cini jakim.

Sa velikim vhodom pocinje vrhunac svete liturgije. Dvanaest svestenika nose dvanaest velikih zlatnih putira i diskosa i postavljaju ih na sveti presto. Oni zajednicki vrse obred. Pri tom otac Jovan dopunjava propisane tekstove sa mnogo svojih molitava. On dohvata putir i govori: “I oni Ga izvedose iz vinograda i ubise Ga”. On se udubljuje u poslednje dane Hristove na brdu Sionu, u Getsimaniji, na Golgoti. Tamo on prebiva do pretvaranja svetih darova. “Milost Gospoda nasega Isusa Hrista neka nas ispuni” – uzvikuje otac Jovan. On belezi: “Ovu rec izgovara svestenik u pravom trenutku. U svako vreme mi potrebujemo milost Bozju, ali pre svega u ovom uzvisenom trenutku kad nebeske sile, trepteci u strahopostovanju oko Prestola Bozjeg, sluze sa nama. Tad nam je potrebna milost Bozja da prosveti i ucvrsti, kako bi se sabrale slabe i rasturene snage nasega duha, da bismo mogli sto jasnije da shvatimo velicinu i znacaj predstojeceg obreda pretvaranja.”

Otac Jovan kleci pred svetim prestolom, stavlja svoje ukrstene ruke na zrtveni sasud i naslanja svoju glavu na njih. Tako ostaje nepomicno oko 10 minuta u molitvi. Onda se krepko podize. Pri bratskom celivu sa svestenicima on govori: “Volimo se medjusobno. Isus Hristos je ovde medju nama kao zivi i delotvorni Gospod. Ne kao predstava ili samo istorijska cinjenica – On je ovde prisutan kao ziv i delotvoran. Takva svest mocno potresa dusu. Blize se najsvetiji trenuci. Podignimo nasa srca” uzvikuje otac Jovan, i moli se tiho: “Gospode, Ti sam podigni snagom Duha Tvoga Svetog nasa, za zemlju privezana, srca i unisti svaku strast”. On belezi: “Ja moram da se molim za narod. Srca ljudi su rasejana, ona se drze zemaljskog i samo se u muci obracaju Bogu. Ali tesko nama (svestenicima), ako u ovim trenucima najvece milosti Bozje ne podignemo nasa srca: mi bi se okamenili, ostali bez razuma. Zapravo u ovom trenutku je potrebna predanost Njemu, nase verujuce pouzdanje i nasa topla ljubav prema Istini.”

Otac Jovan gleda Hrista na Tajnoj veceri kako pruza ucenicima pricest i objavljuje radosnu vest: “Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se lomi za vas radi otpustanja grehova, – ovo je krv moja … koja se proliva za vas i za mnoge radi otpustanja grehova.” On priznaje: kod ovih reci ko ih srcem slusa, njega do srzi prozima strahopostovanje i treperenje. “Za nas – za sve vas, za svakog pojedinca od vas, On je prolio svoju krv. Ti si zaboravio Boga, odrekao si Ga se, ali je Njegova krv ipak i za tebe prolivena. Za vas koji ovde stojite, za vase grehe, stradao je Hristos.”

Pred recima koje se izgovaraju pri pretvaranju, otac Jovan govori poluglasno: “O neizmerna dubino ljubavi Bozje prema rodu ljudskom. To daje povoda za razmisljanje svakome ko se bestrasno udubljuje u providjenje Bozje prema ljudima: Bog se sam zrtvuje, umire za nas, prinosi sebe samog na zrtvu.

U vreme pretvaranja trebalo bi svi nasamo da se mole sa svestenikom, da bi Gospod na prinete darove nisposlao Duha svoga Svetog. Svaki bi trebalo sad da se razgori u Bozjoj ljubavi, jer se snagom Svetoga Duha izvrsuje tajna pretvaranja hleba i vina u Hristovo telo i krv; Sam Bog se pojavljuje u telu na prestolu. – Tvoje (darove) od Tvojih (darova) Tebi prinosimo za sve i radi svega”, – objavljuje otac Jovan. On primecuje: “Kad izgovaram ove reci, tada mislim na velicinu ovog trenutka: kad svestenik stoji pred licem neizmenljive istine i pravde Boga Oca, koji sudi i u ime svih nas prinosi jedinu prihvatljivu pokajnu zrtvu – Sina Bozjeg, Hrista.”

Otac Jovan podize sveti diskos, moli se i priziva priblizavanje Bozje blagodati. On duhom gleda Hrista na Golgoti, ali i slavu Vaskrslog: On umire radi naseg vaskrsenja. Bol zbog ljudskog greha, koji je Gospoda prikovao na krst, ustupa mesto radosti Njegovog,. kao i naseg, vaskrsenja, Molitva pretvaranja pocinje: “Gospode, Koji si u treci cas poslao Tvoga Presvetog Duha svojim apostolima, Njega, Blagi ne oduzmi od nas, nego obnovi nas koji Ti se molimo”. Ove reci on izgovara prvo svecano, kao duboko pobozni svestenik. Po drugi put – iz njih se siri snaga i radost. On zna za dolazecu tajnu, opaza priblizavanje netvarnog svetla. Na sluzbi Bozjoj, kao i prilikom tajne pretvaranja, svestenik treba da je nepokolebljivo uveren da ono sto on misli i govori – to se neposredno i desava. Treci put ponavlja on ovu molitvu i zavrsava je recima pretvaranja.

Onda se ponovo poklanja, duboko tronut, pred putirom i sapuce: “Hristos je prisutan, ovde je ON”.

Sasvim preobrazen, otac Jovan pocinje da slavi Boga; on Mu se zahvaljuje za beskrajnu dobrotu i milosrdje, za Njegovo ovaplocenje i Njegovu krsnu smrt. Po molitvi: “Verujem i ispovedam” – on govori tiho: “U meni samom je Hristos, Bogocovek, sustastveno, koji me ociscava, obnavlja i obozava cudesno”. On uvek sa suzama uzima pricest, svestan neiskazane Bozje milosti; njemu slede svestenici koji sasluzuju.

On belezi: “Budi nepokolebljivo ubedjen u to, da kroz tajnu pricesca primas telo i krv Hristovu. Kao sto je sigurno da disem, tako je sigurno da primam u sebe moga Gospoda Isusa Hrista, Koji je moj zivot, moje disanje, moje duhovno jelo i spasenje. Shvata li ko velicinu dara koji nam Hristos pruza u tajni pricesca? Niko, cak ni andjelski razum. Ovde, na prestolu, On se svakodnevno prinosi u Svom bicu, u svojoj punoj bozanskoj i covecanskoj prirodi, i vernici Ga primaju kao jelo. Kakvo cudesno sjedinjenje bozanstva sa nasom palom, nemocnom ljudskom prirodom – ali ne sa grehom, koji se vatrom blagodati spaljuje. Kakvo blazenstvo za nasu prirodu, da Hrista mozemo u sebe da primimo, da se sa Njim u jedno povezemo. U ovom primanju, kroz veru, pociva nase ociscenje i osnazenje, obnovljenje i besmrtnost.

Kad primas sveto pricesce, predstavi sebi u vidu hleba i vina samoga Hrista. Utisni u njih Njegovo ime; prati ih sa tim natpisom do unutrasnjosti tvoga srca i tamo ostavi zivotodavnog gosta. Ako svetu tajnu primis sa takvom verom, onda ces spoznati da ti ona donosi najdublji mir. Gospod nas oblagodacuje prema nasoj veri; po meri unutrasnje prigotovljenosti Hristovo telo i krv postaju zivotodavne varnice u srcu: “Koji jede moje telo i pije moju krv, stoji u meni i ja u njemu”. To je opipljivo iskustvo.”

Oci oca Jovana zrace. Udivljen, on sklapa svoje ruke i uvek pobedonosno, svecano zavrsava svetu liturgiju. Sve dok putir stoji na svetom prestolu, on se povija nad njim, obuhvata Ga svojim rukama, naslanja svoju glavu na njega i moli se. Kad se putir prenese na proskomidiju, on mu se u svakom slobodnom trenutku priblizava, iznova moli. “Kako mi lako pada da se molim za ljude ako dostojno i svesno primim sveto pricesce: Tada je Bog u meni i ja tada posedujem najvecu hrabrost pred Njim.”

Otac Jovan priznaje: “Ja se gasim, ja umirem duhovno ako nekoliko dana ne sluzim; a razgorim se, ozivim srcem i dusom cim sluzim ili sebe prinudim na molitvu – ne na onu formalnu, nego duhovnu, iskrenu, vatrenu molitvu. Ja volim molitvu ispred putira jer se tada u sebi cudesno menjam kroz Bozju milost: istovremeno umirem za svet i svet – sa svim svojim dobrima – umire za mene. Tada zivim u Bogu; Njim sam prozet i postajem istoga duha sa Njim. Moje srce tada ispunjava radost, blagonaklonost i ljubav; moju dusu prosvetljava nadzemaljsko svetlo. Neiskazano je blazenstvo imati Boga u srcu. Gospod me svakodnevno kroz pricesce obnavlja; ja svesno dozivljavam ovo bozansko cudo, i zahvaljujem se mom ponovljenom Tvorcu Koji me cini novim covekom. Da li ti cenis plod svetih tajni? Da li osecas ociscenje, obnovljenje i iscelenje, smirenje, dobrotu i onaj mir koji sav razum prevazilazi, onu slobodu duha i radosti u Duhu Svetom? Ako to osecas – budi blazen i Bogu zahvaljuj. O, kako bozanstvenu tajnu ja dnevno obavljam, pricescujem se i obozavam se, postajem jedan duh i jedno telo sa Bogom! O, milosti, dobroto i pravicnosti Bozja! Svakodnevno se cistim, osvecujem, smirujem. Slava nek je Tebi za sve.”

Sad kod oca Jovana nestaje svaki trag ranije posustalosti. Njegovo lice zraci; nesavladiva snaga se odrazava u svakom pokretu njegovog bica: “Gospod me snazi, jer se sa Njim svakodnevno kroz svetu pricest povezujem. Odakle bih inace dobijao snage za tako naporne svakodnevne obaveze, kroz koje treba da sluzim Njemu i – spasenju mojih bliznjih.”

Propoved

Otac Jovan svake nedelje i praznika drzi besedu, koju brizljivo priprema. On besedu posmatra kao sluzenje Reci. Svestenik je, po njemu, obavezan prvo da razotkrije duh i snagu bogosluzenja i da uputi vernike na izvrsenje zivotodavnih zapovesti. Svakoj njegovoj besedi prethodi molitva Gospodu za dar reci, a potom joj sledi zahvalna molitva. On belezi: “Uvek se molim Bogu i zahvaljujem Mu, da mi On daruje rec i sadrzaj moje besede koja bi odgovarala potrebama hiljada vernika koji slusaju.”

Otac Jovan ne poseduje neku narocitu besednicku umetnost. Po svojoj spoljasnjoj formi njegova je beseda nepotpuna, govor mu je narodski prost. Ali su njegove – kratke i odredjene – reci uverljive, one dolaze iskreno iz srca. Njegove – apostolski snazne – reci neposredno raspaljuju volju. U duhu i sili iskazane, te reci, slice delima. Otac Jovan ne samo da je znalacki ulivao u duse ljudi svoju vatrenu veru, nego ih je pokretao i na samostalnu aktivnost. Kao duboki poznavalac Svetog Pisma, on njim zaplenjuje svoje slusaoce. Njegova tumacenja hriscanskih istina su puna zivota. On na divan nacin pokazuje duboku psihologiju hriscanske vrline, kao i greha; ostavlja da se beda ljudske duse sazivljava, i podstice na aktivnu pomoc. Ovo poslednje mu narocito lezi na srcu.

Besede oca Jovana su iskrene i proste; pri tom, one su tako uverljive da reci ap. Pavla mogu na njemu da se primene: “Moje ucenje nije u lepim recima ljudske mudrosti, vec u otkrivanju duha i sile”.

Zajednicka ispovest

Sad se vernici spremaju da prime sveto pricesce. Za ovo sjedinjenje sa Bogom potrebno je unutrasnje ociscenje, kroz pokajnicko – bolno samopoznanje i priznanje svojih sagresenja pred Hristom. Otac Jovan zna, i to je neophodnost ljudske prirode da: “Svaki covek ima urodjenu teznju da se izjasni. Bog koji poznaje srca – zna nasu slabost i zedj duse za ociscenjem. Zato nam je i dao tajnu ispovesti. Priznavanje svojih grehova pri pokajanju srca i sa iskrenom namerom za promenom – to zahteva sam psiholoski karakter ispovesti. Utajeni greh, ili onaj koji se nije uvideo ili nije osetio, raste i snazi se u dubinama duse. Covek se pravda opstom navikom, pokvarenoscu i nekaznjenoscu. Posmatraj bilo kojeg gresnika: nekog, po navici pijanca, razvratnika, tvrdicu ili osvetnika – oni uopste ne misle da se promene. Tvrdica ne zna za darezljivost, pijanac se drzi rakije, razvratnik telesnih pozuda, osvetnik nece da zna za ljubav i izmirenje. Svi oni nastavljaju sa svojim porocima i pravdaju se sopstvenom navikom, slaboscu ili telesnom potrebom. Da bi se popravili, moralo bi da u potpunosti priznaju svoje gresenje, da ga prezru i toplo ga okaju. Zasto gresna dusa dobija oprostaj svojih grehova tek onda kad ih celim srcem prezre? Jer srce je nase unutrasnje bice, ono je pozelelo i pocinilo greh, zato ono samo mora i da ga okaje, da ga prizna kao kvarez. Ovo pokajanje se odvija kroz bolno samopoznanje u srcu, kao sto i pozuda prema grehu obicno proishodi iz srca. Odlucno priznanje svoga greha cini da ponovo zadobijemo milost Bozju. Seti se svih svojih grehova, osudi ih iskreno i odmah ce se u tebi uspostaviti jedan mir koji svaki razum premasuje.

Tajna ispovesti Pravoslavne crkve ne zahteva samo jedno nemo pokajanje pred Bogom, nego ispovedanje svojih prestupa pred duhovnikom. Njemu je povereno apostolsko ovlascenje da oprasta grehove i da miri gresnika sa Hristovom Crkvom. Ispovest sacinjavaju: zajednicki, slobodni i svesni akt vernika i duhovnika, pri cemu poslednji nosi veliku odgovornost: Vrsenje ispovesti predstavlja delo ljubavi. Tesko je primiti ispovest na nacin kako to treba. Za to je nuzna stalna priprema, neprestana – usrdna molitva. Jer ljudi su bezumni; danima i nocima treba ih s blagoscu i strpljenjem upucivati. Za svestenika je veliki krst da ispoveda ljude pune neznanja, hladnoce i ravnodusnosti prema svojoj dusi, i bezbriznosti za svoje grehe; utoliko pre ako i sami imaju slabosti i nehata, kad im je srce tromo za pravo saosecanje i revnost u spasavanju drugih I kako tu ubitacno deluje necestivi; kako on lako okrece ovo delo ljubavi – taj razgovor duhovnog oca sa svojom duhovnom decom – u zanimanje najamnika koji se bez volje sa slugama obracunava.

Otac Jovan je nekom prilikom kazivao: “Cesto sam pred ispovest imao da podnesem iskusenja. Ali ja sam se molio celim srcem i cvrstom verom u Gospoda: Oce, Ti si rekao: Trazite i dace vam se. Zato Te molim, podari mi danas Duha Tvoga Svetog i osnazi moje srce za pametno vezivanje i razresenje ljudske savesti, za strpljivo i blagonaklono ophodjenje sa mojom duhovnom decom. I – ja sam celu ispovest odrzavao u dobroti i strpljenju, bez uzrujavanja”. Kroz iskrenu molitvu srca mi treba da se osnazujemo za svako dobro delo. I otac Jovan se tako spremao.

Posto su njemu dnevno dolazili na hiljade, u tim slucajevima bio je prinudjen da – izuzetno – odrzava zajednicku ispovest. On tad izadje pred oltar i oglasi: “Gresnici i gresnice, kao sto sam i ja. Vi ste dosli ovde da pred Isusom Hristom u punom pokajanju ispovedite vase grehe, da bi mogli da primite sveto pricesce. Jeste li se pripremili za ovu strasnu tajnu? Znajte, ako vi nepripremljeni pristupite, ja nosim pred Bogom veliku odgovornost. Ne ispovedate se vi meni nego samom Bogu, koji je ovde, na svetom prestolu, prisutan u svome telu i krvi. Slusajte i ponavljajte ove pokajne molitve.”

Glasno i prodorno izgovara otac Jovan prvu molitvu, i stalno dodaje: “Gospode i Spasitelju, oprosti sve ovo tvojim slugama”. Pritom podize ruku kao da hoce da ukaze milosrdnom Sudiji na svakog pojedinca od njih. Ljudi se potresaju. Svaki oseca da zapravo licno polaze racun pred Bogom. Otac Jovan zavrsava prvu pokajnu molitvu i tumaci je: “Car David je bio Bozji covek. Ipak, ni on nije mogao nad sobom da strazi te je imao nesrecu da padne u teske grehe ubistva i brakolomstva. Kako olako covek pada u greh! A djavo ga onda uci da svoj greh pritaji, da ga ne ispoveda kako bi sa njim jos sigurnije zapao u tamu. Medjutim, svoje grehe treba uvideti, nazvati ih pravim imenom da bi ih kroz otvoreno priznanje pogodili i pred njima osecali gadjenje. – Svakodnevno i svakog trenutka treba straziti nad svojim gresnim pokretima i cuvati se od iskusenja, jer necestivi nas neprestano prati i trazi da nas upropasti. Ali Gospod nas je pravedni sudija. On ne gleda ko je ko. Iskreno pokajanje srca je jedino u stanju da nas izbavi. Pokajati se – znaci da sa puno bola i od srca priznamo svoju krivicu, i svom dusom tezimo popravci i otkajanju. Pokajanje treba da bude iskreno i sasvim dobrovoljno. Nasa pokajnicka molitva treba da je slobodno i svesno ispovedanje duse. Ako si se ogresio o Gospoda i tvoji te gresi muce, peku, onda se odmah obrati Hristu i izlij pred Njim svu svoju krivicu i nedug. Od Njega ti samo dolazi spasenje.

Pokajanju pomaze: svest, pamcenje, predstava, osecanje i volja. Kao sto se svim snagama svoje duse gresimo, tako isto i pokajanje mora da dolazi iz cele duse. Bez osecanja potresenosti srca, bez namere da se popravimo, nase pokajanje je licemerstvo. Svest o grehu treba izostravati, uspavanu savest treba buditi, svoju slabu volju treba ucvrscavati i goniti je da se odupre grehu. Carstvo se Bozje samo kroz napor stice. Zato, neka se porocni pokaje i neka ostavi svoj porok, srebroljubivi – svoju gramzivost, lazov – svoje lazi, pijanac – svoje pijanstvo, pohotljivac – svoje sladostrasce, slavoljubivi – svoje castoljublje, gordeljivi – svoju gordost, nestrpljivi i bundzija – svoje nestrpljenje i roptanje; da se svaki trudi oko hriscanske ljubavi i da nosi slabosti slabih.

Greh odvaja od Boga Koji je nas vecni zivot. Kroz cestu ispovest greh gubi svoju moc, zavodljivost i prijatnost. Ako bi se ljudi cesto i iskreno kajali – kako brzo bi se istopile njihove strasti, a njihovi grehovi izgubili svoju snagu. Treba biti strog prema sebi, nestedimice sebe osudjivati, energicno se boriti protiv svojih pohota i losih navika, i svom snagom teziti ka svome preobracanju, kroz: iskreno pokajanje, uzdrzljivost, kroz dela ljubavi, a pre svega kroz molitvu srca. Osecati dubok bol zbog greha – to je Bozji dar; to je puno pokajanje – samoosudjivanje sa cvrstom namerom da se ostavi dosadasnji ogrehovljeni zivot, da se postane novi covek, da se Bogom i sopstvenom savescu izmiri. To je, takodje, i cvrsto poverenje u Bozju sveprastajucu dobrotu. Samo onaj ko se svesno i iskreno kaje – dobice oprostenje. Dok nepokajanima sledi – propast.”

Reci oca Jovana su proste; ali zacinjene solju blagodati i zato nezadrzivo prodiru u srce. Savest prisutnih se pokrece i ona potvrdjuje istinitost njegovih reci. Neki, koji su u pocetku slusali hladno, rasejano ili sa potsmehom, u toku ove besede postaju sve ozbiljniji. Na kraju, i oni sami nehoticno padaju na kolena i uzbudjeni – jecaju.

“Neizmerna je Tvoja snaga, bezgranicna Tvoja milost!” – uzvikuje otac Jovan i okrece svoj jasni, blagi pogled prema ikoni Spasiteljevoj. On je ispunjen svescu ogromne odgovornosti za sve ove slabe ljude koji su mu poverili spasenje svojih dusa. Njegova ljubav je spremna da ceo svoj zivot zalozi za njih. A koliko nesebicne ljubavi je potrebno da bi se neprestano za njih molilo, da bi im se sluzilo, da bi se njihove slabosti i stradanja nosila? On priznaje: “Blizina srca Bogu zadobija se kroz mnoge napore, znoj i suze. Boze moj, kako je tesko obaviti ispovest kako treba! Koliko samo smetnji cini necestivi. I kako tesko gresi onaj svestenik koji tajnu ispovesti ne obavlja kako prilici. – Moli se za spasenje drugih kao za tvoje sopstveno.”

On oseca veliku potrebu da se moli za ljude. On se moli – zahtevajuci, istovremeno, po snazi koja mu je kao svesteniku od Boga data – da svi koji cekaju na oprostenje budu miloscu Bozjom oslobodjeni od greha, koji nevidljivo vezuje njihove duse. Povremeno, on baca svoj beskrajno milostivan i radostan pogled na hiljade vernika koji tu, pred njim, stoje i placu. Blagodatna snaga njegovih reci osvetljava najtajnije kutove njihove duse. One se zabadaju kao mac u dubinu srce, gore kao vatra i dovode pred lice zivoga Boga, sveznajuceg i svedobrog. Jedan ocevidac prica: ” Jednu tako iskrenu, potpunu ispovest, jedno takvo pokajanje nikad ranije nisam doziveo. Ne samo oci, vec i srce place. Nikad se u svome zivotu nisam tako molio, i tako duboko sagledao svoje unutrasnje bice. Dosao sam bio u hram slucajno, sa svojim svakidasnjim – uobicajenim raspolozenjem; jedva sam se bio pripremio na ispovest, i sad,najednom, otvorila se preda mnom najdublja unutrasnjost moje duse; sve zemaljsko je nestalo i ja sam bio zahvacen vatrenom zeljom da sve – cime je moja dusa bila opterecena – slobodno iskazem. Osetio sam prisustvo neke spasonosne sile, koja me zahvatila i podigla iznad mene samog.”

Otac Jovan nastavlja: “Braco i sestre! Da li uvidjate vas greh? Da li se kajete i hocete li da se izmenite? Jeste li voleli Boga i vase bliznje? Jeste li se molili? Da li ste se opijali, brakolomstvo cinili, lagali, krali i vasu rec gazili? Da li ste ubijali? Niste li bili tvrdice, ljubomorni i zavidljivi, samozivi, gordi i puni nevaljalstva? Ili ste bili malodusni i padali u ocajanje? Bezbrojni su nasi gresi. Onda se pokajte. Priznajte sve sto ste zlotvorili!”

O zajednickoj ispovesti kod oca Jovana mnogo je poznato. Ali ono sto se u stvarnosti desava prevazilazi svaku pretpostavku. Ta ispovest – kad ogromna katedrala Kronstata uzdrhti od placa hiljada ljudi – podseca na Strasni sud. Svi su oni zahvaceni pokajanjem, njihovi skriveni gresi sad izbijaju nezadrzivo. Svaki oseca potrebu da glasno prizna svoje greske i slabosti kao i, decenijama skrivane, prestupe. Otac Jovan – koji je pokrenuo ove hiljade na iskreno, vatreno pokajanje – stoji pred oltarom, pred likom Spasitelja Hrista i toplo se moli za sve njih. A onda gleda dugo, pun saosecanja, na sve te ljude i, najednom, iz njegovih ociju poteku mnoge suze … On place za njih. Svi, bez izuzetka, placu i ridanjem se na cudesan nacin ciste njihove duse. U njima sad ozivljava i raste nadzemaljska snaga dobra. Ljudi zude da se ociste od prljavstine svojih poroka, da se pred Bogom pogruze u prasinu i isprose od Njega zarko ocekivano prastanje grehova. To su sveti trenuci moralnog prosvecenja, duhovne zajednice u Bogu.

Otac Jovan sad poziva na tisinu. “Jeste li se pokajali i hocete li da se izmenite?” – pita on povisenim glasom ustalasanu masu. – “Da, oce, mi smo se pokajali i hocemo da se izmenimo, moli se za nas” – odgovaraju oni jednodusno, kao iz jednih usta. Hiljade glava se priklanja u smirenju. Otac Jovan izgovara otpusnu molitvu i stavlja svoje ruke na najblize. Sad narod dise radosno olaksan i, sa suzama radosnicama gleda prema ocu Jovanu, koji zraci dobrotom.

Po nekoliko sati se vrsi pricescivanje, iz vise zlatnih putira. Narod se pricescuje sa strahopostovanjem, blagodatno.

Jedan ocevidac svedoci: “Kad je otac Jovan izgovorio otpusnu molitvu, i kad sam ja primio pricest, osecao sam se novorodjenim. Bilo mi je, kao da se sa moje duse svalio tezak kamen koji me godinama pritiskao; bilo mi je jos svetlije i uzvisenije, nego u samoj Uskrsnjoj noci.”

Po zahvalnoj molitvi, otac Jovan pozdravlja pricastnike sa zeljom da im vecno dejstvujuce pricesce bude na zdravlje i spasenje duse i tela. On se tiho moli: “Gospode, ja Ti zahvaljujem na cudu Tvoje svete tajne, koje se na meni kao i na ruskom narodu svakodnevno ispunjava. Silno, neodoljivo nas Ti privlacis; cela Rusija Tebi tezi. Privlaci nas tako uvek, Ti nas Tvorce i Spasitelju, sve nas k Sebi privuci”. To mu je radosno zadovoljenje za svoje – trudom ispunjeno – zivotno delo. Liturgija je za danas zavrsena.

Moc molitve

“Koji vjeruje mene, djela koja ja tvorim i on ce tvoriti, i veca ce od ovijeh tvoriti”.

Jovan, 14, 12

Otac Jovan pomaze gde moze. Ali briga o siromasnima uvek predstavlja prvi plan njegove aktivnosti. Istinska briga mu je molitva za druge i molitva srca. “Moli se neumorno za druge i Bozja blagodat ce da zagreje tvoje srce i osnazice te u ljubavi prema Bogu i bliznjima. To sam ja mnogostruko iskusio. Bog-Sveotac je sama LjUBAV. On voli nasu dragovoljnu uzajamnu molitvu i uvek je spreman da nas za uzajamnu ljubav nagradi”. Duboko saosecanje oca Jovana je izvor i njegove delotvorne molitve. On voli ljude, saoseca i obraca se zajednickom OCU. I Bog pomaze: neizlecivi se isceljuju, ljudi se vracaju razumu, najteze sudbine se sredjuju.

Otac Jovan svakodnevno trazi stradalnike i nesrecnike. Posle Bozje sluzbe, on zuri bolesnicima u Kronstatu; navece ide onima u Petrogradu. Mesecno posecuje i one u Moskvi; vise puta odlazi u razne delove Rusije. Na molbu carice, on putuje umirucem caru Aleksandru III u Livadiji na Krimu. Svuda ga traze. Otac Jovan dolazi, moli se i podstice na ispovest i pricest; ili se moli tiho, na udaljenosti, za nekog bolesnog ili nesrecnog i salje vest. Mnogi osete olaksanje istog trenutka, u vreme njegove molitve, cak i puno iscelenje od teskih dugotrajnih stradanja. Ove cinjenice – bezbroj puta lekarski potvrdjene – ostale su neosporne.

Iscelenja

Molitvu za druge, povezanu sa ispovescu i pricescem, otac Jovan posmatra kao svoj zivotni zadatak. Pri tom, on nije bio protiv upotrebe prirodnih sredstava. Jedan deo njegovih priloga isao je na ambulante i bolnice. U Domu radinosti je, takodje, organizovao lekarsku sluzbu. On i jednom i drugom daje odgovarajucu vrednost i preporucuje, gde je neophodno, lekarski tretman i operaciju: “Lekarska vestina, celebna snaga lekova, isto kao i snaga molitve – dolaze od Boga. Mi se u Njega uzdamo, bilo da se molimo ili se obracamo lekaru. Ali u onim teskim slucajevima, kad su sva medicinska sredstva i lekarsko znanje nedovoljni, potrebna je dublja mudrost, visa umetnost kod bogatijeg duhovnog iskustva.”

Ocevici pricaju o posetama oca Jovana: “Njegove kocije staju, on ih u skoku napusta i narod ga odmah opkoljava. Njegovo drzanje je strogo, njegovo lice otvoreno i dobrocudno. Oci plave – prodorno blage, pokreti zivahni, celo bice zraci svezinom i zivotnom radoscu. Njegovo ophodjenje je neposredno i prosto. On deli blagoslov, slusa one koji mu se obracaju i udeljuje siromasnima. Bez ustezanja posecuje sirotinjske stanove pod krovom ili one u podrumima, a kasnije stize i u raskosnu palatu gde ga ocekuju. Ulazeci u stan, on pozdravlja prisutne: “Mir neka je domu ovom. Kako je svetlo i radosno kod vas.” Onda gleda kroz prozor i vidi u basti nekoliko leja cveca. “Gde je ovde cvece?” – uzvikuje i odmah zuri dole i, posle par trenutaka, donosi ga, zraceci radoscu, i postavlja oko zlatnoga krsta na belozastrtom stolu. Potom klececi obavlja necujnu molitvu, a onda poziva i prisutne da se mole: “Molimo se zajednicki. Gospod je govorio: gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja medju njima. A nas je ovde dosta. Molimo se puni vere, i sa ljubavlju, i On ce biti, nesumnjivo, medju nama! Po vasoj veri bice vam dato, prijatelji moji”. – I on se sabrano moli oko pola sata. Onda blagosilja prisutne i zuri kod iduceg koji ga je zvao.”

Nekoliko samo bolesnickih izvestaja pruzaju stotine primera lekarski potvrdjenih iscelenja.

Iscelenje oslepelog

Nervni lekar, dr Aleksandrov prica: “Gubitkom moga sina, koji se u svojih osam godina utopio, ja se razbolim od nervne groznice. Nedeljama sam lezao sa visokom temperaturom, izmedju zivota i smrti. Na kraju sam ozdravio, ali vid poce brzo da me napusta; i pored najboljih ocnih lekara, ja sam, uskoro, sasvim obnevideo. Konacno se resim da me odvedu kod oca Jovana u Kronstat.

“Jeste li dugo leceni?” – upita otac Jovan. – “Dugo, bacuska. Ja sam i sam lekar i razumem da pravo vreme za lekarski tretman ne sme da se propusti. Ali, u mom slucaju medicina je otkazala.”

“Verujete li Vi u Boga?”

“Da, ja verujem u Njega, inace ne bih dosao kod Vas.”

Otac Jovan je obavio, po obicaju, svoju molitvu i osvecenje vode. Onda je sa osvecenom vodicom umio oci lekaru i dao mu jednu flasu nje, da ponese sobom.

“Ispirajte Vase oci sa ovom vodom, i ne klonite u hrabrosti. Molite se samo Gospodu i On ce Vam pomoci. Vi znate, “vera pokrece brda”.

Kad je otac Jovan otisao, ja sam svoje oci prao sa osvecenom vodicom, molio se i otisao da spavam. Vec ujutru, ja sam mogao pomalo da vidim, desnim bolje nego levim. U toku tri nedelje oba moja oka su bila potpuno sposobna da gledaju.”

Iscelenje od tuberkuloze grla

Svestenik Vasilije Sustin iz Petrograda prica: “Kad sam bio jos mlad, moj otac se bese tesko razbolio. Prof. Simonovski, specijalista za bolesti grla, utvrdio je odmaklu tuberkulozu grla. Grlo je bilo puno cireva, glas se potpuno izgubio. U kuci je vladala potistenost. Nas decu, nisu pustali kod oca. Samo na Bozic smo bili dovedeni kod njega; on nam je podelio poklone cuteci. Simonovski je objasnio da su njegovi dani izbrojani.

Otac Jovan bi obavesten telefonski. Dosao je pet dana kasnije, usao u spavacu sobu, video moga oca i primetio: “Zasto me niste obavestili o njegovom pravom stanju? Ja bih mu odmah doneo pricest.” Moj otac je pogledao prema njemu molecivo i mucajuci. Otac Jovan je dugo cutao i molio se, a onda se obrati ocu: “Verujes li ti, da ti ja uz pomoc Bozju mogu pomoci?” Moj otac potvrdno klimnu glavom. “Dodji sutra meni u Kronstat, ja cu te pricestiti”. Bacuska je otputovao. Uvece dodje Simonovski sa jednim kolegom. Njima bi receno sta se desilo. Simonovski odgovori da je to besmislica, da otac taj put nece moci da prezivi. Od Oranienbauma se moralo voziti saonicama preko leda i vreme je bilo hladno i vetrovito. Ali, moj otac je verovao u oca Jovana i sledeceg dana je, toplo uvijen, otisao za Kronstat. Bacuska je dosao u gostionicu, gde je otac bio odseo, i pricestio ga. On ga je i narednih dana posecivao i dugo mu govorio.

Kad je posle nepunih nedelju dana otac dosao kuci, prof. Simonovski je bio potresen: cirevi su iscezavali, glas normalan, samo jos rapav. Profesor je javno izjavio da se ovde radi o cudu. Potom je otac ziveo jos 25 godina; njegova tuberkuloza grla je bila sasvim isceljena.”

Iscelenje zapalenja mozga

Kneginja Jusipova prica: “Godine 1884. bila sam, sa 23 godine starosti, srecna supruga i majka jednog voljenog deteta. Onda sam se tesko razbolela. Posle neuspelog porodjaja dobila sam visoku temperaturu sa zapaljenjem vena; zapalenje mozga sa strasnim pritiskom u glavi i gubljenjem vida. Tri nedelje sam bila izmedju zivota i smrti. Najbolji specijalista, prof. Botkin, lecio me sa puno paznje i dobrote. On je iscrpeo svu svoju vestinu i nije vise verovao da cu preziveti. Ja sam, takodje, bila svesna svoje situacije; mislila sam na smrt, ali mi je bilo uzasno tesko da se sa njom pomirim. U jednoj besanoj noci videla sam, najednom, oca Jovana pred sobom, o cijoj cudotvornoj molitvi sam ranije slusala. Ujutru zamolim svog muza da pozove oca Jovana. Knez Jusipov posla naseg slugu u Kronstat i otac Jovan dodje. On udje u sobu, pridje mi i stavi svoju ruku na moju glavu. Onda je zajedno sa mojim muzem kleknuo pred ikone. Njegova je molitva bila potresna, tesko bih je mogla ponoviti. On je govorio Bogu, preklinjao Ga za moje iscelenje; da, nastojao je u tome, zahtevao je. I molio se tako snazno da se i moj duh podigao Bogu, dok se sve zemaljsko bese izgubilo. Posle molitve, otac Jovan porazgovara sa mnom pa na rastanku rece: “Ona nece umreti”. Moj muz je bio krajnje iznenadjen, jer su lekari moj slucaj ocenili kao beznadezan. Pri odlasku se otac Jovan sretne sa prof. Botkinom, koji mu se uzbudjeno obrati: “Pomozite nam.” Mi smo se tome zacudili, jer je Botkin vazio kao slobodoumni.

Posle ove posete, sledio je prvo jedan preokret ka pogorsanju, dok se dusevno nisam potpuno pribrala. Otac Jovan je bio po zvan jos jednom. On je dosao i govorio toplo i uverljivo da ja treba, kroz uzimanje svetog pricesca, da se pripremim za novi zivot – ovde ili tamo – to lezi u Bozjoj ruci. Kad je ponovo dosao, ja se ispovedih pri punoj svesti i radosna srca primih sveto pricesce. Bilo mi je, kao da je sve zemaljsko nestalo za mene i kao da sam stupila u raj. Osecaj najdublje radosti i srece razli se po mojoj dusi. Potom sam, posle visenedeljne besanice, prvi put zaspala duboko i mirno. Ujutru je temperatura spala na 37 stepeni. Ja sam se osecala sasvim dobro.

Kad je prof. Botkin video ovu promenu – gledao me dugo cuteci: – “To je ucinio jedan Veci”, rece on ubedljivo, sa ovlazenim ocima.

Posle nedelju dana pocela sam da ustajem i uskoro sam bila zdrava. Od tada je proteklo 50 godina, dok se u mom secanju onaj dozivljaj drzi neizbrisivo.”

