SVETI TEOFAN ZATVORNIK – ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI?

SVETI TEOFAN ZATVORNIK

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI?

Sadržaj:

Uvodna napomena

1.    Uvodna napomena o datom obecanju da ce voditi prepisku o duhovnom zivotu. Korist koja se od toga ocekuje
2.    Misljenje o razlogu cutanja. Neophodnost otvorenosti i jednostavnosti u prepisci. Sujeta svetskog zivota
3.    Ispraznost i jednostranost svetskog zivota
4.    Svetski zivot lisava ljude slobode, i one koji mu se prepuste drzi u teskom ropstvu. Licemerje i egoizam kao stalna svojstva svetskog zivota
5.    Tri strane ljudskog zivota. Prva strana: telesni zivot, njegovi organi i potrebe; normalna i prekomerna briga o telu.
6.    Druga strana ljudskog zivota: dusevni zivot, i tri njegove glavne funkcije. Prva funkcija: misaona strana sa njenim oblicima. Znanje i nauka. Normalne funkcije razuma i prazno lutanje misli
7.     Voljna strana dusevnog zivota. Njene funkcije.Ispravno i neuredno stanje voljne sposobnosti
8.    Culna strana – srce. Velik znacaj srca u covekovom zivotu.Uticaj strasti na srce
9.     Treca strana ljudskog zivota: duhovni zivot. Glavne projave duhovnog zivota: strah Boziji, savest i zedj za Bogom. Ljudsko dostojanstvo
10. Univerzalnost vere u postojanje Bozije kao projava duhovnog zivota
11. Uticaj duha na covekovu dusu i pojave u umnoj, delatnoj (voljnoj) i culnoj oblasti koje odatle poticu
12. Zakljucci na osnovu recenog o trima stranama ljudskog zivota. Mogucnost prelaska iz jednog stanja u drugo i preovladavanja ove ili one strane zivota. Prevlast dusevnosti ili telesnosti kao grehovno stanje. Preovladavanje duhovnog zivota kao norma istinskog zivota coveka
13. Istinska sreca covekova – zivot po duhu. Najfiniji omotac duse koji sluzi kao posrednik izmedju nje i tela i sredstvo za opstenja dusa izmedju sebe, kao i sa svetom svetitelja i andjela. Svetlo i mracno stanje omotaca duse
14.    Omotac duse biva svetao ili taman u zavisnosti od unutrasnjeg raspolozenja. Primeri. Pomracenu dusu vide demoni
15.    Kako sveti slusaju nase molitve. Dodatak o molitvi
16.    Istinski cilj zivota. Nacin zivota koji odgovara cilju.
17.    Ulaganje u nebesku riznicu. Bogougodan zivot. Mastanja „naprednih” o sveopstem dobru covecanstva i njihova lazljivost.
18.    Znacaj duhovnih potreba medju drugim stranama ljudskog zivota. Jedino sto je potrebno. Vladavina duha, kao prirodna harmonija svih potreba, moze da donese mir i spokoj. Odsustvo tog spokoja kod ljudi. Sveopsta sujeta i duhovni lom. Zacetak tog nemira dobija se vec prilikom rodjenja
19. Prvorodni greh kao izvor unutrasnjeg nemira i nereda. Mogucnost lecenja grehom povredjenog covekovog stanja
20.    Nastavak. Objasnjenje rastrojstva koje je kroz praroditeljski greh uslo u ljudsku prirodu. Opstenje sa Bogom sluzilo je kao izvor za gospodarenje duha nad dusom i telom. Kroz narusavanje zapovesti covek se odvojio od Boga i izgubio vlast nad dusom i telom, potcinivsi se vladavini strasti. Slika coveka koga nakon pada rastrzavaju strasti
21.    Neophodnost ponovnog sjedinjenja sa Bogom radi spasenja. Sam covek nije u stanju da to ucini. Duh Boziji savrsava ovo u nama radi iskupljenja koje je doneo Sin Boziji
22.    Nastavak o iskupljujucem obnovljenju palog coveka. Ucesce Svete Trojice u nasem spasenju. Podsticaj dobrim osecanjima u coveku koji se spasava daje Duh Boziji. Ucesce samog covek u tom delu. Revnost za spasenje kao prvi preduslov za njegovo dostizanje
23. Obelezja istinske duhovne revnosti za razliku od dusevne revnosti
24. Novogodisnje zelje. Neophodnost obnavljanja i samoociscenja. To cini duhovna revnost u nama
25.    Misli povodom praznika Krstenja Gospodnjeg. Skriveno dejstvo blagodati koju dobijamo u Svetoj Tajni Krstenja
26.    Nastavak o skrivenom delovanju blagodati krstenja u coveku. Slikovita objasnjenja blagodati na primeru kvasca u testu i ognja u gvozdju. Odrastajuci, covek treba slobodnom voljom da utvrdi u sebi blagodat Boziju. Opasnost od zaustavljanja na polovini puta. Potpuna i vatrena odlucnost da se sluzi Bogu
27.    Nastavak o revnosti i odlucnosti da se zivi po blagodati. Unutrasnja usredsredjenost. Prosvetljenje dusevnog omotaca. Razni stepeni tog prosvetljenja
28. Slobodna odluka da se zivi po blagodati – objasnjenje na pricama i primerima
29. Odlucnost da se zivi po blagodati ne treba da bude ogranicena samo na zelju, nego treba da se sprovodi sa spremnoscu na napore i borbu, i uz stremljenje da se neizostavno postigne to sto se zeli. Kada se odluka donese, istoga casa treba se prihvatiti dela i istrajati u njemu sa trpljenjem i postojanoscu
30.    Skica blagodacu prosvetljenog unutrasnjeg stanja recima Makarija Velikog. Nacini podsticanja i pojacavanja odlucnosti za dobar zivot
31.    Kako podrzati teznju ka dobrom zivotu koja se pojavila. Duhovno citanje i razmisljanje. Zapisivanje dobrih misli. Kako izbeci lutanje misli prilikom citanja i molitve. Neprestano secanje na Boga i smrt. Samoukorevanje
32. Onaj ko je odlucio da stane na put dobrog zivota mora da posti. Pouka o tome kako treba postiti. Ponasanje u crkvi tokom posta
33.    Produzetak o postu. Ponasanje u kuci tokom posta
34.    Produzetak o postu. Pripremanje za ispovest. Preispitivanje zivota
35. Produzetak. Preispitivanje raspolozenja srca. Odredjenje glavnog karaktera ili duha svoga zivota
36. Savrsena priprema za tajnu pokajanja i pricesca. Osecanja koja su neophodna onome ko se kaje. Korisno podsecanje na blazenu Teodoru i njen prolazak kroz mitarstva
37. Probudjena odlucnost da se zivi ispravno treba jasno da se odredi kao teznja da se u svemu postupa shodno volji Bozijoj. Mir i radost slugu Bozijih. Potrebno je cuvati se kolebljivosti kada je u pitanju odluka da se zivi po Bogu. Bog ce odbaciti onoga ko nije ni topao ni hladan
38.    Neophodna odluka onoga ko posti da ce se posvetiti Bogu razmatra se kao svesno obnavljanje zaveta koji su za nas dati na krstenju.
39.    Ispravljanje zivota ne sastoji se u promeni spoljasnjeg ponasanja, nego u duhovnoj promeni, sa spremnoscu na borbu sa preprekama. Razliciti su nacini na koje se djavo trudi da zavede one koji su stali na put istinskog zivota
40.    Upozorenje na mogucnost hladjenja u buducnosti. Razni uzroci hladjenja u odnosu na duhovni zivot. Kako se ponasati kada se pojave znaci hladjenja
41.    Poslednji saveti pred ispovest i pricesce
42.    Pozdrav i dobre zelje onome ko se pokajao i pricestio Svetim Tajnama. Od onoga ko je stupio na put istinskog zivota zahteva se neprestano secanje na Boga
43.    Onaj ko je posle pokajanja i pricesca stupio na put istinskog zivota treba da uspostavi mir u sebi. Pravila za odagnavanje unutrasnje nesredjenosti: neprestano secanje na Boga, odlucnost da se u svemu, i velikom i malom, postupa prema savesti i strpljivo ocekivanje uspeha
44. Upozorenja onome ko je stupio na istinski put. O nemiru koji ulazi u zivot sa prolecem. Zbog cega se mnogi koji poste ne popravljaju u potpunosti
45.    Glavno zanimanje onoga ko je stupio na istinski put je – molitva. Produzetak o nerasejanoj molitvi
46.    Opsta pravila za onoga ko stoji na putu istinskog zivota
47.    Molitveno pravilo za onoga ko stoji na putu bogougodnog zivota. Ucenje psalama napamet. Zamena dugih molitava kratkim. Brojanice
48.    Kako dostici potrebnu nerasejanost molitve. Priprema za uspesno obavljanje molitve
49.    Svetska dela. Kako se odnositi prema svetskim delima da ne bi odvlacila nasu paznju, nego da bi doprinosila sluzenju Bogu.
50.    Produzetak. Na koji je nacin moguce podstaci u sebi neprestano secanje na Boga sa ljubavlju.
51.    Kako okretati svetske poslove i stvari na duhovnu korist?
52.    Secanje na Boga treba dovodi do osecanja toplote ili plamene ljubavi prema Bogu.
53. Strasti kao smetnja duhu da se rasplamti ljubavlju prema Bogu.One treba da budu isterane
54.    O borbi sa strastima
55.    Nastavak o borbi sa strastima
56.    Treba izgoniti i najmanje pokrete strasti… Dozvoljivi gnev
57.    Razni stepeni razvitka strasti: strasne misli, osecanja, zelje i dela. Borba protiv njih
58.    Znacaj molitve na delu borbe protiv strasnih pomisli. Primeri
59.    Odlomak iz dela prepodobnog Isihija o borbi protiv strasti
60.    Kako postupati ako nam se i prilikom borbe sa strastima potkradaju strasne misli i zelje. Ociscenje srca
61.    Lutanje sluha i pogleda. Kako eliminisati lose utiske od onoga sto vidimo i cujemo
62. Posle uputstava za duhovnu borbu sa strastima izlaze se pouka o delatnoj borbi sa njima. Spoljasnji nacin zivota koji je najpogodniji za borbu sa strastima. Zakljucak besede o borbi sa strastima
63.    Domaci poslovi. Pevanje i muzika
64.    Usamljenost. Kako izbeci camotinju. Citanje knjiga i izucavanje nauka
65.    Izvod iz dela prepodobnog Pimena o bogougodnom zivotu, o pobedjivanju strasti i zasadjivanju dobrodetelji
66. Putovanje u Lavru Svetog Sergija. Pouka bogomoliteljima
67. Uteha bogomolitelja. Pouka o brizljivoj ispovesti. Kratke molitve i neprestana paznja ka Bogu.
68. Ljudske price i glasine. Potreba za dobrim savetnikom. Stalna opasnost od neprijatelja
69.    Tuga i strahovi. Nevina zabava. Prekid odnosa sa losim ljudima. Engleski apostol iz sekte duhonosaca. Njegova lazljivost
70.    O citanju duhovnih i svetskih knjiga
71.    Hladjenje prema molitvi. Nepazljiva i uzurbana molitva.
Kako to da se izbegne? Citanje molitava napamet
72. Zavet odricanja od sveta. Kako se drzati nakon izricanja zaveta pa do njegovog izvrsenja
73.    Produzetak. Jednom dati zavet bezbracnosti treba cvrsto drzati. Uzvisenost devstvenosti
74.    Pouka onima koji zude za zivotom u manastiru. Razni oblici podviga bezbracnog zivota.Strpljivo cekanje i priprema za manastirski zivot jos kod kuce
75. Djavolje podvale ce ometati odricanje od sveta. Kako odbijati te podvale
76. Iskusenja od strane onih koji ne veruju. Opovrgavanje njihovih sujetnih shvatanja
77. Iskusenja od strane ukucana. Poslusnost roditeljima kao priprema za manastirsko poslusanje
78. Iskusenje zbog nepravde i klevete od ljudi sa strane. Trpljenje kleveta. Upozorenje onima koji zele da napuste roditeljski dom da bi dobili slobodu.
79. Poslednji nemiri i nespokojstva. Predajte svoju sudbinu u ruke Bozije uz molitvu i hrabrost protiv neprijatelja koji donosi iskusenja
80. Umirenje posle bure iskusenja koju je podigao djavo. Odlazak u rodni kraj. Poslednji savet.

Uvodna napomena

Svetitelj Teofan Zatvornik (u svetu Georgije Vasiljevic Govorov, 18151894), bio je episkop Tambovski, zatim Vladimirski, da bi se potom povukao sa episkopske katedre i ziveo kao zatvornik u Visenskoj pustinji. Istaknuti duhovni pisac, svetitelj Teofan je sastavio tumacenja na nedeljna Jevandjelja, na poslanice apostola Pavla i na 118. psalam. Znacajno mesto u njegovom nasledju zauzimaju i dela iz moralnog bogoslovlja. Knjiga „Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?”, poznata kod nekoliko narastaja pravoslavnih citalaca, namenjena je ljudima u svetu, onima koji traze spasenje u Hristu.

1. Uvodna napomena o datom obecanju da ce voditi prepisku o duhovnom zivotu. Korist koja se od toga ocekuje.

Nakon sto smo se uoci Vaseg odlaska za Moskvu dogovorili da cemo preko pisama voditi razgovor o stvarima koje su Vam neophodne, za mene je bilo prirodno da ocekujem da cete se po dolasku javiti, da cete reci nesto o sebi i o novim okolnostima u kojima ste se nasli. Cekao sam i cekam, evo vec koliko vremena, i nisam docekao nista. Sta se dogodilo? Jeste li zdravi? Cuva li Vas Majka Bozija? Ili ste promenili nameru?! Svasta se dogadja – i to je moguce. Zbog toga Vam i pisem, da ako je tako, i ako postoji neko ustrucavanje zbog mene – da ne treba da me opterecujete ili slicno – izbacite to sebi iz glave. Nece mi biti tesko da Vam pisem, pogotovo o takvim predmetima, naprotiv – to ce mi predstavljati ne malo zadovoljstvo, jer ce uneti izvesnu raznolikost u moje uobicajene poslove. Reci cu i nesto vise: ako se ne ostvari ono sto smo zamislili, osecacu se kao neko ko je pretrpeo stetu ili nesto izgubio. Necu vam objasnjavati kako, ali ponavljam da ce biti tako i da tako i treba da bude. Zato i hocu ne savet da Vam dam, nego da Vas zamolim: pisite. Mada od mene ne mozete da ocekujete neku veliku mudrost, jos jedno preispitivanje svega bice Vam od koristi, jer ce u Vasem secanju oziveti celu tu situaciju i usredsredice paznju na nju, mozda i sa oslobadjanjem narocite energije. A ovo poslednje je veoma dobro! Jer ako nam se u zivotu dogodi neki neuspeh, on gotovo uvek potice ne toliko od gluposti ili tvrdoce srca, koliko od nedostatka usrdnosti i revnosti za ono sto je potrebno. Dakle, pisite.

2. Misljenje o razlogu cutanja. Neophodnost otvorenosti i jednostavnosti u prepisci. Sujeta svetskog zivota.

A ja sam se gubio u nagadjanjima: sta je po sredi? Eto sta je! Baka se malo razbolela. Da, baka – divna rec. Za unuke nema toplijeg mesta nego kod bake, niti za baku ima drazih lica od dobrih unuka. I zbog toga treba blagodariti Bogu. Cesce tesite baku i pazljivije slusajte sta govori. Starice imaju mudrost stecenu iskustvom i trudom u zivotu. One cesto nehotice, jednostavnim recima, daju tako mudre lekcije, koje i u knjigama da trazis – neces naci.

Mada ste mi pruzili sasvim zadovoljavajuce objasnjenje zasto tako dugo niste pisali, ipak bi trebalo da Vam dam makar i malu epitimiju kako biste se popravili. Medjutim, mislim da cete se mozda vise okrenuti na bolje ako Vam zahvalim na pismu i na onome sto ste tu pisali. Dakle, zahvaljujem Vam.

Obecavate da cete biti otvoreni. Dobro! Otvorenost je glavna stvar u prepisci, inace je ne bi ni trebalo zapocinjati. I pisite uvek bez doterivanja – sve sto vam je na dusi; narocito celovito treba da izlazete pitanja koja Vam se pojave u glavi i pocnu uporno da traze resenje. Tada cete i resenje primiti kao sto zedna zemlja prima vodu. To je najbolji nacin da steknete i u dusi utvrdite shvatanja koja razjasnjavaju sustinu stvari cije jasno vidjenje ocima uma smatramo neophodnim za sebe. Sta bi znacilo kada bih Vam ja pisao o jednom, a Vasa dusa bi bila zauzeta drugim? To bi bilo praznoslovlje, kao kada bi dva lica medjusobno razgovarala okrenuta ledjima jedno drugom i da svako govori o onome sto je njemu pred ocima. Cini mi sa da smo se mi i dogovorili da se necemo baviti apstrakcijama, da necemo stvarati planove i teorije, nego cemo razgovarati o onome sto traze tekuce okolnosti zivota. Tako cemo ici korak po korak.

Pisete da Vam „treperi pred ocima. Pre dva dana – kazete – dogodilo mi se da obidjem ovde uobicajena mesta drustvenog zivota: bila sam u pozoristu, pa sam prosetala, pa bila na veceri. Kakva guzva, kakvi razgovori, kakve mudre misli o svemu, kakvi maniri! Sve mi to deluje strasno, a od guzve ne mogu misli da saberem”. To Vam se ucinilo od prve, ali pripazite. Takav utisak sasvim je normalan posle mirnog i obicnog porodicnog zivota na selu koji ste imali. Ja bih Vam rekao: po tome i sudite gde je istina, a gde laz. Ali ne znam sta Vam se od svega sto je bilo prihvatilo u dusi. Jer moguce je da na povrsini postoji neodobravanje takvog stanja, ali da u dubini ima simpatije i zelje da se takvo iskustvo ponovi. Zivot ciji ste delic videli ima to svojstvo da lako obmanjuje: cak i kada se uvidi da to nije to, on ipak privlaci, kao sto onaj ko je navikao na opijum zna da ce biti kao lud, a ipak ga uzima, ili ga uzima upravo zbog toga. Dakle, kako se vi osecate? Vuce li Vas srce jos tamo? Zelite li da tako provedete zivot? Molim da mi to dobro opisete i – po istini.

3. Ispraznost i jednostranost svetskog zivota

Kako ste me obradovali Vasim odgovorom! „Ne privlaci me, naprotiv – odbija. Nekoliko dana posle toga bila sam kao razbijena, moja dusa se mucila: tugovala sam i nisam mogla da se saberem. I jedva sam se nekako povratila”. Zasto to prosli put niste napisali? A meni se ucinilo da precutkivanjem sakrivate strast ili tako nesto. Daj Boze da se takvo osecanje odbojnosti prema svetskom zivotu i svetskim zabavama zauvek sacuva u Vama. Ali moguce je da vam se to i dopadne. Ocigledno, ne mozete izbeci dodir sa takvim zivotom. Drugi put vise nece biti tako razorno i uznemirujuce, treci put – jos manje, a potom necete osecati nista. Kao i sa picem: posle svake casice covek se sve vise opusta. Sta osete oni koji dolaze u radionicu za preradu duvana? Stipa ih za oci, curi im nos, ne mogu da dodju do daga. A onima koji tamo rade nije nista. Pa i ti sto dodju, kada malo postoje, vec ne zmirkaju toliko, ne kijaju i ne kaslju, a zatim sve te neugodnosti sasvim prestaju. Gledajte da se i sa Vama ne dogodi nesto slicno kada su u pitanju okolnosti koje su tako poremetile Vas mir.

Vi kao da ste preduhitrili moje pitanje pa kazete: „Ne mislim da bih ikada mogla da se pomirim sa takvim zivotom. Pazljivo posmatram i nalazim da to nije zivot. Ne umem to da objasnim, ali utvrdjujem se u misljenju da to nije zivot. Tu ima mnogo zivosti, ali zivota nema. Evo i moja masina za sivenje stalno je u pokretu, ali to nije zivot”. Divnu je misao porodila Vasa bistra glavica. Sad za Vas polozaj mogu da kazem da uliva nadu. Samo osecanje nije postojano: ono moze da se promeni. Ali kada mu u pomoc dodje razumna misao, onda se ono utvrdjuje, i opet, s druge strane, osigurava misao. Zajedno – oni su kao tvrdjava. Ali da bi ta tvrdjava bila sto tvrdja, treba da shvatite zasto zapravo u takvom zivotu nema zivota. Ako nasi razgovori potraju to ce se vremenom potpuno razjasniti. Za sada cu reci samo ovo: u takvom zivljenju nema pravog zivota, zato sto ono ne obuhvata i ne zadovoljava sve strane ljudskog zivota, nego samo mali deo, i uz to takav koji stoji na poslednjem mestu, ili tacnije na rubovima zivota, ne doticuci se njegovog centra. Ljudski zivot je veoma slozen i mnogostran. Postoji u njemu i telesna i dusevna i duhovna strana. Svaka ima svoje snage i potrebe i svoje nacine njihovog zadovoljavanja. Covek zivi samo onda kada su sve nase sile u pokretu i kada se sve potrebe zadovoljavaju. A kad je kod njega u pokretu samo jedan delic sila i kada se zadovoljava samo deo potreba, onda taj zivot nije zivot: bas kao sto i vasa sivaca masina radi kako treba samo kada su svi njeni delovi u pokretu. Ako bude prekinut rad bilo kog dela – masina je stala: ne zivi. Ni covek ne zivi ljudski ako u njemu nije sve u pokretu. Samo sto se kod masine prekid njenog zivota, tj. kretanja, odmah vidi, a kod coveka neaktivnost celovitog ljudskog zivota u njemu, uz delovanje samo jedne njegove strane i zadovoljavanje malobrojnih potreba, uopste se ne vidi, mada zaista postoji, kao sto je stvarna nepokretnost pomenute sivace masine. Takav je zakon ljudskog zivota! Dodajmo i ovo onome o cemu je rec. Koje su sile tu zauzete i koje se potrebe zadovoljavaju? Zauzete su ruke, noge, jezik, oci, usi, miris, dodir, pamet, uobrazilja, fantazija i dovitljivost, uopste – najniza covekova strana, ona koja mu je zajednicka sa zivotinjama; i zadovoljava se samo potreba zivotinjskog zivota, ili, bolje reci, oni se igraju zivota, kao sto biva sa mladim jaganjcima kada ih isteraju na zelenu poljanu. Osim ovih sila postoje kod coveka jos dva-tri njihova sloja i njihov glavni centar.

Prosudite sada moze li takav zivot biti zaista zivot? Vas osecaj rekao Vam je da tu nema zivota. Ukazacu Vam na glavni razlog zbog cega nema. Mozda Vam delovanje tog razloga sada nije tako jasno, ali opsta misao ne moze da bude neshvacena; detalji ce se pojasniti vremenom. Jer ja imam nameru da sve sto treba redom izvodim iz ustrojstva ljudske prirode. Treba da zivimo onako kako nas je stvorio Bog, a kada neko ne zivi tako, smelo se moze reci da on uopste ne zivi. Molim da se za sada zadovoljite time.

4. Svetski zivot lisava ljude slobode, i one koji mu se prepuste drzi u teskom ropstvu. Licemerje i egoizam kao stalna svojstva svetskog zivota.

Prosli put nisam govorio o svemu cega ste se dotakli u svome pismu. Sada saljem dopunu. Vi kazete: „Evo sta jos vidim: da svi negde zure, jure da bi nesto ulovili, i niko nista ne uspeva da uhvati. Dogodilo se da sam prolazila prometnom ulicom – kakav metez i sujeta! Ali gledam potom: i u kucama isto; isto je, verovatno, i u njihovim dusama. I ne mogu da verujem: zar je moguce tako ziveti? Evo sta jos vidim: da jedan drugoga pritiska, steze i kinji, da niko nema svoju volju i slobodu. Ne smes da se oblacis kako hoces, ne smes da hodas kako hoces, da govoris takodje – i nista ne smes kako hoces. Kod njih sve kao da je potcinjeno nekom zakonu, za koji se ne zna ko ga je napisao; on ih sve pritiska, ali niko se ne usudjuje da ga prekrsi. Zato i sami postaju tirani jedni drugima. A ako se usudis da ne poslusas – jos gore. Ja na primer pevam kad mi se peva. Jer to je raj: i meni samoj je prijatno i onima koji slusaju. A ovde hoces-neces: pevaj! To se zahteva vrlo ugladjeno, ali da odbijes smatrali bi zlocinom. I pevas. Neizdrzljivo ti je tesko, da puknes, ali se pretvaras da pevas od srca. To sam primetila i kod drugih. I to je sloboda! Spolja gledano – slobodna sam. Slobodna, vezanih ruku i nogu! Tim povodom pocela sam da se pitam rade li oni od srca i sve ostalo? I? Mozda gresim, ali nisam videla nista sto bi bilo od srca. Laskanje i usluznost – takodje, medjusobno uvazavanje – takodje. Sve je izvestaceno. Iza ugladjene i prefinjene spoljasnosti krije se sasvim drugacija dusa, za koju, kada bi mogla spolja da se pokaze, niko ne bi nasao da je prefinjena, cak ni da je podnosljiva. Ispada da kada se sastajemo predstavljamo zbor licemera i licemerki. Komedija! I sta je jos cudno – da iz svih bije hladnoca. Kako to?! Svi se druze, cini se dusu su spremi da daju, a okolo se oseca hladnoca!”

Potpuno tacno. Vasem opisu nema sta da se doda. Sve je to vec davno primeceno i na sve je to ukazana paznja. Evo kako je jos Makarije Veliki predstavio metez koji ste Vi zapazili i trku za necim: ,Neda ovoga veka postaju nalik psenici ubacenoj u zemaljsko reseto, i prosejavaju se kroz nepostojane pomisli ovoga sveta, uz neprestano komesanje svetskih poslova, zelja i komplikovanih materijalnih shvatanja. Satana protresa duse, i resetom, to jest zemaljskim delima, prosejava citav gresni ljudski rod. Od vremena pada, kada je Adam prestupio zapovest i potcinio se lukavom knezu koji je preuzeo vlast nad njim, neprestanim prevarama i pometnjom pomisli svih sinova ovoga veka on prosejava i dovodi do sudaranja u zemaljskom resetu. Kao sto se psenicna zrna u resetu onoga ko ih prosejava neprestano sudaraju, bivaju bacana u vis i premecu se, tako i lukavi knez zemaljskim poslovima opterecuje ljude, koleba ih, dovodi u stanje nemira i napetosti, prisiljava ih da se susrecu sa sujetnim pomislima, necistim zeljama, zemaljskim i svetskim vezama, neprestano porobljava juci citav gresni rod Adamov. Sam Gospod je apostolima predskazao buduce ustajanje djavola protiv njih: evo vas zaiska satana da vas vije kao psenicu. A ja se molih Ocu Mome da ne prestane vera vasa (Lk. 22,3132). Jer ova rec, kao i odluka koju je Sazdatelj saopstio Kainu da ce potucajuci se i drhteci, u nemiru ziveti na zemlji (Post.4,12) tajanstveno sluze kao slika i uzor za sve gresnike, posto je rod Adamov, koji je prestupio zapovest i postao gresan, tajno primio na sebe ovo podobije. Ljudi bivaju uznemiravani pomislima Bogazni, straga, svakojakog nemira, zeljama i najrazlicitijim zadovoljstvima. Knez ovoga sveta uznemirava svaku dusu koja nije rodjena od Boga i poput psenice neprestano je premece po resetu, na razlicite nacine uznemiravajuci ljudske misli, kolebajuci ljude i loveci ih pomocu svetskih obmana, telesnih zadovoljstava, strahova i briga” (Beseda 5,12).

Evo vam to kao dodatak Vasim pogledima. Dobro ste primetili sta je i kako je. A sveti Makarije je ukazao na uzrok i na poreklo takvog stanja. U krugu o kome govorimo takav pogled na stvari se ne prihvata, njima ni rec o tome ne vredi ni govoriti. Vas pak molim da usvojite taj pogled i da ga se uvek drzite u mislima. On izrazava sustinu stvari i, posto ste ga sa uverenoscu primili, sluzice Vam kao ograda od opcinjenosti svetskim zivotom. Da biste bolje o tome porazmislili i da biste se bolje srodili sa takvim nacinom razmisljanja, potrudite se da procitate citavu petu besedu svetog Makarija. Tu knjigu sam davao Vasoj majci i ona je htela da je nabavi.

Sa svoje strane dodajem kako ta trka za necim i nezadovoljstvo nicim zavise od onoga o cemu sam pisao i prosli put: upravo od toga sto se takvim nacinom zivota ne hrani citava ljudska priroda i nisu zadovoljene sve njene potrebe. Nezadovoljena strana kao gladna trazi hranu, a potreba za utoljenjem gladi i zedji goni coveka da je trazi. Covek juri i trazi; ali posto se stalno vrti u istom krugu, koji ne moze da zadovolji njegovu glad, onda zadovoljenja ni nema, glad i zedj ne prestaju, ne prestaje ni trazenje hrane, ne prestaje ni trka. I nikad nece prestati kod onih koji zive po duhu sveta. Neprijatelj ih drzi u zaslepljenosti zbog cega oni ne primecuju pogreske, da ne trce pravim putem i da ne idu kuda treba; u tom mraku on muci i davi te nesrecne duse. Djavo ih je tako pomracio da niko ne sme ni da im pomene da su u krivu. Jer ce poceti da ricu kao ljute zveri. Nije li to rikanje onoga lava koji trazi koga ce da prozdere?

Sto se tice drugih strana svetskog zivota koje ste primetili, reci cu samo to da drugacije ne moze ni biti. Jer takav je zivot palog coveka cija je polazna crta samoljublje ili egoizam, koji je kao cilj postavio sebe, a sve druge kao sredstvo. Tu je razlog za to sto svako hoce da nametne svoje zelje drugome ili da ga sveze svojim zeljama, sto ste vrlo dobro nazvali tiranijom. Cim neko ne sputava svoje zelje, u pozadini svega tu stoji egoizam koji zeli da vas okrene po svome ili da vas ucini sredstvom. Tu je i uzrok licemerja, cija je sustina upotreba velikog lukavstva da bi se na svaki nacin prikrile sopstvene lose strane, a da se ne isprave; inace bi se presekao uticaj na druge i shodno tome ne bi vise mogli biti korisceni kao sredstva. Tu je uzrok i za to sto iz svih bije hladnoca – jer su svi zatvoreni u sebe i ne luce zrake zivotne toplote oko sebe.

Vi svakako srecete nekoliko lica sa simpaticnim raspolozenjem srca: oni Vam se priviju pravo za srce. To je ostatak osecanja srodnosti sa kojim je covek stvoren; ali ono tu stoji na sluzbi egoizmu, koji ga koristi kao najbolje sredstvo da bi uredio svoje poslove. Ja znam jedno takvo lice. Bolje pravi egoista nego takav „simpatican”. Kod onih se makar moze primetiti o cemu se radi, a ovde to retko kome polazi za rukom.

Istina, Vi gotovo neprestano srecete usluzne ljude, ali oni idu na to da vas posle zbog jedne usluge desetostruko upregnu u svoju korist. Reci cete: „Pa kako to? Svi se pozivaju na cast, a pokazati se necasnim u necemu znaci – unistiti sebe”. Zaista je tako, ali ta cast je maska za egoizam; vazno je – ne pasti u blato, zbog cega se cesto dopustaju najnecasniji postupci, samo ako je moguce utajiti ih od drugih. Vi cak cujete ili ste vec culi prigovore: on je egoista! Nemojte misliti da je onima koji to kazu egoizam stran. Ne, taj prigovor se odnosi na one koji ne dopustaju da njima upravljaju i da ih u svoje egoisticke ciljeve upotrebljavaju oni koji o njima tako sude. Cuo sam da takve osobe cak i monahe prekorevaju zbog egoizma: kao, da zive samo za sebe. Jadni monasi! Ni da pojedu, ni da popiju, ni da spavaju; dan i noc na nogama, u poslusanjima, bez svoje volje i svojih zelja – a dospeli su medju egoiste! Vec i po tome mozete da sudite kakvu vrednost imaju optuzbe za egoizam koje susrecete ili cete susresti kod svetskih ljudi. One znace: naisla kosa na kamen.

Pregledavsi ovo sto je napisano, vidim da sam izneo veoma grub sud o svetskom zivotu, ali necu da povucem reci. Mozda ja i ne bih napisao to sto sam napisao, ali posto ste Vi i sami vec primetili prilicno tamne mrlje na svetu, ja sam dobio zelju da zapevam u istom tonu. I ne mislim da ce Vas to nesto rastuziti nakon onoga sto ste sami rekli. No, ocekujem od Vas pitanje: „Kako onda da se zivi?” To cemo resavati u nastavku nase prepiske. Sada cu reci samo ovo: svakako je nemoguce da se odvojite od svih, ali koliko je moguce izbegavajte da ulazite u krug tog svetskog zivota, a kada Vas uvuku protiv volje, drzite se tamo kao da Vas nema – gledajuci ne gledajte i slusajuci ne slusajte. Pustite da ono sto vidite prodje pored ociju i ono sto cujete da prodje pored usiju. Spolja cinite sto i drugi, toboze otvoreno, ali svoje srce cuvajte od saosecanja i strasti. To je najvaznije – srce cuvajte i budite tamo samo telom, a ne dusom, tacno ispunjavajuci zapovest apostola: i koji ovaj svet upotrebljavaju, kao da ga neupotrebljavaju (1.Kor. 7,31). Svet ovde znaci isto ono sto mi podrazumevamo pod svetskim zivotom. Vama je svet potreban, to jest neophodno Vam je da imate dodira sa svetskim zivotom; ali kada svoje srce budete drzali dalje od svega, onda cete biti kao da Vam takav zivot ne treba, to jest ucestvovacete u njemu ne zbog simpatije za njega i zelje da u njemu ucestvujete, nego iznudjeno Vasim sadasnjim polozajem.

Umorio sam Vas opsirnim pisanjem, ali Vi ste me naterali. Molim da Vasoj paznji ne promakne ovo sto je napisano, narocito poslednji redovi.

5. Tri strane ljudskog zivota. Prva strana: telesni zivot, njegovi organi i potrebe; normalna i prekomerna briga o telu.

Koliko ste pitanja postavili povodom prethodna dva pisma! To pokazuje da ste vredna, ziva i duhovno radoznala ucenica, i obecava uspeh. Zbog toga sam jos vise rad da Vam pisem. Ali necu Vam na sve odgovoriti sada, nego cu neka pitanja ostaviti za sledeci put. Pozabavicu se onim sto Vas ponajvise zanima. Pisete: „Vase reci o stranama, silama i potrebama ljudske prirode vode me unutar sebe. Ulazim. Ponesto vidim, ali veci deo ostaje cas zamagljen, cas sasvim nevidljiv za mene. Silno zelim da znam sta je to duhovna, dusevna i telesna strana u coveku, kakve su potrebe svake od tih strana i kako se zadovoljavaju. Ja bih veoma volela da se drzim na ravni ljudskog dostojanstva – istinskog, onakvog kakvo nam je Tvorac namenio”.

Dobro je! Vi se doticete samih osnova naseg zivota, cije ce nam objasnjenje dati osnova za sva kasnija rasudjivanja. Jer kako bi covek drugacije i ziveo, nego onako kako je ustrojen. Ako steknemo zdravu predstavu o tome kako je covek ustrojen, dobicemo najtacnije uputstvo za to kako treba da zivi. Meni se cini da mnogi zato i ne zive kako treba, sto misle da su pravila dobroga zivota nametnuta spolja, da ne izlaze iz same prirode covekove i da im nisu potrebna. Kada bi bili uvereni da je tako kako zaista jeste, onda im se ne bi protivili, niti bi odstupali od njih. Dakle, izvolite slusajte.

Nase telo se sastoji od raznih organa, od kojih svaki obavlja svoju funkciju i sustinski je neophodan za telesni zivot. Tri su vrste glavnih organa: 1) zeludac sa plucima, srcem, arterijama i venama, limfnim zlezdama i mnostvom drugih krvnih sudova i zlezda koje sluze za razna izlucenja iz krvi i izlucenja telesnih sokova; funkcija svih ovih organa je – ishrana ili izgradnja tela; 2) sistem misica i kostiju, cija je funkcija kretanje unutra i spolja; i 3) sistem nerava, ciji je centar glava, kicmena mozdina i sistem ganglija koji se siri po celom telu; njihova je funkcija – culnost (osetljivost). Kad je hod tih funkcija i njihov uzajamni odnos u redu, telo je zdravo i zivot nije u opasnosti; a kada taj poredak bude narusen, telo oboleva i zivot dolazi u opasnost. Svaka funkcija ima svoju potrebu koja se zivo oseca i zahteva zadovoljenje. Potrebe zeludacnog, odnosno hraneceg i gradivnog dela su hrana, pice, vazduh i san; potrebe muskulaturno-kostanog dela su potreba za naprezanjem misica, koju oseca svako kada dugo sedi, i potreba za kretanjem koja nas tera da hodamo, setamo ili radimo nesto; potrebe nervnog dela: prijatni nadrazaj nerava celog tela, kao kod ravnomernog odnosa toplote i hladnoce ili slicno; a narocito je prijatan nadrazaj nasih pet cula kroz koje je nervni sistem izasao na povrsinu radi opstenja sa spoljasnjim svetom.

Sve je to, kao sto vidite, telesno – i kako bi se to sve ticalo duse? Ali posto je ona, zbog najtesnjeg sjedinjenja sa telom, primila telo u svoju licnost, ona sve telesne potrebe smatra za svoje. Zato kazemo: hocu da jedem, pijem, spavam, hocu da hodam, setam, radim, hocu da vidim raznobojnost, hocu da cujem razlicite glasove, da pomirisem razlicite mirise i ostalo. Usvojivsi sve telesne potrebe dusa svojom stvari smatra i njihovo zadovoljenje, pa se stara o hrani, picu, snu, odeci, krovu i svemu ostalom, zeleci da na svaki nacin to dobije, kako bi telo bilo mirno i kako je ne bi uznemiravalo svojim upornim prohtevima. Takav odnos duse prema telu, koga se ona drzi sama od sebe, nenaucena, po nekakvom unutarnjem podsticaju, manifestuje se kod nje u vidu nekog instinkta – ljubavi prema zivotu, ljubavi prema telu, zelji da se telo umiri i da mu se pruzi sve sto je potrebno.

Ukupnost svega toga predstavlja telesnu stranu ljudskog zivota. Ali tu nije sve jednako telesno, ili plotsko, ili culno. Izrazeno plotski je samo hraneci deo, mada se i on oblagorodjuje prilagodjavanjem na zadovoljavanje zapravo dusevnih potreba i ciljeva. Organi za kretanje i cula sluze vise potrebama duse, nego tela. A jedan organ, koji kao da stoji izvan sistema ostalih organa, organ reci, iskljucivo je organ duse, namenjen da sluzi samo njoj.

Telesni, plotski, culni zivot – rdjav u moralnom pogledu – je onaj kada covek do krajnosti bude posvecen ljubavi prema zivotu i telu, i za svoj glavni cilj i brigu postavi telesno spokojstvo, ili svestrano zadovoljavanje samo telesnih potreba, uz zaboravljanje duse i tim pre duga. Pri tome svaka telesna potreba, prirodna i jednostavna, razgranava se u mnostvo nakalemljenih potreba, kroz naviku i vezanost za razlicite nacine njenog zadovoljavanja. Uzmite hranu, ili pice, ili odecu. Nista jednostavnije, reklo bi se, od onoga sto tu spada. Medjutim, koliko je tu jos nerazdvojnih potreba: umri ako treba, ali daj! Zato vidimo da neki ni trenutka slobodnog vremena nemaju jureci za onim sto im je potrebno kako bi bili zadovoljeni, iako su desetine drugih lica zauzete trazeci isto to za njih. Kod takvih su neizbezno gladni i dusa i duh, ako nisu i sasvim uguseni, zaboravljeni i pogruzeni u culnost.

Izvolite razmislite o svemu ovome. A o dusi – u sledecem pismu.

6. Druga strana ljudskog zivota: dusevni zivot, i tri njegove glavne funkcije. Prva funkcija: misaona strana sa njenim oblicima. Znanje i nauka. Normalne funkcije razuma i prazno lutanje misli.

Ulazili ste unutar sebe; udjimo ponovo. Pogledajte samo kakvo tamo mnostvo razlicitih uticaja i kretanja postoji. Cas jedno, cas drugo, cas ulazi, cas izlazi, cas se prima, cas se odbacuje, nastaje i preoblikuje se. Jer dusa se neprestano krece i nije u stanju da stoji na jednom mestu. Ako pogledamo dusu u celini, nista necemo razabrati – njena dejstva prvo treba razvrstati, pa tek onda svaku vrstu dejstva posmatrati posebno. Jos davno smo razmotrili sva dejstva duse i razgranicili tri vrste dejstava – misli, zelje i cula, nazvavsi svaki posebnom stranom duse – umnom, voljnom i culnom. Uzmimo sada tu podelu i pocnimo sa razmatranjem svake strane.

Umna strana. Ako je u nama primetna pometenost, ona najvise prostora ima u mislima, dok se zelje i cula vec pometu pod dejstvom misli. Ali u razredu misli ne krece se sve u neredu; i tu postoji niz ozbiljnih poslova. Oni zapravo i cine stvarni dusevni zivot kada su misli u pitanju. Evo tih poslova:

Cim ste pomocu svojih cula primetili nesto spolja, ili ste culi o tome pricu drugih – da su oni primetili svojim culima – istoga casa sve to masta zamislja i pamcenje pamti. I u dusu nista ne moze da udje mimo maste i pamcenja. I naredna umna delatnost oslanja se na mastu i pamcenje. Sto pamcenje nije sacuvalo, to ne mozes ni da zamislis, pa o tome neces ni razmisljati. Dogadja se da se misli radjaju pravo iz duse, ali i one se istoga casa oblace u sliku. Tako da je umna strana duse sva slikovita.

Ali masta i pamcenje samo pribavljaju i cuvaju materijal za misli. Same pak kretnje misli ishode iz duse i vladaju se po njenim zakonima. Prisetite se kako Vas mladji brat, kada vidi neku novu stvar odmah se obrati Vama ili drugima sa pitanjem: „A sta je to? A ko je to napravio? A od cega je to?” – i nece da se umiri dok mu se ne odgovori na sva ta pitanja i dok ne bude zadovoljan. Misaonost duse zapocinje upravo sa pojavom ovakvih pitanja. Ona donosi misli kao odgovor na njih, ili prima gotove misli o tome od drugih. Masta i pamcenje ne misle. Oni su radna snaga, podjarmljeni. Sposobnost duse od koje poticu takva pitanja i koja trazi i donosi misli kao odgovor na njih, naziva se razum, i njegova je stvar da rasudjuje, promislja i pronalazi zahtevana resenja. Pratite malo sebe i naci cete da nista ne cinite bez promisljanja i razumevanja. Svaku sitnicu treba razmotriti. Svaku. Ma kako da se to u trenu dogadjalo, svuda se pojavljuje rasudjivanje i krece se po prethodno oznacenim pitanjima.

Kada razmisljate, tu jos nema odredjene misli. Odredjena misao nastaje kada nadjete resenje nekog pitanja. Vas razum kruzi trazeci sta predstavlja neka stvar, otkuda ona, radi cega je i drugo. Kada sami nadjete takvo resenje ili kada ga cujete od drugih pa se saglasite sa njim, obicno kazete: „Sad shvatam, nema vise sta da se objasnjava, stvar je resena”. To resenje donosi mir Vasim mislima u odnosu na predmet koji Vas je zanimao. Tada se Vas razum okrece drugim predmetima, a misao do koje ste dosli pohranjuje se u dusevni arhiv – pamcenje, odakle se po potrebi uzima kao pomoc u resavanju drugih pitanja, ili kao sredstvo za slaganje drugih misli. Ukupnost svih shvatanja koja tako nastanu predstavlja nacin Vaseg razmisljanja, koji u svakoj prilici pokazujete kroz svoje reci. To je oblast Vaseg znanja, koje ste stekli misaonim naporom. Sto ste vise pitanja resili, tim vise imate zaokruzenih misli ili pojmova o stvarima; sto je vise takvih pojmova, to je siri krug Vaseg znanja. Na taj nacin, kao sto vidite, iznad Vaseg pamcenja i maste stoji razum, koji svojim misaonim naporom dobija za Vas odredjene pojmove ili znanja o stvarima.

Ne polazi nam za rukom da dobijemo odgovor na svako nase pitanje. Veci deo njih ostaje neresen. Misle, misle i ne smisle nista odredjeno. Zasto kazu: mozda ovako, a mozda i onako. To daje misljenja i pretpostavke, kojih, u celini uzev, kod nas ima i vise nego odredjenih znanja.

Kada neko, rasudjujuci o odredjenoj vrsti predmeta, sam ili uz pomoc drugih dodje do velikog broja zaokruzenih misli i pojmova o njima, a ono sto je nereseno uspe da dopuni zadovoljavajucim mnjenjima ili pretpostavkama, onda, da bi taj krug predmeta mogao da smatra dovoljno poznatim i objasnjenim, sve do cega je dosao dovodi u red, logicki dosledno izlaze i daje nam nauku o tom predmetima. Nauka je – kruna misaonog rada razuma.

Sve ovo Vam pricam zato da bi Vam bilo jasnije u cemu bi trebalo da se sastoji prirodna, zakonita delatnost nase misaone sile. Ona bi trebalo trudoljubivo da promislja o onome sto joj je jos nepoznato kako bi spoznala i to. Veoma malobrojnima dato je da budu naucnici, ne mogu svi ni da se bave naukom, ali da rasudjujemo o stvarima koje nas okruzuju kako bismo dobili odredjen pojam o njima, to je svakome moguce i to svi treba da rade. Time bi zapravo svima trebalo da budu zauzete misaone sile. Koliko – to zavisi od sopstvene snage, ali ona treba uvek da bude zauzeta ozbiljnim delima promisljanja i prosudjivanja stvarnosti. No, sta vidimo kada je nasa misaona delatnost u pitanju? Neprekidno kretanje slika i predstava bez ikakvog odredjenog cilja i reda. Misao ide za mislju, cas u nizu, cas jedna protiv druge, cas idu napred, cas se vracaju natrag, cas beze u stranu i ni na cemu se ne zaustavljaju. To nije rasudjivanje nego lutanje i rasejanost misli; rec je dakle o stanju sasvim suprotnom onome kakvo bi trebalo da bude kada je nasa misaona sila u pitanju – to bolesno stanje toliko je odomaceno i zajednicko svima, da necete naci ni jednog coveka koji bi postojano mogao da se bavi ozbiljnim misaonim radom, ne podlezuci rasejanosti i lutanju pomisli koje ga odvlace od sustine stvari i povlace na razne strane. Mi se cesto zamisljamo. Kakvo je to stanje? Evo kakvo: misao silazi u arhiv pamcenja i pomocu maste prebira tamo po svim sakupljenim starudijama, prelazeci sa dogadjaja na dogadjaj, prema poznatim zakonima spajanja pojmova, preplicuci ono sto je bilo sa onim sto nije, a cesto i sa onim sto je nemoguce, dok ne dodje k sebi i ne vrati se u stvarnost koja je okruzuje. Kazu: zamislio se, udubio se. Udubio se, ali u ispraznost, a ne u ozbiljno prosudjivanje stvari. To je isto kao i mastanje u snu. Pratite sebe pa cete uvideti da Vam veci deo vremena prolazi upravo u takvom lutanju misli. Ponekad nam citav dan (nije li to pravilo) ni jedna ozbiljna misao ne padne na um. Molim Vas da na to obratite paznju i da se pozabavite resavanjem pitanja: je li u redu da razumno stvorenje postupa na takav nacin? A ja cu se, medjutim, okrenuti drugim oblicima dusevne delatnosti.

7. Voljna strana dusevnog zivota. Njene funkcije. Ispravno i neuredno stanje voljne sposobnosti.

Voljna strana. Sila koja deluje ovde je volja; ona voli i zeli da stekne, upotrebi ili ucini ono sto smatra korisnim, ili potrebnim, ili ugodnim za sebe, a ne voli i ne zeli ono sto je suprotno od toga. Nemir volje zahteva odgovarajuce delanje, zato je volja najdirektnija delatna sila cija je nasusna potreba – da zivi i deluje. Ona drzi pod svojom upravom sve sile duse i tela, i sva pomocna sredstva, i sve ih pusta u akciju kada zatreba. U njenoj osnovi lezi revnost, ili usrdnost – zudnja za delanjem, a kao uzrocnici pored nje stoje – prijatnost, korisnost i potreba, kojih kada nema, revnost spava, a delatne sile gube intenzitet i opustaju se. Oni podrzavaju zelju, a zelja razbuktava revnost.

Tok razotkrivanja ove strane duse je sledeci. U dusi i telu postoje neke potrebe kojima su se prilagodile i zivotne potrebe – porodicne i drustvene. Te potrebe same po sebi ne daju odredjenu zelju, nego samo podsticu da im se potrazi zadovoljenje. Kada je jednom na ovaj ili onaj nacin doslo do zadovoljenja potrebe, posle se, odmah za budjenjem potrebe, javlja i zelja za onim cime je potreba ranije vec bila zadovoljena. Zelja uvek ima odredjeni predmet, koji potrebu zadovoljava. Neka potreba je bila zadovoljavana na razlicite nacine, zato ee sa njenim budjenjem javljaju i razlicite zelje: cas jedan, cas drugi, cas treci predmet koji moze da zadovolji potrebu. U tako pokazanom covekovom zivotu ne mogu se videti potrebe izvan zelja. U dusi se roje samo ove poslednje i zahtevaju zadovoljenje, cini se – same za sebe.

Sta dusa da radi sa ovim zeljama? Pred njom stoji izbor: kome od zeljenih predmeta da da prednost. Od izbora dolazi odluka – da se ucini, ili uzme, ili upotrebi izabrano. Nakon donosenja odluke pravi se odabir sredstava i odredjuje se nacin i red izvrsenja. Zatim na kraju sledi delo, u svoje vreme i na svom mestu. Svako, cak i najmanje delo odvija se po tom redu. To mozete da proverite na bilo kom svom delu. Ponekad se po navici sva ta dela obavljaju u trenu, i delo sledi odmah za zeljom. Izbor, odluka i sredstva uzimaju se tada od predjasnjih dela i ne zahtevaju narocit postupak.

Kod starijeg coveka gotovo sve se radi po navici. Retko se dogadja bilo kakav poduhvat ili pocetak koji izlazi iz uobicajenog poretka dela i znanja. Tako se dogadja da formiran zivot zahteva odgovarajuca dela. Posto se ona cesto ponavljaju, prirodno je da prelaze u naviku, narav, pravilo zivota i karakter. Iz ukupnosti svih navika, pravila i poredaka te vrste formira se nacin zivota odredjenog lica, kao sto se iz ukupnosti utvrdjenih pojmova formira nacin njegovog misljenja i pogleda. Poznajuci neciji nacin zivota mozemo pretpostaviti i pogoditi sta on misli u ovo ili ono vreme i kako ce da postupi u odredjenim okolnostima.

Za rukovoditelja delatnog zivota postavljena je razboritost, koja je takodje razum, samo sto stoji na sluzbi volji. U misaonoj oblasti razum resava kako sta jeste od postojeceg, a u voljnoj i delatnoj odredjuje kako sta treba da se cini da bi bilo postignuto ono sto se zeli. Kada razum navikne da to uredjuje kako treba, onda covek svoje poslove obavlja uglavnom uspesno i tada mu se opravdano pripisuje razboritost – umece uspesnog vodjenja dela, sa tacnim izborom sredstava prema ciljevima, i sa uskladjivanjem dela prema spoljasnjim okolnostima.

Iz ovoga sto je receno nece Vam biti tesko da izvedete zakljucak o prirodno-zakonitoj delatnosti volje, koja, kao sto vidite, jeste gospodarica svih nasih sila i citavog zivota. Njena je stvar da odredjuje oblik, nacin i meru zadovoljavanja zelja koje se radjaju iz potreba ili koje ih zamenjuju, da bi zivot tekao kako treba, donoseci coveku mir i radost. Kod nas postoje, kao sto je pomenuto, potrebe i zelje – dusevne, telesne, zivotne i drustvene. Ne pojavljuju se kod svih jednako, jer nemaju svi isti zivot, nego je kod jednoga ovako, a kod drugoga onako. Do coveka je da odredi kako u svojoj situaciji moze i treba da zadovolji svoje potrebe i zelje, da izabere odgovarajuci nacin i da zivi u skladu sa tim. Voditi zdravo-razumno svoj zivot prema ustanovljenoj normi, sa svim njegovim delima i poduhvatima – to je zadatak voljne ili delatne strane naseg zivota. Tako bi trebalo da bude. Ali udubite se u razmisljanje i pogledajte sta se u stvari dogadja.

Kada je o misaonoj strani rec, mi cesto bivamo smeteni, rasejani i misli nam lutaju, dok u voljnoj strani vladaju nepostojanost, nered i hirovitost zelja, a sa njima i dela. Koliko nam samo vremena prodje u neradu i dokonosti: idemo ovamo ili onamo, ni sami ne znajuci zasto; radimo i popravljamo, a ne umemo da damo zdrav odgovor za to; upustamo se u poduhvat za poduhvatom, i u posao za poslom, ali iz svega toga proizilazi samo sujeta. Radjaju se samo nove zelje koje nikako ne mozes da zadovoljis: samo daj i daj. Raspalila se nasa gospodarica – volja. Pogledajte jos, koliko je u nama onoga sto podstice zelje: gneva, mrznje, zavisti, tvrdicluka, sujete, gordosti i slicnog. Izvor zelja treba da budu prirodne potrebe porodicnog i drustvenog zivota, a sta je prirodno kod svih njih? One samo uznemiravaju prirodu i citav poredak zivota. Odakle ta varvarska najezda? Ostavljam Vam da razmislite o tome, a ja cu da pozurim prema kraju.

8. Culna strana – srce. Velik znacaj srca u covekovom zivotu. Uticaj strasti na srce.

Culna strana – srce. Ko ne zna kako velik znacaj u nasem zivotu ima srce? U srcu se zaustavlja sve ono sto u dusu ulazi spolja i sto obradjuju njena misaona i delatna strana; kroz srce prolazi i sve ono sto dusa pokazuje napolju. Zato se srce i naziva centrom zivota.

Stvar srca je da oseti sve sto se tice nas. Ono stalno i neprekidno oseca stanje duse i tepa i uz to prima razlicite utiske koje ostavljaju pojedinacna dela duse i tela, predmeti koje covek susrece i koji ga okruzuju, spoljasnji uslovi i uopste tok zivota, koji coveka podsticu, nudeci mu da uzme ono sto mu je prijatno, a neprijatno da odbaci. Na srcu se odrazava zdravlje ili bolest tela, njegova zivost ili uvelost, umor ili snaga, svezina ili uspavanost. Zatim, na srcu se odrazava i pokazuje kao prijatno ili neprijatno sve sto je covek video, cuo, osetio, omirisao, okusio, sve cega se seti ili zamisli, o cemu je vec promislio ili tek razmislja, ono sto je ucinjeno, sto se cini ili sto treba da se ucini, sto je postignuto ili treba da se postigne, sto moze ili ne moze da se postigne, sto nam godi ili ne. Sudeci po tome, ono ni trenutak ne moze da bude u miru, nego je neprestano u nemiru i pometnji, poput barometra pred buru. Ali ipak, kod njega mnogo sta nestaje bez traga, kao sto mozete da vidite u slucaju kada se negde nadjete prvi put, pa Vas sve zanima, a posle drugog i treceg puta vise nije tako.

Svaki uticaj na srce proizvodi u njemu narocito osecanje, ali za njihovo razlikovanje ne postoje reci u nasem jeziku. Mi svoja osecanja izrazavamo opstim terminima: prijatno – neprijatno, dopada se – ne dopada se, zanimljivo – dosadno, radosno – tuzno, patnja – zadovoljstvo, mir – nemir, ravnodusnost – uzivanje, strah – nada, antipatija – simpatija. Pogledajte sebe i naci cete da u srcu biva cas jedno cas drugo.

Ali znacaj srca u ikonomiji naseg zivota nije samo da pasivno stoji nad utiscima i svedoci o nasem zadovoljavajucem ili nezadovoljavajucem stanju, nego i to da podrzava energiju svih sila duse i tela. Gledajte kako se brzo odvija delo koje nam se dopada, koje nam je priraslo srcu! Pred onim pak delom koje nam nije na srcu, ruke se opustaju, a noge ne pokrecu. Zato oni koji umeju da vladaju sobom kada naidju na neko delo koje se mora obaviti a koje im ipak nije na srcu, zure da nadju u njemu neku prijatnu stranu i pomirivsi pomocu nje to delo sa srcem pronalaze u sebi energiju potrebnu za izvrsenje toga dela. Revnost – pokretacka sila volje – ishodi iz srca. Isto je i sa umnim radom: predmet koji nam je na srcu brze se i svestranije razmatra. Misli se pri tome roje same od sebe, i rad, ma kako dug bio, nije naporan.

Ne dopada se svima sve, i ne leze svima iste stvari na srcu, nego su jedni vise naklonjeni jednome, a drugi drugome. Kaze se: ukusi su razliciti. To delimicno zavisi i od prirodnih predispozicija, a delimicno – ako ne i vise – od prvih utisaka, od vaspitanja i od zivotnih slucajnosti. No, kako god da se ukusi obrazovali, oni coveka teraju da svoj zivot uredi tako i da se okruzi takvim predmetima i drustvenim odnosima kakve zahteva njegov ukus i koji mu donose mir i zadovoljstvo. Zadovoljenje ukusa srca donosi sladak mir, koji i cini meru svacije srece. Nista te ne uznemirava – to je sreca.

Kada bi se covek u misaonoj oblasti uvek drzao zdravog razuma, a u delatnoj razboritosti, onda bi u zivotu nailazio na najmanji moguci udeo slucajnosti koje ne prijaju njegovom srcu i shodno tome imao bi najveci udeo srece. No, kao sto je bilo reci, misaona oblast se retko drzi kako treba, nego se predaje mastanju i rasejanosti, a delatna se kloni svoga normalnog usmerenja, povodeci se za nepostojanim zeljama koje su izazvane ne potrebama prirode, nego stranim strastima. Zato srce nema mira i ne moze ga imati sve dok se te oblasti nalaze u takvom stanju. Srce vise od svega ugnjetavaju strasti. I da nema strasti, svakako bi bilo neprijatnosti, ali one nikada ne bi mucile srce onako kako ga muce strasti. Kako gnev pali srce! Kako ga muci mrznja! Kako toci zla zavist! Koliko patnji i muka pricinjava nezadovoljena ili posramljena sujeta! Kako muci patnja kad strada ponos! Ako pazljivije pogledamo, naci cemo da sve nase patnje i boli srca poticu od strasti. Kada te zle strasti budu zadovoljene one donose radost, ali kratkotrajnu, a kada ne bivaju zadovoljene, nego naprotiv, nailaze na protivljenje, onda pricinjavaju dugotrajnu i neizdrzljivu patnju.

Na taj nacin, vidi se da je srce koren i srediste naseg zivota. Pokazujuci u kakvom je stanju covek, dobrom ili rdjavom, ono podstice na delanje i druge sile i rezultate njihove delatnosti opet uzima k sebi, za pojacanje i slabljenje onog osecaja kojim se odredjuje covekovo stanje. Reklo bi se da bi njemu trebalo dati punu vlast i u upravljanju zivotom, kao sto to kod veoma mnogih i biva u potpunosti, a kod svih drugih pomalo. Reklo bi se, dakle… A mozda je ono po prirodi i imalo upravo takvo naznacenje, no prikrale su se strasti i sve su poremetile. Pored strasti srce ne moze tacno da pokaze kakvo je nase stanje, a ni utisci ne bivaju onakvi kakvi bi trebalo da budu, dok se ukusi izopacuju, i sve druge sile bivaju podstaknute na pogresnu stranu. Zato je sada zakon – drzati srce u rukama i podvrgavati njegova osecanja, sklonosti i nagovore strogoj kritici. Kada se neko ocisti od strasti, neka pusti na volju srcu, ali dok su strasti snazne, pustiti srcu na volju znaci otvoreno osuditi sebe na svakojake pogresne korake. Najgore postupaju oni koji za cilj zivota postavljaju slasti srca i, kako kazu, uzivanje u zivotu. Posto slasti i telesne i culne naslade najjace mogu da se osete, takva lica uvek padaju u grubu culnost, ispod one crte koja odvaja coveka od ostale zive tvorevine.

To su Vam dakle dusa i dusevni zivot sa svih strana! Posebno sam ukazivao na to sta prirodno treba da postoji na svakoj strani, a sta ne. I bez da Vam govorim, vidim u Vama spremnost da sledite ovo prvo i odbacujete poslednje. Neka Gospod tako i blagoslovi!

9. Treca strana ljudskog zivota: duhovni zivot. Glavne projave duhovnog zivota: strah Boziji, savest i zedj za Bogom. Ljudsko dostojanstvo.

Pisete: „Pokusala sam da zadrzim svoje misli na ozbiljnim temama i nikako nisam mogla. Mislila sam da to zavisi od moje nenaviknutosti da razmisljam, pa sam uzela dobru knjigu kako bih uz pomoc nje drzala um u razmisljanju o onome sto je korisno – i opet isto. Um sve bezi u stranu i na gluposti. Konacno sam se sasvim zamislila.

I gde sve nisam bila, i kakve sve price nisam isplela. Neko od ukucana me je prekinuo pitanjem: ‘O cemu si se to zamislila? O cemu?’ A ja se uopste nisam zamislila nego sam mastala. Tako je bivalo i ranije, ali na to nisam obracala paznju. Sada vidim da tako ne treba da bude; ali kako onda? Nikako da izadjem na kraj sa mislima”.

Kako da se sa tim izadje na kraj, reci cu Vam posle; a sada Vas samo molim da tom vasem posmatranju pridodate jos nesto: pokusajte makar i jedan dan da provedete bez ljutnje i dosade, i recite kako Vam je to poslo za rukom.

Zatim mi postavljate pitanje: „Vi ste zakljucili: evo Vam dusa i dusevni zivot. Ali niste pomenuli sve ono sto biva u dusi. O dobrodeteljima i o poboznosti niste rekli ni reci. A ja vidim da su u nasoj porodici, kod rodjaka i kod mnogih prijatelja, one na prvom mestu, i to ne samo na recima nego i na delu. Kako da to niste pomenuli?”

O tome sam se upravo spremao da pisem. I prosli put sam hteo da kazem ono sto cu reci sada, ali sam odlucio da malo sacekam i vidim sta cete reci na ono o cemu sam govorio. I evo sada vaseg pitanja. Zahvaljujem Vam na ozbiljnom bavljenju onim sto je bilo izlozeno. To je dostojno Vase tako ozbiljne glavice. Ono sto ste primetili kao propust zapravo i nije bio propust, nego je rec o tome, da stvarima za koje Vam se ucinilo da su propustene zapravo tamo nije ni bilo mesto. Jer nije stvar duse da se bavi tim predmetima. Za to postoji duh, a dusa je sva okrenuta iskljucivo uredjenju naseg prolaznog, zemaljskog zivota. I sva njena znanja ustrojena su samo na onome sto daje opit, i sva njena delatnost usmerena je iskljucivo na zadovoljavanje potreba prolaznog zivota, i sva njena osecanja radjaju se samo iz onoga i pocivaju samo na onome sto predstavlja njena vidljiva stanja i situacije. Sve sto je iznad ovoga – nije njena stvar. Ako kod nje i biva nesto vise od toga, to su samo gosti koji su joj dosli u posetu iz druge, vise oblasti – iz oblasti duga.

Sta je to duh! To je ona sila koju je Bog udahnuo u lice coveka zavrsavajuci njegovo stvaranje. Sve vrste bica koje zive na zemlji izvedene su po zapovesti Bozijoj iz zemlje. Iz zemlje su izasle i sve duse zivih stvorenja. Mada je ljudska dusa u svome nizem delu slicna dusama zivotinja, u svom visem delu ona ih neuporedivo prevazilazi. To sto je ljudska dusa takva, zavisi od njenog sjedinjenja sa duhom. Sa njom se sjedinio duh koji joj je udahnuo Bog i koji ju je toliko uzvisio iznad svakog drugog stvorenja. Eto zbog cega mi u sebi primecujemo, osim onoga sto se vidi i kod zivotinja, i ono sto je svojstveno dusi oduhovljenog coveka, pa i vise od toga – ono sto je u stvari svojstveno duhu.