Izlecenje jednog oduzetog

Knez N. – koji je posle udara kapi vec dve godine bio potpuno oduzet i jedva mogao da govori – poslao je, po savetu svojih srodnika, da zovu oca Jovana. Ovaj je dosao. Na prvi pogled bolesnik nije nasao na njemu nista osobito. Jedino su njegove plave oci zracile nekom cudesnom snagom mira i pouzdanja. Otac Jovan prvo podize svoj pogled prema ikoni i prekrsti se. Onda se obrati bolesniku, pogleda ga, pa se spusti kraj njega na kolena i moljase se Bogu,( iz sve duse, za celebnu moc. “Ucini Gospode da se u mojoj slabosti pokaze tvoja snaga” – saputale su njegove usne. On se molio usrdno, nepobedivom snagom svoga covekoljublja. Njegova molitva je sve jace udarala na vrata obecanja. Njegovo lice se, pri tom, zasvetlilo. On uzdrhtava, jer oseca kako ga neka svetla sila prozima. Taj osecaj je njemu vec odavno poznat; on sad zna da je njegova molitva uslisena. Ne pokazujuci nikakvo uzbudjenje, otac Jovan se mirno podize, pristupa nepomicno lezecem bolesniku i stavlja mu ruku na glavu. “Ustani, sad cemo zajedno da se molimo” – govori mu tiho. Ove reci odzvanjaju tako ubedljivo da bolesnik pokusava da im sledi: “Ja ne mogu da se pokrenem” kaze on jasno, na sopstveno cudjenje. Otac Jovan mu jos jednom stavlja ruku i ponavlja: “Ustani, molicemo se zajedno!” I zaista,posle dve godine oduzetosti, knez kleci pored oca Jovana dok ovaj pocinje glasno da se moli. Kad je molitva zavrsena, otac Jovan blagosilja bolesnika, koji ga sa puno ganuca gledase, a ovaj mu pomoze da se vrati u postelju. “Bogu je sve moguce”, rece mu otac Jovan, “samo treba da se veruje i da se moli, jer je receno: “Molite se i bice vam dato. Zivot i smrt su u Bozjoj ruci.” Posle par nedelja oduzeti je bio potpuno zdrav.

Izlecenje dece od difterije

Otac Jovan je bio pozvan kod dva umiruca, koja su bila bolesna od neke teske vrste difterije. Jedno samo svedocanstvo govori o njegovoj upornoj molitvi za njih: “Devet puta sam tamo isao i molio se u bodroj nadi da mi Bog nece izneveriti pouzdanje, nego da ce otvoriti onome koji neprestano kuca; da ce da ispuni moju molitvu, – makar jedino zbog moga dosadjivanja. Tako se i desilo. On me nije posramio. Kad sam dosao deseti put, deca su bila zdrava. Koliko sam samo zahvalan Gospodu i Majci Bozjoj, nasoj brzoj zastupnici.”

Iscelenje na udaljenosti jednog nastradalog

U jednom mestu na Uralu ziveo je sopstvenik rudnika zlata, Zaharov, jedan dobrocudan covek koji je uvek bio spreman da pomogne i koji se ocinski starao o svojim radnicima. Nekom prilikom sisao je on u saht, dubok trideset metara, i zbog klizanja zemlje bio zatrpan. Stotine njegovih odanih radnika stupilo je u akciju spasavanja, ali kad je najzad bio izvadjen, od sebe nije davao nikakav znak zivota. Dosao je kucni lekar, pregledao postradalog i preduzeo sve nuzne mere da bi Zaharov ponova oziveo. Ali uzalud. On je prekrstio telo obesvescenog i rekao: “Beznadezno! Samo neko cudo moze njega da spase”. On je preko noci ostao sa familijom pored bolesnicke postelje.

Jedan od radnika obraca se onima koji su se nasli tu u dvoristu: “Molite se ljudi, a ja saljem telegram ocu Jovanu u Kronstat”. Odmah je doveden svestenik i odrzan moleban. Svih pet hiljada ljudi palo je na kolena i molilo se za svoga hranitelja. Rudari su, onda, ostali cele noci i narednog dana, cekajuci u dvoristu. Oni ipak veruju u cudo pomocu molitve oca Jovana. Oko 14,15 Zaharov daje od sebe, kao prvi znak zivota, jedan jecaj; onda je poceo primetno da dise; navece je otvorio oci. Za vreme iduce noci je spavao mirno i duboko. Sledeceg dana dolazi k sebi, i uskoro potom je na nogama.

Od oca Jovana je stigao telegram: “Ja sam u 14,15 odrzao prozbenu molitvu”. Ova vest je ucinila snazan utisak na sve. Izleceni Zaharov slavio je Boga i osnovao, potom, utociste za radnike – stare i invalide. Kasnije putuje u Kronstat, da bi se licno zahvalio ocu Jovanu.

Izlecenje – sa udaljenosti – od gangrene

Godine 1892. razboli se u Varsavi supruga kapetana Juncica. Prof. dr Francke utvrdi zapalenje dijafragme, kao i gangrenu na nogama; zena je vec cetiri dana lezala u nesvesti, njene su noge bile plavo-crne. Profesor je izrazio misljenje da ce ona jedva tu noc da prezivi.

Njihov porodicni prijatelj, Nikolaj Kalinin, salje ocu Jovanu telegram i dobija odgovor: “Molite se Bogu, sve ce biti dobro”. Kad je njegova zena otisla ujutru kod bolesnice, nadje je pri punoj svesti. Zapalenje dijafragme se umirilo. Posle nekoliko dana i noge su povratile prirodnu boju i normalno stanje. Prof. Francke zacudjen potvrdjuje ovo – sasvim neocekivano – iscelenje.

Iscelenje inovernih

Ocu Jovanu se, takodje, i inoverci obracaju. Muhamedanci, Budisti i sami Jevreji traze njegovu molitvu. Oni cvrsto veruju u blagodatnu snagu koju on odozgo dobija. Obicno se na kraju Bogosluzenja priblizuju, kao poslednji, i smireno mole za njegov blagoslov. Otac Jovan saznaje o njihovim nevoljama i blagosilja ih, ne pitajuci mnogo za njihovu veru.

Iscelenje od teskog sarlaha

Lekar Pjotr Dulin kazuje: “U Harkovu, na Vaznesenjskom trgu, ziveo je sa svojom suprugom moj prijatelj, advokat Mihailo Mihailovski. Oboje su bili jevrejskog porekla i jevrejske vere. Njihova 8-godisnja kci, jedinica, razboli se od teskog sarlaha. Najbolji specijalisti su cinili sto su najvise mogli, dok je bolest – uzimala preteci tok. Dete je lezalo jedva micuci se; roditelji su beskrajno ocajavali. U ovakvom stanju; Mihailovski cuje da je otac Jovan upravo stigao u Harkov. On je ranije slusao o njegovim iscelenjima i sad zuri u grad da ga pronadje. Tamo je sreo gomilu sveta; gurao se kroz nju i dospeo do oca Jovana. Pavsi pred njegove noge, on rece: “Bacuska, ja sam Jevrejin, ali te molim, pomozi mi!” Otac Jovan zastade i upita za njegovu nevolju. – “Moja jedina kci je na samrti. Moli se za nju, spasi je!” Otac Jovan stavi svoju ruku na glavu molioca i moljase se. Posle nekoliko minuta on rece advokatu: “Ustani i s mirom idi svojima”.

Kad je Mihailovski stigao kuci, njegova mu zena – zraceci radoscu – rece da je njihova kci ziva i da se bolje oseca. Kad je ovaj usao u sobu, nadje dete kako razgovara sa zacudjenim lekarima, koji su jos pre jednog sata ocekivali njenu smrt. To spontano poboljsanje nije mogla da se shvati. Dete je ubrzo sasvim ozdravilo.

U Livadiju dolazi Tatarin radi svoje zene koja je na samrti: “Bacuska, ja cujem da je tvoj Bog silan. Na tvoju molitvu je ozdravio sin moga komsije koji se nalazio pred smrcu. Moli se i za moju zenu!” – “Rado, hajde da se molimo zajedno” – uzvrati otac Jovan prijateljski. “Ti se moli za nju kako sam umes, a i ja cu da se molim za nju”. I, otac Jovan je kleknuo sa ovim covekom i molio se glasno. Tatarin je udarao u svoja prsa, a onda ponavljao reci oca Jovana. Tako su se molili, zajedno, oko jedan sat i kad su ustali, u Tatarina su oci bile pune suza. “E, sad idi u miru svojoj kuci” – rece mu otac Jovan. Kad je zena Tatarinova ozdravila, on se odluci da se sa celom porodicom krsti. Tako su mnogi bolesni Muslimani trazili oca Jovana i njegovu snaznu molitvu Hristu. Snaga njegovog covekoljublja delovala je jace nego misionarsko propovedanje, ma koliko sjajno.

Iscelenje dusevnih bolesnika

Otac Jovan posmatra dusevne bolesnike sa stanovista Jevandjelja. U nekima od njih on vidi djavoimane, koji nisu gospodari sebe i potrebno im je duhovno lecenje. Jevandjelje opisuje dva nesrecna besomucnika, posednuta zlim dusima. Hristos ih je uzeo u zastitu i isterao iz njih demone. Sama stvar govori o sebi. Bog je dosao u svet da bi pobedio necestivog sa svim njegovim lukavstvom. Nijedan duhovno neupucen pametnjakovic ne moze nas ubediti da nema zlih duhova. Njih poricati – to znaci odbaciti ceo spasonosni plan Svetog pisma, znaci u stvari poricati ocigledne cinjenice. Jer, zli dusi od pamtiveka vrsljaju u dusama ljudi, kao i u njihovim medjusobnim odnosima, i upropascuju mnoge koji nisu znali ili nisu hteli da se paze. I danas ima mnogo besomucnika, kojima se isto moze pomoci Bozjom blagodacu, preko cistih ljudi i njihovog covekoljublja.

Mnoge nervne i dusevne bolesti – kao mracna potistenost, padavica i histerija – nestajale su molitvom oca Jovana.

Iscelenje – sa udaljenosti – od endogene depresije

Jerej Sergije Orlov, staresina ruske parohijske crkve u Zenevi, prica: “Moja sestra Evdokija Kupresova, koja zivi u gradu Sarajsku, razboli se 1892. godine od trajne endogene depresije. Strucni lekari su drzali ovo stanje za beznadezno, i bolesnica je bila konacno upucena u dusevnu bolnicu grada Rjazana. Lekar je obavestio Evdokijinog muza, i oca, o njenom beznadeznom stanju. U svojoj teskoj nevolji, moj se otac obrati pismom ocu Jovanu za njegovu molitvu. Ova je odmah odgovorio: “Usrdno se molim za ozdravljenje bolesnice i uzdam se u Bozju milost”. Moj otac je cekao, verujuci. Kratko potom, glavni lekar dusevne bolnice izvestio je mog zeta: “Stanje bolesnice je uzelo sasvim neocekivani preokret, ona je ponovo dosla k sebi”. Posle svestranog posmatranja, ona je nesto kasnije bila otpustena da ide kuci. Depresija se nikad vise nije ponovila.

Iscelenje besomucnog

Otac Jovan je 30. avgusta 1901. bio pozvan od predsedavajuceg Generalstaba akademije u rodno mesto vojskovodje Suvorova, selo Koncanskoje, okrug Novgorodski, da osveti spomenik. Potom je sledila svecana trpeza, na kojoj su uzeli ucesca general Orlov, general Masalaevski – vrhovni komandant Mandzurije – i oko 200 pocasnih gostiju. Tom prilikom se desio ovaj slucaj:

Za vreme svecanih govora, nekoliko seljaka donese u salu, pred oca Jovana, jednu u klupce savijenu zenu. “Da nije ona djavoimana?” – pita on svestenika ovog sela. Otac Matej potvrdjuje: “ova seljanka, Evdotija Rumjanceva, od detinjstva pati, vec 32 godine od ove teske bolesti. U nastupu, njeno se telo savije kao tocak; ona cepa odelo sa tela, valja se po zemlji i vice. Udata je, ali nema decu. Od pre sedam godina ona je sasvim izgubljena”. Sad je lezala tu iskrivljena, lice joj je bilo kao od straha izbezumljeno. Otac Jovan se blago obraca Evdotiji i naredjuje: “Otvori oci i pogledaj me!” On je nekoliko puta ponovio ovaj zahtev, sve dok ona sa mukom ne otvori oci i upravi ih na predmete. Otac Jovan se obrati njenim nosiocima: “Podignite je, ona ce sama da stoji!” Seljanka se sa ustezanjem postavi na noge, zanjiha se kao da trazi ravnotezu, a onda stade i pogleda u oca Jovana.

“Prekrsti se!” – Evdotija se ustrucava, kao da se opire. Njene oci pocinju opet da se zatvaraju.

“Ja ti kazem,otvori svoje oci i prekrsti se!” naredjuje otac Jovan uporno.

“Ne mogu …” stenje bolesnica.

Otac Jovan joj brzo pristupa, krajnje pribran, i govori ubedljivo: “U ime Isusa Hrista naredjujem ti satano – izlazi napolje!” Jedan strasan urlik otima se Evdotiji – “ja izlazim!”

Otac Jovan joj se obraca sigurno i mirno: “E sad se prekrsti!” Sledi nekoliko nesigurnih pokreta ruke. Ona se krsti sve sigurnije, najzad – pravilno. Otac Jovan odstupa nekoliko koraka nazad: “Dodji k meni!” Evdotija ga slusa i ide k njemu. Ona bez reci spusta svoju glavu na njegovu ruku. Otac Jovan se moli. Onda podize njenu glavu. Ti si sad izlecena, Evdotija, zahvaljuje Bogu. Sad treba da se ispovedis i da se pricestis. Gospod ce te blagosloviti sa decom.”

Evdotija se ispravlja, njeno lice se svetli u nadzemaljskom blazenstvu. Napetost prisutnih sad prelazi u krajnji uzbudjenje, praceno mnogim suzama. Oni su svesni da su bili svedoci neceg neshvatljivog, sto prevazilazi svaki ljudski um.

Evdotija je kasnije bila dobra domacica i majka vise dece.

Iscelenje od padavice

Iscelenje dvadesetcetvorogodisnje seljanke Teodosije iz Nalisova, Tverska oblast, dogodilo se 14. marta 1902. Ona je godinama stradala od one vrste padavice kad se baca na zemlju, udara oko sebe i vice, dok u znoju okupana i penom na ustima ne padne slomljena. Takvi nastupi su dolazili narocito kad je sluzba Bozja u crkvi, ili kad cuje crkvena zvona. Za vreme poslednje tri godine nastupi su tako ucestali da je Teodosija ostala bila bez snage i nije mogla da radi ni najlaksi posao. Njeni srodnici je dovedu u Kronstat.

Za vreme sluzbe Bozje, kad je otac Jovan izlazio iz oltara sa svetim putirom i izgovarao reci: “Sa strahom Bozjim i vjeroju pristupite” Teodosija zapravo bese usla u crkve i privedena oltaru. Najednom je pocela strahovito da vice, lice je bilo prenerazeno i tri coveka su je sa mukom savladjivala. Otac Jovan postavi putir na sveti presto, priblizi se Teodosiji, stavi joj ruku na glavu, upravi svoj pogled u njene oci i strogo naredi: “U ime naseg Spasitelja, Isusa Hrista, ja ti zapovedam satano, izlazi napolje!” Teodosija zaurlika: “Ja ne izlazim napolje!” U prepunoj crkvi nasta grobna tisina. A snazne reci oca Jovana su se ponavljale: “Sad, smesta, izlazi napolje!” Vika bolesnice poce da slabi. Ona je disala tesko, krceci. Nije se opirala, nego zatvorenih ociju pade na ruke svojih pratilaca. Sa odvaznom snagom otac Jovan joj tri puta govori: “Otvori oci!” Sa velikim naporom, polako, bolesnica otvara oci. “Prekrsti se!” Bolesnica se krsti nesigurno. Otac Jovan je ostavlja da se nekoliko puta prekrsti, a onda je pita – “Kako se ti zoves?” – ona izgovara – “Teodosija”.

“Teodosijo prekrsti se jos jednom!” – Ona to ucini lako.

“Ostavite je sad – rece otac Jovan ljudima iz njene pratnje – ona je sasvim zdrava.”

Potom je vodi na ispovest, a onda, po prvi put posle mnogo godina, sa mirom i strahopostovanjem prima sveto pricesce. Posle toga ona je bila sasvim zdrava.

Otac Jovan opisuje iscelenja besomucnih: “Iscelenja slede posle moje molitve. Narociti utisak izazivaju iscelenja onih posednutih koji mnogo stradaju. Bilo je slucajeva kad su mi dovodili zlim duhom posednute, koji su u nesvesnom stanju smuceno izgovarali svetogrdje i izbacivali hule. Vredno je paznje da se takvi bolesnici nicega kasnije ne secaju od onoga sto su u posednutom stanju govorili. Znaci, oni to nisu od sebe govorili, nego po volji jedne bogoprotivne sile. Djavoli cesto uporno pokusavaju da zadrze svoju moc nad bolesnikom i pruzaju ogorceni otpor kad treba da izadju. Tad se obicno od bolesnika cuje: “Mi smo za stalno nastanjeni”. Ali Bozja sila i ovde pobedjuje. Kad mi takve dovedu, ja delujem uz pomoc svoje proste vere. Takvi bolesnici su obicno krajnje nemirni. Kad ih dovedu oni udaraju oko sebe, pljuju i zatvaraju oci. Ja od njih zahtevam da otvore oci, a kad bolesnik to ne ucini, ja ga narocito uporno na to gonim. Najzad, on otvara oci. Ja ga tad cvrsto gledam i govorim: “U ime Gospoda naseg Isusa Hrista, ja ti naredjujem, necisti duse, izadji!” Potom blagosiljam bolesnika. On postaje miran, pocinje da se moli, ispovedi se i prima radosno i u miru sveto pricesce, kojeg se pre toga svom snagom gnusao.

Iscelenje alkoholicara

Otac Jovan je sretao nebrojene pijanice. On je gledao propast koju je alkohol nanosio dusi i telu, i celog svog zivota se borio protiv pijanstva. U jednoj raspravi o tome on je pisao: “Braco, pijanstvo je djavolja mreza. Kafane su satanske zamke. Obicno se za musice stavlja otrov da bi se njime zatirale. One ga piju, opiju se i propadaju. Tako je i alkohol samoubistveni otrov; u prekomernosti on razara coveka. Jer, pohlepa je od pamtiveka covekova prirodna slabost. Kao musice pomocu svog otrova, tako i ljudi propadaju dusom i telom kroz alkohol. Dok su oni deca Bozja i zivot im je dat da ga zive. Nema veceg zla ni veceg neprijatelja za narod od pijanstva. Ono proizvodi bezbroj drugih poroka i zlocina.

Otac Jovan belezi: Da li mozda pijanstvo nije posednutost, kao i svaka druga strast, posto covek i sebe i svoje bliznje muci, i sebe samog unistava? Nisu li pijanice i strastvenici, u stvari, posednuti? Jer, oni se mnogo muce, biju svoje zene i decu, psuju, tuku, razbijaju svoje pokucstvo, ili, pod uticajem zloga, posezu i na svoj zivot. Medjutim, oni raspolazu razumom i slobodnom voljom i zato ima da odgovaraju za sve pocinjeno. Ne kaze se uzalud: “Pijanice nece videti Carstva Bozijeg”. Niko se ne radja kao pijanica. Nasledstvo moze da utice, no ipak, koren zla se krije u nama samima. Ako vera moze da vaskrsava mrtve, ona isto moze i da nas zaustavi u picu… da ne bismo pozivotinjili.”

Mnogi alkoholicari su se obracali ocu Jovanu, i on se o njima narocito brinuo.

Alkoholicar Ivan

Pre 8 godina Ivan V. je bio imucan veletrgovac. Ali, on poce da pije. Samo za jednu godinu njegova imovina je bila upropascena. Poverioci su mu prodali kucu; porodici je ostavljena jedna soba; zena mu je zaradjivala kao cistacica. Ivan je sad pio iz ocajanja k potpuno je propao. Jednom, kad je zbog nemanja novca bio trezan, seti se on oca Jovana i ucini mu se kao da nazire neku nadu u pomoc. On uze poslednjih 50 kopejki od svoje zene, izvadi voznu kartu i otputova za Kronstat. Otac Jovan ga primeti u crkvi i pozva ga da dodje u Dom radinosti. – “Ti si dosao kod mene. To je dobro. Mi cemo zajedno da se pomolimo. Ti si vrlo nesrecan, ali Bozji putevi su neispitani. Mi ne znamo kako nas On k sebi privodi. Ti Ga trazis -to je tvoja velika sreca. Samo ne skreci s puta, Bog ce te osnaziti. Jesi li davno ostavio pijanstvo?”

“Otkud Vi, bacuska, znate da sam ja pio i pijanstvo ostavio?”

“Sine moj, nije tesko da se u tebi prepozna jedan nesretan alkoholicar. Ti nisi rdjav covek. u tebi nije umro hriscanin, ali te je pobedio nenavisnik, dobio te je pod svoju vlast i zaveo daleko. Ali moglo je da se dogodi jos i crnje. On je mogao da upropasti i tvoju dusu, ti si mogao sa tim porokom da umres u nepokajanju! Zahvaljuj Bogu za Njegovu milost i moli Ga za pomoc da se suprotstavis tom zlu.

Otac Jovan ga odvede u jednu prostoriju gde su bile ikone. Ivan je kleknuo pored oca Jovana i pomolio se – prvi put posle 23 godine. Njega je zahvatilo neko radosno strahopostovanje, dusa mu se osetila neshvatljivo lakom. U tom trenutku se on izmirio sa svim svojim neprijateljima; on bi ih sad najradije sve zagrlio i pozeleo im da budu srecni tako kao on. Otac Jovan se molio: “Gospode milosti i covekoljublja! Ti koji si stvorio vasionu recju i oformio iz nje coveka, podigni opet u Tvojoj neiskazanoj dobroti Tvog palog slugu Ivana, da Tvoje stvorenje ne propadne sasvim. Gospode! Tvoje ime je ljubav. Ne odbaci me izgubljenog.

Gospode! Tvoje ime je snaga. Osnazi me nemocnog koji se potapam.

Gospode! Tvoje ime je svetlost. Prosvetli moju – strastima pomracenu – dusu.

Gospode! Tvoje ime je mir. Umiri moju tamo amo rastrzanu dusu.

Gospode! Tvoje ime je milosrdje. Ne prestani nikad da mi budes milostiv.”

Sa svakom recju ove molitve Ivanovo unutrasnje ganuce je narastalo dok nije zajecao. Kad je dosao k sebi, otac Jovan je vec bio otisao. Soba je bila prazna, samo jedan clan svetoandrejskog bratstva ostao je kod njega: “Otac Jovan smatra ,da Vi treba iducih dana da dodjete kod njega na ispovest i pricest. Ostavio Vam je 10 rubalja, u slucaju da nemate novca.” Ovih 10 rubalja su Ivanu krajnje dragocene, jer porodica je potpuno bez sredstava. Vratio se kuci srecan, uzeo pod kiriju jednu svetlu sobu i kupio zivotne namirnice.

Dan je proveo tiho i u miru. Iduceg jutra se Ivan prihvatio posla kao prevoznik drveta i zaradio prvu rublju u svome zivotu. Posle nekoliko dana, cisto obucen, on putuje u Kronstat. Tamo se ispoveda i prima svetu pricest. Otac Jovan ga poziva kod sebe. “Gde su dva ili tri u ime moje zajedno, i ja sam medju njima. Nas dvojica i Gospod je sa nama. U Njegovom prisustvu ja ti zelim da zauvek ostavis tvoj porok, da od sada vodis radan i cestit zivot i da slavis Bozje ime!” Otac Jovan ga oseni krsnim znakom. Ivan oseti u svome bicu potres i kao da dobi neku novu neiskazanu snagu. Od tada on nikada vise nije pio.

Pijanica Petar

U Petrogradu je ziveo ugledan zlatar, Petar, koji je imao svoju radionicu sa 25 pomocnika. On je bio marljiv domacin, imao je dobru suprugu i cetvoro dece. Sa 32 godine poceo je da pije u drustvu i, neprimetno, postao alkoholicar. U dve godine sva njegova imovina je bila rasturena; zena ga napustila i sa decom otisla u svoj zavicaj. Petar je, pocepan i prljav, isao od bifea do bifea, a noc provodio u kanalu kraj puta ili bilo gde. On je izgubio sve sto zivot cini vrednim. Jednog dana se iznenada seti oca Jovana, o kome je ranije slusao, i oseti neobjasnjivo pouzdanje. Krenuo je peske na dugi put do njega. Dosav u jedno mesto, saznade da je otac Jovan tu stigao. Video ga je u masi sveta i probijao se do njega. Kad mu se priblizio, pao mu je pred noge sa uzvikom: “Bacuska!”

Otac Jovan je zastao i gledao ga svojim prodornim ocima. “Ustani prijatelju moj” – rece mu on – “hajdemo na brod”. Petar je posao za njim pognute glave; stigli su na palubu a on se jos nije usudjivao da podigne oci.

Uskoro, potom, zovu ga u kabinu kod oca Jovana. Ovaj mu nudi stolica i pita ga za proslost.

“Kako si mogao da spadnes na ove dronjke? Sigurno si pio?”

“Da, bacuska” – grca Petar.

“Ne boj se, smiri se. Znaj, ko voli Boga tome sve doprinosi spasenju. Ako si i sve izgubio, a volis Boga i mislis na Njega, onda nije nista izgubljeno; Bog nas vodi cudnim putevima k sebi. Strasan je unutrasnji pocepanko, a ne spoljasnji. U dronjama moze da se zadobije vecni zivot, ali kod nemastine u duhu ne koristi nikakvo zemaljsko dobro da bi se postalo srecnim i steklo spasenje …”

Kako otac Jovan dalje govori, tako Petru biva lakse oko srca; pred zacetom radoscu prestaje njegovo jecanje. U toku razgovora pokazalo se da je ovaj plasljivi i bezvredni lutalica, u stvari, covek pun sposobnosti i stvaralacke odlucnosti. On je sad poceo da raste u sopstvenim ocima i ponova je osetio svoje ljudsko dostojanstvo. Ovu naglu izmenu je primio kao Bozju milost, najvecu u njegovom zivotu. Pri napustanju broda otac Jovan mu rece: “Nadji ovde gde ces da odsednes, pa ujutru dodji u crkvu; mi cemo zajedno da se pomolimo, ti ces da se ispovedis i primis sveto pricesce”. Otac Jovan mu pruza ruku, Petar u svojoj oseca neki papir. “Uzmi samo, to ce ti trebati. Nabavi odelo i uredi se.” Petar je drzao u ruci 94 rublje, ali on se njima ne raduje, stavio ih je u dzep. Sad je dva sata noci, sve je mirno, kuce zatvorene. On se upucuje crkvi i ceka. Uskoro pristize masa naroda.

Posle bogosluzenja, otac Jovan zove Petrana ispovest i daje mu uputstva. “Idi s mirom i izbegavaj svaki greh. Ne dozvoli rdjavim mislima da te obuzimaju, jer njima slede rdjavi postupci. Ako osetis da ti borba sa tvojom strascu pada tesko, onda pohitaj duhovniku. Nemoj se stideti da pred njim svoje grehe nazoves pravim imenom, nemoj ih kriti u svojoj dusi. Jer, u tom slucaju, niti ces da dobijes oprostenje, niti novu snagu da se grehu odupires. Trazi pricest – to je svemocno oruzje protiv pijanstva.”

Iduceg dana Petar je primio sveto pricesce. Iznutra i spolja obnovljen, on se kao pristojan gospodin vratio u Petrograd. Tu iznajmljuje mali stan i kupuje alat. Resto novca salje svojoj zeni i moli je da sa decom dodje k njemu., ,Bozjom miloscu i molitvama oca Jovana Kronstatskog, ja sam opet postao covek. Dodji nazad k meni, zaboravi sto je bilo. Ja se nadam uz Bozju pomoc da ubuduce vodim pun hriscanski zivot.” Petar je napisao istinu. Alkohol ga vise nije privlacio.

Alkoholicar Ilja

Evo i trece slicne sudbine: Ilja, covek sredovecan, bio je milioner. On se predade pijanstvu, priredjivase bekrijske pirove i za nekoliko godina izgubi svu svoju imovinu. Sve je propalo, samo ta strasna zedj, ta strast pijanstva, ostala je s njim. A kad se usled nemanja novca treznio, pocinjalo je stradanje od uspomena. On je od besa skripao zubima i proklinjao sebe i druge. Jednog dana pocela je da ga obuzima misao o samoubistvu. Sta bi drugo. Ono sto je nekad bilo – nestalo je i ne moze se vise povratiti; zdravlje je poljuljano, buducnost bez izgleda. Cinilo mu se da je najbolje da ovom svom nedostojnom postojanju ucini kraj. Kad je doneo ovu odluku, on se poslednji put jos tetura do krcme da bi se do kraja napio. Ali tu, na ulici, pomesa se sa masom ljudi koji su zurili. Mozda negde gori – mislio je. Ali glasovi su govorili da je otac Jovan iz Kronstata sad stigao, i Ilja nehoticno krenu sa masom tamo. “Gospode, budi mi gresnome milostiv” – zajeca Ilja kad se nadje na vratima crkve. “Dodjite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vam dati moj mir” – govorio je pored njega neki odlucan glas. Otac Jovan pridje i stavi Ilji svoju ruku na rame: “Placi, placi zbog grehova svojih, sine moj! To ce ti pomoci. Put spasenja je sazdan od trnja, ne od ruza. Ali pobeda je slatka.”

“Bacuska, moja snaga je iznemogla” – zapomagase Ilja i spusti se na kolena.

“Snaga dolazi otuda!” – rece otac Jovan pokazujuci navise. “Trazi i dace ti se. Covek je slab, niko necestivome ne moze sam da se odupre, ali Bog je dobar i On nas stiti. U Njemu je nasa snaga.” Otac Jovan stavi svoju ruku na Iljinu glavu i ocita jednu molitvu. Ilja ne moze da sledi njegove reci, ali oseca kako sa svakom izgovorenom recju oca Jovana u njemu postaje tise, nestaju protivrecnosti, prestaju strasni glasovi utvara koje su ga mucile.

“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha primi snagu da se odupres necastivom i da vodis novi zivot u Hristu. Ja te blagosiljam po snazi ovlascenja koje sam kao svestenik od Boga dobio.”

Nastala je tisina i otac Jovan je otisao. Ali, njegova cudesna snaga je ostala. Ilja oseca neiskazan mir. On se krsti i za vreme cele sluzbe Bozje oseca se srecnim. Kad je izasao napolje, njega poziva jedan clan svetoandrejskog bratstva da dodje u Dom radinosti. Tu ga otac Jovan prihvata i dugo sa njim razgovara. Onda mu daju cisto odelo i dodeljuju sobu.

Posle osam dana on ide na ispovest i prima svetu pricest. Sad proslost prestaje da ga muci; on se izmirio sa zivotom i sa novim ocima gleda u buducnost. Uskoro nalazi skromno zaposlenje. Alkohol nije vise imao snage nad njim. Nije ga vise okusao.

Samosvedocanstva o zastupnoj molitvi

Otac Jovan je u starosti pricao, kako je dosao na to, da sluzi ljudima svojom zastupnom molitvom: “Moju bracu svestenike sigurno zanima pitanje, kako se ja usudjujem da putujem kroz celu Rusiju i da se molim za tolike ljude koji od mene traze da to cinim. Neko to moze da smatra i drskoscu. Samo ja se na to sigurno nikad ne bih odlucio da nisam bio pozvan s vise. Radi se o sledecem: U Kronstatu se neko bio razboleo i od mene su trazili da se molim. Ja sam i pre toga imao naviku da, po mogucstvu, ne odbijam niciju molbu. Tako sam i tom prilikom poceo da se molim; predao sam bolesnika u Bozje ruke i molio sam se da Gospod ispuni svoju svetu volju na njemu. Tad me je, neocekivano, posetila jedna duboka pobozna starica, Paraskeva Kovrigina, koju sam od ranije poznavao. Ona je dosla i uporno zahtevala da se molim za ozdravljenje toga bolesnika. Secam se kako sam se bio skoro uplasio: kako da se ja odlucim na takvu odvaznost? Ali matuska je cvrsto verovala u silu moje molitve i ostala je pri svojoj molbi. Onda sam ja priznao pred Hristom svoju nistavnost; video sam u svemu tome Njegovu volju i poceo evom snagom da se molim za izlecenje tog bolesnika. I, Bog mu je pokazao milost – on je ozdravio. A ja sam se zahvaljivao Svevisnjem za Njegovu dobrotu. Potom je sledilo drugo iscelenje na moju molitvu. Kroz to sam jasno video Bozju volju i shvatio moju novu poslusnost pred Njim – da se molim za ljude koji me “a to pozivaju.”

Otac Jovan je posvedocio pred kraj svoga zivota: “Prizvan od Boga da za mnoge cinim zastupnu molitvu, ja sam postao svedok bezbrojnih cudesnih iscelenja, verujucih ljudi, od najrazlicitijih bolesti: brzih, cak trenutnih iscelenja teskih bolesnika, dugogodisnjih stradalnika, nepokretnih, slepih, gluvih, ludih i besomucnih. Ovo svedocim pred Bogom i govorim istinu. Kadgod sam se molio ispunjen verom, uvek me je Bog uslisavao i ispunjavao moju molitvu.”[1]

“Pri moljenju treba cvrsto da se veruje u snagu molitve i da se ima pouzdanje da na molbu sledi ispunjenje kao sto senka sledi nasem telu. Jer, kod Boga je rec ravna delu.

Ono sto sa verom govoris – ostvaruje se. Zato izgovorene reci molebne molitve smatraj kao uslisene. Ako se molis za zdravlje, svoje ili drugih, onda smatraj rec “zdravlje” kao Njega samog i pouzdano veruj: dok izgovaras tu rec, tvoja je molba vec ispunjena. Jer bice Bozje jeste dobrota, Njegovo dejstvo je ispunjavanje i obdarivanje. Topla, neprestana molitva ne samo da cisti od greha, nego leci i sve bolesti i telesne slabosti, ona obnavlja celog coveka. Ja ovo govorim iz iskustva.”

Otac Jovan, pri svemu tome, nista ne pripisuje sebi. U tim iscelenjima on gleda dejstvo Bozje milosti: “Zasto nasa iskrena – uzajamna molitva ima tako veliku snagu? Jer u vreme molitve ja sa Bogom postajem jedno, i tako one za koje se molim, sjedinjujem u veri i ljubavi sa sobom, a Duh Bozji dejstvuje u meni i u njima kao onaj koji sve ispunjava. Postajemo jedno telo i jedan duh.”

“Sustastveno sjedinjenje sa Bogom, a time i najjaca blagodatna isceliteljna moc, dobija se kroz sveto pricesce. Mene zadivljuje zivotodavna snaga pricesca. Bolesnici ga traze i kad ga svesrdno prime, osecaju se kao preporodjeni. Ja svedocim pred Bogom i svojom svestenickom savescu, da su veoma brojni slucajevi brzog iscelenja koja se desavaju posle svetog pricesca. Zivotodavac koji je u svojoj tajni prisutan, cesto daje novo zdravlje i onima koji su bili na samrti. Mnogo puta sam posmatrao kako su teski bolesnici – koji su potpuno raslabljeni lezali i bili u punom gasenju – neocekivano, na cudesan nacin ozdravljali po prijemu svetog pricesca. Tako se desilo i sa jednim osamdesetogodisnjakom koji je dugo bio na bolesnickoj postelji; drugi dan po pricescu – on je ustao, treceg dana je bio zdrav. Jedan djak je zbog teskog zapalenja creva tri meseca bio u postelji, smrsao je do skeleta i blizio se smrti. Posetio sam ga, probudio njegovu zelju za pricescem i ponovo sam dosao da bi mu ga dao. On je odmah, potom, trazio da jede i pije; brzo se oporavio i posle nekoliko dana je nastavio da posecuje skolu.”

“Jedan drugi decak je sest meseci lezao sa visokom temperaturom; posle pricesca on je za nekoliko sati bio sasvim zdrav.”

“Jednom stomacnom bolesniku ni sva lekarska pomoc nije pomogla i on se gasio. Devetog dana ujutru dosao sam kod njega sa zivotodavnom tajnom, koju je sa cvrstom verom primio. Molio sam se Bogu da mu podari zdravlje. Takodje, za vreme svete liturgije ja sam se pred oltarom i neposredno pred pretvaranjem darova molio za njega i rekao: “Gospode! Ti si nas zivot. Kao sto je meni lako da mislim na iscelenje, tako je Tebi lako da izlecis svaku bolest. Kao sto je meni lako da mislim na vaskrsenje, tako je Tebi lako da svakog umrlog vaskrsnes. Zato isceli Tvoga slugu Vasilija od njegovog teskog stradanja i ne dopusti da umre.” – I Bog je odmah uslisio moju molitvu i pomilovao ga. Iste veceri Vasilije se podize sa svoje postelje i uskoro je bio sasvim zdrav.”

“Zasto se bolesni strase poziva svestenika da ih pricesti? Ne treba od toga da se plase, nego da osecaju potrebu za svetim pricescem i to od samog pocetka bolesti, pre svakog drugog leka. Ja nisam protiv lekara i prirodnih lekova. Lekari su potrebni, Bog ih je sam dao i stavio im na raspolozenje lekovito bilje. Ali lekarije treba da slede tek posle pricesca. Jedino gde iznenadna bolest ne dozvoli odlaganje lekarske pomoci, ona dolazi na prvo mesto. Ako bismo tako postupali, onda bi i najteze nase bolesti brzo prolazile, bez duge i mucne postelje. – Kako da proslavim Tvoja cudesna iscelenja, Gospode, koja se na meni i na mnogima silom Tvoga pricesca dogadjaju ako se pre toga nase srce raskaje? Isceljeni priznaju Tvoju svemoc i glasno objavljuju da si ih Ti podigao u vreme kad niko vise nije verovao da ce preziveti. Odmah po primanju Tvoga zivotodavnog tela i krvi oni su se osecali kao novorodjeni. A ja, ocevidac Tvojih dela, ne nalazim vremena da Te dostojno slavim, jer sam svakodnevno potpuno zauzet u Tvojoj sluzbi. Zato Ti sam, kao i uvek, proslavi Tvoje sveto Ime kroz Tvoja cudesna dela.”

Tokom molitve oca Jovana nizu se bezbrojna iscelenja. Ona su se dogadjala: kad u cetiri oka, kad u prisustvu mnogih, kad sa udaljenosti. Ljudi su se obracali s toplom verom, on se molio, i bolesnici su ozdravljali. Ta zbivanja su podsecala na ona iz Jevandjelja. Bilo je ocigledno da je otac Jovan nosilac one blagodatne – celebne snage na koju Hristos ukazuje recima: “I sve sto uzistete u molitvi verujuci, dobicete” (Mat. 21, 22). – “A znaci onima koji vjeruju bice ovi: imenom mojijem izgonice djavole; govorice novijem jezicima; uzimace zmije u ruke, ako i smrtno sto popiju nece im nauditi; na bolesnike metace ruke, i ozdravljace.” (Marko, 16, 17-18). Kao sto je poznato, ovaj dar pociva na posebnoj blagodati, stecenoj viteskom revnoscu zivljenja u Bogu. A zivot oca Jovana je od pocetka do kraja bio takav.

Vidovitost Prorostvo

Otac Jovan poseduje i blagodatnu vidovitost. On prodire u ljude, u njihova shvatanja, njihovu proslost i buducnost. Ali njegov blagodatni vid seze i u duhovni, nadzemaljski svet.

Jednom, dodje u Kronstat neki trgovac iz Centralne Rusije, na dan Vozdvizenija Casnog Krsta. On je prisustvovao Bozjoj sluzbi i stajao napred, tu pred ocem Jovanom. Kad je dosao da celiva Krst, otac Jovan ga pazljivo pogleda, blagoslovi i, sasvim neocekivano, rece mu “cekaj!”, pa uze iz kutije od priloga velike novcanice i pruzi ih trgovcu. Ovaj se zbunjeno opirase da primi. “Bacuska, ja sam imucan covek, ja dajem siromasnima”. Ali otac Jovan uzvraca ubedljivo: “Uzmi samo, bice ti nuzno”. Trgovac se ne usudjuje da odbije i prihvata dosta veliku sumu. Kad je dosao kuci, saznaje da su onog dana svi njegovi magacini sa robom izgoreli… Bez dobivenog novca on bi u ovoj situaciji bio sasvim nemocan. Kasnije, on uzvraca ocu Jovanu mnogo vise.

Duhovna vidovitost oca Jovana otkriva sudbe nepoznatih ljudi, kao i sadrzinu zatvorenih pisama. O tome prica svestenik Rasden, iz sela Kahetia kod Tiflisa. Stvar je tekla ovako: Svestenik Rasden je doveo svog sina u Petrograd da se upise na Tehnicki fakultet. Po zavrsenom poslu oni su obilazili po gradu sve sto je bilo vredno videti. Na kraju je hteo da izmiri sve novcane obaveze za sina i da se, potom, spokojan vrati kuci. Ali, kad je otvorio svoj kofer, ne nadje u njemu svoj mukom ustedjeni novac. Sasvim bez sredstava u ovom stranom gradu, on nije znao gde da trazi bar putni trosak za povratak. Vlasti su ga odbile. Na kraju mu jedan cinovnik dade savet da se obrati ocu Jovanu, koji nikome ne otkazuje pomoc. Svestenik Rasden se uputi odmah u Kronstat. Stajao je u poslednjem uglu prepune crkve i osecao se vrlo nesrecnim. Tad otac Jovan izadje pred oltar i pogleda oko sebe. On pozva stranog svestenika da dodje k njemu u oltar, pozdravi ga po imenu i ponudi mu da zajedno sluze. Svestenik Rasden je u neprilici. Ali u toku sluzbe Bozje ok zaboravlja svoju nevolju. Kasnije je pricao: “Po svetoj liturgiji otac Jovan me pozva da ga pratim u Dom za poklonike. Tamo je posecivao mnoge stradalnike, molio se za njih, tesio ih i raznima davao novac. Ja se, medjutim, nisam usudjivao da mu otkrijem svoju nevolju. Najzad, poseta je zavrsena i mi idemo prema izlazu. Tad nam pridje neki trgovac visoka uzrasta. On se toplo zahvaljivao ocu Jovanu za iscelenje njegove kceri koja je bila na umoru i dade mu jedan zatvoreni koverat: “Uzmi to za dobra dela, bacuska”. Otac Jovan primi ovaj zatvoreni koverat i pruzi ga meni, smeseci se: “Oce Rasden, ja verujem, Vi imate potrebu u ovom momentu vise nego ja”. Trgovac poce da protestvuje: “Cekaj, bacuska, tu su 500 rubalja koje ja Vama prilazem za dobre svrhe!” Otac Jovan ga strogo pogleda i odgovori: “Pa dobro, tu su 500 rubalja. Zasto mislis da one ne sluze dobroj svrsi?” Trgovac ucuta. Mene je najdublje dirnulo moje nesluceno izbavljenje iz velike nevolje. Bez sumnje, ovaj otac Jovan je pravednik Bozji. Mene, koga po prvi put vidi, zove po imenu, “e pita nista i daje mi tacno potrebnu sumu novca, ne saznavsi unapred visinu tog priloga!”

Pavle Bogdanovic iz Rostova, kapetan generalstaba, prica: “Moja majka se bese porodila i potom dobi porodjajnu groznicu. Na trazenje oca, dosao je poznati profesor Rajn. On pregleda bolesnicu i rece: “Nauka je u ovom slucaju nemocna, jedva da ce preziveti noc”. Otac posla odmah telegram za Kronstat i moljase oca Jovana za pomoc. Pred jutro stize odgovor: “Ja se molim za Anu”. Uskoro je moja majka bila zdrava. Lekari su izjavili svoje iskreno cudjenje. – Kad je otac Jovan kasnije dolazio u Rostov, cela nasa porodica krenula je na zeleznicku stanicu, gde je nepregledna masa naroda cekala njega. Voz je stao. Sluzba bezbednosti pravi spalir sa uskim prolazom prema zgradi stanice. Otac Jovan silazi i koraca ispred svoje pratnje. U nasoj blizini on najednom stade, zatrazi od mase da mu napravi mesto i pristupi mojoj majci. Pozdravi je kao svoju staru poznanicu: “Ja se radujem, Ana, da si ti ozdravila”. On celiva njeno celo, blagoslovi nas sve i, onda, nastavi dalje. Ovde se radi o necem natprirodnom – govorili smo mi, medju sobom, u strahopostovanju.

Otac Jovan prozire u unutrasnja stanja ljudi. Koliko je njih vratio sa ispovesti, kad vidi kako dolaze bez pokajnickog srca i bez cvrste namere da se poprave. Vracao ih je da bi se bolje zamislili nad sobom. Tako je jedan veletrgovac morao dva puta da se vraca kuci, bez razresenja grehova. Otac Jovan nije hteo da slusa njegova izvinjenja; odbacio je njegove velike novcane priloge i rekao mu niz gorkih istina iz njegovog zivota. Tek kad je trgovac promenio svoj zivot; kad je svoje poslove zasnovao na postenju, i kad je vratio svima koje je bio prevario, onda ga je, tek, otac Jovan pricestio.

Na razne povrsnosti cesto je odgovarao humorom. Jednom, rese se dva mladica da odu kocijama u Kronstat.

Tamo gde ponekad oca Jovana sretnu neverstva ili svetogrdje, snaga njegove molitve biva narocito osetna. Evo jednog od takvih slucajeva: Tri studenta, sa stanom na Vasiljevskom ostrvu, rese da poljuljaju – za njih neshvatljivu – popularnost oca Jovana. Oni smisle ovakvu salu: jedan od njih, Ivan, legao je u postelju kao da je bolestan; drugi, Mihailo, seo je da zapomaze pored njega, a najnecestiviji, Kosta, otisao je u susednu kucu gde je otac Jovan cesto navracao da ga zamoli da pomogne njegovom umirucem drugu. Receno – ucinjeno. Otac Jovan slusa Kostu, prodorno posmatrajuci ga, i rece mu ozbiljnim tonom: “Ja ne otkazujem nikome svoju molitvu i doci cu. A vi mislite na to – da Boga ruzite”. Kosta se samo za trenutak zbuni, no ipak ostade uporan u svojoj molbi i otide. Posle 10 minuta zvoni kucno zvonce i Kosta trci do vrata. Otac Jovan ulazi i pita hladno: “Gde je vas bolesnik?” Ivan pocinje da stenje, a Mihailo da jeca. Otac Jovan pogleda oko sebe; posto nigde nije primetio ikonu, on prosto klece na sredini sobe, prekrsti se i moljase se: “Gospode, daj im po njihovim recima, amin!”; Brzo se podize, pozdravi ih i krenu prema vratima. Oba studenta su ga zbunjeno pratila niz basamake. Sa glasnim smehom su zurila nazad: “Ivane ustaj! Prestani da se pravis, on je otisao …” Ali, ovaj nesrecnik se ne pravi vise bolestan, on lezi uistinu potpuno oduzet; jezik, ruke i noge su otkazali svoj rad. Samo pokretom ociju pokazuje da jos zivi. Mladice hvata panika. Oni dugo ne mogu da shvate sta se to desilo. “Oprosti nam, Ivane, mi smo se usudili da ismejavamo Boga …” Doveli su lekara. Dosli su jos dvojica i pregledali bolesnika; jedan od njih celu noc bdi kraj Ivana. Lekari su utvrdili totalnu paralizu, verovatno usled teskog mozdanog udara. Mihailo i Kosta samo placu, ali se ne usudjuju da kazu istinu. Prvim jutarnjim vozom njih dvojica putuju za Kronstat. Oca Jovana do uvece nije bilo. Kad je dosao i saznao da su tu, poruci im da je u nemogucnosti da bilo sta ucini za njih. Tako su oni proveli celu noc pred njegovom kucom. Kad je otac Jovan ujutru izasao napolje, oni mu padose pred noge i molise ga za oprostaj. Dobrodusni otac Jovan ih uzima sobom u crkvu. Posle svete liturgije poucava ih, oko dva sata, u Hristovoj nauci i onda ih poziva na zajednicku molitvu za Ivana. Obojica su se sad molili kao nikad u svom zivotu. “E sad putujte s Bogom i Njemu se zahvaljujte”. Obojica su se osecali kao da je brdo skinuto sa njihovih pleca, prozimala ih je neka neiskazana radost. Kad su stigli nazad, Ivan im je sam otvorio vrata. “Jesi li to zaista ti? Zar si zdrav?” – uzviknuse ova dvojica. “Ja sam skoro zdrav, jos malo me boli glava i udovi su mi teski i umorni”. Tacno u ono vreme, kad se otac Jovan sa njegovima prijateljima molio za njega, Ivan je poceo da se pokrece i vlada svojim oduzetim delovima tela.

Otac Jovan je mogao, takodje, da unapred predvidi zivot ili smrt. Tako, bio je pozvan kod jedne porodice u Petrograd da bi se molio za dva bolesna deteta. Po nalazu lekara stanje starijeg bese beznadezno, dok je drugo dete bilo van opasnosti. Otac Jovan je usao kod njih u sobu i molio se. Onda je prisao kreveticu i gledao oba deteta u oci. “Rasti na utehu tvojih roditelja” – rekao je on starijem i blagoslovio ga. Onda je prisao drugom, blagoslovio ga i, bez reci, napustio sobu. – Starije dete potom ozdravi, a drugo je umrlo dva dana kasnije.

Jednom je otac Jovan neocekivano posetio trgovca Sikina, koji ga je vise puta pozivao k sebi. Dosao je nenajavljen, upravo kad je vesela kucna svecanost bila u toku. U prvom trenutku, gosti su se ustezali, ali otac Jovan moli da se niko ne uznemirava njegovim prisustvom; on trazi samo domacina da sa njim udje u susednu sobu na molitvu. Ali, sa njima udjose i svi gosti. Posle molitve otac Jovan sede za trpezu. Vrlo pazljivo posmatra svakoga. Najednom se podize i pridje veletrgovcu Ivanovu; stavi mu ruku na rame i gledase ga pazljivo. Onda ga upita, koliko dugo se nije ispovedio. Ivanov se zbuni i ne znade sta da kaze. “To je davno bilo, pre 17 godina” – odgovara otac Jovan mesto njega, pa nastavlja: “Brate, Vi treba sto pre da se ispovedite. Dodjite k. meni u Kronstat.” – Otac Jovan se pozdravlja i odlazi. Prisutni su zapanjeni. Ali uskoro ovaj dogadjaj postaje jasan. Nedelju dana kasnije Ivanov stvarno odlazi u Kronstat ka ocu Jovanu. Dve nedelje potom, on neocekivano umire od srcane kapi.

Otac Jovan gleda u buducnost. Kapetan Aleksejev, njegov duhovni ucenik, zeli da pohadja Duhovnu akademiju. Kad je dosao ocu Jovanu, ovaj mu je dao svoj blagoslov, uz primedbu: “Ti ces da zavrsis Duhovnu akademiju, stecices vladicanski cin i sluzices u mom zavicaju kao vladika arhangelski.” Aleksijev 1892. zavrsava Akademiju, prima monaski cin pod imenom Mihej i, kasnije, postaje episkop arhangelski.

Arhiepiskop Serafim Bogucaroki prica: “U prolece 1907. posetio sam, kao student Duhovne akademije, oca Jovana u Kronstatu i prisustvovao svetoj liturgiji. Potom je bacuska razgovarao sa nama studentima, pitao nas o nasem zivotu i sve nas blagoslovio. Ja sam bio poslednji. Tek sto sam stigao do oltara, pridje mi otac Jovan. “Cekaj!” Ja sam stao, a on polozi ukrsteno svoje ruke na moju glavu, pogleda gore i rece: “Neka bi blagoslov Bozji pocivao na Vama”. On je dao bio blagoslov buducem vladici.

Starac Varsonufije iz poznatog manastira Optina Pustinja, prica o svom slucaju sa ocem Jovanom: “Kad sam bio jos oficir, sluzbeno sam doputovao u Moskvu. Kad stigoh, saznadoh da otac Jovan tog dana sluzi u jednoj crkvi i odmah se uputih tamo. Sluzba Bozja bese pri kraju. Stupio sam u oltar u trenutku kad je otac Jovan doneo putir na sveti presto. Spustivsi putir, on mi pridje, iznenada mi poljubi ruku, bez reci, i vrati se k svetom prestolu. Prisutni su se cudili, misleci da cu da postanem svestenik. Ja sam se na te primedbe srdacno smesio, posto me takve misli tad nisu zanimale. Ali putevi Bozji su neispitani. Ja sam u svoje vreme postao monah i jeromonah.”

U cinu generalstabnog kapetana on oboli od zapalenja pluca i najedanput se oseti u ekstazi. Gledao je otvoreno nebo. Ogromna svetlost ga ispunila strahopostovanjem. Ceo mu je zivot munjevito proleteo kroz misli i osetio je bolno samopoznanje, i pokajanje srca. I jedan glas ozgo mu naredi da ide u Optinu Pustinju. Tamo mu se otvorilo duhovno oko i sagledao je dubok smisao Jevandjelja. Kasnije je postao starac ovog manastira.[2]

Otac Jovan je gledao i u nadculni svet. Za to je igumanija Taisija visestruki svedok. Jednom se on vozio sa njom preko Nikolajevskog mosta u Petrogradu. Sreli su pratnju. Otac Jovan je s paznjom gledao tamo i bledilo mu prekri lice: “Strasna je smrt pijanica” – govori on tiho. Igumanija misli da je otac Jovan poznavao umrlog, ili nekoga iz pratnje, pa upita o tome. “Ne poznajem ni njega ni njegove pratioce, ali ja vidim djavole koji klicu zbog propasti duse tog pijanca.”

Drugom prilikom, u vozu, on prekida razgovor i predaje se cutanju. Onda ustaje, gleda neko vreme u daljinu i govori zapovednicki: “Bog vam to zabranjuje!” Krsti se i seda: “Da te nisam uplasio?” – obraca se igumaniji. “Da, bacuska, ja sam se uplasila, ali sam onda razumela da Vi to djavolima naredjujete. Da li ih Vi vidite?” “Da. mati, ja ih vidim. Ali mi necemo o tome da govorimo.” I on mirno nastavi prekinuti razgovor.

Igumanija Taisija se brinula za sudbinu svoje majke u zagrobnom zivotu, jer se ona mnogo opirala njenom stupanju u manastir, i jednom prilikom upita o tome oca Jovana. On na to kratko odgovori: “Moli se za nju”. Onda je cutao i dugo gledao nekud ispred sebe, pa ce najednom: “Ona je pomilovana”. Igumanija nije bila sigurna da li su te reci odgovor na njeno pitanje, pa dodade! “Ko je pomilovan, na koga Vi to mislite bacuska?” On odgovori: “Ti si me pitala o svojoj majci i ja ti na to kazem da je ona nasla milost”. “Dragi bacuska, Vi govorite kao onaj koji je dobio obavestenje ozgo” – rece igumanija. “Kako bi drukcije moglo da bude?” – odgovori on mirno. “O takvim stvarima ne moze da se govori bez jasnog naloga, sa tim nema sale.”

Ovaj dogadjaj je igumanija Taisija objavila, po smrti oca Jovana, u casopisu “Kolokol” 1909.

Dnevnik i spisateljska delatnost

Otac Jovan je kroz ceo svoj zivot bio spisateljski aktivan. Uz bogato duhovno iskustvo i strucnu teolosku spremu taj dar mu je bio koristan instrument u ruci. Tokom vremena on je objavio vrlo obimno knjizevno delo: Besede i razgovori; Spisi o pedagogici i o drustvenom pitanju; Raspravljanja sa licnostima i pojavama.

Od pocetka svoje pastirske sluzbe on je svake nedelje i praznika drzao besede koje je brizljivo pismeno sastavljao. Vremenom se taj materijal sabrao i posluzio za izdavanje Tumacenja Jevandjelja za celu crkvenu godinu. To su izrazite slike, snazna psiholoska izlaganja, a ne uobicajena intelektualna tumacenja hriscanskih istina. U razdoblju od 1890-94. izaslo je njegovo prvo sabrano delo, tom I (520 strana) koji obuhvata misli o Bogu, Majci Bozjoj i Blazenstva. Tom II (725 strana) sadrzi tumacenje jevandjeljskih tekstova u crkvenoj godini. Tom III (503 strane) sadrzi govore u raznim prilikama. Tom IV obuhvata misli o Bogosluzenju Pravoslavne crkve.

Otac Jovan prati i dogadjaje svoga vremena, izrazavajuci prema njima svoj stav i pokazujuci svoje drzanje. On temeljno raspravlja sa piscima, narocito sa Lavom Tolstojem; istorijskim i politickim zbivanjima u Rusiji prilazi sa duhovne strane i opominje na prisebnost. Napisi te vrste izdati su 1895-1908. Pored toga, otac Jovan objavljuje mnoge brosure i clanke u casopisima.

Dnevnik “Moj zivotu Hristu” obuhvata trenutke duhovne budnosti i posmatranja, dubokog strahopostovanja, unutrasnje promene i odmaranja u Bogu.

Taj dnevnik pruza jedinstven uvid u unutrasnji zivot oca Jovana. On je tokom celog zivota belezio svoja kraca ili duza posmatranja; cesto su to samo nekoliko, brzo zabelezenih redaka negde u putu. Oni neposredno pokazuju sta ga na to belezenje pokrece: duboko zasnovane misli o Bogu, tvorevini i delu spasenja, posmatranje vremena, bolna samopoznanja, uvid u ljudsku prirodu, borba protiv mastarija i strasti, molitve ili blagodatna prosvecenja. Ovaj dnevnik nam pruza sadrzaj onog ozbiljnog i napornog duhovnog posla koji je otac Jovan obavljao.

U predgovoru Dnevnika on pise: “Kako me je necestivi stalno iskusavao, ja sam morao da svoje duhovno oko neprestano usmeravam u svoju unutrasnjost, pa sam tako svikao na skoro neprekidnu duhovnu budnost, na neprestanu molitvu i stalnu hvalu Bogu za ukazanu mi pomoc. Zbog takvog karaktera moga unutrasnjeg zivota Gospod me je cesto udostojavao svetlih misli o molitvi i o raznim pitanjima vere i hriscanskog zivota. Tome sam poklonio narocitu paznju i sve sam, po mogucstvu, belezio u moj dnevnik. Tako se tokom 35 godina sabralo mnogo beleski koje sad pruzam po izboru. To su letimicne beleske koje sam notirao na raznim mestima i u raznim trenucima gde sam se i kad nasao. Zato neka mi se ne zameri na onome sto je bilo namenjeno meni a ne drugima.”

Dnevnik je izlazio od 1889-1908. Prvo delo u dva toma, sa 830 strana – nosi naslov “Moj zivot u Hristu”. Kasnije slede: “Iskustvo bogopoznanja i samopoznanja” (1900); “Hriscanska filosofija” (1902); “Put k Bo gu” (1905); “Misli i osecanja hriscanina” (1905); “Sozercateljno revnovanje” (1906/1907) i “Zivi klas” (1909).

Dnevnik pocinje karakteristicno: “Mojem delu ne prethodi nikakav predgovor; neka ono samo sobom govori. Sva njegova sadrzina potice od blagodatnih prosvecenja moje duse, kojih sam bio udostojen od sveprosvecujuceg Duha Bozjeg u trenucima duboke paznje i samoispitivanja, pre svega u molitvi.

Raznolika sadrzina dnevnika ciji, u svojoj hristocentricnosti, zivo jedinstvo. Poznavanje srca osvetljava sva zivotna pitanja.

Gospode, Ti si mi otkrio punocu Tvoje istine. Kroz naucno obrazovanje pokazao si mi sve bogatstvo vere, prirode i ljudskog razuma. Ja sam shvatio Tvoju rec – rec ljubavi, “koja prodire do deljenja duse i duha”. Izucio sam zakone ljudskog razuma, filosofiju i vestinu govora; delimicno sam prodro i u tajne prirode i njene zakone, u pocetke stvaranja svetova i zakone njihovog kretanja. Ja znam o nastanjenju zemljine kugle, znam ponesto i o pojedinim narodima i poznatim licnostima, njihova dela i sudbine. Delom sam poznao i ogromnu nauku samopoznanja i Tvoje blizine. Kratko receno, mnogo sta sam upoznao i neprestano se ucim do danasnjeg dana. Takodje, posedujem mnoge knjige raznovrsne sadrzine koje uvek iznova proucavam; pa ipak, ja sam nezadovoljan. Moj duh jos uvek oseca zedj za novim znanjem. Moje nezasito srce jos uvek oseca glad; sve saznanje razuma nije u stanju da mu pruzi puno blazenstvo … Moje ce srce da se umiri tek kad se probudi u Tvojoj slavi. A dotle – ja cu da oskudevam.

Tvorevina uci poznavanju Boga. Kao delo zivog i svemudrog, svet je pun mudrosti i zivota. Mi vidimo svuda – u celini kao i u svim delovima – izraz razuma. Uopste razum upravlja celim sklopom sveta, pokretom nebeskih tela i zivotom zemljine kugle. Cudesno, mocno upravlja Gospod vidljivim svetom svojom mudroscu, svojom Recju. Sva nebeska tela kao i svaku travku upravljaju sile i zakoni usadjeni u njima. U svakoj tacci matematike lezi mudrost i sve se odrzava samo vecnim zakonima te mudrosti. O mudrosti, mudrosti! Svi mi Tebi dugujemo nase postojanje! I tvom milostivom Zacetniku.

Kao sto dusa nosi i ozivljuje telo, tako Bog nosi svet i ozivljuje ga silom svoga Duha Svetog; ne zove se covek uzalud mikrokozmos. Duh je mocan, pun snage, stoga bez teskoce nosi tesku materiju. A telo je samo po sebi nemocno i tromo, i lako se da savladati njemu srodnom materijom.

Materija se menja po svojoj prirodi, a prema zakonima Tvorca, u milione izrazajnih formi, i njena osobina je zapravo ta promenljivost. Dok je osobina duha, nasuprot, nepromenljivost. U tome je pobeda duha nad materijom: da moze da je preoblicava u bezbrojne forme. Nadculne, nevidljive sile na cudesan nacin prozimaju svu mrtvu prirodu kad pokrecu njene ogromne mase (kao nebeska tela), kad ih cine da uvek budu istih formi. Zaista je u Boga kao Tvorca sve predivno; tako i u veri, sve je cudesno i nevidljivo, ali istinito i stvarno.

Ucvrsti u srcu onu istinu koja nevidljivo igra prvu ulogu u celom svetu i u svim stvorenjima; cim to nevidljivo napusti jedno stvorenje, ono gubi svoj zivot i raspada se u prasini.

Covek zivi samo posredstvom nadculnog principa; nasa sila i nasa dusa su nevidljive. Ceo culni svet postoji samo kroz nevidljive sile. U nadculnom, nebesnom svetu, postoje samo cisto duhovne sile, bez ikakve materijalnosti. Sve nebesko i zemaljsko, gornje i donje, zasniva se na iskonskoj sili koja sve druge sile radja. Zato neka svaka sila slavi trojedinu silu: Oca, Sina i Duha Svetoga. A zemnorodni neka bi se uznosili, pre svega, svesjedinjujucom silom ljubavi koja daruje zivot i blazenstvo.

Zivot je zivotvorna sila. Tako je Bog praizvor sveg zivota, neizmerna sveozivljujuca sila; otuda se andjeli zovu – nebesne sile; takodje, i dusa covekova je sila. Andjeli i ljudi su razumom obdarene sile koje su prazivotom ozivljene, pravilom podrzavane i osnazivane, i koje slobodno sluze prazivotu. Smrt je umrtvljavajuca sila. Prva vlast smrti u carstvu zivotodavca Boga pojavila se u prilici djavola i sa njega presla na coveka i druge zemaljske stvorove, ,,radi coveka koji se podao prasili smrti, djavolu” (Rim. 8, 20).

Bog je svetlost, ljubav i zivot. Djavo je mrak, nevaljalstvo i smrt. Ljubav prosiruje i ozivljuje srce, dok ga mrznja i pakost uzbudjuju, suzavaju i ubijaju. Bog nas odrzava na zemlji da bi nasa ljubav prema Njemu i bliznjima potpuno osvojila nase srce. On od svih nas ocekuje ljubav kao cilj ovoga sveta.

Sav duhovni zivot deli se na dva suprotna stanja: stanje mira, radosti i srdacnosti, i ono drugo stanje – nemira, brige i nespokojstva. Uzrok prvog stanja cini moje unutrasnje drzanje kad je u skladu sa Tvorcevim zakonom, dok je uzrok drugog stanja ogresenje o isti. Ja u svojoj svesti uvek mogu da zapazim poreklo jednog ili drugog stanja od ta dva. I ako unistim uzrok brige i potistenosti u sebi, onda ja time unistavam i samo stanje brige.

U blizini Bozjoj dusa se nesmetano siri u radosti i miru srca. Udaljena od Boga ona je nemirna, muci se i oseca se potistenom. Vera i dobrocinstvo nas priblizuju Bogu. Neverovanje i zlotvorenje nas udaljuju od Njega.

Sto je srce cistije, utoliko vise ljudi obuhvata svojom ljubavlju; sto je gresnije, utoliko je tesnje i u ljubavi oskudnije. To ide dotle da covek jedva da voli nekoga; najcesce se ogranici na samoljublje i bogootpadnicki se drzi samo sebe i svojih pohota, slavoljublja, dobiti i zadovoljstava, svega dakle sto je nedostojno njegove besmrtne duse.

Strazi celog zivota nad svojim srcem i pazi na ono sto mu ometa u sjedinjenju sa Bogom. To neka ti bude nauka svih nauka, i ti ces uz pomoc Bozju lako da primetis sta te Njemu priblizuje, a sta od Njega udaljuje. To ce ti reci sopstveno srce. Pre svega, izmedju Boga i naseg srca stoji onaj lukavi nenavisnik. Pomocu gordosti, strasti i pohota on nas udaljuje od Boga.

Djavo kao misaona sila utice na nas, grehovnim padom osteceni, razum i odvaja nas od Boga. Uz pomoc sumnje i neverja on nas deli od Boga – zivota; kroz neprijateljstvo, pakost i zavist od Boga – ljubavi; preko strasnih veza sa ljudima i stvarima od Boga – Duha. U takvim protivprirodnim vezama, kao i u protivljenju Bozjim zapovestima, deluje jedna dusepogubna sila. – Takodje se i Gospod pokazuje u nasoj dusi kao sila, narocito kao sila ljubavi i svih vrlina, koja sva iskusenja protivnika pobedjuje.

Jedno od najvecih zala koje nam nas protivnik djavo cini, jeste raslabljivanje naseg srca kroz tromost; time su onda i sve nase duhovne i fizicke snage paralizovane. Savest otkazuje, u srcu presusuju vera, pouzdanje i ljubav. Sem dusevnih muka i potistenosti, dolazi do tvrdoce srce, neosetljivosti, cak do odvratnosti prema svemu istinitom, dobrom i svetom. Postaje se kao kamen, bez sposobnosti da se veruje, da se moli, da se nada ili da se voli. To oznacava prisustvo necestivoga u nama. On je uzeo nase srce u posed i odvraca svaki dobar pokret u nama. Ovo se zaista tako desava i zato covek treba da zna.

Jedva da uspevam da podignem k Bogu svoje oko srca u nevolji, a Covekoljubac odmah odgovara na moju poverljivu molitvu i nevolja nestaje. On nam je uvek blizak. Samo sto ga mi ne vidimo, ali zato mozemo zivo u srcu da Ga osetimo. Tuga je – smrt srca, otpad od Boga; mir i pokoj srca pri zivoj veri jasno pokazuju da je Bog uvek kod mene, da u meni obitava. Samo On moze da nas oslobodi od tuge. Ovo govorim iz iskustva.

Bog je svuda prisutan. On ispunjava sazvezdja, kao i prostor misli. Kudgod moje telo i duh idu – svuda srecem Boga, svuda mi on izlazi u susret.

Mi mozemo da mislimo samo zato sto postoji neizmerni misaoni element, kao sto disemo jer postoji bezgranican vazdusni prostor. Nase razmisljanje tece neprestano samo pod preduslovom jednog neizmernog misaonog duha.

Sve zivo, obdareno dusom, dise i ne moze da zivi bez vazduha. Svi slobodni, umom obdareni duhom, andjeli i ljudi, zive u duhovnom vazduhu Duha Svetog i ne mogu bez njega da zive. “Kroz Duha Svetog svaka dusa se ozivljava”. Znaj, Duh Sveti stoji u istom odnosu prema dusi kao vazduh prema telu.

Ceo svet pociva pod okriljem Bozjim, svi redovi andjela, svi ljudi, svako stvorenje, svi materijalni svetovi. On sve osvetljava svojom duhovnom svetloscu, ili svojom prirodnom svetloscu. On sve zagreva svojom duhovnom toplotom ili suncanom toplotom. I kao sto ptica cuje ispod svojih krila cvrkutanje njenih mladunaca, tako i Gospod cuje svaki nas uzdah i svaku nasu molitvu.

Kad se molis Ocu, Sinu i Svetome Duhu – Trojicnom Bogu, ne trazi Ga van sebe, gledaj Ga u sebi, kao Onog koji u tebi zivi, koji te sasvim poznaje, sveg te prozima: “Zar ne znate da ste vi hram Trojicnog Boga i da Duh Bozji u vama zivi?”

Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i prilici, uvek i na svakom mestu prisutan; ti mislis posredstvom Oca, Govoris posredstvom Sina (Reci), delujes kroz Duha Svetog. Ono sto je svetlost za telo – to je misao ili Bog Otac za dusu; sto je hrana za telo – to je za dusu Rec, sto je disanje i toplota za telo – to je Duh Sveti za dusu.

Ko je Hristu blizak, cesto Mu se obraca svim srcem, ima Ga uvek u svesti i cesto izgovara Njegovo ime. To je samo po sebi sasvim razumljivo, jer se covek bez Hrista oseca neraspolozenim i slabim. Ljudi koji su Hristu bliski, oni Njime zive; On je njihovo disanje, njihova hrana i prebivaliste – sve njihovo; i na osnovu blazenstva koja pruzaju Njegovo ime i Njegova sveblagodatna veza, oni se celim svojim bicem pripijaju uz Njega i u Njemu nalaze neiskazano blazenstvo.

Srdacna vera u duhovni svet, pre svega u sveozivljavajuce i osvetljujuce Sunce istine – Hrista, ozivljava – pri cistoj savesti – dusu. Ova vera mora da se pretvori u posmatranje srca. To znaci da dusa mora istovremeno da se podigne iznad svoje mracne, culne prirode i da posredstvom jednog – po mogucstvu cistog posmatranja – prodre u duhovni svet. Ovde ona nalazi svoj pravi zivot. To govorim iz iskustva.

U svojoj unutrasnjosti mi posedujemo duhovno oko, sa kojim se beskrajno vise zapaza nego sa telesnim okom koje je samo orudje njegovo. Ovo duhovno oko posmatra pojave duhovnog sveta, pre svega Boga, to sunce razuma, i dela Njegove mudrosti i svemoci. Ovo zanimanje zove se posmatranje, udubljivanje ili gledanje; ono moze da se prostre u nedogled kao sto je sam Bog beskrajan. Ono ima tu osobinu da cisti dusu, da je usavrsava i priblizava Bogu – praizvoru misaonog svetla. Tada mi, prema meri Otkrovenja Bozjeg, gledamo hijerarhiju andjela, njihovu duhovnu svetlosnu prirodu, duhovnu lepotu, njihovu dobrotu i ljubav prema Bogu, izmedju sebe i prema ljudima; njihovu brigu za ljudske zajednice i za pojedince.

Duhovno oko se, takodje, okrece i prema ljudskoj unutrasnjosti; ovde se njegovo sluzenje odnosi na samoispitivanje, samopoznavanje, svetu trezvenost i strazenje nad svim svojim mislima i pokretima duse.

Zamisli, ti gledas nepristupnu svetlost iz koje je proizasla svetlost sunca, meseca i sazvezdja; sagledas onu pralepotu iz koje potice sva ljudska lepota, ljupkost i raznolikost pojava; sagledas ljubav i njeno spasonosno delo. Sagledas, najzad, u zaru ljubavi, u nedokucivoj svetlosti Njegovog savrsenstva – zraceceg Tvorca neba i zemlje. Sta ces pri tom da osecas? Znaj, hriscanska vera priprema svakog coveka za takvo gledanje.”

Dnevnik je izazvao veliku paznju. Do 1894. on se pojavljuje u cetiri izdanja. Strucnjaci ukazuju na njegovu izuzetnost: “Ova knjiga je u stanju da kod pazljivog citaoca izazove jak preokret u srcu. Njene produhovljene misli deluju snazno. One otvaraju jedan zaista novi svet. Sa puno ljubavi i iscrpno one daju odgovor na svakovrsna pitanja naseg ispitivackog razuma. Ja nikada nisam nasao jasnije i tacnije odgovore.” (Prezviter G. Speranski, u pismu redakciji “Ruskog poklonika”).

Episkop Teofan Govorov, prevodilac “Dobrotoljublja” i redak poznavalac otaca Crkve, ponovo je izrazio svoje neizmerno priznanje u vezi sa zivotom i delom oca Jovana: “Sto se oca Jovana Kronstatskog tice, ja sam uveren da je on uistinu covek Bozji. On je vredan svakog postovanja.. U to se treba uveriti. Njegov Dnevnik je dobar. Tamo su svetle misli jedne – u Bogu zivece – duse. On radi u slavu Bozju i Bozja snaga ga krepi.”

Dnevnik se do danas revnosno cita i ceni od duhovno iskusnih: “U svojoj iskrenosti, samoodricanju i duhovnoj snazi, Dnevnik oca Jovana je u svetskoj literaturi nesto jedinstveno. Tu jedan znalac govori o osnovnim elementima unutrasnjeg zivota. Njegova po smatranja kriju duboko utemeljenu duhovnu analizu ljudske duse, svih njenih pokreta, od najbolnijeg samopoznanja do blagodatnog duhovnog iskustva, i prenosi svakom, prema duhovnom uzrastu, ono sto mu treba. Sva uputstva sto su ih najbolji asketski spisi iz starine sadrzali, ovde nalaze svoj samostalni, savremeni izraz. Ovaj jedinstveni dnevnik odlikuje ocigledna stihija blagodatnog duha, dajuci mu nepresusnu aktuelnost i svezinu, onaj pecat stvaralackog produhovljavanja koji je sopstven svim pravim svetim spisima.” (Jovan Sahovskoj, “Belo monastvo”, Berlin 1932).

Ocena u inostranstvu

Godine 1897. Dnevnik se pojavio u prevodu E. Guljajeva, na engleskom jeziku, posvecen kraljici Viktoriji. U to vreme je Anglikanska crkva pocela da se interesuje za pravoslavlje. Zato je Dnevnik naisao na sveopste zanimanje.

Aleksandar Vajt, doktor teologije na Edinburskom univerzitetu objavljuje svoje delo o ocu Jovanu u dva toma. Prvi tom, “Ocena vrednosti oca Jovana”, sadrzi neko liko cinjenica iz njegove biografije. Drugi tom sadrzi izvode iz Dnevnika. A. Vajt primecuje: “Dnevnik, “Moj zivot u Hristu” citao sam nekoliko puta, potom sam citao sve sto postoji o zivotu i delu oca Jovana, i dosao sam do uverenja da je on najznacajniji duhovni pisac naseg vremena, pravi mistik duha i iskusni molitvenik. Mnoga njegova iskrena i snazna izlaganja zapecacena su zadnjom recenicom: “Go je moje duhovno iskustvo”. Kad otac Jovan upozorava na mracne strasti naseg srca i poziva nas da ih odlucno odbacimo i da, nasuprot svim burama savesti, pristupimo svetom pricescu; kad nas poziva da se u pokajanju od sveg srca molimo i uverava da nas Bog uvek uslisi; kad navodi kako se i sam u svoj svojoj nedovoljnosti molio i odmah bivao uslisen; kad tvrdi: “to je moje sopstveno iskustvo” – sve to odrazava zaista nesalomljiv autoritet.