Duh, kao sila koja je izasla od Boga, zna Boga, trazi Ga, i samo u Njemu nalazi mir. Nekim tajnim duhovnim osecajem duh se uverava u svoje bozansko poreklo, oseca svoju potpunu zavisnost od Boga i smatra se obaveznim da mu na svaki nacin ugadja, da zivi samo za Njega i Njime.

Ociglednije projave ovih kretnji zivota duga su: 1. Strah Boziji. Svi ljudi, na kom god stepenu razvitka da stoje, znaju da postoji vrhovno bice, Bog, Koji je sve stvorio, sve drzi i svime upravlja; svi znaju da je On Sudija i Davalac nagrade svakom po delima njegovim. Takav je prirodni simvol vere napisan u duhu. Ispovedajuci njega, duh pobozno stoji pred Bogom, ispunjen strahom Bozijim. 2. Savest. Znajuci da je obavezan da ugadja Bogu, duh ne bi znao kako da udovolji ovoj obavezi kada u tome njime ne bi rukovodila savest. Saopstivsi duhu deo Svoga sveznanja kroz pomenuti prirodni Simvol vere, Bog je u njemu zacrtao i zahteve Svoje svetosti, pravde i dobrote, poverivsi njemu samome da pazi na njihovo ispunjavanje i da sudi o svojoj ispravnosti ili neispravnosti. Ova strana duga i jeste savest, koja ukazuje sta je pravo a sta nije, sta je ugodno Bogu a sta nije, sta treba a sta ne treba da cini; posto ukaze, u stanju je da prinudi na izvrsenje, a potom za izvrsenje nagradjuje utehom, a za neispunjenje grizom. Savest je zakonodavac, cuvar zakona, sudija i izvrsilac sankcije. Ona predstavlja prirodne tablica zaveta Bozijeg koji se prostire na sve ljude. Kod svih ljudi mozemo uz strah Boziji da vidimo i delovanje savesti. 3. Zedj za Bogom. Ona se izrazava kroz sveopste stremljenje ka svesavrsenom dobru i jasno se vidi u sveopstem nezadovoljstvu nicim stvorenim. Sta oznacava to nezadovoljstvo? To, da nas duh ne moze da zadovolji nista stvoreno. On je od Boga izasao, Boga trazi i zeli da okusi, prebiva u zivom savezu i jedinstvu sa Njim, u Njemu nalazi mir. Kada to dostigne pronalazi mir, a dotle ne moze da se smiri. Koliko god da neko ima materijalnih dobara, sve mu je malo. I svi, kako ste primetili, samo traze i traze. Traze i nalaze, ali kada nadju bacaju i ponovo krecu u potragu, da bi i to kada nadju takodje odbacili. I tako bez kraja. To znaci da ne traze ono sto treba, i ne traze tamo gde treba. Zar to ne pokazuje dovoljno jasno da u nama postoji sila koja nas od zemlje i zemaljskog vuce gore – ka nebeskom?

Ne tumacim Vam detaljno sve ove projave duga, nego samo vase misli navodim na njegovo prisustvo u nama; molim Vas da o tome bolje razmislite i dovedete sebe do potpune ubedjenosti u to da u nama postoji duh. Jer on predstavlja karakteristicnu crtu coveka. Ljudska dusa nas cini nesto malo visim od zivotinja, a duh pokazuje da smo samo malo manji od andjela. Vama je svakako poznat smisao fraza koje su u opticaju kod nas: duh pisca, duh naroda. To je sveukupnost karakteristicnih crta, stvarnih, ali na odredjen nacin i idealnih, koje se ne mogu uhvatiti ili osetiti, ali se mogu doznati umom. Covekov duh je isto to; samo sto se duh pisca, na primer, dozivljava idealno, a covekov duh je u njemu prisutan kao nekakva ziva sila koja zivim i ociglednim pokretima svedoci o svome prisustvu.

Zeleo bih da Vi iz recenog izvucete sledeci zakljucak: onaj u kome nema kretanja i delovanja duga, taj ne stoji u ravni ljudskog dostojanstva.

10. Univerzalnost vere u postojanje Bozije kao projava duhovnog zivota.

Pitate: „Kako to Vi kazete da svi imaju duh sa oznacenim projavama; medjutim, zar je malo naroda koji ne znaju Boga?” Ti narodi ne znaju Ko je istiniti Bog, ali da On postoji – to ispovedaju svi. Verujuci da postoji Bog i zeleci tacno da odrede sta On jeste, oni su padali u zablude pa su Bogom nazivali ono sto nije Bog, na primer sunce, mesec ili zvezde, ili nesto drugo. Ali svejedno su bili u gruBog zabludi. Kada je Bog rasejao narode po licu zemlje svi su oni sa sobom poneli i zdrave pojmove koji su im bili predati o Bogu kao nevidljivom, Tvorcu, Promislitelju, Sudiji i Davaocu dobara, i to se kod svih sacuvalo, a da je On nematerijalni Duh to nisu sacuvali svi, nego su zamenili slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga coveka i ptica i cetveronoznih zivotinja i gmizavaca (Rim. 1,23). Oni su razumeli Boga, to jest spoznali su da postoji Bog, ali ga nisu proslavili kao Boga (st.21). Od istocnih naroda uzvisenije pojmove o Bogu imaju persijanci, indijci, azijatski narodi i amerikanci. Grci i Rimljani su, da tako kazemo, usitnili Boga. Americki indij(an)ci na primer Boga nazivaju duhom sveta, koji je nevidljiv i sve obuhvata. To je veoma uzvisena predstava i duh prepusten samome sebi ne moze da ide dalje od toga. Azijski Indijci su se vise udubljivali u spoznaju Boga, ali, mada su zadrzali predstavu o Njegovoj nevidljivosti, svemoci i svedelatnosti, kada su pokusali tacnije da odrede Njegova stvaralacka i promisljajuca dejstva, dodali su mnogo toga neosnovanog i napisali su mnogo neverovatnih prica.

Eto dakle u kom pogledu ima onih koji ne znaju Boga! A ne u tome da toboze ima naroda koji ne ispovedaju da postoji Bog. Bilo je nekih putnika koji su svedocili kako su toboze sretali narode koji uopste nisu znali Boga i nisu mu se klanjali. Istina u tom svedocanstvu je samo to, da oni nisu culi ispovedanje vere i da nisu videli poklonjenje Bogu – ali da toga nije bilo… Trebalo je duze da pozive medju tim narodima. Beker je u nase vreme citav mesec ziveo u nekom narodu oko jezera kroz koja tece Nil – i nije video bogopostovanje. No, kaze, dosao je mlad mesec, gledam, poglavica se sprema negde, spremaju se i sve staresine, pripremaju bika. U odredjeni dan posli su na nekakav brezuljak i prineli bika na zrtvu. Da sam otisao dva-tri dana ranije, mogao sam sasvim iskreno da posvedocim kako taj narod ne postuje Boga.

Dakle, sasvim izbacite iz glave da ima onih koji ne priznaju postojanje Bozije. Postoje neki naucnici koji misle da se snadju bez Boga, pa pricaju o tome i pisu knjige, ali dok njihovi jezici i pera toce takva praznoslovlja, njihovo srce govori drugacije. Oni se prse time sto ne veruju u Boga, ali je veoma sumnjivo da li bi tako mogli da se drze i pred sopstvenom savescu.

Oni koji poznaju Boga, pokazuju i savest, i postuju Boga, i mole mu se, i ocekuju buduci zivot, u kome ce svakom biti dato po delima njegovim. Sila koja sadrzi sva takva verovanja i ubedjenja jeste duh. Da zakljucimo da u svakom coveku postoji duh – uzvisena strana ljudskog zivota, sila koja ga vuce od vidljivom ka nevidljivom, od prolaznog ka vecnom, od stvorenja ka Tvorcu, koja je karakteristicna za coveka i koja ga cini razlicitim od svih drugih zivih stvorenja na zemlji. Ova sila moze da oslabi u razlicitom stepenu, njeni zahtevi mogu krivo da se tumace, ali nemoguce je potpuno je ugusiti ili unistiti. Ona predstavlja neodvojivi deo nase ljudske prirode i kod svakoga se projavljuje na svoj nacin.

Eto dokle ste me doveli svojim pitanjem. Ali to nije bilo lose. Hteo sam da Vam pisem ne o tome, nego o onome sto se dogodilo i sto se dogadja u dusi usled delovanja duga nakon njegovog sjedinjenja sa njom. No o tome – sledeci put.

11. Uticaj duga na covekovu dusu i pojave u umnoj, delatnoj (voljnoj) i culnoj oblasti koje odatle poticu.

Prihvatam se onoga sto je bilo prekinuto – sta se zapravo dogodilo sa dusom usled njenog sjedinjenja sa duhom, koji je od Boga. Dusa se od toga sva preobrazila, i od zivotinjske, kakva je po prirodi, postala je ljudska, sa onim silama i dejstvima na koja je gore ukazano. Ali sada nije rec o tome. Prebivajuci tako kako je opisano, ona osim toga pokazuje uzvisena stremljenja i ushodi jednu stepenicu vise, pokazujuci se kao oduhovljena dusa.

Takva oduhovljenja duse mogu se videti u svim oblastima zivota – umnoj, delatnoj i culnoj. U umnoj oblasti usled dejstva duga u dusi se javlja teznja ka idealnosti. Upravo se misljenje u potpunosti oslanja na opit i proucavanje. Iz onoga sto se na taj nacin saznaje pojedinacno i nepovezano ona izvodi uopstavanja, donosi zakljucke i na taj nacin dobija osnovne tvrdnje o odredjenom krugu stvari. Na to bi ona da se osloni. Medjutim, time nikada nije zadovoljna, nego uvek hoce vise, trazeci da odredi znacenje svakog kruga stvari u celokupnoj tvorevini. Na primer, sta je covek – to se spoznaje pomocu posmatranja, sakupljanja podatak i uopstavanja. No, ne zadovoljavajuci se time, mi postavljamo pitanje: „Sta znaci covek u okviru celokupne tvorevine?” Trazeci odgovor na ovo pitanje neko ce reci: on je vrhunac i kruna tvorevine; drugi ce reci: on je svestenik – u tom smislu sto sabira glasove svih stvorenja koja nesvesno hvale Boga i razumnom pesmom uznosi hvalu Svevisnjem Tvorcu. Poziv je duse da donosi takve misli i o svakoj drugoj vrsti stvari i o svima njima u celini. I donosi ih. Da li one odgovaraju stvarima ili ne, to je vec drugo pitanje, ali nesumnjivo da ona ima poziv da ih trazi i donosi. To i jeste teznja ka idealnosti, jer smisao stvari jeste njena ideja.

Ta teznja je zajednicka svima. Cak i oni koji ne cene nikakvu spoznaju osim opitne ne mogu da se uzdrze od toga da i protiv svoje volje idealizuju stvari, a da to cak i ne primecuju. Na jeziku oni ideje odbacuju, ali ih na delu grade. Pretpostavke koje oni prihvataju i bez kojih ne moze da prodje ni jedna oblast znanja predstavljaju zapravo nizi razred ideja.

Idealisticki nacin gledanja predstavljaju metafizika i filosofija, koje su uvek bile i ostace u oblasti ljudskog znanja. Duh, koji nam je uvek svojstven kao sustinska sila, sam sozercava Boga kao Tvorca i Promislitelja, i dusu poziva u tu nevidljivu nepreglednu oblast.

Mozda je duhu po njegovoj slicnosti Bogu bilo namenjeno da sve stvari sozercava u Bogu, i on bi ih sozercavao da nije bilo pada. No svakako i sada onaj ko hoce da sozercava sve sto postoji treba da polazi od Boga ili od onog simvola koji je Bogom napisan u duhu. Mislioci koji ne cine tako, vec po samom tome nisu filosofi. Ne verujuci idejama koje je dusa izgradila na temelju nagovora duga, oni nepravilno postupaju kada ne veruju onome sto cini sadrzaj duga, jer jedno je ljudsko delo, a drugo – Bozansko.

U delatnoj (voljnoj) oblasti od dejstava duga javljaju se zelja i cinjenje nesebicnih dela ili dobrodetelji, pa cak i vise – stremljenje (duse) da postane dobrodeteljna. Zapravo, delo duse u toj njenoj oblasti (volja) jeste uredjivanje prolaznog ljudskog zivota, da mu bude dobro. Ispunjavajuci to svoje naznacenje, ona sve cini u ubedjenju da je to sto cini ili prijatno ili korisno, ili potrebno za zivot koji zivi. Medjutim, ona se time ne zadovoljava nego izlazi iz tog kruga i radi stvari ne zato sto su one nuzne, korisne ili prijatne, nego zato sto su dobre, blage i pravedne, stremeci ka njima uz svu revnost, bez obzira na to sto one ne daju nista za prolazni zivot cak mu i ne gode i uvode se njemu na ustrb. Kod nekoga se pomenuta stremljenja projavljuju sa takvom silom da se za njih zrtvuje citavim svojim bicem, da bi ziveo slobodan od svega. Projave takvih stremljenja srecu se svuda, cak i izvan hriscanstva. Odakle one? Od duga. U savesti je nacrtana norma svetog, dobrog i pravednog zivota. Spoznavsi tu normu kroz sjedinjenje sa duhom dusa biva privucena njenom neopisivom lepotom i uzvisenoscu i odlucuje da je primi u krug svojih dela i svoga zivota, preoblikujuci i sebe prema njenim zahtevima. I svi osecaju takva stremljenja, mada im se ne predaju u potpunosti; ali nema ni jednoga coveka koji se povremeno ne posveti takvim delima.

U culnoj oblasti pod dejstvom duga u dusi se pojavljuje stremljenje i ljubav prema lepoti, ili, kako obicno kazu, prefinjenost. Karakteristicna delatnost tog dela duse je da osecajem dozivljava svoja ugodna ili neugodna stanja i uticaje spolja po meri zadovoljavanja ili nezadovoljavanja dusevnotelesnih potreba. Ali medju osecajima zajedno sa korisnim – da ih tako nazovemo – vidimo i neke nekorisne, koja se pojavljuju sasvim mimo zadovoljavanja ili nezadovoljavanja potreba – osecaj nasladjivanja lepotom. Oci ne mogu da se odvoje od cvetka ili sluh od pojanja samo zato sto je i jedno i drugo prekrasno. Svak uredjuje i ulepsava svoje boraviste na ovaj ili onaj nacin jer ce tako biti lepse. Kada idemo u setnju mesto za to odabracemo samo zbog toga sto je lepo. Iznad svega toga je naslada koju pruzaju umetnicke slike, vajarska dela, muzika i pevanje, a i od svega toga vise je – nasladjivanje delima poezije. Prefinjeni proizvodi umetnosti nasladjuju ne samo lepotom spoljasnje forme, nego narocito lepotom unutrasnjeg sadrzaja, lepotom koja se sozercava umom, idealnom lepotom. Odakle takve pojave u dusi? To su gosti iz druge oblasti, iz oblasti duga. Duh koji poznaje Boga prirodno trazi lepotu Boziju i jedino u njoj trazi nasladu. Iako ne moze odredjeno da kaze sta je ona, ipak, noseci tajno njen nacrt u sebi, on tacno moze da kaze sta ona nije, izrazavajuci ovo svedocenje time sto se ne zadovoljava nicim stvorenim. Sozercavati lepotu Boziju, okusiti je i nasladjivati njome potrebe duga, to je zivot rajski. Dobivsi znanje o toj lepoti kroz sjedinjenje sa duhom, i dusa pocinje da traga za njom, dostizuci je na svoj dusevni nacin, pa se cas u radosti baca na ono sto je okruzuje a predstavlja odraz te lepote, a cas sama izmislja i proizvodi stvari u kojima ocekuje da ce je odraziti, onako kako ona tu lepotu zamislja (umetnici). Eto odakle dolaze ti gosti koji su odreseni od svakog culnog osecaja, koji uzvisuju dusu do duga i oduhovljavaju je! Primecujem da od umetnickih proizvoda ja u ovaj razred ubrajam samo one ciji je sadrzaj bozanstvena lepota nevidljivih bozanstvenih stvari, a ne one koji, mada lepi, ipak predstavljaju samo obican dusevno-telesni zivot ili zemaljske stvari koje cine svakodnevicu toga zivota. Ne trazi dusa vodjena duhom samo lepotu, nego u lepim oblicima trazi i izraze divnog i nevidljivog sveta, kuda je poziva svojim uticajem duh.

Eto dakle sta je dusi dao duh, buduci sjedinjen sa njom, i eto kako dusa pokazuje da je oduhovljena! Ne mislim da za Vas bilo sta od ovoga sto je receno predstavlja teskocu, ali ipak, molim da ne preletite preko napisanog, nego da sve dobro razmotrite i prihvatite. Je li Vasa dusa oduhovljena? Pa i vi pevate i bavite se muzikom! Jednom cemo kriticki da preispitamo tu Vasu stranu, u svetlu pomenutog zahteva – sta treba da predstavljaju lepe umetnosti.

12. Zakljucci na osnovu recenog o trima stranama ljudskog zivota. Mogucnost prelaska iz jednog stanja u drugo i preovladavanja ove ili one strane zivota. Prevlast dusevnosti ili telesnosti kao grehovno stanje. Preovladavanje duhovnog zivota kao norma istinskog zivota coveka.

Gajde sada da zajedno svedemo racune ili izvedemo zakljucke iz svega sto je receno. Vidite koliko strana imamo ili bolje koliko stepeni zivota! Postoji duhovna strana, ili stepen, zivota, postoji duhovno-dusevna, postoji samo dusevna, postoji dusevno-telesna (cini mi se da je nisam istakao kako treba – tu spada posmatranje sa mastom i pamcenjem, zelje koje proizilaze iz potreba tela, i osecaji telesnih stanja i utisaka), i postoji telesna strana. Pet nivoa, a licnost covekova je jedna, i ta jedna licnost zivi cas jednim, cas drugim, cas trecim zivotom i, sudeci po tome kakvim zivotom zivi, dobija poseban karakter, koji se odrazava kroz njegove poglede, kroz njegova pravila, njegova osecanja, tj. on biva ili duhovan – sa duhovnim pogledima, pravilima i osecanjima, ili dusevan – sa dusevnim shvatanjima, pravilima i osecanjima, ili telesan – sa plotskim mislima, delima i osecanjima (srednja stanja: dusevno-duhovno i dusevno-telesno ne uzimam u obzir da ne bih previse ulazio u pojedinosti). To ne znaci da kada je covek duhovan, za dusevnost i telesnost u njemu vise nema mesta, nego da tada duhovnost postaje preovladjujuca u njemu, potcinjavajuci sebi i prozimajuci dusevnost i telesnost; isto tako, to ne znaci da kada covek biva dusevan, njegova duhovnost i telesnost vise ne postoje, nego to da kada dusevnost zagospodari, ona upravlja celinom, svemu daje svoj ton i na samu duhovnost navlaci pokrov dusevnosti; takodje, to ne znaci da kada covek postane telesan, njegova duhovnost i dusevnost iscezavaju, nego da tada kod njega sve postaje telesno, ukljucujuci i duhovnost i dusevnost koje su potcinjene telu i koje telo gazi i drzi u ropstvu.

Tako, na kome god stepenu da se covek nalazi, druge strane zivota ostaju prisutne u njemu, i ni na jednom stepenu on nije toliko porobljen da ne bi mogao da se oslobodi, nego uvek ima mogucnost da prelazi iz jednog stepena u drugi, oslabivsi jednu stranu svoga zivota i pojacavsi drugu. Tako i duhovni covek moze da padne u dusevnost i telesnost, i telesni da uzidje do duhovnosti, kada ovaj prvi zavoli Dusevno i telesno, a druti kada se udostoji duhovnog. Covek je uvek slobodan. Sloboda mu je data zajedno sa samosvescu i zajedno sa njom cini sustinu duga i normu ljudskosti. Ugasite samosvest i slobodu pa ste ugasili duh i covek vise nije covek.

Ali tvrdeci da covek ima slobodu da se krece na gore i na dole po stepenima svoga zivota ja ne tvrdim da je njemu jednako lako i ugodno da se krece odozgo na dole ili odozdo na gore, ili da ti pokreti u njemu mogu da se dogadjaju jednako brzo i cesto kao prelasci iz jedne sobe u drugu koji se dogadjaju vise puta dnevno. Time sam hteo da kazem samo to, da je covek, koji je svestan sebe i slobodan, sam uzrocnik svoga unutrasnjeg stanja, i da ako je dospeo u takvo stanje koje se ne moze odobriti, pa ostaje u njemu, sam je za to kriv i odgovoran pred Bogom i ljudima.

Svi pomenuti stepeni ili projave naseg zivota prirodno su u nama i shodno tome ne mogu biti za osudu sami po sebi. Nije prirodno, pa prema tome ne moze biti ni za odobravanje, ono stanje u kome misli lutaju, a zelje se kolebaju uzbudjene strastima – koje nam nisu prirodne, nego su dosle sa strane – dok su osecanja srca pod dejstvom istih tih strasti uzburkana i pometena. Kada sam govorio o dusevnom zivotu ja sam posebno istakao to sto nije prirodno u nama, kako bih na tome zadrzao Vasu paznju. Sada opet podsecam na to, da bih Vas podstakao da se udubite u tu stvar i da shvatite njen znacaj. Lutanje pomisli, nepostojanost strasnih zelja i nemir srca stalno nas uznemiravaju, ne dozvoljavajuci nam da makar i jedno delo ucinimo kako treba, nego nas gotovo uvek skrenu sa puta. To je gotovo sveopsta slabost, ali ne prirodna, nego stecena nasim pristajanjem. Djavo zna koliko mu ona pomaze, i, kada pokusava nekoga da dovede u iskusenje prvo se potrudi da ga gurne u tu jamu – zapravo najpre uvodi pomisli, zatim raspaljuje strasne zelje i tako uznemiruje srce.

Ko je doveden dotle, njegovo iskusenje je sazrelo. Ako se ne osvesti – posrce i dok pada uvlaci se u vrtlog burnih kretanja pomisli, zelja i osecanja, ponekad ne zadugo, ponekad na duze, neretko i zauvek. Takav zivot, ciji ste delic, setite se, i sami doziveli, sav protice u tom vrtlogu i biva, sudeci po svojim rezultatima, negde burniji, negde tisi, negde skromniji, a negde otvoren u svoj svojoj golotinji i sramoti. Ali i osim toga retko ko biva slobodan od tih unutarnjih bura. Nista, nista i – provali. Ne znam da li je iko slobodan od lutanja misli i predstava. Dakle, izvolite da primetite tu nasu bolest (Vi ste je delimicno vec primetili, jer ste se pozalili na neuzdrzanost misli), i posto je primetite potrudite se oko njenog izlecenja.

Svakako ne gubite iz vida da je u Vama stalno prisutno nesto lose, nesto sto je uvek spremno da Vas gurne od dobra ka zlu.

Sto se tice dusevnosti i telesnosti, one su, kao sto je to gore vec primeceno, same po sebi bezgresne, jer su nam prirodne; ali covek koji je sebe formirao prema dusevnosti ili, jos gore, prema telesnosti, nije bezgresan. Kriv je zato sto je dopustio da u njemu zagospodari ono sto nije predodredjeno da gospodari, nego treba da bude u potcinjenom polozaju. Ispada da je za coveka neprirodno da bude dusevan, mada je sama dusevnost prirodna; tako je i telesnost prirodna, ali da covek bude telesan – neprirodno je. Greska je u tome, sto u coveku potpuno preovladava ono sto bi trebalo da bude potcinjeno.

Ali kada kod nekoga vlada duhovnost, onda, cak i kada je to njegov iskljuciv karakter i raspolozenje, on ne gresi – kao prvo, zato sto je duhovnost norma ljudskog zivota i sto shodno tome ziveci duhovno on jeste pravi covek, dok dusevni i telesni covek nisu pravi ljudi; kao drugo, zato sto koliko god da je neko duhovan, on ne moze a da ne daje dusevnosti i telesnosti ono sto im je potrebno, samo treba da ih drzi u potcinjenosti duhu. Ako njegova dusevnost nije presiroka i ako je njegova telesnost cvrsto obuzdana – on je ipak pravi, potpuni covek. No, dusevni (sveznalica), a tim pre telesni covek – nije pravi covek, ma kako spolja lepo izgledao. On je – bezglav. Zato prost covek koji se boji Boga stoji iznad mnogo obrazovanog i elegantnog coveka, koji medju svojim ciljevima i stremljenjima nema i ugadjanje Bogu. Po tome sudite i o literarnim i drugim umetnickim delima. Ona dela kod kojih je sve telesno – dalje od sebe; ali ni ona kod kojih vlada dusevno ne odgovaraju svojoj nameni, mada su iznad telesnih. Takav je sud samo o onim delima kojima su tudji duhovni elementi – onima koja se direktno neprijateljski odnose prema svemu duhovnom, to jest prema Bogu i bozanskim stvarima. Ta su dela plod djavoljeg nagovora i ne treba ih trpeti.

Iz ovoga vidite da po svome prirodnom naznacenju covek treba da zivi u duhu, da se potcinjava duhu i da duhom prozima sve dusevno, a tim pre telesno – a za njim i sve oko sebe, tj. svoj porodicni i drustveni zivot. To je – pravilo!

Ja Vas ne ubedjujem da zivite u duhu i da mu se potcinjavate, jer smatram da ako ste dobro razumeli sve sto je receno, onda je odluka da tako zivite vec prisutna u Vama. Vi ste vec izrazili svoju odlucnu zelju: da zivite ljudskim zivotom, onakvim kakav on treba da bude.

Sada vidite kako taj zivot treba da izgleda i svakako zelite da zivite tako. Uostalom, Vi ste u svojoj porodici i u krugu srodnika i do sada ziveli onako kako je pokazano, to jest po duhu, mada ste i nauke izucavali, upuceni ste i u domace poslove, a u muzici i pevanju ste majstor. Vama predstoji ne da se potpuno predate duhovnosti, nego da je podrzavate i cuvate, kloneci se uticaja i privlacnosti dusevno-telesnog zivota u ciji ste vrtlog poceli da padate. To smo se i dogovorili da rastumacimo. Vi svakako cekate sto skoriji odgovor na pitanje: kako to da se izvede?

13. Istinska sreca covekova – zivot po duhu. Najfiniji omotac duse koji sluzi kao posrednik izmedju nje i tela i sredstvo za opstenja dusa izmedju sebe, kao i sa svetom svetitelja i andjela. Svetlo i mracno stanje omotaca duse.

Hteo sam da odgovorim na pitanje koje se nalazi na kraju proslog pisma, ali priblizio se Vas imendan, pa mi je palo na pamet da Vam tim povodom izrazim svoje najlepse zelje.

Zelim Vam pre svega zdravlje, jer je u njemu uslov za sticanje svega onoga sto covek smatra za dobro i za uzivanje u tome. Jer kakva je Uteha bolesnom i raslabljenom kada su mu sva cula u nenormalnom stanju. Izuzetak su samo duhovne utehe. One ne zavise tako od stanja zdravlja i mogu biti prisutne bez obzira na telesna stradanja. Mucenici su se za vreme samih stradanja zaista radovali, nisu samo govorili da se raduju.

A posle ovoga, sta pozeleti? Obicno zele srecu. I ja Vam zelim srecu. Ali sta se tu zapravo zeli?! Jer do sada jos niko nije odredio sta je sreca ili ko je zaista srecan. Ja shvatam da je srecan onaj ko se oseca srecnim. Zato Vam to i zelim. Zelim Vam da se uvek osecate srecnom. Kako i zasto? O ovome ljudi imaju toliko razlicitih misljenja da je tesko snaci se. Ja cu Vam jednostavno reci da dok ne zivite u duhu, ne ocekujte srecu. Dusevni i telesni zivot kada teku kako treba daju nesto nalik na srecu, ali to je samo trenutna senka srece koja brzo iscezava. Uz to oni imaju tu uzburkanu sredinu koja se obrazuje izmedju duse i tela, i koja podsticana strasnim pomislima, zeljama i osecanjima uvek ima snagu, a pored nje, zbog otrova strasti, moguce je samo opijanje pomocu koga se stradanje zaboravlja, kao od opijuma, ali ne i odsustvo stradanja i boli srca. Boli srca predstavljaju neodvojiv sadrzaj takvog zivota. Duh pak stoji izvan granica svake uznemirenosti i tamo uznosi svakoga ko u njemu zivi i, dajuci mu da okusi od duhovnih blaga koja su postojana, cini ga istinski i postojano srecnim. I sta sad? Da se dobre zelje okoncaju na tome? Ne, mislim da je to malo. Ako bi se nas zivot zavrsavao ovim zivotom, onda bi svakako bilo dovoljno da se kaze: budite zdravi i srecni. No, posto se on ne zavrsava tako, nego se nastavlja i posle groba i tek tamo se pojavljuje neosporno kao zivot, onda dobre zelje ne mogu biti potpune ako Vam ne pozelim da se udostojite da i tamo budete blazeni. Budite blazeni i tamo. Ja Vam to iz sveg srca i pre svega zelim, i usrdno molim Gospoda da Vas bezbedno provede putem pravog zivota i da Vas posle njega useli u Svoje sveblazeno Carstvo.

Vama se sigurno cini da je za to potrebno da se ispune veoma surove pretpostavke. Postoje svakako odlucujuce pretpostavke, no da li su one surove? Na to cu makar uopsteno odgovoriti: i da i ne, zavisi od toga kako je ko postavljen od detinjstva. Sudeci po tome mislim da one za Vas nisu surove. Vi ih vec i ispunjavate. Samo se cuvajte i ne odstupajte.

Pade mi na pamet da Vam za Vase slavlje posaljem kolac, ali ne znam da li bih umeo da ga napravim. Pokusacu.

Ako niste zaboravili, svojevremeno sam sa Vama pricao o jednoj veoma finoj stihiji, koja je finija od svetlosti i koju zovu etar. Ali nije stvar u imenu, nego u priznavanju da ona postoji. Ja priznajem da takva najfinija stihija postoji, da svuda pronice i prolazi, sluzeci kao poslednja granica bica. Smatram uz to da u ovoj stihiji prebivaju svi blazeni duhovi – andjeli i svetitelji Boziji – posto su i sami obuceni u nekakvu odecu od iste te stihije. Od te se stihije sastoji i omotac nase duse (pod tim podrazumevajte i duh, koji je dusa nase ljudske duse). Sama dusa je – duh, nematerijalna, ali njen omotac je od te tanke nematerijalne stihije. Nase telo je grubo a taj omotac duse je najtanji i sluzi kao posrednik izmedju duse i tela. Kroz njega dusa deluje na telo i telo na dusu. Ali o tome govorim samo uzgred. Zapamtite samo da dusa ima najtanju oblogu i da je ta obloga nase duse ista kao i kod svih duhova. Na osnovu toga Vam vec nije tesko da izvedete zakljucak, da ta najfinija svetska (kosmicka) stihija, iz koje se sastoji pomenuti omotaci i u kojoj prebivaju svi duhovi, jeste posrednica i za medjusobno opstenje nasih dusa i tih duhova.

Sada odvojite paznju od te predstave i usmerite je na za nas uobicajene stvari. Vi sada zivite u Moskvi, sedite medju zidovima svoga stana, okruzeni sa svih strana zgradama i gde god da pogledate, svuda nailazite na prepreke: mnogi predmeti ispreceni su pred Vasim ostrim i dalekovidim pogledom. Ali ako bi Vam bilo moguce da se izdignete iznad Moskve u kakvom balonu, videli biste bez problema ne samo nju celu, nego i njenu okolinu. Ako biste se podigli jos vise, videli biste i dalje u krug. Pojacavajuci svoj vid i podizuci se sve vise i vise mozete da vidite Sankt-Peterburg, Pariz, London itd. Sve ovo stoga sto se Vas pogled izostrio i nema nikakve prepreke.

A sada opet o svetima Bozijim. Stihija o kojoj smo govorili svuda prolazi i ne nailazi ni na kakve prepreke. Suncev zrak prolazi kroz staklo, a ta stihija i kroz staklo, i kroz zidove, i kroz zemlju i kroz sve. No, kao sto prolazi kroz sve, tako i oni koji prebivaju u njoj mogu kada je potrebno da prolaze kroz sve (kao sto je Spasitelj prosao kroz zatvorena vrata u gornju odaju, gde su bili apostoli). Oni prebivaju na odredjenom mestu, ali kada im se zapovedi ili kada im bude dozvoljeno istoga casa prenose se gde god je potrebno istom tom stihijom i nikakve prepreke ne samo da ne susrecu, nego ih i ne vide. Kada je potrebno prenose se, a kada takve potrebe nema, boraveci na svome mestu u svim pravcima vide sta je gde i sta se gde dogadja. I kada svoje oci usmere prema zemlji, to jest na nas gresne, jasno vide i nas… Samo, ne ovo nase grubo telo, koje ih se ne tice, nego nasu dusu, onakvu kakva je, ne neposredno, nego preko njenog omotaca koji je srodan sa njihovim omotacem i sa onom stihijom u kojoj zive – jer stanje duse tacno se odrazava na njenom omotacu.

Izvolite sada zamislite: sede dvoje i razgovaraju, i pri tome se raspolozenja njihovih dusa razlikuju. Ni jedan od njih ne vidi sta je na dusi onog drugog, zbog grube zavese tela iza koje se dusa nalazi; a andjeli i sveti ako ih pogledaju videce njihovu dusu onakvu kakva ona jeste i sta je u njoj – jer kakva ona jeste i sta je u njoj, to se odrazava na njenom omotacu. Ako su u njoj svete misli i osecanja, njen omotac je svetao, i pri svakom svetom osecanju svetao na poseban nacin. A ako njene misli i osecanja nisu sasvim cisti, onda ni omotac nije svetao, i od svakog necistog osecanja se pomraci, pa bude cas kao magla, a cas kao mrak noci. Ako biste se uzneli na nebo i pogledali pogledom andjela, svukavsi sa sebe svakako ovo telo, onda biste, pogledavsi na zemlju, umesto raznolike mase ljudi ugledali neke senke – svetle, polusvetle, maglovite, mracne. E, tako nas vide zitelji neba i, sudeci po tome sto vide, raduju se ili tuguju.

Dozvolite da Vas pitam: kako Vas vidi sveta cije ime nosite, narocito sada, kada Vas gleda pazljivije radi toga sto se i Vi njoj usrdnije obracate? Kako Vas vidi vas andjeo cuvar, koji se uvek nalazi pored Vas, i Sam Gospod, Koji telom sedi s desne strane Ocu, ali je i obecao da ce biti sa nama u sve dane? Kako Vas vide, takvi ste u stvari. Upozoravam Vas da ovakvim pitanjem ne zelim da Vas uznemirim i time pomutim Vas praznik; naprotiv, ocekujem da Vam pruzim duhovnu utehu i radost. Jer ne mogu da ocekujem da Vas sa neba vide kao mracnu ili maglovitu. Vi jos niste stigli da se pomracite, zato Vas vide kao svetlu. U krajnjoj liniji moja iskrena zelja Vama za vas imendan je: da uvek ostanete takvi i da Vas nebeski zitelji uvek vide kao svetlu. Tako cete iz ovoga zivota da predjete pravo njima. To Vam zelim od sve duse.

14. Omotac duse biva svetao ili taman u zavisnosti od unutrasnjeg raspolozenja. Primeri. Pomracenu dusu vide demoni.

Hteo bih kao dopunu onome sto je prethodno receno da Vam kazem jos nesto o istoj stvari. Prenecu Vam neka iskustva o tome kako dusa u svome omotacu prima tacno onaj oblik koji odgovara njenom unutrasnjem raspolozenju. Za zivota svetog Andreja, Hrista radi jurodivog, ziveo je u Konstantinopolju neki (nezenjeni) svestenik koji je bio isposnik, usamljenik i molitvenik. Svi su ga postovali. Ali sreo ga je sveti Andrej i video da je odeven u nekakvu maglu, a oko vrata mu se obavila zmija na kojoj pise „zmija srebroljublja”. Eto kakva je bila njegova dusa. Medjutim, to niko nije video. Videle su samo prosvecene duhovne oci svetog Andreja. Sveti Andrej je porazgovarao nasamo sa tim svestenikom, priveo ga na pokajanje, i on se popravio. Ali kod nebeskih zitelja one su jos prosvecenije. Dakle, i kada nam se cini da niko ne vidi kakvi smo, gleda nas veliko mnostvo ociju. Vidi koliko je zvezda na nebu! Ociju koje nas gledaju jos je vise.

Uostalom, i sami mozemo ako ne da vidimo, onda da odredimo kakvi smo. To nam govori savest – nepotkupivi sudija. Nju je moguce privremeno prigusiti, ali ona uvek uspeva da se oslobodi jarma i da podigne svoj glas, cak i kod onih koji nisu bas savesni. Kod onih pak koji nisu pali u poroke, njen glas je uvek cist i zvonak. Ona jeste i naziva se glasom Bozijim u covekovom duhu. U njoj se odrazava i to kakvo misljenje o nama imaju ili kako na nas gledaju zitelji neba. Tako, kada savest kaze da smo u svemu cisti pred Bogom i pred ljudima, onda se to svedocanstvo savesti u vidu svetlosti odrazava oko nase duse, i sa neba nas svi vide kao svetle. A ako nas savest prekoreva da smo necisti, onda nas vide kao tamne. Ali bolje od svih uvek nas vide andjeli cuvari – nekoga kao mracnog, nekoga kao svetlog, sudeci prema postojanom ili slucajnom unutrasnjem raspolozenju.

Osim andjela i svetih vide nas, nevidljivo za nas, i mracne sile. Samo sto one ne mogu da gledaju dusu kada je svetla, jer se poput slepih miseva boje svetlosti, a gledaju samo onda kada pocne da se pomracuje. Oni se svuda vrzmaju u jatima i cim negde primete pomracenu dusu, istoga casa svi je napadnu i pocnu da je bacaju amo-tamo pomocu pomisli, strasnih zelja i uznemirenja cula. Ta oblast o kojoj sam govorio, koja bezakono nastaje izmedju duse i tela, predstavlja mesto odakle se demoni priblizavaju dusi i pocinju da je uznemiravaju kao sto vetar podize prasinu. Oni pokusavaju da se prikradu i svetlim dusama, ali bivaju odbijeni i kao strelom pogodjeni zracima svetlosti. U Antiohiji je ziveo carobnjak Kiprijan. Jedan mladic ga je zamolio da svojim vradzbinama pridobije za njega Justinu, lepu hriscanku koju je hteo da ozeni, a ona nije htela ni da ga pogleda. Kiprijan joj je nekoliko puta slao demone koji su mu sluzili kako bi oni na svoj nacin podstakli u njoj ljubav prema mladicu, i oni su dolazili do njene kuce ali unutra nisu mogli i po povratku su pricali da odatle, iz kuce izlazi svetlost koja ih odbija i opaljuje, jer je ta Justina kao u neki oblak odevena u svetlost, tako da nisu mogli ni da je pogledaju. Sta je bilo dalje za nas ovde nije bitno, ali na kraju su se i mladic i carobnjak obratili Hristu.

E, to je najbolji primer kako svetla biva dusa kada je hriscanka – cista u svojoj savesti i predana Bogu. Pri cistoj savesti strah Boziji ispunjava dusu i cuva je nedodirljivu. Tada i Gospod, Koji je svuda prisutan i sve ispunjava, posecuje tu dusu i ona postaje svetla, sijajuci kao zvezda.

Sacuvavsi se cistom, po ishodu iz tela dusa i u onaj svet prelazi tako svetla. Sveti Antonije je jednom besedio sa svojim ucenicima i ugledao prugu svetlosti kako se penje ka nebu. Zagledavsi se u nju i shvativsi sta se dogadja rekao je: „Ovo sveti Amon ushodi na nebo u pratnji andjela”.

Dakle, oko toga treba da se potrudite. Ne uzdajte se u ono sto vidite spolja, jer je moguce da je jedno ono sto se vidi na nama, a drugo ono sto smo u stvari. Podsecam Vas na reci svetog Vasilija Velikog, koji kaze: telo je nase; ono sto osim tela imamo, pocev od odece, to je ono sto nas okruzuje. A sta smo mi? Mi smo dusa (sa duhom). E tu treba da se saberemo, odvojivsi se od svega sto postoji van nas i od samog tela – treba da udjemo u sebe i da tu sve dobro razmotrimo.

To nas vraca na ono od cega smo se malo udaljili – na pitanje: kako postici da se zivi u duhu, da se njime oduhotvoruje dusa i telo i sve spoljasnje? Ali o tome drugi put.

15. Kako sveti slusaju nase molitve. Dodatak o molitvi.

Veoma mi je drago sto Vam se dopalo moje izlaganje o toj stihiji. Zapamtite to dobro i uvek imajte u mislima. Videcete koliko ce Vam koristiti. Koliko stvari ona objasnjava i koliko nam utehe donosi! Vi ste verovatno bili u prilici da cujete pitanje – kako sveti cuju nase molitve, ili ste mozda i sami sebi postavljali to pitanje. Trazeci odgovor svi nesto objasnjavaju i objasnjavaju, a pitanje i dalje ostaje otvoreno. Po mome, ako postoji takva stihija, kako bi svetitelji mogli da ne cuju nase molitve? Vi znate kako radi elektricni telegraf? U Peterburgu na primer pokrenu odredjeni aparat i u istom trenutku to se odrazi na slicnom aparatu u Moskvi, tako sto stigne poruka sa istim znacenjem sa kakvim je poslata. Kako se to dogadja? Tako sto su u pitanju aparati iste vrste i sto ih sjedinjuje tanka zica koji je izmedju njih postavljena. Rad takvog telegrafa je kao nasa molitva. Mi i sveti smo kao dva aparata iste vrste; sredina u kojoj prebivaju sveti i koja okruzuje nase duse – to je provodnik. Kada se istinska molitva – srdacna – pokrene u dusi, ona po toj stihiji, delujuci na nju, kao zrak svetlosti proleti do svetih i kaze im sta hocemo i za sta se molimo. Izmedju nase molitve i njenog uslisenja ne postoji medjuprostor – potrebno je samo da molitva ide iz srca. Ono je nas telegrafski aparat za nebo. A one molitve koje ne idu iz srca, nego samo iz glave i sa jezika, ne daju svetlost koja ushodi na nebo i ne cuju se tamo. To uostalom i nije molitva, nego samo njen privid.

Mozda to niste primetili, ali opisali ste opitnu potvrdu toga o cemu govorimo. Pisete da ste se usrdno pomolili i da ste se istoga casa umirili, jer ste dobili unutrasnje uverenje da cete biti postedjeni onoga sto Vas je pritiskalo; a zatim se to stvarno i dogodilo. Eto, vidite da je tacno moje poredjenje telegrafa i srdacne molitve, koja se po toj stihiji nevidljivo sprovodi ka nebu. Iz Vaseg srca posao je otkucaj ili zrak ka nebu, a po istoj toj liniji ili istim takvim zrakom sa neba je do Vaseg srca stigao odgovor na ono sto Vam je bilo potrebno. Tako uvek biva sa svim molitvama koje ishode iz srca. Ispunjavanje takve molitve ne usledi uvek istoga casa, ali uslisena biva odmah.

Ne mogu dovoljno da se naradujem sto je tako bilo i sa Vama. Daj Boze da Vam i cesce bude tako. Setite se kako ste se molili i uvek se trudite da se molite tako, da bi molitva isla iz srca i da ne bi bila proiznosena (izgovarana) samo jezikom ili umom.

Ako tako uredite, to ce Vam biti ujedno i prakticno resenje pitanja kako da postupate da biste ziveli u duhu. Jer takva molitva je zivot duga. Duh prebiva u Bogu i sjedinjen je sa Njim, i u tome je sva sila njegovog zivota. Znajte da duh zivi samo onda kada se covek moli onako kako ste se Vi pomolili. Kada takve molitve nema, to znaci da je on zamro, ako nije i sasvim ugusen.

Necu kriti od Vas, da iako ste se pomolili tako, tesko da cete moci uvek tako da se molite. Takvu molitvu daje Bog ili je podstice andjeo cuvar. I ona dolazi i odlazi. Iz toga ipak ne sledi da nam je dozvoljeno da ostavljamo molitvu. Ona dolazi kada se neko trudi, a ko se ne trudi, njemu ne dolazi. Vidimo da su se sveti oci mnogo trudili na molitvi i da su tim trudom zagrevali molitveni duh u sebi. U svojim delima ostavili su nam zabelezeno kako su stizali dotle. Sve sto su oni na tu temu rekli cini nauku o molitvi koja predstavlja nauku nad naukama. Dodji ce vreme pa cu da prodjem sa Vama tu nauku, a sada sam je samo u prolazu dotakao. I jos da dodam: nema niceg vaznijeg od molitve. Shodno tome, nad njom se treba i potruditi usrdnije nego nad bilo cim drugim. Daruj nam Gospode usrdnost u takvom trudu.

Vase smirene misli o sebi i osecanja su andjeoski. No, kako su andjeli savrseni i svetli! A oni su potpuno smireni, smireniji od bilo kog coveka. Smirena dusa je uvek svetla. Pomracenje duse pocinje onda kada ona pocne mnogo da misli o sebi, jer je to delo mracnih sila. Neka Vam Gospod daruje da nikada ne izgubite takva osecanja, kako biste uvek bili u svetlosti.

Evo opet smo skrenuli sa svoga pitanja. Strpite se jos.

16. Istinski cilj zivota. Nacin zivota koji odgovara cilju.

Sta se dogodilo sa Vama? I sta znace pitanja: „Ne znam sta da uradim sa svojim zivotom. Nesto treba da se radi. Treba li da odredim sebi cilj?” Citam i ne mogu da verujem – kako ste dosli do tako neshvatljivih pomisli? Pa Vi ste sve to vec resili kada ste izrazili zelju da stojite na ravni istinskog ljudskog dostojanstva, onako kako je coveku odredio Bog. O cemu mi i razgovaramo, ako ne o tome! Odakle vam takva pitanja?! Pretpostavljam da medju Vasim poznanicima ima „naprednih”, ili ste bili u drustvu gde je bilo takvih, pa su sirili svoja mudrovanja. Oni obicno tako trabunjaju. Njima je stalno na jeziku dobro covecanstva, dobro naroda. I Vi ste se verovatno naslusali takvih visokoparnih ideja, ocarale su Vas, i pogledavsi na svoj sadasnji zivot sa zaljenjem ste konstatovali da zivotarite u krugu porodice i rodjaka bez ikakve koristi ili cilja. Avaj! Kako to da Vam do sada niko nije otvorio oci?

Ako je moja pretpostavka na mestu, onda vam sleduje da cinite metanije, jer o tome niste govorili, a dali ste rec da cete o svemu otvoreno pisati. No, bilo to tako ili ne, ne mogu vase pitanje da ostavim bez odgovora. Kao potpuno resenje uvek ce posluziti celokupan nas razgovor; sada cu kratko da iznesem samo opstu misao, kako biste videli da ovaj zivot, koji ste do sada vodili ili vodite, jeste pravi zivot i u njemu nemate sta da menjate.

Treba sasvim odredjeno znati tacan cilj zivota. Nije li on vec odredjen? Opste pravilo je takvo, da ako postoji zagrobni zivot, onda citav, bez izuzetka, treba da bude tamo, a ne ovde. To pravilo je svima poznato i ne treba posebno da se tumaci, mada ga se ljudi ponajmanje drze u praksi. Ali postavite sebi kao zakon u zivotu da svim silama idete ka tom cilju, pa cete i sami videti kakvu ce svetlost to da razlije po Vasem prolaznom prebivanju na zemlji i po svim Vasim delima. Prvo sto ce se pokazati bice uverenje da je sve ovdasnje samo sredstvo za drugi zivot. Sto se sredstava tice postoji jedan zakon: njih treba upotrebljavati i koristiti se njima tako, da vode ka cilju a ne da otklanjaju od njega ili da predstavljaju prepreku na putu ka njemu. Eto Vam i odgovora na Vasu nedoumicu: „Ne znam sta da uradim sa svojim zivotom”. Gledajte na nebo i svaki korak Vaseg zivota odmeravajte tako da Vas vodi tamo. Meni se cini da je to tako prosto, a ujedno tako univerzalno.

Kazete: „Nesto treba da se radi”. Svakako da treba. I radite sto Vam dodje do ruku, u Vasem okruzenju i u okolnostima u kojima se nalazite, i verujte da ce to biti pravo delo za Vas – nista vise se od Vas ne trazi. Velika je zabluda kada ljudi misle, narocito „naprednjaci”, da covecanstvu mogu da doprinesu samo ako preduzmu velika i bucna dela. Uopste nije tako. Potrebno je samo da se sve cini po zapovestima Gospodnjim. Sta zapravo? Nista narocito, samo ono sto od svakoga traze okolnosti njegovog zivota, sto zahtevaju konkretni slucajevi na koje svako od nas nailazi. Eto tako. Bog uredjuje sudbinu svakoga od nas, i sve sto nam se dogadja u zivotu takodje je deo Njegovog svedobrog promisla. Shodno tome, i svaki trenutak i svaki susret. Uzmimo na primer: dolazi Vam siromah – Bog ga je doveo. Sta treba da uradite? Da mu pomognete. Bog, Koji Vam je doveo siromaga, svakako sa zeljom da biste Vi pomogli siromahu, gleda kako cete na delu da postupite. Njemu je ugodno da pomognete siromahu. Pomoci cete? Ucinite ono sto je ugodno Bogu i napravili ste korak ka krajnjem cilju: da nasledite nebo. Uopstite ovaj slucaj i dobicete sledece: u svakom slucaju i pri svakom susretu treba ciniti ono sto hoce Bog, ma sta da radimo. A sta On hoce, to nam je tacno poznato iz zapovesti koje su nam date. Neko trazi pomoc? Pomozi. Neko te je uvredio? Oprosti mu. Sam si nekoga uvredio? Pozuri da ga zamolis za oprostaj i da se pomirite. Neko te je pohvalio? Ne gordi se. Pokudio te je? Ne ljuti se. Doslo je vreme za molitvu? Moli se. Za posao? Radi – i tako dalje. Ako, posto ovo razmotrite, odlucite da u svim slucajevima delujete tako da Vasa dela budu ugodna Bogu, da se savrsavaju tacno prema Njegovim zapovestima, onda ce se na taj nacin svi zadaci u Vasem zivotu resavati u potpunosti i kako treba. Cilj je – blazeni zivot posle groba; sredstvo – ponasanje prema zapovestima Bozijim u svakoj situaciji u zivotu u kojoj se nadjemo. Cini mi se da je tu sve jasno i da nema razloga da se zamarate komplikovanim pitanjima. Treba da izbacite iz glave sve planove o opstekorisnoj, sveobuhvatnoj, opsteljudskoj delatnosti o kakvoj trabunjaju „napredni”, pa ce Vas zivot biti spokojan i tiho ce Vas voditi ka glavnom cilju. Zapamtite da Gospod ni casu hladne vode datu da se napoji zedan ne zaboravlja.

Reci cete: „Pa kako, ali nacin zivota ipak treba izabrati i odrediti?” No, kako ja to da Vam odredim? Razmisljacemo, razmisljati, i – nastace nam pometnja u glavi. Bolje je i korisnije primiti sa pokornoscu, blagodarnoscu i ljubavlju ono sto nam Bog odredi u zivotu. Evo sta je to kada ste Vi u pitanju. Vi ste sada pod roditeljskim krovom. Sta bolje da pozelite? Toplo, bezbedno, prijatno. Zivite i ne zalecite se daleko u mislima. Usrdno cinite sve sto se od Vas trazi. „Ali ipak, razmislite, ne moze zauvek da ostane tako, treba konacno da zapocnem sa svojim zivotom – licnim. Sta sa tim? Kako da ne razmisljam o tome?” Evo Vam najispravnije razmisljanje o tome: predajte se u ruke Bozije i molite se da Vam on sve uredi kako nalazi da je najbolje da Vam sudbina ne bi smetala, nego da bi Vam pomogla da dobijete blazeni zivot posle groba, ne mastajuci o blistavoj buducnosti. Posto steknete takvo raspolozenje, strpljivo cekajte da vidite sta ce Bog na kraju da izrekne za Vas. A izreci ce kroz sticaj okolnosti i kroz volju roditelja. Utvrdivsi se u takvim mislima i smirivsi se u Bogu, zivite ne praveci prazne planove, nego cinite ono sto je do Vas u odnosu prema roditeljima, braci i sestrama, prema drugim srodnicima i svim ljudima. I nikako nemojte da mislite da Vam je zivot isprazan. Sve sto god ucinite u tom pravcu – sa svescu da, prema zapovestima Bozijim, tako treba i da to hoce Bog – predstavljace delo ugodno Bogu. To se odnosi i na najmanju stvar.

Izgleda da sam Vam sve objasnio. Dodajem jos samo zelju da dobro shvatite ono sto sam napisao, da to prihvatite i da se onda tako vladate. Predskazujem Vam da cete naci potpuni mir i da se necete uznemiravati mislima kao sto je: „Moj zivot nigde ne vodi, nista korisno ne radim”, i slicno. Samo jos srce treba drzati na uzici, inace moze da napravi mnoge gluposti. Istina, i bez srca je lose: jer gde nema srca, kakav je zivot – ali ipak, ne treba mu pustati na volju. Ono je slepo i bez strogog rukovodjenja za cas padne u jamu.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

17. Ulaganje u nebesku riznicu. Bogougodan zivot. Mastanja „naprednih” o sveopstem dobru covecanstva i njihova lazljivost.

Vrlo mi je drago sto se primili k srcu ono sto sam napisao u proslom pismu i sto se slazete. Treba da se drzite upravo tako. Neka Vam Gospod pomogne!

Bog nam je dao ovaj zivot kako bismo imali vremena da se pripremimo za onaj. Ovaj je kratak, a onaj beskrajan. Ali mada je kratak, tokom njega covek se moze opskrbiti za citavu vecnost. Svako dobro delo tu se pohranjuje kao jedan mali ulog; od svih tih uloga nastaje opsti kapital ciji ce procenti odrediti platu ulagaca za celu vecnost. Ko vise ulozi, taj ce i vecu platu da dobije; ko ulozi manje – njemu ce i plata biti manja. Gospod svakome daje prema njegovim delima.

Eto, to sada treba da bude sva nasa briga – da posaljemo tamo sto vise uloga. I ta briga nije teska, kako nas uverava Sam Gospod kada veli: Jaram je Moj blag, i breme je moje lako (Mt.11,30). Objasnjavao sam Vam to kada je bilo reci o pomislima koje su Vas uznemirile, da ne tugujete jer toboze zivite beskorisno i da cete citav zivot proziveti beskorisno ako tako nastavite. Celokupno ustrojstvo hriscanskog zivota je ovakvo: veruj u Boga kome se u Trojici klanjamo i Koji nas spasava u Gospodu Isusu Hristu, blagodacu Duga Svetoga, i primajuci blagodatne sile kroz Bozanske Tajne svete Crkve zivi po zapovestima Jevandjelja, ispunjavajuci se u dusi nadom da nas Bog zbog tog malog napora, koji odgovara nasoj snazi, i radi vere u Gospoda Spasitelja i poslusanja Njemu, nece lisiti Carstva Nebeskog. To narocito dodajem, da biste videli u kakvom duhu mi hriscani treba da tvorimo svoja dela. Jer neki kazu: delaj, delaj, a drugi: veruj, veruj. Treba i jedno i drugo: veru sjedinjavati sa delima i dela sa verom.

No ipak, paznju pre svega treba da usredsredimo na ispunjavanje zapovesti. Vec verujemo – i sta jos? Izvrsavaj zapovesti – jer vera bez dela je mrtva. I hvala Bogu sto je Njemu bilo ugodno da vrednost nasih dela ne odredjuje njihovom sirinom i velicinom, nego nasim unutrasnjim raspolozenjem prilikom obavljanja tih dela, i sto nas je okruzio mnostvom prilika da delujemo po Njegovoj volji, tako da, ako pazimo na sebe, mozemo svakoga casa da savrsavamo bogougodna dela. Nema potrebe da zbog toga odlazimo preko mora kao „napredni”; dovoljno je da se u bilo kom trenutku obazremo oko sebe; ako na necemu vidis pecat zapovesti odmah je izvrsi u uverenju da u tom trenutku upravo to delo, a ne neko drugo, Sam Bog trazi od tebe.

Potrudite se da se jos cvrsce utvrdite u takvoj misli. Cim se utvrdite, spokojstvo pocne da se uliva u vase srce zbog ubedjenja da u svakom trenutku sluzite Gospodu. To nacelo je sveobuhvatno. Cak i kada Vam narede da zakrpite carape mladjem bratu i Vi to ucinite radi zapovesti Gospodnjih to ce biti pridodato sumi bogougodnih dela. Tako je sa svakim korakom, sa svakom recju, cak i sa pokretom i pogledom – sve moze da se pretvori u sredstvo da se hodi po volji Bozijoj i, shodno tome, odmah da priblizi krajnjem cilju.

Naprednjaci imaju u vidu citavo covecanstvo i u nesto manjoj meri svoj narod. Ali covecanstvo ili narod ne postoje kao jedno lice, da bi za njih sada moglo da se uradi nesto konkretno. Ono se sastoji iz pojedinacnih ljudi: cineci nesto za jednoga, cinimo i za citavo covecanstvo. Ako bi svako cinio sto moze za onoga ko mu je pred ocima, onda bi svi ljudi u celini u svakom trenutku cinili ono sto je potrebno svim nevoljnicima, i, zadovoljavajuci njihove potrebe, postigli bi dobro citavog covecanstva, koje je sastavljeno od onih koji imaju i onih koji nemaju, od slabih i jakih. A oni u mislima drze dobrobit celog covecanstva, dok zanemaruju ono sto im je pred ocima – pa ispada da oni za to opste delo nemaju mogucnosti, a ovo pojedinacno propustaju, nista ne cineci za glavni cilj zivota.

U Sankt-Peterburgu su mi opisali ovakav slucaj. Jedan dzentlmen je na nekom skupu mladih delatnika na polju sveopsteg dobra – to je bilo u vreme vrhunca naprednjackog zanosa – odrzao silnu besedu o ljubavi prema covecanstvu i narodu. Svi su bili odusevljeni. I vrati se on kuci. Covek koji je sluzio kod njega nije dovoljno brzo otvorio vrata – to mu se vec nije dopalo; zatim nije dovoljno brzo dodao svecu, zatim pec nesto nije bila uredu pa je u sobi bilo hladno… Nije na kraju izdrzao nas filantrop pa je izgrdio svog slugu. Ovaj nesto odgovori, a nas ga prikan udari. Tamo se raspaljivao ljubavlju prema covecanstvu, a ovde sa jednim covekom ne postupa kako treba. U tom prvom naprednjackom zanosu kod nas lepotice su hitale da rade u knjigovezacke radnje mastajuci o tome da idu napred i da rade za dobro covecanstva, a neretko su kod kuce ostavljale svoje majke bez kriske hleba. Sva nesreca dolazi od presirokih pogleda na svet. Bolje smireno oboriti oci, gledati pred noge i razabirati gde treba koji korak da se ucini. To je najispravniji put.

Po drugi put Vam objasnjavam isto da biste bolje zapamtili i da bi Vas to cuvalo od pomracenja koja na dusu navode naprednjacka mastanja.

18. Znacaj duhovnih potreba medju drugim stranama ljudskog zivota. Jedino sto je potrebno. Vladavina duga, kao prirodna harmonija svih potreba, moze da donese mir i spokoj. Odsustvo tog spokoja kod ljudi. Sveopsta sujeta i duhovni lom. Zacetak tog nemira dobija se vec prilikom rodjenja.

Sada nas vise nista ne sprecava da se posvetimo resavanju pitanja koje nam je ostalo. No, da bismo ga ponovili, potrudite se da se prisetite onoga sto smo rekli.

Protumacili smo da covek ima tri nivoa zivota: duhovni, dusevni i telesni; da svaki od njih ima svoje potrebe, prirodne i svojstvene coveku; da te potrebe nemaju sve istu vrednost, nego su jedne vise a druge nize, i da njihovo odgovarajuce zadovoljavanje donosi coveku mir. Duhovne potrebe su iznad svih drugih, i kada one budu zadovoljene, onda, cak i kada su druge potrebe ostale nezadovoljene, covek ima mir. A kada duhovne potrebe nisu zadovoljene, onda, ma kako da su obilno zadovoljene sve druge potrebe, covek nema mira. Zato se za zadovoljavanje duhovnih potreba kaze da je to jedino sto je potrebno.

Kada se duhovne potrebe zadovoljavaju, one coveka nauce da u skladu sa njima zadovoljava i druge potrebe, tako da ni ono cime se zadovoljava dusa, ni ono cime se zadovoljava telo, ne protivrece duhovnom zivotu, nego mu pogoduju – i u coveku nastaje potpuna harmonija svih kretanja i projava njegovog zivota: harmonija misli, osecanja, cula, zelja, poduhvata, odnosa, naslada. To je – raj. Naprotiv, kada se duh ne zadovoljava i kada je ovo jedino sto je potrebno zaboravljeno, tada se i ostale potrebe razilaze na sve strane i svaka trazi svoje a njihovi glasovi kao galama na pijaci zaglusuju jadnog coveka i on juri cas tamo cas amo kao lud ne bi li ih zadovoljio. Ali nigde nema mira, zato sto jer kada jedna bude zadovoljena, druge nece da se smatraju nizom od nje i uporno traze svoje, kao kada majka nahrani jedno dete, a ostalih petoro place. Odatle unutra takav nemir, buka, jurenje na sve strane i potpuni nered. Tu se zacinje ta bura o kojoj je bilo reci, i jos vise uznemiruje i rastace sve unutrasnje. Takav covek nicim nije zadovoljan, stalno tuguje, ili umoran stoji i ne zna sta bi zapoceo, samo kruzi i kruzi. To je sujeta i slom duga!

Eto otkud se radja pitanje: sta da se radi? Sta uciniti da bi duhovna strana bila preovladjujuca u nama i da bi, upravljajuci svim drugim stranama, unosila red u nas zivot? Reci cu na pocetku da za to pitanje ne bi bilo mesta kada bi se nas zivot razvijao kako treba. Jer i telesne i dusevne potrebe jednako su nam prirodne kao i duhovne, i zadovoljavanje tih potreba samo po sebi ne moze da unosi nered i pometnju u nas zivot, kao ni zadovoljavanje duhovnih potreba. Kada bi se one razvijale u redu i prirodnoj medjusobnoj potcinjenosti, ljudski zivot bi tekao neverovatno dobro. Posadite seme, zalivajte, drzite na odgovarajucoj toploti i ono ce dati mladicu, stablo, list i konacno prekrasan cvet. Tako bi bilo i sa covekom. Ako se razvija u prirodnom poretku, uvek ce iz toga izaci divan covek. Zasto mi ni sebe ni druge ne vidimo kao lepe? Usled cega se nas zivot deformise?

Prisetite se sta je bilo sa Vama nakon sto ste samo malo zagnjurili u taj vrtlog, odnosno u taj uzburkani zivot. Pa u Vama je nastala silna pometnja. Ako se to ponovi nekoliko puta, Vi cete, ne budete li oprezni, upasti u taj vir i zapocecete zivot koji predstavlja sujetu i slom duga. Zar se nas nered ne moze objasniti time sto postoje ljudi koji seju nered: oni nas privlace i mi prihvatamo njihov nered? Vi ste upravo sada poceli da padate pod uticaj toga nereda, jer je Vase vaspitanje proslo pod sredjenim uticajem Vase blagocestive porodice i Vasih rodjaka. A drugi, kojima i porodica i srodnici zive u nemiru i pometnji, od detinjstva usvajaju tu pometnju i odrastaju u njoj.

Mozda je to razlog sto se nas zivot prirodnim tokom deformise i u njega ulazi neprirodni nered?