Bezuslovnost i vatrena revnost ovog coveka, njegovo potpuno samoodricanje, pre svega pri suverenom posmatranju sebe samog, njegovo blagodatno smirenje, njegovo pocivanje u Bogu, cvrsto pouzdanje u rec Bozju – s pravom ga cini duhovnim autoritetom, duhovnim vodjom najviseg reda.

Otac Jovan, kako je sa puno ljubavi oslovljavan, predstavlja zivi potporni stub, jedno na daleko zracece svetlo Pravoslavne crkve. Ova Crkva je najstarija, najuzvisenija od svih hriscanskih crkava. Ona se oslanja direktno na samog Gospoda i Njegove apostole. Po padu Carigrada 1453. Moskva je postala njena sveta prestonica, jedan snazni rival Rima. Ruska Pravoslavna crkva je – sto se tice cistog drzanja dogmi, kanona, obicaja i moralnih zapovesti – medju svima najpostojanija. Nikad nijedan novitet nije prodro u nju. Ona je prava tvrdjava svih koji su se odlucili da idu putem spasenja. Ona je, kratko receno, ona Crkva iz koje potice otac Jovan.

Danas, kao i pre 40 godina, otac Jovan stanuje u maloj, neuglednoj staroj parohijskoj kuci sa malim vrtom, udaljenoj od crkve nekih pola milje. Uredjaj njegovog malog stana je krajnje skroman. U njegovoj radnoj sobi nalazi se jedan pisaci sto, vise regala za knjige, stolice i jedan tvrdi krevet. To je sve. Tako stanuje – od cele Rusije postovan – svestenik Kronstata, koji svake go dine na stotine hiljada rubalja podeli nevoljnima.”

Brojne novine i casopisi u Engleskoj i Americi, kao i u Nemackoj, Francuskoj, Italiji i drugde prikazivali su rad i delo oca Jovana.

Za 35. godisnjicu rukopolozenja

35. jubilej 1890. bio je drustveni praznik. U Kronstat je bilo doslo na desetine hiljada ljudi; gostionice su bile prepune. U katedrali Svetog Andreja sluzilo je 30 svestenika i 6 djakona u prisustvu oko 7000 vernika. Po svetoj liturgiji, otac Jovan se obraca prisutnima: “Vasa ljubav prema Bogu i prema meni – Njegovom sluzi, dovela vas je danas u ovu svecanu katedralu da bismo jednodusno slavili praznik vere, praznik svestenstva i praznih duhovne zajednice. U mojoj licnosti vi postujete svestenicko dostojanstvo. Cast koju vi meni ukazujete uznosi se do Isusa Hrista, jer je sve svestenstvo Njegovo. On sam cinodejstvuje kroz nas, On – vecni Prvosvestenik.

Hvala vam za vase darove. Ali, kako cu da primim vasu hvalu? Ja sam samo nekoristan sluga Hristov koji sam Njegovom silom cinio ono sto je trebalo da cinim; cak ni to nisam. Moja savest priznaje – po mom unutrasnjem coveku – da je mnogo cega nedovoljnog bilo u mojoj sluzbi. Duzan sam da ovo priznam i da molim Boga za milosrdje, a vas za razumevanje prema mojim slabostima. Ipak, ja svim srcem ceznem za poboznoscu i celom snagom cu teziti, uz pomoc Bozju, da napredujem u tom pravcu, jer je receno: Budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas na nebesima.”

Zatim slede brojni govori. Kao prvi, obraca se nastojatelj katedrale Sv. Andreja: “Upravitelj sudbina nije bez razloga tebi dodelio da sluzis zapravo u Bozjem hramu Sv. Andreja. Apostol Andrej je u svoje vreme bio prorekao nasoj otadzbini slavnu buducnost u veri i poboznosti. A Kronstat nije do sada ni po svom polozaju ni po svojoj istoriji imao ucesca u delatnosti Bozjih ugodnika. Ti si dosao ovamo kao smireni svestenik i poceo da delas sa iskrenom verom u Bozju milost, cija sila sve nedostatke popunjava. U prostoti i cestitosti protekle su mnoge godine tvoje neumorne i plodne sluzbe: kao svestenika, veroucitelja i prijatelja ljudi. Bile su to godine borbe sa sopstvenim slabostima, kao i sa ljudskom tvrdocom srca. Te borbe su trajale sve dok slava tvog neprekidnog zalaganja u sluzbi ljubavi i u molitvi nije zahvatila srca svih verujucih u Rusiji. A danas je ovaj usamljeni grad, koji je do sada pokrivao samo vojne i trgovacke interese, kroz tvoju delatnost postao ishodiste religiozno-moralnih vrednosti. Ova katedrala, koju si ti bitno prosirio i ukrasio, ne moze vise da primi u sebe sve one ljude koje si ti u veri zagrejao.”

Protojerej F. Ornatcki, delegat drustva za religiozno-moralnu obnovu, izjavljuje: “Isus Hristos naziva buducu delatnost svojih apostola i njihovih sledbenika “svetlost sveta”. Prema potrebi vremena On postavlja izuzetne pojedince na hriscansko radno polje. U takve, bez sumnje, spadate i Vi. Zalutalim ljudima naseg vremena potrebna je, pre svega, nepokolebiva vera, topla molitva i neumorna delotvorna ljubav, sto Vi, u stvari, sobom otelovljujete. Tako ste Vi sacuvali od propasti bezbrojne ljude, uveli ih u vrline i priblizili Bogu.”

Redaktor casopisa “Ruski poklonik” kaze: “Nas slavljenik je svima poznat kao – ,otac Jovan Kronstatski”. Mnogi ne znaju njegovo prezime. Kao jedan od velikih, poput Kneza Aleksandra Nevskog (ruski nacionalni junak), i on nosi ime mesta svojih junackih dela, svojih osvajanja i pobeda. On je u Kronstatu vaspitao nekoliko generacija ruske omladine u moralno – hriscanskom smislu; ovde je on ostvario ogromna dela ljubavi prema bliznjem, kao niko drugi u tolikim razmerama. Ovde je on bezbrojne naucio toploj molitvi, da se od srca kaju, da se odlucno i zauvek prema dobru okrenu. Ovde je on, takodje, otkrio blagodatnu snagu isceljivanja i time najuverljivije posvedocavao veru. Ono sto je ovaj duhovni junak postigao daleko prevazilazi granice Kronstata; njegova dela sluze celoj otadzbini. Time je on postao duhovni vaspitac i vodja svih koji za njega cuju, koji mu se obrate.”

Protojerej Putjatin izjavljuje: “Otac Jovan u svom svestenickom delu sledi obrascu samoga Hrista. Kroz njega u svet ulazi svetlost Bozje blagodati i osvetljava sve koji ga srecu… Njegov dolazak svakome do nosi radosno uzdanje. On je uvek medju ljudima. On jede sa propalicama, pronalazi porocne i cini da mnogi od takvih menjaju svoj zivot. Njemu dolaze dvorjani i vojskovodje sa svojim nevoljama. Njemu donose bolesne i besomucne – i on ih leci. Njemu se ispovedaju dugo skrivana zlocinstva, i on uzima stradanja ljudi na sebe. On ishranjuje hiljade gladnih i posle desetina godina njihovOg svakodnevnog hranjenja jos mnoge korpe ostaju pune. Iz njega izlazi cudesna sloboda i milosrdje … Posle ispunjenog radnog dana on provodi noci u molitvi. Pred nasim ocima se ponavljaju dogadjaji kakvi su nam poznati iz Jevandjelja i Dela apostolskih.”

Za vreme svecanog rucka radjaju se brojne zdravice. Potom otac Jovan napusta svoje goste, da bi nastavio praznovanje u Domu radinosti.

Milioni za druge “Dajite i dace vam se” (Luka 8, 38)

Drustvena delatnost oca Jovana rasla je iz godine u godinu. On podize radnicke domove sa radionicama i nocnim sklonistima za besposlene; osniva dnevna boravista i sirotinjske domove, osnovne skole i radnicke skole za sirotu decu; uredjuje besplatnu lekarsku sluzbu za nevoljne; pomaze crkve i duhovne seminare, osniva i izdrzava cetiri manastira. Zatim, pomaze bezbrojne dobrotvorne organizacije, privatna lica i prosjake.

Odakle otac Jovan uzima sredstva za sve to? Cela Rusija ih salje svome molitveniku; hiljade rubalja od bogatih i kopejke od sirotih. Dnevno posta donosi do 200 novcanih posiljki. Po izjavi njegovog sekretara, godisnje stize oko milion rubalja. Vise od toga daju licno u ruke ocu Jovanu oni koji mu se neposredno zahvaljuju za ucinjena dobra.

Svaki dan stizu i paketi sa bogatim poklonima. Tu su skupoceni crkveni sasudi, umetnicki obradjeni zlatni krstovi, zlatne kadionice i zlatotkane odezde sa biserom i dragim kamenjem u vrednosti od stotine i hiljade rubalja. Svi ovi dragoceni predmeti pune crkvenu riznicu u Domu rada i cine je najvrednijom u Rusiji. Drugi paketi sadrze svestenicke odezde, mantije i dr. Sve su to darovi zahvalnih i duboko odanih ljudi. Oni sebe smatraju srecnim kad mogu prema ocu Jovanu da izraze u ovom vidu svoju zahvalnost, da nesto ucine za njega i za Bozje delo.

Ali, to ni izdaleka nije sve. Njemu se po klanjaju kuce – za njegove ustanove, poljska imanja – za njegove manastire, parni brodovi sa svom poslugom – za njegova putovanja. Ljubav naroda ne poznaje granice. Ova reka poklona neprestano raste.

Zasto mu ljudi poklanjaju novac? Zato sto je on raspalio njihova srca prema dobru, zato sto u njega imaju poverenja i sigurni su da ce on taj novac da upotrebi bolje od njih samih. Od novca onih koji su doziveli obnovu svoga srca i duse podizu se skole i sirotinjski domovi, nocna sklonista i radionice gde se zagrevaju ljudi koji su godinama stradali od fizicke i moralne hladnoce.

Inicijativom oca Jovana promenilo se i lice Kronstata. U njemu nastaje ceo jedan red uocljivih zgrada u cijoj izgradnji su siromasni nasli zaposlenje, hleba i duhovne potpore. Preko 20 godina je on finansirao svoj Dom radinosti sa svim njegovim uredjajima socijalne namene, i na kraju mu zavestao oko milion rubalja. Sem toga on daje Bratstvu sv. Andreja oko pola miliona rubalja kao rezervu za njegovo izdrzavanje. Stotine hiljada rubalja poklanja za ostale radne ustanove, seminare, sirotinjske domove i skole po celoj Rusiji, kao i za izgradnju skola i crkava na Sibirskoj zeleznici.

Narocitu brigu uziva njegovo rodno mesto – Sura.

Zahvaljujuci njegovoj pomoci, zidaju se nove crkve a stare renoviraju. On salje skupocene sasude, ikone i odezde bezbrojnim crkvama po celoj Rusiji.

Otac Jovan je pocasni clan mnogih dobrotvornih ustanova. I u inostranstvu ruske skole, bolnice, udruzenja i misionarski centri dobijaju njegovu pomoc. O tome svedoce zahvalna pisma i povelje kraljeva. Preko svega, otac Jovan pomaze bezbrojna privatna lica, siromasne djake, studente, bolesne i oskudne. Sume od po 300-500 rubalja za svakog od njih nisu retkost. Jednog samo dana, 28. avgusta 1893. poslato je 13.000 rubalja na 192 molioca. Dne(r)no se takodje milostinja deli na 1000 do 1500 prosjaka.

Otac Jovan ne podvaja licnosti; daje svakom koji mu se obrati: siromasnim katolicima isto kao i Jevrejima, hriscanima i Tatarima. “I oni treba da slave Boga” – govorio je on.

Pored novcane pomoci koju njegov sekretar sprovodi, otac Jovan i licno deli novac kojima je potreban. Niko od njega ne ide neutesen. Gde vidi potrebu, on vadi stotine rubalja iz svoga dzepa koji se neprestano iznova puni, i pruza ih, najcesce ne brojeci. Njegova desnica zaista ne zna sta cini njegova levica. U svojoj bestrasnosti njemu nije stalo do vrednosti novca vec do ljubavi prema bliznjima. On belezi: “Dajte i dace vam se; jer, po meri kojom merite bice i vama mereno. Ove Gospodnje reci se na meni neprestano ispunjavaju. Ja po mogucnosti dajem sve sto posedujem i dobijam od drugih, po Bozjoj proceni, sve u izobilju. Kakva samo poplava razlicitih dobara bez mere i kraja. Oce, hvala Ti za Tvoju izdasnost i za svu utehu!” Pritom on ima nacelo: “Ja licno ne posedujem sopstveni novac. On se meni daje. Cesto ne znam od koga dolazi. Zato i ja ne gledajuci dajem novac tamo gde on moze da donese korist. Ako te i svakodnevno mole za milostinju, budi spreman da je das. Ne dajes tvoju svojinu, nego svojinu Bozju. Tvoja je samo dobra volja. Ti si samo izvrsilac Bozji, sluga male brace Hristove. Stoga radosno i u smirenju vrsi svoje delo. Takav tvoj rad bice bogato – preko mere nagradjen, zato i ti budi darezljiv prema drugima i nemoj im davati po zasluzi, vec prema njihovoj potrebi. Sve dobro koje drugima ucinis vratice ti se, ranije ili kasnije, kao i sve zlo koje si kome naneo vraca se u tvoju unutrasnjost. Misli na to da je Bog pravican u najvecoj meri, do poslednjeg slova.

Hriscanska ljubav radije prihvata da podnese svako ogranicenje, nego da sebi dozvoli ljutnju, ogorcenje ili roptanje protiv onih koji nas iz svoje nemastine, zbog slabog karaktera ili tendenciozno uznemiravaju, zive na teret drugih. Jer, gde je ljubav tamo je i Bozja blagodat, dobrota, mir i izobilje. Hriscanin je spreman da pretrpi sve, samo da ne izgubi blagodat koja je za njega najvise dobro.”

Otac Jovan upoznaje ljude u svetlosti Bozje blagodati i prema njima se odnosi onako kako ga blagodat na to upucuje. Ponekad on odbija da primi i velike sume novca, ako oseti da je taj novac nepravednim nacinom stecen. Tako jednom, na putu za Finsku, ulazi u njegov vagon neka gospodja i daje mu za siromahe cek na dvadeset hiljada rubalja. Ali on odbija: “Ja to ne mogu da primim, to je neposteno steceno”. Zena potresena priznaje da je to stvarno na prevaru dobila i, posle ovog slucaja, promenila je svoj zivot. – Drugom prilikom mu, posle sluzbe Bozje, jedna ugledna gospodja pruza veliko pakovanje novcanica sa trideset hiljada rubalja u dobrotvorne svrhe. Ali na to otac Jovan nije obratio paznju. On ostro pogleda ovu gospodju i upita je na koji je nacin dosla do tog novca. Pogled mu je prodirao duboko u njeno srce. Nemocna pred njim da sakrije, ona priznaje da je to bogatstvo zaradila bludom. Ali je istovremeno tvrdila da je odavno prekinula ovo prljavo zanimanje i moli ga da ovaj novac primi kao pokajanje za njen gresni zivot. Ali otac Jovan to ne prihvata: “Ako si svoje bogatstvo kroz greh zaradila, onda ga ti sama podeli na siromahe. Prihvati se casnog posla i stici svoj novac posteno. Od takve zarade donesi mi nekoliko kopejki, i to ce onda biti tvoja prava zrtva pokajanja pred Bogom.”

Oca Jovana na njegovom putu ne moze niko da potkupi. Reka zlata ne cini na njega nikakav utisak; on u tome nema svoj deo. Dok se milioni slivaju u njegove ruke, on uvek zivi u istoj maloj suroj parohijskoj kuci, sa istim svojim skromnim pokucstvom. On ni paru ne ostavlja po strani da se nadje, ni za sebe ni za svoje. Nekoristoljubiv, cista srca, on obavlja sluzbu i dnevno razdeljuje siromasnima oko sebe sve sto ima. Zasto on to tako cini? Zato sto se ne oslanja na sebe i svoj kapital, nego na Boga. I to njegovo pouzdanje nikad ga nije napustilo.

Za oca Jovana je novac, kao takav, bez vrednosti; za njega je bitna punoca Bozje blagodati koja na njemu pociva. Na to se jedino usmerava sva njegova paznja. Taj suncani Bozji dar, koji ga ispunjava, otvara prema njemu srca drugih i od njih onda dolazi ta zlatna reka obilja. On iz iskustva zna: ne brini se za novac. Ako ti je potreban, Bog ce te zasuti njime kao manom u pustinji. Jer Njegova je zemlja sa svim njenim dobrima. Tezi samo Carstvu Bozjem, trudi se da popravljas ljude, da ih ucvrscujes u veri i da doprinosis njihovom spasenju. Utvrdjuj sebe samoga u tome, cisti svoje srce, obavljaj savesno svoju duznost, ispunjavaj brizljivo sve svoje zadatke, a novac, jelo, odelo i sve sto ti treba – dobices u obilju.


NAPOMENE:

1. Jovan Sergiev, Poucavanja, 1898 – str. 95. 122

2. Sustin, O Jovanu Kronstatskom i Optinskim starcima.

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

IV DUHOVNI OTAC RUSIJE

Otac Jovan je molitvenik Rusije. Narod ga postuje kao da je patrijarh. Stotine hiljada dolaze u Kronstat da bi dobili njegov savet i blagoslov. Njegova putovanja su kao pobedni trijumfi. Car mu poklanja svoje narocito poverenje. Glavari crkve mu priznaju blagodatnu snagu duha. Nebrojeni pomazu njegovu drustvenu delatnost, koja se proteze preko cele Rusije.

Ali, njegova najosnovnija briga je – zivot u Hristu. On revnuje u tome i belezi svoja blagodatna iskustva u svom dnevniku, koja mnogima sluze kao putokaz. Ljudi mu se sve vise obracaju po duhovnim pitanjima i on ih vodi smernim hriscanskim putem – srcepoznanju.

Pri svemu tome, on obavlja svoju redovnu svestenicku duznost i kroz nju sluzi Bogu i ljudima.

U severnom zavicaju

Posebna briga oca Jovana je njegov zavicaj Sura. Od 1890. on putuje tamo skoro svake godine u rano leto. To zamorno hodocasce na grob svoga oca on posmatra obavezom ljubavi prema bliznjem. Put ide preko Arhangelska, Oneskog jezera i severne reke Dvine, ka severoistoku. Prema tokovima reka on vise puta menja brod. Kad je susa i niska voda, delovi puta mora da se savladjuju “trojkom” preko neravnih puteva.

Danima on provodi na parobrodu, u pratnji nekolicine od svoje duhovne dece. “Ja se ovde odmaram; na brodu mogu stvarno da se odmorim. Ponekad mi moja popularnost pada tesko, nigde ne mogu da budem neprimecen.” Na ovo malo kvadratnih metara, sasvim okruzen vodom, on uziva kratkorocnu slobodu, posle jedne duge godine zamora. Ali i ovde nije bez posla. Cita Jevandjelje i svete Oce, pise svoj dnevnik ili priprema besedu za naredno bogosluzenje. Uz to se od srca raduje Bozjoj prirodi.

Samo nekoliko “srecnih” mogu na ovom putu da prate oca Jovana. To su svestenici, monahinje, clanovi Bratstva sv. Andreja, studenti i zanatlije. Cesto putuje sa njima, jedan deo puta, i igumanija Taisija. Ona voli Levsinski manastir i stara se o novom manastiru od Sure i njegovom odeljku u Petrogradu i Arhangelsku. Verni pratilac je i drvarski trgovac Kirkalov. Kao dubokoverujuci covek, on postuje velikog molitvenika, podize u svome selu crkvu, pomaze u Arhangelsku Dom surskih sestara i daje redovne priloge manastiru u Suri.

Stalni putni pratilac je i baronica T., ciji je muz na uglednom mestu u drzavnoj administraciji. Ona je 16 godina nosila tesko stradanje koje je i domacim i stranim lekarima prkosilo. Najzad se obratila ocu Jovanu. On se molio i ona je ozdravila. Prica: “Osecala sam, potom, da ne mogu vise da zivim na uobicajeni nacin. Otisla sam kod

bacuske da pitam za savet. On mi je rekao: “Pomazi siromasnima i zahvaljuj Bogu”. Ja sam se onda preselila u Kronstat, u jednu sobicu Doma radinosti. Tamo sam zaposlena u biblioteci i rukovodim prodajom knjiga. Sad sam srecna sto mogu svakodnevno da idem na svetu liturgiju i da se pricescujem.” Baronica uvek na putu uzima poslednje mesto, drzi se neupadljivo. U svojoj brodskoj kabini ona ima dosta sveca, malih ikona i duhovnih knjizica za deljenje.

Za vreme plovidbe, otac Jovan je rado na palubi, moli se i posmatra. Tada ga svi ostavljaju na miru. Preko dana, on prilazi jednom ili drugom saputniku. Cesto govori sa igumanijom Taisijom. Pogledaj tu zarku vecernju rumen. Koliko svetla, toplote i lepote zraci to sunce. Divan je Bog u svojoj tvorevini. A koliko je uzviseniji On sam, Sunce razuma, nase najcistije Svetlo. Gospode, kako Ti samo ozivljujes, zagrevas i osvetljavas dusu, i kako su beskrajno siroti jadni nevernici.

Bacuski se cesto obracaju pojedinci iz pratnje za usamljen razgovor. On dobre volje svakome izlazi u susret. Jedan ga svestenik pita: “Bacuska, sta Vi radite na dugom putovanju, u cemu provodite vreme?” “Ja se molim neprestano – odgovara otac Jovan brzo – i uopste ne mogu da razumem kako moze da se zivi bez neprestane molitve. Molitva je disanje duse.”

Jedna seljanka ga moli: “Bacuska, nauci me da se molim!”

“To je najlakse, u isto vreme i najteze. Dete moli na svoj nacin, moli oca ili majku. I mi smo deca nebeskog Oca. Zasto se pretvarati? Govori Mu sve onako kako ti je na srcu i iznesi pred Njega tvoje potrebe. Gospod je blizu, On slusa tvoju molitvu. Ali budi mudra, pazljiva i cuvaj svoj um.”

“Ja se malo molim, bacuska, poslovi me pritesnjuju, uvece padam mrtva umorna u postelju i budim se sa brigom i obavezama.”

“Molitva i spasenje ne zavise od mnogo reci. Citaj malo, ali citaj svesno, sa toplinom srca. Pre svega, medjutim, preko celog dana cuvaj secanje na Boga, skrivenu, unutrasnju molitvu. I ja sam nemam vremena za dugo manastirsko pravilo, ali, gde idem i stojim, mene prati secanje na Boga. Ja Mu se molim u duhu, zadrzavam se pred Njim, gledam Ga pred sobom. Misao na Njegovu blizinu nikad me ne napusta. Potrudi se i ti u tome.”

Otac Jovan razgovara i skupno, sa svima prisutnima; uvece uzima Sveto pismo, cita iz njega i tumaci procitano. Svi putnici sa broda prisustvuju, takodje i posluga. Samo dva krmara straze na svojim mestima, ali i oni sa paznjom slusaju To traje do duboko u noc; na kraju otac Jovan blagosilja i otpusta sve. Tad on, neumorni, vrsi svoju vecernju molitvu i priprema se za sutrasnju liturgiju.

Otac Jovan usput posecuje sela, gradove, manastire. Gde se zaustavi da sluzi dnevnu liturgiju, zvona svecano odzvanjaju. Hiljade ljudi, iz cele okoline, zuri prema crkvi. Prost narod mu se primice u strahu Bozjem i u njemu gleda oca, pred kojim se iznosi ceo mukotrpni zivot. Gde je stoka krepala, neka kucica izgorela, gde crkva ima potrebu za obnovom a sopstvena sredstva ne stizu, tamo se polaze nada u njegovu pomoc. On prihvata, tesi i pomaze.

Gradski svestenik iz Viterge hvali njegovo zalaganje: “Gde Vi, bacuska, dodjete, radosno odzvanja veliko praznicno zvono. Sve se radnje zatvaraju, ceo posao staje. Narod se poletna duha skuplja na toplu molitvu. To nije zacudjujuce, jer Vi sami podsecate na veliki plamen. Kao sto vatra sve zagreva, tako i plamen Vase molitve zahvata sve prisutne, svestenike i laike, i cela se crkva revnosno i toplo sa Vama moli.”

Razna zbivanja svedoce o sili takve molitve. Jedan iz te pratnje kazuje[1]: “U leto 1894. nosio nas brod, po severnoj Dvini, kraj sela Troickoje. Na horizontu se pojavili dimni oblaci. Sto smo dalje vozili uz reku, to je dim bivao sve gusci; mirisao je aromaticno: sume i tundra gore. Devetnaestog juna pristizemo, rano ujutru, u selo Jagric za Bozju sluzbu. Dan je cist i suncan. Seljaci su pred selom, vuku vodu i polivaju zemlju; svi sa strahom ocekuju pozar koji se blizi i sobom donosi, polako ali sigurno, pustos. Cim je nas brod pristao i crkveno zvono odjeknulo, svi su prekinuli posao i posli u crkvu. Oni se tuze ocu Jovanu za susu i vatru koja preti njihovim kucama i mole za njegovu pomoc. Otac Jovan oseca njihovu nevolju i snazi njihovo pouzdanje: “Sve sto verujuci trazite, vi cete i dobiti. Sad cemo zajednicki da se molimo za kisu!” I otac Jovan sluzi i moli se sa njima iz sve snage, dok nije sa njegovog lica potekao znoj.

Kad je posle sluzbe Bozje, oko podne, okruzen narodom izasao napolje, nebo je bilo puno oblaka. Dok je ulazio u brod, kisa je uveliko pocela. Seljaci se tiskaju na obali. Jedan starac istupa iz njihove sredine: “Oce, tri meseca nije bilo kod nas ni kapi kise, zega je isusila nase njive, vatra opkolila nasa naselja. I Vi ste se, na nasu molbu, pomolili Bogu i On nam salje kisu. Mi se od srca zahvaljujemo.” – “To je ucinio sam Bog” – odgovori otac Jovan i prikloni prijateljski svoju glavu. Kad je brod krenuo, njih nekoliko je pocelo da peva jedan psalam, vise hiljada glava prihvati pevanje, dok ih pljusak nije nadglasio. Sela su bila spasena.

Takvi dogadjaji u zivotu oca Jovana nisu retkost. On se uvek zahvaljuje Bogu za uslisenu molitvu i belezi: “Gospode, ja Ti zahvaljujem. Ti si opet na moju molitvu poslao blagu kisu posle uporne suse i ugasio si pozar sume koji je pretio Tvojim ljudima; jer Tebi je sve lako ostvarljivo.”

Brod plovi dalje. “To je moja verna Severna Dvina” – sapuce otac Jovan za sebe i gleda silnu reku. Kako je cesto plovio njome kao ucenik, kasnije kao nezapazen student, od Arhangelska za Suru. Sad putuje sopstvenim brodom u svoj zavicaj, okruzen po stovanjem i ljubavlju.

Najzad, brod skrece u reku Suru. Pred nama lezi selo Sura. Cim je brod bio na domaku oka, poce da udara veliko crkveno zvono – kao o Uskrsu. Pristaniste je ukraseno cvecem. Celo selo, sa svestenikom na celu, krece pred oca Jovana. Svi se tiskaju oko njega, svaki dobija njegov blagoslov. To traje dosta vremena. Potom se otac Jovan, pracen od svih, zuri pravo u novosagradjenu crkvu sv. Oca Nikolaja.

Pri osvecenju ove crkve, juna 1891, on je govorio: “Bogu neka je hvala! Nije vise san nego puna stvarnost. U ovom siromasnom naselju, gde su do sada, izmedju deset drvenih kucica, stajale dve dotrajale crkvice, sazidana je ova lepa kamena crkva. Nju je sagradio sin siromasnog cteca iz ovoga sela, u kojem su tokom 350 godina sluzili svestenici iz roda Sergieva. Blagodareci Gospodu, ja sam ovaj Njegov divni Dom izgradio bez drzavnih sredstava. Kad su ljudi u Petrogradu i Moskvi saznali za ovu moju nameru, netrazeno su mi slali svoje priloge. Veliki knez Georgije Mihailovic poklonio je ikone za ikonostas. Nasa crkva je plod ruske vere. Gospode, ja volim Tvoj hram kao sto sin voli ocevu kucu – to staniste gde nam se Ti tako cudesno priblizujes, gde se kroz zivotodavnu tajnu sa nama sjedinjujes, cistis nas, osvecujes i obnavljas; ovaj dom u kojem se cita Rec Tvoja i svi mi zajednicki pred Tobom stojimo.

A sad se obracam vama, clanovima ove seoske parohije. Za vas sam ovu crkvu sagradio; budite nje dostojni. Posecujte nedeljom i praznikom Bozju sluzbu; molite se jasno i iskreno Bogu. Molite Ga za Njegovu blagodat, mir, zdravlje i spasenje. Molite se takodje za one koji su izgradnju ove crkve pomogli svojim sredstvima.

Da biste Bozju sluzbu razumeli, ucite se da citate. Sa velikom zaloscu sam primetio koliko je analfabeta u Suri, i zato sam odlucio da napravim veliku skolsku zgradu, sa svim sto je za nastavu potrebno. Drvo za to vec je pripremljeno. Stoga vas u ime Bozje sve molim, i roditelje okolnih sela, da posaljete svoju decu u buducu skolu. Ona ce uciti da citaju i pisu, ucice zanate i rukodelje, da tako budu od koristi i sebi i drugima. A pre svega da se uce da razumeju Bozju sluzbu i Zapovesti Bozje, da cestito zive za spasenje svoje duse. – Idite revnosno sa svojom decom u crkvu, naviknite ih moljenju, ucenju i radu; samo tako cete u obilju da zivite i siromastvo vas nece vise pritiskati.” – Otac Jovan poznaje nuzdu tih seljaka koji su zaduzeni kod trgovaca i kafedzija i stoje pred krajnjom bedom.

Uskoro je pocela izgradnja skole, koja je 1893. bila otvorena. Tog puta je otac Jovan odmah po dolasku u Suru pozurio u sagradjenu skolu i pregledao u njoj sve do sitnice. Ucionice su bile ugodne i svetle, sve je ustrojeno prosto i prakticno. Vec prvog dana pojavilo se 60 dece. Iduceg dana je, neposredno posle svete liturgije, izvrseno veoma svecano osvecenje skole. Otac Jovan se toplim recima obraca uciteljima i djacima. Potom blagosilja svako prisutno dete, ponaosob; svako dobija po jedno Jevandjelje, Psaltir i nekoliko knjizica verske sadrzine.

Iduceg jutra on drzi u Svetonikoljskoj crkvi svetu liturgiju i svim stanovnicima sela daje sveto pricesce. Potom odlazi, pracen od svih, do novosagradjene crkvice na grobu njegovog oca Ilje Sergieva i do groba njegovog strica, svestenika Mihaila. Tamo otac Jovan drzi parastos.

U ostalom vremenu svoga boravka, on se neumorno stara za stanovnike Sure. Prvo se obraca svesteniku i pita za njegovo stanje. Zatim, posecuje svoje srodnike. Pred novom seoskom kucom koju je dao da se podigne, sedi krupan seljak, a pored njega dobrocudna stara seljanka u narodnoj nosnji. To su sestra oca Jovana i njegov sestric; tu, u blizini, stoje mladje snaje i sinovci. Svi su oni seljaci i ponasaju se krajnje skromno. Otac Jovan im pomaze kao i celom selu, ni vise ni manje. Svi oni prihvataju tu pomoc sa velikom zahvalnoscu. On se ugodno oseca medju njima i sa usrdjem slusa o njihovim sudbama, radostima i nevoljama. Potom ide da i ostale poseti.

U Suri se otac Jovan zadrzi obicno 3-4 dana. Kad sve vidi i obavi, on putuje nazad. Pri rastanku, celo naselje ga prati do pristanista, gde se rastaju i on blagosilja svakoga od njih. Kad brod krene, on jos dugo stoji na palubi; oci su mu vezane za ovo voljeno zavicajno gnezdo, sa molitvom da bi Gospod ovaj zaostali narod prosvetio svetloscu svoje istine.

Nekih godina put je osobito tezak. Ako zbog suse voda opadne, brod ne moze da prispe do Sure, nego ostaje oko 100 milja da se savlada konjskom zapregom, preko lokvastog i cesto peskom zasutog puta. – Tako se desilo 1901. Njegovi pratioci putuju ispred njega i zamaraju se na losem putu. Otac Jovan ih prestize svojim kocijama, mase im u prolazu zivahno i sa dobrodusnim osmehom. Tada se putnici osete duhovno osvezenim. “Kakva je samo blagodat ovom coveku darovana. Cim te pogleda obraduje te kao sa zlatnom rubljom” – dovikuje kocijas.

Na svom povratku otac Jovan zastaje u Arhangelsku. Tu poseti episkopa i sluzi u Blagovestenjskoj crkvi svetu liturgiju.

Predvece odlazi do predsednika opstine, a onda kod rektora njegove ranije bogoslovije. Rektor mu podnosi izvestaj o delatnosti onih ustanova koje otac Jovan novcano pomaze. Kad stigne on rado ide do parka kojim se nekad, kao student, setao.

Nocu se putuje. Iduceg jutra parobrod staje tamo gde zivi druga sestra oca Jovana, popadija. Tu on sluzi svetu liturgiju, a potom izlazi sa rodbinom medju mestane i divi se neobicno lepom izgledu siroke i snazne Dvine sa njenim ostrvcima i rukavcima. Uvece se put nastavlja.

Osnivanje manastira

Mnogi ljudi, da bi vodili svoj duhovni zivot, imaju potrebu za usamljenoscu. Zato je otac Jovan oko devedesetih godina osnovao cetiri zenska manastira za svoje duhovne kceri: Levsinski manastir u Novgorodskom okrugu, Svetojovanjski manastir u Suri, Voroncevski manastir kod Pskova i ugledni Svetojovanjski manastir u Petrogradu.

Svetojovanski manastir u Suri je nazvan tako u cast njegovog zastitnika – sv. Jovana Rilskog. Njegov temelj postavljen je 1896, a u junu 1900. je bilo osvecenje. Taj manastir je prosto ali prijatno ustrojen. Manastirska crkva prima 600 vernika. Od nje pocinje stambena zgrada sa dvadeset svetlih velikih soba za po cetiri monahinje, a u produzetku su okolne ekonomske zgrade. Pri otvaranju manastira doslo je 120 iskusenica, mladih devojaka iz cele Rusije, mnoge iz plemickih kuca. One su ovamo dosle svesno, spremne na svako samoodricanje. Snazan besednicki duh oca Jovana je njih podstakao na ovu zivotnu odluku. On im se sad obraca: “Bozje providjenje mi je dodelilo da u mome zavicaju osnujem ovaj manastir.” Time je meni, sestrama i stanovnicima Sure pala u deo najveca Bozja blagodat. Jer manastiri su osvecena mesta molitve, poslusnosti i svih hriscanskih vrlina, i zivi obrazac cestitosti i radinosti. Drage sestre! Ja bih zeleo da vam kazem kako vi u ovom svetom zdanju treba da zivite i cemu treba da stremite. Vasa prva briga neka bude neprestana misao o Bogu i – molitva. Zatim, stalno uzdrzavanje, cistota u mislima i osecanjima; fizicki rad i bezpogovorna poslusnost u postizanju smirenja i strpljenja prema Hristovoj zapovesti. To bi trebalo da budu vase vodece obaveze. U manastirskom opstezicu su buna, samovolja, svadja i osudjivanje drugih – neprihvatljivi. Ko se o sve to gresi, treba ga iskljuciti iz zajednice. Vi ste sestre dosle ovde da biste kroz molitvu, smirenje, poslusnost, uzdrzanje i rad oslobodile sebe od slabosti. Cistite se dakle kroz duhovni i fizicki napor, da biste dostigle spasenje vasih dusa i zadobile vecito blazenstvo. Drzite prema Gospodu vernost i potvrdjujte je kroz vase vladanje.”

Otac Jovan se brine kako za odrzavanje manastira tako i celog sela. On je dao da se podigne radnja gde mestani jeftino nabavljaju ribu, po proizvodjackoj ceni. Podize ciglanu, strugaru i mlin u korist manastira, gde seljani nalaze sebi posla. Istovremeno i osniva starateljstvo za brigu oko ovih ustanova, da odredjuje cenu robi i nadnicu radnicima. Prilikom svojih poseta, on nadgleda ova preduzeca i brine se za njihov napredak.

Tom starateljstvu otac Jovan daje i ne malu gotovinu, od koje su kamate isle u korist manastira, a 1899. on mu poklanja svoj parobrod “Sv. Nikola” – teretnoputnicki brod da bi se njime olaksalo prevlacenje robe mimo posrednickog profita. Zatim, osniva dva ogranka maticnog Surskog manastira, u Petrogradu i Arhangelsku.

U povratnom putu otac Jovan skoro svake godine poseti manastir Levsinski; nastojnici, igumaniji Taisiji daje mnoga vredna uputstva i obavestava se o svim potrebama manastira. U rano jutro on seta – moleci se – kroz rosnosvezi park. Onda sluzi jutrenju i liturgiju, ispoveda prisutne, drzi besedu i pricescuje 400 monahinja, radnike i posetioce.

Dok je u manastiru, monahinje se oslobadjaju svih teskih obaveza da bi ucestvovale na svim bogosluzenjima i da bi slusale uputstva za svoj unutrasnji zivot. Sve one revnosno koriste ovu priliku.

Jedna monahinja pita: “Bacuska, Vi osecate blizinu Bozju?”

“Da, sestro moja, ja Ga osecam sasvim blizu. On je stalno sa mnom, po recima: “Ja cu kod njih stanovati”. Kako bih inace mogao sve ovo da izdrzim, kad ne bih imao blagodati Bozje.”

“Da, Vi se mnogo trudite, Vi se ceo zrtvujete, Vi sebe zaboravljate.”

“To je preterano receno. Ja se, u stvari, uz pomoc Bozju i prema svojim snagama trudim za spasenje ljudi. Svestenici kao sledbenici apostola, treba da zive za svoju parohiju a ne za sebe.”

“Moze li, bacuska, covek u vreme ovog zivota da se oslobodi od strasti i iskusenja?”

“Naravno ne moze. Mora neprestano da pazi na sebe. Mir duse sa Bogom zadobija se, pre svega, kroz budnost. Ko vodi duhovni zivot i ko se trudi za svoje spasenje, neprestano mora da pazi na sebe i da kontrolise svoje pokrete srca i razuma. Neprijatelj vreba i trazi da nas zarobi. Cim otkrije neku pukotinu, jedan trenutak nepaznje, upada u dusu i pocinje u njoj da gazduje. – Svaki hotimican ili nehotican greh opterecuje dusu i rusi njen mir. Posledice su nemir, pometenost, nespokojstvo i potistenost. Dusi je tesko da ponovo dodje u red. Potrebno je najbrze – najunutrasnjije pokajanje srca po recima: “Prizovi me u nevolji svojoj i ja cu te uslisiti” (Ps. 50, 15). Gospod poznaje nase slabosti. On je spreman da sve oprosti, cim se iskreno pokajemo. Ja govorim iz iskustva.”

Posle vecernje, svi zajednicki dugo sede u basti. Otac Jovan nadugacko objasnjava Otkrovenje Jovanovo. Potom, dugo jos ostaje napolju u samackom bogoposmatranju. Slicno proticu i naredni dani.

Na dan odlaska, otac Jovan obeduje zajedno sa sestrama i posecuje duhovnike manastira. Na rastanku, on jos jednom objasnjava osnovne elemente duhovnog zivota i blagosilja svaku monahinju. Onda ga igumanija sa manastirskim horom prati do parobroda, uz duhovne pesme. Dok se udaljuje, otac Jovan sa palube daje poslednje blagoslove.

Putovanja kao narodni dogadjaj

Zadaci oca Jovana se sve vise povecavaju. Sve vise ljudi mu se obraca. Iz cele Rusije dolaze telegrami sa molbom za njegovu posetu i molitvu. On cini sto je u njegovoj moci. Cela Rusija postaje njegova parohija. Mole ga da osveti mnoge crkve, razne drustvene ustanove, bolnice, sanatorije, domove radinosti i dr.

Otac Jovan sluzi na raznim svecanostima; tako po zelji cara Nikolaja II sluzi u njegovoj zimskoj palati. Na putovanjima ga zaustavljaju da sluzi u mnogim mestima, u skolama, seminarijama i duhovnim akademijama, internatima i sirotistima, u domovima slepih i hromih. Posle mnogih poziva, on posecuje Vorones, Harkov, Kijev, Vilnu i druge gradove, gde ga sacekuju desetine hiljada ljudi.

Njegova poseta Kijevu 1893. pripada istorijskim dogadjajima ovog grada. Kad je 16. aprila navece stigao tamo i otseo u mitropoliji, culo se klicanje mnogih hiljada ljudi koji su ispunili bili ulice oko nje. Cekali su ga celu noc. On ih je primao od 4 sata ujutru. U 8 casova, u pratnji vladike i generalnog guvernera uputio se ka crkvi. Ceo Kijev je uzbudjen, rad je obustavljen, radnje su zatvorene.

Za vreme sluzbe, u katedrali se od pritiska sveta lomi gvozdena ograda. Crkveni prostor nedostaje. Ni ikonostas ne moze da zadrzi pritisak sveta. Otac Jovan se odlucuje da napusti crkvu i da na velikom gradskom trgu odrzi moleban. Slika podseca na prva hriscanska vremena. Trg, sve kuce naokolo, krovovi i sve okolne ulice su prepune. Preko 60.000 gradjana je na nogama.

Potom otac Jovan posecuje najuglednije licnosti grada. Odlazi do Svetoandrejskog sabora, svetog istorijskog zdanja Kijeva. Ta crkva lezi na jednom uzvisenom mestu kijevskog brega, u zivopisnoj okolini. Od nje se gleda daleko niz Dnjepar i okolna brda. Njegov pogled miruje na bliskom i udaljenom kijevskom pejzazu. Njegove misli zadiru u ono vreme apostola Andreja kad je ovaj na istom mestu stajao i ukazivao na veliku buducnost Kijeva. Sudbina Hriscanstva i njegove otadzbine, prozimali su oca Jovana najdublje.

I ovde se oko njega sabralo mnogo naroda. Sa tom povorkom on krece prema Mihailovskom manastiru. Tu ga ispunjavaju secanja na rusko rano hriscanstvo. Njegov pogled zastaje na spomeniku kneza Vladimira, koji je Rusiji doneo Hriscanstvo, i na mesto njegovog krstenja.

Pogruzen u cutanje, otac Jovan odlazi do pestere slavne lavre Kijevopecerske. On misli na Bozje ljude koji su ovde ziveli u strogom samoodricanju i molili se za svet. Oni su mu jos od detinjstva bili bliski. U pesteri on sa nestrpljenjem pita za obitavalista pustinjaka. Vode ga tamo. Ushicen, ostaje tu i obraca se uskrsnjim pozdravom ovde upokojenima: “Vi sveti oci, koji ste iz ljubavi Bozje napustili svet – Hristos voskrese!”

Oni su ovde bdili i ostavili iza sebe tragove svoga junackog podviga i svojih duhovnih dostignuca. Oni su postigli ono obozenje kojem i on sam tezi. U svoje 63 godine on dospeva, najzad, u mesto njihovog delovanja. Neposredno, sa puno strahopostovanja, on im se obraca toplo: “O, vi Bozji prijatelji! Sveti Pavle, ti dete poslusnosti! Uci nas poslusnosti. Sveti Jovane, koji si strasti ugasio, uci nas da se razgorimo ljubavlju Bozjom.” Pri prolazu kraj celija i u crkvi svetog Antonija i Teodosija on je narocito uzbudjen. Odlazeci, osvrce se nazad: “O, vi mudraci, vi filosofi, vi koji ceo svet gonite na divljenje.”

Za vreme dok se otac Jovan moli u velikoj crkvi, pred kivotom prvog kijevskog mitropolita Mihaila, glasno se obraca onome koji ovde duhom zivi: “Ti svetiljko Bozja, ti si nam prvi veru doneo; pogledaj samo koliko duhovne dece danas imas – celu pravoslavnu Rusiju!

I pored kratkog vremena, otac Jovan posecuje katedralu svetog Vladimira koja je sad u izgradnji. Na kraju posecuje Duhovnu akademiju i njenog rektora, episkopa Silvestra. On pozdravlja studente sa njemu svojstvenom prostotom: Budite zdravo, prijatelji moji, Hristos voskrese! Studenti spontano ispoljavaju svoju radost. Kad je napustao Kijev, nepregledna masa sveta je satima u strahopostovanju cekala pred zeleznickom stanicom. To mnostvo je drzalo primeran red. Kad se otac Jovan poslednji put pojavio i davao im blagoslov, svi su skinuli kape sa glave. Duboko strahopostovanje je osnovna atmosfera pred ovim covekom Bozjim.

Poznati psihijatar, prof. Sikorski, opisuje svoje utiske: “Dolazak oca Jovana bio je za Kijev veliki dogadjaj. Hiljade ljudi iz svih narodnih slojeva cekali su ga na ulicama; mnogi su proveli celu noc napolju da bi mogli da vide postovanog. Svuda je vladalo besprimerno odusevljenje, u atmosferi punoj strahopostovanja i molitve. Njega nije masa trazila, nego svaki pojedinac. Ovde su se sretali ljudi svakog uzrasta i stepena obrazovanja, raznih nacionalnosti i pravaca; mladici, odrasli i starci, radnici i namestenici, ucenici, studenti i profesori, plemici i sluge; prostitutke, pijanice i lutalice. Svi su sledili jednom impulsu. U prisustvu oca Jovana u svakome se budila savest i na najbolji nacin se pokretale najidealnije odlike bica. On danas nije bio samo Kronstatski svestenik, nego molitvenik i celebnik, narodni junak, zastitnik i savetnik, duhovni otac svih. On je najpoznatiji, najpopularniji covek Rusije.

Karakterne osobine oca Jovana pokrecu na spontano divljenje pre nego sto se bilo kako analiziraju. Sva njegova dusevna ispoljavanja poseduju neku izvanrednu dubinu i punocu. Njegov ostar pogled i fina osetljivost u razumevanju psihickih stanja kod ljudi su svojevrsni. Njegovo zdravlje stoji u punoj harmoniji sa njegovim dusevnim sposobnostima. Uprkos starosti – on je svez, neumoran, krepak. Njegovo lice je izuzetno dobrodusno, radosno i blago.

Pri tom, on se neprestano nalazi u stanju najvise duhovne aktivnosti, pri unutrasnjoj sabranosti, umnoj molitvi ili uzvisenom posmatranju. Ovo uzviseno raspolozenje, koje kod prosecnog coveka nastupa kao redak izuzetak, u njegovom slucaju predstavlja normu. Samo u trenucima krajnje iznurenosti slican je drugima. On je uvek pun odusevljenja i vodi jedan, iznad svih predstava, ispunjen zivot. On ostvaruje svoje ideale sa puno vitalnosti i zrtvuje se dnevno 20 sati u dobrovoljnoj sluzbi za bliznje.

Ocigledno je da smirenje, dobrota i krajnje velika ljubav prema ljudima cine njegove najbitnije karakterne crte, uz nezno prijateljsko ophodjenje koje premasa sva ocekivanja. Stoga je lako shvatljivo sto narod zeli da vidi ovakvog neobicnog, pravog coveka i da od njega uci.

Njegova rec, njegovo ponasanje, njegova cela licnost vaspitava drustvo. Stoga je njegov uticaj na narodne mase posve lekovit. Nigde nije bilo galame, nemira ili ispoljavanja histerije. Nasuprot, vladala je zacudjavajuca samodisciplina; ljudi su bili zahvaceni zdravim, radosnim odusevljenjem i trazili da se oslobode moralnih boljki.

Zivot oca Jovana je krajnje privlacan i poucan. Taj zivot ocekuje jednu – njega dostojnu – knjizevnu obradu i prikaz onda kad bude usledilo puno, obrazlozeno proslavljanje njega. Tada ce ovaj najuzviseniji otac naroda vaskrsnuti u svesti ljudi u punoj svojoj velicini, kao prijatelj i zastitnik dece, hranilac sirotih, iscelitelj bolesnih, ucitelj i utesitelj izgubljenih i unesrecenih, kao pravi prijatelj ljudi i pravi svestenik Hristov.[2]

Vanredno stanje na Volgi

U leto 1894. otac Jovan posecuje gradove izmedju Uglica i Caricina. U to vreme cela oblast Volge je u vanrednom stanju. Gdegod on dodje, tamo postaje opsti praznik i svaki posao staje.

Cetvrtog jula otac Jovan je na brodu za Sibirsk. Vest o tome stize u grad posle podne. Odmah se na pristanistu pojavljuje hiljade ljudi. Upravnici grada i plemici plove mu u susret i potom ga prate. Oko ponoci pristizu. Otac Jovan pozdravlja narod iz broda i najavljuje svoju jutarnju sluzbu u gradskoj katedrali.

Masa je svecano mirna, ostaje na obali i tu pale vatre. Mnogi se odlucuju da ostanu preko cele noci i da bde kao pred velike praznike. Neko pocinje tiho pesmu: “Svjati Boze, Svjati Krjepkij, Svjatij Bezsmertnij”, i odmah se oko njega stvara ceo hor … Neki sede mirno i gledaju svetlo u brodskoj kabini gde se Bozji covek verovatno moli.

Rano ujutru otac Jovan stupa na obalu. Ljudi mu nezadrzivo prilaze. Jedan student kao ocevidac prica: “Mene je masa zahvatila i nosila prema ocu Jovanu, iako sam ja u ono vreme stajao daleko od crkve; vera je u meni bila skoro sasvim iskorenjena sistematskim studiranjem bezboznih knjiga. – Ja sam ga sad gledao opkoljenog narodom. Sa verom koja brda premesta bili su doneti bolesnici, majke su mu dodavale svoju decu. On ih je hitro uzimao u ruke, ljubio ih i blagosiljao. Osecao sam se prenetim u vreme jevandjelskih zbivanja. Iz oca Jovana je tako jako izbijala blagonaklonost. On prosto i iskreno govori sa svima. Kako dobrodusno zvuce njegove reci: “Budite mi zdravo moji prijatelji, vi braco i sestre, vi ocevi, majke i deco”. – Kako te reci pozivaju savest na pravo bratstvo.”

Predsednik opstine prati oca Jovana do katedrale. Tamo ovaj sluzi svetu liturgiju. Kad neposredno posle liturgije drzi narodu slovo, on se pokazuje kao stanovnik jednog drugog sveta. Iz njegovih vatrenih, a ipak ocinski blagih ociju, zraci svetlost sa ljubavlju i bestrascem vladara i zahvata sve ljude koji su rastrgani od stradanja i strasti, zelja i briga. I oni se priklanjaju ovoj preobilnosti duhovne svetlosti i moralne snage. Pred njima stoji prava slika Bozja.

Pokazuje se da je otac Jovan otresao svu prasinu – za zemlju vezanog umovanja – i da raspolaze visim misljenjem, osecanjem i delanjem, sto ga cini sasudom blagodatne sile Bozje. A koliko je u njemu istovremeno prostote i smirenja. Ljudi bacaju pogled na njega sa osecanjem blazenstva i ganutosti. Njima se cini kao da prvi put otkrivaju nesto dobro i poverljivo, sto je dosad mirovalo skriveno u njihovoj najdubljoj unutrasnjosti. Oni ga gledaju i osecaju koliko covek zaista moze da bude izvrstan; osecaju da takav covek postoji i da on tu pred njima stoji. Sve sto svaki od dobra u sebi krije, to sad ozivljava i ljudi placu od radosti pri pogledu na svoj obrazac. Ova pojava se desava, od hriscanskih pocetaka do danas, na svim pravim ucenicima Hristovim.

Pritom otac Jovan ostaje potpuno jednostavan. Taj izraz postovanja od desetine hiljada ljudi ne moze u njemu da izazove ni najmanju nadmenost. To je ono sto potvrdjuje njegovu velicinu. U Kazanu je za vreme obeda rekao: “Svaki covek poseduje u sebi religiozni osecaj koji je po prirodi sklon da bilo kako dodje do izrazaja. Meni je Hristos dodelio bozansko saosecanje koje me cini sposobnim da budim u narodu to religiozno osecanje. To me cini srecnim i ja se za to Gospodu neprestano zahvaljujem.” I to je u stvari tako. Taj Bozji covek svuda budi hriscanski duh. Tako se i sa mnom desilo. Taj njegov pogled, to njegovo slovo, onaj slusajuci narod – postali su mi recito svedocanstvo Bozje, svedocanstvo hriscanstva i zivota uopste.”[3]

Arhiepiskop odeski, Nikanor, pisao je u “Ruskom pokloniku” 1894: “Otac Jovan Kronstatski je zadivljujuci fenomen naseg vremena. U najsiromasnijem podrumu kao i u zlatnom dvorcu on je najpozeljniji. To nije sve. On nema vremena da cita sva pisma i telegrame koji mu se salju. Nema vremena da zadovolji ni najnuznije potrebe u jelu i snu. Gdegod dodje velike mase ga pozdravljaju i traze njegov blagoslov. Sila njegove molitve, koja je uvek prosta, cesto deluje potresno. I taj jednostavni, neizvestaceni covek koji uistinu veruje u dejstvo Bozje sile – svestenik je naseg vremena.”

Ko je sezdesetih godina mogao da pomisli da ce Petrograd tako jednodusno da pokaze svoju veru u svemogucu silu Bozju, koja se pred nasim ocima projavljuje? A to je ipak jedna cinjenica koja govori o promeni narodnog duha.” – Jedan novinar obavestava u “Saratovskim vestima” (br. 138, juli 1894): “Dolazak visokocenjenog bacuske, koji je svojim hriscanskim zivotom i delom zadobio ljubav cele Rusije, pokazuje, ocigledno, kako je duboko ukorenjena vera u ruskom coveku, koliko je on bogat u zivom religioznom osecanju; kako njegovo srce snazno odgovara na rec i delo Jevandjelja, izostavljajuci prost narod sasvim, u cijem srcu pulsiraju vera i pouzdanje silom ranog hriscanstva. Brojne slike oca Jovana daju pravu, ali ipak nepotpunu predstavu o njemu: Na njima se ne da videti ona bezgranicna ljubav koja zraci iz njegovih ociju; ono cvrsto prijatno drzanje, otvoreno smireno lice, produhovljeno velikodusnim osmehom, puno beskrajnog strpljenja. Gledali smo oca Jovana kako daje svoj blagoslov masi od vise hiljada glava i posmatrali ga za vreme dok ga je taj narod saletao. Svi su se oko njega tiskali, molili, zahtevali njegovu licnu paznju, a on se drzao mirno, prema svima podjednako, i pun ljubavi; nalazio je vremena da dobaci poneku ohrabrujucu rec, da potapse po ramenu, da pomiluje decu – iako je bio umoran preko mere. – Snaga njegovog moralnog uticaja pociva na ljubavi prema ljudima.”

Jedna saputnica iz pratnje oca Jovana pise: “Voznja se odvija uistinu carski. Samo svog voljenog cara moze narod tako iskreno da prima i da prati. Bilo gde nas brod da pristane, najednom se pojavljuju narodne mase koje streme ocu Jovanu. Ovo postovanje ima neceg silovitog u sebi. Ocigledno je da verujuci ruski narod time potvrdjuje svoje duhovno herojstvo, svoje “carsko svestenstvo”.”

Poverenje cara

Pocetkom oktobra 1894. otac Jovan dobija telegram sa zahtevom da ide u Livadiju na Krimu, kod tesko bolesnog cara Aleksandra III. On je na to rado spreman. Taj car nije bio samo nosilac politicke moci, vec i iskreni hriscanin, koji je u crkvi sagledao moralnu snagu Rusije. On je podrzavao crkvenu tradiciju, podizao zivotni nivo svestenstva, osnivao mnoge crkvene skole, pomagao unutrasnju misionarsku delatnost i razvijao eticko-religioznu svest u narodu. Njemu je Rusija zahvalna za mnostvo manastira i crkava, podignutih u znak zahvalnosti za spaseni zivot u velikoj saobracajnoj nesreci 17. oktobra 1888. Tako je izmedju cara Aleksandra III i oca Jovana Kronstatskog postojalo duhovno srodstvo.

Otac Jovan putuje 8. oktobra u Livadiju specijalnim carskim vozom sa kraljicom Olgom, iz Grcke, i njenom majkom – velikom knjeginjom Aleksandrom. Ujutru, 9. oktobra, cim je stigao, drzi u crkvi zamka svetu liturgiju sa molebnom za bolesnog monarha. Istog dana dosla su careva braca, veliki knezovi Sergije i Pavel Aleksandrovic. Desetog oktobra pojavljuje se zarucnica prestolonaslednika, princeza Alisa od Hesena, koju bolesni car srdacno i po protokolu prima. To je iziskivalo svu njegovu snagu.

Jedanaestog oktobra car izrazava zelju da vidi oca Jovana. Ovaj belezi sledeci dogadjaj: “Oko 11 casova pre podne bio sam pozvan. Usput sam razmisljao kako da prigodno pozdravim teskog bolesnika. Car me je primio stojeci, u punom ornatu, iako su mu otekle noge jedva dozvoljavale da stoji. Ja rekoh: “Moj caru, neka Te svedobri Bog, Car careva i Gospodar svih gospodara blagoslovi, On koji u nedokucivoj svetlosti prebiva.” Potom sam izrazio svoju zahvalnost sto me je udostojio da dodjem kod njega u Livadiju. On je izvoleo da uzvrati: “Ja se sam nisam usudio da vas pozovem u jedno tako zabaceno mesto Rusije. Ali kad mi je velika kneginja Aleksandra to predlozila, ja sam se rado slozio i zahvaljujem Vam se sto ste dosli. Molite se za mene, ja sam vrlo bolestan.” Car je bio skroman pri svoj svojoj uzvisenosti. Ja odgovorih da zapravo sad osecam srdacnu potrebu da se molim za njegovo skupoceno zdravlje, i da se i sva Rusija za njega moli. Onda me pozva u susednu sobu da se zajednicki molimo. On je klecao, a ja sam izgovorio tri molitve. Njegovo Velicanstvo se molio usrdno i sabrano, pognute glave. Kad sam ja zavrsio, on je ustao, zahvalio se i zamolio da se i dalje molim za njega. Bili smo sami. Kad sam odlazio, dosla je carica i milostivo me pozdravila.

Posle pet dana car se, na opstu radost, osecao znatno bolje tako da je postojala nada u poboljsanje, ako ne i u puno ozdravljenje. Sedamnaestog oktobra svecano je slavljena godisnjica Bozje zastite carske porodice u zeleznickom udesu 1888. Toga dana je otac Jovan dao caru sveto pricesce. On pise: ,Ja sam svoju misiju smatrao neispunjenom sve dok visokom bolesniku nisam licno pruzio svetu pricest. Ja sam imam veliku potrebu za svakodnevnim pricescem i smatram da je ogroman nedostatak. kad ga ne primim. Po otsluzenoj liturgiji u Orlandi u prisustvu uzvisenih licnosti, odneo sam sveti putir u zamak kod bolesnika i usao u sobu sa liturgijskim recima: “Unutra ulazi Gospod slave. U veri i ljubavi pristupimo”. Kod molitve: “Ja verujem, Gospode, i ispovedam…” car je svaku rec pobozno izgovarao i u strahopostovanju primio svetu pricest. Suze su se kotrljale niz njegovo lice; on je dobio blagodatnu utehu.

Poboljsanje je drzalo do veceri. Car je sredio tekuce drzavne poslove. U dva naredna dana bolesniku se stanje opet pogorsalo. Bio sam pozvan da se sa caricom i prestolonaslednikom molim za njega. Cela carska porodica se molila na kolenima, sa suzama. Car je osecao povecanu slabost; bolest se pojacano ispoljavala. Srce je otkazivalo, disanje postajalo teze, izbacivao je krv i moralo je da se pribegne vestackom davanju kiseonika. Pri svemu tome, car je duhovno bio potpuno pribran. Nije se zalio. Pokazivao je puno samosavladjivanje i nastojao da ohrabri svoje bliznje, iako mu je sopstveno stanje bilo tacno poznato. Dvadesetog oktobra car je osecao svoj kraj. On se sa mnogo ljubavi oprostio sa prestolonaslednikom, caricom i svom rodbinom. Dok je otac Jovan sluzio u crkvi svetu liturgiju, car je od svoga dvorskog svestenika primio svetu pricest. Potom je trazio da dodje otac Jovan. Ovaj prica: “Odmah po svetoj liturgiji zurio sam k njemu i ostao sam sve do njegovog mirnog upokojenja. Po zelji carice odrzah moleban i obavih tajnu jeloosvecenja, koju je car u iskrenoj veri primio. Potom sam, po njegovoj zelji, stavio i drzao ruke na njegovoj glavi. Posle krace pauze iznova pocese napadi otezanog disanja; car je patio mnogo. Donet je kiseonik. S leve strane je bila carica, ispred njega su stajala oba njegova starija sina, desno mladja deca, veliki knez Mihailo i velika kneginja Olga; iza njegove fotelje stajao sam ja. Ne opterecuju li moje ruke isuvise Vase carsko Velicanstvo? – upitah. Ne, odgovori car. Od Vasih ruku osecam veliku olaksicu; cim ih udaljite, meni je vrlo tesko. Molim Vas ne udaljujte ih. – To dolazi svakako otuda sto sam upravo dosao sa svete liturgije gde sam u ovim rukama drzao precasni putir sa telom i krvlju Hristovom, primio ucesca u tajni pretvaranja i pricestio se – rekoh ja. – Tako je proslo oko pola sata. Samrtnik se bojao da je meni tesko sto tako dugo stojim i molio me da sednem. Onda je car Aleksandar III izvoleo da kaze: “Ruski narod Vas voli”. “Da – odgovorih mu – Vas narod me voli”. Car nastavi: “On Vas voli jer zna ko ste i sta ste Vi.” – Sigurno je da neko ovaj moj izvestaj smatra neumesnim. Ali posto znam koliko ruski narod ceni svaku rec svoga cara, narocito sa njegove samrtne postelje, jer ove reci otkrivaju karakter njegovog bica, njegovu velikodusnost, dobrotu i covecnost – ja se nisam mogao odluciti da ih precutim, iako osecam koliko sam nedostojan tih reci.”

Poslednje casove car je proveo mirno, u krugu svojih najblizih. Oko dva sata po podne on spokojno zatvara oci u rukama Prestolonaslednika; njegova glava se spusti na caricino rame. Otac Jovan belezi: “Pun mira, on je promenio svet. Cela carska porodica je pala na kolena bez reci, predana Bozjoj volji. Dusa Bozjeg pomazanika mirno se uznela k Bogu. Ja sam podigao ruke sa njegove glave koju bese oblio hladan znoj. Mir nek je tvojoj dusi veliki caru i verni slugo Cara svih careva. Rusijo ne placi! Ako molitve za ozdravljenje tvoga voljenog cara nisu bile uslisene, one su mu ipak dale mirnu hriscansku smrt koja je krunisala slavu njegovog zivota. A to je vrednije od svega drugog.[4]

Na izricitu zelju prestolonaslednika, otac Jovan prati sarkofag pokojnika do Petrograda i sluzi na pogrebu. Car Nikolaj II zeli da on prisustvuje najvaznijim dogadjajima u carskoj porodici. Cetrnaestog novembra 1894. otac Jovan je – po zelji cara – prisutan na njegovom vencanju u katedrali zimskog zamka. Petnaestog novembra 1895. ucestvuje na krstenju prve careve kceri, velike kneginje Olge. Cetrnaestog maja iduce godine je doveden u Moskvu da ucestvuje u svecanosti krunisanja oba velicanstva i da sluzi svecanu liturgiju u Uspenskoj katedrali. Godine 1904. ucestvuje, na poziv cara, u krstenju princa Alekseja.

Otac Jovan povremeno salje svoj pozdrav i blagoslov Caru i dobija odgovor od njega licno. Jedan od uskrsnjih telegrama glasi: “Hristos voskrese! Neka bi Vaskrsli, svemoguci Tvorac i Upravitelj sveta ispunio sve Vase nade kao oca i monarha, kao majke i carice. Vas verno odani, svestenik Jovan Sergiev.”

Car salje telegrafski odgovor: “Vaistinu Hristos voskrese! Carica i ja Vam se od sve duse zahvaljujemo i molimo da i ubuduce mislite na nas kad se molite Stvoritelju sveta. Nikolaj.”

Prepiska

Javno priznanje pokazuje samo delic uticaja oca Jovana na svoje vreme. Milioni ljudi, koji nikad nisu imali srecu da ga vide, bili su sa njim u vezi putem prepiske. O tome govori posta koju otac Jovan dobija. Svaki dan postanska kola donose pune korpe. U proseku dnevno stize oko 200 novcanih posiljki i oko 500 pisama i telegrama; medjutim dogadjalo se da dnevno stigne i do 6.000 pisama. Jedan poverljiv covek, licni sekretar oca Jovana, otvara i sortira postu dan i noc.

On notira imena posiljaoca na dugu traku papira i predaje mu pred svetu liturgiju. Otac Jovan se za svakoga moli, a kad ih je previse, on jednostavno postavi svoje ruke na imenike i moli se da bi Bog svima pomogao, da im ispuni molbe. I njegova se molitva umnogome ispunjavala.

Druga traka papira sadrzi imena i adrese svih koji mole za posetu. Ovu traku otac Jovan pregleda u oltaru, po svetoj liturgiji, i izdvaja najhitnije slucajeve.

U svojoj ladji, kao i u specijalnom vozu za Petrograd, otac Jovan cita unapred razvrstana pisma. Poznati i nepoznati mu se obracaju za sve svoje nevolje, opisuju najteze sudbine, otvaraju mu dusu. Tesko moze da se proceni sta se sve pred njim izliva, kakve tople molbe za njegovo molitveno zastupnistvo, koliko iskrenog pokajanja srca i priznanja sopstvene krivice sa davanjem zaveta za popravljanje, koliko svesrdne zahvalnosti za dozivljenu pomoc. Na mnoga od tih pisama otac Jovan odgovara licno; upucuje telegrame ili salje novac kojima je potrebno. Kao veliki poznavalac dusa, on sa malo reci pogadja ono sustinsko, budi savest, daje blagodatna uputstva, koja su cesto dovoljna za ceo zivot, i vodi u pouzdanje prema Bogu. On time daje ogroman duhovni prilog.

Njegov uticaj prelazi granice Rusije. On je preko stampe poznat celome svetu. Njegovo ime i u inostranstvu pokrece mnoge da razmisljaju o smislu i cilju zivota. On kao magnet privlaci srca sa odstojanja od hiljade kilometara i cini da za Gospoda toplije kucaju. Tako mu se obracaju brojni ljudi iz inostranstva. Iz gradova i sela pisu mu stranci na svojim jezicima i sa verom mole – stranog svestenika – za njegovu molitvu ili za materijalnu pomoc. U toku tri meseca stiglo je oko 200 takvih pisama iz Nemacke, Francuske, Engleske, Grcke, Italije i Amerike.

Otac Jovan svedoci o svome zivotu

Kad je zasao u stare godine, oca Jovana su cesto molili da im prica o svome zivotu. Godine 1888. on daje redaktoru casopisa “Sever” jedan kratak pregled o sebi. Za svoj 70. rodjendan, 19. oktobra 1899. on opisuje razne momente iz svoga detinjstva i mladosti.[5] Treceg oktobra 1901, na molbu Ep. Nazarija govori svestenicima Niznjeg Novgoroda o svojoj svestenickoj delatnosti:

“Postovana braco! Kao sto vidim, vi ste i sami u godinama i time bogati zivotnim iskustvom. Ja ne mogu vas da poucavam. Ali posto me pitate kako uspevam da blagotvorno delujem na srca ljudi, rado cu vam o tome pricati. Ja se trudim da recima i delom budem iskren svestenik. Zato strogo kontrolisem sebe i svoje duhovne pokrete. Da, ja vodim dnevnik, u koji belezim sva svoja skretanja od Bozjih zapovesti; ispitujem sebe i trazim nacin da se popravljam. Cesto me zovu u ugledne kuce da drzim molebne i bogato prilazu. Iz tih sredstava ja delim siromasnima, dajem dobrotvornim ustanovama, siromasnim crkvama, svestenicima i, uopste, kojima je potrebno. Ali pijanicama i lenjivcima, koji uvek samo milostinju ocekuju, nista ne dajem. Ceo dan i do kasno u noc ja sam na poslu. Moja sluzba me cesto vodi u razna mesta Rusije. Svakodnevno me obasipaju molbama tako da mi cesto tesko pada …, ali ja cinim ono sto mogu i trazim mogucnost da sve molioce zadovoljim.

Bilo gde da sam, ja svakoga dana i od sveg srca sluzim svetu liturgiju. Vernici u crkvi dozive moje iskreno sluzenje Bogu; njih od toga prozimaju sveta osecanja i revnosno se mole zajedno sa mnom. Svake nedelje i praznika propovedam Rec Bozju i govorim iz sopstvenog unutrasnjeg iskustva. Ja nemilosrdno osudjujem poroke i strasti i ukazujem na zastranjenja. Zahvaljujuci Gospodu, ja gledam plodove moga svestenickog rada. Svakodnevno se sabere u prostranoj katedrali Sv. Andreja oko 5.000 ljudi; oni slusaju pazljivo, bez galame i guranja. Kad napustim crkvu, oni me svetla lica opkoljavaju, u zahvalnoradosnom raspolozenju. To su plodovi moje propovedi i moje molitve. Oprostite na ovim recima; neka Gospod sacuva da ne zvuce na samohvalisanje. Jer ne cinim ja to sve, nego blagodat Bozja koja pociva na meni kao svesteniku.

Nama svestenicima je data punoca blagodati, i ako ovu blagodat Bozju cuvamo, onda smo mi nesavladivi.”

Propoved od 21. juna 1904. dopunjuje ovaj prikaz:

“O mom dusevnom stanju mogu reci da do danas sledim prastaru zapovest: “Poznaj sebe”. To je u osnovi sadrzina moga celog zivota. Tako ja upoznajem svoju krajnju bespomocnost i ona me privodi smirenju. U stvari, sve dobro koje cinim, samo je dar Bozji. Ja u svemu vidim Njegovu pomoc; a sebe samog drzim za krajnje nemarnog, da, najmanjeg svestenika Rusije, jer da je neko drugi dobio od Boga moje darove, on bi sigurno vise dobra ucinio nego ja. Neprestano proucavanje licne prirode primorava me da uvek ostajem budan i da neprestano prosim Bozju blagodatnu pomoc protiv mojih slabosti. Ovo upoznavanje sopstvene ljudske slabosti omogucava mi da i drugima pomognem, da se za njih molim, saosecam i prastam. Ovo proucavanje ljudske prirode mi je narocito dragoceno da bih shvatio glavna svojstva Bozja. Ja na sebi samom upoznajem i saznajem kako je Gospod dobar, dugotrpeljiv i svemoguc, i kako brzo pomaze. On je praizvor naseg duhovnog i telesnog zdravlja, dusevne cistote i sile duha.

Ipak, braco, ja ne vodim asketski zivot. Mozda bi moja delatnost bila znatno uspesnija kad bih ga vodio. Ali, to pod mojim zivotnim uslovima nije bilo moguce … Ja redovno na jutrenji citam kanone. Oni me religiozno vaspitavaju. U svakodnevnom secanju na velike pravednike i njihove duhovne podvige lezi duboki smisao. Dusa postepeno prima raspolozenja tih ljudi; ona se prosvetljuje i jaca da bi se borila protiv greha. Kroz ova stalna jutarnja pravila unutrasnji covek raste sve jaci i jaci. Ali, ja iznad svega volim Sveto pismo Starog i Novog zaveta i ne mogu bez njega da budem. Ono otkriva zakone ljudske duse i pokazuje prave puteve duhovne obnove. Ja vam sve ovo pricam iskreno kao vas sabrat, iz ljubavi prema nasem svestenickom cinu.”

Svedocanstvo o duhovnom uzrastanju

Kako se u ocu Jovanu razvija ovaj svestenicki duh zrtve bez opasnosti da se u tokovima dnevnog zivota ne ohladi? Na ovo pitanje on sam odgovara. Od svoga detinjstva okrenut je nebeskom svetu: Bozja sluzba, Sveto pismo i zivot svetitelja formiraju njegovu svest. Rec Bozja je za njega nesalomljiva istina; Njegove zapovesti-smisao i cilj zivota. On sleduje vodecoj zapovesti: “Ljubi Gospoda Boga svojega… i bliznjega svojega kao samoga sebe”. Iz ljubavi prema Bogu on razmislja da bude monah. Ali ga Hrastov obrazac i saosecanje sa drugima opredeljuje da prihvati svestenicku sluzbu. On veli da su stostruko blazeni pustinjaci koji idu u samocu da bi nepodeljeno sluzili Bogu. Ali i onaj koji stoji usred sveta, mora da se bori za spasenje svoje duse, mora da ispunjava zapovesti i da se suprotstavlja svim iskusenjima.

Otac Jovan vrlo ozbiljno shvata svestenicki poziv. On cesto razmislja o svom uzvisenom pozivu: Sta je svestenik? On je Bozji poslanik. Na svakoj sluzbi Bozjoj, na molitvi, on stoji pred prestolom Najviseg cijoj su sili nebo i zemlja potcinjeni. On neprestano govori o Bogu i – Bog mu odgovara. Njegovoj zastupnoj molitvi poveravaju se najveci kao i najmanji. On moze da se moli za ljude, za svaki dar i za oslobadjanje od svakog neduga. On stoji pred praizvorom zivota i blagodati, pred Bozjim svedobrim, svemudrim i svemocnim Gospodstvom. Kakav treba da je on? Kakvu samo bestrasnost treba da ima svestenik! On uvek mora da zivi u Duhu Hristovom, sve ljude da voli ljubavlju Hristovom i da ih posmatra Njegovim cistim, neznim i bezazlenim pogledom. On svima treba da bude sve. On je nosilac dugotrpljive ljubavi, predstavnik istine i postojanosti Crkve. On uvek treba da ima ljubavi: kad se moli, kad vrsi tajne ili kad opsti sa ljudima, ali prvenstveno kad obavlja bozansku liturgiju – taj sveti obred neizmerne Bozje ljubavi. Za tu se ljubav otac Jovan bori u svom unutrasnjem svetu, kao i na svom delu: “Da li je lako imati savrsenu ljubav? Ljubav – to je sam Bog. Svestenicko dostojanstvo je uzviseno; to je cast Hristova. Mi smo obuceni u blagodat Njegovog svestenstva. On Sam deluje kroz nas.”