Ne, stvar se time ne objasnjava, jer ostaje jos i sledece pitanje: kako je pometnja dosla u taj krug ljudi? Odakle pometnja u porodicama i u drustvu? Covek spolja biva onakav kakav je unutra. Nered je u porodicu i u drustvo dosao iz coveka. Da ga nema unutra, ne bi ga bilo ni napolju. Sad spoljasnje vraca unutrasnjem ono sto je od njega dobilo. I opet pitanje: a unutra, odakle se pojavio? Reci cu jos i ovo: spoljasnja bura deluje i unutra, i tamo se reprodukuje, jer njen se zacetak i nalazi unutra. Vi ste bili uznemireni i niste nalazili mir. Zasto? Cutali ste, a ja Vam nisam rekao jer nije bilo vreme. Sada cu Vam reci. U ta dva dana, prepustivsi se uzburkanom zivotu, Vi ste se potpuno predali, Vase srce je pokazalo sklonost ako ne prema svemu, onda prema mnogo cemu. Zbog toga su u Vama ponikli nemir i pometnja. Kada ste se povratili primetili ste kod sebe novinu. Savest Vas je obavestila da je ta novina – Vase nedolicno delo, i pocela je da Vas kaznjava zbog toga. Povinujuci se tom glasu Vi ste tada sve dobro prosudili i tacno ste procenili takav zivot. Ako posle toga, kao sto sam vec vise puta govorio, ponovo budete u prilici da padnete u taj metez i ako svoje srce budete drzali daleko, ne pustajuci mu na volju kada pocne da se kida – onda vise necete dozivljavati teskobu koju ste doziveli. Ali to Vam kazem tek uzgred. Ono sto sam zapravo hteo je da kazem je otkuda Vama, posto se do sada ziveli u drugacijim okolnostima, ta sklonost ka neurednom zivotu. Izvolite, pogledajte, pa cete videti da ste je i ranije imali u sebi, ali je bila skrivena, a sada se samo pokazala. Spoljasnji uticaji ne daju nista novo, samo podsticu ono sto vec postoji unutra. Dacu Vam primer. Video sam gubavce. Njihova deca se radjaju i rastu sasvim zdrava. Ali dodje vreme i guba se pojavljuje i kod njih, postaju kao njihovi roditelji i kao svi drugi gubavci. Odakle guba? Izasla je iznutra. A kako je tu dospela. Dobili su je sa rodjenjem.

Iz ovoga Vam nece biti tesko da izvedete zakljucak, da ako u sebi vidimo nered i pometnju – misli, osecanja, zelja, poduhvata i dela – i ne mozemo od njih da se odvojimo, to je zato sto je klica svega toga unesena u nasu prirodu i sto ta klica nereda, koja se pokazuje zajedno sa otkrivanjem nasih sila i potreba, unosi pometnju i tako citav nas zivot cini nemirnim i neurednim.

Izvolite sada porazmislite odakle ta klica. Kazem izvolite porazmislite o tome, jer inace necemo moci da pronadjemo zadovoljavajuci odgovor na vec nekoliko puta ponovljeno pitanje: kako se vladati? Ko hoce uspesno da leci bolest, treba da pronadje njene uzroke. Bez toga lecenje ne moze da ima pravilan tok i uspeh. Eto dakle sta sada treba da objasnimo.

19. Prvorodni greh kao izvor unutrasnjeg nemira i nereda. Mogucnost lecenja grehom povredjenog covekovog stanja.

Pisao sam Vam da razmislite i obecao sam da cu objasniti odakle u nama klica unutrasnjeg nemira i nereda, ali Vama je to vec poznato. Izgleda da tu nema sta da se razmislja, nego samo da se podsetimo u sta verujemo. Verujemo da tu klicu u nasu prirodu nije polozio Tvorac prilikom stvaranja coveka, nego je unesena nakon stvaranja – silom pada nasih praroditelja, koji su, prestupivsi zapovest, povredili i pokvarili nasu prirodu, i tako povredjenu i rastrojenu predali je svome potomstvu, to jest citavom ljudskom rodu. Tako je ta klica presla i na nas, i predstavlja uzrok pometenosti i nereda u nama, od kojih poticu svi neredi i spolja, i u svakom pojedinacnom coveku, i u porodicnom i drustvenom zivotu. Zasto taj nered, koji u klici dobijamo pri rodjenju ali nam nije prirodan, ne pripada ljudskoj prirodi, sustinski nije njen da covek bez njega ne bi mogao da zivi, nego naprotiv, tek bez njega covek je pravi covek. To je nasa bolest i samo kada je uklonimo mozemo da budemo zdravi onako kako bi trebalo da budemo po prirodi, kako je ona izasla iz ruku Tvorca. Podsecam Vas na Vasu zelju da ostanete na ravni ljudskog dostojanstva. Lecite u sebi pomenutu bolest i postacete takvi.

Zapamtite da su nam nasa unutrasnja smetenost i nered prirodjeni, ali ne i prirodni, ne cine bitan deo nase prirode, nego su se ugurali medju prave delove nase prirode kako bi ih kvarili i kada je u pitanju delatnost svakoga od njih pojedinacno, i kada su u pitanju njihovi medjusobni odnosi. Ako bi to bilo prirodno, onda svojim prisustvom ne bi donosilo stradanja i muke kakve mi dozivljavamo. Ono sto je prirodno to donosi radost u zivotu, a ono sto nije to pritiska i muci. S druge strane, ako bi to bilo prirodno, onda kada bi se pokazalo da je neko slobodan i cist od toga, on vise ne bi bio covek. Ali mi znamo za Coveka Koji je bio potpuno cist od toga a ipak je bio covek. Znamo takodje da svi koji se u Njega oblace dobijaju nadu da se ociscuju, kao On sto je cist (1. Jn.3,3) i da budu slicni Njemu.

Zapamtite, kazem, da nam je taj nered prirodjen, ali ne prirodan – zapamtite i cvrsto se drzite toga ubedjenja. To ubedjenje ce u Vama podrzavati revnost za lecenje ove bolesti. Ako nije prirodna to znaci da postoji mogucnost da bude izlecena. Ko se ne bi odusevio mogucnoscu da se izleci kad ima takvu nadu? Nasa priroda u cistom vidu vredna je postovanja. Kada je takva, onda je i sami andjeli gledaju sa ljubavlju i divljenjem. Zar ne bismo i mi hteli da je vidimo takvu, i to ne kod drugih, nego u nama samima? Naprotiv, ako je ta bolest prirodna, neces je izleciti. Ona ce tada ostati zauvek, koliko god se trudio da je isteras. Onda prihvatis tu misao, predas se i kazes u sebi: tako sigurno i treba da bude. A to i jeste ona pogubna otupelost, u koju kada neko padne predaje se razuzdanosti, pa cini svaku necistotu (Ef.4,19).

Opet ponavljam: drzite se ubedjenja da nam nas nered nije prirodan, i ne slusajte one koji kazu: sta tu ima da se tumaci – pa mi smo tako stvoreni, tu nista ne moze da se uradi. Mi nismo tako stvoreni i ako se potrudimo kako treba nesto cemo sa sobom da uradimo.

Sve ovo Vam objasnjavam da biste se potrudili oko sebe i da ne biste opet prezivljavali one muke koje ste preziveli, nego naprotiv, da presecete u sebi i samu takvu mogucnost. Treba razmisliti kako to da se dostigne.

20. Nastavak. Objasnjenje rastrojstva koje je kroz praroditeljski greh uslo u ljudsku prirodu. Opstenje sa Bogom sluzilo je kao izvor za gospodarenje duga nad dusom i telom. Kroz narusavanje zapovesti covek se odvojio od Boga i izgubio vlast nad dusom i telom, potcinivsi se vladavini strasti. Slika coveka koga nakon pada rastrzavaju strasti.

Nastavljam. Sta nam se dogodilo zbog praroditeljskog prestupa? Nasa priroda je ostala ista, delovi i sile nase prirode ostali su isti, sa istim zakonima i potrebama; ali nasa slobodna svest nije vise imala isto usmerenje; to je poremetilo medjusobni odnos delova i sila nase prirode i narusilo njihovo prvobitno ustrojstvo, sto je donelo nered u ljudski zivot i delatnost coveka, i porodilo posebnu vrstu razornih sila – strasti, koje nam nisu prirodne, ali su zadobile takvu vlast, da sve nase sile mogu da okrecu kako im je drago. Eto kako se sve to dogodilo.

Bog je coveka stvorio radi blazenstva, i to blazenstva upravo u Njemu, kroz zivo opstenje sa Njim. Zato je u njegovo lice udahnuo dah Svoga zivota, a to je, kao sto smo vec rekli – duh. Sustinska svojstva duga su – svest i sloboda, a njegovi glavni pokreti – ispovedanje Boga kao Tvorca, Promislitelja i Davaoca, sa osecanjem pune zavisnosti od Njega, sto se izrazava kroz gledanje na Boga sa ljubavlju, kroz neprestanu paznju prema Njemu i pobozni strah pred Njim, sa zeljom da se uvek tvori ono sto je Njemu ugodno, prema zahtevu cuvara zakona – savesti, i uz odricanje od svega drugoga, da bi covek bio sam sa Bogom, da bi Njime Jedinim ziveo i sve slobodno i svesno usmeravao ka tom jedinom cilju. Kada je covek tako nastrojen, onda prebiva u Bogu i Bog prebiva u Njemu. Bog, Koji prebiva u coveku, daje njegovom duhu silu da vlada nad dusom i telom, a dalje i nad svim sto je izvan njega. Takvo je i bilo prvobitno stanje coveka. Bog se javljao praroditeljima i sve ovo im potvrdio Svojom Bozanskom recju, zapovedivsi im da Njega Jedinoga priznaju, da Njemu Jedinome sluze, da hode po volji Njega Jedinoga. Da ne bi pogresili u razmisljanjima kako da sve to ispune, On im je dao malu zapovest: da ne jedu od plodova sa jednog drveta, nazvavsi ga drvetom poznanja dobra i zla. Tako su nasi praroditelji poceli da zive u rajskom blazenstvu.

Duh koji je pre toga zbog svoje gordosti pao i skrenuo sa puta pozavideo im je na tome, pa ih je nagovorio da prestupe tu malu zapovest koja im je data, tako sto im je lazno predstavio da ce, ako okuse zabranjeni plod, dobiti blago koje bez toga ne mogu ni da zamisle – postace kao bogovi. Oni su poverovali i okusili. Taj cin mozda i nije velik ali je los, jer su poverovali ne znajuci kome. Mozda to ne bi bilo tako vazno, da nije bilo tih strasnih prestupnih misli i osecanja prema Bogu koje je zli duh kao otrov ulio u njihovu dusu. Rekao im je kako Bog brani da okuse plod sa tog drveta zato da i oni ne bi postali bogovi. Poverovali su u to. A posto su poverovali, nije bilo moguce da ne prime i hulne pomisli o Bogu, da im On toboze zavidi i da se prema njima odnosi nedobronamerno; a kada su primili takve pomisli, nisu mogli da mimoidju ni neka losa osecanja prema Njemu i samovoljne odluke: dakle, sami cemo uzeti ono sto Ti neces da nam das. Eto kakav je On – pomislili su u svome srcu o Bogu – a mi smo mislili da je dobar. E, sada cemo sami sebe da promenimo, u inat Njemu. To su bile te strasne i prestupne misli i osecanja! One oznacavaju otvoreno odstupanje od Boga i neprijateljsku pobunu protiv Njega. U praroditeljima se dogodilo ono sto se pripisuje zlom duhu: iznad oblaka postavicu presto svoj i bicu jednak Visnjem – i to ne kao prolazna misao, nego kao neprijateljska odluka. Tako se svest uobrazila i sloboda je postala svojevoljna, uzevsi da sama odredjuje svoju sudbinu. Otpadanje od Boga bilo je potpuno, sa nekakvim gnusanjem, kao neprijateljska pobuna. Zbog toga je Bog odstupio od takvih prestupnika – i zivi savez je prekinut. Bog svuda jeste i sve drzi, ali u slobodna stvorenja ulazi samo kada Mu se sama predaju. Kada se pak zatvaraju u sebe, On ne narusava njihovu samostalnost, nego i cuva i drzi, ali u njih ne ulazi. Tako su i nasi praroditelji bili ostavljeni sami. Da su se brzo pokajali Bog bi se mozda vratio k njima, ali oni su ostali uporni i pored javnog razoblicenja ni Adam ni Eva nisu postali svesni svoje krivice. Usledio je sud i kaznjavanje izgnanjem iz raja. Onda su se osvestili, ali bilo je kasno. Morali su da ponesu zasluzenu kaznu, a za njima poneo ju je i citav ljudski rod. Blagodarnost Svemilostivom Bogu, jer iako je odstupio od nas, nije nas odbacio, nego je ustrojio predivan nacin da nas ponovo sjedini sa Sobom.

Ali otisao sam malo predaleko. Paznju treba da zaustavimo na onome sto se dogodilo unutar coveka. Evo sta: duh je imao vlast nad dusom i telom jer je bio u zivom opstenju sa Bogom i od Njega je dobijao Bozansku silu. Kada se preseklo zivo opstenje sa Bogom, presekao se i dotok Bozanske sile. Duh, prepusten sebi, nije vise mogao da vlada dusom i telom, nego su prevlast preuzeli oni. Covekom je zavladala dusevnost, a kroz dusevnost – telesnost, i on je postao dusevan i telesan. Duh je bio bez vlasti. On svoje postojanje pokazuje cas strahom Bozijim, cas nemirom savesti, cas nezadovoljstvom nicim materijalnim, ali na njegove istupe ne obraca se paznja, nego je sva briga okrenuta na uredjenje svoga ovdasnjeg, materijalnog zivota, sto je i fu^gkcija duse, materijalnog – zato sto je ovdasnji zivot povezan sa telom i zato sto je sve telesno opipljivo i izgleda neophodno.

Kada je doslo do takvog narusavanja poretka u medjusobnim odnosima delova nase prirode, covek vise nije mogao da vidi stvari u pravom svetlu, nije mogao da svoje potrebe, zelje i cula drzi u potrebnom redu. Za njih je karakteristicno postalo stanje nereda. Ali to lose stanje bilo bi jos nekako i podnosljivo da nije strasti, ali pojavile su se strasti koje ugnjetavaju coveka. Gledajte kako gnevljivoga muci gnev, kao groznica. Gledajte kako iz zavidljivca tece zavist, pomodrio je jadnik. Kako je pacenika iscrpila patnja, postao je – kost i koza. Takve su strasti. Usle su u coveka zajedno sa njegovom samostalnoscu (u odnosu na Boga). Cim je praotac rekao: dakle, sam sam, u njega se uvukla samostalnost – taj otrov i seme satansko. Iz nje se potom razvilo mnostvo srasti: gordost, zavist, mrznja, patnja, uninije, pohlepa i culnost – sa svim svojim mnogobrojnim i razlicitim porodima. Razmnozivsi se unutra one jos vise uznemiravaju coveka, a i bez njih tamo vlada pometnja.

Dakle, eto u cemu se sastoji bolest. Zbog toga je (duh) izgubio vlast i pao pod vladavinu duse i tela i svega spoljasnjeg. Odatle nered u dusevnotelesnim potrebama i zeljama, a narocito njihova neumerenost. To, da su neumerene, saopstava im duh koga su porobile. Same po sebi one nisu tako burne, vec su umerene. To, da nemaju mere i da bivaju uzburkane dolazi odatle sto je duh porobljen i doziva upomoc u njima, jer on po prirodi ima bezgranicnu energiju. Odatle prejedanje, pijanstvo, gomilanje novca… i sve drugo, cemu covek ne ume da odredi meru. Ali glavnu bolest predstavljaju strasti – tirani koji su dosli sa strane.

Nemojte sad odmah da pitate: sta je potrebno da bi se u nama opet sve vratilo u prvobitni red? O tome cu Vam pisati sledeci put, a Vi dotle razmislite.

21. Neophodnost ponovnog sjedinjenja sa Bogom radi spasenja. Sam covek nije u stanju da to ucini. Duh Boziji savrsava ovo u nama radi iskupljenja koje je doneo Sin Boziji.

Dakle, do kog ste rezultata dosli trazeci odgovor na pitanje sta je potrebno kako bi se sve vratilo u predjasnji, prvobitni poredak? Sta god da ste smislili, ja nastavljam svoje.

Kao sto smo se i spustili sa gore, sad suprotno tome treba opet tamo da se popnemo. Kao sto se ta bolest pojavila, tako se suprotnim delovanjem moze i isterati. Otpali smo od Boga – potrebno je da se ponovo sjedinimo sa Njim. Otpali smo zbog sumnje u reci Bozije – treba da obnovimo potpunu veru u te reci. Izgubivsi veru u Boga, prihvatili smo pogubnu odluku dakle, sam sam – treba da unistimo to sam sam. Kada je nastalo to pogubno sam sam, nas duh je izgubio svoju silu da vlada dusom i telom, i naprotiv, sam je pao pod njihov jaram. Ta vladavina duga treba da se obnovi. Kada je bila presecena, potrebe duse i tela razisle su se na razne strane i u nasim zeljama doslo je do pometnje – sve te potrebe treba opet dovesti u jedinstvo i ustanoviti u njihovom poretku medjusobnu potcinjenost. Zajedno sa pogubnim sam sam u nas zivot uslo je i mnostvo strasti, poput divljih zveri koje nasrcu na nas. Treba da isteramo te strasti.

Vidite sta je potrebno. Vec i zbog mnostva i vaznosti toga sto je potrebno mozemo doci do zakljucka da sami necemo moci da izadjemo na kraj sa tim delom koje je za nas jedino potrebno. Narocito ne treba da se nadamo da cemo sami savrsiti nase najvaznije delo, jer je prva tacka toga dela, bez koje dalje ne vredi ici, upravo ponovno sjedinjenje sa Bogom, a to nikako ne moze da bude u nasoj vlasti. Mi mozemo to da zelimo i da trazimo, ali da ucinimo – to ne moze biti delo nasih ruku. Ko moze da udje u oblast Boziju ili da sam prokrci put ka njemu? Ko je u stanju da uzme od Boga ono sto zeli, tim pre da prinudi Boga da bude u nama, kako bismo i mi bili u Njemu, narocito nakon sto nam je sve to vec bilo dato, ali smo ga prezreli, uvredili smo Boga nepoverenjem u Njega i Njegovu vlast zgazili svojom samovoljom? Kazes – pokajacu se, kajem se. Ali nije do tebe da postavljas uslove. Pokajanje je u redu, ali kada Sam Bog prihvati da ga primi. A samo po sebi sta je ono?! Povredio sam se, boli me – pa sta?!

Dakle, ponovno sjedinjenje sa Bogom nije u nasoj vlasti; i uslovi za to i nacin ostvarenja i sve sto se toga tice nije u nasim rukama. Ali evo koliko je ono vazno, da kada dodje do ponovnog sjedinjenja, sve drugo ce krenuti samo od sebe. Istoga casa duh ce dobiti snagu, potcinice sebi dusu i telo, dovesce u red potrebe i zelje i isterati strasti. Ali kako to postici? Ja hocu da Vam objasnim da nemamo zbog cega da lupamo glavu nad time kako da se ponovo sjedinimo sa Bogom. Koliko god da se mucis, nista neces smisliti; nego, ako Bogu bude ugodno da ustanovi poredak tog ponovnog sjedinjenja onda pohitaj da ga prihvatis sa potpunom verom, i da to iskoristis sa toplom blagodarnoscu. I hvala covekoljubivom Bogu, sve je u tom pogledu vec ucinjeno, ustanovljeno i objasnjeno! Prihvati i iskoristi.

Necu Vam izlagati kako je sve to ucinjeno; reci cu ono glavno: za obnavljanje naseg duga i za njegovo ponovno sjedinjenje sa Bogom, neophodno je da Duh Boziji sidje na njega i da ga ozivi. Da bi pokazao put za silazak Duga Bozijeg, Jedinorodni Sin Boziji je sisao, vaplotio se, postradao, umro na Krstu, vaskrsao i vazneo se na nebesa. Ovako je odnos Svoga dela prema Duhu Svetome odredio i Sam Sin Boziji, kada je Svojim ucenicima objavio da odlazi Ocu, a onda im, posto ih je to rastuzilo, za utehu rekao: bolje je za vas da Ja odem, jer ako Ja ne odem, Utesitelj nece doci k vama (Jn. 16,7). Jos ranije, prenoseci reci Gospodnje, sveti jevandjelist Jovan Bogoslov pise: koji u Mene veruje… iz utrobe njegove poteci ce reke vode zive; a zatim dodaje: ovo rece o Duhu koga trebase da prime oni koji veruju u ime Njegovo, jer Duh Sveti jos ne bese dat, zato sto Isus jos ne bese proslavljen (Jn. 7,3839). Trebalo je da se proslavi Sin Boziji Koji je smirio Sebe u vaplocenju i stradanjima, da bi Duh Sveti dosao i prebivao u onima koji veruju u Njega. On je zaista dosao i prebiva u vernima, i to tako da drugi apostol ushiceno pita: ne znate li da ste hram Boziji i da Duh Boziji obitava u vama (1. Kor. 3,16).

To Vam je dakle sve. Sin Boziji se vaplotio, postradao je telom, umro na Krstu, vaskrsao, uzneo se na nebesa i poslao od Oca Duga Svetog, Koji je, primljen od onih koji veruju u Sina, ispunio u njima ono za sta se Sin molio: da svi jedno budu, kao Ti, Oce, sto si u Meni i Ja u Tebi( Jn. 17,21).

Kako ce On to da savrsi? Sjedinjujuci se sa duhom onih koji veruju u Sina Bozijeg i ozivljavajuci ga, ponovo ga sjedinjuje sa Bogom. Ovo se naziva novim rodjenjem od Boga, koje verne cini cedima Bozijim po blagodati, kako kaze sveti jevandjelist Jovan: a onima koji ga primise dade vlast da budu ceda Bozija, onima koji veruju u ime Njegovo, koji se ne rodise od krvi… nego od Boga (Jn. 1,1213). Zakon duhovnog zivota u Hristu Isusu postao je: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u Carstvo Bozije… jer samo ono sto je rodjeno od Duga duh je(Jn. 3,56).

Nemojte da pitate zasto je sve ovo neophodno za obnavljanje istinskog zivota u nama, nego to sto ste culi prihvatite verujuci jednostavno i iskreno kao dete. Ako pocnete da postavljate pitanja, doci ce djavo i kao nekada Evi dosapnuce Vam sablazan i pokolebace Vasu veru, a kroz to ce Vas lisiti i njenih plodova. Kao sto je tada bilo neshvatljivo da od kusanja zabranjenog ploda mogu proizici takve posledice, pa su ipak proizasle, tako je sada neshvatljivo zasto je bilo potrebno da se Sin Boziji vaploti, da postrada i da potom posalje Duga kako bi nas obnovio, pa ipak, upravo od iskrene vere u takav poredak dogadjaja zavisi nase obnavljanje i svi koji su to prihvatili i prihvataju sa verom obnavljaju se.

Dakle, ne pitajte kako je Bog sve to uredio, a ni ja Vam nista o tome necu govoriti. Reci cu samo nekoliko reci o onome sto u nama proizvodi Duh Sveti kada obnavlja nas duh. Ali strpite se do sledeceg pisma.

22. Nastavak o iskupljujucem obnovljenju palog coveka. Ucesce Svete Trojice u nasem spasenju. Podsticaj dobrim osecanjima u coveku koji se spasava daje Duh Boziji. Ucesce samog covek u tom delu. Revnost za spasenje kao prvi preduslov za njegovo dostizanje.

Nastavljam. Jedinorodni Sin Boziji, Koji se vaplotio nas radi, krsnom smrcu je zadovoljio pravdu Boziju i izmirio nas sa Bogom; posto se uzneo na nebo i seo s desne strane Ocu, On nas istinski zastupa Svojim izmirujucim zastupnistvom. Ali zajedno sa tim, On je za nas istocnik istinski ljudskog zivota. On je Svojom ljudskom prirodom pokazao kakav covek treba da bude; i svi verni kada dobijaju novo rodjenje dobijaju i seme hristopodobnog zivota. Oni koji se krste u Hrista, u Hrista se oblace. Ovo kod vernih proizvodi blagodat Duga Svetoga. Sta se zapravo u nama dogadja pod dejstvom blagodati?

Ali najpre Vas molim da uvek imate na umu to, da kada se govori da je jedno ucinio i cini Sin Boziji, a drugo Duh Sveti, tu ne treba razdvajati Njihovo obnavljajuce dejstvo u nama. Ono ide nerazdeljivo od Boga, Kome se klanjamo u Trojici. Zato je sveti Petar, izrazavajuci dobre zelje i pozdrave onima kojima je pisao, rekao: po predznanju Boga Oca, osvecenjem Duga za poslusanje i kropljenje krvlju Isusa Hrista: blagodat i mir da vam se umnozi (1. Pet. 1,2); a sveti Pavle zakljucuje svoju Drugu poslanicu Korincanima slicnim pozdravom: blagodat Gospoda naseg Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duga da budu sa svima vama. Obnavljajuce u nama dejstvo Boga Kome se u Trojici klanjamo, jeste Njegova zajednica sa duhom nasim. I to opstenje nije od Jednog Lica, nego nerazdeljivo od Tri Lica Boga. Zato se kaze da i Sin, i Duh Sveti, i Otac ulaze u opstenje sa nama. Iako Gospod Spasitelj sedi sa desne strane Boga Oca, po obecanju Svome On je sa nama u sve dane (Mt.28,20). Evo, Bog Otac i Bog Sin se useljavaju u nas i zive kroz veru i ljubav, koja se izrazava kroz izvrsavanje zapovesti. A da Duh Sveti zivi u vernima i u onima koji ispunjavaju zapovesti Bozije, o tome sam prosli put vec navodio svedocanstvo Svetog Pisma: ne znate li da ste hram Boziji i da Duh Boziji obitava u vama (1.Kor.z,1b). Kako je velika i neizreciva milost Bozija prema nama! Triipostasni Bog zivi u nama, ako smo verni uslovima pod kojim to biva!

Ali bogoopstenje se savrsava blagodacu Duga Svetoga. On u nama priprema mesto i useljava se u nas zajedno sa Bogom Ocem i Bogom Sinom. Kako se priprema to mesto?

Duh Boziji tajno deluje na nas duh i pokrece ga. Kada dodje u pokret, nas duh budi svoje prirodno znanje o Bogu – da Bog postoji, da sve drzi i daje nagradu. Svest o ovome podize osecanje svestrane zavisnosti od Boga i ozivljava strah Boziji. I jedno i drugo uznemirava savest – koja je svedok i sudija nasih dela i osecanja, medju kojima se retko kada nailazi na nesto sto bi Bog blagonaklono pogledao. Uznemirena savest zajedno sa strahom Bozijim i osecanjem potpune zavisnosti od Boga donosi coveku osecaj bezizlaznosti njegovog polozaja: gde da podjem, kuda da pobegnem? Nigde se ne moze pobeci: nalazis se u rukama Boga – Sudije Koji svakome daje po delima. Oseca se gnev Boziji na svaku bezboznost i nepravdu (Rim. 1,18).

Ali tu dolazi jevandjelska blagovest i izvodi iz nevolje. Bez Jevandjelja takvo budjenje naseg duga bilo bi pogubno, jer bi nas neizbezno dovelo do ocaja. Ali dobrota Bozija je tako uredila da se istinsko budjenje duga i savrsava i praceno je Jevandjeljem. Onome ko se usled budjenja duga zapitao: gde da podjem, kuda da pobegnem? – Jevandjelje odgovara: kuda bi bezao i zbog cega? Idi pod senku Krsta i spasices se. Sin Boziji vaploceni umro je na Krstu radi ociscenja nasih grehova. Veruj u to pa ces dobiti oprostaj i sresces milost Boziju. Apostoli su uvek cinili tako kada su propovedali Jevandjelje. Donesu nemir a potom kazu: veruj u raspetog Gospoda i bices spasen. Tako je sveti apostol Petar u prvoj propovedi, na dan silaska Duga Svetoga, toliko uznemirio i uplasio Judejce, da su poceli da vapiju: sta sada da radimo? Gde da se sakrijemo? A On im je tada blagovestio: pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oprostenje grehova; i primicete dar Svetoga Duga (D ap.2,8). I sveti apostol Pavle je u svojoj Poslanici Rimljanima najpre sve uplasio, govoreci: otkriva se gnev Boziji (1,18), a potom je svima pokazao utociste – u veri u Gospoda Isusa Hrista (3,22 itd.).

Kada neko u krajnjoj nevolji pronadje putokaz ka izlazu i pribeziste, sa kakvom ce se samo revnoscu toga prihvatiti. Tako i nas duh, kada primi blagovest spasenja u Gospodu, svom silom se toga prihvata, sa nadom i sa spremnoscu da ucini sve, samo da bi postao sudeonik jevandjelskih dobara. Takvo nastrojenje naseg duga cini ga spremnim za bogoopstenje, pa se blagodat Duga Svetoga, koja je dotle delovala spolja, posredstvom Svetih Tajni useljava unutra. Verni se kaje, krsti i prima dar Svetoga Duga (Dap.2,38). Ovo i jeste delo zivog i delatnog bogoopstenja. Tako se opipljivo projavilo ovo dejstvo u vreme prvobitne propovedi svetih apostola, tako se projavljivalo i posle njih, i projavljuje se do danas, kada se pri tome sa nase strane sve ispunjava kako treba.

Ne savrsava sve samo Duh Boziji. Nesto se trazi i od nas, i to ne nesto nevazno. Duh Boziji nas podstice, a blagovest nam ukazuje za sta treba da se prihvatimo. To je od Boga. Ali kada to ucini, Bog se zaustavlja i ceka nas pristanak. Prvim Svojim dejstvima Bog kao da pita: hoces li da izadjes iz jadnog (teskog) stanja? Evo sta treba da cinis. Ovaj trenutak je veoma vazan. Ko se bude drzao onoga na sta mu je ukazano, otvorice prolaz daljem delovanju blagodati, koja ga potom i uvodi u oblast spasenih. Ko se pak ne drzi, taj preseca dalje delovanje blagodati i ostaje medju onima koji propadaju. Apostol Pavle propoveda na Areopagu. Posle propovedi sveti Dionisije i jos nekolicina ljudi polaze za njim da bi se krstili, a od prisutnih neko pita: „cemu uci ovaj praznoslov?”, a drugi mu odgovara: „dodji drugi put da cujemo tebe”. Bog nikoga ne spasava protiv njegove volje, nego nudi izbor, i spasava samo onoga ko izabere spasenje. Kada se ne bi trazila nasa volja, Bog bi u jednom trenutku spasao sve jer hoce da se svi spasu. Tada uopste ne bi ni bilo onih koji propadaju. Ali nasa volja nije uvek razumna, ona biva tvrdoglava i ne mari za Boga. Zato i propadamo.

Dakle, pokajao si se, pozeleo si spasenje u Gospodu i ponadao si se u to – to su dela koja donose spokojstvo, koja se odvijaju unutra i dovoljno im je da se tamo projave. A poslednje dejstvo je: spremnost da se cini sve sto je potrebno – to je stvarna delatna sila za spasenje, posto ono zavisi od nas; to je istocnik spasonosne delatnosti i spasenog zivota. Ta spremnost je slaba dok je izjavljujemo mi sami, a kada se blagodat Bozija useli unutra, onda postaje svemocna, ne zna za prepreke, savladava sve. To je nezaustaviva revnost za bogougadjanje i svesrdno ispunjavanje volje Bozije, uz svu veru u Gospoda i nadu na spasenje u Njemu Jedinom. Ona izvrsava predvecno odredjenje Bozije da budemo sveti i neporocni pred Njim u ljubavi (Ef. 1,4), radi cega nas Gospod i cini revniteljima u dobrim delima (Tit. 2,14).

Ja sad narocito zadrzavam vasu paznju na ovoj revnosti kako biste porevnovali u njoj. Jer kada ona postoji sa nase strane, onda blagoDat Bozija sa svoje strane nece propustiti da ucini i vise nego sto treba kako bi ta nasa revnost u oblasti vere i spasenja nesumnjivo isla ka svome cilju; a kada te revnosti nema, onda niceg nema: onaj ko ne revnuje na spasenju, taj ne moze biti ni sudeonik spasenja.

Kako sam veliki zaobilazak napravio da bih Vas doveo do ove tacke. Ali to su sve bila opsta razmisljanja. Sada cemo zajedno porazmisliti o Vama samima.

23. Obelezja istinske duhovne revnosti za razliku od dusevne revnosti.

Prosli put sam se prihvatio svodjenja racuna i to nisam doveo do kraja, sto je svakako bilo potrebno. Zakljucak je sledeci: znajte da revnost o kojoj je bilo reci – stvarna, ziva, plamena, neugasiva – i jeste obelezje da je nas duh obnovljen u svojoj sili i dostojanstvu kroz sjedinjenje sa Bogom, blagodacu i delovanjem Duga Svetoga. Iskre revnosti pojavljuju se i kod nas, ali samo se pojave i – ugase se. Revnost je uvek plamena, ali postojana i neugasiva biva samo usled oblagodacenja naseg duga Duhom Svetim. Dakle, kada kod Vas postoji takva revnost, znaci da je i Vas duh obnovljen i da ce – samo ga ne gusite – preuzeti u svoje ruke i dusu, i telo, i sve prirodne potrebe, i sve svoje zivotne i gradjanske odnose, i da ce ih sve usmeriti ka jednom cilju: bogougadjanju i spasenju. Odgovorite je li tako ili nije.

Smatram da Vam je veoma tesko da na to odgovorite, ne samo zbog Vase skromnosti. Dolazim Vam u pomoc. Ne mesajte razlicite vrste revnosti. Duhovna revnost se sva iscrpljuje na ugadjanje Bogu i spasenje duse; ona je ispunjena strahom Bozijim i njena paznja je neprestano usmerena ka Bogu; ona se svojski trudi da ni u mislima, ni u osecanjima, ni u recima, ni u delima ne dopusti nista sto ne bi bilo ugodno Bogu, kako joj ukazuje savest koju cuva cistom kao ogledalo; ona cuva svoje srce da mu se ne bi prilepilo nesto drugo osim Boga i bozanskih stvari, i svojim nadanjima seli se u drugi svet, odsecajuci sve zemaljske nade. Njoj nije strano ni ono sto je potrebno u prolaznom zivotu, ali sve sto se odnosi na taj zivot za nju je sporedno, a glavno je jedno – bogougadjanje i spasenje. Vidite li? Izvolite dobro promislite o tome i proverite sebe.

Obratite paznju jos i na to da postoji i dusevna revnost. Ali ona je sva okrenuta uredjivanju privremenog zivota. Ko revnuje u nauci, taj ne spava; ko revnuje u umetnosti, taj se kloni celog sveta; ko revnuje u trgovini taj ne zali truda; tako je i za sve drugo. I sve to ne bi bilo tako strasno, ali nesreca je sto kada neka od ovih revnosti u potpunosti zaokupi covekovu paznju i njegove sile, ona gasi duhovnu revnost. Dusevna revnost u najboljim svojim projavama, koje su pomenute, hladna je prema duhovnom i nema nikakvu zelju da se bavi onim sto zadovoljava duhovnu revnost. A o drugim vidovima revnosti da i ne govorimo, jer oni su protivni duhovnoj revnosti. Jer postoji jos sujetna revnost (ulepsavanje i slicno) i zla revnost, porocna i gresna, okrenuta ka zadovoljavanju strasti. Ove poslednje ne hlade toliko duhovnu revnost, ali prema njoj stoje u potpuno neprijateljskom odnosu i nekako same po sebi je guse ako se ona nekako pojavi u savesti, a i drugde je teraju i progone. Eto koliko razlicitih revnosti ima! Izvolite, pogledajte, da nema kod Vas neke od njih?

Duhovna revnost ne progoni dusevnu (naucnu, umetnicku, poslovnu, gradjansku), nego je samo cini umerenom i dovodi je u red, usmeravajuci je prema svojim pogledima i ne dozvoljavajuci joj da revnuje u necem takvom sto je protivno njoj samoj. Ona progoni samo sujetnu i strasnu revnost, ne dozvoljavajuci im ni da se pojave u krugu covekovog zivota u kome je sama zavladala. Samo u jednom slucaju ona ne pusta dalje ni dusevnu revnost, a to je kada vidi da dela kojima se zadovoljava ova revnost – nauka, umetnost, porodicni zivot, gradjanske sluzbe – ne daju prostora njoj samoj, da je stesnjuju, hlade i gase. Tad ona coveka kojim je ovladala potpuno istrgne iz takvog poretka zivota u kome dominira dusevna revnost i vodi ga onamo gde ce se zanimati samo time da zadovolji nju – duhovnu revnost. Pogadjate o cemu je ovde rec?!

Pravu duhovnu revnost odvajam od svega ostalog da biste jasno videli sta je ona zapravo i da biste se potrudili oko nje. Ona je taj oganj koji je Gospod dosao da zapali na zemlji i koji kada padne na zemlju nase prirode pojede sve sto je tamo nepotrebno, a sve potrebno pretapa i preciscava. Na nju je mislio apostol kada je pisao Solunjanima: Duga ne gasite (1. Sol. 5,19). Jer iako je ovaj Duh – Duh blagodatni, njegovo prisustvo u nama svedoci se ognjem duhovne revnosti; kada se ta revnost gasi, gasi se i On; na nju je mislio kada je poucavao Rimljane: u revnosti ne budite lenji; budite duhom vatreni; Gospodu sluzite (Rim.12,11).

Brizljivost i nelenstvovanje jesu sama revnost; gorenje duhom je svedocanstvo njenog prisustva i delovanja; sluzenje Gospodu je smer i duh ove revnosti. Usmeravajuci takvu revnost isti apostol zapoveda Filipljanima: sto god je istinito, sto god je posteno, sto god je pravedno, sto god je cisto, sto god je dostojno ljubavi, sto god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo sta pohvale dostojno, to mislite… i Bog mira bice sa vama (Filip.4,89). Eto u cemu revnuje oziveli i sa Bogom sjedinjeni duh, i zbog takve revnosti cuva jedinstvo sa Bogom. Zato ce Bog mira prebivati sa njim – a to je blago od koga nema veceg.

Takodje odredjujuci kako revnost treba da bude usmerena, on pise Rimljanima: Molim vas dakle braco, radi milosti Bozije, da date telesa svoja u zrtvu zivu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluzenje. I ne saobrazavajte se ovome veku, nego se preobrazavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate sta je dobra i ugodna i savrsena volja Bozija (Rim. 12,12). Obnovljenje uma je obnovljenje naseg duga blagodacu. Ozivevsi on se odvezuje od dela ovog veka i revnuje samo u bogougadjanju, celoga sebe prinoseci Bogu na zrtvu zivu i svetu, te stoga i blagougodnu Bogu.

Dakle eto sta je revnost, kakva je njena sila i na sta je usmerena! Eto koliko je revnost znacajna. I sami priznajte da je tesko odrediti ima li je kod mene i kod Vas. Potrudite se nad tim.

Blizi se praznik Rozdestva Hristovog. Cestitam Vam i saljem pozdrav i najlepse zelje! Ujedno, srecna Vam Nova godina. Mozda necu biti u prilici da Vam pisem dotle.

24. Novogodisnje zelje. Neophodnost obnavljanja i samoociscenja. To cini duhovna revnost u nama.

Cestitao sam Vam Novu godinu onako usput, a zatim mi je palo na pamet da Vam posebno cestitam i pozelim nesto narocito. Sta zapravo? To da postanete novi. Kako novi? Kao, na primer, svaka nova galjina: sve je na svome mestu, nema ni jedne mrlje, sve odise svezinom. E, nesto slicno zelim i Vasoj dusi. Po telu Vi ste, kako se kaze, tek sisli sa sivace masine, potpuno ste novi. A nasa dusa na svet vec dolazi kao stara, i ako se ta starost ne oduzme od nje, ona ce i ostati takva, te nece ni znati sta znaci „novo”. Staro u dusi, to su – sujeta i strasti. Isteraj sve takvo i postaces nova.

Ispricacu Vam jednu pricu i bice Vam jasnije o cemu se radi. Neko je ziveo negde daleko u pustinji. Razboleo se: pluca, ili srce, ili jetra, ili sve zajedno. Bolestan. Bol – da umre. Ljudsku pomoc nije imao odakle da ocekuje, pribegao je Bogu sa sveusrdnom molitvom. Gospod ga je uslisio. Jedne noci on usni i vidi sledece vidjenje: dosla dva andjela sa nozevima, rasekli ga, izvadili bolesne delove, ocistili ih, oprali i namazali necim. Zatim su sve vratili na svoje mesto i sve je zaraslo kao da rezova nije ni bilo. Kada se probudio, starac je ustao sasvim zdrav, kao da nikada nije ni bolovao, kao nov, kao mladic u cvatu snage. Vidite li sta Vam zelim? Da u Vasoj dusi sve bude ocisceno, da bolesno i staro bude izbaceno, da sve ozdravi i obnovi se, da dodje na svoje mesto i da bude zaliveno vodom zivom. Postacete novi, svezi, puni svetlog i radosnog zivota.

Pricao sam ovu pricu jednome od onih koji se trude nad sobom. Posto ju je saslusao, on je od srca rekao: o, kada bi dosli andjeli i ucinili sa mojom dusom isto ono sto su ucinili sa telom tog starca! U tom vapaju cula se i molitva i zelja da se na druge svali ono sto mora da bude ucinjeno sopstvenim trudom. Jer nasem srcu nije strano ni takvo lukavstvo – da zelimo da budemo dobri, ali kada oko toga treba da se potrudimo, ruke nam jednostavno klonu. Nece andjeli doci da ociste i iscele dusu. Oni tu mogu da pomognu savetima, ali mi sve moramo sami da uradimo. Data su nam sva sredstva, ili orudja i lekarski instrumenti. Uzmi i seci sam sebe gde treba, bez ikakvog samosazaljenja. Niko drugi to ne moze da ucini. Sam Bog i pored Svoje moci ne ulazi u svetiliste duse, nego mirno moli da udje.

Ja Vas i ne pitam kako Vi postupate: da li ste spremni sami sebe da ocistite, ili sve prebacujete na druge. Vi se toga jos niste ni prihvatili kako treba. Ali kada se prihvatite, prorokujem Vam da cete ne jednom pozeleti: o, kada bi dosli andjeli i sve ocistili! Ipak, andjeli to nece uciniti, mada ce stajati pored Vas. Delo ociscenja covek mora da sprovede sam, bez samosazaljevanja. U nama ga obavlja ona zivotna revnost o kojoj sam pisao prosli put. Ona i ostar noz koji veoma dobro deluje kada je naostren blagodacu i kada se usmerava po njenim nagovorima. Revnost biva i surova kada se useli u srce – sece i ne slusa krike onoga koga sece. Zato svoje delo i savrsava brzo, jer su kod nje sve – rezovi. Kada se sve odsece i kada revnost prestane da bude noz, ona postane strazar, pa svu svoju ostrinu usmeri na neprijatelje spasenja, od cijeg dosadjivanja niko nije slobodan i cija bestidnost nikada nikome ne daje mira.

I sami vidite da sam poveo rec o ovome zato da bih podstakao vasu zelju da tacnije odredite postoji li kod Vas takva revnost. Jer bez nje Vase duhovno delo nece napredovati. Kada nje nema, znaci da duh spava, a kada on spava, ne moze biti ni govora o duhovnom.

25. Misli povodom praznika Krstenja Gospodnjeg. Skriveno dejstvo blagodati koju dobijamo u Svetoj Tajni Krstenja.

Zeleo bih da podelim sa Vama neka svoja razmisljanja povodom praznika Krstenja Gospodnjeg – razmisljanja koja se ticu Vas. Prvo sam mislio da Vam postavim pitanje: kako dozivljavate svoje Krstenje? Sta je to – prosto obred, ili Vam daje nesto? Ali potom mi se ucinilo da je mnogo bolje da sam odgovorim. I evo, odgovaram.

Krstenje nam daje ono, sto nam osim njega nista drugo na zemlji ne moze dati. Ono spaja i sjedinjuje nasu prirodu sa bozanskom blagodacu, tako da iz kupelji krstenja covek izlazi kao sto kakav novi proizvod izlazi iz majstorske radionice, na primer zvonce, u kome je bakru dodato srebro. Slicno zvonce bez srebra naizgled je isto kao to sa srebrom, ali njihov sastav se razlikuje, razlicit im je zvuk, razliciti su im vrednost i cena. Tako se razlikuju i krsten i nekrsten covek. Ovu razliku cini to, sto se sa krstenim sjedinjuje blagodat Duga Svetoga, jer onaj ko je krsten vodom istovremeno se krsti i Duhom Svetim. Naizgled, on je isti covek kao i onaj nekrsteni, ali u stvari – po svome sastavu – oni se razlikuju, i to veoma.

Tako se u svetom Krstenju nasem prirodnom sastavu dodaje jos i nova, natprirodna stihija, i ostaje da skriveno deluje u nama. Mi krstenje primamo u detinjstvu i mada ne znamo sta se sa nama dogadja, blagodat se zbog toga nista manje ne sjedinjuje sa nama – od tada ona pocinje da deluje u nama mimo naseg znanja, samo po blagosti Bozijoj, radi vere kumova i roditelja. Odrastajuci, mi ne mozemo dobro da razlikujemo u sebi sta je od prirode, a sta od blagodati koja sve od krstenja prebiva u nama i od tada nas nije ostavljala, nego je delovala na njoj svojstven nacin. Ali u prva vremena, kada su privodjeni u veru i krstavani odrasli ljudi, delovanje blagodati u njima pokazivalo se istog casa, oni su to mogli da osete, a drugi da vide. Narocito su upecatljive bivale promene karaktera i zivota, kada su, na primer, srditi postajali krotki, gordi – smireni, skrti – darezljivi, razvratnici – celomudreni i drugo. Nesto slicno se u kupelji krstenja svakako dogodilo i sa nama. Kada odrastemo i pocnemo da uocavamo svoje dobre strane, mi neretko postajemo sujetni zbog toga, ili drugi zbog nas, posto to pripisujemo sebi samima, iako sve sto je dobro u nama treba da pripisemo blagodati Bozijoj, koja sve prirodno u nama prepravlja i mnogo sta daje direktno od sebe.

Blagodat od detinjstva skriveno deluje u nama. Nju u nama obnavlja pricescivanje Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove; sredina u kojoj odrastamo, ako je verujuca i blagocestiva, kroz hriscansko vaspitanje daje prostor delovanju blagodati u nama. Uz takve uslove mi iz detinjstva izlazimo sasvim drugaciji od onih koji nisu krsteni. Mislim da Vam je prijatno da prihvatite misao i da verujete da ste oblagodaceni. I ne odricite se toga, nego jos vise blagodarite Bogu. Blagodat deluje skriveno, ali neretko se i otvoreno pokaze, kroz svete porive i dela. Ako cesce budete posvecivali sebi paznju, ziveci kako dolikuje hriscanima, cesce cete dozivljavati i delovanje blagodati. Oganj postoji u drvetu, ali je skriven. Pocnite da tarete drvo o drvo i pojavice se dim, a potom ce se pokazati i oganj. U jantaru i pecatnom vosku postoji elektricitet, ali se ne vidi. Protrljajte ih i istoga casa elektricitet ce se pokazati kroz privlacenje bilo kakvih sitnih cestica, pa cak i varnicu. I telegraf cuti, no cim masina pocne da proizvodi trenje, elektricitet se istoga casa budi i kako samo brzo pocinje da deluje.

Vidite, dakle, oblagodacena kceri Bozija, o cemu se tu radi! Covek treba da tare sebe (kao drvo ili jantar) ziveci hriscanskim poretkom zivota, pa ce blagodat Bozija neprestano u njemu da projavljuje svoju zivotvornost. Postoje elektricna sunca. Kako? Pomocu odredjenih aparata pokrenuta je velika kolicina elektriciteta koji se drzi u tom stanju. I Vama zelim da pod dejstvom blagodati, koja Vam je darovana i koja postoji u Vama, postanete takvo samosvetlece sunce. Eto, opet smo dosli na isto: da covek ne treba da zali sebe, nego da sebe skrese i tare. Inace u duhovnom smislu nista necemo postici, mada cemo naizgled biti veoma lepi.

26. Nastavak o skrivenom delovanju blagodati krstenja u coveku. Slikovita objasnjenja blagodati na primeru kvasca u testu i ognja u gvozdju. Odrastajuci, covek treba slobodnom voljom da utvrdi u sebi blagodat Boziju. Opasnost od zaustavljanja na polovini puta. Potpuna i plamena odlucnost da se sluzi Bogu.

Smatram da ste zapamtili da hriscanin nije prosto bice, nego slozeno – da se sastoji od prirode i blagodati. Sada hocu da pojasnim da su spaseni, tj. da ulaze u vecno Carstvo Bozije, samo oni u kojima blagodat ne prebiva skriveno, nego se pokazuje, prozima citavo nase bice i postaje vidljiva cak i spolja, kao da proguta nasu prirodu.

Obrati paznju na Spasiteljeve reci! On kaze da je Carstvo Bozije nalik na to, kada zena uzme kvasac i stavi ga u testo. Kada primi kvasac testo ne uskisne odmah: za to je potrebno odredjeno vreme. Kvasac koji je polozen unutra malo-pomalo prozima citavo testo – i citavo testo postaje zakvaseno: zatim se od njega dobija mek, mirisan i ukusan hleb. Upravo tako i blagodat posto je ulivena u nasu prirodu ne prozima je citavu odjednom, nego malo-pomalo. Zatim, kada je prozme celu, cela priroda postaje oblagodacena. I dela koja covek potom cini, sve su to dela posebne vrste. Mada su to naizgled ista onakva dela kao i kod svih drugih, ona imaju poseban miris, poseban ukus i poseban zvuk. Bog samo njih i prima, jer su mu narocito ugodna.

Uzecu sada drugo poredjenje kako bih pojasnio da blagodat, kada joj se pruzi prostor za delovanje i kada prozme citavu nasu prirodu izlazi potom napolje i postaje vidljiva za sve koji su sposobni da vide. Kao sto oganj kada prodre u gvozdje ne ostaje samo unutar njega, nego izlazi i napolje i svoju ognjenu silu pokazuje svima, tako i blagodat kada prozme svu nasu prirodu postaje culno opaziva za sve. Svi koji dolaze u dodir sa takvim oblagodacenim covekom osecaju neobicnu silu koja je prisutna u njemu i koja se projavljuje na razlicite nacine. Ako krene da govori o necem duhovnom – sve sto kaze je jasno i njegova rec odlazi pravo u dusu, gde odlucno slaze osecanja i raspolozenja koja joj odgovaraju. Cak i kada ne govori, iz takvog coveka zraci toplota koja greje sve, i nekakva sila izlazi iz njega, podsticuci moralnu energiju i radjajuci spremnost na svakojaka duhovna dela i podvige.

Blagodat Boziju primamo u detinjstvu kroz sveto Krstenje. Od tog trenutka ona pocinje da deluje u nama i da savrsava svoje delo u nadi da cemo kada odrastemo, sami, odlukom sopstvene volje, revnosno poceti da cinimo sve sto u delu spasenja zavisi od naseg truda. Kada blagocestiva porodica vaspitava svoju decu u hriscanskom duhu, blagodat ih sama iznutra umiruje i deca bivaju krotka, smirena, poslusna, milosrdna, pobozna i ispunjena strahom Bozijim. Primeri za to se vide svuda.

Ja bih ukazao i na Vas, kada se ne bih bojao da cete pomisliti visoko o sebi, mada tu jos nemate mnogo sta o sebi da mislite, jer nista jos niste prilozili sopstvenim trudom. Sve dobro sto se vidi tudje je, dato Vam je, plod je vaspitanja. A sada je na Vama da sve to zavolite i da u srcu donesete odluku da to cuvate, podizete i umnozavate. Istina je da stojite na dobrim temeljima i da ste na dobrom putu, ali u svemu tome jos nije bilo vase volje i slobodne odluke. Ako to sada ne prilozite, onda nista od onoga sto je u Vas ulozeno prethodnim vaspitanjem nece biti postojano, nego ce se usled nepovoljnih okolnosti rasuti, ostavljajuci za sobom samo prijatne, a mozda i neprijatne uspomene.

Secate li se sta je bilo sa Vama kada ste zaronili u vrtlog svetskog zivota? Ko Vas je tada morio i lomio Vase srce? Sve dobro u Vama zapaljeno je blagodacu Bozijom uz blagocestivo porodicno vaspitanje. Zasto su Vas mucili? Zato sto ste sebi dozvolili da steknete izvesne simpatije prema takvom neurednom zivotu. Iako mi to tada niste rekli, videlo se samo po sebi iz one tuge koja vas je potom mucila. Da nije bilo te simpatije, ne bi Vas ni tuga mucila. Pisao sam Vam da ako Vas nuzda opet natera da zaronite u takav vir, ne primate k srcu nista sto tamo vidite ili cujete. I ako ne primate k srcu, necete se ni muciti. Nesto ne cujem odlazite li tamo, a ako odlazite

da li postupate onako kako sam Vam pisao? Sami vidite. Jer dolazite u godine samostalnog delovanja i sami sobom gospodarite. Reci cu Vam samo to, da iz Vas moze da izraste isto takva ogranicena, sujetna i strasna licnost kao i svi ti koje ste tamo sreli, ili pak ni to ni ovo. Prvi slucaj bice ako se svim srcem prepustite takvom zivotu. Tada cete zaboraviti sve dobro, sveto i duhovno sto Je bilo u proslosti, i pocecete prema tome neprijateljski da se odnosite. Znajuci Vas, uveren sam da se sa Vama to nece dogoditi. Ali ne mogu da odbacim mogucnost da se dogodi ovo drugo: da iz Vas ne izraste ni to ni ovo ni duhovna, ni svetska zena; ni hriscanka, ni neznaboskinja. To ce biti ako Vi, cuvajuci blagocestivo ponasanje u kome ste vaspitani, ipak ne budete i svoje srce cuvali od simpatija za svetski nacin zivota. Shvatite: ja mislim na simpatiju, a ne na ucestvovanje, koje je ponekad, kako kazete, neophodno. Takva simpatija Vas nece odbiti od onoga sto je bilo pre, ali ce Vas ohladiti prema tome, i Vi cete se hriscanski vladati po navici, a ne po izboru srca. U sustini, Vas nece biti ni u svetskoj, ni u pravoj duhovnoj sferi: bicete ni tu ni tamo.

I sta cete time dobiti? Ono sto je Gospod u Apokalipsi presudio jednome od andjela Crkve: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruc. O, da si studen ili vruc! Tako, posto si mlak, i nisi ni studen ni vruc, izbljuvacu te iz usta Svojih (Otk. 3,1516). Treba biti vatren prema Bogu i svemu bozanskom, i hladan prema svemu svetskom. Ako se ispostavi da niste ni hladni prema svetskom, ni vatreni prema Bozanskom, nego ste i prema jednom i prema drugom.mlaki, onda ce Bog da Vas odbaci. Pa sta onda da se radi? Treba da sada svim srcem izaberete sveti, bogougodni, duhovni hriscanski zivot – upravo sada, kada stupate u period samostalnog zivota. Upravo o tome Vam govorim. Izaberite – izbavite se od bede, da ne budete ni ovo ni ono. Neka Vas Gospod blagoslovi i urazumi!

27. Nastavak o revnosti i odlucnosti da se zivi po blagodati. Unutrasnja usredsredjenost. Prosvetljenje dusevnog omotaca. Razni stepeni tog prosvetljenja.

Veoma sam obradovan Vasom zeljom da se preporodite. Vi ste pozeleli, i neka Vam Gospod blagoslovi da tu zelju uzvedete do odluke, a onda da tu odluku sprovedete u delo, koje na recima nije tako slozeno i dugotrajno, ali u sustini oko toga se treba truditi citav zivot. Kako doci do odlucnosti, to cemo objasniti posle. Sada cu reci jos ponesto o onome sto ce biti na kraju. Svest o svetlom zavrsetku bilo kog posla odrzava se kroz odgovarajuci napon energije onih sila koje su potrebne da bi se to delo dovrsilo.

Prosli put sam Vam pisao da svojom voljom treba da damo prostor blagodati Bozijoj koju smo primili u krstenju, kako bi ona kao kvasac prozela citavo nase bice u svim njegovim delovima i delicima. Zatim sam dodao da ona od trenutka krstenja istoga casa pocinje da deluje i ako ne naidje na prepreke sama u dusi sve obavlja, cekajuci da dusa kada dodje do odgovarajuceg uzrasta i sopstvenom voljom izabere te zacetke bogougodnog hriscanskog zivota koji su blagodacu vec polozeni u nju. Kada neko dodje u taj uzrast i kada svesno i slobodnim izborom stane na stranu blagodati, ona tada vec samog coveka uci kako da zivi skladno i da sve u sebi preobrazava, i ne odstupa od njega dok svoje delo ne privede kraju, osim ukoliko covek svojom voljom pocne tome da se protivi. Vi se sada nalazite u onom trenutku zivota kada pred Vasom voljom stoji slobodan izbor – da stanete na stranu blagodati ili na suprotnu stranu. Pretpostavimo da ste izabrali ovo prvo i da ste trudom dosli do blazenog kraja blagodatnog zivota. Sta mislite, kako ce tada izgledati Vasa dusa? Kao lucezarna zvezda koja svuda razliva svoje svetle zrake. Eto kako!

Setite se da ste govorili kako ne mozete da izadjete na kraj sa pomislima. Potom ste pisali da sam Vas ja povredio svojim recima, da Vam je ranije sve bilo bolje, a od kada ste poceli da se zagledate u sebe prema mojim uputstvima u svemu vidite samo nered: i u mislima, i u osecanjima, i u zeljama. Sve se odvija u gaosu, i nemate snage da to dovedete u red. Evo Vam odgovora zasto je to tako: zato sto ne postoji centar. A centra nema zato sto svojom svescu i svojim slobodnim izborom jos niste resili na koju ce stranu da krene Vas zivot. Blagodat Bozija do sada je odrzavala red u Vama, taj red je postojao i postoji. Ali od sada ona vise nece delovati sama, nego ce cekati Vasu odluku. Ako sopstvenim izborom i odlukom ne budete stali na njenu stranu, ona ce sasvim otici od Vas i ostavice Vas u rukama Vase samovolje. Bicete odgurnuti na suprotnu stranu, mozda cete je cak i srcem odabrati, ali ne ocekujte da se nemir u Vama umanji zbog toga. Ne, tu ce zavladati jos veca pometnja i rastresenost. U red cete se dovesti tek kada stanete na stranu blagodati i zivota u duhu – tek onda kada to bude nepromenjivi zakon Vaseg zivota. Od tog trenutka, kada u sebi donesete takvu odluku, u Vama ce se obrazovati i mocan centar koji ce poceti da sve sto je u Vama privlaci ka sebi. U tom centru bice blagodat koja ce ovladati Vasom svescu i slobodom, ili ce se Vasa svest i sloboda sjediniti sa blagodacu. To je ono sto je ranije nazvano vaskrsavanjem ili obnovom duga. Potom ce blagodat Bozija poceti ka tom centru da privlaci i sve druge sile Vase prirode, kako dusevne tako i telesne, da upravlja celokupnom njihovom delatnoscu, zadrzavajuci u njima sve sto je dobro, a istrebljujuci sve sto je lose. Ovo privlacenje i usmeravanje svega ka jednom centru i jeste taj unutarnji preporod koga ste tako plameno pozeleli. Kada se taj preporod zavrsi, tada ce vec sve, i malo i veliko, ishoditi iz jednog centra, i u Vama ce zavladati potpuni sklad i mir Boziji – mir koji prevazilazi svaki razum obasjace unutarnji hram Vase prirode. I Bog mira bice sa Vama! Kakvo zanosno i preblazeno stanje. Zeljom ste se zaputili ka,necemu sto je zaista vredno.

Sada se potrudite da se prisetite sta smo rekli o onoj najfinijoj stihiji koja se nalazi svuda, sve prozima, i istorodna je sa omotacem nase duse. Kada dusa stoji izvan blagodati, njen omotac je ili mracan, kao najtamnija noc, kada neko povladjuje strastima i sluzi im, ili je siv, kao neodredjena magla, kada neko nije previse predat strastima, ali ipak zivi sujetno. Pod dejstvom blagodati, u isto vreme dok se dusa prozima njome, postepeno se prosvetljava i njen omotac, kao kada se vreme razvedrava. Kad dusa bude sva prozeta blagodacu, tad i njen omotac postaje jarko svetao. Kao sto je u tom slucaju sve unutrasnje privuceno ka jednome, iz koga ishode sve kretnje i dejstva, tako i jarka svetlost omotaca ishodi iz istog tog centra, odmah za duhovnim dejstvima. To i jeste lucezarnost. Dusa oblagodacenog blista kao zvezda, ne samo duhovnom nego i materijalnom svetloscu.

Ta unutrasnja svetlost neretko se probija i spolja, postajuci vidljiva za druge. Kada sam cetrdesetih godina bio u Sankt-Peterburgu slusao sam od nekih o tome i veoma sam zeleo da to vidim sopstvenim ocima. Dogodilo se da sam primio jednog monaga na kome se vec moglo primetiti delovanje blagodati. Poveo se razgovor o duhovnim stvarima. U meri u kojoj je ulazio u sebe i udubljivao se u um, njegovo lice postajalo je sve svetlije i svetlije, da bi potom postalo svo belo, kao sneg, a oci su mu iskrile. I za oca Serafima Sarovskog kazu da se cesto prosvetljavao, narocito za vreme molitve u crkvi, i da su to svi mogli da vide. U Otacnicima postoji mnogo svedocanstava o takvim pojavama. Za jednog starca pise, na primer, da cim je stao na molitvu i podigao ruke ka nebu, iz svih prstiju obe njegove ruke potekli su snopovi svetlosti. Za drugoga se kaze da mu je dosao ucenik zbog necega i pokucao na vrata kelije, ali odgovora nije bilo. On se sagnuo da pogleda kroz kljucaonicu i ugledao je starca kako stoji sav u ognju, kao stub svetlosti. Postoji jos mnogo, mnogo takvih svedocanstava. I za svetitelja Tihona sam jos kao mali cuo nesto slicno. Preobrazenje Gospodnje, kada je On sav zablistao svetloscu, istog je porekla.

Pri prelasku u drugi zivot takvo blistanje svetlosti prirodno se pokazuje samo po sebi, jer tada spada ovo grubo telo i ne smeta svetlosti da bude vidljiva za druge. Ja sam Vam vec pominjao da je sveti Antonije Veliki sedeci jednom i besedeci sa ucenicima podigao oci ka nebu i kada je dobro pogledao rekao je: „Video sam stub svetlosti kako se penje od zemlje ka nebu. To je dusa Amonova poletela ka Gospodu”. Zapisana su mnoga slicna vidjenja. I nesumnjivo je da ce u Carstvo Nebesko uci samo oni u kojima je blagodat zapocela svoje dejstvo u nekoj meri, cak i ako nije uspela da prozme citavu prirodu. Setite se price o deset devojaka. Pet ludih nije uslo u bracnu odaju zato sto nisu imale plamena u svojim svetiljkama. To znaci da su primile blagodat ali se nisu potrudile da je neguju u sebi, nisu se potrudile nad sobom, da bi blagodati dale prostor za potpuno delovanje. Ako smo ugasili blagodat svetlost se nece videti, jer nema odakle da se pojavi u nama, nego od blagodati.

Zamislite kako su one bile porazene kada su stajale pred samim dverima i bile odbacene, slusajuci glas zenika koji ne samo da ih nije pozvao, nego ih je oterao. Gospode pomiluj! Pregorki udes! Sto cesce se u mislima vracajte na taj momenat, i na svaki nacin se potrudite, ma koliko Vas to stajalo, da se i sa Vama ne dogodi nesto slicno.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

28. Slobodna odluka da se zivi po blagodati – objasnjenje na pricama i primerima.

Zurim da Vam posaljem jos nekoliko redova o onome sto sam vec govorio.

Od onih koji su dobili blagodat ali joj nisu omogucili da deluje u njima nego su je zanemarili, na Sudu Bozijem najpre ce se uzeti dar blagodati, a zatim ce biti baceni u najcrnju tamu. To je otkrio Spasitelj u prici o slugama (Lk. 19, 11 i dalje). Svim slugama data je po kesa srebra: i blagodat se daje svima jednako. Ali jedan je na tu kesu zaradio jos deset, drugi je zaradio pet, a treci – nista: zavio ju je, kaze, u maramu i sklonio. To znaci da se prvi najvise potrudio da bi bio prozet blagodacu, drugi se potrudio upola toliko, dok je teci zanemario dar i uopste se nije potrudio da bi raspalio blagodat u sebi. Nagrada je data prema trudu oko sticanja blagodati ili prema unutrasnjem prosvetljenju pod dejstvom blagodati. Poslednji u tom pogledu nije ucinio nista, zato je od njega uzeto i ono sto mu je u pocetku tako velikodusno bilo dato.

Vidite li kako se stvar odvija i kako se zavrsava?! Mi smo krsteni i svi smo dobili po kesu srebra – blagodat Duga Svetoga. Ova blagodat, kao sto sam vec spominjao, najpre sama deluje u nama, dok jos nismo dostigli potreban uzrast. Kad ga dostignemo, ona je takodje u svakom trenutku spremna da deluje u nama, ali ne deluje, nego ceka da je mi slobodno i sopstvenom voljom prihvatimo, da sami pozelimo da deluje u nama. Cim to zatrazimo, ona istoga casa opet pocinje da deluje, podsticuci nas, usmeravajuci i dajuci nam snagu. Blagodacu cemo biti prozeti u onoj meri u kojoj je trazimo i trudimo se oko toga sto trazimo. A ako ne zatrazimo i ako se ne budemo bas oko toga i u tom smislu potrudili, ona nece sama poceti da deluje u nama, protiv nase volje, jer to bi bilo nekako nasilno. Bog je coveku dao slobodu i nece da je narusi, nece da protiv njegove volje ulazi u njega i deluje u njemu. Ako covek sam, sopstvenom voljom, pozeli da se prepusti delovanju Bozijem, onda ce i Bog svojom blagodacu poceti da deluje u njemu. Kada bi sve zavisilo od Boga, onda bi svi u trenu postali sveti. Jedan tren Boziji – i svi bi se izmenili. Ali takav je zakon, da covek treba sam da pozeli i da zatrazi – i tada ga blagodat vise nece napustiti, samo da joj on ostane veran.

Setite se Spasiteljeve price o blagu sakrivenom u polju i o coveku koji trazi dragoceni biser (Mt. 13,44-46). Jedan je nasao blago u polju, pa je otisao i prodao sve sto ima da kupi to polje. Potom je svakako iskopao blago i obogatio se, mada to nije spomenuto. Polje to je nasa dusa; blago skriveno u njemu je blagodat koja je tu pohranjena kroz sveto Krstenje. Onaj deo price kada covek otkriva blago oznacava trenutak kada hriscanin postaje svestan da je u njemu skrivena dragocenost koja se ni sa cim ne da uporediti – blagodat Duga Svetoga. Sve je prodao – to znaci da je zrtvovao sve sto je imao i sto mu je bilo drago, samo da bi stekao to blago, tj. da bi blagodat skrivenu u sebi probudio i izneo je napolje.

Drugi je bio trgovac dragim kamenjem. Saznao je da negde postoji biser kome nema ravnog, ali u mestu u kome je ziveo nikome nije bila poznata njegova vrednost (ovo ja od sebe dopunjavam). Trgovac je zeleo da ga dobije, pa je takodje sve svoje prodao i kupio ga. I on se naravno obogatio. A taj dragoceni biser je slika blagodati Bozije koja je u nama skrivena i koju ne spoznajemo dok je ne postanemo svesni. Ko je postane svestan, taj odmah spozna da ne postoji nista dragocenije od nje. Zato on uz potpunu samopozrtvovanost ostavlja sve drugo i ustremljuje se na rasplamsavanje te blagodati u sebi.

Iz ovih prica vidite sta se zapravo od nas ocekuje. Ocekuje se da 1) postanemo svesni prisustva dara blagodati u sebi; 2) da razumemo njenu vrednost za nas, koja je toliko velika da je dragocenija od zivota, jer bez nje ni zivot nije zivot; 3) da svim srcem pozelimo da usvojimo tu blagodat i da joj se predamo, ili, sto je isto, da u svoj svojoj prirodi budemo prozeti njome, da se prosvetlimo i osvetimo; 4) odlucili smo da to zaista ucinimo, da bismo zatim 5) izvrsili tu odluku, ostavljajuci sve drugo ili odresivsi svoje srce od svega drugoga i predavsi ga u potpunosti svedejstvu blagodati Bozije. Kada ucinimo u sebi tih pet koraka polozen je temelj naseg unutrasnjeg preporoda, posle koga ce, ako nastavimo da delujemo u istom duhu, unutrasnji preporod i ozarenje dalje napredovati – brze ili sporije, u zavisnosti od toga koliko se trudimo i, sto je glavno, u zavisnosti od naseg samoodricanja i samopozrtvovanosti.

Setite se sta sam Vam govorio o onoj guvernanti koja se iznenada preobratila i koja se kasnije upokojila kao mati Magdalina u Jeleckom zenskom manastiru? E, kod nje se sve to dogodilo. Kada je krenula, ona se vise nije obazirala natrag, nego je isla sve dalje i dalje, sve brze i brze, i dosla je do stanja ognjene blagodati. Blagodat Bozija ne gleda na to kakav je ko bio dok je nije pozeleo, nego ceka samo tu zelju. I istog casa zapocinje svoje delo, kako kod svete velikomucenice Ekatarine, tako i kod Marije Egipcanke koja je dotle zivela potpuno neispravno. Koliko je i kod nas u Rusiji onih koji hitaju tim putem – znanih i neznanih, muskaraca i zena, udovica i devojaka! Blazene i preblazene duse! Blazeni Avgustin je dugo bio u okovima neduhovnog zivota, mada je znao za duhovni i zeleo ga je. Sta mu je pomoglo da raskine te okove? Prica koju je cuo o svetom Antoniju Velikom, kako sija od blagodati, a nije ucen nego sasvim prost covek. Kada je to cuo zavapio je: prosti ljudi nas preticu i ostavljaju pozadi sa svom nasom ucenoscu i ugledom medju ljudima. I istoga trenutka prelomio je u sebi, pa je sa zarom posao istim onim putem kojim je isao sveti Antonije.

A mi? Hocemo li se predomisljati i odlagati to iz dana u dan?! Neka Vas Gospod blagoslovi Svojim prosvecujucim blagoslovom.

29. Odlucnost da se zivi po blagodati ne treba da bude ogranicena samo na zelju, nego treba da se sprovodi sa spremnoscu na napore i borbu, i uz stremljenje da se neizostavno postigne to sto se zeli. Kada se odluka donese, istoga casa treba se prihvatiti dela i istrajati u njemu sa trpljenjem i postojanoscu.

Jos nije receno sve. Spremam se da napisem nesto kao dopunu. Na to me podstice vaznost predmeta o kome je bilo reci.

Divno je stanje duse koja sva blista kada je blagodat Bozija prozima kao sto oganj prozima zeljezo. Slusajuci o tom stanju svako bi zeleo da ga dostigne. Pretpostavljam da i Vi imate takvu zelju. I mada zelja pokazuje da dusa ume da izabere ono sto je dobro, ipak ona ne izrazava sve sto se u tom slucaju trazi. Moze covek naglo da krene i da stane, pa da od zelje ne bude nista. Ne, nije tu potrebna samo zelja, nego zdrav pogled na stvari i odlucnost, tvrda i nepokolebiva, uz svest o tome koliko je truda potrebno, kakve sve prepreke i neprijatnosti tu predstoje, i sa junackim zarom im se suprotstaviti.

Traziti da blagodat Bozija prozme sav nas zivot isto je sto i traziti Carstvo Bozije, ili revnovati na spasenju duse, ili zavoleti i izabrati jedino sto je potrebno. Razliciti su nazivi i izrazi, ali delo je jedno. Ja sam uzeo onu stranu koja je ociglednija. Kako god da ga nazoves, to je predmet koji je sam po sebi najvredniji, zato je nemoguce ne zeleti ga. Pitaj koga god hoces: „Zelis li u raj, u Carstvo Nebesko?” – duhom ce ti odgovoriti: „Hocu, hocu”. Ali potom mu reci: „Dobro, onda radi to i to” – i njegove ce ruke odmah da klonu. Hteli bi u raj, ali nemaju uvek dovoljno cvrstu volju da bi se oko toga potrudili. Hocu da kazem da nije potrebno samo pozeleti, nego treba doneti i cvrstu odluku da se zeljeno ostvari na delu i potruditi se oko toga. Da bi Vam bilo jasnije ispricacu Vam sve o tome kako obicno zelje dovode do odlucnosti.

Ima mnogo predmeta o kojima razmisljamo i dela koja planiramo. Ali mislimo, mislimo i – zaboravimo. To znaci da dusa nije prionula uz njih – zato su pali u zaborav. Pamti se ono uz sta dusa prione. Ako se dusa vezuje, znaci da nam se predmet dopada. Dakle, predmet nam se dopao, prijatno nam je da o njemu razmisljamo ili da ga drzimo u mislima, da ga zamisljamo, ali moguce je da to ne podstakne zelju da se doticni predmet ima, ili, ako je u pitanju delo, da se ucini. Kazemo: dobra stvar ili dobro delo, ali sta nam to vredi? Mi im se divimo, ali ne vidimo zasto bismo se potrudili oko njih. Da bismo nesto zaista pozeleli, potrebno je da to sto zelimo ima najprisniji licni odnos prema nama, da nam bude ili korisno, ili neophodno, ili da nam se tako dopada, da nam je bez toga zivot tezak i gorak. Kada se u nekom delu ili u nekoj stvari uocavaju takve osobine, onda ne mozemo da uzdrzimo zelju: ona neizbezno nastaje. Dakle, pozeleli smo. Je li time vec sve ucinjeno? Jos ne. Zar je malo zelja koje ostaju neispunjene zbog nedostatka energije ili napora snage za njihovo ispunjenje. Da bi zelja bila ispunjena, potrebno je da se pretvori u nepokolebivu nameru ili odlucnost, potrebno je da dusa ovako u sebi kaze: dobicu tu stvar ili ucinicu to delo po svaku cenu. Kada ove reci budu izgovorene u dusi, odmah za njima pocinje razmisljanje o tome kako da se odluka sprovede u delo: smisljaju se sredstva, traze se pogodne okolnosti vremena i mesta, planiraju se moguce prepreke i oznacavaju mere za njihovo uklanjanje, a citav tok stvari pretresa se od pocetka do kraja. Tek kada se sve to obavi u dusi, ona je potpuno spremna za delo.

Sve je spremno za delo, ali dela jos nema – treba ga zapoceti i istrajati u njemu sa trpljenjem i odgovarajucom usrdnoscu, sve dok se ne dovede do kraja. Sve sto smo do sada opisali nalik je na to kada imate masinu za testerisanje drva koja je spremna za rad: sve je postavljeno, drvo je na svom mestu – jos sam da se pusti u rad. To – pustiti u rad kruna je svih prethodnih priprema, i mada gotovo nista ne pridodaje delu, sve zavisi od toga. Isto je i sa prelaskom zelje u odluku i delo: kada je odluka sazrela i kada je delo potpuno promisljeno, ostaje jos samo jedan neophodan cin u kome je sva sila – poceti sa delanjem. Pomislicete, pa sta je tu tesko, kada je vec sve spremno? Medjutim, to je najtezi korak. Do trenutka donosenja odluke sve se odvijalo u nama, a sada to nase unutrasnje, umno delo treba da stupi u tok dogacaja i da tece uporedo sa drugim delima. Ucini samo prvi korak, a onda ce vec same okolnosti u kojima se zapoceto delo zatekne poceti da ga podsticu da se odvija u duhu i poretku kako je zapoceto. To vam je dakle citava procedura dela!

Sve ovo govorim zato da bih Vam ukazao na to sta jos treba da dovrsite u sebi kako bi se zelja sa kojom ste se dali u delo Bozije pretvorila u delo. Da vasa zelja ne bi bila kao sasusena grana, treba je najpre dovesti do odlucnosti – ne brzoplete, nego postojane, promisljene, cvrste, razumne i, sto je najvaznije, nepovratne. A zatim se prelazi na delo. Prvo sve treba da bude ucinjeno u nama, nasim sopstvenim razmisljanjem i molitvenim obracanjem Bogu radi urazumljenja i prosvetljenja uma kada je rec o tako neophodnom predmetu. A drugo Vam vec nece biti tesko, sudeci po redu koji vlada u Vasoj kuci.

Gospod neka Vas blagoslovi i neka se u Vama dogodi ovo sto je opisano!

30. Skica blagodacu prosvetljenog unutrasnjeg stanja recima Makarija Velikog. Nacini podsticanja i pojacavanja odlucnosti za dobar zivot.

Ne mogu da izdrzim. Uzimam pero i ponovo pocinjem da Vam objasnjavam isto – o privlacnosti oblagodacenog stanja, kako bih Vas usmerio na put za dostizanje i usvajanje tog stanja i ostajanje u njemu. Samo, sada Vam necu izlagati svoje, nego reci bogomudrog Makarija Velikog, tacnije reci iz njegove osamnaeste besede.

„Ako je neko u svetu bogat i ima tajnu riznicu, pomocu tog blaga on dobija sve sto pozeli. Tako i oni koji su pronasli i vec imaju nebesku riznicu (blagodat), tim blagom sticu sebi svaku dobrodetelj i dodaju u svoju riznicu jos vece nebesko blago. Apostol kaze: a ovo blago imamo u zemljanim sudovima (2.Kor.4,7), to jest, iako smo jos u telu, udostojili smo se da pronadjemo u sebi tu riznicu – osvecujucu silu Duga.

Ko je pronasao i ima u sebi ovu nebesku riznicu Duga, taj pomocu nje besprekorno i mirno savrsava svaku pravdu po zapovestima Bozijim i svako delo dobrodetelji, bez prinude i teskoca. Gajde da umolimo Boga, da zatrazimo da i nama daruje riznicu Duga Svoga, kako bismo i mi besprekorno i cisto mogli da prebivamo u svim zapovestima Njegovim, i da cisto i savrseno izvrsavamo sve sto je pravedno.

Prinudimo se da umolimo Gospoda da nas udostoji pronalazenja i primanja nebeske riznice Duga, te da dodjemo u takvo stanje, da besprekorno i bez napora, lako i cisto izvrsavamo sve zapovesti Gospodnje koje ranije i uz sav trud nismo mogli da izvrsimo. Ova riznica se zadobija kroz usrdno trazenje, veru i trpljenje napora koje to trazenje iziskuje. Iz sve duse i sa verom treba moliti od Boga da nam omoguci da u srcima svojim pronadjemo Njegovo bogatstvo, u sili i delanju Duga”.

Sveti Makarije ovako predstavlja to sto se dogadja sa ljudima kod kojih je blagodat Bozija pocela vidljivo da projavljuje svoja dejstva: „Ponekad se vesele kao za carskom trpezom i raduju se neizrecivom radoscu i veseljem. Sledeceg trenutka bivaju kao nevesta koja nalazi bozanski mir u zajednici sa svojim zenikom. Ponekad pak osecaju u sebi takvu lakocu i polet kao da su bestelesni andjeli koji se jos nalaze u telu. A ponekad kao kakvim picem bivaju umireni i obradovani Duhom i opijeni bozanskim duhovnim tajnama. Ponekad ih Duh ozaruje takvom ljubavlju, da kad bi bilo moguce smestili bi u svoje srce svakog coveka, ne razlikujuci zlog od dobrog. Ponekad, u smirenomudrenosti Duga, oni toliko unizavaju sebe pred svakim covekom, da se smatraju poslednjim i najmanjim od svih. Ponekad se njihova dusa umiri u velikom bezmolviju, u tisini i miru; ponekad se umudri blagodacu u razumevanju necega, u neizrecivoj mudrosti, u poznanju onoga sto se ne moze opisati jezikom. A ponekad takav covek izgleda kao sasvim obican”.

Kakvo divno stanje! Evo jos jednog kratkog opisa blagodacu prosvetljenog unutrasnjeg stanja.

„Kada dusa uzidje do savrsenstva Duga, potpuno se ocistivsi od svih strasti, i kada u neizrecivom opstenju dodje u jedinstvo i sjedinjenje sa Duhom Utesiteljem, sjedinjena sa njim ona se i sama udostojava da postane duh; tada ona sva postaje svetlost, sva postaje oko, sva – radost, sva – uspokojenje, sva – ljubav, sva – milosrdje, sva – blagodat i dobrota”.

Eto sta su se trudili da postignu i sta su s mukom postizali sveti podviznici! Slozicete se da su imali zbog cega da se trude. A pristup u tu oblast svima je otvoren. To nije zabranjeni vrt. Takva su blaga svima obecana, a za njihovo sticanje unapred je data blagodat Duga Svetoga kroz krstenje i miropomazanje. Na nama je samo da prekopamo po sebi i pronadjemo to skroviste sa blagom. Blago je zakopano u nasem vrtu – samo da uzmemo lopatu i pocnemo da kopamo. Sa prvim udarcima lopate pocece da zvecka srebro i zlato. I eto skrivene riznice! Radosti tada nece biti kraja.

Eto! Dokle smo dakle stigli?

U proslom pismu pokazao sam Vam put kojim se stize do odlucnosti, ali nisam pomenuo usled cega se ta odlucnost konacno pojavljuje. Sada cu ukratko da ukazem na ono sto je najvaznije.

Privlacnost predmeta budi energiju, ali delo tu moze da saceka i do sutra. Medjutim, kada je uz to jasno prisutna, s jedne strane, krajnja potreba i neizbeznost, a sa druge – pomocna sredstva, tada se odluka sprovodi neodlozno. Evo Vam primer. Neko sedi u sobi, a ti ga ne pozoves nego pustis da sam vidi da je pozar i da hitro mora da se skloni odatle: on bi u trenu izjurio napolje. Upravo to mi treba da uradimo i sa sobom, pa da u slucaju neodlucnosti obratimo paznju na jadno (tesko) stanje oko sebe, to jest da se ubedimo kako ili treba da ucinimo to i to, ili smo vecno propali. Cim se pojavi svest o tome, istoga casa u svoj svojoj snazi probudice se sva nasa duhovna energija i nezadrzivo ce nas pokrenuti na delovanje. Kako to da se ucini u odnosu na predmet o kome je kod nas rec, potrudite se sami da smislite. Sa svoje strane pomenucu samo da ce danas-sutra doci smrt, a nakon smrti sta? Mozda ono sto je bilo sa lukavim slugom: „uzmite od njega kesu – dar blagodati, a njega samoga bacite u najcrnju tamu!” Ili ono sto se dogodilo sa ludim devojkama – zatvore se i zacujete glas: „ne znam ko si ti!” Samo sto ce to, jedno ili drugo, da bude zauvek, ukoliko ne rasplamsamo blagodat u sebi i ukoliko se ne prosvetlimo njome. Zamislite sebe u takvom polozaju jasnije, i ne verujem da cete ostati neodlucni, ako ste uopste i bili neodlucni. To je veoma silna predstava. Jos je drevni mudrac rekao: seti se kraja svoga, i dok si ziv neces sagresiti (Sir.7,39). Potrudite se da to zamislite sto jasnije, a kada Vam bude dovoljno jasno, cuvajte i ne pomracujte svest o tome. Da biste pomogli sebi uzmite knjigu „Ustani, ti koji spavas” i citajte je. Nju sam Vam dao ranije.

Pomocna sredstva jesu drugi momenat koji uz svest o kraju daju hrabrost i nadu da se pobegne od bede i time pokrecu na delovanje. Ako ne bude toga, osecanje bede neminovno ce voditi u ocajanje. U navedenom primeru, ako nema slobodnih vrata ili otvorenog prozora onaj ko se nasao u pozaru moze samo da se uhvati za glavu. Tako i u nasem predmetu, u teskoj situaciji u kojoj se zaista nalazimo (bez blagodati ne mozemo izbeci lisenje Carstva Nebeskog), ne bi bilo pomocnog sredstva koje bi moglo da nas izvuce iz ocajanja, da nije, slava Gospodu, za nas vec spremno sve cime mozemo izbeci neizbeznu nesrecu posle smrti – sve je spremno, nalazi se u nasim rukama, cak u nama samima. Ostaje samo da se prihvatimo dela i pocnemo da radimo. Zar cemo, znajuci sve to, jos oklevati i dan za danom odlagati pocetak?

Sto se tice Vas, dodacu jos i to da nije potrebno da zapocinjete nesto narocito. Samo zivite u duhu u kome ste vaspitani i drzite se onog blagocestivog poretka koji vidite u svojoj porodici i kod svojih rodjaka. Sve ovo ja i govorim samo zato da biste Vi iz sveg srca izabrali upravo takav nacin zivota i da biste sopstvenom voljom odlucili da do kraja zivite upravo tako. Dosadasnji Vas zivot kao da i nije bio Vas. Tako su Vas usmerili. To je jako dobro, ali nece biti postojano ako Vi sada sopstvenom voljom ne izaberete upravo takav zivot i ako ga ne postavite sebi kao neumoljivi zakon. Ako to ne ucinite sada, povuci ce Vas zli duh svetskog zivota, ili ce od Vas ispasti ni ovo ni ono, kao sto sam vec govorio.

Razmislite Gospoda radi o svemu tome i pohitajte da donesete odluke. Neka Vas Gospod blagoslovi!

31. Kako podrzati teznju ka dobrom zivotu koja se pojavila. Duhovno citanje i razmisljanje. Zapisivanje dobrih misli. Kako izbeci lutanje misli prilikom citanja i molitve. Neprestano secanje na Boga i smrt. Samoukorevanje.

E, slava Bogu! Pisete da imate silnu zelju da se priblizite Bogu. Neka Gospod blagoslovi! Zasto sam sve vreme i govorio, ako ne zato da bih oziveo tu zelju u Vama? Rasplamsajte strah Boziji u sebi, znajte da kada postoji strah Boziji, to znaci da je Vas duh ziv i da blagodat Bozija deluje u Vama. Prvo delo naseg duga je – poznanje Boga i strah Boziji, a osnovni dar blagodati Bozije je duh straga Bozijeg. On je i pocetak i produzetak i kraj puta onoga ko je spasen. Ko ima zivi i delatni strah Boziji, taj u sebi ima neiscrpnu silu koja pokrece na svako bogougodno delo, i ujedno jakog strazara koji cuva od djavoljih napada i od svakog skretanja sa puta. Pomozi nam Gospode da probudimo i da potom uvek cuvamo u snazi taj duh straga Bozijeg!

Veoma je dobro to sto ujutro posvecujete odredjeno vreme citanju duhovnih knjiga. Ali ko se tamo kod Vas tako neblagonaklono odnosi prema tome? Ako biste ucestali sa tim, pa da nista drugo ne biste radili nego samo citali i molili se, to bi konacno bilo nesto izuzetno, a ovako – da malo citate i porazmislite – sta je tu tako narocito?! Koliko znam, svi blagocestivi i bogobojazljivi ljudi cine tako. Mislim da se i Vasi roditelji drze istog pravila. To citanje, zajedno sa molitvom koja mu prethodi, krepi dusu i daje joj snagu za citav dan. Lekari savetuju da se praznog stomaka ne izlazi iz kuce. U odnosu na dusu, to se ispunjava jutarnjom molitvom i citanjem. Dusa se time nahrani i vise ne izlazi gladna na svoje svakodnevne poslove.

Evo sta mi cak pada na pamet da Vam predlozim. Uzmite jednu svesku i zapisujte u nju misli koje Vam dolaze prilikom citanja Jevandjelja i drugih knjiga, i to ovako: Gospod u Jevandjelju kaze to i to; iz toga se vidi da mi treba da postupamo tako i tako; za mene to je ostvarivo na sledece nacine; tako cu i da postupam; Gospode, pomozi! To je mali napor, a koliko je koristi od njega! Tako cinite! Vasa misao ce se izostriti i dobice krila. Duh koji prebiva u Svetom Pismu preci ce i u Vase srce i ozivece ga. A to je melem na rane!

Zasto za vreme citanja i molitve misli lutaju, i sta tu da se radi? Od toga niko nije slobodan. Ali, tu nema greha. Greh je kada neko svojevoljno razvija u sebe misli koje dolaze sa strane. A kada one dolaze nevoljno, kakva je tu krivica? Krivica postoji i onda kada neko primeti da mu misli lutaju, ali nastavi tako. Treba pak ovako da postupi: cim primeti daje misao pobegla, odmah da je vrati na njeno mesto.

Da bi za vreme molitve bilo manje lutanja misli, covek treba da se napregne kako bi se molio sa toplim osecanjem, a za to je potrebno da prethodno – uoci molitve – zagreje dusu razmisljanjem i poklonima. Navikavajte se da se molite sopstvenom molitvom. Tako, na primer, sustina vecernje molitve je da se zablagodari Bogu za sve sto se dogodilo u toku dana, i prijatno i neprijatno. Za ono lose sto je ucinjeno treba se kajati i moliti oprostaj, uz obecanje da ce se sledeci Dan provesti ispravno. Takodje, Boga treba moliti za cuvanje tokom sna. Sve ovo recite Bogu od svojih misli i od svoga srca. Sustina Jutarnje molitve je – blagodariti Bogu za san i odmor, i moliti ga da pomogne da citav dan cinimo dela u slavu Njegovu. I to mu recite svojim mislima i od svoga srca. Pri tome i ujutro i uvece kazujte Gospodu svoje potrebe, najpre duhovne ali i spoljasnje, govoreci mu kao dete: vidis, Gospode, slabost i nemoc! Pomozi i izleci! Sve ovo i slicno moze se pred Bogom izraziti i sopstvenim recima, bez upotrebe Molitvenika. Mozda ce tako biti i bolje. Pokusajte – ako ide, mozete sasvim da ostavite Molitvenik, a ako ne ide, treba da se molite sa Molitvenikom, jer biste inace mogli sasvim da ostanete bez molitve.

Da bi molitvoslovlje po Molitveniku sabiralo misli i zagrevalo srce, potrebno je da u slobodno vreme – osim onog vremena kada stojite na molitvi – sednete i dobro promislite o sadrzaju propisanih molitava i da ih osetite. Kada posle toga stanete da ih citate u vreme jutarnjeg ili vecernjeg molitvoslovlja, sve te misli i osecanja koja pronadjete tokom razmisljanja ce se obnavljati, sabirace Vasu paznju i zagrevati Vase srce. Molitvu nikada ne citajte brzo. I jos nesto: potrudite se da molitve naucite napamet. To mnogo potpomaze sabranu molitvu. Molitvu treba uciti kao i bilo koje drugo delo.

Navikavajte se da o Bogu ne razmisljate samo onda kada stojite na molitvi, nego i u svakom drugom casu i trenutku, jer On je prisutan svuda. Od toga ce se u vasu dusu slivati mir, dobicete snagu za delanje i Vasa ce dela biti dovedena u red. Vasa sadasnja zelja da se sto vise priblizite Bogu na taj ce se nacin u potpunosti ostvariti. Onome ko se uvek seca Boga toplo je kao da stoji na suncu.

Secanju na Boga dodajte i secanje na smrt i blazenu ili pregorku vecnost. Ta dva secanja otklonice Vas od svega loseg cak i u mislima i usmerice Vas ka svemu dobrom, ne samo radi pokazivanja, nego iskreno. Pogresno je misljenje da secanje na smrt toboze zagorcava zivot. Ne zagorcava, nego nas uci da budemo oprezni i da se uzdrzavamo od svega sto bi moglo da zatruje zivot. Kada bismo se cesce secali smrti, bilo bi manje nereda i u pojedinacnom i u drustvenom zivotu.

Vi sebe prekorevate zbog samoljublja. Dobro je, dobro. Pratite projave samoljublja i odmah ga odsecajte. Samoljublje bi htelo da cini sve za sebe, a Vi sve cinite u slavu Boziju i na dobro drugih, ne gledajuci i ne zaleci sebe. Jer i oni koji su samoljubivi spolja uglavnom cine ista dela kao i oni koji nisu samoljubivi, samo im daju drugo usmerenje i sa njima imaju druge namere. Do nas je da te namere ispravimo od samoljubivosti ka samopozrtvovanju, a potom ce i delo poci na istu stranu. To treba nauciti. Ucite, ucite! Neka Vas Gospod blagoslovi!

Vi zelite da Vas grdim bez sazaljenja. Stvar zbog toga nece propasti. Ali zasada Vi preda mnom stojite cisti i svetli. I meni ostaje samo da pozelim da Vas Gospod uvek sacuva takvom kako mi izgledate; ako u stvarnosti niste takvi, neka da da Vas takvom ucinimo.

32. Onaj ko je odlucio da stane na put dobrog zivota mora da posti. Pouka o tome kako treba postiti. Ponasanje u crkvi tokom posta.

Slava Tebi, Gospode! Evo, dosao je i post. Pricinili ste mi veliko zadovoljstvo kada ste rekli kako jedva cekate da pocnete sa postom. I ne menjajte nameru. Neki poste samo tokom Strasne sedmice, ali Vi ne cekajte dotle. Na Strasnu sedmicu poste i oni koji su vec postili prethodnih nedelja, i oni koji bi hteli sto krace da poste, pa se potrude samo tri dana. Vi se drzite ovog prvog.

Neka Vam Gospod blagoslovi da postite kako treba. Bas onako kako Vi mislite, tako i treba da postupa svako ko posti. Da se uzdrzava od hrane, i da odlazi u crkvu, i da se usamljuje, i da cita, i da razmislja, i da se bavi sobom – sve je to potrebno. Ali sva ta dela treba usmeriti ka jednom cilju – dostojnom pricescivanju Svetim Tajnama. Da biste se dostojno pricestili, dusu treba da ocistite pokajanjem. Svi podvizi tokom posta (odlasci u crkvu, molitva kod kuce, uzdrzavanje od hrane i sve ostalo) odredjeni su zato da bi se pokajanje savrsilo kako valja – sa iskrenom skrusenoscu i tvrdom odlucnoscu da se Gospod vise ne vreca.

Osnovna stvar kod pokajanja je – uci u sebe. Svakodnevni poslovi, brige i misli koje nezadrzivo lutaju po svetu, ne dopustaju nam da udjemo u sebe. Zato onaj ko se podvizava u postu, koliko je to moguce, treba da ostavi svoje brige i da sedi kod kuce umesto da juri za poslovima. To presecanje briga je veoma vazno za post. Ko to ne ucini, taj nece ni postiti kako treba. I vi treba to da ucinite. Koliko god da su male vase brige, one vas ipak dekoncentrisu. Odlozite ih u stranu kada pristupate postu.

Pretpostavimo da ste sve odbacili i da sedite u svojoj sobi. Sta tu da radite? I u usamljenosti se moze sedeti uzalud, zato treba da se prihvatite nekog dela koje vodi poboznosti. Kojeg? Molitve, citanja, Duhovnog razmisljanja.

To je molitva izvan crkve. Ova u crkvi se podrazumeva sama po sebi. Kako da se molite u crkvi to Vam je poznato. Ali evo sta ipak treba da znate: u crkvu treba da odlazite rado, kao u roditeljski dom Boziji, bez mrgodjenja i dosadjivanja. Da idete u crkvu ne samo zato da biste stajali na sluzbi, nego da biste se iz duse pomolili – sa toplotom srca, sa izlivanjem osecanja skrusenosti, smirenja i poboznog straga pred Gospodom, i uz uznosenje usrdnih moljenja za svoje najvaznije potrebe. Kako uspeti u tome? Treba unapred da se pripremite i kada dodjete u crkvu da podsticete sebe na to. Glavno je da se srce tokom sluzbe zagreje i da se toplo obraca Bogu. Ali treba takodje slusati sluzbu i pratiti je svojim mislima i osecanjima. Raznolikost koja je usmerena ka jednome, bez rasejavanja, lako ce odrzati paznju prema onome sto je korisno i sto nas izgradjuje. Treba pronicati u ono sto se peva i cita, a posebno paziti na jektenije, jer su u njima skraceno izrazene sve nase potrebe, za koje molimo i nepostidno se obracamo Bogu.

Ali misli obicno lutaju. To je zbog nedostatka molitvenih osecanja. Evo sta treba da radite sa njima: cim primetite da su misli odlutale iz crkve, vratite ih natrag i nikada sebi svesno ne dopustajte da mastate ili lutate u mislima – i sada, tokom posta, i u bilo koje drugo vreme. Kada Vam misli neprimetno odlutaju to jos nije veliki greh, ali kada pocnete namerno da u mislima lutate tamoamo dok stojite u crkvi, to je vec greh. Gospod je prisutan medju onima koji su u crkvi. Onaj ko tu ne razmislja o Gospodu, nego masta, taj je nalik onome ko dodje kod cara kako bi ga nesto zamolio, pa stane da se u carevom prisustvu vrti i okrece, ne obracajuci na njega nikakvu paznju. Mozda Vam i uz sav trud nece poci za rukom da potpuno zaustavite lutanje misli, ali da ne dozvoljavate sebi da namerno mastate, to i mozete i treba da cinite. Sto se tice lutanja misli tu postoje dva pravila: 1) cim primetite da misli lutaju vracajte ih natrag i 2) svesno ne dopustajte mislima da lutaju.

Sredstvo protiv lutanja misli je paznja uma umerena na to da je Gospod pred nama i mi pred Njim, U tu misao treba pohraniti citav um i ne dopustiti mu da odatle odstupi. Paznja se za Gospoda vezuje strahom Bozijim i poboznoscu. Odatle dolazi toplota srca koja zapravo i usredsredjuje paznju na Jedinog Gospoda. Potrudite se da podstaknete srce pa cete i sami videti kako ce ono da sputa pomisli. Ali treba da prinudite sebe. Bez truda i naprezanja uma necete dostici nista duhovno. Tu mnogo pomazu zagrevanje srca i pokloni. Njih cinite sto cesce, i pojasne i zemne.

Daj Boze da osetite sladost prebivanja u crkvi kako biste hitali ka njoj kao sto se sa velike hladnoce hita u toplu sobu. Tokom posta glavni rukovoditelj dela radi koga se i posti je dolicno prebivanje u crkvi. Ostalo je pomoc i potpora. Ali o tome drugi put.

33. Produzetak o postu. Ponasanje u kuci tokom posta.

Nastavljam o postu. Onaj ko posti i zna jedino za crkvu i kucu. Dosli ste kuci – i sta tu? Tu takodje treba, koliko ste u stanju, da um i srce drzite pobozno okrenute Gospodu. Pozurite iz crkve pravo u svoju sobu i pozdravite je sa nekoliko poklona, moleci od Gospoda da dusevno korisno provedete predstojece vreme usamljenosti u kuci. Zatim sedite i malo predahnite. Ipak, ne dopustajte mislima da lutaju, nego u sebi govorite samo „Gospodi pomiluj! Gospodi pomiluj!”, ne razmisljajuci ni o cemu drugom. Kada se odmorite prihvatite se nekog dela: ili molitve ili rukodelja. Kada cete sta od toga raditi – to odredite sami. Ne treba da se bavite samo duhovnim stvarima, vec se prihvatite i nekog opustajuceg rukodelja. Samo nemojte ga obavljati onda kada vam je dusa umorna i nije sposobna ni da cita, ni da razmislja, ni da se moli Bogu. A ako se to duhovno delanje odvija kako treba, onda rukodeljem ni ne morate da se bavite. Ono sluzi da se popuni vreme koje bi inace bilo provedeno u dokolici, koja je uvek veoma pogubna, a pogotovo u vreme posta.

Kako da se molite kod kuce? Dobro ste rekli da treba nesto malo i dodati uobicajenom molitvenom pravilu. Treba, treba. Ali bolje je ako dodate ne jos koje citanje molitava, nego da nastavite da se molite bez Molitvenika, saopstavajuci Gospodu sami svojim recima najvaznije duhovne potrebe. Citajte i ujutru i uvece, ali pre pocetka Vaseg molitvoslovlja i posle njega, kao i izmedju molitava koje citate, dodajte sopstvenu molitvu, cineci pojasne i zemne poklone i padajuci na kolena. Dosadjujte svojom molitvom Gospodu, Majci Bozijoj i andjelu cuvaru, i u svojoj besedi sa njima trazite sve za sta osecate da Vam je krajnje neophodno; molite se da Vam daju da spoznate sebe, a kada to postignete, da Vam daju zelju i da Vas snabdeju snagom da ispravite sve sto je neispravno, kako bi se Vase srce ispunilo duhom skrusenosti i smirenja, u cemu se i sastoji zrtva Bogu koja je Njemu najugodnija. Ali ne vezujte sebe suvise dugim pravilom. Bolje je da cesce stajete na molitvu i da tokom dana cinite po malo poklona, ali cesto, da biste poklone rasporedili na citav dan. Umom pak nikako ne odstupajte od Gospoda, bez obzira na to da li stojite na molitvi ili radite nesto drugo.

Posle molitve posvetite se citanju sa duhovnim razmisljanjem. Citati ne treba zato da biste opterecivali mozak razlicitim podacima i pojmovima, nego zato da biste nesto naucili i da biste shvatili kako najbolje da izvrsimo ono sto nam je potrebno u tim danima posta. Zato treba citati malo, ali uz svest o svemu procitanom, sto se postize sporim i pazljivim citanjem.

Sta citati? Pa svakako samo duhovne knjige. Medju njima Vam nista necu vise preporuciti nego dela svetitelja Tihona. Medju delima svetitelja Tihona postoji knjizica „Ustani, ti koji spavas” – izbor tekstova koji podsticu na pokajanje. Postoji jos i knjizica o pokajanju i pricescu, propovedi tokom Velikog posta i pripremnih nedelja. Cuo sam da je ona veoma pogodna za ovo vreme: u njoj se govori samo o pokajanju i pricescu. Bolju literaturu za Vas ne mogu da nadjem. Te knjizice su Vam date – uzmite ih i citajte.

Lagano citanje odgovarajucih knjiga praceno razmisljanjem podstice dusu vise no bilo sta drugo. Prihvatite ga se. Ujutro posle molitve posvetite se citanju, sve do casova. Ono priprema i za crkvenu molitvu. I posle casova mozete da nastavite sa citanjem, kad imate dovoljno zelje i koncentracije. Ako se za vreme citanja pojavi molitveni polet ustanite na molitvu. Da citate zajedno sa nekim ili sami? Bolje sami. Jer tako cete se lakse pozabaviti sobom i primeniti na sebi to sto ste procitali. Razmisljanje treba vezati za ono sto je procitano, inace ce da predje u mastanje i od njega neces imati koristi.

Dakle, procitali ste, porazmislili, savrsili poklone – to su dela koja kod kuce obavlja onaj ko posti. Ali necete stalno biti u stanju da odrzite takvu paznju. Kada se umorite mozete sesti i nesto poraditi, kao sto sam vec spominjao.

Dobro ste rekli i to da se treba uzdrzavati od hrane. Treba, treba, ali ne previse. Jer Vi i inace jedete tako malo. Morate da jedete tako, da biste imali snage da stojite u crkvu i da kod kuce cinite poklone. No, kako nadjete da Vama odgovara i da Vam je od koristi – tako i postupite. Potrebno je samo da telu date do znanja da je i ono krivo zbog toga sto treba da se kajete i zbog toga da podnosite napor posta. I od sna treba oduzeti malo, kako kada je u pitanju duzina, tako i kada je rec o udobnosti. Ova tacka cini mi se zahteva od Vas zrtvu. Ali ne budite lenji da tu zrtvu prinesete, kako znate i umete. U te dane svaka vrsta lisavanja je na mestu.

A razgovori? I razgovarati se moze, ali ne o ispraznim stvarima, nego samo o ovome. Umesto razgovora bolje se dogovorite da zajedno citate. Uvece bi to bilo bas dobro. Nista ne bi bilo bolje nego kada bi neko od Vas pricao poucne price u kojima se projavljuje sila pokajanja i pricesca. I za citanje bi trebalo izabrati takva mesta iz Ceti-Mineja.

Dovoljno je za ovaj put. Posle cu dodati ono sto jos bude potrebno.

34. Produzetak o postu. Pripremanje za ispovest. Preispitivanje zivota.

Da nastavimo sa nasim izlaganjem o postu.

Sve sto je receno predstavlja okvir u koji se stavlja post, ili spoljasnji red i poredak koga se obicno drze oni koji dobro poste. I Vi se potrudite da se toga pridrzavate ako hocete dobro da postite. Samo nemojte da uzimate namrgodjeni izraz i ne pomracujte svoje lice. Sve cinite rado, sa dobrim i radosnim raspolozenjem duga. Vreme provodite kao oni kojim predstoji gozba kod cara. Oni misle i govore samo o tome kakva ce biti ta gozba, kako ce se susresti sa carem, sta ce reci, kako ce ih on pozdraviti, kako ce se sto bolje pripremiti, da se ne osramote i slicno. Ali Vas ocekuje nesto neuporedivo bolje i uzvisenije – predstoji Vam gozba ne kod zemaljskog, nego kod Nebeskog Cara. Ako se potrudite da se pripremite tako da se dopadnete Caru, On ce Vas pohvaliti, dobicete ono sto nema cenu i bicete neizrecivo obradovani.

Rekli ste da cete da postite, onda postite! Neka Gospod blagoslovi! Izvolite, porazmislite o tome kako da se pripremite. Stare galjine treba da zamenite novim. Ako se nesto od starog ucini pogodnim, onda ga treba oprati, izglacati i pokazati ga u onom obliku kao da je sasvim novo. Time hocu da kazem kako treba da preispitate sebe: lose da odbacite a dobro da zadrzite, popravite i usavrsite.

Udjimo dakle u sebe i pocnimo da pregledamo cega sve tu ima.

Da se u to mesa neko lice sa strane neumesno je i sasvim nemoguce. Niko ne moze da udje u Vas i da razabere dela Vase savesti, osim Vas samih. Izvolite dakle to sami da ucinite. Ja cu Vam tim povodom dati samo nekoliko uputstava. I u onim knjigama koje sam Vam odredio za citanje naci cete mnoge savete o tome. Ali reci cu jos nesto.

Da bi sebe dobro pregledali treba da obratite paznju na tri strane naseg delatnog zivota: na dela – pojedinacna, obavljena u odredjeno vreme i na odredjenom mestu, u odredjenim okolnostima; na raspolozenja srca i karakteristicne sklonosti, koje se kriju iza dela; i na opsti duh zivota.

Citav nas zivot sastoji se iz neprekidnog delanja: misli, reci i dela koja se neprekidno smenjuju i jedni druge izazivaju. Pretresti sva ta dela, svako posebno, i odrediti njihovu moralnu vrednost – to je potpuno nemoguce. Cak i kada biste hteli da se prisetite i prosudite dela koja ste obavili tokom jednog dana, ni to necete moci da ucinite. Covek je bice koje je svagda u pokretu. Sta on sve pomisli i uradi od jutra do veceri! Koliko stvari uradi od ispovesti do ispovesti! Nema potrebe da se sve potanko istrazuje i posebno prosudjuje. Jer imamo stalno budnog strazara – savest. Ono lose sto je ucinjeno, ona nece prevideti; i koliko god joj vi objasnjavali da to nije nista, ona nece prestati da govori svoje: lose je, lose je. Eto vam prvog dela: da slusate savest i da sva ona dela koja savest razotkrije priznate za gresna i spremite se da ih ispovedite.

To se moze nazvati prvim i poslednjim delom: da shvatite da ste krivi za ono za sta Vas savest optuzuje, da odlucite da to ubuduce izbegavate. Ponekad se dogodi da ona nesto ne primeti, ili zbog nekakve zbunjenosti, ili zbog toga sto je bilo davno, a nesto mozda i zbog toga sto ne smatra za greh zbog nepoznavanja ili nepotpunog poznavanja onoga sto je za nas obavezno. Tu se, kao pomoc savesti, treba obratiti zapovestima Bozijim, izlozenim u reci Bozijoj, pregledati ih i zapitati se nismo li ucinili nesto protiv ove ili one zapovesti. Pri tome cemo se setiti mnogo cega sto smo zaboravili, dok ce nam se mnogo sta predstaviti u drugom svetlu, a ne onako kako smo dotle videli.

Rec Bozija je nalik na ogledalo. Kao sto svako gledajuci u ogledalo vidi gde je koja fleka ili zrno prasine na licu ili na odeci, tako i dusa, citajuci rec Boziju i razmatrajuci tamo nabrojane zapovesti ne moze da ne vidi je li prema tim zapovestima ispravna ili neispravna: savest, prosvecena pri tome recju zivog Boga, istoga casa ce joj to nelicemerno reci. Evo Vam i drugog dela. Ispitajte zapovesti i pogledajte da li ih ispunjavate ili ne. Na primer: zapovest da dajete milostinju svaki put kada Vam neko zatrazi – pogledajte da li ste uvek tako cinili ili ne. Ponekad ste odbijali da to ucinite bez nekog opravdanog razloga, jednostavno ste prezreli siromaga. Ako se pokaze da je to – u pitanju je greh. Zapovest kaze da svakome sve treba da se oprosti, cak i ono neprijatno i uvredljivo. Pogledajte da li ste uvek bili popustljivi, da nije bilo sporova, teskih razgovora, pa cak i svadja. Ako primetite da je bilo, onda konstatujte da je to greh, mada savest obicno ne primecuje takve stvari. Jos nesto: svu svoju nadu covek treba da polaze na Boga. Da li je kod Vas uvek bilo tako? U obicnom toku stvari to neces ni primetiti, ali kada se pojavi neka velika potreba, istoga casa se pokazuje da li se dusa oslanja na Boga ili na nesto drugo, a da na Boga zaboravlja. Nesumnjivo je da i sve sopstvene snage covek treba da upotrebi kako bi se izvukao iz neugodnih okolnosti, jer i one su od Boga, ali konacan uspeh moze se ocekivati samo od Boga, zbog cega mu se treba obracati sa molitvom za pomoc, a kada se delo okonca, blagodariti Njemu kao jedinom izbavitelju, ne pominjuci sopstvene snage. A sada pogledajte da li ste postupali tako. Ako niste, konstatujte opet: greh. Postupite ovako sa svakom zapovescu i otkrivajte kojim ste delima prestupili koju zapovest. Na taj nacin detaljnije cete ispitati svoja dela.

Ali kako to lakse da ucinite? Ucili ste Katihizis? Tamo je rastumacena svaka od njih i pokazano je koja nam se dobra dela kojom zapovescu nalazu, a koji su gresi kojom zapovescu zabranjeni. Uzmite ga i pomocu njega preispitajte svoja dela. Cini mi se da kod kuce imate knjizicu „Kako ispovedati i kako se ispovedati” preosvecenog episkopa Platona Kostromskog. Tamo su veoma detaljno nabrojana pitanja koja treba postaviti onima koji se ispovedaju. Sa njom ce Vam mozda biti jos lakse da se preispitate.

Mislim da Vi prvi put zelite da se pozabavite sobom kako treba i da odredite ko ste i sta je u Vama. Potrudite se da prema ovom uputstvu dobro pogledate sebe. Posle, drugi put, to vise nece biti tako slozeno delo za Vas. A sada se potrudite.

Sta Vam jos ostaje da ucinite posle ovoga, napisacu sledeci put.

35. Produzetak. Preispitivanje raspolozenja srca. Odredjenje glavnog karaktera ili duga svoga zivota.

Nastavljam. Druga strana zivota – raspolozenja ili sklonosti srca. Dela jos ne pruzaju coveku punu svest o sebi. Treba uci dublje u sebe i razmotriti kakvo je srce – i na to vise obratiti paznju nego na dela. Moze da se dogodi, na primer, da neko slucajno ne bude predusretljiv (ne pomogne drugome), iako ima milostivo srce. A drugi nece dati ne slucajno, nego zato sto pati od tvrdicluka. Naizgled, oba su dela jednaka, ali po unutrasnjem raspolozenju onih koji deluju medju njima postoji velika razlika. Raspolozenja oznacavaju postojana dusevna stanja koja odredjuju karakter i narav coveka, i odakle dolaze njegove najbolje zelje i usmerenje njegovog delovanja. Ona medju njima koja su dobra nazivamo dobrodeteljima, a losa – porocima, porocnim sklonostima i strastima.

Kakva raspolozenja treba hriscanin da ima u srcu, o tome govori Spasitelj u blazenstvima: smirenje, skrusenost, krotost, pravdoljubivost i istinoljubivost, milostivost, cistotu srca, miroljubivost i trpljenje. Sveti apostol Pavle ukazuje na sledeca hriscanska dobra raspolozenja srca kao na plodove Duga Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdrzanje (Gal. 5,2223). Na drugom mestu: obucite se, dakle, kao izabranici Boziji, sveti i ljubljeni, u milosrdje, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseci jedan drugoga i oprastajuci jedan drugome ako ko ima tuzbu na koga; kao sto Hristos oprosti vama, tako i vi. A povrh svega toga, obucite se u ljubav, koja je sveza savrsenstva: i mir Boziji neka vlada u srcima vasim, na koji ste pozvani u jednome telu, i budite zahvalni (Kol. z, 1215). Nasuprot ovome stoje poroci ili strasti izvor svih zlih dela koja nas unistavaju. Najvaznije medju njima su gordost, sujeta, koristoljubivost, neuzdrzanje, gnev, mrznja, zavist, lenjost, strast prema culnim zadovoljstvima, uninije i ocajanje. Za njih je apostol uzakonio da hriscani ne samo da ne treba da ih imaju, vec ne treba cak ni da ih spominju medju sobom: da se i ne spominje medju vama (Ef.5,2).

Vidite kako je strogo! Dakle, izvolite dobro pogledajte da nema kakvih zlih sklonosti ili strasti. Kod svakoga ima pomalo od njih, ali nisu duboko ukorenjene i stalno prisutne. I svako ima jednu glavnu strast oko koje se isprepletu sve ostale. Pre svega, morate se potruditi nju da pronadjete. Mada ona sada nije sasvim vidljiva, posto ste jos mladi, njeni tragovi trebalo bi da se primete ako se udubite. Kada je pronadjete, i drugima cete potom lakse odrediti mesto – koja joj je blize, a koja dalje. I potrudite se da shvatite ustrojstvo svoga srca. To je dragocen dobitak! Jer kad posle toga pocnete da se ociscujete od strasti i zlih sklonosti, bice Vam jasno na koju stranu treba da usmerite snagu i glavni udarac – upravo na svoju osnovnu strast. Kada nju savladate, sve druge ce se razbezati same od sebe: kao u ratu kada se razbiju glavne neprijateljske snage, ostale se pobedjuju bez muke. Lako je ispraviti dela. Nemoj da delas i – gotova stvar. Ali prelomiti i ispraviti srce, to nije moguce odjednom. Predstoji borba.

U borbi pak kada ne znas gde da usmeris udarce mozes izgubiti snagu i doziveti neuspeh. Zato se potrudite!

Treca strana zivota je duh zivota. To je glavno i ujedno najmudrije delo. Zli duh je tako lukav i tako ume da se maskira dobrotom i pristojnoscu da je coveku potreban veoma ostar duhovni pogled kako bi ga primetio. No, zato se dobri duh lako vidi, jer on je jedan i jedinstven – ziveti za Boga i ostaviti sve drugo. Njemu suprotan je duh zivota za sebe (egoizam). Taj duh veoma cesto, ako ne i uvek, dobija dopunski smer: ziveti za svet.

Ako dakle uzmemo da se duh zivota odredjuje na osnovu toga za koga covek zivi, onda Vam nece biti tesko da odredite duh svoga zivota, kada odredite za koga zivite ili, posto Vi tek pocinjete da zivite, za koga vise zelite da zivite, cemu vise tezite svojim srcem i kome vise zelite da posvetite svoj zivot. Duh svoga zivota odredjujte prema onome sta Vas vise privlaci, mada je on kod Vas tek u zacetku, kao slabasno ptice. Duh onoga ko zivi za Boga je bogobojazljiv i trudi se da ugodi samo Bogu. Ko zivi samo za sebe, duh njegovog zivota je samougadjacki, egoisticki, koristoljubiv ili telesan. Ko zivi za svet, njegov je duh sujetan. Po tim crtama izvidite koji duh dise u Vama.

Sudeci po tome kako silno ste pozeleli da se priblizite Bogu, treba pretpostaviti da je Vas glavni duh – dobar, istinski duh, kakav i treba da bude. Sudeci opet po tome sto ste nekako nedruzeljubivo docekali svetski nacin zivota, u kome je duh sveta, moze se pretpostaviti da taj duh u Vama nema ni mesta ni snage, mada Vas lako moze obuzeti ako budete neoprezni. Ostaje jos sumnja da nema mozda egoistickog duga. Meni se cini da ima malo, mada ne znam koliko je jak. Ali neka, posto ste silno pozeleli da se priblizite Bogu, i posto Vasa dusa ne pripada svetu, Vas egoisticki duh ce brzo da ispari, ako vasem srcu date prostor da se sve vise i vise razmahne stremljenjem prema Bogu. Izvolite, primite to na znanje.

Dakle, vidite sta Vam predstoji da ucinite, pa to i ucinite. Na prvi pogled ucinice Vam se kao veliko i komplikovano delo, ali u sustini je jednostavno i lako. Pomolite se Bogu, saberite se, i sve moze da se sredi za jedno vece. Ne treba da idete preko mora, dovoljno je da razaberete cega sve ima u Vama. Ipak, ne odlazite za sutra. Ne! Pozabavite se time odmah, od samog pocetka posta. Postepeno cete sve razaznati temeljnije i jasnije. Tesko ce mozda biti samo ovaj put. Ali ako potom pocnete da zivite onako kako nalaze Vas dobri duh, onda ce Vas sam zivot dovesti do najpotpunijeg samopoznanja. Jer zbog cega uglavnom ne poznajemo sebe? Zato sto smo nemarni.

Pretpostavimo da ste dobro preispitali sebe i da ste pronasli mnoge neispravnosti. Sta dalje? Kakve korake preduzeti povodom tog saznanja? O tome cu Vam pisati sledeci put.

36. Savrsena priprema za tajnu pokajanja i pricesca. Osecanja koja su neophodna onome ko se kaje. Korisno podsecanje na blazenu Teodoru i njen prolazak kroz mitarstva.

Kakvu korist mozete izvuci iz dobijenog znanja o samome sebi? Pre svega, treba da osudite sebe zbog svih vasih pogresaka, bez ikakvih ograda i opravdanja. Kada na predjeosvecenoj Liturgiji, posle Da ispravitsja molitva moja, pevaju: Ne daj srcu mome da zastrani u zle pomisli, da ne izmislja izgovore za grehe, tu se vernima sugerise da se mole da im Gospod ne dopusti lukavo izmisljanje opravdanja za svoje grehe. Ne ocekuj pokajanje od onoga ko smislja takva opravdanja, a ko se ne kaje, taj se nece prihvatiti ni samoispravljanja. Sva je stvar u tome da sam sebe bez sazaljenja osudis i da se dovedes dotle da u srcu iskreno kazes: kriva sam u svakom pogledu.

Kada se u srcu kaze: kriva sam, onda tome treba jos pridodati strah od osude Bozije. Ako Vas Vasa savest osudjuje, onda cete biti krivi i pred Bogom. Ako Vas vidi kao takvu, osudice Vas. Ako Vas osudi, odredice i odgovarajucu kaznu. Danas ili sutra ta ce kazna pasti na Vas – ona vec visi nad Vama, cim Vas je Bog osudio.

I sta da se radi? Ko zna sta bi bilo da nije milosti Bozije. Milostivi Bog nam daje nadu da ce nam krivica biti oprostena ako se skruseno pokajemo i cvrsto odlucimo da cemo izbegavati predjasnje grehe, da necemo vise njima gneviti Boga. U tome je sustina pokajanja. Dakle, ne budite hladno svesni svojih pogresaka, nego se skrusite zbog njih i iskreno zazalite sto je do njih doslo. Skrusenost radja smirenu odlucnost da se pogreske izbegavaju, dok znanje samo po sebi, cak i kad je praceno namerom coveka da se cuva grehova, vodi ka gordosti od koje neka nas izbavi Gospod!

Ko je odlucio da izbegava grehe, taj treba odmah da vidi i da utvrdi kako ce u tome uspeti, da bi istoga casa zaista i poceo da se popravlja. Ako Vas je, na primer, nesto ljutilo, odlucite da se vise ne ljutite i odredite kako da to postignete. Tako i kada je rec o svemu drugom, treba da odredite kako u kom slucaju da postupate da ne biste gresili. Da biste to lakse ucinili zapisujte svoje grehe cim ih uocite, i odmah dopisite na koji nacin mislite da cete se popraviti. To ce biti Vasa prva opsta i potpuno ispravna ispovest. Potrudite se Gospoda radi da tako i postupite. Videcete kako cete potom ovladati sobom i kako cete snazno drzati sebe u rukama, sa svescu da je upravo to pravi nacin delovanja.

Kada pocnete da se skrusavate zbog grehova i kada donesete odluku da vise ne gresite, tome treba da dodate usrdnu molitvu Gospodu da Vam pruzi Svoju pomoc kako biste se suprotstavili grehu, i da verujete da Vas Gospod nece ostaviti bez takve pomoci. Kod hriscana duboko u srcu treba da lezi ubedjenje, da kao sto im se po milosrdju Bozijem i radi krsne smrti Njegove oprastaju gresi zbog kojih zale i koje ispovedaju sa obecanjem da ce ih izbegavati, tako im se u isto vreme daruje i blagodat Bozija, u silu iste te krsne smrti i radi izbegavanja grehova. Ova blagodat silazi radi tvrde odlucnosti da se ne gresi i nepokolebive, svetle vere u Hrista Spasitelja.

Kada ispunite sve ovo – spremni ste za ispovest, a kada posle ispovesti dobijete razresenje svojih grehova – bicete spremni i za sveto pricesce. Na Vase najiskrenije pokajanje i tvrdu odlucnost da budete ispravni doci ce Gospod u Svojim Svetim Tajnama i uselice se u Vas i bice u Vama i Vi cete biti u Njemu. O, velike i neiskazive milosti Svedarezljivog Boga!

Palo mi je na pamet sta da Vam preporucim! Uzmite Ceti-Minej za mart mesec i procitajte tamo pricu blazene Teodore o tome kako je prolazila kroz mitarstva. Ona se nalazi u zitiju Vasilija Novog pod 26. martom. Samo starcevo zitije je dugacko. Pocnite odmah od price blazene Teodore, a gde se ona nalazi videcete iz belezaka na marginama.

Zitije starca Vasilija ukratko izgleda ovako. On je ziveo u pustinji, nedaleko od Konstantinopolja, da bi potom bio ugapsen kao spijun i posle teskog mucenja bacen u more. Bog ga je cudesno izbavio od davljenja, pa je tajno dosao u grad gde ga je primio neki dobri covek. Starac je ponovo poceo da se podvizava kao i u pustinji, pri cemu ga je Teodora usrdno sluzila. Ova starica se upokojila pre starca. Vasilije je imao jos i ucenika Grigorija, veoma bogobojazljivog svetovnjaka. On je pozeleo da sazna sta je Teodora dobila zbog svog usrdnog sluzenja svetom Vasiliju. Upitao je starca za to. Ovaj se pomolio i Grigorije je u snu video Teodoru u raju, svetlu, presvetlu, na mestu pripremljenom za Vasilija. Grigorije ju je upitao kako se rastala sa telom i kako je stigla do tog blazenog mesta. Blazena Teodora mu je odgovorila pricom o tome kako je umrla i kako je prosla mitarstva. E, tu pricu Vam savetujem da pazljivo procitate. Ona je veoma poucna, vodice Vas ka samopoznanju i pokazace Vam silu pokajanja pracenog suzama i ispovesti.

Dok ne nadjete knjigu, prepricacu Vam ponesto.

Sveta Teodora je prosla dvadeset mitarstava. Prvo – gde se kaznjavaju gresi govora, gresi ljudskih reci: ispraznih, naprasitih, ruznih, nepristojnih. Tu spadaju grube sale, podsmevanje, bestidne pesme, nepristojni povici ili smeh. Drugo – mitarstvo lazi, na kome se kaznjava svaka lazna rec, a najpre gazenje zakletve, nepotrebno prizivanje imena Bozijeg, lazno svedocenje, neispunjavanje obecanja datih Bogu, neistinito ispovedanje grehova i slicne lazi. Trece – mitarstvo osudjivanja i klevete, vredjanja bliznjih, ismevanja njihovih nedostataka i grehova. Cetvrto – mitarstvo stomakougadjanja, slastoljublja, prejedanja, izlazaka i provoda, pijanstva i narusavanja postova. Peto – mitarstvo lenjosti, gde se kaznjavaju svi oni isprazno provedeni dani i sati, besposlicenje, rad manji od placenog, nemar prema crkvenim sluzbama u nedeljne i praznicne dane, dosadjivanje na jutrenju i liturgiji, nezainteresovanost za dela koja se ticu spasenja duse. Sesto – svakojake kradje. Sedmo – srebroljublje i tvrdicluk. Osmo – lihvarenje i svi oblici nepostenog sticanja dobiti. Deveto – nepravde, gde se kaznjavaju nepravedne sudije, podmitljive sudije, oni koji su oslobadjali krive i osudjivali nevine, oni koji su zadrzavali najamnicku platu, oni koji su drzali netacne mere i tegove prilikom kupovine ili prodaje. Deseto – zavist, mrznja, nedostatak ljubavi prema bliznjima. Jedanaesto – gordost, sujeta, umisljenost, prezir, hvalisavost, neposlusnost roditeljima, neposlusnost vlastima. Dvanaesto – gnev i jarost. Trinaesto – zlopamcenje, zloba prema bliznjem u srcu, osvetoljubivost, uzvracanje zlom na zlo. Cetrnaesto – ubistva, gde se ne kaznjava samo razbojnistvo, nego svaka rana, udarac po glavi ili telu, samar ili guranje u gnevu. Petnaesto – Vracanje, bajanje, spravljanje otrova i prizivanje demona. Sesnaesto, sedamnaesto i osamnaesto – telesni grehovi. Devetnaesto – jeresi, nepravoslavno mudrovanje o veri, odstupnistvo od Pravoslavlja, hule na Boga i svetinje. Dvadeseto – nemilosrdnost i grubost u odnosu na potrebe siromasnih.

Ono na sta je naisla sveta Teodora, na to ce naici svaka dusa. Apostol demone naziva vlastima u vazduhu. Zar ce ti zlikovci i nasrtljivci propustiti neku dusu kada treba da uzidje ka prestolu Bozijem, a da ne pokusaju da je uhvate ili bar da je zaplase svojim pretnjama? I sta onda? Na nasu veliku utehu, suze pokajanja sa pokajnim podvizima, narocito sa davanjem milostinje, izgladice sve grehove. Koliko je puta blazena Teodora videla kako demoni donose svitke na kojima su bili zapisani njeni gresi, a kada bi ih odvili tamo nista ne bi nalazili. Kada je zamolila andjele koji su je pratili da joj objasne razlog za to, objasnili su joj da kada se neko iskreno kaje zbog svojih grehova, kada posti, moli se i cini milostinju, njegovi gresi bivaju oprosteni.

Ne dozvolite sebi da posumnjate, nego primite k srcu ovo sto je receno i shodno tome postupite kada su u pitanju sve Vase neispravnosti.

37. Probudjena odlucnost da se zivi ispravno treba jasno da se odredi kao teznja da se u svemu postupa shodno volji Bozijoj. Mir i radost slugu Bozijih. Potrebno je cuvati se kolebljivosti kada je u pitanju odluka da se zivi po Bogu. Bog ce odbaciti onoga ko nije ni topao ni hladan.

Ne cujem da li ste poceli da postite. Ali kada pocnete, dobro ce vam doci sve ono sto je napisano o postu. Ja medjutim dodajem jos jedno kratko izlaganje, kako bih pojasnio neke tacke. Jer citav predmet je takav, da se ne moze izloziti u nekoliko redova.

Dakle, uzmimo da ste usli u okvire posta, to jest u spoljasnji poredak posta, i da pocnete strogo da se preispitujete prema uputstvima koja ste dobili, kako biste, uocivsi sve nepravilnosti, potom bili u svemu ispravni.

Te reci biti ispravan treba precizno odrediti. U tome je sustina stvari i ko to ne zna, moze da napravi veliku gresku, a da pri tome jos veruje kako postupa ispravno.

Postavili ste sebi kao nacelo da budete ispravni. Ali u cemu smo mi zapravo losi? U cemu se ogleda nase lose ponasanje? Mislim da ste i Vi doziveli da pristupajuci ispovesti ne znate sta biste rekli: ne vidite u cemu ste gresni. Otkuda to? Odatle sto nije jasno kakav bi nas zivot trebalo da bude i vode li sva nasa dela i nase pomisli ka ispravnom cilju. Posto to nije objasnjeno, mi – gledajuci na svoj zivot i videci da je on, kao i kod svih drugih, los, ali da nista posebno ne bode oci – ostajemo spokojni i kazemo: pa sta jos hteti?

Sve sto sam do sada pisao, pisao sam zato da se i Vama to ne bi ucinilo. Ako postupite prema onome kako Vam je ukazano, Vas se jezik vise nece vratiti na to da kaze: pa sta jos hteti? Zadrzacu Vasu paznju jos malo na tome.