Kako se otac Jovan priprema za ovu sluzbu? On prica: “Od prvog dana moga svestenosluzenja sledio sam pravilo da se u najvecoj meri iskreno odnosim prema svom svestenickom delu; da strogo pazim na sebe i svoju unutrasnjost. Sa ovim ciljem sam, pre svega, pristupio citanju Svetog pisma Starog i Novog zaveta i otuda sam crpeo mnoge pouke i kao covek, i kao svestenik, i kao clan drustva. Zatim sam poceo da vodim dnevnik u koji belezim o svojoj borbi sa mislima i strastima, o pokajnickim osecanjima i skrivenim molitvama Gospodu; o zahvalnim osecanjima za izbavljenje od iskupljenja i o Njegovoj stalnoj pomoci. Takodje sam bio stavio sebi u zadatak da svakodnevno sluzim svetu liturgiju i da se molim za ljude kako bi u beskrajnoj zrtvi izmirio stvorenja sa njihovim Tvorcem. Svake nedelje i praznika drzao sam u crkvi besedu. Sem toga, brinuo sam se o sirotinji, jer sam i sam bio siromasan, i trazio sam ljude koji su zapali u nevaljalstva da im ukazem na pravi put.” [6]

Tako je otac Jovan krenuo jedinstvenim putem ka savrsenstvu i sjedinio asketski put sa svojom svestenickom sluzbom. Dok je kao gradski svestenik stalno medju ljudima, on se istovremeno vezba u strogom samoodricanju, samoispitivanju i neprestanoj molitvi srca. Uz to je od samog pocetka upucen na samog sebe; njemu nedostaje drustvo ljudi sa istim shvatanjem kao i usamljenost koja pomaze, pre svega nedostaje mu iskusan starac (duhovni otac) da bi ga vodio u duhu hriscanske askeze i uputio u visoku umetnost neprestane molitve. Sve osnovne elemente duhovnog zivota, koji su razvijeni u monastvu, morao je samostalno da izbori u datim teskim zivotnim okolnostima. Njegov ucitelj je bio: Hristos i Njegovo Jevandjelje.

Sveto pismo i sluzba Bozja

Otac Jovan zivi od reci Bozje. Ona odredjuje njegov pogled na svet, kao i njegovo delanje. On kaze: “Jevandjelje je bilo moj ucitelj, vodja i pomocnik, jos od detinjstva dobro poznat”. On se svakoga dana udubljuje u ovu knjigu zivota: “U perionicama zlata odvaja se pesak i izvlaci zlato. Ali se, kao sto je poznato, ne dobija sve zlato od prvog pranja, nego se ponavlja. Slicno je i sa Jevandjeljem. U pocetku mi vidimo najvise jedan odsto njegovog svetlog zlata. Zato ono mora uvek iznova da se cita, te da se svaki put – kad se oci naviknu na svetle varnice – otkrije vise zlata. Ja volim Sveto pismo i bez njega ne bih mogao da zivim. Kakav samo sadrzaj ono krije, kakve zakone duse ono otkriva! Kolika uputstva za duhovnu obnovu ono pruza!”

Blagodatni spisi crkvenih otaca uticu na njegov duh. Mladi svestenik zivi u duboko zasnovanim posmatranjima. O tome svedoci njegova beseda u januaru 1856. – mesec dana po hirotoniji: “Ne posmatraj Jevandjelje kroz mutni zastor tvoje strasnosti. Gledaj ga cistim okom srca i videces ga u sjaju Bozjeg sunca. Saznaces da je u njemu svetlost za tvoj razum, sa kojom neustrasivo i radosno mozes da ides kroz smrt. U predivnom svetu Bozje svetlosti ti saznajes da nema umiranja. Raspadanje tela je samo posledica greha i zakona promenljivosti svega vremenog. Ti ces moci da iskusis kako Rec Bozja dodeljuje tvom srcu blagodatan zivot, greje ga, cisti i prosvetljuje. Sveti i radosni potres prozimace tvoje telo do kostiju, pa ces da cujes radosni poklic svih stvorenja i sagledas vojske andjela oko Svedrzitelja. Neke od njih vidis kako po volji Tvorca silaze na mracnu zemlju da bi u staranju – punom ljubavi – verno cuvali njene elemente…, da bi stitile svakog coveka i upravljale ga prema Gospodu – tog slabog coveka koji, pogruzen u tamu i necistocu, jedva da se brine za svoje spasenje. Tvoje oko srca ce da zapazi, takodje, i mracne – zle duhove, ali te oni u prisustvu nesravnjeno silnijih, svetlih vojski, nece moci da uplase. Ti ces iz dubina srca da slavis Gospoda Koji te od njih stiti. U prisustvu ljubavi Bozje, tvoje ce srce da se siri i da obuhvati sve ljude. Ti ces svima zeleti da postignu spasenje. Od sveta svetlih duhova i od duhova tame okrenuces svoje oko na vidljivi svet, na poredak zvezda i tvoje zemlje, sto Svemoguci obuhvata pogledom kao trun prasine. Nebeska tela ti govore o Bozjoj sili i slavi. Tvoje prosveceno oko srca videce, u svim stvarima, Bozje providjenje. Poredak celine, kao i svih delova, govori ti o Njegovom prisustvu. Ako na Sveto pismo gledas kako treba, onda te zahvata neki unutrasnji nagon prema svemu istinitom i dobrom te revnujes, tezeci ka Gospodu koji je najvisa istina, lepota i dobrota. Bog ti postaje srediste kojem neprestano tezis sa svim svojim mislima, osecanjima i htenjima. Tebi je sad najveca sreca da Njemu sluzis, da dostignes svaku vrlinu, da ispunis svaku zapovest. I tebe ce skrozirati neka vatrena delotvorna sila, koja se kroz Rec Bozju uvek iznova razgoreva”. [7]

Otac Jovan se neprestano udubljuje u Bozju sluzbu: “Ideju Bozje sluzbe treba sasvim svesno prihvatiti. Jer ta ideja je istovremeno dusa onoga sto joj daje jedinstvo, bogatstvo zivota, silu i istinu. Vecini ljudi ova ideja se izmice. Sluzba Bozja sadrzi: celokupnu hriscansku nauku, etiku i dogmatiku; Bozje providjenje sa ljudima kao slikama Bozjim; celu istoriju Starog i Novog zaveta; istoriju Crkve. Bozja sluzba obuhvata: stvaranje sveta i coveka; blazenstvo raja; grehovni pad, prevaru coveka i kaznu koja je usledila, njegovu kasniju nemoc, porocnost i neodloznu potrebu pokajanja; vernost Bozju prema Sebi i prema coveku; najavljivanje Spasitelja i Njegovog spasonosnog dela – Njegovu cudotvornu nauku, Njegovo delo, stradanje, smrt i vaskrsenje, vaznesenje i silazak Svetoga Duha; osnivanje Crkve i njeno sirenje; obnovljenje i proslavljenje ljudske prirode – njeno obozenje u Hristu. Bozja sluzba krije: svu neizmernu ljubav, dugotrpeljivost i milosrdje Bozje prema coveku. Kako samo ogromnu mudrost sadrzi nase pravoslavno bogosluzenje! Ono zahvata ceo zivot duse, njenu hranu, vaspitanje i lecenje. Njegove pesme, molitve, psalmi i kanoni odisu bozanskim posmatranjem, najdubljim pokajanjem srca i duhovnom istinom. Svetlost, vatra i duhovna sila zive u njima. Krug nasih liturgijskih knjiga upucuje na jedno ustrojstvo koje je bozansko, ne samo ljudsko. Ali najsnaznija Bozja sluzba je sveta liturgija – ta tajna ljubavi Bozje, obnovljenja i obozenja coveka. Sam Hristos svakodnevno silazi u oltar i cini cudo pretvaranja. On se ceo zrtvuje, postaje hrana i pice i nastanjuje se u nama. On tako prozima trojicnu ljudsku prirodu – misao, osecanje i volju – duhovnom silom Njegove istine, dobrote i blagocestija. On cisti, isceljuje i obnavlja ljudsku prirodu.” Otac Jovan svakodnevno sluzi svetu liturgiju. Ovu dobrovoljnu duznost on smatra ne samo svojom obavezom, nego najvisom skolom moralnog usavrsavanja … Sa kako cistom, pripremljenom i uzvisenom dusom treba ucestvovati na svetoj liturgiji; kako revnosno o tom obredu treba razmisljati, kako se vatreno moliti, svoje greske okajavati i prositi od Gospoda ociscenje i obnovu. Za svestenika je sluzenje svete liturgije ogroman zadatak, veliko moralno naprezanje, jer on mora uvek iznova i najbrizljivije da se za to pripremi; mora da bude prozet vatrenom ljubavlju prema Bogu i ljudima, da srcem i razumom zivi potpuno u Bogu, da se saglasava sa Bozjom voljom, slobodan od svake strasti prema ljudima i stvarima.

Samoispitivanje i duhovna borba

Otac Jovan se svesno trudi da zivi u Bogu. O tome svedoci njegov dnevnik. “Od pocetka moga svestenosluzenja prihvatio sam kao zadatak da strogo pazim na sebe, pre svega na svoj unutrasnji zivot. Pri tom sam odmah kroz iskustvo saznao da na svom duhovnom putu imam posla sa jakim, zakulisnim, budnim i u najvecoj meri pokvarenim suparnikom i njemu sluzecim duhovima, po recima Apostola: “Nasa borba nije sa krvlju i telom, nego … s duhovima pakosti ispod neba” (Efes. 6,12). Iskusenje je pocelo sa neprilikama i kusanjima koja su kocila svaku dobru akciju; protivnici su me slicno razbojnicima progonili, kako u mojoj dusi tako i spolja, na molitvi i na svestenickoj duznosti, sto znaci, da me je Bog ucio vestini duhovnog iskustva. Kao duhovni borac, ja sam morao uvek budno da motrim na mucke napade koji su me ugrozavali raznim strastima i strahom; s pocetka sam trpeo smucenost, ucveljenost ili poraze, mada sam ih sa svoje strane tukao oruzjem vere, molitve, najbolnijeg samopoznanja i svetog pricesca. Ova borba mi je jasno pokazala koliko slabosti i strasti nosim u sebi; koliko necestivi nalazi kod mene mesta; koliko moram da se borim sa samim sobom i svojim losim osobinama i navikama da bi ih pobedio. Tako je pocela unutrasnja borba u samoposmatranju, ostroj duhovnoj budnosti i vezbanju u neprestanoj molitvi. U toj stalnoj borbi, punoj bola, u kojoj je i telo stradalo, Gospod me je ucio da poznam bezbrojne zamke nenavisnika te uvek da budem odgovarajuce naoruzan. Kao slab i lako ranjiv covek, morao sam da se molitvenim naporom obracam nasem mocnom Gospodu kako bi me On naoruzao za tu unutrasnju borbu i, sa Njegovom pomoci, ja sam na kraju izasao kao pobednik. U toj duhovnoj borbi koja i do danas traje, ja sam jasno iskusio Bozju blizinu, Njegovu bezgranicnu dobrotu i pravicnost. Od Njega mi je ocigledno dolazila brza i uspesna pomoc. Moji jaki neprijatelji su bezali, a ja sam dobijao slobodu i mir duse.” Otac Jovan belezi: “Unosi se sto je moguce pazljivije u svoj dusevnoduhovni svet, koji je pun najvisih misaonih i moralnih vrednosti, a ne dozvoli da te privlaci ovaj prolazni telesni svet. Jer, nebo i zemlja ce proci po Bozjoj neizmenjivoj reci, dok Njegovi zakoni ostaju za svu vecnost. U tvom unutrasnjem svetu ocekuju te mnogi zadaci i napori, jer se covek gresi o bozanski poredak, vredja u dusi svojoj i u telu zakone Tvorca. Mora duboko da se gleda u svoju svest i kontrolise svaki pokret duse. Zapovest: “Poznaj sebe” ne vazi uzalud kao prvo slovo azbuke kod samousavrsavanja. Neprestano posmatraj svoje srce sa svim njegovim pokretima. Neka ti to bude nauka svih nauka. Ko sam ja? Pa ja sam ponor greha i buntovnistva protiv Svedrzitelja. Kolika samo hordi ubitacnih strasti neumorno deluje u meni od jutra do veceri, i u samom snu. Nedostaje mi svaka vrlina i dobro delo. Uz to sam nemocan da i deo od zapovesti Bozjih ispunim svojom sopstvenom snagom. Kako je pokvareno moje srce, kako unakazena Bozja slika u meni. Koliko mi napora predstoji da bi se ocistio; koliko uporne neprestane borbe.

Razne strasti vladaju nasim srcem: samoljublje, samosazaljenje i neumorna briga za telesno dobro, lenost i culnost; gnev, slavoljublje i gordost; pohota, tvrdoca srca, zavist, mrznja i zlopamtljiva pakost; neverovanje, malodusnost, melanholija i ocajanje. Svaki od ovih pokreta obmanjuje, pritesnjuje, zbunjuje dusu i neprestano odvlaci nasu paznju. Ako se to odmah ne suzbije, vremenom hvata korena i zahvata konacno celog coveka, njegove misli i osecanja, zelje i postupke.

Telo se stalno podize protiv duha. Telo je spremno da sve ucini predmetom svojih zadovoljstava: samoljublja, slastoljublja, pohlepe i dobiti i slavoljublja; da unakazi razum, osecanje, pamcenje i poimanje. Telesni covek se udaljuje od svojih bliznjih, zatvara se u sebe i sluzi samo svojoj koristi, svojim samozivim motivima. U svakom coveku deluje, vidljivo ili skriveno, bezakonje.

Pored iskvarenosti ljudske prirode, posredi je i jedna druga realna zla sila koja raspiruje nase strasti i tako, postepeno, uzima coveka pod svoje: svi koji su zarobljeni strastima, oni su u stvari posednuti, gordi, slavoljubivi i zlopamtljivi, tvrdice i lukavi, opadaci, mrzioci i zavidljivici. A po cemu se poznaje uticaj i prisustvo zloga? Onaj koji sebe posmatra, primecuje: kako njegova, inace tiha i mirna dusa, pod navalom strasnih predstava, kao nekom neprijateljskom silom pokrenuta, zapada u pometnju; kako se u njegovoj unutrasnjosti nesto budi protiv sopstvenih cvrstih uverenja i najplemenitijih osecanja, i potresa veru. I to sa takvom silinom da sa suzama mora da se brane svoji ideali od takvih nasrtanja. Eto, to je zapravo delovanje tih zlih duhova podnebesnih.

Greh je brz kao munja i moze svojim ubitacnim otrovom da zarazi dusu u jednom jedinom trenutku. Stoga mora cela opsena greha i njegova ubitacnost na vreme da se uvide i da se prema svakom grehu oseti gadjenje. Strasti treba mrzeti kao izrode zloga, kao smrt nasega duha. Njima se treba suprotstaviti celim svojim unutrasnjim covekom.

Ne stedi ni jedan jedini greh u sebi, raspinji ga rado i revnosno u svakoj prilici; odreci se sopstvenog ja i neprestano udaraj po tvom samoljublju, samodopadljivosti i buntu, razdrazljivosti i gnevu; po svakoj culnoj pozudi i neuzdrzljivosti; po lakomosti, lazi, zavisti i mrznji; po svoj tvrdoci srca, pakosti i osvetoljublju, osudjivanju i nabedjivanju drugih; udari po seti, strahu, malodusnosti i ocajanju Mrzi, gnusaj se svih lopova duse, odlucno ih odbijaj, unisti ih sasvim u sebi. S druge strane voli sve dobrocinitelje koji povrede tvoje samoljublje i nenamerno bude tvoje strasti, kako bi ih ti poznao i mogao da im se suprotstavis. Ne kloni duhom, ne gledaj na bol, nego na korisne posledice. Zar ti ne cinis sve radi svog fizickog zdravlja? Koliko li tek treba da se brine o zdravlju i spasenju duse koja poseduje vecni zivot!

Mi treba da izucimo umetnost svih umetnosti, da se izborimo protiv greha, tog naseg podmuklog i mocno neprijatelja. Samo, ja unapred hocu da vam kazem da ta borba prevazilazi ljudske snage. Neka se niko ne oslanja na svoju sopstvenu moc, na svoju pamet, snalazljivost ili hrabrost. Neprijatelj je jaci od svih nas. Ali mi treba da se poverimo Hristu koji je za nas pobedio protivnika i podario nam svoje ime, svoj Krst, svoju blagodat i snagu.”

Silnu pomoc u duhovnoj borbi pruza nam Isusova molitva, koja od pocetka Hriscanstva prati bogotrazitelje. Molitvenik se neprestano i od srca obraca Hristu: “Gospode, Isuse Sine Bozji, pomiluj me gresnog, podari mi Tvoju milost koja preobrazava bice”. On zivi u stalnom prisustvu Bozjem, pred Njim otvara svoju unutrasnjost i saznaje Bozju svemogucu pomoc.

Sve moje nevolje nastaju u mome nevidljivom razumu i srcu. Zato mi je nuzan i jedan nevidljivi spasilac koji poznaje moje srce. Ako te muci bilo kakva nametljiva mastarija ili neki strastan pokret kao: zloba, gnev, zavist, mrznja, malodusnost, samoljublje, samovolja, ili culni prohtevi – onda se, brzo obrati, u najbolnijem samopoznanju, Hristu. Ako te pokriva tama, sumnja ili ocajanje, onda od srca prizivaj Njegovo ime. U Njemu ces naci saznanje, pouzdanje, i mir. A ako ne zelis da podnosis stalna nespokojstva od neprijatelja, onda stalno ponavljaj u tvome srcu Isusovu molitvu: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog”. Pri mojoj iskrenoj molitvi Gospod uvek progoni kusaca, koji je samo kroz moju sopstvenu opacinu jak. Protiv nevidljivog protivnika podize se nevidljivi Bog, protiv jakog – Svemoguci. Zato se svakog trenutka obracaj Hristu, misli stalno na Njega, i spasices sebe i druge. Bez Njegove blagodatne pomoci, ti ne mozes da pobedis ni jednu jedinu strast, ni jedan porok. Prizivaj ga stalno, jer On je zato dosao u svet, da nas osnazuje u Duhu Svetom, da nas cisti i da nas oslobadja. Ne kloni duhom i primi k srcu Bozju rec: “Ko meni dodje, necu ga odbiti”. – Moli se bez prestanka, da ne bi tvoja dusa iznenada pala u iskusenje. Vezbaj se u neprestanoj molitvi srca, dok ona ne pocne u njemu da radi, cak i u snu. Razum, srce i volja – ceo unutrasnji covek treba da se okrene Bogu, treba vatreno da tezi ka pokajanju srca c unutrasnjem preobracanju. Sve dusevne snage treba da budu prozete kvascem blagodati, koja pokrece ka dobru celog coveka. Koliko nam je potrebno pokajanja i srdacne molitve Bogu, milosrdnosti i sile Njegove blagodati da nas prosvetljava, daje mir i ucvrscuje, i kako cesto primamo ovu blagodat i postizemo duhovnu pobedu? Bolno samopoznanje pri uzdrzljivosti i neprestanoj molitvi vodi u ociscenje od greha, dusevnom miru, sjedinjenju sa Bogom, ka sinovstvu i smelosti pred Njim. Dovoljan razlog dakle, da se trudimo i da svoje slabosti od sveg srca revnosno odbacujemo. Slava Tebi Hriste! Ti si moja snaga i svetlost moga razuma, moj mir i moja radost. Ti me oslobadjas iz dana u dan od svih mojih nevidljivih protivnika koji napadaju moj razum, kao i moje srce, i pogadjaju me najosetljivije na mom zivotnom izvoru. Moljenje je dokaz moje razumom obdarene licnosti, moje bogoslicnosti. Ja u slobodi mogu da uzdignem svoje srce i um ka mome Tvorcu, da iz Njegovog neiscrpnog praizvora crpim sve darove duha kao i tela, da ih u sebi umnozavam i da se beskrajno usavrsavam. Molitve su trenutci najvise aktivnosti ljudskoga duha, otkrovenje njegovih najplemenitijih sposobnosti. Moljenje je ogroman podvig duha pri zivom ispitivanju postignutog, pri bestrasnom odmeravanju svojih namera i osvecivanju buducih poduhvata. To je zajednica sa Bogom u oblasti najvise istine, lepote i dobrote.

Moli se kao dete prosto i stopi se sa sadrzajem tvoje molitve tako, da molitvu prineses iskreno srcem i umom. Bog je sav istina i dobrota. Tako neka bude i tvoja dusa bez podvojenosti.

Misli na to da je Bog sasvim duh, sasvim razum. Tako i tvoja molitva treba da bude sasvim duh, sasvim razumna. Bog je punoca slobode, tako i tvoja molitva treba da struji iz tvog slobodnog srca.

Molitva je ziva cim moj razum shvati njen smisao, srce saoseti i cela volja tezi ka volji Bozjoj. Srce mora bezuslovno da se drzi pod kontrolom; ne pustiti ni jednu jedinu rec koja ne dolazi iz dubine srca. Ako naucimo da pred Bogom iznosimo samo ono sto u svesti imamo i osecamo, onda ta iskrena molitva cisti nase srce i mi ne dozvoljavamo sebi u zivotu nikakvu laz.

Oko molitve se treba truditi. Ko preduzme neko delo, treba da istraje do kraja i da se pred sobom samim ne pravda. Ako si uzeo na sebe odredjeno pravilo molitve, onda ga ispunjavaj savesno, bez samosazaljenja, cak i ako si od tvog dnevnog posla sasvim iscrpljen. Ne dozvoli sebi ni najmanju nemarnost, nego od srca svakodnevno obavljaj svoje molitve kao Bozje delo. Samo iskreni napor i najbolnije samopoznanje dovode srce Bogu. Ako prisiljavas sebe na molitvu, onda ti Bog salje – po meri tvoga truda – punocu svetlosti, duhovne toplote, mira i radosti. Mi se nikad ne molimo uzalud. Sa svakom molitvom nama pridolaze darovi bozanske blagodati, sile, pomoci i iscelenja. Nas Bog je praizvor milosti.

Pri molitvi treba da se ima tako cvrsta i nepokolebljiva vera da svaka sumnja potpuno otpadne, jer Bogu je sve moguce. Pri tom je potrebno zivo pouzdanje da Bog sve ispunjava, jer Njegovo je bice – dobrota, Njegovo delovanje – ispunjenje, Njegova ljubav – darovanje. Polozi sve svoje pouzdanje na Boga. Veruj samo: da je On uvek kod tebe i da ti sve mozes.

Bozja svemoc prozima svemir i, kao u zizi, sabira se u onom covecjem srcu koje ispunjavaju pouzdanje i ljubav. Unutra se ogleda trojedino sunce pravde. Po meri nase vere ono obasjava i zagreva dusu u molitvi. Ako mi ovo duhovno sunce upravimo kroz nas um, kao kroz lupu, na nase srce tako da to sunce svom snagom i svetoscu na njega deluje, onda se srce osvetljava i pali na njegovoj, ljubavlju ispunjenoj, vatrenoj delatnosti. Njegova se sila pridodaje ovome srcu; ono sve odlucnije i snaznije tezi Bogu u meri u kojoj se cisti i ozivljuje.

Molitva je disanje duha, duhovna hrana i pice, duhovna svetlost i vatra. Veruj cvrsto da, kao sto prosto uzimas u sebe vazduh i hranu, tako i tvojom verom preko molitve dobijas sve darove Duha.

Kod molitve je najvaznija ziva, osvedocena vera u Boga; upravi na Njega tvoje oko srca, osecaj Ga zivo pred sobom, u sebi, i onda Ga moli za sve sto zelis u Isusu Hristu i Duhu Svetom. Tako ce ti i biti. U momentima tvoje cvrste vere, tvoje ljubavi prema Bogu, On je sjedinjuje sa tobom, postaje ti sve i ispunjava sve sto ti treba za spasenje tvoje duse i tvojih bliznjih. Ti ucestvujes u Njegovom Bozanstvu. Ti govoris i – to biva.

Otac Jovan je sve svoje potrebe iznosio pred Boga. On se molio, takodje, i za pravilno svoje svestenikovanje i kasnije svedoci: “Od sveg srca zahvaljujem, Tebi zivotodavce, sto si mi uslisio molitvu za ljubav prema bliznjima i za preziranje svega zemaljskog. Ti si izlio u moje srce razumom obdarenu, blazenu, mirotvornu ljubav. Ucvrsti je u meni da bi bio Tvoj iskreni sin.”

Otac Jovan zasniva svoju ljubav prema bliznjima na Bozjoj ljubavi i svojoj hrabroj molitvi pred Bogom.

Svestenika izgradjuje Jevandjelje i sluzba Bozja, povlacenje u sebe i neprestana molitva srca. Aktivna ljubav prema bliznjima cini da on sazreva. Pri tom, otac Jovan nikada sobom nije bio zadovoljan. Njegova duhovna zrelost mu je zapravo omogucila da pozna kako je mukotrpan i dug, pun bola, ali blazen put do onog svestenstva u sili Hristovoj. On zna da tek pocinje da uci. Za njega su 53 godine sopstvene aktivnosti – ta skola. Ja jos uvek ucim – imao je on obicaj da govori sve do duboke svoje starosti.

Starcestvo

Otac Jovan je neposredno duhovni otac, starac Rusije. Njegov zivot je izraz hriscanskog skolovanja, a njegovo starcestvo plod toga. Sta ovim hoce da se kaze? Rec “Starac” oznacava jednog mudrog starog coveka. U monaskim zajednicama – starci su iskusni monasi koji vode cist zivot i upucuju na to svoju sabracu. Ali stvarni pojam starca je: blagodatan, duhovno prosvetljen covek, koji zivi u Bogu i vodi ljude.

U smislu pravoslavlja, pravi revnitelji duhovnosti prelaze, stepenicu po stepenicu-redosled unutrasnjeg ociscenja, preobracanja, preobrazenja, cak obozenja celog svog bica. Po meri njihove bestrasnosti oni se oslobadjaju ogrehovljenosti, i u njima ozivljava prilika Bozja. Oni sticu vlast nad svojim dusevnim silama: razumom, osecanjem i voljom, i stoje u punoj harmoniji sa voljom Bozjom. Oni su Bozji prijatelji, bogonosci. Kao takvi, oni primaju blagodatne duhovne darove (harizme) kao: duboko smirenje, plamenu Bozju ljubav, pracenu vatrenom revnoscu u dobru, mir i radost, najvisu slobodu duha, dar prozorljivosti i rasudjivanja, dar prorostva ili silu da cine cuda.

Neki, od tako prosvecenih, bivaju pozvani da upucuju druge i da ih vode. Apostol Pavle pominje tri sluzbe: Apostolstvo, uciteljstvo i prorostvo.[8] Ovo poslednje se sastoji u blagodatnoj prozorljivosti, pri cemu se vreme i prostor nesmetano savladjuju, ljudska dusa providi i objavljuje se volja Bozja. Jedan odraz te prorocke sluzbe cini starcestvo. Starci upucuju, opominju i osnazuju ljude (1. Kor. 14); oni lece telesne slabosti i bolesti duse; upozoravaju na nastupajucu opasnost i ukazuju na pravi put. Njihova smela molitva za one koji im se poveravaju daruje oprostaj grehova i moc za suprotstavljanje daljim iskusenjima. Na najvisim stepenima starcestva oni dobijaju punu slobodu ispoljavanja svojih cudotvornih snaga. Kao bogonosci, oni zive u Duhu Svetom. Misli i saveti koje oni daju, nisu proizvod njihovog sopstvenog razuma, vec neposredna uputstva Bozja.[9] [10]

Starcestvo predstavlja visoku etiku. Ono je organski vezano za asketsko revnovanje i cveta prevashodno u krugu monastva, nezavisno od spoljasnjih stepena dostojanstva.

Pocev od 4. veka starcestvo predstavlja vodeci princip asketske revnosti. Starac neophodno postaje duhovni otac (pnevmatikos pateras) svih koji traze spasenje, koji se kao duhovni sinovi ili kceri slobodne volje i sa punim poverenjem obracaju njemu. Odnos izmedju “duhovnog oca” i “duhovnog sina” zasniva se u Bogu. Ucenik bira svoga starca, poverava mu se neograniceno, otvara mu svoju unutrasnjost i sledi njegovim uputstvima kao nalozima Bozjim. Starac uzima na sebe odgovornost za svoga ucenika, upucuje ga i odredjuje mu nacin zivota. Na osnovu sopstvenog iskustva on je osposobljen da ga nauci umetnosti najbolnijeg samopoznanja i srdacnog pokajanja, da ga uputi u nevidljivu borbu protiv mastarija i strasti, u to – kako se cisti srce, kako se stice vrlina i bestrasce. Tako starac, kao Bozji prijatelj, vodi svoju “duhovnu decu” ka sazrevanju u Hristu. Njegovo se vodjenje zasniva na duhovnom opazanju koje mu omogucuje da ljude providi do dna njihove duse, da sagleda duhovni sklop svojih ucenika, njihov karakter i stepen njihove zrelosti; da pozna zacetke njihovih slabosti i upotrebi podesne mere za njihovo spasenje. Tako starac postaje iskusni lekar dusa. On se koristi darom rasudjivanja i razlikovanja duhova, posto neprestano ima posla sa zlom koje se pokriva senkom dobra. Njegova prozorljivost se ispoljava u sposobnosti da udje neposredno u moralno stanje drugih, da u njihovim dusama cita, cak i sa odstojanja; da sazna njihove postupke, cak i motive. Ovaj dar opisuje poznati starac Varsanufije na svom zivotnom kraju: “Govori se da starci poseduju prozorljivost i prorocki objavljuju ono sto ce se desiti. U stvari, njima su kao mocni darovi duha dati: rasudjivanje i duhovno zapazanje. Pored svojih fizickih ociju, oni poseduju duhovne oci, pred kojima je ljudska dusa otvorena. Pre nego sto covek registruje jednu misao, oni tu misao vec vide duhovno, cak vide i njen povod i izvor. Njima nista nije skriveno. To duhovno gledanje ne ogranicavaju ni prostor ni vreme. Ti si otisao i mislis da te ja ne vidim, dok te ja ipak vidim kad god hocu i to sa svim tvojim mislima i postupcima.” [11]

U dnevniku oca Jovana nalazimo odgovarajuca izlaganja: “Kao sto mi zdravim ocima vidimo oko sebe predmete, tako je pravednicima Bozjim dato da u svetlosti Duha Svetog i posredstvom Bozje blagodati vide srca, misli i zelje ljudi… Svetitelji poseduju savrsenu duhovnu moc zapazanja; njima ne izmice ni jedan jedini pokret srca. Jer je Duh Sveti, u kojem oni stoje, svuda prisutan, On sve vidi … Tako i prosveceni gledaju svojim umom srca najtajnija zbivanja kod ljudi i o njima govore.

Zato njihovi iskazi poseduju neporecivu snagu. Oni se srecu sa dubinom cuvstva, bude svest, otkrivaju davno zaboravljena sagresenja, oslobadjaju od trajnih poroka i strasti, cak pokrecu na trenutna obracanja. Takodje, puna moc njihove zastupne molitve pruza pomoc i ozdravljenje neizlecivima. Njihova granitna vera zapaljuje veru kod drugih; njihovo prebivanje u Bogu budi pouzdanje i privodi ljude Bogu.

.U svim vremenima, dosad, u Istocno-pravoslavnoj crkvi deluju takve prosvecene licnosti. U vodece starce se ubrajaju: Antonije Veliki, Makarije Egipatski, Jovan Lestvicnik, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palama i ostali Oci iz “Dobrotoljublja.”

U ruskom monastvu se isticu: Nil Sorski, Sergije Radonjeski, Pajsije Velickovski i mnogi drugi. U 19. veku starcestvo u Rusiji dozivljuje evoj procvat u starcima iz Optina Pustinje i u Serafimu Sarovskom. Svi ovi veliki starci sazrevaju u potpunoj usamljenosti. Oni su se decenijama trudili prema oprobanim metodama asketskog skolovanja, po uputstvu iskusnih. Najzad, prizvani u starcestvo, oni pomazu iz svojih samica, pre svega monahe, a i mirske ljude koji im se obracaju.

Zivot i delo oca Jovana nose crte tog starcestva. Ali njegov razvoj, kao i njegovo delanje, pokazuju sopstveni pecat. Otac Jovan je od pocetka lisen manastirske usamljenosti i svakog rukovodstva. On je potpuno bio upucen na samog sebe. Hristos mu je obrazac, Jevandjelje, ucitelj. Njegov asketski trud, da bi vodio zivot u Bogu, odvija se neprimeceno, u svojstvu njegove pozrtvovane svestenicke sluzbe. Tu on postize bestrasnost i zivo bogozajednicarstvo, kao i blagodatne sposobnosti – veru cvrstu kao granit, nadprirodno saosecanje, blagodatnu celebnu snagu, punu moc zastupne molitve, prozorljivost, nadprirodnu radnu energiju, mir i radost duha.

Otac Jovan, kao starac, deluje neupadljivo, usred naroda, bez spoljasnjeg razlikovanja od drugih svestenika. On na prost nacin sobom otelovljuje zakone spasenih stvorenja i otvara put ka Bogu kojim svaki moze da ide. On u ljudskim srcima budi veru, pouzdanje u Bozju ljubav; srce se oslobadja od svih svetovnih interesa i veza, i revnuje u zelji da sluzi Bogu u duhu i istini. Time zapocinje sledbenistvo Hristu u unutrasnjosti srca. Ovo sledovanje Hristu, u unutrasnjosti srca, bila je vodeca crta u zivotu prvih Hriscana. Kao i Sam Hristos, Njegovi ucenici su delovali medju ljudima u svetu, ali njihovo srce i duh su bili u Bogu. Tom istom putu sledio je i otac Jovan. Zato je on upucivao svoje ucenike da upoznaju svoja srca s jedne, i Bozju ljubav s druge strane. Mnogi od njih stoje, kao i on, usred javnog zivota i dalje vrse svoja dotadasnja zanimanja. Neki rade na raznim zadacima Svetoandrejskog bratstva ili u Domu radinosti. Drugima otac Jovan preporucuje bogoslovske studije ili monastvo. Oba puta vode istom cilju – zivotu u Bogu.

U ucenike oca Jovana, njegove duhovne sinove i kceri, spadaju ljudi svih narodnih slojeva, prosti i ugledni, uceni kao i neuki; takodje, brojni episkopi, svestenici i monasi. Mnogi od njih se i posle nekoliko decenija obracaju za sva vazna zivotna pitanja svome duhovnom ocu – starcu, i njegova uputstva smatraju kao volju Bozju. On strazi nad njihovim zivotom, prati ih u molitvi i pritice im, gde je nuzda, u pomoc.

Nebrojeni drugi, u svojim zivotnim krizama, obracaju se njemu; pitaju i pismeno za njegov savet, traze molitvu, slede njegove reci i mnogi menjaju svoj zivot.

Narociti odraz starcestva oca Jovana cini njegov Dnevnik. On raspravlja sva pitanja koja danas muce nas duh i daje jasna uputstva u umetnosti bogopoznanja i samopoznanja; u borbi protiv svojih gresaka i slabosti, u ljubavi k Bogu i bliznjima, u molitvi srca i zivotu u Bogu. Njegova prosta izlaganja kriju u sebi snazna unutrasnja iskustva. Sve sto su ucitelji duhovnog zivota u hiljadugodisnjim iskustvima zapisali u Filokaliji Svete Gore, otac Jovan izrazava na opste razumljiv nacin i na savremenom jeziku. On pusta citaoca da ima udela u njegovom blagodatnom unutrasnjem zivotu i budi u njemu ceznju da ide istim putem. Ko usmeri svoj zivot po ovom blagodatnom Dnevniku, on ide putem blazenstva i dostize zivot u Bogu.

Otac Jovan je istovremeno prisutan u svojim izlaganjima i vodi dijalog sa srcem citaoca. [12]


NAPOMENE:

1. S. V. Sivotovski: “Sa ocem Jovanom Kronstatskim na sever, 1903”.

2. J. S. Sikorski, “Bavljenje oca Jovana u Kijevu”, 1890.

3. Mihail, I, Potpuna biografija oca Jovana Kronstatskog, Petrograd, 1903.

4. Jovan Sergiev, Poslednji casovi zivota cara Aleksandra III (Crkvene Vjedomosti, 1894).

5. Cerkovne Vjedomosti, 101, br. 16.

6. Jovan Sergiev, Cerkovne Vjedomosti, 1899. 101, br. 16.

7. Jovan Sergiev, Misli o Jevandjelju, Sabrana dela, tom III, 1892, Petrograd.

8. Popov K., Ucenje 12 Apostola.

9. Smirnov J., Pocetci Starcestva, 1906.

10. Smolic J., Zivot i nauka staraca, Bec, 1936.

11. Koncevic J. M., Optina Pustinja i njeno vreme. Dzordanvil, 1970.

12. Jovan Sahovskoj, Belo monastvo, 1932. 206

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

V POSLEDNjE GODINE

O savremenim zbivanjima

Otac Jovan stoji usred javnog zivota. Cita novine i casopise, prati sa interesovanjem literaturu, strazi nad dogadjajima i prema svemu zauzima svoj odredjen i odlucan stav. Rec Bozja, kao nesalomiva istina, mera je u svim njegovim licnim i opstim, javnim pitanjima. Koren mu je u ruskom narodnjastvu aleksandrovske epohe i vidnog udela ima u sudbini svoje otadzbine. On odobrava datu formu drzavne uprave, iako dobro zna za njene nedostatke. Njega pre svega zanima osnovni osecaj ruskog naroda – njegova teznja ka poboznosti. Ona je kroz vekove odredjivala narodni duh i dosla je do izrazaja u obelezju “Sveta Rusija”, Rusija svetih.

Otac Jovan mirno posmatra tamo gde covek sledi Bozji poredak, a pred opasnoscu zastranjenja opominje: “Bog je Tvorac – covek je Njegova tvorevina. Kao tvorac, Bog je potcinio – sve razumom obdarene kao i nemuste, zivo kao i vestastveno – Svojim mudrim zakonima, i kroz tu zakonitost sve se nalazi u dobrom poretku. I coveku je Bog dao mudar, pravedan zakon koji mu, ako ga ispunjava, donosi blazenstvo. Ali covek je povredio u sebi taj zakon Tvorca, napustio cvrstu osnovu bozanske volje i zastranio ubitacnom stranputicom svoje samovolje i satanske volje. Time je on podlegao bezbrojnim nevaljalstvima i nevoljama. Bog je dao coveku duh da bi Njega, Tvorca, poznao i da bi razumno upravljao svojim telom. Ali kad se telesni covek odmetne i bezumno sledi svojim nagonima, tad ceo covek zapada u neprirodno stanje… Nas zivot podseca na neoprostivu decju igru. Mi se rasturamo na spoljasnje niskosti i u tome gubimo neprocenjivo vreme koje nam je dato na spremanje za vecnost. Mi koristimo nase sposobnosti: razum, misao i rec, i upotrebljavamo ih samo za ovo vremeno, umesto da ih upotrebimo, pre svega, na poznanje Boga, na ukazivanje medjusobnog postovanja i ljubavi. Mi se cesto igramo svojim pozivom, vrsimo ga neodgovorno, cak nesavesno, ili ga koristimo za sebicne ciljeve. U stvari, mi uzivamo u sebi samima, cinimo sebe idolima, sami sebe slavimo i zahtevamo to i od drugih. Pri tom treba da se zamislimo, kako su sve te stvari za koje se vezujemo prolazne, kako je pogibeljno jurenje za tim senkama zivota, umesto da tezimo pravom zivotu.

Strazite nad sobom! Zar tako treba da zive oni koji su dobili cvrsto obecanje od Gospoda Istine? Braco! Zar necemo vremenom da nestanemo svi sa lica zemlje? Gde su nasa dela ljubavi, ispunjenje Tvorcevih zapovesti i bestrasce prema svemu prolaznom? Gde vatrena revnost za duhovna blaga? O, mi mnogozaposlene budale! Unakazujemo lice nase duse i jurimo za nekom srecom, a u nama sve truli od strasti. Zasto? Zato sto srecu trazimo na pogresan nacin.”

Duhovnu krizu otac Jovan dovodi u vezu sa slepilom duse. To slepilo kao neka zaraza napada na savremenike oca Jovana. Pored telesnog slepila postoji i jedno samovoljno – dusevno slepilo. Ono vlada narocito sad u nasem naprednom vremenu. Od njega strada prost narod koji zatvara svoje oci pred istinom i sledi zabludama; bogati su zaslepljeni svojim porocnim sklonostima; a najsleplji su obrazovani koji veruju samo u svoj porocni i od strasti sasuseni razum. Takvo slepilo je cesto beznadezno, jer su ovi ljudi zarazeni neizlecivim samoprecenjivanjem koje samo svoju, sopstvenu istinu, drzi za jedinu. O, kad bi oni stigli do smirene mudrosti jednog Sokrata, koji je rekao: “Ja znam da nista ne znam!” Coveku je data razumom obdarena dusa da bi saznao istinu koja je svetlo duse, njen zivot. Ako sad neko iz gordosti, samovolje ili tvrdoglavosti – nasuprot svome razumu i savesti – nece da uvidi ovu istinu, nije li taj zlosrecnik, slepac? Uz to jos zlocestivi slepac koji svoje najvise sposobnosti, um i slobodnu volju zloupotrebljava. U svim vremenima bilo je bezbroj zaslepljenih. Tako su se odnosili knjizevnici i fariseji u Hristovo vreme. Oni su slusali Njegovu mudru rec, gledali Njegov cestit zivot, bozanska dela i iscelenja, i – sve su to pripisivali satanskoj sili. Oni su izvrtali smisao Njegovih reci, zigosali su Ga kao varalicu, kao posednutog i osudili su najsvetijeg od svih, kao prestupnika, na sramnu krsnu smrt. To je strasno slepilo duse. To je zapravo hula protiv Duha Svetog: neverovanje u jednu istinu koja je ocigledno dokazana kroz dela Duha. Za takve nema oprostaja, jer oni dobrovoljno i bez pokajanja uporno ostaju u gordosti, zlobi i opseni.

Ucevnjaci danas obozavaju gordi intelekt i nastoje da se on proslavlja. Tako nas lukavi protivnik stvara i u Hriscanstvu suptilno idolopoklonstvo, shodno zahtevima duha vremena i stadijumu naseg intelektualnog razvitka. On nas kvari kroz nas sopstveni razum koji bi trebalo da nas vodi ka zivome Bogu. Tom kutlacom mi zahvatamo mrtvu vodu ovozemaljskog sujetnog mudrovanja i pruzamo je sebi i drugima umesto zive vode koja je Rec Bozja. I mi pijemo od nje, ne sluteci da je to samo mrtva voda.

Sta sve danas ljudi citaju, dok jedino sto je na spasenje – knjigu nad knjigama – Jevancelje i spise Otaca Crkve oni ne citaju. Svetovni pisci u svojim delima imaju u vidu samo drustveno-culnu procenu zivota, koja je potpuno strana duhovnosti. Spise Otaca Crkve odlikuje, naprotiv, stroga i prava psiholosko-duhovna analiza, znanje i rasudjivanje. I oni u svojim delima izrazavaju duhovnu procenu ljudskih misli, zelja i strasti.

Vi, pisci, o svemu mislite i pisete, samo u vasu unutrasnjost ne gledate i ne brinete se da li je tamo sve na svome mestu. Vi zaboravljate izreku stare istine: “Poznaj sebe samoga”. Vi sebe, u stvari, ne poznajete, kao ni prave potrebe vase duse. Tako vi ne znate sta se u vama desava i, dok sami nikakvo savrsenstvo ne posedujete nego ste odani svim mogucim strastima, buncate o nekom savrsenstvu bez Hrista. Vase misli i osecanja gamizu po zemlji culnosti, jer ste nesposobni da poznate stvarnost neizmernog, svetog i pravednog duhovnog sveta. Ne zeleci da se ikad do njega uzdignete, vi se krecete u truloprolaznom i zavrsavate u njemu.

Savremena negativna literatura, materijalisticki i pornografski spisi, kvare ljude. Obrazovani su izgubili ideju cestitosti i ne teze za njom, zato tonu u bezbrojnim porocima i strastima.

Otac Jovan se obraca materijalistima: “Ja vidim kako je kukavno to sto ti zoves svojom dusom. Beskrajno udaljena od Oca svetlosti, ona se beznadezno muci u gorucoj tami, u oblasti materije, sa nagrizajucom ceznjom za Izgubljenim, prisnim. Biti duh i posedovati duhovne potrebe, a ne moci ih nikad zadovoljiti – kakvo stradanje! Posmatrati kako se drugi revnosno mole i kako dobijaju darove bozanske blagodati, a kod sebe unutra osecati kako gordi razum koji se ne priklanja istini vodi borbu sa prirodnim pokretima srca – ravno je ubijanju duse!

Bludni sine, obrati se! Zasto upropascujes ocevo nasledstvo? Tvoj razum ne pripada tebi; on je Bozji dar. Zasto ga zloupotrebljavas na zlo? Bog ti ga je dao da Njega poznas i da revnujes u upodobljavanju Njemu. A ti ga upotrebljavas kao ubitacno sredstvo da se od Njega odvojis. Vrati se domu, svome Ocu, nesretnice. Daleko si se udaljio; u toj udaljenosti od Boga tebe vreba vecna smrt.”

Otac Jovan se obraca Bozjim prijateljima: “Gde cu da nadjem prave hriscane koji se u plamenoj revnosti bore za spasenje svojih dusa? One, uzvisene, koje radi Gospoda podredjuju sve svoje nagone i strasti svome razumu i Bozjem zakonu? Koji se bore vatreno za duse svojih bliznjih, za njihovo prosvecenje u svemu dobrom i istinitom? Gospode, postavi nam takva svetila, cini Ti Tvoje delo u nama.”

U vezi Rusko-japanskog rata

Godine 1904. je poceo za Rusiju sudbonosni rat protiv Japana. Otac Jovan je usrdno prihvatio ucesce u tome, i odmah je poslao ruskim trupama u Mandzuriji ovaj proglas: “Moja voljena braco, vi ratnici, od najviseg do najnizeg vama je upucena – u ime Bozje – moja rec. Nasa voljena otadzbina prezivljava teske dane, kakve od svoga postanka do danas nije podnela. Ne zaboravite ni za trenutak da nam sve unutrasnje i spoljasnje teskoce, koje podnosimo, dolaze od mudrog i svedobrog Providjenja, jer smo mi Rusi zaboravili svoga Gospoda Boga vise no ikad ranije, Njegove smo zapovesti drsko odbacili i svaki je sledio samo sopstvenoj volji. Zato nas Bog udara tako tesko i veoma bolno, da bi nas ocinski kaznio i tako prizvao pameti. Bog i stanovnici neba gledaju na vas; pogledi cele Rusije, sva nada na vama pociva. Budite odlucni, budite postojani i Gospod ce vas sacuvati. Jer Bog je sa vama i pomaze vam. Sledite samo, od sveg srca, Njegove zapovesti i Njegov ce blagoslov da vas prati. – Prezviter Jovan Sergijev.”

Za vreme rata otac Jovan ponovo govori narodu: “Godinu i po vodi Rusija ovaj krvavi rat protiv Japana pa ipak, i pored sve hrabrosti i zadivljujuce odvaznosti nasih vojnika, mi jos uvek nismo pobedili neprijatelja, nego trpimo sve nove poraze. Gde zataja Tvoja ranija, tako sigurna pomoc, Gospode? Kako su nasi veliki preci postizali svoje herojske pobede; cime su pobedjivali knezovi kao Aleksandar Nevski, Dimitrije Donski, Petar Veliki, Aleksandar I i nasi slavni vojskovodje Suvorov, Kutuzov i drugi? Oni su pobedjivali Bogom, u cvrstoj veri i u pouzdanju na Njegovu svemogucu pomoc; kroz postojanu vernost i hrabrost nase vojske i njene odanosti svojim vodjama i zapovednicima. Samo u Bogu je sva nasa snaga i slava, bez Njega mi smo neuspesni i slabi Rusijo, prestani da se poveravas svom slepom, pomracenom razumu, i da slusas suludi savet tvoga idola Tolstoja: ,Ne protivi se zlu, ne bori se”. – Ne, nego suprotstavi se svakom zlu, gasi odmah svaku vatru, pobedi ih sa – od Boga darovanim – oruzjem vere, bozanske mudrosti i cestitosti.”

U avgustu 1905. otac Jovan posecuje jednu bolnicu u Finskoj, gde su ranjenici iz japanskog rata. Vest o njegovom dolasku donela je neopisivu radost. Ranjenici su slusali o njemu, citali su i vidjali njegove slike. Ali, ko bi mislio da ce veliki molitvenik Rusije zapravo njih da pronadje? Kad su prethodnog dana saznali o tome, vojnici su se prema svojim mocima pripremili, zajednicki su pevali vecernju molitvu, ocistili se, uzdrzali od duvana i alkohola. Zraceci radoscu, otac Jovan stize kod njih: “Pomaze vam Bog, draga braco i sestre!” Onda je pozurio u bolnicu. U velikoj sali je postavljen astal sa belim carsavom, pred ikonama, i sud sa vodom na njemu. Pocinje moleban. Otac Jovan se moli Bogu glasno, iz srca, pun ljubavi za sve ljude: “Gospode! Pred Tobom stoje ovi ranjeni ratnici. Ti gledas njihove rane, gledas njihov bol duse. Pomozi im, isceli ih i osnazi! Osveti ovu vodu, da bi svima koji od nje piju, podarila zdravlje i krepost. Ti si sam do krsne smrti stradao, delio si sva ljudska stradanja. Utesi i isceli sve koji ovde pred Tobom stoje.” – Vojnici su se od sveg srca molili zajedno sa njim. Suze su se slivale na njihova umorna lica.

Posle molitve otac Jovan blagosilja svakog pojedinacno i srdacno im govori: “Prijatelji moji, braco moja! Vi ste prolili krv za nasu otadzbinu, i ja sam srecan sto vas gledam, sto mogu da se poklonim pred vasim ranama i da vam se zahvalim. Ja znam, vi cete doci kucama i stradacete jos mnogo. Mozda ce se vase zrtve zaboraviti, vase rane prezreti, a vi biti vredjani. Ipak, sami uvek mislite na to, da ste na nebu jednu platu vec dobili; radujte se radi toga i zahvaljujte Bogu sto ste – podobno samo Hristu – stradali i imali udela u Njegovom Krstu. Sacuvajte to u srcima vasim i ne budite potisteni. Neka vas Gospod blagoslovi!”

Rusija je izgubila rat sa Japanom. Tome sledi vreme nemira i revolucija 1905. Otac Jovan neprestano poziva narod na urazumljenje i pomaze mu da u sebi samome pozna korene zla, od kojeg proisticu, kao plod, spoljasnji dogadjaji. “Danas svi groznicavo traze slobodu i dobili su punu spoljasnju slobodu: slobodu vere, politicku slobodu, slobodu u umetnosti i nauci, u zanimanju kao i u porodicnom zivotu. Ali najveci broj ljudi pogresno razume samu sustinu slobode i shvata je samo negativno: kao mogucnost da cini na volju sebi i svojim pohotama. Da li su ti fanaticni slobodnjaci shvatili onu pravu i razumnu spasonosnu slobodu, za koju ih je Bog stvorio, a koju su oni izgubili kad su postali sluge greha? Onu istinu koju je Hristos ponovo doneo coveku: slobodu od pozuda i strasti; slobodu da se dragovoljno odstrani sve rdjavo, a sve dobro sa vatrenom revnoscu cini? Upravo tu pravu, punu zivota, bozansku slobodu mi smo izgubili. Mesto toga, mi smo izborili i branimo jednu besmislenu, ubitacnu, pritvornu slobodu da sve sveto oblatimo, nogama pogazimo i oborimo.”

U svojoj besedi o novoj godini 1907. otac Jovan opominje: “Vidite, sta se desava. Svuda je sumnja i neverstvo, pobuna, pretnja, otmica i ubistvo. Svuda nedostatak ideala za usavrsavanje, svuda sklonost da se zadovolje nagoni, svuda pohlepa za razbojnickim bogacenjem, pijanstvo i nepostovanje bracnih veza. Sudite sami. Svetu je potrebna korenita obnova, kao jednom kroz potop.”

U svom slovu za rodjendan cara Nikolaja II, 6. maja, 1907. otac Jovan govori prorocki: “Ateisti vicu da nama ne trebaju ni verska nastava, ni crkve, ni svestenici. Kako? Hocete li, mozda, da mi ljudi pozivotinjimo, da postanemo beslovesna stoka, da jedni na druge nasrcemo i da zemlju pretvorimo u klanicu? Do toga je vec u ustanku 1905. na mnogim mestima i doslo. Mnogi su izgubili svaki duhovni oslonac i postali umno poremeceni; oni su ravni divljim zverima i zlim dusima, njima nista nije sveto. Oni preziru sve vise vrednosti, veru, istinu i pravicnost. Stoga oni govore: rusi, ubijaj, pali, otimaj i cini nasilje bliznjem; lazi, licemeri, ne slusaj nikoga i zivi kako hoces, nikome ne polazi racune ni za sta. Tako misle i govore mnogi, i … tako postupaju. Rusko carstvo se trese, njise se, i blizu je pada. Tome vodi anarhija i otpad od Boga onih ucenih. Sto dalje ovaj svet nastavlja bezakonje, utoliko ce biti slabiji i trosniji, dok potpuno ne izgori ili izumre.” I otac Jovan opominje narod, vladu i cara: “Setite se, kako se Bog promisljeno i blagonaklono brinuo o nasem spasenju. Kakve je On sve muzeve podigao u vreme Tatarskog ropstva, i kasnije, za moralnu kao i drzavnu nasu obnovu; kako je uzdigao i u slavu obukao blagocestive – Sergija Radonjeskog, Kirila Belozerskog, mitropolite Kirila i Aleksija, knezove Aleksandra Nevskog i Tihona Zadonskog, pa Mitrofana Voronjeskog i Serafima Sarovskog. I pored svega toga Rusija Mu je otkazala vernost, otpala od Njega, i postala gora od nekog paganskog naroda. Ti – narode ruski! Razmisli jednom trezveno i razumno, ti navaljujes ka propasti svake drustvene forme i reda, u opsti haos. Zar ne shvatas da je to satansko delo. Zaustavi se Rusijo. Otpadnes li od tvoje vere, ti prestajes da budes sveta Rusija i postajes horda nevernika koji ce se medjusobno unistavati.”

Otac Jovan se obraca vladi: “Gde je ta cvrsta i odgovornosti svesna vlada? Javni zivot napreduje, kako duhovno tako i ekonomski, samo ako jedna jaka, mudra i pravedna vlast sve odredjuje, pravdu stiti i nepravdu kaznjava. Tada sve ide svojim ozakonjenim poretkom. Nauka, politika, ekonomija i javni zivot – tada cvetaju. Ali kad vlast otromi i kad podcinjeni nemaju radnog elana ili se pobunjuju – desava se isto kao kod poremecenog krvotoka, sve zapinje i raspada se. Javna bezbednost nestaje, udovi drustva se podizu jedan protiv drugog i svako zlocinstvo, otimacina i ubojstvo imaju nezadrziv mah.”

Otac Jovan se obraca i caru: “Saberi silu, drzi povereni ti skiptar i carstvo u cvrstoj ruci, na strah neprijateljima Bozjim i tvojim. Vladaru nije uzalud podaren mac; on je sluga Bozji, sudija i kaznilac zlocinaca. Ako Rusija ne bude ociscena od postojeceg korova, ona ce opusteti kao stara carstva i gradovi, koje je Bozja pravda izbrisala sa lica zemlje zbog njihovog greha i bezboznosti.

Nas ce spasti samo duboko, unutrasnje pokajanje srca u svim narodnim slojevima, i topla molitva za sve zabludele. Mi moramo sto pre u svemu da se menjamo. Sud Bozji je vec tu, pred vratima. Gospode, podari celoj Rusiji spasonosni povratak na pravi put.”

Ali, do tog povratka nije doslo, cvrste vlade nije bilo, anarhija se sirila sve dalje. Otac Jovan je znao: “Rusija podleze pravednom sudu Bozjem. Mi cemo biti polozeni na nakovanj” i teskim cekicem udarani. Rusijo, drzi se! Opredeli se za Boga, moli se gorkim suzama tvom Ocu koga si bez mere rasrdila. Milostivo providjenje nece Rusiju u njenom tako zalosnom stanju da napusti. Ono pravedno kaznjava i vodi novom rodjenju. Uzarena pec se ne moze izbeci, i Bog koji ne zeli smrti gresnika, ocistice sve u vatri te peci.”

Otac Jovan je svestan posledica svojih smelih reci. On to izrazava posle ostre optuzbe protiv njega, od 26. septembra 1905: “Kad ja ovako govorim, naravno, macem sevaju neprijatelji svake istine i pravicnosti protiv mene i Crkve Hristove. Ali, ja se ne plasim i ne pridajem im ni najmanje paznje. Svemoguci stiti svoje borce.”

Klevetanja i napadi

Neustrasive javne poruke oca Jovana izazivaju ogorcenu mrznju nihilista. Oni shvataju koliko veliku moralnu snagu on poseduje, pruzajuci podrsku Crkvi i drzavi, i ne prezaju ni od kakvog sredstva da bi poljuljali veru naroda u njega. Od 1905. godine u opozicionoj stampi skoro svakoga dana se protiv njega pojavljuju klevete. Njega i u literaturi i na bini izvrgavaju porugama. Satiricni letci ismevaju njegove najbolje poduhvate.

Predstavnici Crkve i drzave protestuju na ove nedostojne i neosnovane napade. Episkop Germogen Saratovski uzima nacelan stav: “Sramni pozorisni komadi kao ,Crni gavran” i drugi, ocevidno pokazuju novu fazu protivhriscanske hajke. Po unapred spremljenom planu, nihilisti pokusavaju da potkopaju religiozni osecaj u narodu, da Rusiju moralno unakaze, da je duhovno opuste. Njima nije uopste stalo do istine. Kad sretnu coveka koji poseduje duhovnu snagu u odnosu na srce i duh naroda, oni traze nacina da ga zigosu kao idola. To se desava i sa ocem Jovanom Kronstatskim, velikim molitvenikom Rusije, koji bezbrojne ljude duhovno i materijalno pomaze.”

Protiv sekte Jovanita

Na sasvim drugi nacin imao je otac Jovan da strada od svojih ekstremnih postovalaca. U ono vreme su u Rusiji postojale razne religiozne sekte koje su, za razliku od zapadnih racionalistickih, imale neki lazni misticki karakter. Tako se oko oca Jovana formira drustvo fanatika koji su sebe oznacili njegovim imenom. U svom zanesenjastvu oni su uzdizali oca Jovana preko svih mera i poceli da ga obozavaju nista manje nego kao Spasitelja. Oni su cak u svojoj zabludi pokusavali da se ujedom ili ozledom domognu njegove krvi kako bi bar nesto od njegove cudotvorne snage preneli na sebe. Ova tzv. “Jovanovska sekta” nasla je svoje pristalice u celoj Rusiji.

Zbog svega toga otac Jovan biva zlonamerno predstavljan od radikalne stampe, kao osnivac i vodja ove sekte. On se, medjutim, od samog pocetka javno i sasvim smelo izjasnio protiv ovih zanesenjaka. “Ja sam, ne jednom, u stampi izjavio da nemam niceg zajednickog sa Jovanovskom sektom.” (casopis Kotlin, 1890).

On pokusava da leci vodece u sekti od njihove zablude; objasnjava im, moli ih i preti im. Kad nista nije pomoglo, on se osetio prinudjenim da preduzme javne korake protiv njih. Govorio je protiv njih sa amvona, osudio ih za bogohulstvo, zabranio im pristup u crkvu, lisio ih pricesca i, na kraju, bacio na njih anatemu. Skretao je paznju i preko stampe na njihovu nakaznost. “Ja sam vec u martu 1887. i januaru 1889. molio “Kronstatski Glasnik” i druge casopise da prekinu da izdaju ove lazne religiozne spise. Danas ponavljam ovu moju molbu.”

Do kraja svoga zivota otac Jovan je imao da podnosi klevete i napade i od ovih sektasa. Tako je 1905. bio pozvan, na prevaru, kod nekog bolesnika napadnut iza zakljucanih vrata. Konacno ga spasio njegov kocijas koji je obio vrata i izneo ga povredjenog. U povratku je otac Jovan molio da se o tome cuti kako se ne bi izazvala osveta prema ovim prestupnicima. Od tada je njegovo zdravlje bilo poljuljano.

Episkop Sarafim od Kisinjeva, njegov duhovni djak, prica: “Otac Jovan je sa neverovatnim smirenjem podnosio sve progone.

Za vreme od 30 godina nasih prisnih odnosa on se ni jednom recju nije izjasnjavao protiv svojih protivnika, nikad se nije pokazao uvredjenim. Tako je bilo prilikom prvih progona, u njegovoj mladosti, tako i u ovim strasnim godinama njegovog iskusenja u starosti. Mnoga stradanja je podneo, sve do teskih telesnih ozleda …; sramne klevete u stampi, u pozoristu i na narodnim skupovima; delom i od ljudi koji za mnoga dobrocinstva trebalo je da mu budu zahvalni. Naravno, ovi napadi nisu upuceni samo njemu licno – velikom molitveniku svete Rusije. Oni su bili upravljeni na ruski narod koji svoju veru kao i svoje pravednike drzi za nepovredljive.” Ipak, sve ove smicalice nisu mogle da poljuljaju ukorenjeno poverenje prema ocu Jovanu. Narod zna da su stradanja i progoni prirodan udes pravednika.

Povodom tih napada mitropolit Antonije Hrapovicki pise ocu Jovanu: “Dosad je mecu iskrenim postovaocima Bozjeg prijatelja bilo ljudi koji nisu razumeli kako on zivi, na neki nacin, samo priznat i okruzen svestranom ljubavlju. Ova zabuna je sad dobila svoj kraj! Oni se uveravaju u to, da Vi delite sudbinu apostola i izbranika Bozjih. Neprijatelji nase bozanske vere pisu, puni zluradosti, sramne clanke o Vasoj svetoj licnosti. Vernici se raduju tome na svaki nacin; oni Vas kroz to gledaju u pobednickom vencu Bozjih ispovednika.”

Kad mu je neki posetilac izrazio bol njegovih vernika zbog zlonamernih podrugljivih spisa, otac Jovan se prekrsti i dodade: “A ja zahvaljujem Bogu sto me klevetaju. Njemu neka je slava! Najzad! Inace sam uvek bio samo slavljen, cak i medju svetitelje ubrajan, dok se u Jevandjelju kaze: “Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rdjave reci lazuci, mene radi … (Mat. 5, 11). Time bi bilo ispunjeno poslednje blazenstvo. Moj kraj je, ocigledno, blizu i dobri Gospod ce me uskoro pozvati k Sebi.”

Otac Jovan stoji iznad svakog neprijateljstva i ukorenjen je u Bozjoj ljubavi. “Ljubav naseg bozanskog Spasitelja, Isusa Hrista, Oca i Svetoga Duha prema nama je tako velika, tako neizmerna, da pred njom sva ljudska neljubav i mrznja prema nama postaju nebitni, gube se. Radi ove neizmerne ljubavi Bozje i nistavila ljudskog neprijateljstva, nama je Spasitelj naredio da volimo svoje neprijatelje i da cinimo dobro onima koji nas mrze. Mi zivimo u ljubavi Bozjoj; zar je tu tako vazno ako nam ljudi zele zlo? Sta oni mogu da nam ucine kad nas Bog tako voli?”

Pedeset godina svestenicke sluzbe

Otac Jovan do duboke starosti krepko obavlja svoje svestenicko delo. Njegovo samopregorno zalaganje, bez mnogo reci, cinilo je jednu moralno zdravu atmosferu. Njegov primer uticao je na formiranje njegove okoline. Pod njegovim uticajem menja se i ceo Kronstat, cak i cela Rusija. Njegov 50-godisnji jubilej svestenicke sluzbe – 12. decembra 1905 – slavi se u Kronstatu vrlo svecano. Svetu liturgiju sluzi episkop Kiril od Gdova sa ocem Jovanom, 40 svestenika i 15 djakona. Tu su prvaci grada, predsednik Guljarev i gradski savet, admiral Balticke flote Nikonov i pomorski oficiri, komandant suvozemnih trupa gen. Beljajev i vise oficira, predstavnici brojnih organizacija i bezbrojni poklonici kao i gosti iz cele Rusije – svi ucestvuju u slavlju.

Toga dana otac Jovan podseca na svoj zivot i govori o znacaju pastirske sluzbe: “Pedeset godina svestenickog rada, u sluzbi Bogu i bliznjima – dugo je vreme. I ja se zahvaljujem Bogu za milost sto sam dosad ziveo 76 godina i Njemu, kao svestenik, 50 godina sluzio.

Ja ukratko podsecam koliko mi je prirodne i nadprirodne milosti Bog podario za ovo vreme; kako sam se fizicki i duhovno razvijao i kako sam napredovao u tri prosvetne ustanove: osnovnoj skoli, seminaru i akademiji – u nauci, a pre svega u bogopoznanju i samopoznanju. Iako se nikad nisam nadao da u svojoj klasi budem prvi, ipak se to desilo i tako sam mogao da dodjem na visoku skolu koja mi je, potom, otvorila put za svestenicku sluzbu u Kronstatu. Vise puta su me teske bolesti vodile do vrata smrti, pa sam bivao izlecen. Na sve ovo ja danas podsecam i zahvaljujem se Bogu.

Ja bih zeleo da se na ovaj dan osvrnem na znacaj svestenstva, jer danas mnogi preziru tu najvisu sluzbu. Sam Hristos je Prvosvestenik svih nas. On daje ovlascenje duhovnicima da se uz pomoc Duha Svetoga mole za ljude, da obavljaju Njegove tajne i da propovedaju rec Bozju. Svestenik je pozvan da nastavlja Bozje delo i da porocni rod ljudski privodi Bogu. Greh odvaja coveka od Boga; pokajanje njegovog srca izmiruje ga sa Bogom kroz tajnu ispovesti. Samo Hristos, koji nosi grehove sveta, u stanju je – kroz svoje svestenike – da oprasta grehove. U tome lezi znacaj svestenika. Tako je svestenstvo Pravoslavne crkve po svome bicu najradosnija, najsvetija i sveprosvecujuca sluzba na zemlji. Ono je posrednik izmedju stvorenja i Tvorca, uzvodjenje ljudi ka sinovstvu Bozjem.”

Potom, u sali gradskog veca sledi svecani obred. Predstavnik Svetoandrejskog bratstva se obraca ocu Jovanu: “Svetao praznik Vaseg 50. jubileja sabrao je u Kronstat desetine hiljada, iz cele Rusije. A to je samo neznatan broj prema onim nebrojenim koje ste Vi duhovno obnovili, i prema onim zivim ili vec upokojenim koji su svedoci Vase blagodatne milosrdnosti … Vase vitesko zalaganje utisnuto je i u Vas voljeni Dom radinosti. I Vasi stari ucenici, i saradnici, stoje jednodusno iza njega sa nesebicnom ljubavlju i predanoscu u srcu”.

Govornik u ime drustva za religiozno-eticku prosvetu istakao je: “Pedeset godina Vase svestenicke sluzbe predstavlja znacajan crkvenoistorijski dogadjaj. Duhovna istorija svakog naroda oznacena je sa po nekoliko retkih licnosti koje svesno nose odredjenu ideju. Oko njih se kao oko zastavnika okupljaju ljudi. Nase nepristrasno potomstvo ce Vas, bez sumnje, ubrojati u takve pojedince. Zapis na Vasoj zastavi nosi samo jednu rec: CESTITOST. Oko nje se okupljaju milioni ruskog naroda, koji nose u svome srcu ideal svetosti i postuju one koji taj ideal otelovljuju. Vasih 50 delotvornih godina u stvari su herojsko rvanje za spas coveka. Hristos Vas je ucinio izabranim sasudom bozanske blagodati. Vasa vatrena vera, Vasa snazna molitva, Vasa primerna dela ljubavi prema bliznjima svima su poznati kao plodovi ove, u Vama stanujuce, Bozje blagodati, kao izraz Vase borbe za svetost. Verujuca Rusija vidi to, i trazi Vas; samo kroz Vase blagodatne spise milioni su se duhovno okrepili …”

Iz celog sveta dolaze cestitke.

Antiohijski patrijarh Melentije pise ocu Jovanu: “Visokopostovani oce protoprezvitere, u dubokoj radosti saznajemo da Rusija, sa kojom nas sjedinjuje zajednicka vera, ima tako velikog svestenika kao sto ste Vi. Vas zivot i delatnost podsecaju na istaknute svestenike iz prvih vremena nase svete Crkve. Nije uzalud ceo pravoslavni svet, a pre svih ruski narod, ponosan na Vas, ceni Vase duhovne sposobnosti i oseca strahopostovanje pred Vasim uzvisenim duhom. Od srca Vam cestitamo, dragi oce Jovane, za silnu blagodat Bozju koja u Vama zivi. Od srca cestitamo i Rusiji za tako retkog, uistinu samopregornog svestenika. Zato primite, dubokopostovani stube Pravoslavlja, ovaj izraz najiskrenijeg srdacnog priznanja od nas i nasih vernika, sa molbom da nas sve pominjete u Vasim svetim molitvama.”

Otac Jovan je imao da zivi jos tri godine, tri teske ali blagodatne godine duhovnih plodova.

Bolest

Do 75. godine zivota otac Jovan je neprestano vrsio svoju sluzbu. Svetu liturgiju je sluzio skoro svaki dan; primao je svakoga, posecivao bolesne, brinuo o svojim drustvenim ustanovama, sprovodio dobrotvorne akcije siroko po svetu, odrzavao ogromnu prepisku, pisao besede i svoj dnevnik. Decenijama se zadovoljavao sa 1-2 sata spavanja na dan. Pri svemu tom, on se osecao krepkim i zahvaljivao se Bogu za tu zivotnu snagu: “Svakodnevno me obnavljas, Gospode! Ne samo duh, nego takodje i telo. Ti razgonis sve bolesti i trulez i ostavljas samo sto je zdravo, puno zivota. Ti me podmladjujes neprestano, sa svojim 75 godina ja jos ne starim. U Tebi – ja sam cudo za sebe samoga, kao i za mnoge koji me poznaju. Ja Ti se zahvaljujem za ovo produzavanje moga zivota. Neka bi Ti bio i dalje na slavu.”

Ali, konacno, njegove telesne snage malaksavaju. On poboljeva. Tokom tri sledece godine patio je od stalnih bolova i groznice. Na kraju je bio potpuno iscrpljen.

Nasuprot svemu, otac Jovan nije menjao svoj nacin zivota. On nastavlja, kao i uvek ranije, da svakodnevno sluzi i da se za sve zahvaljuje Bogu.

“U mojoj starosti od 79 godina svaki je dan, svaki trenutak, narocita milost Bozja. Moja fizicka snaga je na izmaku, ali je zato moj duh krepak i plamti ka Isusu Hristu – Gospodu mome. U celom svom zivotu sam dozivljavao nebrojene dokaze Njegovog milosrdja i nadam se u to i ubuduce. Zahvaljujuci Bozjem covekoljublju, smrt je samo rodjenje za vecni zivot. Neka je slava Bogu! Snagom Njegove milosti, evo, ja sam sad 52 godine svestenik i jos zivim, iako sam bolestan. Ne mogu dovoljno da zahvaljujem Bogu za tako mnoge godine blagodatnog svestenickog delanja. Sluzio sam koliko sam mogao, trudio sam se ali sam cinio i mnoge greske, bio sam nedovoljan, bolestan; neprijatelj me je jako napadao. Gospode, pokri sva moja sagresenja Tvojom miloscu.”

U jesen 1908, tri meseca pred svoju smrt, otac Jovan je kao teski bolesnik posetio gradiliste Morskoj – katedrale u Kronstatu. Petnaest godina ranije, on je prilikom postavljanja njenog temelja prorocki govorio: “Kad budu zidovi ovog Bozjeg doma stigli do krova, ja necu vise biti medju zivima”. Sad je vec stiglo vreme. I pored svoje velike iscrpljenosti on se uz pomoc svojih pratilaca penje do glavnog kubeta i odatle posmatra celu gradjevinu. Njegove su oci svetlele. Istog dana on salje telegram caru Nikolaju II: “Vase carsko velicanstvo! Iz dubokog interesovanja, uprkos mojoj bolesti, posetio sam Morskoj-katedralu koja se po Vasoj inicijativi podize. Ja sam sa visine posmatrao njenu unutrasnjost i divio se lepoti, razmerama, arhitekturi, odvaznosti i umetnickom ukusu arhitekte i njegovih pomocnika. Kao i uvek, ja zelim Vasem velicanstvu, carici i prestolonasledniku dugovecno i mirno vladanje, i da radosno dozivite zavrsetak ovog uzvisenog dela i njegovo osvecenje. Vas odani, protojerej Jovan Sergiev.”

Car Nikolaj II odgovara: “Ja Vam se zahvaljujem, bacuska Jovane Iljicu, za Vase verno secanje. Ja Vam zelim zdravlje i snagu, da i Vi zajedno sa nama takodje dozivite radosno osvecenje Morskoj-katedrale.”

Petog decembra 1908. mitropolit Vladimir moskovski, vladika Serafim od Kisinjeva, vladika Germogen od Saratova i brojni svestenici posecuju teskog bolesnika. Otac Jovan prima goste u krznenom kaputu, pod groznicom, i zahvaljuje im se toplo. Na pitanje kako se oseca – on im govori o svojim zdravstvenim teskocama. Samo ujutru, u vreme svete liturgije, bolovi na cudesan nacin popustaju i daju mu oko dva sata mira. Fizicke snage se gube. Poslednih dana on nije uzimao nikakvu hranu. “Ja zivim samo snagom svetog pricesca” – priznaje on svojima najblizim.

On rado nosi svoju bolest, ne zaleci se nikad: “Ja se zahvaljujem Bogu za svoje bolove koje mi je poslao kako bi mi ocistio gresnu dusu”. Po njegovom iskazu, on je uzeo na sebe mnoge bolesti drugih i sad ima da ih podnosi. Zato mu Bog ne daje iscelenje. Ali zato on ima udeo u Krstu Hristovom. I po meri u kojoj Hristova stradanja rastu u nama, tako se i Njegova uteha izliva na nas. Po meri napora Gospod zasladjuje gorku casu svestenicke sluzbe. On ne napusta nikoga ko se oko Njega trudi; meri istom merom, i kod iskrene molitve daje punocu duhovnog prosvecenja, topline i radosti.

Na pragu

Otac Jovan je najdublje ubedjen da samo Bozjoj milosti ima da zahvali za ove svoje blagodatne sposobnosti, za saosecanje i snagu molitve, za duhovno prosvecenje i blagodatnu prozorljivost.

“Svedobri, hvala Ti na Tvojoj milosti koju na mene nedostojnog neprestano izlivas; pre svega zahvaljujem Ti za blagodat svakodnevnog pricesca i za darove Tvoga Svetog Duha. Zahvaljujem Ti za reci mudrosti i za snagu da propovedam Tvoje Jevandjelje; za smelost da se molim za sve ljude i da ih u veri i cestitosti sa Tobom sjedinjujem. Kako cudesnu silu poseduje crkvena molitva! U vreme svete liturgije ja se od srca molim za celu Rusiju, za svaki stalez .. i Bog me sjedinjuje sa svima u duhu. I stari i mladi su sa mnom. Svi me postuju – mene nedostojnog gresnika. Gospode, Ti svuda proslavljas moje ime, na carskom dvoru, kod bogatih i sirotih, obrazovanih i prostih. Jer Ti kroz mene dajes olaksanja, radost i pouzdanje, pomoc i iscelenje, pobedu nad protivnikom, slobodu i mir. Cudesno je Tvoje ime, Gospode! Tvoja blagodat koja deluje kroz tajne u meni, snazno pokrece sve ka meni bednome.”