Evo u cemu je zapravo stvar. To sam pomenuo ne jednom. Citav nas zivot, u svim svojim delovima i pojedinostima, treba da bude posvecen Bogu. Takav je opsti zakon: sve sto god da cinis, cini u skladu sa voljom Bozijom, kako bi ugodio Bogu, u slavu presvetog imena Njegovog. Tako treba gledati i na svako delo koje se nadje pred nama – da li je ono u skladu sa voljom Bozijom. I nemoj ga se prihvatati pre no sto se uveris da joj tacno odgovara; a obavljaj ga onako kako je Bogu ugodno da se obavlja. Onaj ko uvek bude postupao sa takvom opreznoscu i jasnom svescu o tome koja su dela ugodna Bogu, taj nece moci da ne bude svestan i toga da se njegov zivot odvija kako treba, mada njegova dela nisu sjajna i savrsena, ali u njima nije svesno dopusteno nista sto bi vredjalo Boga i sto Njemu ne bi bilo ugodno. Ta svest ispunjava njegovo srce tihim mirom i duhovnom radoscu koja se radja od osecanja da nije stran Bogu; i mada nije velik, znatan i vidjen, on ipak jeste sluga Boziji, koji se trudi da na svaki nacin ugodi Bogu i sve svoje sile usmerava u tom pravcu, verujuci da ga i Sam Bog vidi kao takvog.

Nas moralni zivot trebalo bi kod svih da bude takav. Medjutim, kakav biva u stvarnosti? Zivimo kako zivimo. Takvo svesno i samodelatno usmeravanje svih svojih dela na ugadjanju Bogu, bilo da su ta dela velika ili mala, nije kod nas prisutno ni u mislima ni u namerama. Nasa dela se odvijaju bez takve svesti, i to sto se radi, radi se uglavnom prema ustaljenom redu, jer svi tako rade, bez uverenosti u to da dela odgovaraju glavnom cilju njihovog zivota.

Nedavno sam Vam spominjao nesto o duhu zivota – da on biva ili bogobojazljiv, ili samoljubiv, ili ljubi svet. Zaboravio sam da tu pomenem i cetvrti tip: ni to ni ovo, mada sam i njega negde uzgred pomenuo (kraj 27og pisma). Zar upravo tim duhom ne dise najveci deo ljudi? Oni naizgled nemaju nista protiv Boga, ali ni ugadjanje Bogu nije njihov cilj. Ako je bio u crkvi – bio je, a ako nije – nista strasno. I kod kuce kada se mole – jedan-dva poklona i kraj. Time su zadovoljni. Tako i u svemu drugom Bozanskom. Oni nisu ocigledni egoisti, nego jednostavno stite svoje interese i uvek ce naci razlog da se izvuku i izbegnu bilo kakvu samopozrtvovanost. Oni ni svet ne ljube tako primetno, ali ce se zajedno sa svetom razonoditi njegovim delima. Takvih ljudi je mnogo. Svi su oni ravnodusni prema delu bogougadjanja i spasenja, i nisu ni topli ni hladni. Bog se od njih okrece i odbacuje ih.

Niste li i Vi do sada pripadali toj vrsti? Mislim da niste sasvim. Ipak, to sto ste cinili, cinili ste najvecim delom zato sto su svi oko Vas tako cinili. Ali ostavimo ono sto ste bili. Uveravam Vas da ako savesno budete ispunjavali sve sto Vam kazem, necete vise ni najmanje biti nalik na takve, nego ce sva Vasa dela biti dobra i predobra. Ne zato sto ce to biti neka posebna dela, nego ce dobiti posebnu Bogu, drugi karakter, dostojanstvenost, dolicnost. Neka Gospod blagoslovi! To Vam zelim iz sveg srca. Kada sve budete ustrojili po volji Bozijoj i kada pocnete tako da se vladate, Vi cete sigurno biti osenjeni unutarnjim mirom i dobicete spokojstvo srca, jasno, toplo, radosno, u cemu se i sastoji raj dusevni.

Ali da bi bilo tako, treba da dobijete odlucnost za takav zivot; da biste postali odlucni treba da osetite da Vas zivot nije dobar i da uvidite kako ne pazite na ono sto je najvaznije (ni to ni ovo); takodje, treba da uvidite koliko je divan pazljiv zivot. No, ni to nije dovoljno. Treba se skrusiti, jer mada jos niste mnogo vremena proziveli, deo ste svakako proziveli uzalud. Skrusenost srca zbog svoje neispravnosti pred Bogom cini oslonac odlucnosti da se ispravno stoji pred Njim. Sada se potrudite oko svega toga. Neka Vam Gospod pomogne!

Gospod, Koji ustrojava spasenje svih, i Koji upravlja sudbinama onih koje spasava, neka Vas nauci kako da Vas zivot ne prodje uzalud – ni to ni ovo – nego da bude ugodan Bogu, da Vam donese spasenje i posluzi kao put za zadobijanje Carstva Nebeskog.

38. Neophodna odluka onoga ko posti da ce se posvetiti Bogu razmatra se kao svesno obnavljanje zaveta koji su za nas dati na krstenju.

Dodacu jos nesto. Kada procitate sve sto Vam predstoji da ucinite nemojte da pomislite: uh, kako je to strasno! Pa kako sve to da postignem?! Cak i da je tako, nemojte oklevati, jer je u pitanju delo od prvorazredne vaznosti. Tu medjutim nema niceg teskog ili velikog. Sve je vrlo jednostavno. Samo Vi polako krenite, i poci ce Vam za rukom da ucinite sve kako treba. No, ako i ne uspete da ucinite sve onako kako biste hteli – ucinite kako mozete. Gospod nije sitnicav. On ceni usrdnost i nameru. Vas trud da se preispitate i promenite, On prima kao delo koje se vec dogodilo – samo nemojte odustajati, nego imajte u vidu da treba da ga produzavate sve dalje, dok ga ne dovedete do kraja. Najvaznija je odlucna namera da citavu sebe posvetite Gospodu. Tu nameru ste svakako duzni da podstaknete u sebi i da je utvrdite jednom za svagda. Jer to je neophodan uslov za dobijanje blagodati koja se daje kroz Svete Tajne pokajanja i svetog pricesca.

Podseticu Vas na to kako je uredjeno delo naseg spasenja, pa cete videti u cemu se sastoji ono najvaznije sto sada stoji pred Vama. Mi smo sagresili preko nasih praroditelja. Blagost Bozija se sazalila nad nama, te nam je uredila spasenje u Gospodu Isusu Hristu, Sinu Bozijem, Koji se vaplotio radi nas ljudi i radi naseg spasenja. Ovo spasenje On je savrsio Svojom smrcu na krstu, i Vaskrsenjem, i slanjem Duga Svetoga. Oni koji veruju u Njega i pristupaju Mu sa pokajanjem, dobijaju oprostaj grehova radi Njegove smrti i radi odlucnosti da u zivotu slede Njega i Njegovo ucenje, i primaju blagodat Duga Svetoga kroz Svete Tajne. Mi smo to novo rodjenje dobili u detinjem uzrastu. Veru su za nas svedocili roditelji i kumovi. Oni su i obecali da cemo ziveti po zapovestima Gospodnjim. Zato je u tim prvim Tajnama sve i dato tako, kao da mi sami svesno ispovedamo veru i dajemo zavete, ali ocigledno sa tim uslovom, da kada odrastemo i dodjemo do samopoznanja primimo i sami na sebe obaveze koje su na krstenju za nas izrekli drugi. Kada to neko ucini, blagodat Bozija, koja je dotle delovala sama i skriveno, pocinje slobodno da deluje. To cesto moze i da se oseti, a ocigledno pomaze na delu spasenja onome ko je takvu odluku doneo. Ovo delo se uglavnom savrsava za vreme posta.

Evo dakle sta treba da pozelite da ucinite. Vi ste i ranije postili i cinili sve sto se obicno cini za vreme posta. Ali sada se spremite da to radite temeljnije, i sa svescu o onome sto radite. Polazeci od toga, ja cu Vam objasniti sta treba da ucinite: treba sami da date te zavete koje su za Vas dali drugi. Tada su se drugi za Vas odrekli satane i svih dela njegovih i svakog sluzenja njemu (svetskog zivota), a sada Vi sami treba da se odreknete svega toga. Tada su drugi za Vas izjavili da se sjedinjujete sa Hristom i da cete Njemu sluziti i Njemu se klanjati – sada to recite i sami, iz sve duse i iz sveg srca.

Udjite u to sa verom i odgovarajucom odlucnoscu. Neka Vam Gospod bude pomocnik, i Majka Bozija i Vas andjeo cuvar!

Neka Vas oseni blagodat Svesvetog Duga u Svetim Tajnama ispovesti i svetog pricesca, kojima treba da pristupite sa takvom dobrom namerom i odlukom.

39. Ispravljanje zivota ne sastoji se u promeni spoljasnjeg ponasanja, nego u duhovnoj promeni, sa spremnoscu na borbu sa preprekama. Razliciti su nacini na koje se djavo trudi da zavede one koji su stali na put istinskog zivota.

Vasim poslednjim pismom priredili ste mi pravi praznik. Kako se prosvetljuje Vasa glava i kako odluke Vaseg srca dobijaju istinski i spasonosan smer! Dakle, odlucili ste da sve u svemu postupite kako treba. Neka Gospod to blagoslovi! Sve Vase ideje o tome kako cete ubuduce ziveti su dobre. Ali da ne biste u zaru upropastili stvar, makar to bilo i odstupanje nadesno (odstupanje moze biti na desnu i na levu stranu: prvo je revnost ne po razumu, a drugo – lenjost), zurim da Vam dam jos neki savet.

Ispravljajuci sebe, vise paznje treba da obracate na unutrasnje nego na spoljasnje. Spoljasnje cak mozete da ostavite kakvo jeste, izuzev onoga sto stetno deluje na srce, sto razbija misli, podstice na nepotrebna dela i slicno. Prestrojavanje svakako treba da se dotakne i spoljasnjeg nacina zivota, ali ne toliko u njegovoj formi, koliko u duhu kojim se zivi. Ako se tako postupi, spoljasnje ce ostati gotovo isto, sa malim izuzecima, ali duh ce biti sasvim drugaciji. Korist od ne odvec brze promene spoljasnjeg nacina zivota je ta, sto promena nikome nece bosti oci.

Drugo sto treba da se ima u vidu Vi vec znate – da ne mislite da ce se ono sto je zamisljeno ostvariti lako. Koliko je samo prepreka i spolja i iznutra! Vi dobro cinite sto se spremate za borbu, a ne za put posut cvecem. Tako i treba! Spremajte se za borbu i molite Gospoda da Vam daruje snagu da podnesete sve zlo i uznemirujuce sto sretnete. U sebe se ne uzdajte. Svu nadu polozite na Gospoda i uvek cete imati Njegovu pomoc.

No, spremajuci se za borbu nemojte da mislite da cete uvek slaviti pobedu. Cesto cete morati i da trpite i da patite. Cesto cete uvidjati da Vam se i pored sve zelje da budete ispravni potkradaju promasaji. Ali unapred znajte da stvari stoje tako. Ako se dogodi da pogresite – ne uzasavajte se. Unapred to predvidite i ne ocekujte da ce zivot teci drugacije – bez prepreka, nemira i nevolja.

I samo jednim se opskrbite – cvrstom hrabroscu – pa ostajte u zapocetom delu ne gledajuci ni na sta drugo. Sada to treba da bude utvrdjeno za citav zivot i zapecaceno zavetom i tvrdom odlucnoscu.

A kako ce zivot da se odvija, kakvih ce sve uspeha i neuspeha biti, kako ce drugi to da docekaju – sva slicna pitanja prepustite volji Bozijoj.

Iz opita zabelezenih u zitijima svetih vidi se da Gospod na razlicite nacine vodi ka savrsenstvu one koji se priljubljuju uz Njega i sa toplom ljubavlju Mu posvecuju svoj zivot. On i djavolu dopusta da zlonamerno deluje, ali pri tome ne uklanja Svoju desnicu koja nam pomaze. Putevi su Njegovi divni i, sto je glavno, tajni. Cak i sam onaj ko biva vodjen tim putevima, u pravom svetlu ih vidi tek kasnije, kada se osvrne za sobom.

Djavo nece spavati. Sveti Boziji ugodnici primetili su kako on na pocetnike deluje dvojako: jednima uopste ne smeta i nikako im se ne suprotstavlja. Ne nailazeci na prepreke ni spolja ni iznutra i videci da sve tece glatko, oni pocinju ovako nekako da mastaju: sve smo neprijatelje odmah rasterali, ne smeju ni da se pokazu. Cim se takve misli pojave, djavo istoga casa prilazi i pocinje da razvija sujetna mastanja iz kojih se radja samouverenost i zaboravljanje na pomoc Boziju, netrazenje te pomoci i, zbog toga, ostajanje bez nje. Kada dotle dodje, djavo pocinje da sprovodi svoju tiraniju: podstice zlo iznutra i snazno napada spolja, pa samouvereni nesrecnik pada. Takvi slucajevi nisu retki. Izvolite, imajte to u vidu sada kada odlucujete o tome kako da uredite svoj zivot, da ne biste posle, kada zaista pocnete tako da zivite i kada sve podje glatko, poceli da umisljate nesto o sebi, nego da biste odmah u tome prepoznali najopasniju djavolju zamku i da biste udvostrucili opreznost i paznju u odnosu na svoje delo. Istinsko savrsenstvo se tek malo-pomalo uocava i dolazi posle mnogih napora, a ne na pocetku i od prvog dana.

Druge pak djavo napada iz sve snage vec od prvog dana, tako da je pocetnik izgubljen: gde god da se okrene, sve je protiv njega – i u mislima i u osecanjima, a i spolja je uocljivo samo ono sto se kosi sa dobrim namerama, i nista korisno se ne vidi. Djavo to cini zato da bi uplasio pocetnika, da bi ga zaustavio u njegovoj dobroj nameri i vratio ga natrag – u nemaran i nepazljiv zivot. Ali cim primeti da se pocetnik ne predaje, nego ostaje na svome, djavo se odmah povlaci. Jer hrabro suprotstavljanje djavolu donosi vence onima koji se trude, a djavo to ne zeli. Dakle, nemojte odmah da klonete prilikom njegovog napada, znajuci da je to uobicajena zamka i da ce odustati cim primeti Vasu istrajnost.

Veoma dobro postupate sto pred sobom ne vidite put posut cvecem. To je ispravan pogled na stvari. I spremite se na istrajnost. Spasavajte se. Treba da Vam kazem jos nesto, ali to neka ostane za drugi put.

40. Upozorenje na mogucnost hladjenja u buducnosti. Razni uzroci hladjenja u odnosu na duhovni zivot. Kako se ponasati kada se pojave znaci hladjenja.

Vi se plasite da delo necete dovesti do kraja, cak i kada biste poceli usrdno. Da, toga zaista treba da se plasite, jer mi cesto sami pred sobom i protiv sebe bivamo izdajnici. U sebe se ne mozete pouzdati. Sva Vam je nada u Gospodu. Ne ostavljajte taj strah, nego ga podrzavajte, cas pazeci da ne uvredite ljubljenog Gospoda, cas plaseci se da ne oslabite, pa da opet dodjete u takvu situaciju, a danas-sutra doci ce smrt. Posle ce taj strah proci i zamenice ga prava nada na spasenje, ali za sada ga ne ostavljajte: on ce raspaliti revnost i izbaciti veoma pogubne pozive na popustljivost. Usled toga ce se u Vasem srcu stalno cuti vapaj: Gospode, spasi me nedostojnu\ To ja stalno nazivam skrusenim padanjem na kolena pred Gospodom u srcu. Neprijatelji su silni i ne znas kakve ce se sve bure podici i spolja i unutra kako bi te oborili sa pravog puta. Ako padnes – propao si. Zato dozivaj: O, Gospode, spasi me! To i jeste srce skruseno i smireno, za koje prorok David kaze da ga Gospod nece unistiti, da ga nece prezreti, nego ce paziti na njega. Zapamtite to. Posto ste tu opasnost vec videli, bice Vam lakse da je uvek predosetite i da pocnete da dozivate u pomoc. Osecanje skrusenog padanja na kolena pred Gospodom – usled svesti o opasnostima koje prete sa svih strana i koje mogu da prekinu tok duhovnog zivota i da ga uguse – treba da bude stalno prisutno u Vama. Znajte da se onaj ko ima takvo osecanje krece ispravnim putem. Ovo osecanje to najbolje i pokazuje!

Vi pisete: „Neka bi dao Bog da sadasnja spremnost za zapoceto delo ne oslabi ni kasnije”. Ne kasnije, nego nikada ne treba da oslabi. Ta spremnost, ili usrdnost da se sluzi Gospodu, ili revnost za bogougadjanje, ili odlucnost coveka da se posveti tacnom izvrsavanju Njegovih zapovesti (sto je sve jedno: razliciti su nazivi, ali je delo isto), i cini zapravo duhovni zivot. Kada postoji ta spremnost, postoji i duhovni zivot. Kada te spremnosti nestane, nema ni duhovnog zivota. Kada nestane duhovnog zivota, to je kao da se prekinulo Duhovno disanje i kao da je duhovno srce prestalo da kuca: duh ili umire ili obamire. Zato prva briga onoga ko stupa na put Boziji treba da bude upravo to, da na svaki nacin podrzi i podgreje u sebi tu spremnost, revnost i usrdnost. Samo to jedno dovoljno je da odrzi i sva naredna pravila, to jest, samo cuvaj tu revnost i spremnost, pa ce te ona sama pouciti, i stalno ce te poucavati, kako sta da ucinis i kako kada da postupis. Zapamtite to!

Ovo, zajedno sa skrusenim padanjem na kolena pred Gospodom, predstavlja koren duhovnog zivota, njegovu zastitu i ogradu. Vi ste dobro odredili neprijatelja tog osnovnog raspolozenja, pa samim tim i glavnog neprijatelja: hladjenje. O gorke i pregorke stvari! Nemojte da mislite kako svako smanjenje zara revnosti predstavlja odmah to pogubno hladjenje. Do njega dolazi i usled prekomernog naprezanja dusevnih sila, usled opadanja telesne snage ili narusenog zdravlja. I jedno i drugo je – nista. Proci ce. Lose je ono hladjenje do koga dolazi usled svojevoljnog uklanjanja od volje Bozije, svesno i uprkos savesti koja urazumljuje i zaustavlja, uz privezanost za bilo sta sto nije Bozansko. To ubija duh i preseca duhovni zivot. E, upravo toga treba ponajvise da se Bojite – kao ognja, kao smrti. Ovo se dogadja usled popustanja paznje u odnosu na sebe i gubljenja straga Bozijeg. Cuvajte se toga, kako biste izbegli strasno zlo. Sto se tice nevoljnih i slucajnih hladjenja usled iscrpljenosti ili bolesti, za njih postoji jedan zakon: pretrpeti, ni u cemu ne narusavajuci uspostavljeni blagocestivi poredak, makar radili bez ikakvog zadovoljstva. Ko to bude trpeljivo podnosio, od njega ce hladjenje brzo da odstupi i vratice mu se uobicajena revnost, topla, od srca. Izvolite i to primite na znanje, pa od sada odlucite da, kao prvo, nikako ne dopustite da se vasa revnost ohladi, a kao drugo, ako se slucajno i ohladi, trudite se da odrzite svoj uobicajeni nacin zivota u uverenju da ce vec i takvo suvo izvrsavanje dela brzo povratiti zivost i toplotu usrdnosti.

Sve sto sam Vam napisao u poslednja dva pisma dogodice Vam se kasnije, kada zaista pocnete da vodite nov zivot. Ali posto prilikom izmene nacina zivota, makar to za sada bilo samo u mislima, treba odmah da uzmete u obzir sve slucajnosti do kojih moze da dodje, smatrao sam da nije na odmet da Vam vec sada sve to detaljnije opisem, tim pre sto su mi Vase reci pruzile povod za tako nesto.

Obradovalo me je upravo to sto ste se Vi, mozda i sami ne primecujuci, dotakli najsustinskijih strana duhovnog zivota. Znaci da Vas um radi pravilno: Gospod, Koji vidi Vasu spremnost da Mu iskreno sluzite, pomaze Vam – Vi ni sami ne znate kako Vam padaju na um takve zamisli. To Vam po zapovesti Bozijoj govori andjeo cuvar. Neka Gospod blagoslovi Vas pocetak! Od sveg srca Vam zelim uspeh.

Kada pocnete da radite nad sobom, uvidecete da je svako spoljasnje rukovodjenje ili svaki savet samo pomocno sredstvo. A sta je zapravo potrebno dusi ili kako ispravnije da se postupi u ovom ili onom slucaju, to svaka dusa treba da resi sama, uz pomoc blagodati Bozije koja nevidljivo rukovodi njome. Onaj ko iskreno zeli da ugadja Gospodu i ko Mu se u potpunosti predao, uvek postupa kako treba, ali se pri tome drzi smireno.

Pismo zakljucujem zeljom da Vam Gospod pomogne da post provedete na najuspesniji nacin.

41. Poslednji saveti pred ispovest i pricesce.

Evo vec je doslo vreme za ispovest, a posle nje za najsladji trenutak – pricescivanje Svetim Tajnama Hristovim! Neka Gospod blagoslovi da i jedno i drugo obavite kako treba. Sav post i sve sto ste zamislili, upravo tu se zapecacuje pecatom Bozijim.

Ali zasto Vas je, kako kazete, strah od odlaska na ispovest? Taj strah se zaista javlja kod mnogih, ali zasto bi ga bilo kod Vas? Izvolite, pojasnite sebi stvar. Onaj ko ispoveda samo je svedok, a grehe prima Sam Gospod. On zapoveda duhovniku da onome ko se ispoveda da razresenje grehova. A Gospod je sav – milost. On samo ceka da neko ispovedi svoje grehe, i cim ih saopsti – istoga casa dobija oprostaj. Zar se takvog Gospoda treba bojati?

Delimicno taj strah potice i odatle sto nije objasnjeno sta zapravo treba da se kaze. No, kada ucinite sve onako kako se od Vas trazi, sve ce Vam biti jasno i necete imati cega da se plasite.

Taj strah dolazi i odatle sto se retko ispovedamo. Kada bismo se cesce ispovedali, ne bismo se tako plasili. Mozda ce dati Bog pa cete od sada cesce pristupati trpezi Gospodnjoj, a shodno tome i ispovedati se.

Evo sta svakako treba da uradite! Zapisite sve sto nadjete za potrebno da otkrijete kada dodjete kod duhovnika, i onda pomocu tih belezaka sve ispricajte. Prava ispovest treba da bude svoja, to jest sam onaj ko se ispoveda treba da kaze u cemu je gresan, a ne da ceka da ga duhovnik pita. Jer ispovednik nuzno pita mnogo toga suvisnog, sto nema veze sa onim ko se ispoveda, a dogadja se da ne pita ono sto je potrebno. I tako to ostane neispovedjeno. Da sami bez belezaka kazete ono sto Vam lezi na savesti to je moguce ako mislite da cete se svega setiti, ali u svakom slucaju sve sami kazite. Neka Vam Gospod blagoslovi da se ispovedate skrusenog duga i sa cvrstom odlucnoscu da posle budete u svemu ispravni, i bez ikakvog straga. On je sasvim suvisan i smeta toj stvari.

Nekoliko puta su me odvajali od pisanja pisma, pa su presekli nit misli koje sam imao nameru da Vam izlozim.

Dakle, ako se pojavi strah pre ispovesti – odagnajte ga. Strah pred Bogom je dragocena stvar, ali ta detinja plasljivost koja postoji kod Vas delo je djavolje. Nikakvog povoda za takav strah zapravo nema, nego ga djavo izaziva. Spokojno i skrusenog srca idite ka Gospodu. Idite onako kako je bludni sin u prici isao ocu. Otac nije grdio i vredjao sina koji se vratio, nego ga je docekao rasirenih ruku i celivao. Isto to i Vas ceka. Gospod je vec rasirio ruke prema Vama. Na Vama ostaje samo da mu pridjete. Ucinite to sa poboznom ljubavlju.

Glavno u pokajanju je bol srca zbog svoje neispravnosti pred Gospodom i tvrda namera da se ubuduce zivi u svemu ispravno. Vi ste vec saopstili svoju odluku da zelite da ugadjate Gospodu, a Gospod Koji sve vidi svakako ju je vec primio. No, postoji li kod Vas bol srca zbog losih dela? Potrudite se da ga probudite. Koliko god da malo grehova imate, i koliko god da Vam se cine laki, ipak, to su gresi, i Bog na njih ne gleda blagonaklono. Kako se ponekad pred ljudima zastidimo zbog neke neoprezne reci ili pokreta! A ovde je Gospod, i ne nesto nevazno, nego gresi. Zato budite mudri pa se skrusite pred Gospodom. Posle ce iz te skrusenosti da potece snaga koja Vam nece dati da skrenete u neispravan zivot.

Vi ste hteli sve iznova podrobno da preispitate i preuredite. Mozda niste uspeli da ucinite sve, ili niste ucinili onoliko koliko ste hteli: ne uzbudjujte se zbog toga. Gospodu je draga Vasa glavna namera i odluka da u svemu budete ispravni pred Njim. Radi nje cete dobiti i oprostaj grehova i ociscujucu blagodat. Idite ka Gospodu sa tvrdom namerom da budete ispravni, umesto svih neispravnosti kojih ste svesni, i onih kojih jos niste svesni. Kako sada, tako i u buducnosti cvrsto se drzite namere da cinite sve ono sto Vasa savest smatra da treba da cinite; ostalo neka Vas ne uznemiruje.

Sto se ispovesti tice, bolje je da se ispovedate vece pred pricesce, kako biste noc i jutro mogli u potpunosti da posvetite razmisljanjima o primanju Gospoda. U to vreme citajte propovedi pred sveto pricesce iz knjizice koju sam Vam dao. Sedite i razmisljajte o Gospodu moleci Mu se u srcu ovako: „Gospode, kako hoces tako uradi sa mnom i u meni, samo me ne lisi opstenja sa Tobom”. Stalno se molite tom kratkom molitvom dodajuci joj i poklone. A ako ispovest odlozite do jutra, uvece ce Vam se misli vec umnoziti i uznemiricete se.

Svetim Tajnama pristupajte u prostoti srca, sa potpunom verom da primate Gospoda u sebe i sa ponasanjem koje tome odgovara. Sta ce posle toga biti u dusi, to ostavite Samom Gospodu. Mnogi unapred zele da od svetog Pricesca dobiju to i to, a onda, kada toga ne bude, uznemiruju se i cak se kolebaju po pitanju vere i sile Svete Tajne. No, krivica nije do Svete Tajne, nego do njihovih nepotrebnih razmisljanja. Nista sebi ne obecavajte, nego sve prepustite Gospodu, moleci od Njega jednu milost: da Vam da snage za svako dobro delo kojim se ugadja Njemu. Plod pricesca se u srcu najcesce ogleda kao slatki mir; ponekad pricesce donosi prosvecenje u mislima i zarku predanost Gospodu; ponekad se pak gotovo nista ne vidi, ali se kasnije na delima pokazuje velika snaga i istrajnost kada je u pitanju obecani ispravni zivot. Primeticu ovde jos i to, da plodove svetog pricesca ne vidimo zato sto se retko pricescujemo. Pricescujte se sto je moguce cesce pa cete videti koliko utehe donose plodovi ove Svete Tajne.

Sve vreme se molim i molicu se da Vam Gospod pomogne da pristupite tim Tajnama radi potpune obnove vaseg duga. I Gospod ce Vam biti pomocnik u svemu dobrom sto pozeli Vasa dusa!

42. Pozdrav i dobre zelje onome ko se pokajao i pricestio Svetim Tajnama. Od onoga ko je stupio na put istinskog zivota zahteva se neprestano secanje na Boga.

Sada ste se svakako vec ispovedili i pricestili. Cestitam! Neka Vam Gospod daruje da to bude na jacanje duga, na priljubljivanje srca uz Gospoda, na olaksavanje zivotnih puteva i utehu, na duhovnu snagu za bogougodna dela.

Ali pre svega Vam zelim da osetite radost spasenja u Gospodu. Jer Gospod je u Vama, a gde je Gospod, tamo je i spasenje. Jednog neznabozackog cara na moru je zatekla bura. Mornari u strahu nisu znali sta da cine, a car je, po oholosti koja mu je bila svojstvena, rekao: cega se bojite, pa vi vozite takvog cara”. To su bile prazne reci. A kada se jednom prilikom podigla velika bura koja je dovela u opasnost brod na kome je Gospod sa ucenicima plovio preko Genisaretskog jezera i kada su oni ne znajuci sta da cine zavapili: „Gospode, spasi nas, izgibosmo!” On je najpre zapretio vetru i talasima, a kada su se talasi smirili i kada je zavladala tisina rekao je: Gde je vera vasa*. (Lk. 8,23-25).

Dakle, tek u odnosu na Gospoda moze se zaista reci: cega se Bojite? Gospod je sa vama. To Vam i kazem: ne bojte se ni unutrasnjih ni spoljnjih talasa, jer je Gospod sa Vama. Ne gubite zivu veru u to, pa ce Vase srce ispovedati: Da podjem i dolinom sena smrtnoga, necu se Bogati zla;jer si ti sa mnom (Ps. 22,4). I svi koji se pricescuju treba da pevaju: Gospod nad vojskama s nama je, branic je nas Bog Jakovljev (Ps.45,8).

Sada kada ste obnovljeni i osnazeni blagodacu Bozijom, kada ste nadahnuti prisustvom Gospoda, izadjite na delo Bozije koje ste tako usrdno prihvatili, kako biste ga savrsavali dok ne dodje vece Vaseg zivota. Da bih Vam pomogao podseticu Vas na jednu tajnu zivota u Gospodu – neprestano secanje na Boga. U tom secanju treba da se na svaki nacin krepite sve dotle dok ono postane neodvojivo od Vase paznje. Bog je svuda i uvek sa nama, uz nas i u nama. Ali mi nismo uvek sa Njim, jer ga se ne secamo i dopustamo sebi mnogo toga sto ne bismo dopustili kada bismo Ga se secali. Potrudite se oko tog secanja. Tu se ne zahteva nista narocito, samo namera da se prihvati i da se zapamti da je Gospod u Vama, da Vam je blizu, da gleda na Vas tako pronicljivo, kao da Vas gleda pravo u oci. Sta god da cinite uvek imajte na umu da je Gospod blizu i da Vas gleda. Potrudite se da se naviknete na to i naviknucete se, a cim se malo naviknete videcete kako se spasonosno delo zbog toga odvija u dusi. Samo ne zaboravite da secanje na Boga ne treba da bude isto kao i secanje na bilo koju drugu stvar, jer ono treba da bude sjedinjeno sa strahom Bozijim i poboznoscu. Ljudi i bivaju pobozni od toga.

Revnosni hriscani imaju poseban metod da bi se sto lakse navikli na secanje na Boga, a to je – neprestano ponavljanje kratke molitve. Uglavnom je to: „Gospode pomiluj! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnu!” Ukoliko je jos niste culi, onda cujte, i, ako to jos niste cinili, onda od sada pocnite da tvorite. Bilo da hodate, ili sedite, ili radite, ili jedete, ili idete na spavanje – stalno ponavljajte: „Gospode pomiluj! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnu!” Usled cestog ponavljanja ove ce se reci tako vezati za Vas jezik da ce se ponavljati same od sebe. A to veoma urazumljuje misli koje blude ili lutaju. Ali opet ne zaboravite da sa tim recima sjedinite i poboznost.

Ono sto bi sada jos trebalo da Vam kazem, vec sam Vam napisao cim ste izjavili odlucnost da se prihvatite dela kako dolikuje. Izvolite to sada ponovo pogledajte. A o onome na sta bi jos trebalo da Vas podsetim bice reci kasnije.

Budite mirni i radujte se sto stupate na put iskrenog sluzenja Gospodu, na istinski put koji treba da Vas dovede dotle da nasledite Carstvo Nebesko. Neka Vam pomogne Gospod i Precista Vladicica!

43. Onaj ko je posle pokajanja i pricesca stupio na put istinskog zivota treba da uspostavi mir u sebi. Pravila za odagnavanje unutrasnje nesredjenosti: neprestano secanje na Boga, odlucnost da se u svemu, i velikom i malom, postupa prema savesti i strpljivo ocekivanje uspeha.

Hocu da Vam dam jos nekoliko uputstava o tome sta Vam treba sada kada ste posli novim putem.

Da je nas duh – pali duh, to jasno oseca svako ko sebi postavi kao pravilo da strogo pazi na ono sto se u nama dogadja makar i samo tokom jednog dana. Ja sam Vam o tome jos davno govorio. Prisetite se: da je nered upravo u nama, da je posledica bezakonja i da zato treba da bude presecen. Pa Vi ste svojevremeno i sami pisali kako ne mozete da izadjete na kraj sa nezadrzivim unutrasnjim pokretima. U nekoliko reci ponovicu opis toga stanja.

Misli naseg uma okrenute su ka zemaljskom i nikako ne mozes da ih podignes ka nebu. Njihov predmet je – sujetno, culno, gresno. Da li ste videli kako se magla spusta u dolinu? E, to je prava slika nasih misli. Sve one samo puze i vuku se po zemlji. Ali osim toga, one su u neprestanom kovitlacu i ne zaustavljaju se na jednome, nego tumaraju kao oblak komaraca u leto. No, ne ostaju bez uticaja.

Jer srce lezi pod njima i one neprestano udaraju na njega proizvodeci sebi svojstveni ucinak. Kakva je misao, takvo je i kretanje srce. Zato se u srcu jedno za drugim smenjuju cas radost, cas dosada, cas zavist, cas strah, cas nada, cas samouverenost, cas ocajanje. Nema zaustavljanja i nema nikakvog reda, bas kao i u mislima. Srce neprestano Drhti od osecanja kao list.

Ali stvar se na tome ne zavrsava. Misao sa osecanjem uvek radja zelju, vise ili manje jaku. Usled komesanja misli i osecanja nered nastaje i medju zeljama: da se uzme jedno, a drugo da se odbaci; nekome se pozeli dobro, a nekom zlo; cas da se pobegne od svih, cas da se stane medju ljude i deluje; u necemu da se poslusa, a u necemu da se ostane pri svome; i tako dalje, i tako dalje. Cas se zamisli jedno, cas drugo, i ideje se neprestano roje u dusi, a njihovo ispunjenje nije bitno.

(Pogledajte sebe kada, na primer, sedite i radite: videcete, kao na sceni, da se sve to odigrava i u Vama.)

Eto kakav nered i pometnja vladaju u nama. Odatle potice i nered u zivotu, i nekakav mrak oko nas. Nemojte da ocekujete uredan zivot dok ne unistite taj unutrasnji nered. On i sam po sebi pricinjava mnogo zla, ali kod njega je narocito lose to sto ga prate demoni, koji tamo unutra jos vise mute, usmeravajuci sve na zlo i na nasu propast.

Kada ste tokom posta posmatrali sebe i donosili odluku da jedno odstranite a drugo dodate, onda svakako niste mogli a da ne obratite paznju na svoj unutrasnji nemir i da mu se ne suprotstavite odgovarajucim revnovanjem. Izvolite dakle pre svega navalite na tog unutrasnjeg neprijatelja.

Vi ste cvrsto odlucili da sluzite Gospodu i da od sada pripadate samo Njemu. Sveta Tajna pokajanja Vam je donela oprostaj u svemu, i pokazala Vas je cistom pred licem Boga. Sveto pricesce Vas je uvelo u najtesnje opstenje, tj. obnovilo je Vasu zajednicu sa Gospodom Isusom Hristom i ispunilo Vas je svakom blagodatnom silom. Vi ste sada spremni za delo.

Kada bi za ispravljanje naseg duhovnog zivota bilo dovoljno samo da pozelimo pa da se sve ostvari u najlepsem obliku, ili da damo rec pa da se odmah potom pojavi i delo, ne bismo imali vise o cemu da pricamo. Sve bi kod Vas poslo da se bolje i pozeleti ne moze. Ali takav je zakon slobodnog – u sustini povredjenog – zivota, da cak i kada postoji cvrsta odlucnost, i kada je spremna blagodatna pomoc, ipak se treba naprezati i boriti, i to prvenstveno sa samim sobom.

Nas duhovni zivot nikada odjednom ne dolazi u potrebni red, nego je uvek nakon prihvatanja dobre namere i blagodatne pomoci potreban veliki napor nad sobom, usmeren na to da se unisti nered koji vlada u nama i da se umesto njega uvede red i poredak, za kojim sledi unutrasnji mir i stalno radosno stanje srca.

Eto dakle sta Vam sada predstoji! Ipak, nemojte misliti da Vam je za to potrebna gomila stvari, ili da treba da prihvatite ne znam ni ja koliko pravila. Ne, uopste. Dva-tri mala pravila, dva-tri mala upozorenja i – to je sve.

U Vama vlada nered – to Vam je poznato iz iskustva. Treba da ga unistite – to hocete, odlucili ste. Odmah se prihvatite otklanjanja razloga toga nereda. Razlog za nered je taj, sto je nas duh izgubio sebi srodnu tacku oslonca. Njegov je oslonac u Bogu. Duh se na tu tacku oslonca vraca secanjem na Boga. Dakle, prvo: treba se navikavati na neprestano secanje na Boga, sa strahom i poboznoscu. Prosli put sam Vam pisao o tome i Vi ste to prihvatili. Znate koji metod treba primeniti da biste to postigli i vec ste poceli. Neka Gospod blagoslovi! I izvolite nastavite da se trudite bez popustanja. Sta god da radite budite sa Gospodom, stalno Mu se obracajte umom svojim, trudite se da se pred Njim drzite onako kako biste se drzali pred carem. Brzo cete se naviknuti, samo nemojte da to odbacite, niti da lrekidate. Ako budete savesno ispunjavali ovo malo pravilo, duhovni nered ce biti istisnut iz Vas, a cak i ukoliko se bude probijao unutra, cas u vidu ispraznih i nepotrebnih pomisli, cas u vidu neumesnih osecanja i zelja, Vi cete to istoga casa primetiti pa cete izbaciti ove nezeljene goste, hitajuci da svaki put obnovite jednomislije u Jedinom Gospodu.

Hocu da Vas nagovorim! Prihvatite se posla i nastavljajte bez prekida, pa cete brzo dobiti ono sto trazite. Usredsredite poboznu paznju u Jedinom Bogu, a sa njom ce doci i unutrasnji mir. Kazem: brzo, ali ipak ne za dan ili dva. Mozda ce biti potrebni meseci. O, kad ne bi bile potrebne i godine! Molite Gospoda, i On Sam ce Vam pomoci.

Kao podrsku ovome dodajte jos i sledece: da ne cinite nista sto savest zabranjuje, i da ne propustate nista sto Vam ona nalaze da radite, bilo to veliko ili malo. Savest je uvek nas moralni pokretac. Razlog za to sto se nase misli, osecanja i zelje u nama prepustaju nedopustivoj neposlusnosti izmedju ostalog je i taj, sto je savest izgubila snagu. Vratite joj snagu izjavljujuci joj potpunu pokornost. Vi ste je sada prosvetili, jer ste razjasnili sta sve treba, a sta ne treba da cinite. Izvolite toga nepokolebljivo da se drzite – tako odlucno, da biste pre umrli nego da dopustite da ucinite nesto protivno savesti. Sto odlucnije budete tako postupali, to ce silnija bivati Vasa savest, to ce Vam ona potpunije i silnije pokazivati sta treba da cinite, uklanjajuci Vas od onoga sto ne treba, i u delima, i u recima, i u pomislima – i Vi cete se duhovno brzo dovoditi u red. Savest sa secanjem na Boga – to je kljuc istinskog duhovnog zivota. Setite se sta smo govorili o duhu u pocetku nase besede (Pisma 9,11-13).

Od ta dva pravila nista se vise ne trazi. Dopunite ih samo trpljenjem. Uspeh se nece pojaviti odmah, treba cekati, ali svakako neumorno se trudeci. Treba se truditi i, sto je glavno, ni u cemu ne popustati ugadjanju sebi ili ugadjanju svetu. Taj poredak koji ste poceli da uspostavljate neprestano ce nailaziti na protivljenje. Treba odolevati tim napadima, naprezati svoju snagu i trpeti. Obucite se u to svemocno oruzije i nikada necete klonuti duhom kada naidjete na neuspehe. Vremenom ce sve doci. Neka Vas u trpljenju hrabri ova nada. Da stvari bivaju upravo tako, to pokazuje iskustvo ljudi koji su trazili i zadobijali spasenje.

To je dakle sve! Pobozno se secati Boga, drzati se savesti i naoruzati se trpljenjem sa nadom. To je malo, ali je seme svega drugoga. Neka Vas Gospod blagoslovi da dodjete u takvo duhovno raspolozenje i da ostanete u njemu.

44. Upozorenja onome ko je stupio na istinski put. O nemiru koji ulazi u zivot sa prolecem. Zbog cega se mnogi koji poste ne popravljaju u potpunosti.

Prosli put sam Vam ukazao na dva-tri mala pravila. Sada cu Vam dati dva-tri mala upozorenja.

Prvo: nikada nemojte da mislite da ste u necemu uspeli. Mi smo toliko slabi, da cim se i najmanje dobro pojavi u nama, odmah povicemo: evo ga, uspeo sam! Odagnajte takve misli. Jer dobro se nikada ne daje odjednom, to podmece djavo. Ako prihvatis njegovu podvalu energija odmah oslabi i – nered je opet tu blizu. Da ne biste podlegli ovim losim pomislima, svakoga dana kada ustanete treba tako da se pripremite, kao da upravo sada prvi put pocinjete da se trudite na tom putu.

Drugo: ne povladjujte sebi ni na koji nacin. Proci ce dan-dva u samoposmatranju i samoprinudjivanju, pa ce neprijatelj poceti da ti dosaptava: dobro je, dosta si se potrudila, gajde da se sada malo opustis. To je tako umiljat nagovor, da isprva neces ni pomisliti da treba da mu se suprotstavis; medjutim, on je tako zao, da cim mu malo popustis, unutra se vec sve poremeti. Popustanje sebi – to je isto sto i mala pukotina u brani. Cim se ta mala pukotina pojavi, brana nece dugo izdrzati, voda ce je sigurno razneti. Isto to u nama radi popustanje: sve raznese, tako da iznova treba zapoceti sa obnavljanjem sebe. Bojte se zato tog popustanja i povladjivanja kao najpokvarenijeg neprijatelja, ma kako slatkoreciv bio.

Postoje dve prilike kada toga narocito treba da se cuvate. To je vreme Pashe i prolece. Jer u vreme posta mi se svakako vise ili manje uozbiljujemo. Zasto posle toga ne izdrze svi? Zato sto popustaju sebi, neko za Pashu, a neko posle nje – u prolece. Za Pashu misle: praznicno je vreme, mogu malo da se opustim. Kada neko poslusa taj nagovor, njegovo dobro raspolozenje bice unisteno. Jer kada pusti sebi na volju, posle se vise nece vratiti na samosavladavanje, nego ce nastaviti po starom – da ugadja telu i pomislima.

Prolece je prijatno vreme, ali koliko samo zla cini u duhovnom pogledu! Vidjali ste kako jaganjci kada ih isteraju na travu skacu, bleje i zabavljaju se. Odakle to? Pa zivot buja u njima. Slicno bujanje zivota osecaju i ljudi, ne samo mladi, nego i stariji. Tu nema niceg gresnog. To je nevino osecanje, ali nacin na koji se ljudi njime koriste ne biva sasvim bezgresan. Radost zivota! Kada se ta radost oseti, Gospodu treba zablagodariti sto je na zemlji punoj patnje zbog nasih grehova ostavio jos mesta i za radosti, da ne bismo pali u ocajanje. Ali sta se dogadja? Ljudi se ne sete da zablagodare Bogu, nego se posvete tome da radost produze, rasejavajuci se pri tome i vracajuci se na staro. Prijatna je ta radost, ili bujanje zivota, ali je sasvim culna i telesna, pa su i pozivi koji od nje dolaze isto tako culni i telesni. Ljudi bi hteli da gledaju ono sto prija njihovim ocima, da slusaju ono sto prija njihovim usima, da pomirisu ono sto prija njihovom culu mirisa, da disu svez vazduh, da osete ugodan povetarac – uopste, da umnoze prijatne culne utiske. Ko se odazove tim pozivima, taj nece prebivati u sebi, nego ce svakako izaci napolje; tako se prekida paznja prema sebi, a misli, osecanja i zelje ponovo pocinju da se uzburkavaju i vracaju se u raniji nered. Misao o Bogu se povlaci i unutrasnji mir nestaje. Pritisnuta savescu dusa ce reci: sutra se necu tako ponasati. Ali i sutra ce biti isto, isto ce biti i preksutra, i na kraju ce covek da digne ruke od svega. Opet ce poceti da zivi „kako zive i svi drugi”. I propasce sav plod napora koji su tokom Velikog posta bili ulozeni kako bi se dusa dovela u red. E, to je iz jednog razloga – zato sto nisu bili oprezni i sto nisu umeli da odbiju da ugadjaju svojim culima, niti su se potrudili da svoju dusu drze u potrebnom strahu, nego su, povodeci se za spoljasnjim, sasvim zaboravili da paze na unutrasnje.

Neka Vas Gospod sacuva od toga! Vama je vec padala na pamet bojazljiva misao: sta ako ne odolim? Ako ne odolite, Bog zna hocete li se vratiti takvim odlucnim namerama. Ali znajte da ako se okrenete natrag, bicete mnogo losiji nego sto ste bili kada ste zapocinjali taj novi zivot. Spasitelj takve povratnicke padove poredi sa vracanjem starog demona u dom koji je morao da napusti, ali sada ne samog, nego sa sedam drugih. Takvom ce coveku, zakljucio je On Svoje kazivanje, ovo poslednje biti gore nego prvo.

Gospod neka Vas od toga izbavi!

Kada procitate ove redove nemojte reci: ah, zasto sam i pocinjala! Ne, nikako! Ne smucujte sebe. Vi ste doneli ispravnu odluku: odlucili ste se za takav zivot u kome cete biti sami, bas kako ste u pocetku pozeleli – da se drzite na ravni ljudskog dostojanstva. Dakle, ne unizavajte svoju odluku i ne vredjajte Gospoda, da Vas je On toboze ostavio samu. Jer Gospod je prisutan u Vama Svojom blagodacu. A ako je Gospod u Vama, ko je protiv Vas? (Rim.8,31). Jer je veci Onaj koji je u vama, negoli koji je u svetu (1. Jn. 4,4). Osim toga, zivot u kome covek pazi na sebe nije takav da ga samo lisava Uteha , a da mu ne daje nista u zamenu. Naprotiv, taj zivot, sa secanjem na Boga i slusanjem sopstvene savesti, sam po sebi predstavlja nepresusni izvor duhovnih radosti, u poredjenju sa kojima zemaljske radosti izgledaju kao pelin pored meda. Uostalom, necete morati mnogo cega spoljasnjeg da se lisavate. Jer sve to treba da se odvija unutra. U svemu se moze ucestvovati i pri tome u svemu biti stran. Spolja se radi jedno, dok se unutra dogadja drugo.

To je sve (mislim na mala pravila i upozorenja iz ova dva pisma). Zar je to mnogo? Nije. A uz to se i lako ispunjava. No, kakav samo plod donosi! Dakle, napred, i upravljajte se prema onome sto je receno. Amin.

45. Glavno zanimanje onoga ko je stupio na istinski put je – molitva. Produzetak o nerasejanoj molitvi.

Kako je tacan Vas zakljucak: „Dakle, ispada da je sve – u molitvi!” Da, u molitvi. Molitva je za samoposmatranje – duhovni barometar. Barometar pokazuje koliko je tezak ili lak vazduh, dok molitva pokazuje koliko je nas duh visoko ili nisko u svojoj okrenutosti ka Bogu. Molite se onako kako ste zapoceli. Cesce tokom dana stanite pred svoje ikone i svaki put napravite po nekoliko poklona, pojasnih i zemnih. Jos je bolje ako padnete na kolena. I to niko ne vidi osim Gospoda. Molitve ujutro i uvece, sve po redu. Tada se treba moliti vise, onako kako Vam je odredjeno; a inace – cesto se klanjati pred Gospodom ali po malo; ali ne onako kao prilikom susreta sa poznatim: da se klimne glavom i to je dovoljno. Uostalom, usrdnost ce svemu da nauci, nju na svaki nacin treba da raspalite.

Ali nikad ne zaboravljajte da je sustina molitve uznosenje uma i srca ka Bogu, jer Bog je prisutan svuda. I sveti prorok je ucio svoju dusu: Blagoslovi duso moja Gospoda na svakom mesto vladavine Njegove! Vise od svega drugoga tome moze da doprinese, kao sto sam vec pisao, secanje na Boga, a Vi ste jos bolje dodali: ljubav prema Bogu. Neka Vas Gospod blagoslovi za to – za potpunu ljubav prema Njemu. No, i da biste zavoleli Gospoda, put za to je secanje na Njega sa udubljivanjem mislima u Njegove Bozanske osobine i dela. Potrebno je da se navikavate na secanje na Boga, a sredstvo za to je, kao sto sam pisao, kratka molitva koja se u mislima neprestano ponavlja: Gospode pomiluj! Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnu! Evo, Vi ste vec poceli – samo nastavite: dok sedite, dok hodate, dok nesto radite ili govorite, u svakom slucaju i u svakom trenutku stalno drzite u mislima da je Gospod blizu i od srca ga dozivajte: Gospode, pomiluj!

Kazete da su Vam misli rasejane. Ne moze to odjednom; treba da se potrudite dok se ne pojavi navika da stalno prebivate u srcu pred Gospodom. Cini mi se da sam Vam vec govorio, da cim primetite da su se misli razbezale vracajte ih nazad kako im nikada svojom voljom i svesno ne biste dozvolili da lutaju. To treba da radite ne samo za vreme molitve, nego uvek. I postavite sebi kao zakon: da uvek umom u srcu budete sa Gospodom i da ne dozvoljavate mislima da lutaju, i cim odu odmah da ih vratite natrag i naterate da budu u kuci, u kleti srca, i da besede sa najsladjim Gospodom. Kada to postavite kao zakon, prisilite se da ga tacno izvrsavate, i pazite da ga ne narusite, ne navlacite kaznu na sebe i molite Gospoda da Vam pomogne u tom najpotrebnijem delu. Ako se usrdno budete trudili brzo cete uspeti. Uslovi za uspeh su sledeci: 1) neprekidnost takvog delanja, postojanost u njemu. Ne da pocnete pa da ostavite, nego ovako: poceli ste i ici cete dotle dok ne postignete uspeh. U svakom poslu uspeh zavisi od postojanosti truda; 2) potrebno je naoruzati se trpljenjem i samoprinudjivanjem. Doci ce lenjost, zelja ce da oslabi, pojavice se cak i sumnja treba li uopste tako postupati – terajte sve to od sebe, i onako kako ste odlucili prinudite sebe na to delo; 3) da biste to postigli neka Vas pokrece nada da ce Vam Gospod, videci Vas trud oko molitve i usrdnost sa kojom hocete na nju da se naviknete, dati na kraju molitvu, i da ce ona, utvrdivsi se u srcu, sama odatle prokljucati. Taj najblazeniji plod je plod molitvenog truda! Ocekivanje tog ploda nadahnjivalo je sve molitvenike, a njegovo dobijanje bilo je za njih izvor neprestanog duhovnog blazenstva, radosti i mira njihovog srca U Bogu. O, neka Vam Gospod daruje taj plod! Ali nece Vam ga dati bez truda, i to truda postojanog, uz samoprinudjivanje, sa trpljenjem i sa nadom. Budite hrabri!

Saljem Vam u vezi sa tim knjizicu „Pisma o duhovnom zivotu”, koja je u potpunosti usmerena ka tome da pomogne utvrdjivanju uma u srcu paznjom prema Gospodu i molitvenim raspolozenjem. Jer molitvi treba da se pridoda i citanje knjiga ili clanaka u kojima se govori o molitvi i molitvenim raspolozenjima.

Sto se vise budete utvrdjivali u secanju na Boga, ili u umnom stojanju pred Bogom u srcu, to ce se misli sve vise i vise stisavati i manje ce da lutaju. Dovodjenje duse u red i uspeh u molitvi idu zajedno.

Prisetite se da je od prvih pisama bilo reci o nasem duhu (Pisma 2021). E, pa to i jeste njegova obnova. Kada to obnovite, zapocece delatno preuredjenje i ciscenje i duse i tela i Vasih spoljnih odnosa. Tako cete postati pravi covek.

46. Opsta pravila za onoga ko stoji na putu istinskog zivota.

Vi ste tako odlucno stupili na put sluzenja Gospodu. Neka Vas Gospod blagoslovi! Sluzite Gospodu! Pre svega:

Cuvajte se umisljenosti, ona je – prvi neprijatelj. Nasa ispravnost pred Bogom koja predstavlja tek nameru, vec radja misao o tome da se nesto posebno razlikujemo od drugih, pa i od sebe u proslosti, a to je jos ociglednije kada nam podje za rukom i da ucinimo nesto na tom putu. Cim malo ostanemo u toj ispravnosti, ona nam vec izgleda kao nesto divno i mi pocinjemo o sebi da mastamo kao o savrsenim licima koja savrsavaju cudesna dela. A to nas zapravo djavo pritiska kako bi podstakao umisljenost. Ko podlegne i padne u umisljenost, od njega istoga casa odstupa blagodat i ostavlja ga samog. Tada ga djavo hvata kao bespomocni plen.

Neka Vas ne napustaju strah i opreznost. Mi hodamo izmedju zamki. Djavo nikada ne iskusava ociglednim zlom, nego nas obmanjuje prvenstveno prividom dobra. Neiskusan covek ce poci za mamcem i pasce u ruke djavola kao sto u prekrivenu jamu pada zver koja bezbrizno ide po sumi. Cuvajte se i ne gubite hrabrost, jer Gospod je blizu.

Neka Vas ne napusta strah od smrti, i suda posle smrti, i presude. Od jutra, cim pocnete u srcu da se secate Gospoda, potrudite se da uz to vezete secanje na ovo poslednje. Zatim citav dan ne prestajte da razmisljate o tome, kao sto ne prestajete da razmisljate ni o Gospodu, a kada podjete na pocinak govorite: gle, grob je preda mnom! Predstoji mi smrt! Videcete kakve cete cuvare u tome pronaci.

Ne treba sasvim da se udaljite iz drustva. Ali od Vas zavisi to, da budete u drustvu koje je manje sklono ispraznim zabavama. A kada budete tamo, nemojte, koliko ste u stanju, da gubite paznju prema Gospodu, Koji je blizu i u Vama, na secanje na smrt koja je spremna da Vas uzme. Ne dopustite da Vase srce podlegne utisku koji proizvode ugodnosti za oci, sluh i druga cula. Zivot u svetu zato i nije dobar, sto dusu puni uspomenama na stvari, lica i dela, koje posle uznemiravaju dusu. To coveku ne dozvoljava da se moli kako treba. Jedno je sredstvo protiv toga: cuvati srce od takvih utisaka koliko je moguce. Neka sve ide i prolazi mimo Vas i neka ne ulazi u srce.

Ipak, nemojte da bezite od ljudi i ne budite zlovoljni. U Vasoj situaciji to nije dobro, a ni koristi od toga necete imati. Vise vremena provodite sa svojima. Dobro je to kako se vladate, ne odstupajte od toga da ne biste bili uzdrmani i da ne podlegnete ljudskom praznoslovlju.

Duhovnim zanimanjima – molitvom, citanjem i razmisljanjem – treba da se bavite nepopustljivo svakoga dana. Sta cete kada da radite, to odlucite sami. Ustajte ranije i pre no sto izadjete iz svoje sobe prodjite sva ta zanimanja koliko stignete. Svoje najnuznije potrebe izrazite Gospodu decijim recima i sa decijim poverenjem, a molitve iz Molitvenika prekidajte poklonima i kratkim molitvenim pozivima Bogu. Posle molitve citajte uz razmisljanje i sve sto procitate primenite na sebe ili razmotrite kako to da primenite u zivotu. Pisao sam Vam vec i opet ponavljam: bilo bi veoma plodotvorno kada biste svako jutro kratko zapisivali misli koje Vam se rode u glavi ili do kojih dodjete razmisljajuci o onome sto ste procitali u Jevandjelju i Apostolu. Prihvatite se tog truda i savrsavajte ga u prostoti, bez ikakvog mudrovanja.

Trudeci se iz sve snage svu Vasu brigu o uspehu polozite na Gospoda. Uverenost u pomoc Boziju koren je duhovnog zivota. Nista se ne daje odjednom, sve ce doci u svoje vreme. Sve sto sa verom zatrazite, dobicete. A kada? Kad Gospodu bude ugodno da Vam da. Trpite, tvrdo ostajuci u nacinu zivota koji ste izabrali. Nadahnjujte se nadom da ce doci dan kada ce u Vasem srcu zasijati svetlost radosti i kada ce mu biti vracena sloboda od svih okova, kada ce dobiti lakocu pokreta i uznosenja onamo gde vuku dobri planovi duga. Tada cete kao ptica pustena iz kaveza na slobodu leteti u duhovnoj oblasti.

Blagoslov Gospodnji neka je na Vama! Neka Vas Majka Bozija oseni pokrovom Svojim! Andjeo cuvar neka Vas stiti od svih neprijateljskih nasrtaja!

47. Molitveno pravilo za onoga ko stoji na putu bogougodnog zivota. Ucenje psalama napamet. Zamena dugih molitava kratkim. Brojanice.

Pitate za molitveno pravilo. Da, molitveno pravilo treba da imamo zbog nase slabosti, kako bismo, s jedne strane, izbegli lenjost, a sa druge, da bismo dali meru revnosti. I najveci molitvenici imali su molitveno pravilo i drzali su ga se. Svaki put oni su molitvu zapocinjali propisanim moljenjima, da bi potom, ako bi im tokom moljenja dosla samopokretna molitva, ostavljali bi ta moljenja i nastavljali da se mole ovom molitvom. Ako su oni postupali tako, onda bi tim pre trebalo i mi to da cinimo. Mi zapravo uopste ne znamo kako bismo se pomolili bez propisanih molitava. Kada njih ne bi bilo, sasvim bismo ostali bez molitve.

Ipak, ne treba uzimati previse molitava. Bolje je da ih bude malo ali da budu obavljene kako treba, nego mnogo molitava izgovorenih na brzinu, od cega je tesko uzdrzati se kada nisu uzete s merom, u zaru molitvene usrdnosti.

Za Vas je sasvim dovoljno da ujutro i uvece iz Molitvenika procitate jutarnje molitve i molitve pred odlazak na pocinak. Samo se trudite da ih svaki put procitate pazljivo i sa odgovarajucim osecanjem. Da biste to uspesno obavili, potrudite se da ih u slobodno vreme sve procitate, da razmislite o njima i da ih osetite, kako bi Vam, kada pocnete da ih citate na molitvenom pravilu, bile poznate svete misli i osecanja sadrzana u njima. Molitve ne treba samo procitati, nego treba usvojiti njihov sadrzaj i proiznositi ih tako kao da idu iz naseg uma i naseg srca.

Zatim, kada porazmislite o molitvama i kada ih osetite, potrudite se da ih naucite napamet, da ne biste vise kada dodje vreme za molitvu razmisljali o tome gde vam je molitvenik i da li je svetlo dovoljno jako, i da Vam ono sto gledate ocima ne bi remetilo sabranost za vreme molitve, nego da biste se lakse drzali u duhovnom obracanju Bogu. Videcete i sami kako mnogo to pomaze. Uostalom, mnogo znaci i to, sto ce tada Molitvenik u svako vreme i na svakom mestu da bude sa Vama.

Pripremajuci se na taj nacin, potrudite se da kada stojite na molitvi uzdrzite svoj um od lutanja i svoja osecanja od hladnoce i ravnodusnosti, svojski se trudeci da ocuvate i paznju i toplotu osecanja. Posle svake procitane molitve napravite onoliko poklona koliko mislite da treba, prateci ih ili sopstvenim molitvenim recima vezanim za potrebu koju osecate, ili obicnom kratkom molitvom. Time se molitva nece mnogo produziti, ali ce dobiti vecu snagu. Narocito po zavrsetku molitve treba dalje da nastavite sami da se molite, trazeci oprostaj za nevoljno lutanje uma i predajuci se u ruke Bozije za citav nastupajuci dan.

I preko dana treba odrzavati molitvenu paznju u odnosu na Boga. Za to je, kao sto smo vec ne jednom rekli, potrebno secanje na Boga, a za secanje na Boga potrebna je – kratka molitva. Veoma je dobro da se napamet nauci nekoliko Psalama i da se oni citaju tokom posla, ponekad umesto kratke molitve, i to uz razmisljanje. Ovo je vrlo stari hriscanski obicaj, koji su zabelezili i uveli kao pravilo jos sveti Pahomije i sveti Antonije.

Posto ste tako proveli dan, uvece se usrdnije i sabranije pomolite, udvostrucite i poklone i svoja obracanja Bogu, pa se opet prepustite u ruke Bozije i podjite na pocinak ili sa kratkom molitvom na ustima, kako biste i zaspali sa njom, ili pak citajuci neki psalam.

Koje psalme nauciti? Naucite one koji Vam se priviju uz srce dok ih budete citali. Na jednoga jace deluju jedni psalmi, a na drugoga drugi. Pocnite od: Pomiluj me, Boze (Ps. 50), zatim: Blagoslovi, duso moja, Gospoda (Ps. 102), i: Hvali, duso moja, Gospoda (Ps. 145) – antifone psalme iz Liturgije; uzmite jos pocetne psalme iz pravila pred sveto pricesce: Gospod me napasa (Ps. 22), Gospodnja je zemlja i punoca njena (Ps.23), Verovah, zato govorih (Ps. 115); prvi psalam povecerja: Boze, na pomoc moju pazi (Ps.69). Naucite i psalme casova… i slicne. Citajte Psaltir i birajte.

Kada sve ovo naucite, uvek cete biti naoruzani molitvom. Cim dodje neka uznemirujuca pomisao, ili se poklonite Gospodu sa kratkom molitvom, ili citajte neki psalam, narocito: Boze, na pomoc moju pazi… i svi oblaci nemira istoga casa ce se razici.

To Vam je sve o molitvenom pravilu. Ali jos jednom ponavljam: zapamtite da su sve ovo samo pomocna sredstva, a da je glavno – stajanje pred Bogom umom u srcu sa poboznoscu, i skruseno padanje pred Njega.

Palo mi je na pamet da Vam kazem jos nesto! Moguce je citavo molitveno pravilo ograniciti samo na poklone sa kratkom molitvom i sa sopstvenim molitvenim recima. Pocnite da cinite poklone govoreci: Gospode, pomiluj\ – ili neku drugu kratku molitvu, izjavljujuci svoju potrebu ili odajuci Bogu hvalu i blagodarenje. Da se ne bi potkrala lenjost, treba odrediti ili broj molitava, ili vreme, koliko molitva treba da traje, ili i jedno i drugo zajedno.

Ovo je neophodno zato sto kod nas postoji nesto neshvatljivo cudno. Kada se bavimo necim spoljasnjim, casovi nam prolaze gotovo u trenu. A kada stanemo na molitvu, ne prodje ni minut, a vec nam se cini da smo se molili dugo-predugo. Ova pomisao ne nanosi stetu kada se molitva savrsava prema ustanovljenom pravilu, ali kada se neko moli samo cineci poklone sa kratkom molitvom, onda ona predstavlja veliko iskusenje i moze da prekine molitvu koja je tek pocela, ostavljajuci lazan utisak da je molitva protekla kako treba. Upravo zato da bi izbegli pomenutu samoobmanu, dobri molitvenici su se i dosetili brojanica, koje se daju na upotrebu onome ko pocinje da se moli ne molitvama iz Molitvenika, nego sam od sebe. Upotrebljavaju ih ovako – kazu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me Gresnog, ili: Gresnu, pa provuku jedan cvoric brojanice kroz prste; tako kazu i drugi put, pa provuku jos jedan, i tako dalje i tako dalje, pojasni ili zemni, kako zele, ili kod malih cvorova – pojasne, a na velikom – zemni. Citavo pravilo se pri tome sastoji od odredjenog broja molitava sa poklonima, cemu se dodaju i druge molitve, izgovorene sopstvenim recima. Da se ne bi prevarili brzinom proiznosenja molitava i cinjenja poklona, prilikom odredjivanja broja poklona i molitava oni odredjuju i vreme trajanja molitve, da bi odsekli zurbu i, ako se potkrade, da bi vreme nadoknadili novim poklonima.

Postoje pravila koliko poklona treba ciniti uz koje molitvoslovlje. Postoje, na kraju krajeva, dve mere: za usrdne, i za lenje ili zauzete. Starci, koji i danas zive kod nas u skitovima ili zasebnim kelijama, na primer na Valaamu ili na Solovkama, sve sluzbe obavljaju tako. Ako hocete, i Vi svoje pravilo ponekad mozete na taj nacin da obavite. Ali najpre se potrudite da ga obavljate kako je propisano. Mozda ovo novo propisivanje pravila nece ni biti potrebno. Ipak, za svaki slucaj saljem Vam brojanice. Postupite na sledeci nacin! Utvrdite koliko vremena provodite na jutarnjoj ili vecernjoj molitvi, zatim sedite i obavljajte svoju kratku molitvu na brojanice, pa vidite koliko cete puta proci brojanice za vreme koje obicno provedete na molitvi. Taj broj neka bude mera Vaseg pravila. To cete da ucinite ne u vreme predvidjeno za molitvu, nego u neko drugo vreme, mada sa jednakom paznjom. A molitveno pravilo savrsavajte posle toga, stojeci i cineci poklone.

Kada ovo procitate, nemojte da pomislite da Vas teram u manastir. Za molitvu na brojanice ja sam prvi put cuo od svetovnjaka, a ne od monaga. I mnogi ljudi i zene u svetu mole se na taj nacin. I Vama ce to dobro doci. Kada se umorite od molitvoslovlja po tudjim naucenim molitvama i kada ono vise ne bude podsticajno delovalo na Vas, mozete dan-dva da se molite na ovaj nacin, a potom opet – prema naucenim molitvama. Tako cete malo da se prodrmate.

Ponavljam jos jednom: sustina molitve je u uznosenju uma i srca ka Bogu; ova pravila predstavljaju samo pomocna sredstva. Mi ne mozemo bez njih zato sto smo slabi. Neka Vas Gospod blagoslovi!

48. Kako dostici potrebnu nerasejanost molitve. Priprema za uspesno obavljanje molitve.

Pisete da nikako ne mozete da upravljate mislima, da Vam stalno beze, i da se molitva uopste ne odvija onako kako biste hteli; a danju, zbog poslova i susreta sa drugim ljudima, gotovo da se i ne setite Boga.

Ne moze to odjednom. Treba se prilicno potruditi da bi se misli kolikotoliko ustalile; a to sto ste Vi ocekivali da treba samo poceti i da je sve odmah tu – to nikad ne biva. Pa uspeh je vec i to sto ste sve ovo poceli da primecujete i da smatrate za lose. Jer toga je bilo i pre, a sada ne samo da primecujete nered u mislima, nego se i uznemirujete zbog toga i izjavljujete da biste zeleli da ih dovedete u red. Izvolite i dalje raspaljujte u sebi to nezadovoljstvo i trudite se kako biste se popravili.

Vec sam Vam pisao da postojanost i neprekidnost rada na sebi predstavlja neophodan uslov za uspeh u duhovnom zivotu. Pouzdano umirenje misli dar je Boziji, ali taj dar se ne daje bez velikog sopstvenog truda. Samo sopstvenim trudom nista necete postici, niti ce Vam Bog ista dati ako se ne potrudite iz sve snage. To je nepromenljivi zakon. Vi imate knjigu sa besedama svetog Makarija Egipatskog. Izvolite procitajte 19-tu besedu, o tome da hriscani treba da prinudjuju sebe na svako dobro. Tamo pise da sebe treba prinuditi i na molitvu, ako neko nema duhovnu molitvu, i da ce u tom slucaju Bog, videci da se covek naporno podvizava i obuzdava svoje misli, dati takvome istinsku molitvu, sabranu, udubljenu, kada um neodstupno stoji pred Bogom. A cim um pocne da za vreme molitve neodstupno prebiva u Bogu, nakon toga nece vise hteti da odstupi od njega, jer sa tim je povezana sladost, koju covek kada okusi ne zeli vise da okusi nista drugo.

A sta tu treba da se radi, o tome sam Vam vec vise puta govorio: mislima ne treba da se dozvoli da slobodno lutaju, a kada slucajno odbegnu treba ih istoga casa vratiti natrag, prekorevajuci sebe i tugujuci zbog toga. Sveti Lestvicnik o tome kaze da se treba napregnuti iz sve snage i zakljucati svoj um u reci molitve.

E, kada napamet naucite reci molitve, kao sto sam pisao prosli put, mozda ce Vam biti lakse. Najbolje od svega je odlaziti u crkvu, jer bi se tamo molitveni duh brzo razvio, buduci da je u crkvi sve ka tome usmereno; ali za Vas to nije bas lako izvodljivo. Zato se potrudite da se naviknete na nerasejanu molitvu kod kuce i da ostalo vreme provodite sa Bogom, koliko mozete. Uceci molitve, ne zaboravite da proniknete u svaku reci i da je osetite, jer cete tako i na molitvi te reci prikovati Vasu paznju i zagrejati molitveno osecanje.

Evo sta jos treba da cinite. Nemojte da stajete na molitvu odmah posle domacih briga, razgovora i obaveza, nego se prvo malo pripremite za nju, trudeci se da najpre saberete svoje misli i usmerite ih na ispravno stajanje pred Bogom. Probudite u sebi osecanje potrebe za molitvom, upravo u ovaj cas, jer drugoga mozda i ne bude. Ne zaboravljajte takodje da obnavljate svest o svojim duhovnim potrebama, a pre svega o vasoj najvaznijoj potrebi: sredjivanja misli prilikom molitve, kako bi nasle mir upravo u Bogu. Kada srce bude svesno i kada oseti te potrebe, onda Vam ono samo nece dati da odlutate na nesto drugo, nego ce vas terati da molite Gospoda bas za njih. Pre svega, sto jace treba da osetite svoju potpunu bespomocnost: da nema Boga, sasvim biste propali. Ako nekome preti nesreca, a on pred sobom ima lice koje je u stanju da ga u trenu izbavi, hoce li se osvrtati ovamo, onamo? Ne, nego ce pasti pred njim i molice ga. Tako ce biti i sa Vama na molitvi, kada joj pristupite osecajuci koliko ste slabi i sa svescu da nema ko drugi da Vas izbavi osim Jedinog Boga.

Svi mi imamo jednu poprilicnu manu, sto svakom drugom poslu pristupamo sa odredjenom pripremom, koliko god da je neznatan, a molitve se prihvatamo u letu i zurimo da je sto pre obavimo, kao da je to neko uzgredno delo, dodatak drugim delima, a ne glavno od njih. I kako onda da na molitvi bude sabranosti misli i osecanja? Zato se ona i odvija nekako u neredu. Ne! Treba da se odreknete te pogreske i da ni pod kakvim izgovorom ne dopustite sebi da budete lakomisleni u pogledu molitve. Dovedite sebe do ubedjenja da takav odnos prema molitvi predstavlja zlocin i to najtezi. Molitvu smatrajte za prvo delo u svome zivotu i tako je drzite u svome srcu. A onda, tako joj i pristupajte – kao prvom delu, a ne kao necem sporednom.

Trudite se. Neka Vam Bog bude pomocnik. Gledajte da ispunjavate ono sto Vam se propisuje. Ako budete ispunjavali, brzo cete uvideti plod. Potrudite se da osetite sladost istinske molitve. Kada osetite, to ce Vas pokrenuti i nadahnuti na postojanu i pazljivu molitvu. Neka Vas Gospod blagoslovi!

49. Svetska dela. Kako se odnositi prema svetskim delima da ne bi odvlacila nasu paznju, nego da bi doprinosila sluzenju Bogu.

Nastavljam izlaganje povodom onoga sto ste se zalili na nesredjenost misli usled svetskih briga.

Kako ziveti bez dela? Jer tada vlada gresna dokonost. Treba nesto da se radi, da se obavljaju neki domaci poslovi. To je Vasa duznost. Ne treba presecati spoljasnje odnose. Treba ih odrzati, i potrebno je da se odrze. To je dug ljudskoj zajednici. Ali sva takva dela mogu i treba da se obavljaju tako, da ne odbijaju misao o Bogu. Kako to?

Postoji kod nas praznoverje, gotovo sveopste, da cim se prihvatis nekog domaceg ili slicnog posla, odmah izlazis iz oblasti bozanskih i bogougodnih dela. Odatle kada se pojavi zelja da se zivi bogougodnim zivotom ili se o tome povede rec, obicno je sa tim povezana misao, da ako je tako, onda treba pobeci iz drustva, pobeci iz doma u pustinju, u sumu. Medjutim, to uopste nije tako. Svakodnevni poslovi i drustvene obaveze od kojih zavisi stanje porodice i drustva jesu Bogom odredjena dela cije ispunjavanje ne predstavlja prelazak u nebogougodnu oblast, nego upravo hodjenje u delima Bozanskim.

Drzeci se takvog pogresnog misljenja svi tako i postupaju, da baveci se svakodnevnim i drustvenim poslovima ni ne pomisljaju na Boga. Vidim da je to pogresno misljenje prisutno i kod Vas. Izvolite odbacite ga i prihvatite drugo – da sve sto cinite u kuci i van nje, a sto je uslovljeno zivotom u zajednici, kao cerka, kao sestra, sada i kao moskovljanka, jeste Bozansko i Bogu ugodno delo. Jer na sve to se odnose odgovarajuce zapovesti. A kako da ispunjavanje zapovesti ne bude ugodno Bogu? Svojim pogresnim shvatanjem Vi ih i cinite takvima da nisu ugodni Bogu, jer ih ne ispunjavate sa raspolozenjem koje trazi Bog. Bozanske dela Vi ne obavljate onako kako Bog trazi. Ona stoga uzalud propadaju, i jos odbijaju um od Boga.

Ispravite to i od sada sva takva dela zapocinjite sa svescu da je zapovedjeno da se tako cini, i obavljajte ih kao da izvrsavate zapovest Boziju. Kada se tako budete drzali, ni jedno svetsko delo nece Vase misli odvojiti od Boga, nego naprotiv, priblizice Mu ih. Svi smo mi sluge Bozije. Svakome je On namenio odredjeno mesto i delo, i gleda kako ga ko ispunjava. On je svuda prisutan. Gleda i na Vas. Mislite na to i svako delo obavljajte tako, kao da je zahtevano direktno od Boga, koje god da je delo u pitanju.

Tako radite i kod kuce. A kada Vam dolazi neko spolja ili kada sami izlazite napolje, u prvom slucaju drzite u mislima da Vam je to lice poslao Bog i da gleda hocete li ga primiti i hocete li se prema njemu odnositi kako treba, a u drugom slucaju – da Vam je Bog poverio delo van doma i da gleda da li cete ga izvrsiti onako kako On hoce.

Ako se tako budete drzali, onda ni domaci poslovi ni oni van kuce ni malo nece odvlaciti Vas um od Boga, nego naprotiv, drzace ga uz Njega, misleci da cini delo ugodno Bogu. Sve ce da cini sa strahom Bozijim, i taj ce strah odrzavati neprestanu paznju na Boga.

A to koja su dela u porodici ili van nje ugodna Bogu, to izvolite dobro sebi razjasnite, uzevsi za rukovodjenje knjige u kojima se izlaze o tim delima. To morate dobro da razjasnite kako biste medju ovdasnjim svetskim i drustvenim delima razdvojili ono sto je potrebno od onoga sto donose sujeta, strasti, covekougadjanje i ugadjanje svetu. Ali od svega toga nakon sto ste izrazili odlucnost da zivite bogougodno Vi se svakako i bez posebnog podsecanja udaljavate.

Osim pomenutog pogresnog verovanja uz nasa dela se privija i izvesna, da je tako nazovemo, slabost. To je – briga. Da svako delo koje se smatra za korisno treba obavljati sa svom usrdnoscu – to je duznost koja je potvrdjena strasnom pretnjom: Proklet daje svako ko nemarno tvori delo Bozije. Ali briga ili opterecenost koja pritiska srce i ne da mu mira jeste bolest palog coveka koji hoce sam da uredjuje svoju sudbinu. Ona razbija misli cak i o onom delu koje se cini i ne dopusta im da se usredsrede. Dakle, izvolite, udubite se i ako nadjete da Vas ponekad savladava takva briga, potrudite se da je odagnate i da joj ne date mesta. Budite usrdni na delima i obavljajte ih pazljivo, a uspeh ocekujte samo od Boga, Njemu posvecujuci i samo delo, ma koliko da je ono malo – a brigu suzbijte.

Ucinite tako i Vasi Vas poslovi nece odvajati od Boga. Neka Vam Gospod pomogne!

50. Produzetak. Na koji je nacin moguce podstaci u sebi neprestano secanje na Boga sa ljubavlju.

Jos rec-dve kao dopunu onome sto je receno.

Potrebno je secati se Boga. Ovo treba dovesti dotle da se misao o Bogu srodi i pomesa sa umom i srcem i nasom svescu. Da bi se utvrdilo takvo secanje i takva misao, treba se vredno potruditi nad sobom. Potrudite se i Bog ce dati, pa cete to dostici. A ako to ne dostignete, nista od Vas nece izaci, nikakvog uspeha necete imati u duhovnom zivotu, njega cak nece ni biti, jer bas to i jeste duhovni zivot. Eto koliko je to sustinski vazno!

Naprezuci se da drzite misao u Bogu, nemojte je drzati golu, nego sjedinjujte sa njom i sve Vama poznate pojmove o Bogu, bozanskim svojstvima i dejstvima, udubljujuci um cas u jedno cas u drugo. Vise razmisljajte o Bozijem stvaranju i promislu, o vaplocenju Boga Logosa i o delu naseg spasenja koje je On savrsio, o Njegovoj smrti, vaskrsenju i uznosenju na Nebo, o slanju Duga Svetoga, stvaranju Crkve u kojoj se cuva istina i blagodat, i o pripremanju nebeskih obitelji za sve one koji veruju u Carstvo Nebesko, pa i za Vas same. Dodajte i razmisljanja o svojstvima Bozijim: o neizrecivoj blagosti, premudrosti, svemoci, pravdi, svudaprisutnosti, svedrziteljstvu, sveznanju, sveblazenstvu i uzvisenosti. O svemu ovome izvolite rasudjujte i za vreme molitve, a jos bolje posebno, prilikom citanja. Kada o svemu rasudite i kada sve jasno budete videli, onda prilikom razmisljanja o Bogu necete imati samo golu misao, nego misao koja ce biti pracena i koja ce privlaciti mnoge druge spasonosne misli, koje ce delovati na srce i podsticati energiju duga. Mozete sastaviti svoju kratku zahvalnu molitvu Bogu, u kojoj bi se naslo sve ovo. Na primer, mozda u ovakvom obliku: Slava Tebi, Boze, Kome se u Trojici klanjamo, Oce, Sine i Sveti Duse! Slava Tebi Koji si stvorio sve! Slava Tebi Koji si nas udostojio svoga lika! Slava Tebi Koji nas nisi ostavio u padu nasem! Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste, Koji si dosao, vaplotio se, postradao, umro za nas, vaskrsao, vazneo se na Nebesa i poslao nam Presvetog Duga, Koji je Crkvu Tvoju ustrojio za nase spasenje, i Koji si nam Carstvo nebesko obecao i podario! Slava Tebi Gospode, koji si na divan nacin ustrojio spasenje i svakog coveka i citavih naroda. Slava Tebi, Gospode, Koji si i mene privukao na spasenje.

Potrudite se da ovu poslednju tacku posebno pojasnite, dovedite sebe do svesti o velikim milostima Bozijim upravo prema Vama i potom stalno zbog njih blagodarite Bogu. Blagodarite zbog toga sto Vam je dao da se rodite i da dodjete na svet u hriscanskom narodu, od poboznih roditelja i da dobijete tako dobro vaspitanje. Blagodarite i zbog toga sto Vam daje da donesete takve svete odluke kakve ste nedavno doneli, i jos Vam daje snagu da ih ostvarite. Pogledajte citav svoj zivot od pocetka, od kada se secate sebe, i obratite paznju na sve slucajeve neocekivanog izbavljenja iz nevolja i dobijanja radosti. Mnoge nesrece mi i ne primecujemo, jer prolaze neprimetno za nas. Kada se okrenemo za sobom ne mozemo a da ne vidimo da je bilo nesreca koje su nas mimoisle, ali kako su nas mimoisle, to ne umemo da kazemo. Pogledajte takve slucajeve u vasem zivotu i ispovedite da je to bila milost koju je Bog pokazao prema Vama zato sto Vas je zavoleo. Znajte da je bezbrojno mnostvo skrivenih za nas milosti Bozijih, jer sve je od Boga. Ispovedite ove milosti i od sveg srca zablagodarite Bogu. Ali ako dobro pogledate tok Vaseg zivota, naci cete i ne malo slucajeva ocigledne milosti Bozije prema Vama. Bilo bi nesrece, ali ona Vas je ne znano kako mimoisla. Bog Vas je izbavio. Ispovedite ovo i zablagodarite Bogu Koji i Vas ljubi.

I svest o milostima koje su zajednicke za sve takodje zagreva srce, pa ce se tim pre ono zagrejati od posmatranja milosti upravo prema Vama. Ljubav rasplamsava ljubav. Kada osetite kako Vas Gospod ljubi, ne mozete da ostanete hladni prema Njemu: srce ce i samo da podje ka Njemu sa blagodarnoscu i ljubavlju. Drzite srce pod utiskom takve ubedjenosti u ljubav Gospodnju prema Vama, i toplota srca ce brzo prerasti u plamen ljubavi prema Gospodu. Kada se to dogodi nece Vam vise biti potrebna nikakva podsecanja da biste se secali Boga, i nikakve pouke kako da u tome uspete. Ljubav nece dopustiti da i na trenutak zaboravite ljubljenog Gospoda. To je – granica. Izvolite, prihvatite ovo, prihvatite sa ubedjenoscu. A potom upravo na to usmerite sav svoj trud, preduzet radi utvrdjivanja u umu i srcu misli o Bogu.

Mozda ce Vam biti tesko da sami razmisljate o Bozijim svojstvima i dejstvima. Ali mislim da imate dela svetitelja Tihona. U njegovim pismima naci cete veoma dobru potporu. Svetitelj jasno sagledava svako svojstvo i dejstvo Bozije i predstavlja ga toplim i uverljivim recima, sto ce se, ako budete citali pazljivo, preliti i u Vase srce.

Jos jednu stvarcicu bi trebalo da Vam pojasnim, ali o tome drugi put.

51. Kako okretati svetske poslove i stvari na duhovnu korist?

Svetitelj Tihon me je naveo da Vam dam sledecu korisnu primedbu – tacnije, kako svaku stvar da pretvorite u propovednicu istina Bozijih, da bi Vas podsecala na Boga.

Pisali ste da Vas domaci poslovi odvlace od razmisljanja o Bogu. Ja sam Vam rekao sta da ucinite da ti poslovi ne bi odvlacili Vasu paznju. Ali Vi niste spomenuli jos jednu mogucnost za odvlacenje uma od Boga. Radi se o tome da svaka spoljasnja stvar koja deluje na cula obraca na sebe nasu paznju i pokusava da je odvoji od Boga. Ali i tu postoji jedan metod pomocu koga vidljive stvari nece odvlaciti od Boga, nego privlaciti ka Njemu. Kako to?

Potrebno je da sve stvari koje Vam bivaju pred ocima protumacite u duhovnom smislu, i da to tumacenje tako zatvorite u svoj um, da kada pogledate na neku stvar, oci vide culnu stvar, a um sagledava duhovnu istinu. Na primer, vidite mrlje na belom platnu i osetite kako je neprijatno i zalosno naici na tako nesto. Protumacite to sada tako, kako zalosno i tesko mora da bude Gospodu, andjelima i svetiteljima kada vide grehovne mrlje na nasoj dusi, ubeljenoj stvaranjem po liku Bozijem i preporadjanjem u kupelji krstenja, i opranoj suzama pokajanja. Ako cujete da mala deca prave veliku buku i nered kada ostanu sama kod kuce, to protumacite tako, da se buka i nered podizu i u dusi kada od nje odu paznja prema Bogu i strah Boziji. Ukoliko osetite miris ruze ili neki drugi miris koji Vam prija, a onda osetite smrad pa se okrenete i zapusite nos, to protumacite ovako: svaka dusa ima svoj miris: dobra – dobar, a losa – los (apostol veli: mi smo Hristov miomir – 2. Kor.2,15). Andjeli Boziji i svetitelji, a neretko i pravednici na zemlji osecaju taj miris i zbog dobroga se raduju a zbog loseg tuguju.

Ovo Vam govorim samo primera radi, a svaka stvar moze da podstakne razlicite duhovne misli, kod jednoga jedne, a kod drugoga druge. Sve sto Vas okruzuje i na sta naidjete protumacite onako kako nalazite da je najkorisnije za Vas. Pocnite od kuce i protumacite sve u njoj: samu kucu, zidove, krov, temelj, prozore, peci, stolove, ogledala, stolice i druge stvari. Predjite na zitelje pa protumacite roditelje, decu, bracu, sestre, srodnike, sluge, posetioce i ostale. Protumacite i uobicajeni tok zivota: ustajanje iz postelje, pozdravljanje, obed, rad, odlaske iz kuce, povratke, pijenje caja, primanje gostiju, pevanje, dan, noc, san i sve ostalo.

Neka Vam opet pomogne svetitelj Tihon. On ima citave cetiri knjige takvih tumacenja koje nose naslov „Riznica duhovna, koja se sabira iz sveta”. Uzmite i citajte. Kada procitate i vidite kako on to cini, naucicete kako i sami tako da postupate. A tako usvajajte i neposredno njegova tumacenja. Ako Vam se mozda ucini da bi citanje tih knjiga iziskivalo isuvise vremena, ima kod njega i skraceno tumacenje svega toga pod nazivom „Slucaj, i duhovno rasudjivanje i tome” (tom 2). Tu je on protumacio 176 slucajeva, sve ukratko. Nece Vam biti tesko da sve to pazljivo pregledate, ali tu je obuhvaceno sve sto moze da Vam zatreba. Uostalom, kako hocete, ali svakako ucinite to sto Vam se kaze.

Kada to ucinite, svaka ce Vam stvar biti kao sveta knjiga ili poglavlje iz te knjige. Tada ce Vas svaka stvar navoditi na misao o Bogu, kao i sve sto cinite i svako Vase delo. I u culnom svetu kretacete se kao u duhovnom. Sve ce Vam govoriti o Bogu i podrzavace Vasu paznju prema Njemu. Ako svaki put budete tome dodavali i strah Boziji i poboznost pred Njegovom uzvisenoscu, onda sta Vam jos treba za ucenje i urazumljivanje?

Ali svakako, potreban je i trud i napor, kako uma tako i srca. I ne zalite sebe! Ako se sazalite nad sobom – izgubljeni ste. A ako se ne sazalite – spaseni ste. Odbacite taj pogresan pristup koji se javlja gotovo kod svih: da postoje svakojaka dela na koja ne zalimo truda, a zao nam je da se potrudimo oko dela spasenja. Cini nam se da tu treba samo pomisliti i pozeleti i – sve je gotovo. Ali zapravo nije tako. Delo spasenja je – prvo delo. Verovatno i najteze. Prema vaznosti dela stoji i potreban napor. Pa potrudite se, Gospoda radi! I plod samo sto nije tu. A ako se ne budete trudili, ostacete ni na cemu i nigde Vam nece biti dobro. Neka Vas Gospod izbavi od toga!

52. Secanje na Boga treba dovodi do osecanja toplote ili plamene ljubavi prema Bogu.

Vi se cudite zasto toliko vremena objasnjavam sve jedno te isto. Kazete da je Vama potrebno i mnogo sta drugo.

Sada sam zaista zavrsio. Na Vama ostaje samo da to ispunjavate. A sto sam tako mnogo govorio o secanju na Boga, to je zato sto se u tome nalazi sva sila. Kada se utvrdite u tom spasonosnom secanju, ne praznom (pukom), nego sa poboznoscu i drugim toplim osecanjima prema Gospodu, tada ce Vas to secanje naterati da budete ispravni i u svemu ostalom, tako ispravni da cete u toj ispravnosti imati jednu predivnu privlacnost, jer ispravnost moze da bude i neskladna, odbojna. To secanje ce u Vama biti gospodar, organizator i ustrojitelj svih Vasih dela, a pre svega Vaseg unutrasnjeg zivota. U Vama ce se tada ispuniti ono sto je apostol molitveno pozeleo Efescima, a preko njih i svim hriscanima, kada je rekao: Da vam (Bog) po bogatstvu slave svoje dade sipu, da ojacate duhom Njegovim u unutarnjem coveku. Da se Hristos verom useli u srca vasa (Ef. 3,1617). To i jeste ono sto sve vreme objasnjavam. Apostol je ovo smatrao za tako vaznu stvar, da se za to molio sa narocitim zarom: radi toga preklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda nasega Isusa Hrista (Ef. z, 14). Kako onda mi o tome da ne govorimo? Kada se secanjem na Boga utvrdite u unutrasnjem coveku, onda ce se i Hristos Gospod useliti u Vas. To ide jedno sa drugim.

Evo Vam znamenje po kome mozete da se uverite da je to predivno delo pocelo da se savrsava u Vama – upravo jedno toplo osecanje prema Gospodu. Ako budete ispunjavali sve sto je propisano, onda ce to osecanje ubrzo poceti da se projavljuje sve cesce i cesce, da bi potom postalo neprestano. Ovo slatko i blazeno osecanje od prvog svog pojavljivanja izaziva zelju i podstice trazenje, kako se ne bi odvajalo od srca, jer je u njemu raj.

Hocete li da sto pre stupite u taj raj? Onda evo sta treba da cinite: kada se molite, ne odvajajte se (mislima) od molitve, nego podstaknite u srcu neko osecanje prema Bogu: ili poboznosti, ili predanosti, ili blagodarenja, ili velicanja, ili smirenja i skrusenosti, ili nade; takodje, kada nakon molitve pocnete da citate, ne odvajajte se od citanja a da ne osetite istine koje ste procitali. Ova dva osecanja (metoda), zagrevajuci se medjusobno, mogu, ako budete pazili na sebe, i citav dan da Vas drze pod svojim uticajem. Potrudite se da tacno ispunjavate ova dva metoda pa cete i sami videti sta ce biti.

Kada stvar dugo lezi pod suncevim zracima ona se jako zagreva; tako ce biti i sa Vama. Drzeci se pod zracima secanja na Boga i odredjenih osecanja u odnosu na Njega, Vi cete se sve vise i vise zagrevati nezemaljskom toplotom, a potom cete postati i sasvim vreli, i ne samo vreli nego i plameni. Tako ce se na Vama ispuniti: Dodjoh da bacim oganj na zemlju, i najvise od svega zelim da se on sto pre u svima zapali (Lk. 12,49).

Dodajte tome i sledece poredjenje: kada iskra padne na zapaljiv materijal, taj materijal pocinje pomalo da se menja, zatim plane i na kraju bude potpuno zahvacen plamenom. Mada je po prirodi taman, taj materijal postaje svetao i svetli zbog ognja koji ga je obuzeo; tako ce biti i sa Vama. Postepeno cete se ugrejati, u Vama ce se zapaliti duhovni plamen, prozece Vas potpuno, svu ce Vas obuzeti i nacinice Vas svetlom, mada ste sami po sebi – tama. Setite se pri tome da smo u pocetku govorili o nekakvoj oblozi duse, a potom i o zracenju oblagodacene duse (Pisma 1314,27). Eto sta ce biti sa Vama i u Vama! Zaista je tako. Ali prvo su potrebni trud i znoj – a koliko ce vremena proci to je poznato samo Bogu, jer je sve od Njega. Znajte samo da Bog nije uvredljiv, pa da bi zbog toga zaboravio na trud Vase ljubavi.

53. Strasti kao smetnja duhu da se rasplamti ljubavlju prema Bogu. One treba da budu isterane.

Kada se vase srce zagreje toplotom Bozijom, u Vama ce zapoceti Vas sopstveni unutrasnji preobrazaj. Taj ce oganj sve u Vama da prekali i pretopi, ili, drugacije receno, sve ce poceti da se oduhotvoruje. Dok se taj oganj ne pojavi nece biti ni oduhotvorenja, koliko god da se trudite oko duhovnog. Sada je najvaznije da dodjete do tog ognja. Izvolite, ka tome usmerite sav Vas trud.

Ali znajte ovo, da se taj oganj nece pokazati dok strasti jos imaju snage, cak i ako im se ne povladjuje. Strasti su isto sto i vlaga u drvima. Vlazna drva ne gore. Treba sa strane staviti suvih drva i zapaliti. Ona ce, goreci, poceti da suse vlagu i da pale vlazna drva u meri u kojoj se budu susila. Tako ce mali oganj, izgoneci vlagu i sireci se, plamenom obuhvatiti sva polozena drva.

Nasa drva su sve sile nase duse i sve funkcije naseg tela. Sve su one, dok covek ne pazi na sebe, prozete vlagom – strastima – i sve dok se strasti ne isteraju, uporno se suprotstavljaju duhovnom ognju. Setite se, predstavljajuci Vam sta je u nama, pisao sam da postoji jedna burna i nesredjena oblast, gde se u neredu sudaraju misli, zelje i osecanja, koje strasti kovitlaju kao vetar prasinu. Tu oblast ja smestam izmedju duse i tela, oznacavajuci time da strasti ne pripadaju prirodi, nego su dosle sa strane. Ali one se tu ne zaustavljaju nego prodiru i u dusu i u telo, pod svoju vlast uzimaju i sam duh – svest i slobodu – i na taj nacin zagospodare nad citavim covekom. Posto su one u dosluhu sa demonima, kroz njih i demoni zavladaju covekom, mada covek cak i tada misli da gospodari sobom.

Iz ovih veza iscupa se pre svega duh. Istrgne ga blagodat Bozija. Duh, ispunjavajuci se pod dejstvom blagodati strahom Bozijim, prekida svaku vezu sa strastima i, pokajavsi se zbog onoga sto je proslo, polaze tvrdu nameru da dalje ugadja samo Bogu i da za Njega Jedinoga zivi, hodeci u zapovestima Njegovim. Stojeci u toj odlucnosti, duh potom uz pomoc blagodati Bozije izgoni strasti iz duse i tela i oduhotvoruje sve u sebi. Eto, i kod Vas se duh istrgao iz veza koje su ga sputavale. Svesno i sopstvenom voljom Vi stojite na strani Boga. Hocete da pripadate Bogu i da Njemu Jedinome ugadjate. To je – tacka oslonca Vase delatnosti u duhu. Ali tada, kada je Vas duh obnovljen u svojim pravima, dusa i telo jos ostaju pod dejstvom strasti i trpe njihovo nasilje. Vama sada ostaje da se naoruzate protiv strasti i da ih pobijete – da ih isterate iz duse i tela. Borba sa strastima je neizbezna. One se same nece odreci svoje vlasti, makar i nezakonite.

Zbog toga sam Vam toliko objasnjavao o secanju na Boga i o prebivanju sa Njim. A Vi ste se cudili: zasto stalno objasnjavam isto? Secanje na Boga je – zivot duga. Ono rasplamsava Vasu revnost za ugadjanje Bogu i nepokolebljivom cini Vasu odlucnost da pripadate Bogu. To je, opet ponavljam, tacka oslonca za zivot u duhu i, dodajem, polaziste za Vase strateske operacije protiv strasti.

Pitate: zasto je to tako? Kada sam svoju paznju i zelju usmerila ka Bogu, gde tu ima mesta za strasti? Ali cemu to pitanje? Pogledajte, ima li jos strasti u Vama? Nedavno ste pisali da ste se jako rasrdili. Pa zar to nije strast? Ali jedna strast nikada ne bude sama – tu je i gordost i samovolja i prezir. A pre toga ste pisali da ste odbili jednog prosjaka. Zasto? Nije li to tvrdicluk? Jos ste pomenuli da ne trpite neku osobu. To nije strast? A sto volite da spavate – zar to nije strast ugadjanja telu? Ovo se sve pokazalo onako usput, a ako pazljivije potrazite naci cete tamo jos stosta.

Dakle, nemate sta da se pitate. Sa sigurnoscu znate da strasti postoje u Vama i da treba da ih isterate, jer je prebivanje u njima nezakonito i stetno, posto one ometaju napredovanje u duhovnom zivotu. Naoruzajte se protiv njih. Ne Bojte se. Stvar je vrlo prosta: imate dva-tri pomocna sredstva i – to je sve. Ali o tome drugi put.

54. O borbi sa strastima.

Nastavljam. Strasti su u nama, ali nisu autohtone. Razum je, na primer, sustinski deo nase duse i njega nikako ne mozes odvojiti, a da dusu ne unistis. Strasti nisu takve. One su dosle sa strane u nasu prirodu i mogu da budu izbacene iz nje, sto coveku ne smeta da i dalje bude covek, nego naprotiv, tek kada budu izgnane ostavljaju coveka kao pravog coveka, jer kada su prisutne u njemu prljaju ga i cine od njega lice u mnogim slucajevima gore od zivotinje. Kada one gospodare covekom i kada ih covek ljubi, tako se srode sa ljudskom prirodom da kada covek deluje po njima cini se da deluje po svojoj prirodi. To tako izgleda zato sto covek koji im se potcini deluje po njima nesvesno i cak je ubedjen da drugacije ne moze ni biti: priroda.

Sve ove (strasti) ishode iz samougadjanja, egoizma i samoljublja, i na to se oslanjaju. Cim covek odbaci sebe i odluci da ugadja samo Bogu, u samom tom duhovnom cinu strasti u potpunosti gube svoj oslonac i ostaju izvan svesti i volje kojima su dotle gospodarili. Izgubivsi oslonac one vec gube raniju snagu, zbog koje se covek i vukao za njima, kao magare za gospodarem. Ranije cim se pojavi bilo kakva strasna pobuda covek se istoga casa svim svojim silama ustremljivao na to da je zadovolji, a sada vise nije tako. Pokazuju se one i sada, ali umesto da odmah pohita kako bi ih zadovoljio, covek im se suprotstavlja i tera ih od svojih ociju.

Eto sta se sada i u Vama dogadja, nakon sto ste sa takvim zarom odlucili da sluzite Gospodu, ne zaleci sebe. Strasti, istina, jos nisu stigle toliko da se razgranaju i ojacaju u Vama, ali ipak ih ima i Vi ste delovali po njima a da niste bili svesni da radite protiv sebe, cak ste se ponekad, na primer, hvalili svojim blagorodnim negodovanjem, ili svojom blagorodnom gordoscu, mada je ona neblagorodna i u svom blagorodnom vidu, jednako kao i u svakom drugom. One su ponekad gotovo bez vaseg znanja ovladavale Vama; pokazivace se i sada, ali ne treba da im pustite da zagospodare. Rekao bih da ni nece, zato sto je sada tom Vasom odlucnoscu presecena svaka njihova vlast – presecena je cim ste odlucili da Boga radi necete zaliti sebe. Ali ne znam kako ce ta stvar da ide, zato sto nije dovoljno samo da se odluci, potrebno je da se i ostvaruje – da se ostvaruje stalno, bez ustupaka. Samosazaljenje ponekad tako obmanjuje, strasti ponekad bivaju naoko tako mile, da nece biti iznenadjenje ako u buducnosti pocnete opet po starom da sluzite strastima, a da toga ne budete jasno svesni i da ne primecujete.

Iz ovoga vidite da bez obira na to sto ste vec resili da ugadjate samo Bogu i sto ste sebi dovoljno pojasnili sta od Vas trazi sveta i savrsena volja Bozija, strogo morate da se drzite sledecih pravila: Dakle, pazite dobro kako zivite, ne kao nemudri, nego kao mudri, koristeci vreme, jer su dani zli (Ef. 5,1516). Ovi zli dani su zlo vreme, zlo stanje i okolnosti u kojima se nalazimo usled zlih strasti koje su u nama. Budite trezveni i bdite (1.Pet.5,8). Pazite, bdite i molite se (Mk. 13, 33).

Nad cime bdeti i sta paziti? Pazljivo pogledajte da Vam se ne bi potkrala neka strast, pazite da Vas ne prevari i ne natera da ucinite nesto sto bi joj godilo, veliko ili malo. Cak i da nehotice podjete za strascu i slucajno ucinite neko strasno delo, to ce delo ipak biti lose, ucinjeno djavolu za ugadjanje, a ne Bogu. Treba tako da se postavite, da djavo ne izvuce nikakvu korist od Vas, cak ni najmanju. A zbog toga treba biti trezven, bdeti i paziti.

Sva ta dela oznacavaju jedno: gledati da se djavo na prikrade. Bdeti, znaci ne spavati, ne prepustati se neradu, nego i dusu i telo drzati spremne. Biti trezven znaci ne vezivati se srcem ni za sta, osim za Boga. Paziti – znaci strogo gledati da se u srce ne prikrade nesto lose. Kada svoje sile budete drzali spremnim, kada se srcem ni za sta ne budete vezivali i kada pazljivo budete promatrali ono sto se u Vama dogadja, na pravi cete nacin ispuniti gore navedene Gospodnje i apostolske zahteve da stojite na strazi.

To je prvo u borbi sa strastima. Cim se djavo previdi ili propusti, odmah ocekuj ili rane ili potpuni poraz. Primeceni djavo nije strasan. Samo mu zapreti i pobeci ce. Lukavstvo nasih duhovnih neprijatelja je takvo, da cim vide da su otkriveni, istoga casa beze, mada to, svakako, ne biva uvek tako. Postoje tu i nevaljalci koji se ni na sta ne obaziru, samo ulaze i ulaze.

O svemu tome jos cemo govoriti. A sada – spasavajte se!

55. Nastavak o borbi sa strastima.

Pretpostavimo da strazarite nad svojim srcem. Strazarite li?

Kao prvo, reci cu da imate mogucnost da strazarite. Kada je mrak, ni veliku stvar neces primetiti, a kada je svetlo, i mala sama pada u oci. U dusi je mrak dok se ne obrati Bogu, nego zivi u samougadjanju; kada se pak obrati Bogu u nju ulazi svetlost, i misao o Bogu kao sunce osvetljava sve u njoj. Ko zivi u samougadjanju, njemu nema sta da se govori: gledaj da se ne prikrade neka strast; jer samougadjanje je gnezdo svih strasti; ono ih prima, prikriva, opravdava i bezbrizno im ugadja. A onaj ko se okrenuo Bogu, i odbacivsi sebe odlucio je da ugadja Bogu, primetice to istoga casa. Bogu nije ugodno nista sto je strasno, jer strasti su protivne zapovestima Bozijim, koje su jedine ugodne Bogu, jer izrazavaju Njegovu volju. Evo Vi ste ne zaleci sebe odlucili da ugadjate Bogu i time ste rasterali svu dusevnu tamu i primili osvecenje u duhu. Ako ispunjavate to sto Vam je pisano o secanju na Boga, onda ce i u Vama svetleti duhovno sunce. Mozete lako da vidite ako Vam se priblizi nesto strasno.

Kao drugo, reci cu da ste se Vi i pripremili za to. Kada uoci ispovesti proveravate sebe i razmatrate kako ubuduce da se ponasate, onda tu vidite i sta ubuduce treba da izbegavate. Ono sto treba da se izbegava, to je oblast strasti koje se uvek protive ispravnim delima. Covek treba da bude smiren, a strast ga uci gordosti i sujeti; treba biti krotak, a strast ga tera da se srdi i gnevi; treba se radovati uspehu drugih, a strast budi zavist; treba prastati uvredu, a strast raspaljuje osvetu. Tako ona svemu sto je dobro suprotstavlja svoja strasna osecanja i pokrete. Sve je to Vama jasno i utvrdjeno odlucnoscu i obecanjem da se cini ono sto je dolicno, a nedolicno, tj. strano, da se sasvim odbacuje. Zato i kazem da ste spremni ne samo da strazarite nad sobom, nego i da primetite svaku strast koja Vam se prikrade.

Zar ce Vase strazarenje nad sobom biti neuspesno samo zato sto se strast ne pojavljuje uvek u svom najgrubljem obliku, nego cesto dodje lepo prerusena, da ti ni na pamet ne padne da je to strast, nego mislis da je nesto dobro. Kada se na primer rasplamsa gnev, svako vidi da je to strast. Ali on se ne javlja uvek u svom grubom vidu, nego cesto dolazi i kao fino negodovanje. Tako i svaka druga strast ima obicaj da se obuce u nesto dobro i da se predstavi kao blagorodna. Vi ste blagorodni i zato veoma lako mozete biti uhvaceni na tu udicu. Gledajte! Treba odbaciti sve strasno, i najmanje njegove projave, i u najfinijim njegovim oblicima. Odbaciti?! Zapravo, uociti i ne pustiti unutra.

Ali kako to da se postigne? Jer strast se prikrade pod vidom neceg dobrog! Kao prvo, ako se iz sveg srca obratimo Bogu i u potpunosti Mu se predamo, On nas nikada nece ostaviti bez urazumljenja. Njegov andjeo, Vas cuvar, uvek ce Vas upozoriti. Pazite na sebe i osluskujte glas koji ce razobliciti ono lose. Kao drugo, kada otpocnete borbu sa strastima – a Vi ste je vec otpoceli – u Vama ce se pojaviti – ili je mozda vec pocelo da se pojavljuje – duhovno iskustvo, opitnost: umece da se odmah napravi razlika izmedju ispravnog i neispravnog. Odlucite samo da ne propustate nista za sta znate da je strasno, ma kako da Vam se to malo ili beznacajno cinilo. Ako budete tako postupali bez zalosti, Vasa opitnost ce brzo porasti. Sveti Pavle na jednom mestu pominje cula navikom izvezbana za razlikovanje dobra i zla (Jevr. 5,14). E, to i kod Vas nastaje. Kao sto culo ukusa razlikuje jela, tako ce i srce svojim obucenim culom moci da kaze sta je dobro, a sta nije.

Reci cete: a dok se ne obucis, strasti ce i dalje prolaziti i prolaziti. Zaista, to ce Vam se dogadjati. Ali Vi vec i sada ne dopustate ni jednu strast u njenom grubom vidu. U tome ostanite cvrsti. A ako se nesto strasno lopovski prikrade, za to Vas Bog nece kazniti. On kaznjava samo za ono od strasnoga sto se svesno dopusta, a ne za ono sto prolazi neprimetno. Ono pak od strasnoga sto je proslo neprimeceno, i za sta ste tek posle postali svesni da nije trebalo da bude tako, to ocistite pokajanjem pred Gospodom i odmah vidite kako se provuklo, pa preduzmite mere da se to ubuduce ne ponovi. Kroz to cete se nauciti kako da se nosite sa strastima.

Ali postoji jedan metod, koga ako se budete pazljivo drzali tesko da ce Vam ista strasno promaci nezapazeno, a to je – da razmatrate svoje misli i svoja osecanja, cemu su naklonjeni, da li ugadjanju Bogu ili samougadjanju. To uopste nije tesko da odredite. Samo pazite na sebe. Znajte da koliko god se suprotstavljali samougadjanju, necete pogresiti. Jedan starac je svome uceniku govorio: „Pogledaj da ne drzis izdajnika u sebi”. „Kakav je to izdajnik?” – upitao je ucenik. „Samougadjanje” – odgovorio je starac. I to je tacno. Ono je uzrok svim nevoljama. Ako razmotrite, uvidecete da je sve lose sto je dopusteno, proizaslo od samougadjanja. Shodno tome, ako sa nepokolebljivom odlucnoscu krenete da mu se suprotstavite, sigurno je da necete dopustiti nista lose. I ja Vam od sveg srca zelim: ne drzite tog zlog izdajnika u sebi.

Iz svega recenog izvodim zakljucak da cete lako strazariti nad sobom ako se ne ulenjite, ako Vam paznja na popusti i ako ne oslabi Vasa revnost da se drzite na ravni ljudskog dostojanstva (secate ste svoje fraze?). Neka Vas Gospod blagoslovi!

56. Treba izgoniti i najmanje pokrete strasti… Dozvoljivi gnev.

Hocu da Vas pohvalim – ili ne, hocu da Vam pokazem korist od Vaseg drzanja u odnosu na strasti.

Vi ste mladi i jos niste mnogo ostrasceni. Mada u Vama ima strasti, one su jos kao mala deca – slabe su i samo dosadjuju. To je jako dobro za Vas, jer je u mnogim slucajevima dovoljno samo da ih primetite, pa da se udaljite od njih ili da ih odbijete. To nije kao kod onih koji su dugo ziveli i mnogo udovoljavali strastima. Kod njih strasti ricu kao lavovi i u besu se bacaju na onoga ko protiv njih ustane. Ali postoji tu i nesto prilicno nezgodno – to sto se Vi zbog lakoce strasnih pomisli, cula i pokreta mozete prema njima odnositi ravnodusno, razmisljajuci ovako: nista strasno, proci ce to samo od sebe, necu da se uznemiravam zbog svake sitnice! Ova pomisao, tako prirodna za Vas, veoma je opasna. Postupati tako, to znaci ostavljati strasnim osecanjima i pokretima slobodu da rastu i jacaju. Ta osecanja i ti pokreti ojacace i porasti, i tada se vise nece okretati natrag samo zbog vaseg neodobravajuceg pogleda.

Odatle izvedite zakljucak da se prema strasti, u kako god da se malom i slabom obliku ona pojavljivala, uvek treba odnositi kao prema velikoj i jakoj. Kada pijete vodu, Vi pazite i na najmanju musicu koja u nju upadne; kada se ubodete na trn, ma koliko da je taj trn mali u Vasem prstu, zurite da se izbavite od neprijatnosti koji Vam on pricinjava; kada Vam u oko upadne i najmanje zrno prasine i pomuti Vam vid, Vi se veoma potrudite da biste je ocistili iz oka. Postavite sebi kao zakon da tako postupate i kada su u pitanju strasti: koliko god da su male, pozurite da ih isterate, i to tako nemilosrdno, da im ni traga ne ostane.

Kako da ih isterate? Neprijateljskim pokretom gneva prema njima, ili rasrdjenoscu na njih. Cim primetite strast, potrudite se da probudite u sebi rasrdjenost na nju. Ova rasrdjenost je odlucno odbacivanje strasti. Strasno ne moze da se odrzi ako ne postoji simpatija prema njemu; a rasrdjenoscu se istrebljuje svaka simpatija – pri prvoj pojavi rasrdjenosti strasno odlazi ili otpada. I tu je jedino dozvoljen i potreban gnev. Kod svih Svetih Otaca nalazim da je gnev zato i dat, da bismo se njime naoruzali protiv strasnih i gresnih pokreta srca, kako bismo ih prognali. Na to se odnose i reci proroka Davida: gnevite se i ne gresite (Ps. 4,5), koje posle ponavlja i sveti apostol Pavle (Ef.4,26). Gnevite se na strast – i necete gresiti, jer kada je strast prognana gnevom, svaki povod za greh biva presecen.

Tako se dakle naoruzajte protiv strasti. Gnev protiv strasti kod Vas treba da bude ukorenjen od onog trenutka kada ste odlucili da svesrdno sluzite Gospodu, cineci ono sto je Njemu ugodno. Zakljucili ste savez sa Bogom za vek vekova. Sustina tog saveza je sledeca: tvoji su prijatelji – moji prijatelji, tvoji su neprijatelji – moji neprijatelji. A sta su strasti Bogu? Neprijatelji. Kroz celokupnu rec Boziju objavljuje se Bozije neprijateljstvo prema njima. Bog se protivi gordima; srebroljublje je – idolopoklonstvo; Bog rasipa kosti covekougodnika i tako dalje i tako dalje. Zato je apostol hriscanima za strasti odredio sledece: da se i ne spominje medju Vama (Ef. 5,3). Dakle, gnev na strasti trebalo bi da se raspali u Vama cim se one pokazu. Ali usled nase povredjenosti ne biva uvek tako. Zato gnev na strasti zahteva narocito i slobodno na njih usmereno neprijateljsko delovanje, trud i napor.

Da biste u tome uspeli, treba odmah, cim ste primetili u sebi nesto strasno, da pozurite kako biste u tome otkrili i obelezili svoga i Bozijeg neprijatelja. Zasto treba da pozurite? Zato sto pojava strasnog na pocetkuuvek izaziva simpatiju. Jer samougadjanje jos dugo skriveno zivi u nama, i nakon sto smo se predali Bogu i necemo ni za jotu da narusimo tu odluku. Ovo skriveno samougadjanje uvek blagonaklono docekuje strasti, a ta blagonaklonost izrazava se kroz vece ili manje simpatije prema njima. Zato je potrebno da se te simpatije odbiju i da se probudi gnev prema strastima. I jedno i drugo se postize svescu da strasna pomisao ili strasni pokret predstavlja neprijatelja, koliko god da su te pomisli ili pokreti u stanju da nas obmanu. Cim smo postali svesni da su nam strasti neprijatelji, gnev protiv njih budi se sam od sebe.

Prepoznavanje neprijatelja u strastima ne iziskuje preteran napor. Dovoljno je da se stekne ubedjenost u to da Bog ne voli nista strasno, i da stoga ne voli nikoga ko prima i neguje strasno u sebi. Strasno podize Boga protiv nas, a nas odbija od Njega. A u tome je i nasa konacna propast. Ove pomisli i ubedjenja kod pazljivog posmatraca u trenu zasijaju u svesti i istoga casa se odazivaju u srcu neprijateljstvom prema strastima, gnevom i rasrdjenoscu protiv njih. A da se uhvatite u kostac sa strasnim pomislima i kretnjama, izmisljajuci razlicite optuzbe protiv njih – u to se ne upustajte. Uspeh koji se time postize je sumnjiv. Jer dok razmotrite sve tacke optuznice, optuzeni – strast – sedi tu, makar i na optuzenickoj klupi, i jos uvek se drzi za svog advokata – simpatiju. A to znaci drzati necistotu u sebi, sto je opasno. Zato cim primetite nesto strasno u sebi, odmah i bez ikakvog premisljanja prepoznajte u tome neprijatelja i razgnevite se na njega.

57. Razni stepeni razvitka strasti: strasne misli, osecanja, zelje i dela. Borba protiv njih.

Sto se strasno pojavljuje u nama, to jos i nije tako strasno. To znaci da smo necisti, ali nas ne cini krivima. Nasa krivica pocinje odatle sto se blagonaklono odnosimo prema strasti koju smo primetili, to jest ne zurimo da u njoj prepoznamo neprijatelja i da se naoruzamo gnevom protiv nje, nego naprotiv, prihvatamo je i pozdravljamo, uzivajuci u pokretu u kome se javila. To vec pokazuje da nama nije strano da budemo prijatelji strasti i, shodno tome, neprijatelji Bogu. Jer svako telesno – strasno – mudrovanje je neprijateljstvo Bogu(Rim.8,7).

Gde pocinje samovolja, tamo pocinje i krivica, koja raste u meri udubljivanja u strasno. Opisacu Vam kako se sve to dogadja. Nase uobicajeno stanje je ovakvo: misli lutaju tamo-amo, osecanja i zelje lelujaju bez odredjenog pravca. Tako biva svuda i uvek. Ponekad tako prolaze citavi dani. Ove misli su uglavnom sujetne, vezuju se za svakodnevne svetske poslove i sporedne stvari. Medju njih se cesto uvuce i isprazna zamisljenost ili mastanje ko zna o cemu. A puste, sujetne misli zadrzavaju se uglavnom na povrsini duse. Kako ukrotiti i dovesti u red tu pometnju misli koja ometa secanje na Boga i Bozanske stvari, to sam Vam vec vise puta objasnjavao.

A sad pogledajte, jedan predmet se nekako narocito istice medju drugima i iziskuje paznju. Nikada ga nemojte zanemariti. Sada istrazite: koji je to predmet, odakle on i sta hoce? Odgovore na ovo odmah cete sami pronaci, cim budete videli o cemu se radi. Zamislite lice coveka koji Vas je nekad uvredio. Ocigledno da neko zeli, zauzevsi Vasu paznju tim licem i njegovim delom, da Vas dovede do negodovanja, gneva, pa cak i zelje za osvetom. Tako ce i biti, ako ne preduzmete potrebne mere. Koje mere da preduzmete da biste odagnali tu predstavu? To do cega ona hoce da Vas dovede je lose stanje. Shodno tome ona je Vas neprijatelj. Odnosite se prema njoj neprijateljski, tojest nemojte se prema njoj lepo odnositi, nego na onaj nacin o kome smo govorili prosli put – gnevno je odbacite.

Ako ucinite to, onda cete potpuno unistiti djavolju klopku ili mrezu. Ali ako paznju zadrzite na licu pred Vama, onda ce se ono, u pocetku golo i usamljeno, okruziti mnostvom drugih misli i prilika koji ce u Vasoj uobrazilji naslikati veoma upecatljivu sliku, kako Vas je to lice uvredilo, sa svim okolnostima tog slucaja. Zajedno sa tim u srcu ce se pojaviti i ranije osecanje uvredjenosti, negodovanja i gneva. Strasni predmet ili pomisao o njemu porodio je strasno osecanje. Strast je usla dublje. Ako se osvestite i shvatite da lose postupate kada dozvoljavate strasti da se razbukti u Vama, onda cete u tome prepoznati neprijatelja i prema njemu cete se odnositi neprijateljski, izbacivsi zlo osecanje iz srca i prognavsi iz misli sam predmet koji ga je porodio. Uznemirenost ce proci i dusevni mir ce se obnoviti.

Ali ako to ne ucinite, onda ce se vec probudjenom strasnom osecanju pridruziti i druga, i pocece da ga razjaruju. Pocece da Vas nagovaraju: kako je on to smeo da uradi? I ko je uopste on? Ja nisam nista gora od njega. Ne, to ne moze tek tako da se ostavi. Ne znam kako sam mogla da popustim. Ako tako svima budem popustala, ne treba ni da zivim. Moram da mu pokazem da ne moze nekaznjeno tako da postupa. I zelja da se osvetite – vecom ili manjom osvetom, svejedno – spremna je u Vama. Strasno je uslo jos dublje u Vas. To je vec treci stadijum. Cak i ako se ovde osvestite, jos mozete da odagnate zelju. Jer zelja jos ne predstavlja odluku. Ona je u trenutku dosla, i u sledecem trenutku moze da ode. Ako postupite tako, dobro cete uciniti; ako ne postupite – Vase ostrascivanje ce se nastaviti.

Obratite paznju: misao je porodila osecanje, misao sa osecanjem porodila je zelju. Dusa je ispunjena strascu. Ali sve su to jos misaone necistote i gresi. Do dela je jos daleko. Izmedju zelje i dela uvek stoji odluka, sa promisljanjem kako ga izvesti. Nije uvek vidljivo kako nastaje odluka. Ona u izvesnom obliku postoji vec u zelji, zatim raste zajedno sa osmisljavanjem dela, to jest sa analizom okolnosti, izborom sredstava i odredjivanjem metoda. Kada je sve osmisljeno, nastaje i odluka. Tada je delo unutra vec obavljeno. Pred licem Boga i savesti greh je vec ucinjen: zapovesti su prezrene, savest je pogazena. Od zelje do odluke sa osmisljavanjem dela ponekad prodje dosta vremena. Pojavljuje se strah Boziji, covek se priseca zapovesti, ni njegova savest ne cuti. Ali svi njihovi spasonosni nagovori sa prezirom se odbacuju. Zato u odluci vec postoji i prestup i greh. Misao, osecanje i zelja su vec zaposeli svu dusu, ali jos nema prelaska na greh, postoji samo poziv na njega. Prelazak zapocinje onog trenutka kada dusa pocne da promislja moze li da udovolji strasti i kako to da ucini. Tu dusa vec stupa na put greha.

Kada se pojavila odlucnost, sloboda je svezana; dusa oseca da je toboze neophodno da ucini ono sto smera. Ali tu zapravo nema nikakve neophodnosti. To je nekakva samoobmana koja se odvija unutra. Doneta odluka moze da ostane neizvrsena zbog prepreka na koje se iznenada naislo. Moze ostati neizvrsena i ako se covek sam predomisli, ako postane svestan necega, ili pod uticajem savesti, ili pod uticajem straga Bozijeg, ako im podje za rukom da se ponovo podignu u svoj svojoj sili.

Konacno, sve je sredjeno i delo je ucinjeno. Osvetili ste se kao sto ste i naumili. Strast je zadovoljena, greh je konacno pocinjen. Sta se tu pojavilo uz ranije sazrelu odluku? Naizgled nista, jer tu je samo izvrsen ranije zamisljeni plan. Tako izgleda, ali tu zapravo zlo uzrasta do krajnje tacke. Prvo: strah Boziji i savest dotle su bili samo odbacivani i neuvazavani, a sada su pogazeni. Dotle je sve licilo na ono kada mati nagovara sina da ne cini zlo, a on odmahuje rukom ili bezi od nje, a sada lici na situaciju kada sin na majcine nagovore nasrne na nju i pocne da je bije. Drugo: sada je unutrasnje delo uvedeno u tok spoljasnjih dogadjaja i treba da bude praceno svojim takodje spoljasnjim, zivotnim posledicama. Njega sada neces precrtati perom ili negodujucom recju izbaciti iz kruta dogadjaja. Ono ce tu zauvek ostati, sraslo sa licem koje ga je pocinilo, primoravajuci ga da uzima i njegove plodove. Trece: blagodat Bozija odlazi i covek iz oblasti Bozije stupa u oblast neprijatelja Bozijeg i svog sopstvenog. On je obremenjen poklekao i oseca da ga pritiska nesto tesko. Na njemu se ispunjava prica: vraca se demon sa drugom sedmoricom. Mrak, nemir, potistenost – to je nagrada za udovoljavanje svakoj strasti. I to je – cudo! Dok se strast ne zadovolji na delu, od njenog zadovoljenja ocekuje se raj – bicete kao bogovi. Ali cim se zadovolji, prelest spada sa ociju, iluzija nestaje i za sobom ostavlja prazninu, tugu, rastrojenost i potistenost – covek vidi da je nag. Osvetio se neprijatelju, trebalo bi da se raduje, ali oseca nesto sasvim drugo.

Vidite li kakav je put ostrascivanja sebe bilo kojom strascu i pada u greh zbog toga? Okrenimo se sada Vama. Sta je kod Vas moguce od svega recenog? Ako je Vasa odluka da sluzite Bogu iskrena, ako prihvatanjem te odluke sledite ponudjene savete da se uvek secate Boga sa strahom i poboznoscu, ako strogo pazite na sebe, onda je kod Vas nemoguce da skrenete na zadovoljavanje strasnih zelja i na sve ono sto za tim sledi. Ali moguce su strasne misli, osecanja i zelje. To su – predmeti Vase unutrasnje borbe.

Strasna misao, osecanje i zelja ponekad u trenu prolete kroz dusu, ne dajuci coveku priliku da dodje k sebi. One nas ne cine krivima ako se odmah pri pojavi zelje trgnemo i isteramo ih sa neprijateljskom rasrdjenoscu na njih. Nasa krivica i u pomisli i u osecanju i u zelji potice od naseg oklevanja – ako ih ne isteramo odmah nakon sto ih primetimo, nego se zaustavimo na njima. Isteraj misao i – osecanja ili simpatije nece ni biti. Isteraj osecanje i pomisao i – nece biti zelje. Istraj zelju i – nece biti opasnosti da otpocne prelazak na strasno. Ako primetivsi strasnu pomisao svesno zadrzite svoju paznju na njoj, krivi ste jer ste paznju posvetili onome za koga znate da je neprijatelj Boziji u Vama. No, ukoliko se paznja nevoljno prikuje za pomisao, Vi necete biti krivi ako odmah pocnete da je odvajate od pomisli, a samu pomisao da odagnavate. Ako se usled Vaseg dobrovoljnog pristajanja na strasnu pomisao u Vama porodi strasno osecanje, onda se Vasa krivica malo uvecava. Ali ako primetite pojavu strasnog osecanja, pa ipak nastavite da se bavite strasnom pomislju i shodno tome dobrovoljno pojacate osecanje, Vasa se krivica dvostruko uvecava. Ako primetite strasno secanje pa se prenete i odagnate ga zajedno sa pomislju, bicete krivi samo zbog toga sto ste se svesno bavili strasnom pomislju, a za osecanja necete biti krivi, jer ona se pod uticajem pomisli radjaju i nevoljno. Ako se pod uticajem svesno dopustenih strasne pomisli i strasnog osecanja u Vama pojavi zelja za strasnim delom (na primer, za osvetom), time se Vasa krivica takodje malo povecava, jer se od misli i osecanja nevoljno radja zelja. Na Vama ostaje predjasnja krivica zbog toga sto ste se bavili strasnim predmetom i sto ste dopustili da strasno osecanje koje se iz toga rodilo, kao i pomisao koja je od njega dosla, potraju u Vama – dakle, Vasa krivica je dvostruka. Ali ako primetite strasnu zelju i dozvolite joj da polako udje u Vas, a ne naoruzate se istoga casa protiv nje, onda ce Vasa krivica porasti za jos jedan stepen i bice – trostruka.

Dalje od ovoga necu ici, zato sto mislim da ostrascenje u Vama samo dotle i moze da dodje.

I sami vidite da ako odmah isterate strasnu pomisao, to ce biti kraj citave borbe. Nece vise biti ni osecanja, a tim pre ni zelja. Tako dakle treba da postupate. Zasto biste navlacili na sebe nepotrebni napor, a ponekad i opasnost od borbe, kada ste vec odlucili da necete dopustati strasno kao bogoprotivno. Ako se protiv Vase volje uz pomisao pokrene i osecanje, istoga casa ih izbacite iz sebe, a zajedno sa njima i zelju. Gde god u sebi naidjete na strasni pokret, isterajte ga odatle. Postavite sebi kao zakon da svesno ne popustate ni strasnoj pomisli, ni osecanju, ni zelji, nego da ih istoga casa kada ih primetite sa velikom mrznjom isterate iz sebe. I tako cete uvek biti nevini pred Bogom i pred sopstvenom savescu. U Vama ce biti necistote strasti, ali necete imati krivicu. Bavicete se poslom beljenja (pranja), usrdno se trudeci da ubelite svoju dusu. Neka Vas Gospod blagoslovi!

58. Znacaj molitve na delu borbe protiv strasnih pomisli. Primeri.

Prosli put sam Vam predstavio citav tok – kako od obicne pomisli dolazi do strasne zelje i od nje do dela. U stvarnosti se to ne odvija uvek tako polagano, kako je predstavljeno na papiru. Cesto, ako ne i uglavnom, kroz sve stadijume prolazi se veoma brzo, tako da misao ne stigne ni da se pojavi, a vec usledi i delo i posebno rec. Nema potrebe da razmatramo sve moguce slucajeve i da uocavamo razlike izmedju njih. To nam nece biti od pomoci u borbi sa strastima. Drzite se jednoga: cim primetite strast, odmah se protiv nje naoruzajte gnevom i neprijateljskom rasrdjenoscu. U duhovnoj borbi taj gnev ima isti znacaj kao kada Vas napadne zao covek i zadate mu snazan udarac u grudi. Ali kao sto kod takvog napada udarac u grudi ne natera uvek zlog coveka na beg, tako i u duhovnoj borbi gnev protiv strasnih pomisli, osecanja i zelja ne izgoni ove uvek iz duse i ne okoncava uvek borbu protiv njih. Po prirodnom redu trebalo bi da bude tako. Tako i biva, ali ne uvek. Ovo stoga sto u podsticanju pomisli cesto ucestvuju i demoni, a oni su bestidni. Koliko god da se covek gnevi na njih, oni i dalje stoje uz svoju pomisao. Ocigledno je da pored rasrdjenosti treba pribeci i nekom drugom sredstvu. Koje je to sredstvo?

Sta cini onaj koga napadne zao covek? Nakon sto mu je zadao udarac u grudi vice: „Policija!” Na njegov poziv stize pomoc i izbavlja ga iz nevolje. Isto to treba uciniti i u duhovnoj borbi sa strastima. Posto si se razgnevio na strast, treba da pozoves pomoc: „Gospode pomozi! Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, spasi me! Boze, dodji mi u pomoc, Gospode, pomozi mi!” Obracajuci se tako Gospodu, vise necete skretati paznju sa Njega na ono sto Vam se dogadja, nego cete stajati pred Gospodom, moleci ga za pomoc. Tako ce neprijatelj brzo pobeci, kao ognjem opaljen. Neko od svetih je rekao: imenom Gospoda Isusa tuci neprijatelje. Gospodu se nista ne moze odupreti, On je blizu: blizu je Gospod svima koji ga prizivaju, svima koji Ga prizivaju u istini. Volju onih koji ga se Boge ispunice, i molbu njihovu uslisice, i spasce ih (Ps. 144,18-19). On Sam dao je ovakvo obecanje onima koji mu se u teskom trenutku sa nadom obracaju: jer se na Mene pouzdao, i izbavicu ga; pokricu ga jer je poznao Ime Moje. Prizvace me i uslisacu ga; sa njime cu biti u nevolji, izbavicu ga, i proslavicu ga (Ps. 90,1415). Ne zaboravljajte da tako cinite – i uvek cete sa uspehom pobedjivati i odagnavati sve strasno sto se pojavi u Vama.

Neki su postupali, a mozda i jos uvek postupaju, ovako: kada primete strasno uznegoduju na njega i pocnu da razoblicavaju njegovu ruznocu. Na primer, dosla je pomisao gordosti, a oni pocnu da citaju: „Gordost je protivna Bogu; ti si zemlja i pepeo, kako se ne stidis da se uznosis pomislju, seti se grehova svojih”, i slicno. Sve sakupljaju misli protiv gordosti smatrajuci da ce tako oterati gordu pomisao. Dogadja se da je i oteraju, ali, uopste uzev, taj metod nije pouzdan. Razoblicavajuci strasnu pomisao jos uvek je drzimo u umu, a ona podstice osecanje i budi zelju, to jest nastavlja da prlja dusu. Pa i samo njeno prisustvo u mislima vec predstavlja prljavstinu. Kada se bez stupanja u raspravu sa strastima direktno obratimo Gospodu, sa strahom, poboznoscu, nadom i predanoscu Njegovoj sili, samim tim strasno se vec udaljuje od ociju uma koji gleda na Gospoda. Buduci odsecena od duse takvom paznjom, strasna pomisao sama od sebe odlazi, ako je prirodno probudjena; a ako tu i djavo umesa svoje prste, njega onda pogadja zrak duhovne svetlosti koji potice od sazercavanja Gospoda. I tako biva da dusa dobije mir od napada strasti onoga casa kada se obrati Gospodu i dozove ga.

Da biste to jasnije sebi predstavili, ispricacu Vam jedno predanje. Ziveo neki starac u gluvoj pustinji. Napadnu ga demoni u vidljivom obliku i pocnu da ga guraju iz kelije, kako bi ga sasvim oterali iz pustinje. Starac poce da se otima, ali oni su ga dogurali vec do samih vrata. Jos samo malo i izbacili bi ga napolje. Videvsi da je u krajnjoj nevolji starac zavapi: „Gospode Isuse Hriste! Zasto si me ostavio? Pomozi mi, Gospode!” Cim je tako povikao istoga casa javi se Gospod i rastera demone, a starcu rece: „Ja te nisam ostavio; ali posto Me nisi dozivao, nego si mislio da se sam odupres demonima, nisam ti dolazio u pomoc. Sam si kriv, jer si se nadao na sebe. Prizovi Mene i uvek ces naci spremnu pomoc”. Rekavsi to, Gospod postade nevidljiv. Taj slucaj koji je urazumio starca i svima nama daje lekciju Da se ne hvatamo u kostac sa strasnim pomislima tako sto cemo se prepirati sa njima u mislima, nego odmah da se obratimo Gospodu sa molitvom protiv njih.

Svi koji razumno vode borbu sa strastima tako i postupaju. Sveti Jovan Kolov je za sebe govorio: „Ja postupam kao covek koji sedi ispod drveta i pazljivo osmatra oko sebe. Taj covek cim vidi zveri kako mu se priblizavaju da bi ga pojele penje se na drvo, a one kada dodju obidju oko drveta nekoliko krugova i odu. A ja cim primetim duhovne zveri kako mi prilaze u strasnim pomislima odmah umom uzidjem ka Gospodu i te duhovne zveri ne uspeju da mi pristupe, nego bivaju prinudjene da se razidju kud koja”.

Prisetite se sta sam Vam ranije pisao, da paznju uma treba da utvrdite u srcu i da tamo neprestano gledate i dozivate Gospoda. To je isto ovo o cemu sada govorimo, da se Gospodu treba obracati sa molitvom kada se pojave strasne pomisli, osecanja ili zelje. Gospodu se treba obracati silazeci paznjom uma u srce i tamo ga dozivajuci. Ako bismo nepopustljivo ispunjavali ovo neveliko pravilo: da se utvrdimo umom u srcu i da tako stojimo pred Gospodom sa strahom, poboznoscu i predanoscu – onda se u nama nikada ne bi pojavljivale ne samo strasne zelje ili osecanja, nego ni gole pomisli. Ali nasa nesreca je u tome sto odlazimo umom iz srca od Gospoda i bludimo pomislima u daljini. U tom casu ulaze strasne pomisli, i tek sto su se primile, pogledas – vec su tu i strasna osecanja, i strasne zelje. Eto, pa se bori. A ko je kriv?! Kada mislima ne bismo dopustali da lutaju, borbe ne bi ni bilo. Dobro, pogresili smo kada smo udaljili Gospoda iz srca i time navukli na sebe bedu, ali dajte da makar sada, kada smo to uocili, pozurimo da se opet vratimo onamo – u srce, pred Gospoda, kako bismo Ga dozvali u pomoc.

Na tu temu je isti onaj sveti Jovan Kolov ispricao sledecu pricu: bila u jednom mestu lepotica koja se lose vladala. Gospodar te zemlje se sazalio nad njom, sto takva lepota propada, i kada je uhvatio priliku rekao joj je: „Odbaci lakomislenosti, uzecu te u svoj dom, bices moja zena i gospodarica velikog blaga. Samo gledaj da budes verna, inace ce te zadesiti takva nesreca, da ni zamisliti ne mozes”. Ona je pristala i bila je uzeta u njegov dom. Njeni predjasnji prijatelji, videci da je negde nestala, poceli su da je traze, da se raspituju i saznali su da je kod vladara. Mada je gospodar pretio, oni nisu gubili nadu da ce opet privuci lepoticu, znajuci njenu slabost. Potrebno je samo da dodjemo iza kuce, da zazvizdimo, pa ce ona odmah shvatiti o cemu se radi i istoga casa pobeci ce k nama. Tako su i ucinili. Dosli su iza kuce i zazvizdali. Lepotica je cula zvizduk i zadrhtala. U njoj se nesto uskomesalo, setila se proslosti. Ali ona se dozvala pameti i umesto da pobegne od kuce, pozurila je u gospodarevu sobu, gde je odmah pronasla mir; nove zvizduke tamo nije cula. Prijatelji su zvizdali, zvizdali, pa su otisli praznih ruku. Smisao ove price je jasan. Lepotica predstavlja palu dusu koja se u pokajanju obratila Gospodu i sjedinila se sa Njim kako bi Njemu Jedinom pripadala i Njemu Jedinom sluzila. Stari prijatelji su strasti. Njihov zvizduk – to je kretanje strasnih pomisli, osecanja i zelja. Bezanje u gospodarevu sobu je silazak u dubinu srca, da bi se tamo stalo pred Gospoda. Kada se to dogodi unutra, strast koja je uznemirila dusu, sta god da bila, odlazi sama od sebe i dusa se umiruje.

Izvolite zapamtite ovu pricu i uvek se ponasajte u skladu sa onim sto je u njoj receno. Videcete kako ce se brzo u Vama obnoviti unutrasnji mir koji je bio narusen pojavom strasti. Milost Bozija neka bude sa Vama! Spasavajte se!

59. Odlomak iz dela prepodobnog Isihija o borbi protiv strasti.

Sada Vam je vec sve receno o duhovnoj borbi uopste. Strasti je mnogo, ali, koliko god da ih je, sve one dolazi ne opisani nacin i sve se odagnavaju i savladavaju onako kako je receno. Naravno, svaka strast ima svoje osobenosti, i nacin na koji se pojavljuje. Ima takodje mnogo oblika u kojima se pojavljuju. Ali to ne menja opste metode borbe protiv njih. Postupajte kako je receno i uspesno cete odagnati svaku strast, koliko god silno da ustane na Vas.

Da biste sve ovo mogli lakse da upamtite i da biste se uverili da treba da postupate bas tako, a ne drugacije, dajem Vam izvod iz dela prepodobnog Isihija, prezvitera jerusalimskog, ciju sam Vam knjizicu, secate se, poslao.

Evo sta on veli:

„Onaj ko se duhovno podvizava u svakom trenutku treba da ima sledece cetiri stvari: smirenje, krajnju paznju, suprotstavljanje pomislima i molitvu. Smirenje – jer su njegovi protivnici u borbi gordi demoni, da bi rukom srca drzao pomoc Hristovu, jer Gospod mrzi gorde. Paznju – da se srcu ne dopusti nikakva pomisao, makar se cinila i dobra. Suprotstavljanje – da bi cim vidi pomisao istoga casa sa gnevom odbio zlo. Molitvu – da bi se odmah nakon suprotstavljanja zlu neizrecivim uzdasima obratio Hristu. I tada ce ovaj podviznik videti neprijatelja svezanog, ili kako biva gonjen imenom Isusovim, kao prasina koju tera vetar, ili kako kao dim iscezava sa svojim mastanjima”.

Evo jos jednog slicnog mesta:

„U duhovnoj borbi treba delovati onako, kako se deluje u (obicnom) ratu. Kao prvo, potrebna je paznja; kao drugo, kada primetimo da je djavo pokrenuo pomisao, treba da ga pogodimo prokletstvom, sa gnevom u srcu; kao trece, treba da se pomolimo protiv njega, prizivajuci u srcu Isusa Hrista, kako bi demonska prikaza odmah iscezlo, da se um ne bi poveo za mastanjem, kao dete koga prevari neki madjionicar”.

„Ako se u svome srcu uvek obracas sa smirenomudrenoscu, sa secanjem na smrt, sa samoosudjivanjem, sa suprotstavljanjem pomislima i prizivanjem imena Isusa Hrista i sa tim oruzijem svakodnevno trezveno ides uskim, radosnim i prijatnim duhovnim putem, uci ces u sveta sazercanja svetih i bices prosvecen dubokim tajnama od Hrista, u Kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja i u Kome obitava sva punoca Bozanstva telesno (Kol. 2;3,9). Jer u Isusu ces osetiti da je na tvoju dusu sisao Duh Sveti, Koji svetli umu da bi mogao da gleda. Niko, kaze apostol, ne moze reci: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor. 12,3). On time svakako na tajanstven nacin krepi onoga ko trazi”.

U ovim i slicnim mestima prepodobni Isihije govori uopste o toku duhovne borbe. U njegovoj knjizici vise se govori pojedinacno o svakom od pokazanih metoda borbe, narocito o paznji ka srcu, prebivanju tamo, i duhovnom obracanju Gospodu odatle. Izvolite pogledajte sada celu tu knjizicu. A ja cu Vam ispisati nekoliko mesta o tome.

„Veliki zakonodavac Mojsije, ili bolje reci Duh Sveti njegovim ustima kaze: Pazi na sebe; da ne bude u srcu tvome tajne bezakone reci (Ponz. 15,9). Tajnom recju on naziva misaonu predstavu neceg loseg (strasnog), sto Bog mrzi a sto oci takodje nazivaju „prilogom” (tj. necim sto je sa strane dodato) koji djavo navodi na srce, a za kojim, cim se pojavi u srcu, odmah krecu nase misli i strasno se sa njim povezuju”.

„Paznja je neprestano molitveno tihovanje srce, bez ikakve pomisli, u kome dusa svagda dise Jedinim Isusom Hristom Sinom Bozijim i Njega neprestano doziva; hrabro se Njime naoruzava protiv neprijatelja; ispoveda se Njemu, Koji ima vlast da oprasta grehe; cesto tajnim prizivanjem grli Hrista, Koji jedini poznaje srca”.

„Trezvenost je tvrdo podizanje misli i njihovo stajanje na dverima srca, tako da covek vidi kada se prikradaju pomisli i shvata kakvu sliku demoni pokusavaju da naslikaju i predstave u umu, kako bi pomocu nje prevarili coveka”.

„Misao koja stoji (u srcu), doziva Hrista protiv neprijatelja i pribegava k Njemu, nalik je na zivotinju okruzenu mnostvom pasa ali zasticenu nekakvim uporistem. Ta misao izdaleka duhovno posmatra zasede nevidljivih neprijatelja i neprestano se moleci protiv njih Isusu mirotvorcu ostaje nepovredjena”.

„Onaj ko nema molitvu cistu od pomisli, taj nema oruzije za borbu. Mislim na molitvu koja se neprestano obavlja unutar duse, kako bi skriveni neprijatelj prizivanjem Hrista bio porazen i unisten. Jer ti treba ostrim okom uma da gledas da bi prepoznao one koji ulaze, i kada ih prepoznas da im se istoga casa suprotstavis, da zgazis glavu zmije, dozivajuci pri tome Hrista. Tada ces opitno postati svestan nevidljive pomoci Bozije i jasno ces uvideti pravo stanje svoga srca”.

„Dakle, neka dusa bude smela u Hristu, neka Ga doziva i neka se ni malo ne plasi: jer ona ne ratuje sama, nego zajedno sa strasnim Carem, Isusom Hristom, Tvorcem svega postojeceg, telesnog i bestelesnog, vidljivog i nevidljivog”.

Ogranicicu se na ovih nekoliko izvoda, jer ako bih ispisao sve sto se odnosi na nasu temu, trebalo bi da prepisem polovinu knjizice. I ovo sam prepisao zato da bih Vas podsetio na to zasto Vam tako dugo tumacim o secanju na Boga i unutrasnjoj borbi sa strastima. Znajte da je u tome sva sustina truda oko zadobijanja spasenja.

Kada ovo procitate nemojte sebi da kazete: pa sta sam ja, pustinjska podviznica, da bih se drzala takvih pravila?! Ne biste bili jedini koji to kazu – jer zaista mnogi tako govore, ali ne od onih koji su se kako treba prihvatili posla oko zadobijanja spasenja. Oni koji se trude oko toga, ne mogu tako da govore. Tako i Vi, ako hocete da zivite u duhu, u cemu se i sastoji zadobijanje svoga spasenja, treba svakako da postupate onako kako je propisano. A ako hocete da zivite nemarno, onda Vas se sve to svakako ne tice. Ja sam o tome i poceo da pisem zato sto sam poverovao da je Vasa odluka da pripadnete Gospodu bila iskrena. Jer ko to iskreno odluci, on ne moze da zaobidje propisani put. On moze mnogo da se trudi i da ide zaobilaznim putevima, ali dok ne kroci na tu stazu, bice mu uzalud. Ja Vam je i pokazuje direktno, da ne biste lutali sa strane. Usrdnije se potrudite pa cete videti uspeh. Ali trud je svakako potreban; bez truda nista ne uspeva.

Ne dopustajte sebi takva besplodna razmisljanja. Bez obzira na to da li neko zivi u pustinji ili u manastiru ili svoje spasenje postize u svetu, svakome zakon treba da bude da svoje srce ocisti od strasti; a ne moze drugacije da ga ocisti nego na opisani nacin. Ne kolebajte se i ne jogunite.

Neka Vas Gospod blagoslovi.

60. Kako postupati ako nam se i prilikom borbe sa strastima potkradaju strasne misli i zelje. Ociscenje srca.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Pretpostavljam da ste se prihvatili posla onako kako treba i usrdno se trudite da biste se uvek secali Gospoda, da pazite na svoje srce i da svaki los pokret u njemu propratite sa neprijateljskim odbacivanjem, obracajuci se istovremeno Gospodu molitvom radi pomoci. Ali i pored toga ne mislim da ste odmah dosli do potpunog uspeha: da su Vam i sve misli ciste, i osecanja i zelje sveti. Jer tako ni kod koga ne biva. Pomisli mogu da se umire, strasna kretanja osecanja i zelja mogu da postanu sve redja i redja, ali ona se ipak pojavljuju, ponekad i veoma silno.

Potkradu se – oterajte ih, opet se potkradu – opet ih oterajte. Ali to Vam je vec receno. Sada hocu da Vam kazem kako treba da se odnosite prema tim upadima strasnoga prema sudu savesti. Da li da se odnosite ravnodusno, ili da tugujete zbog toga i kajete se pred Gospodom? Prema upadima strasti ne mozete da se odnosite ravnodusno, nego kada ih prognate svaki put treba da tugujete pred Gospodom i da se pokajete sto se to dogodilo. Cak i onda kada se strasne misli, osecanja i zelje prikradu iznenada, bez ikakvog ucesca Vase volje, to ipak znaci da je Vase srce necisto i da iz njega izlaze zle pomisli (Mt. 15,19). A Vi ste obavezni da imate cisto srce. Zato i treba da zalite sto Vam je srce necisto i da se kajete pred Gospodom zbog te necistote, obecavajuci da cete se potruditi kako biste ga ocistili i moleci Njega da Vam u tome pomogne. Ali u praksi je veoma retko da se tu ne umesa i volja. Vi ste iz nepaznje napravili mesta za strasnu pomisao i ona je porodila strasno osecanje – krivi ste zato sto niste pazili. Zbog nepaznje a i zbog sladosti toga osecanja Vi niste pozurili da ustanete protiv njega i da ga odagnate, i ono je uspelo da porodi strasnu zelju – Vi ste krivi zato sto se istoga casa niste naoruzali, nego ste pristali na nasladjivanje grehovnim i strasnim.

Ne mislim da biste Vi zelji dopustili da porodi prelazak na delo, ali svakako mozete da dopustite da zelja potraje, umesto da se odmah naoruzate protiv nje. A to Vas cini jos vise krivom. Na taj nacin, dopustena je zla pomisao – to je krivica; dopusteno je da se iz nje porodi zlo osecanje – to je druga krivica; dopusteno je da se iz zlog osecanja porodi zla zelja – treca krivica; zloj zelji dopusteno je da se zadrzi – cetvrta. Eto koliko krivice!

I nemojte pokusavati da se sakrijete iza smokvinog lista ili da pobegnete u zbunje pred Gospodom, Koji Vam kroz savest prilazi i optuzuje Vas. Bolje podjite okolo da trazite oprostaj, ne prebacujuci krivicu ni na kog drugog. Rasrdili ste se, na primer, na sobaricu. Ako ste joj uputili ostre reci, onda tim pre nemojte krivicu da svaljujete na nju. Neka je ona i pogresila, ali nije stvar u njoj, nego u tome zasto ste se Vi rasrdili. Zar se greska nije mogla ispraviti bez gneva? Pa cak i ako se nije mogla ispraviti, ipak je sve moglo da prodje bez gneva. Ovde Vam se dakle potkrao gnev, tamo osudjivanje, tamo zavist, tamo sujeta. Za sve to su postojali spoljasnji povodi. Ali nisu krivi povodi, nego Vi, sto ste dopustili tako zla osecanja. Izvolite da se ne prikrivate, nego direktno optuzite sebe pred Gospodom i zamolite za oprostaj. To cinite svaki put, i cim primetite zlo terajte ga. U pokajanju i skrusenosti smirite se pred Gospodom i savescu i opet cete spokojno upirati oci ka Gospodu. A ako se ne pokajete necete moci da ga gledate tako – to ce za Vas biti tesko i opasno.

Strasti koje su Vam se potkrale ne ostavljajte do veceri neociscene pokajanjem, nego ih odmah progonite imenom Gospodnjim. Citav dan ce Vam tako i proci u pokajanju, jer ce prodori strasti u pocetku biti cesti. A uvece pre no sto se pomolite opet razmotrite sve nasrtaje strasti po redu, opet skruseno pozalite zbog toga i pokajte se. U tome se sastoji delo neprestanog pokajanja. Evo Vam o tome lekcije prepodobnog Isihija. „Duzni smo da nasa svakodnevna dela neprestano pazljivo merimo, a uvece da obavezno kroz pokajanje sto je moguce vise olaksamo teret koji ta dela predstavljaju, ako hocemo da uz pomoc Isusa savladamo strasti. Treba takodje da gledamo da li su po volji Bozijoj i da li radi Boga savrsavamo sva nasa vidljiva dela, da nas (strasna) osecanja ne bi potkradala kao nerazumne”.

Ako budete postupali onako kako treba, odlucno i bez samosazaljenja, uskoro cete videti plod: Vase srce ce se umiriti i u njemu ce zasijati radost u Gospodu. Od cega srce biva nemirno? Od toga sto ga muce strasti. Pobijte strasti i ono ce postati mirno. Jedan od otaca je srce poredio sa jazbinom punom zmija. Te zmije su strasti. Kada se u srcu vidi nesto strasno, to je kao da zmijska glava viri iz jazbine. Udri je po glavi Imenom Gospodnjim i ona ce pobeci. Pokaze li se i druga – udri i nju. I tako svaku. Desetak puta udari takvu zmiju – strast – pa vise nece moci da proviri, a onda ce i sasvim da ugine. Ako neko zatvori ulaz u jazbinu ili ne da zmijama hranu, one ce uginuti. Tako umiru i strasti ako im se ne daje hrana kroz prihvatanje njihovih nagovora, nego ako se, na protiv, sa gnevom teraju cim se pojave.

Ovo Vam je najkraci put za ociscenje srca od strasti. Ako ste zavoleli ovu cistotu, idite sa njom tim putem, jer drugoga nema. Ako pak ne pristanete da tako postupate, strasti ce ostati u srcu. Vi i bez toga mozete da ispravite svoje ponasanje i da ga ucinite besprekornim, ali srce ce ostati strasno i nece Vam dati da vidite Gospoda. Ne zaboravljajte lude devojke!

Bog da pomogne! Spasavajte se!

61. Lutanje sluga i pogleda. Kako eliminisati lose utiske od onoga sto vidimo i cujemo.

Prosli put sam Vam pomenuo da ne treba svaljivati krivicu na povode koji podsticu strasne pomisli, osecanja i zelje. Sada cu Vam reci nekoliko reci o njima.

Strasne pomisli, a za njima takva osecanja i zelje, ponekad se pojavljuju u dusi same od sebe, ne znano kako. Ali uglavnom se pojavljuju pod uticajem spoljasnjih utisaka. Stvari na koje nailazimo, lica i dogadjaji svake vrste podsticu u nama neke misli. Od dobrih utisaka radjaju se dobre misli, a od losih lose. Ali moze da se dogodi i obrnuto: da dobri utisci izazivaju lose misli, a losi utisci – dobre. Sve zavisi od stalnog i slucajnog raspolozenja onoga ko ih docekuje. Shodno tome i sva odgovornost lezi na njemu. Kako onda covek da se drzi?

Prvo: svojim culima, narocito ocima i usima, ne treba pustati na volju. Ne dopustite sebi tu nepromisljenost, da sve morate da vidite, cujete i dotaknete. Nasa cula su nalik na prozore ili vrata, a najvise na kutlacu. Lose cini onaj ko otvara prozore i pusta prljav vazduh. Ne moze izbeci prekor ni onaj ko ostavi otvorena vrata i dopusti da mu stoka udje u kucu. Ali sta biste rekli za onoga ko uzme kutlacu pa podje po blatnjavim i necistim barama da odatle zahvata i posipa po sebi? Moze li se zamisliti nesto tako besmisleno? No ne cini li upravo to onaj ko se sa radoznaloscu zaustavlja pred losim covekom da bi slusao zle reci?! Kroz to se dodje do zlih pomisli, sa njih se prelazi na osecanja i zelje, i takav covek luta sav ostrascen kao po magli. Dakle, blagorazumnost i duznost samoocuvanja unutrasnjeg mira nalazu nam da ne gledamo, ne slusamo i ne doticemo sve na sta naidjemo. Malo-pomalo pokazace se da nesto moze da probudi strasti, zato pred tim treba okretati oci, zatvarati usi ili gledajuci ne gledati i slusajuci ne slusati.

Drugo: dogodilo se da nesto izazove los utisak i porodi lose misli. Odmah treba pozuriti da se utisak izgladi i da se misao presece na nacin koji je vec pokazan, svakako uz prekid buduceg dotoka utisaka. Ostajati pod losim utiskom ili ostavljati njegovo izgladjivanje i ponovno uspostavljanje dusevnog mira za neko drugo vreme, bilo bi nerazumno. Ostajanjem pod utiskom i sami cemo doprinositi umnozavanju losih pomisli i osecanja, a ostavljajuci lose duze vreme u sebi, dacemo mu mogucnost da se dublje ukoreni i da se duze suprotstavlja izbacivanju i ociscenju, ako ne i da sasvim ovlada dusom.

Trece: kada smo jednom vec doziveli los utisak od necega, ne treba svesno sebi da dopustamo da se ponovo srecemo sa predmetima koji su ga proizveli. Ovo bi znacilo da onaj ko tako postupa voli da se nasladjuje losim i, shodno tome, necist je do dubine srca. Ako ga pak neka nuzda natera da se ponovo susretne sa takvim predmetom, treba unapred da se naoruza, da pripremi svoje srce za odupiranje losem utisku i ne dopusti mu da se priblizi. To ce biti moguce uz paznju, uporno suprotstavljanje i molitvu.

Cetvrto: vec sam Vam pisao o tome, da sve na sta nailazite i sto Vam se dogadja treba da protumacite u duhovnom smislu. To treba da ucinite i sa predmetima koji su losi. Kada nakon toga na njih budete nailazili, dobijacete ne lose, nego dobre misli, kao sto je sveti Jefrem Sirijski kada je sreo bestidnu lepoticu rekao ucenicima: „Vidite li kako se ona trudi da bi ukrasila svoje telo koje ce uskoro biti prah – kako mi onda da se ne trudimo oko ukrasavanja besmrtne duse?”

Ovo je dovoljno sto se pravila tice. Trebalo bi sada da ukazemo na primere iz vase svakodnevice koji Vam donose duhovnu stetu. Ali ja mislim da toga nema ni u Vasoj porodici ni medju Vasim srodnicima. Na njih ne mozete naici nigde drugde osim izvan kuce, na primer u drustvu u kome Vam se nedavno pruzila prilika da budete, kao sto ste pisali. Kod takvih slucajeva izvolite drzite se onoga sto je receno u trecoj tacki. Pod tu tacku posle podvodite i sve slicne, na koje naidjete. I uopste, postavite sebi kao zakon da merite sta je dozvoljeno onim uticajem koje ono proizvodi u duhovnom zivotu. Ono sto je od duhovne koristi, to sebi dozvoljavajte; a ono sto deluje stetno, to ne dozvoljavajte ni pod kakvim izgovorom. Ko ce u umu svome pruziti ruku ka casi sa picem za koju mu je poznato da je u nju stavljen otrov?!

Ja ne mislim da Vi sebe treba tako da pritisnete, da licite na zatvornicu. Ali hocu samo da Vas navedem na odlucnost da ne uzimate ono sto je stetno za Vas duh, nakon sto ste se uverili da je samo zivot u duhu istinski zivot, i ne samo da ste se uverili, nego ste to i isprobali.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

62. Posle uputstava za duhovnu borbu sa strastima izlaze se pouka o delatnoj borbi sa njima. Spoljasnji nacin zivota koji je najpogodniji za borbu sa strastima. Zakljucak besede o borbi sa strastima.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Kada su u pitanju uputstva za ociscenje od strasti, posto su one kod Vas prisutne u maloj meri, receno je sasvim dovoljno. Ali buduci da se vec povela rec o tome, dodacu jos nesto sto ipak moze da Vam se dogodi, i to ne u buducnosti, nego upravo sada.

Opisana borba sa strastima je duhovna. I ona je realna, jer ne dozvoljava strastima da se necim nahrane i tako ih ubija. Ali postoji i delatna borba sa strastima, koja se sastoji u tome da se namerno preduzimaju i savrsavaju dela koja su strastima direktno suprotna. Na primer, da biste ugusili tvrdicluk, treba da otpocnete sa velikodusnoscu; protiv gordosti treba da izaberete ponizavajuce poslove; protiv strasti uveseljavanja, da sedite kod kuce i tome slicno. Istina, sam po sebi takav nacin delanja ne vodi direktno do cilja, jer trpeci pritesnjivanje spolja strast moze da se uvuce unutra ili da ustupi mesto drugoj. Ali kada se sa tom delatnom borbom sjedini i unutrasnja, duhovna, one ce udvoje brzo unistiti svaku strast protiv koje su se usmerili.

Evo kakav Vam savet dajem. Potrudite se da pronadjete svoju glavnu strast i da protiv nje usmerite ne samo duhovnu, nego i delatnu borbu. Ja ne mogu da odredim sta je kod Vas glavno. Mozda se ono jos i nije u potpunosti formiralo, ali svakako, ako pocnete pazljivije da pratite pokrete svoga srca, ono ce se otkriti Vasoj paznji. Tada, ako Vam bude ugodno da mi ukazete poverenje, zajedno cemo odrediti kako najbrze da se obracunate sa svojom glavnom slaboscu.

Podsecam jos da postoje i ostriji metodi ove delatne borbe sa strastima. Kod nas je uobicajeno – odricanje od sveta, kada sve odlucno ostavljaju i svu nadu polazu na Gospoda, pa stupaju u manastir da bi ziveli u bespogovornom poslusanju, u strogom postu, u trudoljubivoj molitvi i trezvenosti. Buduci da nista ne poseduju, da odsecaju svoju volju i ne zale sebe, oni brzo u svojoj dusi umlate sve strasno. Zatim se u srce useljavaju mir i cistota – kao poslednji cilj zivota koji se odrekao sveta. Ja Vas ne teram iz sveta. I tu cete se spasiti ako se prema svetu budete drzali kako da niste u njemu. Ja ovo samo pominjem kao nacin zivota koji je potpuno prilagodjen delu ociscenja srca od strasti.

Jos dodajem da jedan od zakona Bozanskog promisla o nama jeste da zivot svakog coveka i njegov tok treba da bude tako ustrojen, da bi on mogao, koristeci se njime na razuman nacin, da na najbrzi i najlaksi nacin ocisti sebe od strasti. Na to Vas podsecam zato sto ste me svojevremeno pitali otkud ljudima tako razlicite sudbine i zasto su one tako promenljive, a ja Vam, cini mi se, nisam odgovorio. Dakle, odgovaram zasto je to tako. Zato sto je tako kako Gospod uredjuje ljudima lakse da se ociste od strasti, ili zato sto On hoce na taj nacin da satre nas uporni egoizam, na kome stoje strasti koje unistavaju coveka.

Dodacu jos jedno. Strasti bijte i iznutra i spolja, a svoje dobre strane vaspitavajte, dajuci im prostora i prilike za vezbanje. Glavna je tu – molitva. O njoj je vec bilo reci. Za njom sledi cinjenje dobrih dela. I o tome smo vec govorili kada ste zamisljali neke apstraktne zivotne ciljeve. A zajedno sa tim treba da idu dusespasonosni razgovori i citanje, i crkvene sluzbe, i podvizi samoumrtvljivanja: uskracivati sebi, kada je moguce, pomalo hrane, pomalo sna, pomalo zabave i svake utehe samougadjanja, i drzati se u stalnom samosuprotstavljanju i samoprinudjivanju. I o tome je bilo reci.

To je citav kurs ociscenja sebe od strasti. Sve je to kod Vas vec u hodu. Neka Vam Gospod pomogne.

63. Domaci poslovi. Pevanje i muzika.

Zurio sam da sto pre dovedem do kraja izlaganje o borbi protiv strasti pa sam gotovo bez odgovora ostavljao mnogo sta drugo, o cemu ste u to vreme pisali. Na nesto cete odgovor naci u onome sto sam Vam vec pisao, a na drugo cu Vam odgovoriti sada.

Pisete da imate mnogo domacih poslova. Sa usrdnoscu radite sve sto Vam kazu. To je Vasa duznost. Ali da budete zabrinuti – nemojte. Brige su pracene unutrasnjim nemirom, a to je stetna stvar. Trebalo bi da mirno i sa sabranom mislju razmotrite i potom izvrsite sve sto Vam je nalozeno, a niposto da se zbog toga uznemiravate. U svakodnevnom zivotu ako nesto ometa duhovni zivot, onda ce biti onemogucen svaki rad, postojace samo velika briga koja pritiska srce, a delo nece moci da se pomakne ni za dlaku napred, dok ce ti nemiri poput vihora uskovitlavati misli. Od toga biva uvek samo guzva, a delo ni malo ne napreduje. Izvolite napravite razliku izmedju potrebne usrdnosti i nepotrebne brige i navikavajte se da dela obavljate trezveno, ne udaljavajuci se mislju od Gospoda, nego naprotiv, drzeci se uverenja da time Njemu ugadjate.

Pitate: „Sta sa pevanjem i sviranjem klavira i garmonijuma? Ranije sam svirala i pevala ne obracajuci paznju na sadrzaj pesama, dok mi se sada on neprestano mota po glavi. Svakako da nemaju sve pesme dobar sadrzaj, mada su komponovane veoma skladno”. Sta da se radi? Ne mozete odjednom sve da promenite. To bi odmah palo u oci. Pevajte i svirajte to sto ste i ranije pevali i svirali, trudeci se da ne obracate paznju na sadrzaj. Medjutim, pomalo odabirajte pesme sa dobrim ili makar podnosljivim sadrzajem i njih vise pevajte i svirajte, da biste one druge vremenom zaboravljali i da biste na kraju potpuno prestali da ih pevate i svirate. Garmonijum je u stanju da na potreban nacin izrazi crkvene pesme. Nabavite dela Turcaninova i vidite sta ce Vam se odatle najvise dopasti. Pogledajte „Boze, cuvaj cara”, „Kako je slavan Gospod nas na Sionu” i slicno. Ako sa osecanjem budete pevali nesto od takvih pesama, uveravam Vas da ce Vam se dopasti vise od bilo cega drugog. I tada ce Vas vec moliti da pevate i svirate ne nekakve isprazne pesmice, nego upravo ta velicanstvena dela. Jednom ste spomenuli da ljudi hvale Vas glas i pevanje. Oni rade svoje, a Vi radite svoje. Kada je i jedno i drugo dobro, sto da ih ne hvale? Ali Vi zbog toga ne treba da se gordite, nego da se smiravate. Odakle Vam glas i ljubav prema muzici? Bog Vam je dao. A zasto Vam je dao? Da ugadjate sluhu drugih ljudi ili zbog neceg drugog?! Ni jedno ni drugo, nego zato da biste ih upotrebili u slavu Boziju. A da li ste Vi to uradili? Ne. Vi ste samo zabavljali sebe i druge, a o Bogu nije bilo ni spomena. Dakle, zloupotrebljavali ste dar Boziji, koristeci ga u prazno. Sada su se Vase misli okrenule ka bogougadjanju, usmerite na tu stranu i upotrebljavanje dara Bozijeg. Ako treba da se jede i pije u slavu Boziju, onda tim pre treba da se peva i svira. Ako odsvirate ili otpevate nesto sto ce se urezati u dusu slusalaca i naterati ih da uzdahnu za Gospodom ili se uznesu ka Njemu slavoslovljem ili blagodarenjem, onda cete uciniti isto sto cini dobar propovednik u crkvi. I eto Vam spasonosnog ploda Vaseg dara! Izvolite upotrebljavajte ga na taj nacin. Odaberite i poucne svetske i duhovne pesme i samo njih pevajte i svirajte. To za druge, a sami za sebe nikada nemojte pevati nista svetsko, nego samo duhovno. Ali opet kazem: nemojte da prelomite odjednom – samo polako.

I uopste, nemojte ni u cemu da pokazujete osobenost. Sa svima budite jednako ljubazni, dobrodusni i veseli kao i uvek. Samo se uzdrzavajte od smega i praznoslovlja. I bez toga mozete da budete ljubazni, veseli i prijatni za drustvo. Nikada i ni pod kakvim izgovorom nemojte biti namrsteni. Kada je Spasitelj rekao onima koji poste da se umiju, namazu glavu i zacesljaju, On je mislio upravo na to da ne treba da budu namrgodjeni.

Gospod neka Vas umudri!

64. Usamljenost. Kako izbeci camotinju. Citanje knjiga i izucavanje nauka.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Pisete: „Ostala sam sama i dosadjujem se”. To je prirodan osecaj. Ali meni se cini da njega kod Vas ne bi trebalo da bude nakon Vasih odluka i onoga sto Vam je potom savetovano da cinite. Da ste makar i malo prihvatili te savete, Vi se nikako ne biste osecali usamljenom, mada ste sami. Ne biste se smatrali usamljenom jer biste znali da je Gospod blizu, da je blizu i Vas andjeo cuvar , i to ne u mislima, nego zaista. Tada bi osecaj usamljenosti bio sasvim neumesan, a shodno tome i dosadjivanje zbog njega. No, pretpostavljam da je takav napad camotinje kod Vas bio trenutan i da se brzo razvejao.

Ipak, ubuduce, uvek kada budete u prilici da ostanete sami, sto pre se setite da su sa Vama Gospod i Vas andjeo cuvar i pozurite da trenutke usamljenosti iskoristite za neometano prebivanje sa Gospodom i slatku besedu sa Njim. Divna je usamljenost koja se provodi u tom duhu. Zelim Vam da jednom okusite tu sladost, da biste je zeleli kao kakav raj na zemlji.

Nedavno sam, prelistavajuci jednu knjigu, naisao na savete oca (grofa Speranskog) svojoj cerki. Tu se izmedju ostalog govori i o tome kako izbeci camotinju. Evo sta on savetuje. Svako, kaze, ima svoj krug svakodnevnih poslova koje obavlja. Ali dosta je i onih ljudi ciji su poslovi jednostavni i kratkotrajni. Njima zato preostaje mnogo slobodnog vremena, i ako ga nekako ne ispune, ne mogu da izbegnu camotinju. Evo ti najsigurnijeg sredstva da bi je izbegla: sve uredi tako, da ti ni jedan minut ne protice u prazno i da sve tvoje vreme bude ispunjeno odgovarajucim poslovima, kako bi te po okoncanju jednog posla, cim budes slobodna, spreman cekao drugi, koga bi se bez oklevanja prihvatila. Koji su to poslovi? 1. Estetska zanimanja: muzika, pevanje, crtanje. Ali to nije nasusni hleb, to su kolaci. 2. Nekakav rucni rad – vezenje, sivenje i slicno. 3. Ali najbolje sredstvo protiv camotinje je – pronaci zadovoljstvo u ozbiljnom citanju i izucavanju predmeta koji su ti dotle bili nepoznati. Znaj i to, da camotinju ne progoni toliko citanje, koliko ozbiljno izucavanje.

Jos tada mi je palo na pamet da Vam za svaki slucaj prenesem ovaj recept. Ali sada se zaista pokazala potreba za njim. Potrudite se da ga prihvatite i da ga se pridrzavate. I onda sigurno vise necete osecati camotinju. Znam jednoga coveka koji je uvek sam, nikuda ne izlazi i nikoga ne prima. Pitaju ga ljudi: „Kako ti nije dosadno?” A on odgovara: „Nemam vremena. Posla je tako mnogo da pocnem sa radom cim otvorim oci, i tako radim i radim, i nikako mi ne polazi za rukom da sve obavim pre no sto opet podjem na pocinak i sklopim oci”.

Skrecem Vam paznju na to da se pod ozbiljnim izucavanjem o kome otac govori cerki podrazumeva izucavanje ili celih nauka, ili pojedinih njihovih oblasti. Zatim, ocigledno je da se odbacuje bilo kakvo citanje ispraznih knjiga. Cini mi se da Vas to i inace ne privlaci. I dobro je sto je tako. Ne odstupajte od tog obicaja. Citajte pre svega duhovne knjige. To je oblast najozbiljnijih predmeta i, sto je glavno, najpotrebnijih. U toj oblasti sve je novo i nikada ne zastareva. Sto je vise budete upoznavali, to cete cesce nailaziti na predmete koji su Vam jos nepoznati. Zelja da se ti predmeti upoznaju, kao i prilagodjavanje svega ostalog tom cilju, zapravo se i pojavljuje samo onda kada neko istinski stupi na put duhovnog zivota. Smatram da Vama taj put nije stran od onoga trenutka kada ste resili da ugadjate Gospodu.

Izvolite, dakle, citajte knjige o tome i umudrujte se. Neka Vas Gospod blagoslovi!

65. Izvod iz dela prepodobnog Pimena o bogougodnom zivotu, o pobedjivanju strasti i zasadjivanju dobrodetelji.

Ko Vas je to naveo da pozelite da saznate nesto vise o svetom Pimenu? Ko god da je – to me veoma raduje. Ko je sveti Pimen i kako je ziveo pronaci cete u Ceti Minejima za 27. avgust i u knjizi „Najznacajnije price o podviznistvu svetih i blazenih otaca”. I na jednom i na drugom mestu pronaci cete takodje mnostvo njegovih pouka. On je bio prost i neuk covek, ali su opit duhovnog zivota i blagodat Bozija toliko prosvetili njegov um, da ga po tacnom i preciznom poznavanju zakona ushodjenja ka savrsenstvu treba svrstati medju prve bogomudre oce i ucitelje.

Ali da biste procitali nesto o avvi Pimenu dok to ne pronadjete, napisacu Vam koji su najvazniji stavovi iz njegovog ucenja i navescu neke njegove pouke koje se mogu primeniti upravo u vezi sa onim sto sam Vam tako dugo objasnjavao.

Pocetak puta Bozijeg je – pokajanje i plac zbog grehova. Eto sta nalazimo kod svetog Pimena. On je video zenu kako sedi na grobu i gorko place, pa je rekao: „Kada bi se ovde pojavila sva svetska zadovoljstva, ne bi oslobodila njenu dusu od tuge. Tako i mi uvek treba da placemo”. U sledecoj izreci ista ova situacija opisana je podrobnije, a reci svetog Pimena navedene su u sledecem obliku: „Uveravam te, da ako covek ne umrtvi sve zelje tela i ako ne bude ovako plakao, nece moci da postane jedno sa Bogom. Citava dusa i zivot ove zene pogruzili su se u tugu”.

Za onoga ko se pokajao i place zbog svojih grehova prirodno je da se udaljava od zla i cini dobro. Dok je takav on nece ciniti zla dela, ali ne moze biti slobodan od zlih pomisli. Zato se njegovo udaljavanje od zla sastoji gotovo iskljucivo od borbi sa pomislima. Evo sta o tome moze da se nadje kod svetog Pimena. Dosao jedan brat kod avve Pimena i kaze mu: „Avvo! Imam tako mnogo pomisli – u opasnosti sam od njih”. Starac ga izvede napolje i rece mu: „Pokusaj da sprecis da vazduh udje u tebe!” „Ne mogu to da ucinim” – odgovorio je brat. „Kao sto to ne mozes da ucinis, tako ne mozes da zaustavis ni priliv pomisli. Ali do tebe je da im se suprotstavis”.

Suprotstaviti se, ali kako? Kao prvo, pazi na sebe i budi trezven. Jedan brat je tako za sebe rekao da kada se sretne sa drugim ljudima i razonodi se, ne vraca se u keliju isti onakav kakav je izasao, pa je pitao za savet sta da ucini. Starac mu je odgovorio: „Hoces da kada se vratis budes isti onakav kakav si i otisao? Onda strazari nad sobom i u kuci i van kuce”. I uopste, avva Pimen je govorio da nam je od svega najpotrebniji trezveni um.

Cim strazareci nad sobom primetis nesto strasno, odmah se pomoli i to ce nestati. Jedan brat je pitao avvu Pimena kako da se bori protiv pomisli koje nasrcu na njega, a starac mu je odgovorio: „To delo je slicno kao kada bi covek sa jedne strane imao oganj, a sa druge posudu sa vodom. Kada oganj pocne da ga pali, on zahvati vodu iz posude i gasi. Oganj, to je djavolji nagovor (strasni), a voda, to je usrdna molitva Bogu”.

Da bi covek sto manje stradao od strasnih pomisli, treba da ukloni povode koji ih izazivaju. Treba se udaljavati od svega strasnog, govorio je avva Pimen. Covek koji je blizu onoga sto moze da porodi strast, nalik je onome ko stoji iznad duboke provalije u koju neprijatelj lako moze da ga gurne. Onaj pak ko se udaljava od svega sto moze da probudi strast, nalik je onome ko stoji daleko od provalije. Neka ga djavo i povuce kako bi ga gurnuo u bezdan, ipak, dok ga on tako na silu vuce, covek ima vremena da dozove Boga i Bog ce mu pomoci.

Glavno je da se na svaki nacin potrudis da ne popustis pred pomislima. Da bismo ovo pojasnili, medju izrekama svetog Pimena citamo sledece: brat ga je upitao: „Moze li covek stalno da obuzdava svoje pomisli i da ni u cemu ne popusta djavolu?” A starac je odgovorio: „Postoji covek koji deset obuzdava, a u jednom popusta”. Isti brat je o tome pitao i avvu Sisoja, a ovaj mu je rekao: „Zaista postoji covek koji ni u cemu ne popusta djavolu”.

I jos: avva Anuvije je pitao avvu Pimena o necistim pomislima koje se radjaju u ljudskom srcu i o sujetnim zeljama. Avva Pimen mu je odgovorio: „Hoce li se sekira velicati nad onim koji njome sece? (Is. 10, 15). Ne pruzaj im ruku i nece ti uciniti nista”.

Sta ce proisteci iz takve nepopustljivosti? Strasti ce zamreti. To je rekao avva Pimen avvi Isaiji, kada ga je ovaj upitao za neciste pomisli, govoreci: „Ako kovceg sa odecom dugo bude ostavljen bez staranja, odeca ce vremenom da istruli; tako i pomisli, ako ih ne budemo u praksi ostvarivali, vremenom ce isceznuti ili kao da ce istruliti”.

Avva Josif je pitao avvu Pimena o istoj stvari, a ovaj je rekao: „Ako neko u vrc zatvori zmiju i skorpiju, gmizavci ce vremenom da uginu; tako ce i zle pomisli koje dolaze od demona zamreti ako im se suprotstavimo trpljenjem i ako im ne budemo davali hrane”.

Ali udaljavajuci se od zla kroz tako beskompromisno suprotstavljanje strasnim pomislima i zeljama, istovremeno treba da cinimo dobro, zasadjujuci u sebi svaku dobrodetelj. I jednim i drugim se srce brzo ociscuje. Kod svetog Pimena postoje i mnoge pouke o zasadjivanju dobrodetelji. Evo najvaznijih. On navodi izreku avve Jovana Kolova koji je govorio: „Ja zelim da makar u nekoj meri imam sve dobrodetelji”. A dalje izlaze svoju pouku o tome recima: „Kada covek ima nameru da podigne kucu, on sakuplja veliku kolicinu materijala i razlicite stvari koje ce mu za to biti potrebne. Tako i mi – makar i u nekoj meri treba da steknemo sve dobrodetelji”.

Ali postoje odredjene osnovne i rukovodece dobrodetelji, oko kojih zato i treba da se potrudimo. Na njih neretko ukazuje i sveti Pimen. Evo: ,Cuvanje sebe, paznja i rasudjivanje – to su tri dobrodetelji koje rukovode dusom”.

Pasti na kolena pred Bogom, smiriti se i odbaciti sopstvenu volju – to su radna orudja duse!

U Svetom Pismu je receno: Ako budu ova tri coveka: Noje, Danilo i Jov, tako Ja bio ziv, oni ce pravdom svojom da se spasu – govori Gospod (Jez. 14,14,20). Noje prestavlja nesticanje, Jov – trpljenje, a Danilo rasudjivanje. Ako ove tri dobrodetelji postoje u coveku, onda u njemu obitava Gospod.

Strah Boziji, molitva i dobrocinstva bliznjem – to su tri osnovna savrsenstva.

Avva Pimen mirjanina podstice sledecim recima: „Ne umem da govorim prema knjigama, zato cu vam ispricati pricu. Jedan covek je rekao svome drugu: „Hteo bih da vidim cara. Podji sa mnom”. Drug mu je odgovorio: „Poci cu ed tobom polovinu puta”. Onda rece drugome: „Gajde da me odvedes do cara”. Ovaj mu rece: „Dovescu te do carskog dvorca”. On rece i trecem: „Podji sa mnom do cara”. „Podjimo – odgovori treci – dovescu te do dvora, uvescu te unutra, reci cu caru za tebe i predstavicu te”. Upitali su avvu Pimena sta znaci ova prica. On im je odgovorio: „Prvi drug je podviznistvo, koje dovodi do istinskog puta; drugi je – cistota, kojom se stize do nebesa; treci je – milostinja, koja sa smeloscu izvodi pred samog Cara – Boga”.

Kada se na taj nacin sa jedne strane ne cine ustupci strastima, a sa druge – kada se nasadjuju dobrodetelji, srce se malo-pomalo smeksava, zagreva i prima u sebe bozanstveni oganj. Samo cuvaj taj oganj i bices siguran. Avva Pimen o tome kaze: „Kada se lonac odozdo podgreva plamenom, ni muva niti bilo sta drugo ne moze da ga dotakne; a kada pocne da se hladi, one lako sedaju na njega. Isto biva i sa dusom: dok god prebiva u duhovnom delanju (dok god duh plamti za Boga), djavo ne moze da je porazi”.

Ovo je dovoljno izvoda za Vas. Sami pronadjite kod svetog avve Pimena i nesto drugo sto bi moglo da vam bude od koristi. Ja sam ovim izvodima samo hteo da Vas podsetim na ono o cemu smo ranije govorili. To je citav put kojim ste krenuli. Koga god oca da uzmete na citanje, kod svakog cete pronaci u sustini isto to, mada predstavljeno i objasnjeno na nesto drugaciji nacin.

Umudrujte se! Neka Vas Gospod blagoslovi!

66. Putovanje u Lavru Svetog Sergija. Pouka bogomoliteljima.

Ko Vas je to dakle zainteresovao za svetog Pimena?! Neko ko sa odusevljenjem govori o bozanskim stvarima. Pokusavam da pogodim. To je sigurno onaj covek sto je bio kod mene sa Vama. Veoma mi je drago zbog toga – drago mi je sto oko Vas ima nekoga ko bi tako govorio. Koristite to svaki put kada dodje kod Vas, navodite ga na takve razgovore i usvajate sve sto izvucete od njega.

Spremate se u Sergijev Posad! Dobro. Bog da blagoslovi. I to jos peske! Zaista dobro! Mozda biste i mogli da to nekako precutite, da drugi ne bi pricali o tome, ali nema potrebe – neka pricaju. Samo, nemojte misliti da ce to biti ugodna setnja. Pedesetak kilometara cete mozda lepo da prodjete, ali onda cete poceti da osecate nesto sto niste ocekivali. Stici cete za dva dana. Na prvom nocenju saznacete sta znaci pesacenje, ako to pre niste znali. Ne zaboravite da uzmete cuturu slane vode kako biste uvece njome istrljali noge. Jer one ce tada biti kao da vise nisu vase. Istrljacete ih i do jutra ce malo da se oporave. Ujutro necete poci onako kako ste posli iz Moskve, jer ce drustvo da se razidje. A natrag mozete i zeleznicom. Tesko da cete imati snage za jos dva dana. U svakom slucaju, postupajte onako kako Vam je na srcu. Taj napor je za Gospoda, On ce Vam i dati snagu. Dace Vam nesto i posle, bilo to primetno ili neprimetno. Nesto ce dati i prepodobni Sergije. Svetima Bog daje sposobnost da vide sta verni cine radi njih, i da cuju za sta ih mole. Potrebno je samo da sve ide od srca. Kao sto telegraf u trenu prenosi saopstenje iz Moskve u Sankt-Peterburg i dalje, tako i molitva koja se zacne u srcu istoga casa biva saopstena onome kome je upucena. Prepodobni Sergije Vas posmatra vec od onog trenutka kada ste pozeleli da odete kod njega; pratice Vas jos pazljivije kada putovanje otpocne, a narocito kada stignete u njegovu obitelj, nakon sto ste dobro i sa radoscu podneli sve napore koje iziskuje putovanje. Neka Vas dakle Gospod blagoslovi! Samo, nemojte da ocekujete prijatnosti, nego umor, zuljeve i kostobolju. Spremite se da prinesete zrtvu, a ne da nadjete zadovoljstvo.

Iduci putem neprestano tvorite kratku molitvu o kojoj sam Vam pisao, jer Vase misli od sirine prostranstva nece znati na koju bi Vas stranu povukle. Mogu da Vas povuku i na ono o cemu uopste ne bi trebalo da razmisljate, pogotovo ne na poklonickom putovanju. A kada se umorite od kratke molitve uzmite neki Psalam i izgovarajte ga napamet, ali uz razmisljanje. Citajte „Pomiluj me Boze”, ili „Boze, na pomoc moju pazi”, ili neki drugi koji znate. Nemojte da brinete o tome hocete li ga izgovoriti od pocetka do kraja kako treba, nego se potrudite da porazmislite o njegovom sadrzaju i da ga osetite. Proniknite u svaku njegovu rec, postavite sebi pitanja – zasto je to bas tako receno i do kakvog Vas zakljucka vodi. Udubljujuci se tako, Vi necete ni primetiti kako ce kilometar za kilometrom ostajati iza Vas. Citati Psalme napamet za vreme puta i razmisljati o njima, to je bilo pravilo prvih velikih otaca, Antonija i Pahomija. Kod njih je postojao zakon da kada primaju nekoga za ucenika, on obavezno mora da nauci napamet nekoliko psalama. Ko nije umeo da cita, taj je pre no sto bi naucio da cita slusao druge kako izgovaraju psalme i ucio od njih. Kada nauci nekoliko psalama bio je duzan da ih izgovara kada sedi i nesto radi, a narocito kada negde ide. Izvolite ugledajte se na podviznike iz starine.

U manastiru ne zaboravite da se ispovedite i pricestite Hristovim Tajnama. Napor od putovanja bice Vam umesto napora koji iziskuje post. Sada Vam nece biti tesko da se ispovedite, nakon sto ste se prosli put onako detaljno ispovedili. Ne skrivajte nista sto savest ne odobrava, bilo da je malo ili veliko. Ali ne propustite glavno – suze skrusenosti. Jedna suza – i bicete kao da ste se okupali.

O takvoj suzi sam i pre hteo nesto da Vam napisem, ali sam zaboravio. Napisacu sada. Vi iz biblioteke uzimate knjige na citanje. Uzmite Zukovskog i procitajte pricu „Peri i Andjeo”. Ona je, cini mi se, u petom tomu. Veoma je poucna. I znacajna. Ispricacu Vam ukratko njen sadrzaj. Peri, duh, jedan od onih koji su bili povuceni u otpadnistvo od Boga, urazumio se i uputio nazad u raj. Ali kada je doleteo do rajskih dveri, nasao je da su zatvorena. Andjeo koji je na njima strazario rece mu: „Postoji nada da ces uci, ali treba da prineses dostojan dar”. Peri je poleteo na zemlju. Vidi: rat. Umire dobar vojnik i u samrtnim suzama moli Boga za otadzbinu. Tu suzu je Peri prihvatio i poneo. Kada je stigao pred dveri, one i dalje ostadose zatvorene. Andjeo mu rece: „Dobar dar, ali ni on nije dovoljno silan da bi tebi otvorio rajske dveri”. To znaci da su sve gradjanske vrline dobre, ali same po sebi ne vode u raj. Peri opet odleti na zemlju. Vidi neki pomor. Lepi mladic umire. Njegova nevesta ga pazi, ali se i sama zarazi. I tek sto mu je zaklopila oci, pade i sama mrtva na njegove grudi. I tu behu suze. Peri uhvati jednu i odnese je, ali se rajske dveri ni tu ne otvorise. Andjeo mu rece: „Dobar dar, ali sam nije dovoljno silan da tebi otvori Nebesa”. To znaci da porodicne vrline same po sebi takodje ne vode u raj. Trazi! Postoji nada. Peri opet sidje na zemlju. Nasao je nekog pokajnika. Uzeo je njegovu suzu i poneo je. I pre no sto se priblizio raju, njegove su ga dveri vec cekale sirom otvorene. Eto kakvu suzu treba da prinesete Gospodu. Na nebu biva radost kada neko place i tuguje, osecajuci se gresnim. To nam je dakle put sa najvise nade: pokajte se i verujte u jevandjelje (Mk. 1,15). Neka Vas Gospod blagoslovi!

67. Uteha bogomolitelja. Pouka o brizljivoj ispovesti. Kratke molitve i neprestana paznja ka Bogu.

Zavrsilo se Vase putovanje! Slava Bogu! Eto vidite, ispunilo se ono sto sam Vam predskazao o umoru i kostobolji. Ispunilo se i ono sto je bilo obecano Vasoj dusi. Gospod Vas je utesio radoscu svetog pricesca, a sveti Sergije je rasterao Vasu uznemirenost.

Pisete: „Dusu je zahvatio silan nemir, obratila sam se svetom Sergiju i – nemir se u trenutku razvejao, a zamenilo ga je tiho spokojstvo”. Vidite dakle kako se vapaj iz srca istoga casa cuje na nebu i kako se odande odmah salje odgovor na njega. Iz ovoga naucite gde treba da trazite mir i urazumljenje.

Ali, to sto na ispovesti niste spomenuli neki greh – to nije dobro ucinjeno. Svejedno da li je u pitanju nesto veliko ili malo, da li je u pitanju delo ili rec, cim savest kaze da je u pitanju greh – treba ga ocistiti ispovescu i pokajanjem. Sustina Svete Tajne pokajanja sastoji se u razresenju izrecenog greha. Greh koji nije iskazan nece biti razresen, ostace na dusi i sa njom ce poci na onaj svet. Crna mrlja ce na beloj haljini biti jos uocljivija. A tamo nam lukavstvo nece biti od ni od kakve koristi. Treba uciniti onako kako je ustanovljeno, i to ne od ljudi, nego od Samog Gospoda. Jer Gospod veli: Reci mi prethodno bezakonja svoja da se opravdas (Is.43,26). Evo sta je On odredio nama za utehu i za olaksavanje ovog ne uvek ugodnog dela: Sto god svezete na zemlji bice svezano na nebu, i sto god razresite na zemlji bice razreseno na nebu (Mt. 18,18). Dobro zapamtite i primite k srcu, da sve sto ne bude po bogoustanovljenom poretku razreseno na zemlji, ostace nerazreseno i na Nebu. I pozurite da nadoknadite propusteno. Sad treba da se pokajete ne samo zbog pocinjenog greha, nego i zbog toga sto ste na ispovesti svesno propustili da ga spomenete.

Dobro ste ucinili sto gotovo citav put niste ostavljali kratku molitvu. Stalno se ucite da nerazdvojno budete sa njom. Ona ce i sabirati Vasu paznju, i odbijati prazne i sujetne pomisli, i drzati Vas u stanju da u potrebno vreme, preko Vaseg andjela cuvara, dobijete savet od Gospoda. Ta mala molitva predstavlja zaista veliko blago. U duhovnom delanju nema nicega sto bi njoj bilo ravno. Trudite se pri tome da paznjom stojite u srcu i da ne izgovarate neprestano samo reci, nego da se drzite secanja na Gospoda, sjedinjujuci sa tim secanjem pobozni strah. Bog je svuda prisutan. Bez obzira na to da li mi mislimo ili ne mislimo na Njega. On je ipak tu gde i mi, i sve vidi. Sudeci po ljudskom – kako bi Njemu trebalo da bude tesko to sto na Njega ne obracaju paznju, mada On Sam drzi sve, stara se o svima i sve snabdeva svakim dobrom. Iskljucite sebe iz broja takvih nemarnih ljudi i ne zaboravljajte da oko svoga uma stalno okrecete ka Gospodu, ili da makar samo drzite u svesti da je On blizu, kao sto i za sunce znamo da je iznad nas i osecamo da nas greje, mada i ne gledamo u njega. Umno i pobozno obracanje Bogu iz dubine srca vec predstavlja molitvu. Cinite to kad god imate prilike. A zbog toga sto danju ne stizete da stanete pred ikone i da savrsite poklone ne brinite mnogo. Zato jutarnje i vecernje casove posvetite Bogu. Tada se duze i pomolite, i procitajte nesto, i porazmislite. Kada se ranije probudite brzo ustanite i povedite slatku besedu sa Gospodom. Ako se ujutru dovedete u red, citav dan ce Vam dobro proci. Secanje na Boga, citanje Jevandjelja, Apostola i drugih dusekorisnih knjiga, pokazivace Vam kako treba da se drzite u utvrdjivace Vas u onome sto je dobro. Savest ce da prihvati ta shvatanja i da pocne da ih sprovodi u zivotu, ne dozvoljavajuci Vam da se uklonite od dela na koja Vam je tako ukazano. I zivot ce Vam biti svetao. Samo imajte kao zakon da nikada nista ni veliko ni malo ne cinite protiv savesti, a ako se nesto i potkrade, odmah popravite pokajanjem, i to svojim unutrasnjim, licnim. Posle se ispovedite i pred duhovnikom. Velika je stvar – savest. Ona je glas Svudaprisutnog Boga u dusi. Ko je u miru sa njom, taj je u miru sa Bogom. Neka Vas Gospod blagoslovi!

68. Ljudske price i glasine. Potreba za dobrim savetnikom. Stalna opasnost od neprijatelja.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Kako su bolno u mome srcu odjeknule Vase reci „krenule su glasine”! O kako je opak i strasan oganj podozrivih ljudskih reci i ociju! Jasno je zasto se sveti prorok David u psalmima cesto ophrvan tugom obraca Bogu sa molitvom da ga izbavi od ljudskog jezika.

Gde da nadjete utehu i oslonac? U svedocenju Vase savesti. Drzite u umu i srcu svest o moralnoj ispravnosti Vasih postupaka pred Bogom i pred svim ljudima koji zdravo misle. Uz svest o tome hrabro docekujte svaku rec koju tamo budete culi. I drzite se kao da nista ne znate.

U svetskom zivotu ne treba sasvim zanemarivati ono sto drugi kazu ili govore. Blagorazumnost uostalom ovde treba da se prostire samo do sledeceg: treba se ponasati tako da to ne razdrazuje reci i ne pomucuje oci drugih ljudi. Dalje od toga ne treba da se ide: da se na primer odlazu dela koja svakako predstavljaju obavezu.

No, cime ste Vi do sada pokazali nekakvo osobenjastvo?! Zar time sto se isli da se poklonite prepodobnom Sergiju?! Ali to nije bilo objavljeno na sva zvona, a i sklonili ste se iza svojih. Ili time sto u sve nedeljne i praznicne dane odlazite u crkvu na bdenije i na Liturgiju?! To je duznost koju ispunjavaju svi hriscani ukoliko nisu zaboravili da su hriscani. Od izvrsavanja te duznosti moze da ih oslobodi samo krajnja nuzda, inace navlace osudu zbog lenjosti ili pak zato sto su zaboravili da su hriscani. Na lose obicaje razmazenih moskovskih gospodjica nemojte se obazirati i ne slusajte njihove isprazne reci. Danassutra doci ce smrt. Ona nece zaobici cak ni te lepotice. A posle smrti odmah se polaze racun. Mudrovanja tih gospodjica tamo niko nece uzeti u razmatranje.

Dakle, ne uznemirujte se zbog reci. Vi sa svoje strane cinite sve da ne biste podsticali glasine. Ako su one i pored toga krenule, neka ih. Vama je za utehu i za jacanje Vase hrabrosti dovoljno – kao sto sam rekao – svedocanstvo savesti pred Bogom. Neka oni samo osudjuju, ali, ako Bog kroz savest opravdava, sve njihove osude su – nista. Jedan pametan covek mi je rekao da ljudske reci, ako se brzo ne uhvate za nesto zaista lose u coveku, postoje malo nad njim i onda se udalje kao bezvodni oblak. Njihov trag brzo iscezava i uskoro ih se vise niko ne seca. Slicno ce se, mislim, dogoditi i sa Vama. I to Vam zelim iz sveg srca. Drzite se mirno, uobicajeno, kao da nista ne primecujete.

Umesto podviznicke strogosti koja je nespojiva sa Vasim svakodnevnim zivotom, uzmite strah Boziji i secanje na smrt, pa ce Vas oni svemu nauciti.

Pisite o svemu. Zatvorenost u sebe u svetskom zivotu nije losa stvar, ali u duhovnom je – najopasnija. Obavezno treba imati nekoga od koga moze da se dobije savet o svemu sto se dogadja i spolja, a jos vise unutra. Posto smo vec poceli da govorimo o tome – pisite. Postoji oko nas i u nama neka zla sila koja nas pod maskom dobrobiti vodi u obmanu, komplikuje nasa dela i navodi nas da cinimo cas nepotrebne, cas stetne stvari. Djavo sedi kraj nas i sve nam to gura pod ruku. Protiv njega mnogo pomaze i sopstveno rasudjivanje: da ne radimo odmah sve ono sto nam se ucini da je dobro, nego da to najpre svestrano razmotrimo. Kada pocnete da rasudjujete, maska dobra koju je djavo navukao na svoj nagovor odmah ce da padne. Ali nece nam uvek poci za rukom da to ucinimo pomocu sopstvenog rasudjivanja, jer djavo i njega cesto zamrsi svojim dosaptavanjem. Dakle pisite i pricajte o svemu. A i tamo ako nadjete nekoga, razgovarajte sa njim cesce o tome.

Neka Vas Gospod spase i pomiluje! Covek treba da se uci kako da zivi.

Pazite na sebe. Greske ce Vam pokazati kako da sledeci put ispravnije postupite.

69. Tuga i strahovi. Nevina zabava. Prekid odnosa sa losim ljudima. Engleski apostol iz sekte duhonosaca. Njegova lazljivost.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Vasa tuga sa strahovima je nesto neshvatljivo. Sta Vam je? Kod Vas je sve u redu: i kod kuce i u Vasoj dusi. Pretrpite to. Sta da se radi?! Molite se Bogu i Njemu predajte i svoju sudbinu i sudbinu svih svojih. To je najsigurniji put ka spokojstvu. Brinite samo o tome da ne ucinite nesto sto ce da prognevi Boga. To ce Vam doneti i cvrstu nadu i trajno spokojstvo.

Sasvim je u redu da postoje neke prijatne porodicne zabave. Samo nemojte strastveno da im se predate. Boga ne zaboravljajte i blagodarite Mu za svaku Njegovu utehu, primajuci je bas kao da dolazi iz Njegovih ruku. A kada ste sami jos usrdnije se bacite na kolena pred Gospoda, moleci Ga da Vas urazumi i da Vam ukaze kojim putevima da idete u zivotu. Ali dogadja se da zabave, cak i one prijatne, donose tugu, jer cak i da nisu gresne, one jednostavno ne mogu da zadovolje srce. Uostalom, kolebljivost osecanja je nama tako svojstvena i mi moramo da je trpimo, ali najedno moramo da pazimo da se ne promeni, nego da uvek ima potrebnu snagu, a to je – ona glavna odluka – cilj zivota koji ste za sebe izabrali.

Jer sta?! Bog svakako trazi Vase srce, i Vase srce hoce Boga. Bez Boga srce nikada nije sito, nego neprestano zudi za Njim; osmotrite sebe sa te strane. Mozda cete tu pronaci ulaz u mir Boziji.

To sto ste se dusom razisli sa jednom od Vasih prijateljica koja je svojom simpaticnom i umiljatom prirodom vrsila uticaj na Vas, i to nepovoljan za cilj zivota koji ste sebi zacrtali, to je veoma dobro. Vi ste svojevremeno spominjali taj uticaj, ali ja sam propustio da Vam kazem: pripazite se. Ali, slava Bogu! Sada je stvar sama od sebe posla dobrim putem. Naravno, ne treba da dopustate neprijateljstvo u srcu. Ogranicite se na to da joj ne verujete preterano i da njene slatke reci ne primate k srcu. Drzite se spokojno i nemojte narusavati miran odnos.

Pitate za misljenje o nekakvom engleskom apostolu (Redstoku). Ali u Vasim recima sadrzan je i odgovor sta o njemu da se misli. On kaze da mu se Gospod javlja i da mu naredjuje sta da uradi ili kaze. Zar ne vidite, ili tamo kod Vas ne vide, da je to prevarant? Da mu se javljao Gospod, ne bi ga poslao kod nas, nego kod Turaka, ili nekih drugih nevernika. Nasu veru je Sam Gospod mnogo puta potvrdio i potvrdjuje cudesima, svetim mostima i javljanjima Svojim i Svojih svetitelja. Nas on nema cemu da uci. Taj „apostol” ne pripada ni anglikanskoj veri, nego nekoj narocitoj, koja se nedavno pojavila. Tamo se nedavno pojavila sekta duhonosaca. Nekom je palo na pamet da u Crkvi Hristovoj treba da se ponavlja ono sto je bilo i na apostolima, to jest da Duh Sveti vidljivo silazi i vidljivo deluje u vernima. Nekoliko ljudi je poverovalo tom coveku. Razmisljali su kako to da postignu. Mislili, mislili i – smislili. Ko zna kako oni su dosli do ubedjenja da Duh Sveti deluje bas u njima, a drugi su im poverovali. Izmislili su nekoliko sumnjivih cudesa i razglasili to na sve strane. Tako se oko njih skupilo dosta lakovernih. Odvojili su se od ostalih i uveli sopstveni crkveni poredak. I tako je nastala sekta!

Od njih dolazi i taj Vas „apostol”. On stalno prica o Svetom Duhu, kako svako neizostavno treba da bude ispunjen njegovom blagodacu da bi se spasao. Ta njegova misao potpuno je tacna. Ja sam Vam o tome govorio u prvim pismima. No, to je ujedno i jedina istina, od svega onoga sto taj covek govori. Sve ostalo je – laz! On vice: veruj, veruj, i Duh Sveti ce doci. Upravo to je njegova glavna laz! Vera zaista jeste nezamenljiv uslov za dobijanje dara Duga Svetoga, ali samo dobijanje dara ne biva zbog vere kao takve, nego zbog vere kroz bogoustanovljene Svete Tajne. Tako je bilo i u apostolsko doba. Evo slucaja! Sveti Pavle je dosao u Efes i susrevsi tamo neke verne hriscane upitao ih je da li su primili Duga Svetoga. Oni su odgovorili da nisu cak ni culi za Duga Svetoga. Pokazalo se da su bili krsteni samo krstenjem Jovanovim. Tada ih je sveti Pavle krstio krstenjem Hristovim, a posle krstenja polozio je na njih ruke i oni su se ispunili Duhom Svetim. Krstenjem su bili obnovljeni, ali nisu dobili dar Duga Svetoga. On im je bio predat kroz apostolsko polaganje ruku, a krstenje ih je samo ucinilo sposobnim i dostojnim za primanje toga dara. Kako je bilo sa tim vernima, tako je bilo i sa svima drugima, i u vreme apostola i posle njih. Tako to biva sve do danas u Crkvi Bozijoj, upravo kroz sveto miropomazanje koje su apostoli uveli umesto polaganja ruku.

Svi mi koji smo krsteni i miropomazani imamo dar Duga Svetoga. On postoji u svima, ali nije u svima delatan. Kako postici to da dar postane delatan, pokazao sam Vam u mojim prvim pismima. Potrudite se da ih ponovo pregledate. Ovde cu dodati samo da drugi put za to ne postoji.

Vratite se sada na engleskog apostola i upitajte se ima li on sam dar Duga Svetoga. Nema. Jer anglikanci nemaju Svetu Tajnu miropomazanja, bez koje, kao bez polaganja apostolskih ruku, Duh Sveti nikada nije silazio i ne silazi. 1<od anglikanaca postoje samo dve tajne: krstenje i pricesce, a Svete Tajne miropomazanja nema. Shodno tome kod njih nema ni dara Duga Svetoga. Njega nema ni kod ovog „apostola”. On dakle prica o onome sto ne poznaje i propoveda o zadobijanju onoga sto ni sam nema. U njegovim recima necete naci ni spomena o tome kako se prima Duh Sveti. On objasnjava samo da je neophodno imati ga, a zatim poziva: veruj! Otprilike: zini a Duh ce da uleti.

Kako samo tom „apostolu” pristaju reci Gospodnje: Lekaru, izleci sam sebe!

Izvolite, prihvatite ovo, a moja razmisljanja prenesite i drugima, narocito onome ko kod Vas sa odusevljenjem govori o predmetima vere. Preko njega takvo misljenje o „apostolu” moze da se prosiri.

Neka Vas Gospod blagoslovi! Spasavajte se!

70. O citanju duhovnih i svetskih knjiga.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Prema Vasoj zelji saljem vam dela svetog Antonija. Citajte i proucavajte. Pokrenite se. On nije bio ucen i nije citao knjige, vec je samo pojao Psalme i iscitavao Jevandjelje i Apostol. Blagodat Bozija je otkrivala sazercanja u njegovom umu i pogledajte samo kako su premudre njegove reci. O njemu postoji svedocanstvo ocevica da kada je pocinjao da govori, njegova rec tekla je kao reka i, ishodeci iz njegovog srca, ispunjavala srca svih onih koji su ga slusali. Ponekad su i citave noci provodili u takvim razgovorima, a da ni on ni njegovi slusaoci nisu znali za umor niti im se odlazilo na pocinak. Pa i kod nas, otac Serafim Sarovski takodje je bio neuk, ali opitan u duhovnom zivotu, upucen u rec Boziju i dela Svetih Otaca, sto ga je i ucinilo najmudrijim medju mudrima. U duhovnom zivotu knjige su samo rukovodstvo. A znanje se stice na delu. Cak i ono sto se sazna iz knjiga, toboze jasno i iscrpno, kada bude ispitano na delu pokazuje se u sasvim drugacijem svetlu. Duhovni zivot predstavlja poseban svet do koga ljudska mudrost ne dopire. Vi ste to i sami vec uvideli ili uvidjate. Trudite se nad sobom i pazite na sebe. Malo-pomalo – i doci cete dotle, da cete poceti da vodite mudre razgovore, takve da biste mogli sesti i zapisivati ih. Neka Vas Gospod blagoslovi!

Pisete: „Mnogo citam; da to nije lose?” Moze da bude i lose i dobro, u zavisnosti od toga sta i kako citate. Citajte sa razmisljanjem i ono sto citate preispitujte istinom naseg ispovedanja vere. Ono sto je sa tim ispovedanjem saglasno – prihvatajte; ono pak sto nije, to odmah odbacujte kao bogoprotivnu misao, a knjigu u kojoj se takve misli izlazu bacite. Vi ste se prihvatili izucavanja duhovnog zivota. To je sveobuhvatan i uzvisen predmet, a sladak za srce, koje u njemu ne moze da ne vidi svoje krajnje dobro. Prihvatili ste se toga i izucavajte – i iz knjiga, ali ponajvise na delu. Kakve knjige da citate, to vec znate, i jasno Vam je kako da dobijete volju za takav, ispravan zivot. Ako ozbiljno zelite da stupite na taj put, onda necete imati kada da se okrecete izucavanju drugih predmeta. Skolovani ste i imate osnovne predstave o svemu, to Vam je dovoljno.

Reci cete: pa zar da ispadnem tako zaostala? Nista strasno! Zaostala u jednom, ali uznapredovala u drugom, i to u drugom koje je neuporedivo uzvisenije. Kada zaostajuci u ljudskim mudrovanjima ne biste napredovali u premudrosti Bozijoj, to bi onda bila steta. Ali posto cete u ovoj poslednjoj nesumnjivo napredovati, ako se posla budete prihvatili kako dolikuje, onda necete pretrpeti nikakvu stetu, nego cete imati veliku prednost. Jer ljudsko mudrovanje ne moze ni da se poredi sa duhovnom mudroscu.

Kada to kazem, ne mislim da ne treba da citate nista drugo, nego samo da mozemo i bez toga, a ako bismo se tome potpuno predali, pretrpeli bismo stetu u onom glavnom. Ako jurite na dve strane, ni na jednu necete stici.

Ali pitanje ipak jos ostaje nereseno: moze li se dakle citati i nesto drugo osim duhovnog? Kroz zube Vam govorim, jedva cujno: moze, ali malo, i dobro da se proceni. Obratite paznju jedno: kada se nalazite u dobrom duhovnom raspolozenju, pa pocnete da citate neku knjigu sa ljudskim mudrovanjem, ako primetite da to dobro raspolozenje pocinje da Vas napusta, odmah ostavite knjigu. To neka Vam bude pravilo.

Ali i knjige sa ljudskim mudrovanjem mogu da hrane duh. To su one koje u prirodi i istoriji pokazuju tragove premudrosti, dobrote, pravde i staranja promisla Bozijeg o nama. Takve knjige treba da citate. Bog se u prirodi i u istoriji otkriva isto onako kao i u Svojoj reci. Priroda i istorija su takodje knjige Bozije za one koji umeju da ih citaju.

Lako je reci: „citajte takve knjige”; ali, gde ih uzeti? Ja to ne mogu da Vam kazem. Danas izlazi sve vise knjiga iz oblasti prirodnih nauka. Ali gotovo sve one imaju stetan sadrzaj – poreklo sveta pokusavaju da objasne bez Boga, a sve moralno-religiozne i druge duhovne pojave u nasem zivotu – bez duga i duse. Takve knjige ni ne uzimajte u ruke. Postoje medjutim i knjige iz oblasti prirodnih nauka u kojima nema takvih mudrovanja. Njih mozete da citate. Da shvatite gradju biljaka, zivotinja i narocito coveka, kao i zakone zivota koji u njima vladaju. Velika je u svemu tome premudrost Bozija! Neistraziva! Za takve knjige pitajte onoga ko Vam nadahnuto govori o predmetima vere.

A pripovetke i romane? Ima i medju njima dobrih. Ali da biste saznali da li su dobri morate da ih procitate, a dok ih procitate naici cete na takve price i opise da Boze sacuvaj! Uprljacete Vasu cistu glavicu. Pa posle pokusajte da je ocistite. Kako sebe naterati na takav napor?! Zato, mislim da je bolje da ih i ne citate. Kada Vam neko od dobronamernih ljudi preporuci neku pricu koju je prethodno i sam procitao, onda mozete i Vi da je procitate.

Postoje dobri putopisi. Njih takodje mozete da citate. Ali od svega po malo, da bi bilo raznovrsno. I drzite se svog glavnog dela, ne skrecuci paznju sa njega.

Neka Vas Gospod blagoslovi.

71. Hladjenje prema molitvi. Nepazljiva i uzurbana molitva. Kako to da se izbegne? Citanje molitava napamet.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Pisete: „Moja molitva nesto lose ide”. To sto molitva ide lose, za to nije kriva ona, vec onaj ko se moli. Trudite se da se molite kako treba. Ko lose pise, na njega podviknu i zaprete mu pa pocne da pise kako je ispravno. Izvolite podviknite na sebe i zapretite sebi sudom Bozijim – pa cete poceti da se molite kako treba. Ljudska dela ispravljamo pazljivo, zato sto ce ljudi videti pa ce poceti da nas prekorevaju, a delo Bozije obavljamo kako nam se hoce, jer Gospod cuti i ne prekoreva nas istoga casa, ostavljajuci usrdnosti Svoje dece to kako ce da Mu sluze. O, kako ce gorko da bude kada ljudi postanu svesni krivice pred Samim Gospodom zbog svega ovoga.

Pa gde se dela Vasa molitva?! Jer ona je dobro posla i Vi ste vec osetili njeno dobro dejstvo u srcu. Reci cu Vam gde se dela. Pomolivsi se jednom-dva puta usrdno, i osetivsi kod svetog Sergija brzu pomoc od molitve, Vi ste pomislili da se Vasa molitva vec ustalila i da nemate oko cega da brinete: ona ce i sama da ide dobro. Posto ste dopustili takvu misao, Vi ste, stajuci na molitvu, poceli nemarno i uzurbano da ih citate, a ujedno ste prestali da pazite na svoje misli. Usled toga Vasa paznja se rasejala, misli su Vam se razisle na razne strane i molitva vise nije bila molitva. Jednom ili dva puta ste tako postupili i Vasa molitva je potpuno nestala. Iznova pocnite da je zadobijate i istite je za sebe od Gospoda.

Iz ovoga cete nauciti da nijedno duhovno delo, a ponajpre molitvu, nikada ne treba da smatrate za nesto sto se ustalilo, nego uvek treba da se ponasate tako kao da je savrsavate prvi put. Ono sto se cini prvi put, to je praceno jedinstvenom usrdnoscu. Ako se pristupajuci na molitvu uvek budete drzali tako kao da se jos nikada niste molili kako treba i da sada prvi put hocete to da ucinite, onda cete molitvu uvek savrsavati sa potrebnom usrdnoscu. I ona ce se odvijati kako treba.

Mislim da ste Vi poceli previse uzurbano da obavljate svoje molitveno pravilo, bilo kako, samo da ga sto pre zavrsite. Nista toliko ne vredja Gospoda kao ovo. Bolje nemojte da citate sve propisane molitve, ali to sto citate citajte sa strahom i poboznoscu, nego da ih sve citate tek tako. Bolje je jednu molitvu procitati ili izreci sopstvenim recima, ali usrdno, na kolenima, nego tako. Poceli ste tako da se molite, a ploda nema. Izvolite, prekorite sebe zbog takve nepaznje. Znajte da niko od onih koji se pazljivo i usrdno mole ne ostavlja molitvu dok ne dobije njene plodove. O, kakvoga blaga se lisavamo kada dopustamo sebi da se nepazljivo molimo!

Odakle zurba na molitvi? To je neshvatljivo. Drugim poslovima posvecujemo sate, i ne cini nam se da traju dugo, a cim stanemo na molitvu cini nam se da ne znamo koliko dugo vec stojimo. Pa se onda pozurujemo kako bismo je sto pre okoncali. Takva molitva nema nikakvog znacaja. I sta onda da se radi? Evo sta neki rade da ne bi podlegli takvoj samoobmani: odredjuju sebi za molitvu cetvrt sata, ili pola sata, ili sat, kako im odgovara, i tako prilagodjavaju svoje stajanje na molitvi da kada casovnik otkuca pola sata ili pun sat oni znaju da je vreme za molitvu isteklo. Zatim, kada stanu na molitvu ne brinu vise o tome koliko su molitava procitali, nego samo da se tokom citavog vremena koje je za molitvu odredjeno posvete Gospodu na pravi nacin. Drugi rade ovako: kada odrede sebi vreme za molitvu oni ustanove koliko brojanica mogu da prodju za to vreme kada ih ne okrecu brzo. Zatim kada stanu na molitvu oni bez zurbe prodju brojanicu odredjeni broj puta dok za to vreme umom stoje pred Gospodom bilo da sa Njim besede sopstvenim recima, bilo da citaju neke odredjene molitve, pobozno se klanjajuci Njegovoj bezgranicnoj velicini. I jedni i drugi se na molitvu tako naviknu da im ti trenuci uvek bivaju slatki. Cak se retko dogadja da na molitvi provedu samo odredjeno vreme, nego ga i udvostruce i utrostruce. Izvolite izaberite za sebe neki od tih metoda. I onda ga se obavezno drzite. Jer mi bez tacnih pravila ne mozemo. Usrdnim pak molitvenicima nikakva pravila nisu potrebna.

Ja sam Vam vec pisao da molitve naucite napamet i da ih, kada stajete na molitvu, citate napamet, ne uzimajuci molitvenik u ruke. To je svakako dobro! Kada stanete da se molite citajte naucenu molitvu ili psalam i svaku rec ne samo promislite nego i osetite. Ako od neke reci molitve ili psalma pocnu da se javljaju sopstvene molitvene misli, ne presecajte ih, pustite ih neka teku. Jer Vas vise nije briga hocete li procitati toliko i toliko, nego samo koliko cete vremena provesti na molitvi, sto cete znati ili prema brojanicama ili prema satu. I onda nema razloga da se zuri sa citanjem molitava. Neka za sve to vreme procitate jedan psalam ili jednu molitvu. Neko je pricao kako mu se cesto dogaca da za sve vreme odredjeno za molitvu procita samo jedno „Oce nas”. Jer se svaka rec za njega pretvara u citavu molitvu. Drugi je pricao da kada mu je neko objasnio da i tako moze da se moli, on je citavu jutarnju molitvu prestojao u poboznoj molitvi, citajuci: „Pomiluj me Boze”, i nije stigao da dovrsi citanje psalma.

Izvolite navikavajte i sebe da se tako molite, i dace Bog pa cete brzo odnegovati molitvu u sebi. A onda vec vise nece biti nikakvih pravila. Trudite se, inace nista nece biti od Vas. Ako ne budete napredovali u molitvi, ne ocekujte uspeha ni u cemu drugom. Ona je koren svega.

Neka Vas Gospod blagoslovi.

72. Zavet odricanja od sveta. Kako se drzati nakon izricanja zaveta pa do njegovog izvrsenja.

Milost Bozija neka bude sa Vama.

Vase poslednje pismo donelo mi je neopisivu radost. Dakle, konacno odlucujete da svoj zivot posvetite sluzenju Gospodu, ne saplicuci se u svetskom zivotu. Neka Gospod milostivo primi ovu zrtvu i neka blagoslovi Vasu dobru odluku! Drzite se toga sto se rekli pred Gospodom i od sada se u svojim mislima drzite kao da ste se vec odvojili od sveta. Ja sam od Vas i pre cuo da Vas srce ne vuce ka svetskom zivotu, sto zbog Vaseg slabog zdravlja, sto zbog straga od nesreca koje ste ponekad vidjali u drugim porodicama. Ali to je bila jedna stvar, a sada je – druga. Isto delo, ali je u njemu drugacija dusa. Ono je bila nesklonost ka svetu i svetskim pogledima, a sada odsecate sebe od sveta kako biste u potpunosti pripali Gospodu. Zar malo ljudi zivi bez porodice, a ipak zive kao i porodicni ljudi, spolja gledano isto, sa istim brigama. Vasa odluka nije u tom duhu. Ona ima potpuno drugaciji izvor, pripada drugom nacinu zivota i Vas vodi ka takvom zivotu. Negujte taj duh u kome je doneta Vasa odluka.

Odluka je pala, ali kada i kako da je ispunite, na to treba strpljivo da pricekate. U Vasoj situaciji ne mozete odmah da pohrlite da je ispunite, jer, kao sto i ocekujete, sve ce biti protiv. Prvi uslov je – roditeljski blagoslov. Njega treba da docekate. Cekajte i molite se. Gospod, Koji Vam je dao takvu dobru nameru, Sam ce to da izvede na neprimetan nacin, kao kada se sanke spuste niz breg. Nista ne govorite, nego drzeci u dusi jednu misao stalno se molite Gospodu da ispuni Vasu nameru, kako zna Njegova premudra volja.

Medjutim, sami u sebi se prilagodjavajte tom nacinu zivota – ne menjanjem spoljasnjeg nacina zivota, nego unutarnjim redom. Pod ovim podrazumevam ne nesto posebno, nego isto ono o cemu sam Vam ranije tako mnogo pisao i sto ste Vi vec poceli da radite. Sada se odlucnije prihvatite svega o cemu smo govorili. Temelj je polozen, zidajte zgradu.

Okrenuli ste ledja svetu, vise mu ne okrecite lice.

Sada mozete sasvim da se odreknete svake svetske zabave i da vise ostajete kod kuce, u usamljenosti, baveci se nekim poslom, izmedju ostalog i onim koji odgovara duhu Vaseg raspolozenja. Sada mozete odlucnije da delujete u tom pogledu.

Spomenucu glavno. Odricuci se svetskog, treba tim vise da prilazite Bogu. Vi to znate, ali bicete blazeni ako pocnete tako i da postupate. Vise mislite na Boga i na dela Bozija. Secanje na to da je Gospod svuda sa Vama i u Vama sjedinite sa svojim umom i nerazdvojno hodite sa njim: kada radite ili sedite, spavate ili bdite. Sa ovim secanjem sjedinite i drugo – secanje na smrt i na ono sto dolazi posle smrti – na sud i odlucivanje o vecnoj sudbini. Ta dva secanja predstavljaju mocne strazare kod svakog dobra. Oni ce Vas sami svemu nauciti, grejuci Vas spasonosnim strahom Bozijim – izvorom bozanske premudrosti.

Vi sve to vec znate. Pominjem samo uzgred, kako biste se odlucnije prihvatili dela. Sada su Vam narocito potrebne reci: blagosovi, Gospode! Ali na ispunjenje strpljivo cekajte.

73. Produzetak. Jednom dati zavet bezbracnosti treba cvrsto drzati. Uzvisenost devstvenosti.

Hitam da Vam dodam jos nesto na istu temu.

Sveti apostol Pavle, koji je zasadio veru Hristovu u Korintu, strahujuci da Korincani ne skrenu na neki pogresan put, pisao im je: jer revnujem za vas Bozijom revnoscu, jer vas obrucih muzu jednome, da devojku cistu privedem Hristu. Ali se bojim da kao sto Evu prevari zmija lukavstvom svojim, da se tako i misli vase ne odvrate od prostodusnosti koja je u Hristu (2. Kor. 11,23). Revnujem Bozijom revnoscu i ja za vas, kao sto vidite od samog pocetka nasih razgovora. Sad evo stojite pred Hristom Gospodom kao devojka cista koja je sebe posvetila Njemu! Ali Vase obrucenje sa Gospodom nisam savrsio ja. Do njega je doslo mimo mojih napora, cak i mimo mojih namera. Kada sam Vam pisao nisam imao u vidu nista drugo nego da Vas usmerim na istinski hriscanski zivot u kome biste, kao u bezbednoj ladji, mogli da preplovite nemirno more ovog prolaznog zivota. Ispalo je medjutim mnogo vise od toga. I slava Bogu! Sklonost ka tome kod Vas je od vase prirode – Bog Vam ju je dao. Spustila se blagodat Bozija. I eto odluke!

Odluka! Ali samo delo je jos daleko. Koliko je samo slucajnosti na koje moze da se naidje, a koje sve mogu da preokrenu. Svakako treba da budete oprezni da i Vas djavo ne prevari svojim lukavstvom kao sto je zmija prevarila Evu. Gospod neka Vas izbavi od takvih slucajnosti. Ipak, ako je slugama Bozijim stalno neophodno da budu trezveni, budni i da se mole, tim pre je to sada neophodno Vama, nakon sto ste doneli takvu odluku. Ne mogu da vam kazem nista odredjeno, osim: stojte na strazi. Djavo u trenu moze da napadne. Pisite cesce. A u medjuvremenu drzite se cvrsto.

Sto vise neka u Vama uhvati korena uverenje da je nacin zivota koji ste izabrali Bogom blagosloven. Takav nacin zivota je pohvalio i Sam Spasitelj kada je govorio o onima koji su se uskopili Carstva radi Nebeskog (Mt 19,12). Njemu je dao prednost i kada je kazao za Mariju, koja je sedela uz Njegove nogu i slusala samo Njegove reci, da je dobar deo izabrala, jer je izabrala ono sto je jedino potrebno. Svetle primere takvog zivota vidite kod mnogih proroka i apostola, kod svetog Pretece Gospodnjeg, a pre svega kod Preciste Vladicice Bogorodice, riznice i izvora cistote. Njen Materinski pokrov neka nas uvek zaklanja. Ona se narocito stara o devstvenicama.

Devstvenice, kao i devstvenici, postoje u Crkvi Hristovoj jos od apostolskog doba i od tog vremena neprestano su prisutni i ostace u njoj, dok postoji sveta Crkva, to jest do kraja sveta. Jer taj nacin zivota nije stran nasoj prirodi, a i duh vere Hristove mu je naklonjen. U Korintu mnoge devstvenice nisu htele da se udaju, jer su svom ljubavlju zavolele Hrista Gospoda, jedinog Zenika svih dusa. Oci su se obratili svetom Pavlu sa pitanjem kako da postupe. Sveti Pavle ih je posavetovao da daju cerkama slobodu da sluze Gospodu i da ih ne primoravaju na udaju. Oci su poslusali njegov savet i devojke su ostajale devojke. Primer Korincana sledile su i druge crkve, i devstvenost je posvuda procvetala. U nekim mestima devstvenice su se sabirale radi zivota u jednom domu, gde su sluzile Gospodu i molile se, ne ulazeci u opstenje sa drugim ljudima. Mnoge od njih su ovencane i mucenickim vencima, kako svedoce njihova zitija.

Vidite li u kakav zbor Vi stupate, cijim stopama krecete, cijim se pokrovom zaklanjate i ciju rec slusate. Posto ste se toga rado prihvatili, gledajte da se sada ne okrenete natrag. Naucite napamet apostolske reci o onima koji se odricu braka i cesce se u svojim mislima vracajte na njih: koja je neudata brine se za Gospoda, kako ce ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom i duhom (1. Kor. 7,34). O svetosti tela nema sta da se govori. Ali o svetosti duga ne mozemo a da ne govorimo mnogo i mnogo da se trudimo. Ona se moze u trenu izgubiti. Pazite dobro kako zivite (Ef. 5,15). Na sta da se pazi? Na srce, da se ni za sta ne veze, ne samo za lice – to se podrazumeva – nego ni za koju stvar. Svako takvo vezivanje predstavljace narusavanje Vaseg obrucenja sa Gospodom i nevernost Njemu. A On je – revnostan. I strogo kaznjava srca koja su Mu neverna.

Ne pisem zato da bih Vas uplasio. Samo Vas podsecam ako se mozda jednom nadjete u prilici da samu sebe urazumljujete strahom, ako drugi oblici urazumljivanja ne pomognu. Ne mozemo se uzdati u nasu revnost i postojanost. Danas ovako, a sutra ko zna sta ce biti. Dakle znajte koliko ce lose biti ako odstupite od svoje odluke.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

74. Pouka onima koji zude za zivotom u manastiru. Razni oblici podviga bezbracnog zivota. Strpljivo cekanje i priprema za manastirski zivot jos kod kuce.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Pisete: „O, kada bi to moglo da se dogodi brze! Ovoga casa bih odletela negde u pustinju, da nista ne vidim i ne cujem”. Ne, ne. Nikako ne treba da zurite. Gde postoji takva zurba i zudnja – sto pre, sto pre – tamo nije u pitanju Bozije delo. Cak i dobre zelje nisu dobre i ne vode ka dobru ako su u neredu. Bozije delo se odvija tiho i neprimetno, ali pouzdano.

Molite se i strpljivo cekajte gledajuci hoce li se otvoriti vrata za izlaz. Gospod ce tako urediti da ni Vama nece biti jasno kako se sve dogodilo. Obrucite se sa Gospodom sada – sami u sebi pred Njim Jedinim. A kada cete pristupiti zboru Njegovih nevesta – to ostavite Njemu da odluci. Potpuno se predajte Njemu u ruke.

Vi birate manastir. Ali manastir nije jedino mesto za one koji nece da se vezuju porodicnim vezama. U pocetku uopste nije bilo manastira. Oni koji bi doneli odluku da sluze Gospodu, nisu se vezivali za svakodnevne svetske brige, nego bi u svome domu uredjivali sebi sobicu i u njoj su ziveli odvojeno od svega, u postu, molitvi i proucavanju Bozanskog Pisma. Zatim su, nesto kasnije, kada im je postalo neudobno da zive u kucama, neki od njih poceli da odlaze iz gradova i sela i da zive u pecinama ili u grobnicama ili u posebno podignutim kelijama. A posle toga su vec nastali manastiri, da bi podviznici ziveli zajedno i udruzili snage, da bi se izdrzavali i da bi delo spasenja savrsavali u narocitim podvizima. Ali i tada je bilo onih koji su odlucivali da zivot posvete Gospodu i da zive u bezbracnosti, a da pri tome nisu stupali u manastir, neko su se posvecivali sluzenju braci i sestrama u bolnicama, uboznicama i prihvatilistima. I svi ti nacini zivota koji su se formirali jos u prvo vreme Crkve Hristove nisu prestali da postoje do danas. I danas se neki od bezbracnih spasavaju kod kuce, a drugi odlaze u manastir, dok se neki posvecuju sluzenju bolesnima.

I Vi treba da izaberete neki od tih nacina zivota. A koji od njih, to sacekajte i pogledajte na sta ce Bog da Vam ukaze. Dobro ste rekli da je lakse spasavati se u manastiru. Tamo se lakse moze doci do ociscenja srca i do onog stanja koje predstavlja radost u Duhu Svetome. Jer u manastiru je sve prilagodjeno tom cilju. Meni se cini da je manastir za Vas najpogodnije mesto i zbog stanja Vaseg zdravlja. Zato ne odbacujte ideju da jednom dospete tamo. A vreme ce pokazati Gospod. Dotle treba da se strpite i da se podvizavate na prvi nacin – ziveci kod kuce. Imajte svoju sobu, imajte je kao manastirsku keliju i u njoj vodite zivot kao da ste u manastiru. Neka Vam otac i majka budu umesto igumana, a ukucani umesto sestara u manastiru, a Vi da budete njihova nezamenjiva poslusnica.

Vi zurite u manastir kao na slobodu ili u raj. Zaista, tamo vlada potpuna sloboda za duh, ali ne i za telo i spoljasnje poslove. U tom pogledu tamo vlada potpuna svezanost; neumoljivi je zakon – odricati se sopstvene volje. Tamo je zaista raj, ali se do njega ne dolazi cvetnom stazom. On je zaista tamo, ali je put do njega zakrcen trnjem kroz koje se treba probiti. Tamo niko ne stize a da se ne izgrebe i ne izbode. To imajte u vidu dok cekate slobodu i raj u manastiru.

Cekajte strpljivo. Setite se guvernante (vidi pismo 28)! Ona je cekala sedam godina da bi ispitala cvrstinu svoje namere. Zato je od nje i ispala usrdna monahinja.

Cemu zurba? Manastiri nece pobeci. Poci ce Vam za rukom da dodjete u neki. Ali utvrdite se u nameri i ojacajte telom. U Vasoj kuci postoji red, zivi se blagocestivo. Vasi roditelji i srodnici su bogobojazljivi ljudi. Tu ne mozete naici ni na sta sto bi bilo protivno Vasoj odluci da se posvetite Gospodu. Treba da sazrite u takvoj atmosferi i u takvom rasadniku.

Dakle odluceno je: cekajte. Svoj zivot i svoje navike pomalo uskladjujte sa manastirskim.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

75. Djavolje podvale ce ometati odricanje od sveta. Kako odbijati te podvale.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Pisete: „Tesko mi je, nigde nemam mira. Nesto me pritiska, u srcu mi je tesko i mracno. To me je odjednom obuzelo”.

Sila krsta je sa nama! Budite hrabri i stojte. Shvatio je djavo da Vi hocete u potpunosti da pobegnete iz tog kruga u kome on moze ugodno da pozivi medju hriscanima, zato Vas napada takvom tugom i patnjom. Niste vi jedina osoba koja dozivljava takve napade, njih dozivljavaju svi, ali nisu svi isti. Vas pritiska patnja; nekoga obuzima strah; neko u mislima nailazi na takve prepreke, kao da su planine; nekome se ucini da je delo koje zapocinje besmisleno. Svakome prilazi onako kako je najpogodnije, navodi potoke misli, uznemiruje srce i pomucuje dusu. I odjednom kao da nastane bura. Takve su podvale nasih neprijatelja. Oni su narod haosa. Lutaju na sve strane, vide da su dveri otvorene i da strazara nema, ulaze u nas dom i sve prevrcu naglavacke. Naprave nered i uteknu. A ti se posle snalazi kako znas. Ali to nije najveca nesreca. Mi nismo krivi sto neprijatelji nasrcu na nas; nismo krivi ni za kvarenje naseg unutarnjeg reda koje oni izazivaju; nismo krivi ni za misli i osecanja koja predstavljaju plod njihovog delovanja. Bog nas za to ne krivi. Mi samo ne treba da pristajemo na sve to, nego da pretrpimo i – sve ce proci.

Vi niste preciznije odredili Vasu patnju, verovatno zato sto ona u stvari i nije nesto odredjeno; ta neodredjenost vise od svega i pokazuje da je tu u pitanju djavolji nasrtaj. Drzite se! Gospod je dopustio da budete tako iskusani da biste pokazali da se ne salite sa recju zaveta. Prema onome sto dozivljavate odnosite se kao prema onome sto Vam je poslato od Gospoda i govorite kao Jov: Neka je blagosloveno ime Gospodnje! Prvo je bilo spokojstvo, a sada je tuga! Hvala Gospodu i za spokojstvo i za tugu. Recite Gospodu: trpecu, neka bude volja Tvoja! Gospode, samo mi pomozi da pretrpim. I stalno padajte na kolena pred Gospodom. Na molitvi prizivajte i Majku Boziju.

Vi ste izlozeni napadu. Eto prilike da pokazete svoje umece da ostanete u dobru, kao vojnik kada napadne neprijatelj. Neka neprijatelj napada. Vi nepokolebljivo stojte u dobru. Ponavljajte: ni za jotu necu izmeniti svoju nameru i odluku. Ne zelim nista od onoga na sta me djavo nagovara; i onda nabrajajte na sta Vas nagovara, i proklinjite i odbacujte sve to. I zovite Gospoda u pomoc. Sve ce proci. Jednog dobrog mirjanina napao je duh hule i neverovanja. Govorio je: „cujem kako neprijatelji ponavljaju u mojim usima: nema Boga, nema Hrista. A ja sam samo tvrdio: verujem, Gospode, verujem! Verujem, verujem, verujem! I odagnao sam djavola”. Tako i Vi treba da postupate. Vicite: necu to, necu drugo, necu ni trece – necu nista na sta me djavo nagovara. Hocu samo jedno – ono sto sam rekla pred Gospodom u srcu svome.

Kazete: „Ja sam zaista velika gresnica i Gospod ce me kazniti”. To sto se osecate kao gresnica, to je dobro osecanje. Cak i ako se budete osecali kao jos veca gresnica necete preci granicu dopustenog

Svi smo mi veliki gresnici. Ako i to budete pripisali svojoj gresnosti, nece biti problema. Samo nemojte odustajati od svojih unutarnjih odluka i ne prepustajte se slucajnosti. Sto god da Gospod dopusta, i unutra i spolja, sve je usmereno ka nasem ociscenju i spasenju. On Sam je blizu i pomaze nam. Blizu je i Vama. Vaskrsnite takvu nadu i strpljivo se molite.

Ovo i slicno Gospod dopusta da bismo mogli da zadobijemo vence. Ko izdrzi pobednik je i pripada mu venac. Sve sa cime se susrecemo i sto nas okruzuje moze da nam donese vence. Potrebna je samo paznja, hrabrost i to da sve primamo od Boga i Njemu pripisujemo.

Budite spokojni i ne dopustajte nikakva kolebanja.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

76. Iskusenja od strane onih koji ne veruju. Opovrgavanje njihovih sujetnih shvatanja.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Evo ga! Nije prosla ni prva poteskoca, a vec stize i druga – prepredenija i opasnija. Ko Vam je to tamo pricao kojesta?! Koliko Vam je samo tricarija i gadosti napricao?! Njegov cilj je bio da pokoleba Vasu veru i ne samo da Vas odvoji od Hrista Gospoda, nego i da napravi bezboznicu od Vas. To Vam je djavo poslao takvog mudraca.

Dobro je sto ste odlucili da na svaki nacin izbegavate razgovore sa nevernicima, pa i svaki susret sa njima. Zli razgovori kvare dobro raspolozenje duse. Pa se posle bori da bi obnovio to raspolozenje. Ali ne mozes da ih izbegnes. Jer toga ima na sve strane. Gde god bacis pogled. Dakle, ubuduce postupajte ovako: kada nehotice dodjete u priliku da cujete nesto protivno veri, na svaki nacin se potrudite da to ne dopre do Vaseg srca, nego neka Vam na jedno uho udje a na drugo izadje. Dok skrecete paznju sa nevernikovih reci potrudite se da svoje srce odrzite u ubedjenju da je nasa vera apsolutno istinita u svakoj svojoj tacki, a ako ima onih koji joj se protive, to je zbog toga sto ne shvataju stvari. Sve se moze dovesti u pitanje, cak i to da li mi postojimo. Ali ubedjenost u Vasem srcu i to sto uvidjate ogranicenost uma i nedobronamernost srca nevernika koji Vam se obraca nacinice od Vase duse kamen o koji ce se zle reci odbijati ne nanoseci nikakvog traga. Ako bez obzira na to nesto lose ipak zapadne u dusu, prihvatite se molitve, kao sto ste ucinili kod prepodobnog Sergija: obratite se andjelu cuvaru, Majci Bozijoj, a najvise Samom Gospodu Spasitelju. I Oni ce razvejati mrak koji se spustio. Posle cete ili sami razmisliti i resiti nedoumicu koja se pojavila, ili cete njeno resenje pronaci u nekoj knjizi, ili cete sa nekim porazgovarati, ali svakako nesto ucinite, da od nje ne bi ostalo nikakvog traga na dusi, jer bi taj trag stalno uznemiravao dusu.

Pisite mi. Dobro ste ucinili sto ste sve to opisali. Mada se niste pokolebali i mada je sve sto Vam je poniklo u mislima usled tih reci proslo, ja cu Vam ipak kazati rec-dve protiv onoga sto ste culi.

„Veru namece vaspitanje”. Ne namece, nego razvija i daje joj odredjeni oblik. Svako ko se ponovo radja stupa u zajednicu koja ima veru. Vera zajednice postaje i njegova vera, kao i sve ostalo. Ali sposobnost za veru i potreba za verom koju dusa oseca je nesto sto ne namece zajednica. Isto kao i u pogledu znanja: zajednica kroz vaspitanje svom novom clanu predaje odredjena znanja, ali mu ne daje sposobnost poznanja. Ta sposobnost je neodvojivo svojstvo duse. Tako i vera u postojanje Boga i Njegovu svemoc predstavlja neodvojivo svojstvo duga, koje se kod svakoga jasno pokazuje cim se razviju njegove sposobnosti. Zajednica predaje samo oblik svoje vere, a ne samu silu vere i potrebu za njom.

Zajednica kroz vaspitanje namece veru. A odakle zajednici vera? Sve sto ulazi u zajednicu, izlazi iz duse. Ona predstavlja spremiste u koje se sliva sve sto izlazi iz duse. Dakle zajednica ima veru zato sto ona prethodno postoji u dusi. Ona je izasla iz duse i nastanila se u drustvu. Vera je starija od drustva i od porodice, pa shodno tome i od samog vaspitanja. Vaspitanje novorodjenom daje ono sto je u porodicu i drustvo prethodno uslo iz duse.

Dakle izvolite jace utvrdite u svome umu uverenje da vaspitanje samo razvija ono sto vec postoji u ljudskoj prirodi, ali u nju ne unosi nista novo. Ako ono razvija veru, to je zato sto ona postoji u ljudskoj prirodi. Niko ne bi mogao da nauci da pozna Boga i da Mu se klanja, ako to u ljudskoj dusi ne bi lezalo kao neodlozni zakon. I tako vidimo da vera postoji u citavom ljudskom rodu. Ona postoji i kod divljaka, jer bez nje covek nije covek. Ako neki od mnogo ucenih ljudi ne veruju, to ne znaci da su oni iskoracili daleko napred ili da su se visoko uzdigli, nego da su istupili iz ljudske prirode, da su sami sebe izopacili i nagrdili, kao kada bi neko sebi iskopao oko ili odsekao nos. Ako svi imaju veru, onda norma ljudskog zivota nuzno sadrzi veru. Iz toga proizilazi da onaj ko nema veru odstupa od ove norme i predstavlja moralnu nakazu – takvi su svi ateisti.

Covek koji je od detinjstva ziveo u drustvu zivotinja i sam postaje kao one”. To je pisalo u francuskim pricama i romanima sa kraja proslog veka. Da li je nesto slicno zaista postojalo, ne znam. Covek je – svuda covek. Ali neka je i bivalo tako kako kazu; uzmite coveka koji je odrastao medju zivotinjama, i dve te zivotinje i dovedite ih kod sebe. Za nedelju dana cete videti koliko ce daleko covek otici od zivotinja. Zasto? Zato sto u njemu postoji klica uzvisenijeg zivota. I vera ce se kod njega pojaviti. Ona u njemu vec postoji, ali je pomracena, zaboravljena. Sa prvim sugestijama ona ce se probuditi i ubrzo ce ojacati. A zivotinje ce uvek ostati zivotinje.

Ateisti, koji su istupili iz normi ljudske prirode, obicno se za potvrdu svoga neverovanja okrecu nenormalnostima. Osim izmisljenog nenormalnog vaspitanja coveka medju zivotinjama, oni ukazuju i na one koji su po prirodi slaboumni. I sta sve pri tome nece da izmisle?! Nema Boga, nema duse. Medjutim, zdravorazumski gledano iz tih slucajeva se ne moze izvesti nikakav zakljucak, zato sto ni sami ti slucajevi jos nisu objasnjeni. Evo kako o njima treba da razmisljate. Njihova dusa ista je kao i kod svih drugih ljudi, ali ne moze u potpunosti da se projavi posto je svezana. To moze biti posledica delovanja promisla Bozijeg. Dogadja se da nekome preti opasnost od okolnosti koje u buducnosti treba da nastanu, ako bude delovao u njima. Bog na njega salje bolest i dok on lezi u postelji te okolnosti prolaze bez njegovog ucesca, te se tako spasava od nesrece. A da je bio zdrav sigurno bi se upleo i nastradao. Tako razmisljajte i o onima koji su od prirode slaboumni. Njihova dusa je svezana za sve vreme njihovog zivota na zemlji, jer kada bi se razvezala ni oni ni drugi ne bi mogli da izbegnu nesrece. U drugom zivotu ce se otkriti da je to tako. Njihove duse preci ce onamo kao duse umrle novorodjencadi. Da li ce se ovo verovanje opravdati ili ne, videcemo na onom svetu. Tada cemo dobiti odgovor, a sada iz toga nikakav zakljucak ne mozemo da izvedemo.

Necu da se doticem drugih besmislica koje ste culi. Vi ste ih i sami dobro shvatili. Pazite dobro kako zivite, ne kao nemudri, nego kao mudri (Ef.5,15).

Neka Vas Gospod blagoslovi!

77. Iskusenja od strane ukucana. Poslusnost roditeljima kao priprema za manastirsko poslusanje.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Eto sad i to! Djavo je prvo hteo da od Vas napravi ateistkinju, a sada pravi buntovnicu, i to protiv koga? Protiv roditelja.

Boze moj, kako je puno negodovanja Vase pismo! A sta se dogodilo? Sigurno Vas je buva ujela. U pitanju je sigurno neka sitnica, nesto besmislen. Ali u Vasoj glavi ona je tako porasla, da se okom ne moze obuhvatiti. Sve je to djavo. On Vas tera iz roditeljske kuce kako bi mogao da Vas savlada. Tako svaku sitnicu pretvara u planinu koja Vas pritiska. Vi ne mozete da opisete sta je to. Ja Vam odmah kazem da tu i nema sta da se opisuje. To je uobicajena djavolja zamka – da zapetlja nas um neodredjenoscu stanja u kome se nalazimo. I ogorcenost koju podstice i njegove glupe utehe on ume tako da sakrije iluzijama, da ljudi, posto ne mogu u njima da vide nista odredjeno, misle da je po sredi nesto veliko. A kad se bolje pogleda – sve je obmana. I sada je nad Vama sazdao obmanu. Izvolite, prekrstite se i pljunite na te djavolje savete.

Neprijatnosti, neprijatnosti! Uveren sam da one zapravo i ne postoje. Ali recimo da ih i ima, pa zar od njih treba bezati?! Treba ih podnositi dobrodusno i uz blagodarenje Gospodu. Jer to djavo raspaljuje u Vama. Kad vojnik naidje na neprijatelja, zar treba da pobegne? Treba da se bori. I Vi takodje. A sta Vi radite? Tek sto je djavo pokazao rog, a Vi vec bezite. Iz roditeljske kuce, nakon sto ste odlucili da se ne vezujete brakom, imate samo dva izlaza: ili u manastir, ili da pomazete bolesnima; ali i jedno i drugo uz roditeljski blagoslov. Dok se ne ukaze mogucnost za jedno od ta dva, sedite kod kuce i trpite sve. Izvolite, odmah stanite pred Gospoda, iskreno se pokajte zbog toga sto ste se tako ruzno uznemirili i donesite odluku: cekacu i sve cu spokojno podnositi. Neka u svemu bude volja Tvoja, Gospode!

Ne mogu da shvatim kako se tako razilazite sa roditeljima i zbog cega? Ako se to tice stava o nekom pitanju, zasto sa smirenjem svaki put ne popustite? Oni su stariji i iskusniji od Vas. Pre bi trebalo da priznate gresku u svom nacinu razmisljanja, nego da ocekujete da ce oni da pogrese. Recite sebi ovako: sigurno ja lose sagledavam stvar. I onda prihvatite njihovo misljenje. Ako se to tice kucnog reda – opet postupite po njihovom, i tacka. Ne mogu da zamislim da izmedju vas postoji takva nesuglasica da se ne moze izgladiti. To sve djavo od muve pravi slona.

A da necete Vi mozda da sve bude po Vasem? A, gordeljivice? To nije u redu ni kada ste Vi sami u pitanju. Izvolite budite potpuno pokorni roditeljima i sve cinite da biste im ugodili i da biste umirili njihov duh. To ce biti dobra priprema za buduce manastirsko poslusanje ili za rad sa bolesnicima. Jer apostol je svima dao zakon da se pokoravaju jedni drugima u strahu Bozijem (Ef.5,21). A Vi se i roditeljima suprotstavljate i ne slazete se sa njima, ne bojeci se Boga. Na sta to lici? U cijoj su Vas skoli naucili takvoj mudrosti?!

Pazite dobro – ponavljam Vam jos jednom – kako zivite (Ef.5,15)!

Neka Vas Gospod blagoslovi!

78. Iskusenje zbog nepravde i klevete od ljudi sa strane. Trpljenje kleveta. Upozorenje onima koji zele da napuste roditeljski dom da bi dobili slobodu.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Opet?! Nepravde, klevete! To sigurno dolazi spolja. No, odakle god da dolazi, reci cu Vam: budite ne samo hrabri i jaki, nego se i radujte. Znaci da se u duhovnom pogledu stvari kod Vas odvijaju dobro. Gospod Vas vodi ka ociscenju i neprijatelj u Vama nalazi jaku protivnicu. Cvrsto stojte na svome. Nema razloga da se uznemiravate zbog nepravdi i kleveta. Bog ce suditi onome ko ih siri, a onaj kome su ucinjene treba spokojno da ih trpi i da blagodari Bogu. Ne zaboravljajte da postoji drugi zivot, gde ce svi biti ocenjeni i pohvaljeni ili pokudjeni. Trpite nepravdu? Dobicete pohvalu. Ne trpite? Dobicete pokudu. Tamo necete reci: ali to je nepravda. Pravedno ili ne – reci ce – nije tvoje da sudis. Zasto nisi trpela?!

Nepravde ne dolaze od Boga, ali ih Bog dopusta na dobro onima koji ih trpe. Zaista na dobro! To nije obicna fraza. Navescu Vam primer mucenika. Kako ih sve nisu zlostavljali. A Gospod? Bio je tu, vidljivo im se javljao, tesio ih je, olaksavao njihova stradanja, ali ih je ipak ostavljao na mukama – da trpe do kraja kako bi se ovencali potpunim vencem. Tako svaka nepravda i kleveta priprema venac. Ali onaj na koga nepravda i kleveta padnu, treba da ih pretrpi. E to je sada i Vama potrebno. Pa izvolite mirno da trpite, sta god da Vam se dogadja. To Bog trazi od Vas radi Vaseg dobra.

Vi kazete: strasno je citav zivot podnositi nepravde. Svakako da je strasno. Zato se onom ko ide za Gospodom i kaze: budi hrabar i postojan u srcu. Napred je krst. Dakle ne ostaje Vam nista drugo nego da se prihvatite patnje, lisavanja i klevete. U tom prihvatanju je, reci cu Vam, pocetak istinskog puta. Onoga trenutka kada prihvatite, pocinjete da sledite Gospoda. Izvolite razmilite o tome i odlucite po Bozijem. Vas uspeh zavisi od ispravne odluke u toj stvari.

Vi biste da napustite roditeljski dom jer osecate da Vas oni guse, a ne znate ni gde biste posli. Duznost je roditelja da Vas cuvaju; ja mislim da Vas oni i cuvaju kao zenicu oka. A ako je to u necemu protivno vasim zeljama, treba da se pokorite. Ne bi bilo pravedno da kod njih uocavate samo zelju da bude po njihovom, nego bi prirodnije bilo da tu vidite zelju da Vas zastite i osiguraju od svega. A to je plod ljubavi. Neka uverenost u to umanji gorcinu koju osecate zato sto im se pokoravate, ako takvu gorcinu osecate zbog svoje neposlusnosti.

Jer Vi ste duzni da tom pokornoscu uzvratite za sve ono sto u porodici dobijate. Hrana, odeca i krov – mada ni to nije malo – ipak ne predstavljaju ono glavno. Glavna je sigurnost od neprijatnosti spolja. Stite Vas orlova krila. Orlov kljun i kandze spremni su da poraze svakoga ko pokusa da Vas povredi ili da Vam pricini neprijatnost. To blago se nicim ne da zameniti. Cim nestane orla koji Vas stiti, nasrnuce na Vas. Sad niko nema pristupa, a tada ce svi da navale. Kako je samo strasna nesigurnost. Vi to ni zamisliti ne mozete, jer jos niste doziveli. I ne daj Boze da dozivite. Imate li sigurnost? Onda je cuvajte i ne pokusavajte da se izvucete od nje. Jer odatle treba da predjete opet u sigurnost – unutar manastirskih zidina. A da u borbu stupate sami – ne, ne i ne. Odmah cete biti napadnuti i necete moci da se zastitite.

Sta znaci tako silna teznja ka slobodi koju pokazujete? To je najgori moguci poriv. Vas put je vec odredjen. Gde biste Vi? Jeste li odredili sta hocete, kada toliko zelite slobodu? Unutarnju slobodu nemate zasto da trazite, jer ona vec postoji, posto predstavlja neodvojivo svojstvo duga. Nju Vam niko ne moze oduzeti. Ispada da zelite spoljasnju slobodu. Ali izvolite, razmislite, u kojoj je meri dopustiva i dostizna takva sloboda? Kud god da pogledate, uvek cete biti okruzeni istim takvim slobodama kao sto je Vasa, i ravnopravnim njoj. Sta god odlucite da uradite, svoja dela uvek treba da prilagodite delima drugih ljudi, sto predstavlja ogranicenje za vas i vasu slobodu. To ogranicavanje slobode predstavlja nesto zakonito i protiv toga, kao sto znate, ne mozete da se bunite. Posto je to tako, teznja za slobodom je jurenje za dugom pa i vise od toga – zelja da se uhvati prividjenje. Dakle, to sto hocete je potpuno besmisleno.

Izvolite da ukrotite svoje porive. Deca treba da slusaju svoje roditelje i njihove savete, te da svoja dela i svoj zivot uredjuju tako sto ce im se dobrovoljno potcinjavati. To Vam je zakon slobode! A sta ste Vi mislili? Malo ovamo, malo onamo, i niko da ne sme da Vam prigovori. Prava emancipovana devojka! Proverite da ne bolujete mozda od gordosti? Jer sve emancipovane devojke su gorde.

Hoce li se konacno nesto dogoditi? Svuda vidim one koji nesto pokusavaju, ali ne vidim da je iko od njih srecan. Kakav je onda smisao takvih poriva? Nikakav. Samo hvalisavost: sklanjaj se s puta! Ja tako hocu! Ko ce da mi naredi? I bezglavo jure tako neposlusni dok ne upadnu u provaliju iz koje nema izlaza. Izvolite, obratite paznju na ovo kada su porivi u pitanju: ja cu to uraditi, ja cu to da odlucim.

Jedna od Vasih namera je veoma dobra. Ne predstavlja li mozda ona uputstvo kako da uredite zivot? Razumem da biste zeleli da se posvetite negovanju bolesnika. Ali nije dobro sto se ta zelja pojavljuje medju tako gaoticnim teznjama. Jos ne vidim kako biste uredili svoj zivot. Cekajte, kao sto sam Vam vec pisao. Gospod ce sve da uredi. Vase gnezdo je toplo i udobno. Sedite u njemu dok ne dodje vreme da poletite.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

79. Poslednji nemiri i nespokojstva. Predajte svoju sudbinu u ruke Bozije uz molitvu i hrabrost protiv neprijatelja koji donosi iskusenja.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Jos uvek nemate mira. A kazite, kako i da ga imate?! Spolja je sve u redu, unutra ste sve pretresli, sredili i utvrdili svojom odlukom. Pa odakle onda nemir?! Sve je to od djavola, od djavola. Nema odakle drugde da dodje.

Osim ako nije sledece. Da ne mislite mozda da sami, sopstvenim silama i umecem uredite svoj zivot, makar i u skladu sa onim sto smo pisali?! Pogledajte, i ako je to makar i malo tacno, pohitajte da ispravite. Onda nemira nece biti. Eto, dakle! Izvolite pregledajte ili u mislima proverite sve sto smo pisali, i ono sto Vam se dogadjalo, i kako ste na kraju odlucili da uredite svoj zivot, i sve to tako preispitajte da na kraju dodjete do tvrde odluke da svoju sudbinu bespovratno treba da predate u ruke Bozije. Zatim stanite na molitvu i posto se usrdno pomolite recite pred Gospodom od srca: „U ruke Tvoje, Gospode, predajem sudbinu moju, sa svim onim na sta nailazim i sta mi se dogadja. Od sada presecam svaku brigu za sebe, samo jednu zadrzavam – da uvek cinim ono sto je Tebi ugodno”. Recite to da biste onda i na samom delu svecelo predali sebe u ruke Bozije, ni o cemu se ne brinuci i mirno prihvatajuci sve sto se dogodi, jer je tako Bog narocito za Vas uredio, bilo to za Vas prijatno ili ne. Vasa briga treba da se sastoji samo u tome da u svakoj prilici postupate po zapovestima Bozijim. To je jedino sto Vam je potrebno.

Cim to prihvatite, doci ce kraj svim nemirima. Sada brinete sami za sebe i sve biste hteli da uredite po svome. I onda Vam je tesko zato sto nije sve onako kako biste hteli. A kada sve prepustite Gospodu i kada sve budete primali kao da od Njega dolazi i kao korisno za Vas, onda vise nece biti nikakvog nemira, nego cete samo gledati oko sebe da biste videli sta salje Gospod, kako biste postupali prema smislu onoga sto Vam se salje. Sve sto se dogodi moze da se podvede pod zapovest. I podvedite, i postupajte prema zapovesti, trudeci se da ugodite Bogu, a ne sopstvenoj zelji. Dobro pazite sta govorim i pokusajte da dodjete do takvog raspolozenja. Treba da ucite, nema druge. I molite se za to.

Molim se Gospodu da Vas oslobodi iz tog polozaja koji smatrate neugodnim za sebe, ali ipak dodajem: ako je to ugodno Njegovoj svetoj volji i ako je spasonosno za Vas. I oslobodice Vas svakako kada dodje vreme. Obucite se u veru i trpite. Dovoljno je da jednostavno posmatramo ono sto se dogadja pa da dodjemo do zakljucka da se stvari neprestano menjaju. Nista ne stoji. Promenice se i to sto Vas muci. Doci ce dani kada cete slobodno disati, i ne samo disati, nego leteti, kao leptir po cvetovima, treba samo da izdrzite jedan period koji je predvidjen za trpljenje. Domacica stavi kolac u pec i ne vadi ga dok se ne uveri da je pecen. Vladika sveta je i Vas stavio u pec i tu ce Vas drzati dok se ne ispecete. Trpite i cekajte. Necete sedeti u peci ni trenutka duze nego sto je potrebno da se ispecete. I onda ce Vas odmah izvuci napolje. Ako sami pokusate da izadjete, bicete kao nedopeceni kolac. Naoruzajte se trpljenjem. Reci cu jos ovo: prema nasoj veri onaj ko mirno podnosi neprijatnosti na koje nailazi i prima ih kao iz ruke Gospodnje, postaje ucesnik u podvigu mucenistva. Izvolite to dobro upamtite i tesite time svoje srce.

Ne moze se ziveti bez osecanja, ali covek ne treba potpuno da im podlegne. Ona moraju biti umerena i pravilno usmerena, a to se postize rasudjivanjem. Vi ste pod utiskom i srce je poplavilo Vasu glavu. Cinite onako kao sto sam Vam vec pisao: unapred pretpostavite gde koje osecanje moze da se probudi i onda stupajuci u te okolnosti budite oprezni pred talasima srca ili cvrsto drzite srce. To treba da se vezba, a vezbanjem se moze doci do potpune vlasti nad sobom.

No, sve je od Boga. Njemu treba da pribegavamo. A vi pisete da se ne molite. Pametna glavice! Kako to – ne molite se? Nemojte da citate samo gotove molitve, nego i sopstvenim recima iskazite Gospodu ono sto Vam je na dusi i zatrazite pomoc. Vidis li Gospode kako mi je? I tako dalje. Ne mogu da izadjem na kraj sa sobom. Pomozi mi, Svemilostivi! I detaljno opisite svoju potrebu, trazeci za sve odgovarajucu pomoc. To ce biti prava molitva. Uvek mozete da se molite sopstvenom molitvom, ne citajuci one stampane, samo nemojte da ugadjate lenjosti.

Ali zasto slusate onoga ko Vam sugerise da odbacite molitvu? Ili ne vidite da je to djavo. Ocigledno djavo. On Vam sapuce na usi: odbaci je; a ponekad kao da obuzme citavo telo pa Vas gura sto pre u postelju. Sve su to njegove smicalice. Ali to je njegov posao – da odvraca od dobra. A mi treba da radimo svoje – da ne odstupamo od dobrog dela dok ga ne okoncamo. Dakle, izvolite naoruzajte se hrabroscu, ne slusajte neprijatelja i ne obracajte paznju na ono sto Vam dosaptava. A jos bolje je da se rasrdite. Srdzba na neprijatelja, to je isto kao da ste nekoga udarili u grudi. Odmah ce da odleti.

Iz sveg srca Vam zelim da se na kraju smirite.

Neka Vas Gospod blagoslovi!

80. Umirenje posle bure iskusenja koju je podigao djavo. Odlazak u rodni kraj. Poslednji savet.

Milost Bozija neka bude sa Vama!

Dakle, slava Bogu! Poceli ste da se molitvom suprotstavljate svojim nemirima, ili bolje reci djavolu koji taj nemir proizvodi i – nastao je mir. Neka Vam Gospod pomogne da nastavite tako da radite.

Vidite li kakvu ste buru preziveli? Na Vama se ispunila rec Gospodnja: satana vas trazi da vas prosejava kao psenicu. Gde Vas sve nije bacao?! Gospod je dopustio i on Vas je bacao cas na jednu, cas na drugu stranu. Kakva milost Bozija sto ste se konacno izbavili! E sada se naucite. Nauka zivota usvaja se opitom. Dobro upamtite sta Vam se sve dogadjalo dok je trajalo to tesko stanje i sto tacnije to odredite. Sve to vreme Vi ste bili pod djavoljim nasrtajima. Sada znate kakvi su ti napadi, kako se pojavljuju i kako se povlace. Na osnovu toga cete i ubuduce prepoznati kad budete izlozeni njegovim strelama. Jer djavo se uvek sakriva iza maske ispravnosti. Ali Vi ne gledajte na to, nego na ono sto biva u dusi – neprestani nemir i mutna neodredjenost. Po tome odmah mozete da prepoznate da je djavo dosao i da ga onda odagnate nemilosrdnim odbijanjem i molitvom. A Boziji uticaj je uvek svetao. To Vam je andjeo cuvar saopstavao na uho reci utehe. Navikavajte se na to da ga slusate i on ce Vas svemu nauciti.

Veoma mi je drago sto ste krenuli svojim putem. Izvolite trudite se nad sobom, pripremajuci se za ono sto ste naumili. Opet ce Vas djavo pozurivati. On uvek donosi nemir kako bi sputao delo. A delo Bozije odvija se mirno i tiho. Ne drugacije nego sa cekanjem. Sve u svoje vreme. Doci ce cas kada ce sve lako da se dogodi, o tome sam Vam vec pisao, kao kada se spustite niz brdo na sankama.

Spremate se da podjete na selo i mastate o lepotama seoskog zivota. To je dobro! Takav zivot ima istinu. U gradovima, a pogotovo u prestonicama, istine nema. Tu se stalno igraju komedije. Neka da Bog da sto pre i sto bolje stignete do mesta gde ste tako mirno rasli i bili vaspitavani. Po cemu cete pamtiti boravak u drevnoj prestonici?! On Vam je svakako doneo dobar nauk, narocito kada ste se na kraju dobro opekli.

U selu cete ziveti kao otselnica. Onome sto Vi zamisljate dodacu i nesto svoje. Nadjite prirodnu pecinu ili je iskopajte sopstvenim rukama. S jedne strane, ako je moguce, neka bude mali izvor, a sa druge strane neka vocka; ispred – mali cvetnjak. Uz drvo i cvece pripitomite nekoliko ptica pevacica. Ustajte ranije i usamljujuci se na tom mestu zajedno sa pticama pevajte o slavi Onoga Koji je stvorio sve!

Neka je blagoslov Gospodnji na Vasem putu!