Otac Jovan cesto, u najbolnijem samopoznanju, priznaje i u svoj Dnevnik belezi: “Neiskazana je Bozja dugotrpeljivost, dobrota i svepobedna milosrdnost prema meni. Bilo u koji greh i da padnem, cim uvidim svoju zabludu, cim od srca priznam svoju krivicu, ja osetim prastanje, mir i blagodatnu slobodu celoga mog bica. Gospode, neka moja opacina ne prevazidje nikad tvoju dugotrpeljivost. Zahvaljujem Bogu za Njegovo ocinsko rukovodjenje moje duse; za pravedne unutrasnje kazne i udarce koji me pri udaljavanju od Njegovih zapovesti pogadjaju i ukoravaju; zahvaljujem Mu sto me uvek brzo uslisa, zauzima se za mene i oslobadja me; ja mu se zahvaljujem za Njegovu neprestanu blizinu, za Njegovo vladanje u meni i za progonjenje svih protivnika iz moga srca. O, kad cu jednom da postignem ono stanje potpune cistote od svakog greha! … Za vreme od 50 godina moga svestenosluzenja, Ti si mi podario milione pobeda naspram nevidljivih neprijatelja, kao i naspram vidljivih protivnika. Ponekad su to bile mnoge pobede u jednom istom danu. Te pobede sam ja izborio uvek kroz veru u Hrista, prizivajuci Njegovo ime u molitvi srca, i primanjem svetih tajni. Sve me to, sve jace, ucvrscuje u veri, u vrlini, pre svega u nepokolebivoj ljubavi prema Hristu Zivotodavcu.

Gospode, ja sam nemocan da Ti se zahvalim za sva Tvoja dobrocinstva.”

Celog svog zivota otac Jovan je, kao sto sam svedoci, trazio da ispunjava zapovesti Bozje, koracajuci putem blazenstva. Pre svega, on je ispunjavao vodecu zapovest: “Voli Boga iznad svega, i tvoga bliznjega kao samoga sebe”. Ta ljubav je odredjivala njegovo delanje, prozimala sve njegovo bice

“Kako je blazeno kad se iskreno i od srca za Boga radi! Kakav samo mir i kakvu slobodu oseca dusa pri molitvi srca, pri citanju Reci Bozje, pri dobrim delima! Kakvo odusevljenje lezi u ispunjavanju volje Bozje – te mudre, dobre volje. Gospode, kako samo ljubav i pravo saosecanje cine nase srce srecnim! Ko bi opisao neiskazano blazenstvo od medjusobne ljubavi! Kakvo si samo blazenstvo skrivao Ti – neizmerna ljubavi – u ljubavlju ispunjenom razgovoru duhovnog oca sa njegovom duhovnom decom. Kako sam mogao da se u tome ne potrudim revnosno?”

Otac Jovan je cesto bivao opipljivo obasipan blagodacu: “Za vreme molitve, kod citanja Svetog Pisma ili neke duhovne knjige, pri dusebriznickom razgovoru osecamo, povremeno, neku suptilnu svezinu, slicnu elektricitetu, kako nas prozima. To je Gospod koji nas posecuje. Ovo svedocim po sopstvenom iskustvu.”

“Kad se revnosno molimo dotice nas, povremeno, Duh Sveti. Tada zapazamo Njegov glas i primecujemo kako neposredno kroz telo prodire u srce i munjevito deluje. Tada nas prozima cudesna lakoca, posecuje nas duh srdacnog pokajanja, potresenosti, mira i radosti. Sveti Duh prozima celo nase telo i daje da Njegova svetlost unutra zasija.” Povremeno otac Jovan gleda u nadculni – Bozji svet: “Petnaestog avgusta 1898, na Uspenije Bogorodice, imao sam srecu da po prvi put gledam, sasvim jasno, lice Majke Bozje i da slusam Njen glas. Kad sam ja, svestan svojih grehova, posmatrao u strahopostovanju Njen najsvetiji lik i mislio da li ce nebesna carica da me sa gnusanjem odbaci od sebe, Ona progovori: “Vi, najdraza deca nebeskog Oca”! O, Ti najsvetije, najblaze lice! Plave golubaste oci; dobre, blage, mirne, bozanski uzvisene oci. Nikad vas necu zaboraviti. Oko jedan minut je stajala Njena prilika, onda je bez zurbe otisla od mene i nestalo je. U predvecerje sam pun strahopostovanja citao vecernje molitve praznika Uspenija, a potom pisao besedu. Tek oko 2 casa otisao sam na pocinak.

U ponedeljak, 3. februara 1902, pred budjenje, imao sam sveti san: Gledao sam dete Isusa u rukama Njegove preciste Majke. Njegove najsvetije oci su me gledale blago, cas se obracale meni, cas Njegovoj Majci. Sta su sve ove oci govorile? Njegove usne se pokrenuse; On govorase tiho, prijateljski, blagonaklono, ali ga ja zbog svoje lake gluvoce nisam mogao da cujem. I Mati Bozja me je pogledala nezno. Ja sam se zahvalio Bogu za ovo blazeno, blagodatno vidjenje. Mozda je to bio odgovor na moju duhovnu molitvu. Gospode, podari mi milosti da Te uvek u sebi nosim, da ni trenutka bez Tebe ne ostanem.

Kako se lako, toplo i mirno osecam kad se celom dusom obratim suncu razuma – Hristu. Sav led moga srca se topi, nestaje sva necistoca, sav mrak; nebesni zivot me ispunjava. Duhovnim okom srca gledam kako udisem Hrista u svoje srce, kako On ulazi u njega i odmah ga smiruje i odusevljava… Ako se nase srce otvori u veri i ljubavi onda mi istovremeno disemo – udisemo darove Duha Svetog.

Neka si slavljen Ti, Spasitelju, Ti svemoguca, svudaprisutna silo. Slava Tebi svedobro krilo Ocino, Koji uvek primas moje molitve Slava Tebi, Ti najsvetije oko, koje me uvek u ljubavi gleda i svu moju unutrasnjost posmatra. Slava Tebi Hriste.”

Otac Jovan zna za svoj skori zemni kraj i misli na svoje bliznje. Sest nedelja pred smrt on daje u stampu svoje poslednje zapise dnevnika pod naslovom “Zivo klasje” i zeli da to do Bozica izadje. Stalno je pitao kako napreduje posao. Ova je knjiga poslednji zavet njegovog neprekidnog starcestva.

On je brinuo, takodje, za svoje namestenike. Vec u novembru je ovlastio svoga privatnog sekretara da pripremi koverte sa adresama svih sluzbenika i postara i daje da se svakome posalje, kao prevremeni bozicni poklon, odredjena novcana suma: “To je sad obavljeno. Inace postoji opasnost, da ljudi nista ne dobiju za svoju sluzbu.”

Na isti nacin otac Jovan brine i o svojoj supruzi – sestri, Jelisaveti Konstantninovnoj. Njihov odnos je uvek bio rodbinski topao. Ona ga je negovala sa puno ljubavi, a on joj je to uzvracao neznoscu. On se uvek trudio da je u nevoljama utesi: “Ja ti zahvaljujam za sav tvoj trud oko mene; samo se ne sekiraj, sve ce dobro da bude”. On nikad nije isao na pocinak a da je prethodno ne poseti u njenoj prostoriji da bi je blagoslovio: “Ja ti zelim dobru noc, Bog nek je s tobom, odmaraj se u miru”. Kad je Jelisaveta Konstantinovna onemocala, njena velika nevolja je bila sto nije vise mogla sama da se brine oko svoga brata Jovana. Sad on, i sam potpuno malaksao, vise puta preko dana dolazi k njoj i svako vece, blagosiljajuci je, govori: “Eto, mi se zajednicki mucimo, oboje smo pacenici”. Poslednje godine, 1908, on Jelisavetu svakodnevno pricescuje. Ako ga neko pita o njegovom stanju, on odgovara: “Mi smo oboje slabi i pripremamo se da umremo”. Kad mu ona govori o prolecu, on je podseca na svoju skoru smrt: “Ti ces da zivis do proleca – ja necu”. Devetog decembra 1908. otac Jovan vrsi svoju poslednju sluzbu Bozju, u katedrali sv. Andreja. On besedi sedeci i oprasta se sa svojom parohijom. Ovog dana pricescuje on, poslednji put, i svoju sestru Jelisavetu koja je tesko obolela od gripa. Sedamnaestog decembra on ulazi, poslednji put, u njenu sobu, pita je o njenom stanju i blagosilja.

Mirno ocekuje otac Jovan svoj kraj: “Zahvaljujem se Bogu za svu Njegovu milost koju mi je vidljivo i nevidljivo u mom zivotu dao, i nadam se u Njegovu konacnu samilost na strasnom sudu. Ja se ne uzdam u svoja dela – nemam ih; ja se oslanjam na milost Bozju. Kajem se za svoje nebrojene grehe i molim se Gospodu da mi ih sve oprosti. Amin.”

On sve vise tezi ka Hristu: “U meni se razgoreva jaka zelja da gledam Umetnika koji me je tako mudro po svojoj slici i prilici stvorio, i podario mi razum, osecanje, slobodnu volju i besmrtnu dusu. Kad cu Ga najzad videti, najzeljenijeg …”

Sedamnaestog decembra otac Jovan oseca potrebu za svezim vazduhom i kocijama odlazi u okolinu. Tom prilikom navlaci jak nazeb, koji njegovo stanje zdravlja odmah pogorsava. Blagodacu Bozjom otac Jovan zna koji je njegov dan smrti. Kad ga je igumanija Angelina posetila u Petrogradu, uvece, on je upitao za datum, i kad mu ona rece, on dodade: “Dakle, jos tri dana”. Igumanija mu je prenela molbu monahinja da ih poseti za Bozic i da im sluzi svetu liturgiju. “Ja cu doci” – rece otac Jovan, “ali necu pricescivati. Takodje cu svratiti i do Svetog Sinoda, gde me ocekuju.”

Osamnaestog decembra otac Jovan oseca veliku malaksalost. Noge otkazuju potpuno. Kad ga je Jelisaveta Konstantinovna pozdravila preko necakinje, on odgovara: “Reci joj, ona je stalno kod mene i ja stalno kod nje”. Ove reci su tesile sestru Jelisavetu da je bacuska i posle svoje smrti nece napustiti.

Devetnaestog decembra otac Jovan ne moze vise da se podigne i sedeci, u naslonjaci, prima sveto pricesce.

Tada on ceo dan provodi zatvorenih ociju. Kad je uvece igumanija Angelina molila za njegov blagoslov da osvete njegovu crkvu na groblju, on podize ruku blagosiljajuci i rece: “Da, da, ona moze da se osveti”. To je bio njegov poslednji nalog. Do 1 sat nocu on mirno sedi u svojoj naslonjaci, usrdno moleci se. Onda se oseca vrlo slabo i prenose ga u postelju. Njegov rodjak, svestenik Jovan Ornatski, i njegova necaka Rufa Semjakina, straze kraj njega. Posto je njemu sad veoma tesko, u katedrali se sluzi rana liturgija, pre vremena. Oko 4 casa ujutru dolaze svestenici sa svetim pricescem, koje otac Jovan prima poslednji put. Nastaje tisina. Svestenik Jovan Ornatski cita posmrtne molitve. Kad ih je zavrsio, otac Jovan je sa prekrstenim rukama na grudima pokazivao poslednje znake disanja. Onda je otvorio oci, pogledao u visinu i upokojio se u punom miru, 20 decembra 1908, u 7.40 ujutru.

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

VI SAHRANA I ODJECI

Pogrebne svecanosti

Bolna vest se munjevito pronela. Veliko zvono Svetoandrejske katedrale je zvonilo i objavljivalo stanovnicima Kronstata nenadoknadiv gubitak. Svestenici katedrale su zajednicki vrsili svestenicko pomazanje upokojenog. On je obucen u bele svestenicke odezde i belu mitru. Istovremeno pocinju neprekidne zaupokojene sluzbe. Car i Sinod su telegrafski obavesteni. Car Nikolaj II salje telegram saucesca: “Ja zalim i oplakujem smrt oca Jovana zajedno sa svima koji ga postuju”. Carica majka i carica Aleksandra salju krst i venac od svezih belih ruza.

Po nalogu Sinoda odmah zvone zvona svih crkava Rusije i objavljuju smrt velikog molitvenika. Hiljade putuju za Kronstat da bi ocu Jovanu odali poslednju pocast.

Dvadeset prvog decembra kovceg je prenet iz stana upokojenog u katedralu sv. Andreja, nosen od gradskih prvaka. Kovceg je visoko postavljen i osvetljen bezbrojnim svecama. Vladika Kiril sluzi svetu liturgiju. Do iduceg jutra neprekidno traju posmrtne sluzbe. Katedrala je puna naroda. Hiljade satima cekaju napolju, u zimskoj noci, da bi i oni dosli na red da uzmu oprostaj od svoga oca. Dvadeset drugog decembra, po svetoj liturgiji, zemni ostaci oca Jovana preneti su u Svetojovanjski manastir u Petrograd. Ogromna pratnja, uz tuzno zvonjenje sa svih crkava Kronstata, odaje poslednji ispracaj. Ispred koraca vojska, sa svojim zastavama. Slede crkveni horovi koji pevaju i svestenici svih crkava, kola sa kovcegom, prve licnosti grada, komandanti mornarice i vojske, predstavnici raznih organizacija i oko dvadeset hiljada dusa. Beskrajna pratnja se krece, oko tri casa, preko zamrzlog Finskog zaliva. Ljudi drze odstojanje da se led ne bi prolomio.

U Oranienbaumu svestenici i velikodostojnici prenose kovceg u specijalni voz i prate ga. U Petrogradu ga docekuju u belim odezdama vladike i svestenstvo, i dostojanstvenici grada. Oni prate kovceg, uz zvonjenje zvona, u Svetojovanjski manastir na Karpovki. Neprekidno odjekuju himne zalosti. Svuda cekaju desetine hiljada. Bezbrojni se prikljucuju. Otkad ljudi pamte takvog pogreba nije bilo. Po narocitoj odredbi carevoj, pratnja se krece pored zimskog carskog dvorca. Carska porodica sa balkona odaje pocast upokojenom. U Svetojovanjskom manastiru kovceg je postavljen na beli odar u velikoj manastirskoj crkvi, zasut gomilom svezeg cveca.

Zaupokojena vecernja traje do ponoci. Pojanje snazno odjekuje. Ali i pored zalosnih stihira, preovladjuje sveto uskrsnje raspolozenje. Neka blagodatna sila dolazi od pokojnika i sve primetnije napaja nadzemaljskom radoscu. Na poslednjem rastanku svakome biva jasno: otac Jovan je pravednik Bozji. I svi se mole u sebi: “Oce, daj nam od tvoga duha! Podari mi tvoje plamene vere, tvoju smelu molitvu, tvoje sveobuhvatno covekoljublje.” Mnogi osecaju da je duh oca Jovana tu, prisutan; on zahvata i sjedinjuje sve.

Celu noc svestenici citaju Jovanovo Jevandjelje. I dok jedna zaupokojena sluzba sledi drugoj, nebrojeni narod do jutra uzima oprostaj od ovog duhovnog oca.

U 8 casova svetu zaupokojnu liturgiju vrsi Mitropolit Antonije Petrogradski uz sasluzenje 12 episkopa, 60 svestenika i 20 djakona. Ostali svestenici, u nedostatku prostora, ucestvuju samo prisustvom. Protojerej F. Ornatski drzi besedu: “Nas voljeni otac Jovan se upokojio. Svuda se ove najbolnije reci shvataju u svoj njihovoj tezini jer svuda, u gradovima, selima i usamljenim naseljima nase zemlje on je poznat i voljen. Takodje je i u inostranstvu bio poznat ovaj veliki svestenik. Kad je umiruci car Aleksandar III pozvao oca Jovana sebi, sve novine sveta su pisale o nasem velikom molitveniku.

Sta je znacio jedan otac Jovan na prelazu stoleca? Na cemu pociva njegovo cudesno zivotno zalaganje? Za verujuce je odgovor prost: Velicina oca Jovana je delo Bozje blagodati koja je od rodjenja na njemu pocivala. Pri rodjenju on se nalazi blizu smrti, pa ipak dostize starost od 79 godina. Kao dete, on se moli tako toplo da pri tom vidja svoga andjela cuvara. Na njegovu molitvu, Bog mu otvara do tada nemocni razum. Devstveni mladic se odusevljava Zlatoustovim tumacenjima Jevandjelja. Kao seminarist, on vidi u jednom snovidjenju njemu nepoznatu katedralu – sv. Andreja u Kronstatu.

Kakva vodeca nacela sledi otac Jovan kao svestenik? Ziva vera urezuje se u njegov um, ispunjava njegovo srce i odredjuje drzanje. U sebi, kao i u svakom coveku, on sagleda Boga. Svemilostivi ispunjava svaku molitvu Njegove voljene dece. Ta vera ispunjava oca Jovana, narocito pri svetoj liturgiji. On prima sveto pricesce iz same Bozje ruke, cvrsto veruje u zivotodavnu silu tajne i daje je, jos kao 75-godisnjak, po 3-4 sata dnevno hiljadama verujucih.

Njegova ziva vera odvodi ga medju stradalnike. Neposredno po rukopolozenju on trazi izgubljene On ih iz saosecanja uci i pomaze im materijalno celim svojim imetkom, bez hladnih predomisljanja. On osniva i veoma osmisljene ustanove, kao Dom radinosti”, koji postaje uzor za mnoge takve domove po celoj Rusiji.

Ali ovim nije iscrpeno zalaganje oca Jovana. Mesto da posle svog napornog svako dnevnog rada uziva, u dubokoj starosti, zasluzeni mir, on sad belezi svoje najskrivenije misli i osecanja, bogopoznanje i samopoznanje, svoje strogo samoispitivanje i zivot pred Bogom. U tim se beleskama ogledaju: njegovo unutrasnje uzrastanje, borbe i pobede. Njegov dnevnik ,Moj zivot u Hristu” trebalo bi da bude zivotna knjiga svakog hriscanina. To plamsanje u veri, taj sud o sebi samom, zivot u Hristu i nepostedno zalaganje za Bozju malu bracu – izgradjivali su naseg oca Jovana. Njegova velikodusnost, dobrota, radost, strpljenje, mir i uzdrzljivost su plodovi Duha Svetog.

U njemu se ljudsko stradanje srece sa Bozjim milosrdjem, i ovo milosrdje je teklo od njega izobilno na ljude. Otac Jovan je sam bio jedno cudo. U stvari, nije li cudo, u nasem, verom siromasnom, vremenu, skupljati oko sebe ljude iz cele Rusije i pokretati ih na bolno samopoznanje i pokajanje srca; u hiljadama buditi pouzdanje i radost? Primati godisnje na stotine hiljada rubalja od ljudi koji su se smatrali srecnim da preko njegovih ruku daju milostinju? Nije li cudo osnovati i odrzavati cetiri manastira, dok se osnivanje samo jednog manastira smatra najuzvisenijim delom jednog pravednika? Nije li cudo ustrojiti tako primernu, hriscansko-vaspitnu, socijalnu ustanovu za siromasne, kakvu je on osnovao?

Takvog svestenika smo mi danas izgubili. Ali necemo da tugujemo. On zivi u Bogu, stoji pred izvorom Njegove milosti i moli se za nas jos uspesnije. Samo je po spoljasnosti tuzan danasnji dan; u duhu je to veliki praznik vere. Celoj Rusiji bih zeleo da doviknem: bogohulnici, kazete da je Crkva prezivela i treba je zameniti nekim drugim zivotnim principima, a nemate ni pameti ni srca za stvarnost. Niste li videli juce kakvu je pocast dobio onaj koji je bio tvrdjava duha; kakav mu je prijem priredio Petrograd? Vidite, kakvog je samo Bozjeg coveka Crkva podigla i odgajila.

Braco moja, danas je praznik svestenstva Otac Jovan je bio najvernija kopija Onoga Koji je polozio dusu svoju za svoje – samoga Hrista. I ako mi hocemo da budemo svetlost i so sveta, duhovne vodje naroda, mi moramo da krenemo putem oca Jovana, da studiramo njegova dela i da mu u svemu podrazavamo.”

Ovom je slovu sledilo opelo. Svi prisutni su stajali sa zapaljenim svecama. “So svjatimi upokoj …” – pevaju svi, klececi.

Po zadnjem oprostaju, svestenici nose otvoren kovceg u spomen-crkvu, koju je otac Jovan podigao. Njegova grobnica je uskoro postala opste poklonicko mesto. Nebrojeni dolaze ovamo neprekidno i nalaze pomoc i utehu.

Po smrti oca Jovana, njegova zivotna saputnica ostaje sama. Jelisaveta Konstantinovna ima jos pet meseci vremena da se pripremi za svoju smrt. Ona svakodnevno prima sveto pricesce. U svetloj nedelji po Uskrsu, ona moli za tajnu jeleosvecenja i utesena je tom zadnjom opremom. Dvadeset drugog maja ona je usnula u miru dok je jedan svestenik citao kanon na ishod duse. Njeno telo je preneto u katedralu sv. Andreja i 24. maja sahranjeno na Kronstatskom groblju. Dve posmrtne besede su prikazale dubokohriscanske karakterne crte i duhovni znacaj pokojnice, koja je 53 godine pratila jednog Bozjeg prijatelja.

Priznanje cara i Sinoda

Dvanaestog januara 1909. car Nikolaj II upucuje Sinodu sledecu odluku: “Po neispitanom savetu Bozjem, ugasilo se jarko svetlo Hriscanske crkve, molitvenik Rusije, otac Jovan Kronstatski.

Mi celim srcem delimo duboku zalost naseg naroda povodom smrti njegovog neznog dobrocinitelja, i secamo se onih poslednjih dana naseg upokojenog oca, imperatora Aleksandra III, kad je od svih voljeni car trazio molitvu i prisustvo najvoljenijeg molitvenika cara i Rusije. Sad, kad sa svojim blagocestivim narodom zalimo gubitak naseg dragog molitvenika, mi zelimo da se – kao dostojan izraz naseg bola – svake godine na dan smrti oca Jovana odrzi zaupokojena liturgija. U ovoj godini to ce biti na 40. dan po njegovoj smrti.

Mi po unutrasnjem nagonu, i kao zakonski cuvar interesa Hristove crkve, ocekujemo sa svima vernicima, da Sveti Sinod sprovede ovu nasu zelju. To ce dati verujucem narodu pouzdanje i bice za buduca pokolenja zivi izvor odusevljenja i revnovanja prema svestenickom pozivu.

Mi se preporucujemo Vasim molitvama i ostajemo Vas dobrozelatelj Nikolaj. Carsko selo, 12 januara 1909. godine.”

Petnaestog januara 1909. Sinod je odlucio da ovlasti prisutne Mitropolite Petrograda, Moskve i Kijeva, da se 40. dan po smrti oca Jovana, 28. januara 1909. na mestu sahrane, u manastiru sv. Jovana u Petrogradu, odrzi zaupokojena liturgija i pomen u prisustvu celog Sinoda; dalje, da se u svim katedralama i crkvama Rusije odrze liturgije i parastosi i da sve skole toga dana budu oslobodjene od nastave. Da se svake godine na dan 20. decembra u svim crkvama drze liturgije i parastosi za oca Jovana. Da Komisija Sinoda za skolsku nastavu unese u program svih bogoslovija, proucavanje zivota i dela oca Jovana o visokim kvalitetima i obavezama svestenickog poziva, i da se u patristici, pored nauke Svetih Otaca, proucavaju i misli i saveti oca Jovana. Takodje je odluceno da sve crkvene skole u Rusiji imaju sliku oca Jovana na vidnom mestu, u koju svrhu izdavacko preduzece crkve stampa 40.000 njegovih fotografija.

Secanje na pokojnika

Cetrdeseti dan po smrti oca Jovana, 28. januar 1909. je zalosni dan cele imperije. U svim katedralama Rusije vrse se parastosi. U dvorskoj crkvi prisustvuje car Nikolaj sa celom porodicom. U Svetojovanjskom manastiru sluzi mitropolit Antonije u prisustvu celog Sinoda i govori o pokojniku:

“Secanje na oca Jovana je svakom hriscaninu drago. U cemu je njegova velicina, sta njega cini ruskom srcu tako neprocenjivo vrednim? Ovo se pitanje prirodno namece u suocenju sa njegovim izuzetnim postovanjem koje samo retkima na zemlji pada u deo.

Ruska poboznost se obicno ispoljava u asketskoj uzdrzljivosti i pokajanju srca. Ali sav zivot duse nije ispunjen samo time. Blize se radosni dani Uckpca ca svojim klicanjem u suocenju sveprastajuce ljubavi Bozje, vaskrsenja Hristovog, Njegove pobede nad paklom i smrcu. Isto i o drugim praznicnim danima, pre svega na dan pricesca, osecamo intimnu radost. Ali ima hriscana koje uvek ispunjava blagodatna uskrsnja radost. Ovakvima je pripadao i otac Jovan. Njegovo smirenje ga je oslobodilo od svakog samoprecenjivanja i pomoglo mu je da zadobije onu pobedonosnu radost Hristovu, koja je iz njega zracila kao cudesni dar. I zato su ga svi voleli.

Pri svoj njegovoj slavi on se nije podao ni jednom od iskusenja gordosti, koja sve istaknute ljude ugrozavaju. I tu je trebalo zahvaliti njegovom dubokom smirenju, koje mu je uvek darivalo svest da je on samo slabo, nedostojno orudje u Bozjoj ruci. Njegova neumorna molitva, poslusnost Hristovim zapovestima i njegova ljubav prema bliznjima ucinili su vec rano, da duh gordosti kod njega odumre, i da duhovno sazri.

Zadivljujuca je njegova prisnost s Bogom, prozorljivost, njegov silni uticaj na ljudske duse i blagodatna cudotvorna snaga. To se sve da objasniti samo kroz njegovu apsolutnu unutrasnju iskrenost prema Bogu i ljudima. On govori o onome cime mu je srce ispunjeno; ispoljava toliko ljubavi koliko je oseca, nikad vise. To je najvisi stepen duhovne iskrenosti koja nas privodi blize Bogu

Otac Jovan je duhovno svim ljudima bio blizu. Ova blizina se ispoljavala u iskrenom, toplom saosecanju sa svakim. Mi se obicno vezemo za dva ili tri ljudska bica, i cim vise njih zahtevaju nase ucesce u njihovom zivotu, mi se hladimo. To objasnjava oskudnost nase ljubavi, nasu ravnodusnost prema tudjem stradanju. Kod oca Jovana je to bilo drukcije. On je za sve imao isto blagodatno saosecanje.

Prema njegovim duhovnim ucenicima on je, kao starac, imao narocit duhovni odnos; gledao je u njihovu unutrasnjost i tacno znao njihovo stanje. Njegova cistota srca dovela ga je u bogoposmatranje. Kao nosilac saosecajne ljubavi, on je uzivao najvise postovanje i priznanje svih. Pred kraj svo ga zivota, 1905. on je doziveo i poslednje posvecenje u progonu radi Gospoda.” [1]

Napisi u stampi

Novine i casopisi iz raznih perspektiva ocenjuju zivot i delo oca Jovana.

M. O. Mensikov pise u rasprostranjenom listu “Novo Vreme” 1909, br. 11795: “Otac Jovan zivi u svesti cele Rusije daleko vise od drugih znacajnih licnosti, vladara, vojskovodja, pronalazaca, pesnika i mislioca. On ima neobican, cak jedinstven odnos prema srcu naroda. Mnogi znacajni pisci kao Dostojevski i Turgenjev, ili naucnici kao Mendeljejev – umiru medju nama, i ma koliko im slava bila velika, njihova smrt okuplja uglavnom obrazovane. Samo Bozji covek, kao otac Jovan, sjedinjuje u sebi ljubav svih. Sa njegovim imenom su spojeni sveti osecaji, koji svaku seljanku, svakog cobanina i svakog robijasa sa njim vezuju. Misao o njemu svetli u njihovoj svesti kao sveca pred Bozjom ikonom. Ruski narod voli Bozjeg coveka i zato ide tako nezadrzivo i poverljivo k njemu. Ko je zapadao u besputne zivotne krize – kod oca Jovana je nalazio pravi putokaz. Koga su napadale bezizlazne brige i ocajanje – pred njim je otvarao svoje srce i vracao se osnazen i sa cvrstim pouzdanjem. Koga je zivot bez mere pritiskao, i, zbog toga, pogadjao mu ljudski ponos i poverenje javnosti – dolazio je ocu Jovanu i dobijao pomoc. On je podizao palog, okruzivao dobrotom odbacenog i snazio u njima lekovito pouzdanje da su i oni, takodje, ljudi kojima put ka OCU stoji otvoren. Svi su dolazili ocu Jovanu, i njegovo ih je – duboko saosecajno, ljubavi puno -srce primalo sve. On je uistinu bio prijatelj i duhovni otac celog ruskog naroda. Zato su na stotine hiljada ljudi, svih slojeva i obrazovanja, dolazili u Kronstat. Svi su oni trazili njegovu molitvu i – otac Jovan se molio. On je bio, u stvari, veliki molitvenik Rusije. Molio se i – Bog mu je ispunjavao. Njegova nepokolebivo cvrsta vera koja i brda pokrece, plamena, neprestana molitva i duboko saosecanje prema svakom – privlacili su k njemu sve ljude.”

E. Poseljanin pise u casopisu “Ruski polomnik”, 1909, br. 4: “Otac Jovan je delovao sopstvenim primerom i cestitim postupanjem. Njegov jedinstveni Dnevnik ne govori samo o njegovoj silnoj veri nego i o retkoj moci razmisljanja, o blagodatnoj snazi duha koja dostize visine Psalama. Sa njim … se ugasilo i silno svetlo koje je u mracne mozgove naroda zracilo istinu, pravicnost i toplu ljubav prema Najvisem. Odredjenje oca Jovana se sastojalo u tome da sam veruje i da budi veru i u drugima; sam da koraca u Carstvo Bozje i da sa sobom vodi i druge.”

V. Rozanov posmatra duhovno-istorijski znacaj oca Jovana u “Novom Vremenu” 1909. br. 11775: “Medju nosiocima duha svoga vremena, otac Jovan cini najvisu tacku duhovnog stremljenja, prikljucuje se starcu Serafimu Sarovskom i Mitropolitu Filaretu Moskovskom. Starac Serafim, pustinjak, posedovao je prorocku prozorljivost. Mitropolit Filaret bese neuporediv u odredjivanju dogmatskih istina. Otac Jovan Kronstatski je, kao svestenik, bio duhovni otac naroda; njegovi dani su protekli medju ljudima, u delima ljubavi mecu njima. On je u 19. veku posedovao – kao u prvom Hriscanstvu – najvisi dar jednog hriscanina: dar pomazuce – isceljujuce molitve. To potvrdjuju bezbrojni dokumentovani slucajevi. Njegova licnost se uzdigla preko uobicajene ljudske mere; u njemu je delovalo, u stvari, nesto nadprirodno, cudesno. Razni lekari su svedocili da otac Jovan pokazuje neobicno dusevno i fizicko zdravlje i harmoniju. Prosto receno, njemu je od detinjstva bio podaren onaj suvisak zivotne snage, iz cije punoce je on crpeo i davao dalje – bolesnima i slabima. Ovaj izvor blagodatne snage privlacio je k njemu mnoge ljude. To je sasvim prirodno. Narod hoce, kao apostol Toma, da opipa i oseti. Otac Jovan je za ruski narod postao zivi svedok stvarnosti i snage pravoslavlja, misionar mere i apostol prave Bozje ljubavi.”

Devetnaestog oktobra 1909. pise protojerej S. Putjatin: “U ovo vreme – kad tudja nevolja nikoga ne zabrinjava, kad nebrojeni umiru od gladi, kad u gradovima ima na hiljade moralno i fizicki propalih osoba – dolazi otac Jovan kao jedini izmedju nas, sa dosad nevidjenim milosrdjem. On se pokazuje zapravo kao predstavnik nekog drugog poretka, kao stanovnik nekog drugog nebeskog tela, sa drugacijim navikama i pravilima; on je uzor buducem coveku, koji shvata da samo u deljenju drugima lezi za nas udeo u Bozjoj blagodati i radosti, coveka koga ce duh ljubavi da odusevljava. Asketsko revnovanje oca Jovana i njegovo svestenosluzenje cine harmonicnu celinu, ali svestenstvo u njemu sve drugo odredjuje. Otac Jovan je potpuni svestenik, duhovni otac Rusije, njen vrhovni pastir, iako nije nosio titulu patrijarha. Njegova cudotvorna molitva pokazuje vise od svih titula i dostojanstava: nepobitno bozansko svesteno ovlascenje koje ima. Pred njim se priklanjaju vladike kao i zadivljeno monastvo. Neosporno se u ocu Jovanu pokazuje Hristov lik, cist i jasan, kao u jedva kome pre njega. Njegov iskreni, vatreni duh, docaravao je lebdenje Duha Svetoga. Hristov Duh je ziveo u njemu.”


NAPOMENE:

1. Antonije Hrapovicki, “Glavne karakterne crte oca Jovana Kronstatskog”, Sabrana dela, tom II, 2. izdanje.

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI
DUHOVNI OTAC RUSIJE

VII OTAC JOVAN DANAS

O sadasnjici

Otac Jovan je i danas blizak ruskom coveku Njegov Dnevnik je u inostranstvu doziveo mnoga izdanja i svuda se cita. Slobodna ruska crkva slavi po celom svetu, svake godine, njegov rodjendan i dan upokojenja. Mnogi koji su ga licno znali, pricali su o njemu. Komemoracije i spisi svedoce sta on tim ljudima do danas znaci. Od 1950. “Glas Amerike” donosi preko svojih talasa programe o zivotu i delu oca Jovana. U emisiji od decembra 1972. se kaze: “Pre 64 godine se upokojila jedna od najzadivljujucih licnosti Rusije – otac Jovan Sergiev od Kronstata. Mnoge knjige i svedocanstva govore o ovom retkom coveku i njegovoj blagodatnoj sposobnosti da leci svojom molitvom sve dusevne i telesne bolesti. Jos kao dete on je ucio da se prosto i usrdno moli, pa je Bog njegovu molitvu i tada ispunjavao. Za vreme njegove 50-godisnje svestenicke sluzbe, postao je svepoznati molitvenik Rusije. On se toj sluzbi sav predao i kroz nju postao otac nesrecnih i zabludelih. Njegova apostolska, pripovednicka, prorocka i celebna delatnost pro bila se u narod, te je bio poznat svima kao iskren i blagodatan svestenik. Njegova produhovljena rec isla je pravo u srce i pokretala na dobro.”

“Otac Jovan pripada onim retkim pojedincima duhovne istorije, koji su se ne samo svojim duhom, nego celom svojom dusom, kroz cist duhovni zivot pretvorili u Hrista. Zato se njegova licnost sve vise isticala sto se vise u Hrista utapala. Otac Jovan nije znao za svoje privatne interese, ni za nadoknadu kroz samo dusevne vrednosti, i nije se vezivao za javnu delatnost niti za nauku. Nepodeljen, pun i ceo on se okrece Hristu i zivi u Njemu. U toj nepodeljenoj hristocentricnosti pociva njegov prorocki znacaj. Njegovo ispovedanje Pravoslavlja je vrednije od svih apologetskih traktata. Jer on se temelji sasvim u Hristu i moze sa apostolom Pavlom da kaze: “Ne zivim ja, nego Hristos zivi u meni”. Rec Bozja, kao centralna istina, opredeljuje celo njegovo postojanje.

Otac Jovan je bio veliki starac – duhovni otac Rusije. Mnogi monasi, svestenici, cak i vladike, stajali su pod njegovim neposrednim duhovnim rukovodstvom. On je bio, takodje, prorok – poslat Rusiji pred buru, da bi je pozvao na pokajanje srca. Njegova je rec trebalo da ostane medju ljudima, te da vodi rasejan i pokoleban ruski narod ka jedinom spasenju – zivotu u Hristu.” [1]

KANONIZACIJA

Otac Jovan je vec za zivota vazio kao Bozji prijatelj. O tome je svedocio njegov cist zivot i njegova snazna molitva u stotinama potvrdjenih iscelenja. Po njegovoj smrti umnozavala su se svedocanstva o njegovom blagodatnom delanju. Crkva je brizljivo proveravala ta svedocanstva i nasla da su potvrdjena. Vrhovni pastiri Ruske pravoslavne crkve bili su saglasni da je otac Jovan pravednik Bozji. Ali njegova kanonizacija posle 1917. zbog bogobornog rezima u Rusiji nije mogla da se obavi. Jedino je dvadesetih godina arhiepiskop Andrej Uhtomskij krijuci sastavio Akatist za njegovo proslavljanje. Taj akatist ide od ruke do ruke medju vernicima, tako da je dospeo i u Nemacku, gde je 1938. stampan u Berlinu. (Izdavacko preduzece “Za Cerkov”).

Slobodna ruska zagranicna crkva je pod pretsednistvom svoga poglavara, Mitropolita Filareta Voznesenjskog, odlucila 1964. da posvedoci blagocestije oca Jovana i objavi njegovu kanonizaciju. Jedna gramata Sinoda od 3. juna 1964, u Njujorku, objasnjava tu odluku.

Poslanica Mitropolita Filareta objavljuje gramatu i jednodusno odlucenu kanonizaciju.[2]

Sveti oce Jovane, moli Boga za nas!


NAPOMENE:

1. Sahovskoj, J., “Listovi sa drveta”, 1964.

2. “Pravoslavna Rusija”, Dzordanvil, Njujork, br. 12 (797), 28. VI 1964, i br. 13 (798), 14. VII 1964.

Published in: on Listopad 6, 2008 at 4:15 pm  Komentari isključeni za Ala Selavri – Sveti Jovan Kronštatski duhovni otac Rusije  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: