Starac Arsenije svetac u logoru

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE

(1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

Biografija

Uvod

Prvi deo

Logor

Logor “specijalnog rezima”

Baraka

Bolesnici

Obicni “pop”

Prestanite!

Kod majora

Zivot tece dalje

“Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje…”

“Pravedni” nadzornik

Majko Bozja, ne ostavi ih!

Mihail

Na cijoj si strani, pope?

Sazikov

Ispovest

“Necu te ostaviti”

Tezak put

U ime Boga zapovedam ti: prestani!

Radost

Zivot tece dalje

Saslusanje

Stvari se menjaju

Rastanak

Odlazak

Drugi dio

Secanja

Uvod

Secam se

Beleske zene po imenu Tatjana

Ponovni susret

Pisma

Delovi secanja O.S.

Povratak iz proslosti

Secam se

Irina

Novinar

Muzicar

Dva koraka u stranu

Smrzavam se!

Cizme

Treci deo

Duhovna deca oca Arsenija

Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem

Otac Matej

Otac Platon Skorino

Mati Marija

Majko Bozja, pomozi!

Na krovu

Jedno priznanje

Pismo

Pomen

Jedno iskusenje

Lena

Ljuda

Nekoliko setnih misli

Pavel Semjonovic

Nekoliko reci za kraj


Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

Otac Arsenije je rođen u Moskvi 1893. godine. Po završenoj gimnaziji 1911, upisao je Istorijsko-filoloski fakultet na Kraljevskom Univerzitetu u Moskvi. Uslijed kraće bolesti koja ga je zadesila 1916. godine, stekao je univerzitetsku diplomu tek 1917. Još kao student napisao je i izdao svoje prve radove na temu stare ruske umjetnosti i arhitekture. Zatim je, u potrazi za duhovnim životom otišao u manastir Optinu pustinju u kome je dobio blagoslov da se zamonaši. Moguće je da je u Optini pustinji i primio monaški postrig. Kada je 1919. godine rukopoložen za jeromonaha, dodjeljena mu je parohija u jednoj od moskovskih crkava. S obzirom da monasima nije bilo dozvoljeno da služe u parohijama, za ovu službu je dobio posebnu dozvolu od tadašnjeg patrijarha moskovskog, gospodina Tihona.

Krajem 1921. godine, kada je dotadašnji starješina Hrama, otac Pavel, premješten u drugi grad, a potom i uhapšen, otac Arsenije je stupio na njegovo mjesto starješine hrama. Za osam godina službovanja u toj parohiji, okupio je oko sebe veliko bratstvo Pravoslavnih kršćana i postao njihov voljeni pastir i ispovjednik.

Otac Arsenije je prvi put uhapšen 1927. godine. Tada je poslan u izgnanstvo na sjever zemlje. Dvije godine kasnije, kada mu je dozvoljen povratak iz izgnanstva, imao je zabranu kretanja i nije smeo da se priblizi Moskvi u krugu od 100 km. Tada je poceo da sluzi u gradicu nedaleko od Moskve, no ubrzo posle toga, ponovo biva hapsen 1931. Ovoga puta je izgnan u vologdsku oblast na pet godina. Po isteku ovog roka, ponovo je uhapsen, osudjen na godinu dana zatvora i opet proteran i izgnanstvo.

Posto je odsluzio sest godina u logoru, dozvoljeno mu je da se nastani u arhangelskoj, a zatim u vladimirskoj oblasti. Bilo mu je strogo zabranjeno da sluzi u bilo kom hramu, tako da je bogosluzenja obavljao kod kuce. U ovom periodu je nekoliko puta u tajnosti putovao u Moskvu, gde bi se sastajao sa episkopom Atanasijem (Saharovim). Takodje bi prisustvovao rukopolozenju svoje duhovne dece u svestenicki cin. Otac Arsenije se tajno dopisivao sa svom svojom duhovnom decom i na taj nacin odrzavao vezu sa njima.

Godine 1939. ponovo je poslat u Sibir, a odatle u logor na Uralu. Krajem 1940. obreo se u uralskom zatvorenickom logoru. U martu 1941. prebacen je na prinudni rad, takodje u uralskoj oblasti. Tada je skoro sasvim prestala njegova prepiska sa duhovnom decom, a kada je iste godine poslat u logor ”specijalnog rezima”, koji je ujedno bio i najstrozija vrsta logora u tadasnjem Sovjetskom Savezu, onemogucena mu je bilo kakva veza sa spoljnim svetom. Citavih petnaest godina se o njemu nista nije znalo, a njegovi prijatelji i duhovna deca su bili uvereni da je otac Arsenije stradao negde na stratistima logora. Dobro se znalo da iz logora ”specijalnog” rezima skoro niko nije izlazio ziv.

Otac Arsenije je s Bozjom pomoci uspeo da prezivi logor, iz koga je oslobodjen tek 1958. godine, kada se nastanio u Rostovu, u domu svoje duhovne kceri Nadezde Petrovne.

Otac Arsenije se upokojio 1975. godine. Sahranjen je na rostovskom groblju. Na njegovoj nadgrobnoj ploci stoji jednostavan natpis:

Otac Arsenije
1894 – 1975

Kazivanja o svome duhovnom ocu sastavio sluga Bozji Aleksandar.

UVOD

U novije vreme stampana su mnoga svedocanstva o zivotu politickih zatvorenika u Rusiji u Staljinovo doba. Pisali su ih naucnici, pripadnici vojske, pisci, bivsi boljsevici, obrazovani ljudi svih zanimanja, ali i prosti ljudi, seljaci i radnici. Ipak, mislim da do danas niko nije pisao o milionima Pravoslavnih koji su ostavili svoje zivote po stratistima logora i kazamata, koji su bili podvrgavani najstrasnijim mucenjima i isledjivanjima. Oni su stradali i ginuli za svoju veru, u ime Boga kojega se nikada nisu odrekli. Umiruci, oni su Mu pojali hvalu i On ih nije napustio.

Zapecatiti usne i cutati o ovome znacilo bi prepustiti zaboravu sve patnje, krstonosni put i smrt miliona mucenika koji su postradali Boga radi i radi nas koji smo ostali da na zemlji zivimo.

Nasa je duznost pred Bogom i pred Njegovim ljudima da progovorimo o ovim mucenicima.

U ova preteska vremena postradali su najbolji muzevi Ruske Pravoslavne Crkve: svestenici, episkopi, starci, monasi i duboko verujuci narod u kome je goreo neugasivi plamen vere. Po svojoj snazi, ova vera bese jednaka onoj koju su ispovedali prvi mucenici za Hrista, mozda cak i jaca. U ovoj knjizi susrescemo se sa samo jednim od ovih, jos uvek nekanonizovanih svetitelja. A koliko je mnogo bilo onih koji su nas radi stradali!

Dvadeset je vekova covecanstvo uzrastalo u Bogopoznanju. Hriscanska vera je ljudima darovala svetlost i zivot; pa ipak, u ovom, dvadesetom veku, bilo je i takvih ljudi koji su svesno odbacili ovo bogato i sveto nasledje i koji su se opredelili za zlo. Umnozavajuci to zlo u sebi i drugima, poslali su milione nevinih ljudi u mucenicko stradanje i smrt.

Bog je blagoizvoleo da sa ocem Arsenijem provedem u logoru samo kratko vreme. Ipak, i to malo vremena provedeno sa njim bilo mi je dovoljno da udjem u veru, da postanem njegovo duhovno cedo, da krenem njegovim putem, da budem svedok njegovoj dubokoj ljubavi prema Bogu i ljudima, da shvatim sta znaci biti pravi Hriscanin.

Proslost se ne sme zaboraviti – ona je temelj sadasnjosti i buducnosti. Zato osecam da mi je duznost da sakupim sto vise materijala o zivotnom putu oca Arsenija. Da bih sabrao sva ova dragocena kazivanja o njemu, razgovarao sam sa njegovom duhovnom decom, citao pisma koja im je pisao i svedocenja ljudi koji su ga poznavali.

Duhovne dece oca Arsenija je bilo mnogo. Kud god ga je Bog slao, sticao je nova duhovna cada. Bilo ih je u gradu u kome je ranije ziveo dok je bio istoricar umetnosti, a kasnije rukopolozen za svestenika i u kome je osnovao zajednicu verujucih – Hriscansko bratstvo, bilo ih je u selima u kojima je bio proteran, bilo ih je u gradicu izgubljenom u sumovitom severu gde je proveo nekoliko godina, a bilo ih je i u zloglasnom logoru “specijalnog rezima”. Medju njegovom duhovnom decom bilo je fabrickih radnika, seljaka, intelektualaca, kriminalaca, politickih zatvorenika, bivsih komunista, kao i logorskih staresina raznih cinova. Dolazeci u dodir sa ocem Arsenijem, oni su postajali njegova duhovna deca, prijatelji, vernici i sledbenici.

Da! Bese ih mnogo koji su, kada su ga upoznali, krenuli za njim. Oni koje sam licno poznavao ispricali su mi ono sto su o njemu znali i cemu su bili svedoci.

Prilikom svakog susreta sa ocem Arsenijem, pokusavao sam da saznam vise o pojedinostima iz njegovog zivota, no mada smo cesto razgovarali, retko je govorio o sebi. Neke od tih razgovora uspeo sam da zabelezim dok je jos bio ziv. Tada sam mu davao svoje beleske da ih pregleda i pitao ga: “Je li ovako bilo?” “Da”, odgovarao bi uvek. A onda bi uvek dodao: “Sve je nas Bog poveo razlicitim stazama i putevima, i svaki covek ima, ako se samo potrudis da dubinski sagledas njegov zivot, nesto o cemu je vredno pisati. Moj zivot je, poput mnogih, uvek bio isprepletan sa zivotima drugih ljudi i tekao uporedo sa njihovim. Svacega je tu bilo. Ali sve je Bog tako uredio.”

Cesto se desavalo da ponesto ispravi u mojim beleskama. Tada sam, naravno, morao da menjam nazive mesta i imena skoro svih ljudi o kojima je bilo rec. Neki od njih su i dalje medju zivima i – ko zna? Zla vremena se mogu povratiti.

Traganje za materijalom je bilo naporno, ali je urodilo plodom: mnoga kazivanja i secanja izneta su u ovoj knjizi. Obrada knjige je daleko od savrsenstva, ali uspeva da ozivi pred nama lik oca Arsenija.

Kada sam zapoceo posao, nisam imao predstavu o kolicini materijala koji ce mi biti dostupan, niti sam znao koje ce prirode taj materijal biti. Sada, po obavljenom poslu, misljenja sam da je najkorisnije da se knjiga podeli na tri dela: prvi deo nosi naziv Logor, a drugi deo, sastavljen iz vec prikupljenih zapisa, nazvao bi se Put. Drugi deo bi sadrzavao pisma, secanja i kazivanja ljudi koji su poznavali oca Arsenija. Sto se treceg dela tice, materijala ima mnogo, a bice potrebno i mnogo rada da se sve to objedini. Neka bi mi Bog pomogao u tome.

Sujeta bi bila reci: “Ja sam sakupljao”, “ja sam pisao.” Mnogo je ljudi prikupljalo, zapisivalo i delilo sa mnom secanje na oca Arsenija. Za ovaj poduhvat zasluzno je na desetine ljudi koji su poznavali i voleli oca Arsenija. Ja sam samo pokusao, kao i svi oni koje je otac Arsenije podigao i usmerio na put vere, da mu se makar malo oduzim sto me je izbavio od propasti i dao mi novi zivot.

Po citanju ove knjige, pomolite se za zdravlje i spasenje sluge Bozjeg Aleksandra. To ce biti moja velika nagrada.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PRVI DEO

LOGOR

LOGOR “SPECIJALNOG REZIMA”

Mrak i surovi mraz su zaustavili sve. Sve, osim vetra. Vetar je vitlao oblake ledenog snega koji bi se potom rasprsivali u kisu ledenih iglica. Svaki put kada bi nailazio na prepreku, vetar bi razbacivao gomile snega, zatim bi sa zemlje podizao nove smetove, i tako bez prestanka, dalje… nikuda.

Kadkad bi se na tren sve stisalo, a onda bi se odnekuda iz mraka najednom pojavio ogroman krug svetlosti. U tom krugu nazirali bi se beskrajni nizovi baraka koje su se sirile svuda unaokolo kao grad. U daljini su se ocrtavale strazarnice sa reflektorima i vojnicima koji su cuvali logor. Kilometri i kilometri bodljikave zice cinili su nekoliko zastitnih redova izmedju kojih je zloslutno bljestala svetlost reflektora. Policijski psi su leno setali izmedju prvog i poslednjeg reda zice. Sa strazarnica su snopovi svetlosti klizili po zemlji, sve dalje, polako, po snegu, a zatim se vracali natrag ka bodljikavoj zici.

Vojnici su sa strazarnice neprekidno motrili na prostor izmedju redova zice. Tisine nije bilo ni u jednom trenutku. Vetar bi se ponovo podigao, zaklanjajuci snegom snopove svetlosti, cime je jos vise dolazio do izrazaja mracni i sumorni izgled baraka.

Logor je spavao dubokim snom.

Najednom se zacu udaranje metala o metal, nalik na zvonjavu, prvo na kapijama logora, a zatim, uz neprekidno odzvanjanje, i drugde. Reflektori ubrzase svoj klizeci hod, kapije logora se otvorise i kamioni puni vojnika i logorskih nadzornika uvezose se unutra.

Vozila se brzo razmilese po celom logoru. Kod svake barake iz kamiona iskocise po cetvorica, koji odmah stadose da proveravaju svaki delic gradjevine kako bi se uverili da nije bilo pokusaja bekstva. Posto su utvrdili da nista nije pomereno niti poremeceno, nadzornici otkljucase barake. Za vojnike na strazarnicama ovo je bio najosetljiviji deo svakodnevne procedure. Svetla pocese da se pale svuda, a strazari poskidase puske sa ramena. Policijski psi pocese nervozno da reze. U gulagu je zapocinjao novi radni dan.

Mrak se jedva malo podigao na pocetku ovog severnog zimskog jutra, a vetar je, kao da ne haje sto svice dan, duvao i dalje nemilosrdno, iz sve snage. Blizu unutrasnjeg kruga bezbednosne zone logora na nekoliko mesta se podizao plamen. Na tim mestima je gorela vatra koja je bila neophodna radi lakseg otapanja snega i leda koji je prekrivao zemlju, kako bi ljudi mogli da kopaju masovne grobnice. Bese to posao zatvorenika u logoru.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

BARAKA

Kada su zatvorenici poceli da izlaze iz svojih baraka na prozivku, logor najednom ozive. Ledeni vetar, mraz i mrak predstavljali su pravu agoniju za ljude koji se obrese napolju. Stojeci u vrsti po barakama, zatvorenici dobise svoj dnevni obrok i podjose pravo na rad.

Barake su sada bile prazne, no miris vlazne odece, ljudskog znoja, izmeta i sredstava za dezinfekciju i dalje je ispunjavao prostoriju. Cinilo se kao da su vika nadzornika, psovke koje razdiru dusu, ljudska patnja i okrutnost zlocinaca i dalje prisutni. Ovaj osecaj sveopste potistenosti, medju golim klupama i redovima lezaja unekoliko je razbijala toplota, jer je, odajuci utisak da tu ipak neko zivi, ublazavala prazninu.

Na -27 stepeni udari vetra su izazivali strah ne samo kod zatvorenika koji su posli na rad, vec i kod onih koji su, ususkani u toplu odecu, motrili na njih.

Teskim korakom i sa sveprisutnim strahom zatvorenici su polazili na svoj svakodnevni posao. Znali su da je taj posao namerno osmisljen tako da bi im bilo sto teze, i da je gotovo nemoguce ispuniti normu koju je propisivala uprava logora. Sve je ucinjeno kako bi se ovi ljudi polako, ali sigurno, poslali u smrt. U ovaj logor su slali politicke zatvorenike, ali i obicne kriminalce koji su bili osudjeni na smrtnu kaznu. Retko ko je odatle izlazio ziv.

Otac Arsenije, cije svetovno ime bese Pjotr Andrejevic Streljcov, vodio se kao “zek” (zatvorenik) br. 18376. Dosao je u logor pre sest meseci i vec sada mu je bilo jasno da nema nade da ce odatle ikada izaci.

Noc se postepeno pretvarala u mracnu zoru, a potom u kratak, sumoran dan. Reflektori su i dalje osvetljavali logor. Otac Arsenije je neprekidno bio na duznosti: morao je da cepa drva u blizini barake, a zatim da ih unosi unutra, da lozi peci i da odrzava vatru u njima.

“Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog!” ponavljao je radeci. Drva su bila vlazna i delimicno zamrznuta, pa ih je bilo tesko seci. Posto u logoru nije bila dozvoljena upotreba sekire, cepao ih je tako sto bi u svako drvo, pomocu jedne teske cepanice, ukucavao zasiljeni manji komad drveta. Naravno, napredovao je veoma sporo. Od iscrpljenosti i gladi nije ni mogao da radi brze. Sve mu je bilo tesko i naporno. Pa ipak, baraka je morala biti cista, uredna i pometena, a peci tople. Ako sve to ne bude na vreme uradjeno, nadzornik ce ga poslati u celiju samicu, a zasigurno ce ga zatvorenici iz njegove barake pretuci.

Politicki zatvorenici su cesto dobijali batine: nadzornici su ih na taj nacin kaznjavali, dok su ih kriminalci tukli jer su u tom, za njih uobicajenom “poslu” uzivali, istresajuci iz sebe sav svoj nakupljeni gnev i mrznju. Neko bi svakog dana bio pretucen. Za zlocince, to je bila glavna zabava.

“Smiluj se na mene gresnog, pomozi mi. U Tebe polazem svu svoju nadu, Gospode, i u Tebe, Majko Bozja. Ne ostavi me, podaj mi snage.” Ovako se molio otac Arsenije, posrcuci od umora, dok je prenosio naramke drva za ogrev.

Dodje vreme da se naloze peci koje se behu tokom noci ohladile, te iz njih vise nije dopirao ni tracak toplote. Nije bilo lako loziti vatru sa vlaznim drvima, a ni grancice za potpalu nisu bile suve. Prethodnog dana je otac Arsenije naisao na nekoliko suvih grancica koje je sakrio u ugao sobe, blizu peci, misleci: “Sutra cu lakse moci da nalozim vatru!” No sada, kada je posao po suvarke, vide da ih je neko polio vodom. Znao je, ako zakasni da nalozi peci, da se barake nece zagrejati do povratka radnika. Otac Arsenije pozuri napolje, ne bi li iza barake pronasao grancicu ili bilo sta suvo. Sve vreme se molio: “Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog”, a zatim bi dodao: “Neka bude volja Tvoja!”

Gledao je svuda unaokolo, ali nista suvo nije mogao da pronadje. Kako sada da nalozi vatru?

Dok je otac Arsenije trazio suvarke, prodje pored njega postariji osudjenik koji je radio u susednoj baraci. Bese to kriminalac, neverovatno okrutan i mocan. Govorilo se da se od njegovog imena strepelo jos u vreme pre revolucije. Pocinio je toliko krivicnih dela da ih se ni sam nije mogao setiti. O pojedinostima njegovih zlocina nije se mnogo znalo, no kada je predat sudu, sudiji je bilo poznato dovoljno podataka o njemu da ga je odmah osudio na smrt streljanjem. Presuda mu je kasnije preinacena na izdrzavanje kazne u logoru, sto je bilo jos gore od streljanja. U logoru je smrt dolazila sporo i bila veoma bolna. Oni koji bi, kojim slucajem, preziveli logor, izlazili su iz njega ubogaljeni i nesposobni. Znajuci za sve ovo, mnogi zlocinci su postajali veoma okrutni, a od te njihove okrutnosti stradali su najvise politicki zatvorenici: kriminalci bi ih prebijali, cesto na smrt.

Ovaj zlocinac bese “gazda” u svojoj baraci. Pribojavali su ga se cak i logorski nadzornici. Na samo jedan njegov mig, dogodio bi se “nesrecni slucaj.” Zvali su ga Sivi. Bilo mu je sezdeset godina i bio je naizgled mirne spoljasnjosti. U pocetku bi se ljudima obracao ljubazno, ponekad i saljivo. Zatim bi poceo uzasno da psuje i da udara pesnicama.

Videvsi da otac Arsenije nesto trazi, Sivi povika: “Pope! Sta trazis?”

“Bio sam pripremio nesto suvih grancica za potpalu, a neko mi ih je ukvasio. Trazim stogod suvo. Drva su vlazna – ne znam sta da radim.”

“Tacno, pope, bez suvaraka si gotov”, odgovori Sivi.

“Uskoro ce se vratiti, bice im hladno, tuci ce me…” rekao je, kao za sebe, otac Arsenije.

“Dodji, pope, dacu ti suvaraka”, rece Sivi i povede oca Arsenija do mesta gde se nalazila citava gomila divnih, suvih grancica. Otac Arsenije najpre pomisli da Sivi zbija salu sa njim; poznavao ga je suvise dobro i znao je da od njega ne moze ocekivati nikakvu pomoc.

“Uzimaj, oce Arsenije, uzimaj sta ti treba”, rece zlocinac.

Otac Arsenije brzo uze nekoliko grancica, sve vreme misleci: “Sada ce poceti da vice za mnom da sam mu ukrao grancice.” No tada najednom shvati da ga je Sivi oslovio sa “oce Arsenije.” On se pomoli i prekrsti u mislima i nastavi da skuplja grancice.

“Uzmi jos, oce Arsenije, uzmi jos!” rece Sivi. Potom se i on sagnu i stade da pomaze ocu Arseniju, noseci grancice u baraku i slazuci ih kraj peci. Otac Arsenije mu se pokloni i rece: “Bog te blagoslovio.”

Sivi nista ne rece, vec izadje.

Otac Arsenije naslaga drva u pec i nalozi vatru. Drva pocese da pucketaju. Imao je jos samo toliko vremena da naslaze jos drva na vatru, a onda je morao da pozuri da pocisti baraku, obrise stolove, pomete podove i donese jos drva.

Vec se blizilo tri sata. Vatra se razgorela u pecima, baraka je bila zagrejana. Smrad se sada jos vise osecao, ali zbog toplote, u baraci je vladala domaca i gotovo prisna atmosfera. Dok je otac Arsenije radio, u baraku u nekoliko navrata udje nadzornik. Kao i uvek, njegove reci su bile pune gneva i pretnje. Jednom prilikom, cak je udario oca Arsenija komadom drveta po glavi.

Cepanje i nosenje drva, kao i sav ostali posao mnogo je iscrpeo oca Arsenija. Od premora i slabosti imao je jaku glavobolju, otkucaji srca su mu bili neujednaceni, a disanje otezano. Noge su jedva nosile umorno telo. “Ne ostavljaj me, Boze moj”, jednako je saputao, povijajuci se pod teretom drva.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

BOLESNICI

Toga jutra otac Arsenije nije bio sam u baraci: sa njim su ostala jos trojica osudjenika. Dvojica behu ozbiljno bolesni, a treci, besposlicar po imenu Fedjka, bese sam sebe namerno povredio lopatom. Lezao je na krevetu i dremao, a zatim bi se iznenada prenuo iz dremeza, vicuci: “Nije dovoljno toplo! Ako ne budes radio svoj posao kako treba, premlaticu te!” Zatim bi ponovo tonuo u san.

Dvojica bolesnih nalazili su se u veoma teskom stanju. U logorsku bolnicu ih nisu poslali jer je bila prepuna. Oko podneva u baraku navrati bolnicar. Posto je izdaleka pogledao bolesnike, on dobaci ocu Arseniju: “Jos malo pa su i ovi otegli papke. Ovih dana ih mnogo umire. Hladno je, pa zato!” Izgovorio je to bez imalo obzira sto su ga bolesnici culi. A zasto bi i imao obzira? U ovakvom logoru nije ni predvidjeno da zatvorenici dugo zive. Zatim se primace Fedjki, kome je bila povredjena ruka i koji u tom trenutku poce da jeci, da pokaze kako se strahovito muci. “Sta se tu prenemazes!” povika bolnicar. “Sutra ides na posao! Ako ne odes, ima da te posljemo u samicu, pa se tamo izlezavaj!”

Otac Arsenije bi s vremena na vreme prekidao svoj posao da bi obisao dvojicu bolesnika, da bi im bar malo pomogao, rekao im pokoju rec i pomolio se za njih. “Gospode Isuse Hriste! Pomozi, isceli ih, pokazi na njima divnu milost Tvoju! Daj im da pozive dok ih ne oslobode odavde!” opet i opet bi saputao, namestajuci im tvrde lezaje i pokrivajuci ih. Povremeno bi im davao vode ili lek koji je bolnicar pobacao po njihovim krevetima. U logoru je jedini lek bio aspirin. Prepisivao se za svaku bolest.

Otac Arsenije dade slabijem od njih dvojice komad hleba, cetvrtinu sopstvenog dnevnog obroka. Razmeksavsi hleb s vodom, davao je bolesnome da jede, no ovaj, cim otvori oci i ugleda oca Arsenija, odgurnu mu ruku. Otac Arsenije tiho rece: “Jedi. Neka ti Bog pomogne, jedi.” Bolesnik proguta zalogaj i rece: “Sta hoces od mene s tim tvojim Bogom? Cemu se nadas od mene? Nadas se da cu da umrem, pa da uzmes moje stvari, je li? Nemam ja nista, ne moras da se trudis!” Otac Arsenije na to ne rece nista, samo ga pazljivo pokri i pridje drugom bolesniku da mu pomogne da se okrene. Zatim nastavi da cisti baraku.

Odluci da ovaj put ne sakrije suve grancice koje je prikupio zahvaljujuci Sivom, vec ih nagomila pored peci. “Juce sam pokusao da ih sakrijem, i gle sta se dogodilo: neko ih je pokvasio. A danas mi je Bog pomogao.”

Peci su se vec bile uzarile i otac Arsenije se radovao sto ce radnici, po povratku s posla, moci da se odmore u toploj prostoriji. Dok je tako razmisljao, udje nadzornik. Imao je nesto vise od trideset godina i posto je uvek bio naizgled vedar i nasmejan, osudjenici su ga prozvali Optimist, mada se prezivao Pupkov.

“Je li, pope, sta mislis ti? Zagrejao si ovu baraku kao da je sauna! Trosis ogrev na narodne neprijatelje! Sad cu ti ja pokazati!” I on udari oca Arsenija posred lica i otide, smeskajuci se i dalje. Brisuci krv sa lica Otac Arsenije nije prestajao da se moli: “Ne ostavljaj me, ne okreci lice Svoje od mene gresnika. Smiluj se na mene.”

Besposlicar Fedjka se uspravi na svojoj postelji i rece: “Svinja! Tresnuo te je iz sve snage u sred gubice, bez razloga! Ni sam ne zna zasto!” Kroz sat vremena Optimist ponovo udje i povika: “Ustaj! Inspekcija!” Fedjka skoci iz postelje, a otac Arsenije stade u stavu mirno sa metlom u ruci.

“Koga jos ima ovde?” upita nadzornik, vicuci, iako je to isto pitanje postavio jos jutros, te je vrlo dobro znao koga je bilo u sobi. “Dva bolesna, i jedan sto ce sutra na posao!” nastavi, hodajuci izmedju redova kreveta. Ugleda onu dvojicu bolesnika i vide da ne mogu da ustanu, no samo da bi pokazao svoju silu i moc, poce da urla na njih. Ipak, nije im prilazio blizu. Ko zna, mozda su zarazni?

“Bolje bi ti bilo, pope, da pripazis, da vodis racuna da sve bude pod konac! Uskoro ces na saslusanje – za sve ces odgovarati!” I otide, psujuci i huleci.

Dan se blizio kraju. Spustala se noc, uskoro ce se vratiti i ostali. Uvek su se vracali smrznuti, zlovoljni, iscrpljeni i puni gneva; cim bi se dokopali svojih kreveta, popadali bi po njima kao bez svesti. Sa ulaskom radnika u baraku useljavala se hladnoca, vlaga i neka sveopsta uznemirenost.

Pola sata nakon dolaska, pustali su ih na veceru. Vreme obeda je za mnoge zatvorenike predstavljalo pravo mucenje: zlocinci bi tada otimali hranu politickim zatvorenicima, a oni koji bi pokusali da ih u tome sprece bili bi isprebijani. Slabiji i oni koji nisu bili sposobni da se brane, cesto su ostajali bez vecere.

Politicki zatvorenici su bili brojniji od kriminalaca, no ubice i lopovi behu fizicki nadmocniji. Svakoga dana je neko od zatvorenika ostajao bez svog ionako oskudnog obroka. To je izazivalo strasne muke: umorni, izgladneli, drhteci od zime, oni su razmisljali samo o hrani i sanjali punu trpezu.

Obroci koje su dobijali bili su zaista bedni. Porcije su bile male, cesto plesnive i iz nekog razloga zaudarale su na kerozin. Sve je bilo smisljeno tako da ih polako, ali sigurno ubija.

Otac Arsenije je cesto ostajao bez jela, no nikada se nije zalio. Kad bi mu neko oteo obrok, odlazio bi u baraku, legao u krevet i molio bi se. U pocetku bi mu se vrtelo u glavi, drhtao bi od hladnoce i umora, misao bi mu se mutila. Ipak, pocinjao bi da po secanju cita jutarnje molitve, akatist Majci Bozjoj, svetom Nikolaju i svetom Arseniju, pominjao bi imena svoje duhovne dece i svih upokojenih cija je imena znao napamet. Molio bi se tako citavu noc, a ujutro bi osetio neku novu snagu, kao da je sit i naspavan.

Otac Arsenije je imao mnogo duhovne dece u logoru i van njega, i u dusi je plakao za svakim od njih. Dok je bio u izgnanstvu i u obicnom logoru, mogao je da od njih prima pisma, ali u ovom logoru smrti nikakve posiljke nisu bile dozvoljene. Njegova duhovna deca su bila ubedjena da otac Arsenije nije vise medju zivima. Kada bi se raspitivali za njega kod drzavnih organa, odgovor je uvek bio isti: “Ako je poslat u specijalni logor, necete ga naci ni na jednom spisku.”

Vec bese pao mrak. Kolone zatvorenika ulazile su u logorski prostor i slivale se u barake. U baraku oca Arsenija ljudi su ulazili ljuti i umorni, ali cim su osetili toplotu, malo su omeksali. Danas niko ne udari oca Arsenija, niti mu ote hleb.

Dvojica bolesnika dobise samo po pola porcije i otac Arsenije sakri malo ribe iz svog tanjira ispod kosulje. Zagreja malo vode sa borovim iglicama u kojoj rastvori aspirin i napoji ih. Ribu i hleb podeli na dva jednaka dela i dade im da jedu.

Kroz pet dana, dvojica bolesnika osecala su se malo bolje. Zivot im vise nije bio u opasnosti, ali jos nisu mogli da stanu na noge. Nocu se otac Arsenije starao o njima, a kada mu je vreme dopustalo, i danju. Nastavio je da odvaja deo svog obroka i da ih njime hrani.

Otac Arsenije nije znao nista o ovoj dvojici bolesnih zatvorenika, osim da su nedavno prebaceni u njihovu baraku iz drugog logora. Vec tada su bili veoma bolesni. Negu oca Arsenija su prihvatali nerado, no ipak, da nije bilo njega, ne bi preziveli. O sebi nisu nista govorili, a otac Arsenije ih nije nista pitao. Dolazio je u dodir sa mnogim bolesnicima i svakoga je negovao. Kada su odlazili, retko bi o njima ista vise cuo.

Jedan od bolesnika mu rece svoje ime: Ivan Aleksandrovic Sazikov. Dok se bavio oko njega, otac Arsenije se tiho molio. Sazikov to primeti i promrmlja. “Molis se, pope, je li? Molis se da ti se oproste gresi, pa nam zato pomazes! Plasis se Boga! A zasto? Jesi li Ga ikada video?”

Otac Arsenije sa blagim cudjenjem pogleda Sazikova: “Kako sam mogao da Ga ne vidim? On je ovde medju nama, sa tobom i sa mnom.”

“Sta pricas, pope? Bog u ovoj baraci?”

Otac Arsenije ga pogleda i tiho rece: “Da, vidim Njegovo prisustvo. Vidim i da ti je dusa pocrnela od greha, ali u nju jos uvek moze da prodre svetlost. Svetlost ce ti doci, Sazikove, svetlost i tvoj Svetitelj – zastitnik. Sveti Serafim Sarovski te nece napustiti.”

Sazikovo lice se iskrivi, on zadrhta i, pun mrznje, zasista: “Ubicu te, pope! Ubicu te! Nije mi jasno, kako znas tolike stvari? Mrzim te!”

Otac Arsenije se okrenu i ode od njega, ponavljajuci u sebi: “Smiluj se na mene, gresnika!” Dok je obavljao svoje poslove ponavljao je u sebi akatist, svoje kelijsko pravilo, molitve vecernje sluzbe, jutrenja, i sva ona molitvoslovlja koja svestenici izgovaraju prilikom sluzbi.

Drugi od dvojice bolesnika se u logoru obreo iz veoma jednostavnog razloga: morao je biti smenjen sa rukovodeceg polozaja, kako bi na njegovo mesto dosao drugi. Njegova je prica bila slicna mnogim pricama iz logora: ucestvovao je u Oktobarskoj revoluciji od 1917, licno je poznavao Lenjina, bio komandant brigade 1920, bio na vaznom rukovodecem polozaju u tajnoj sluzbi, radio za NKVD, da bi na kraju bio poslat u logor “specijalnog rezima” da umre.

Neke su ubijali zbog par nesmotrenih reci, neke zbog ispovedanja vere, a bilo je i takvih kao sto je bio ovaj bolesnik: komunista – idealista koji je nekome zasmetao i zato je bio “sklonjen.” Svima njima je bilo sudjeno da pre ili kasnije zavrse svoj zivot u logoru.

Jedan od takvih, smenjenih s vlasti, bio je i izvesni Aleksandar Pavlovic Avsenkov. Otac Arsenije ga prepozna cim cu njegovo ime. To ime se cesto pojavljivalo u novinama -bio je to sef tajne sluzbe koji je ocu Arseniju potpisao smrtnu presudu streljanjem zbog krivicnog dela sprovodjenja antirevolucionarnih aktivnosti. Kasnije mu je kazna preinacena u petnaest godina teskog fizickog rada u logoru. Otac Arsenije je dobro zapamtio to ime.

Avsenkovu bese tada oko cetrdeset pet godina, ali na njegovom licu su se videli duboki tragovi boravka u logoru. Glad, iscrpljujuci rad, fizicko zlostavljanje, sve je to bledelo pred saznanjem da je pre samo nekoliko meseci on bio taj koji je druge slao na ovo mesto, ubedjen da brani zemlju od “narodnih neprijatelja.” Dolaskom u logor uvideo je velicinu svoje zablude. Shvatio je da je u smrt poslao na desetine, na stotine hiljada nevinih ljudi. Sa svog rukovodeceg mesta on bese izgubio svaki dodir sa istinom. Verovao je izvestajima islednika i laskavim recima podredjenih; slusajuci bezumne naredbe ljudi sa vlasti, izgubio je dodir sa zivotom i sa ljudima.

Mnogo je i stalno patio, ali da promeni ono sto je ucinio nije mogao. Razdiralo ga je osecanje duhovne praznine i gubitka. Bio je tihe i blage naravi i sve sto je imao delio je sa drugima. Nije se bojao ni logorskih vlasti, ni kriminalaca. Jedino se plasio sopstvenog gneva, no nikada nije gubio glavu; pokusavao je da brani nevine i zbog toga je cesto morao da provodi dane u celiji samici.

Avsenkov je bio privrzen ocu Arseniju: voleo ga je zbog njegove sirokogrudosti i topline. Cesto bi mu govorio: “Ti imas dusu, bacuska. Imas dusu, vidim ja to, ali ja sam komunista, a ti sluzis tvome Bogu, ti si svestenik. Razlicite su nam tacke gledista! Teorijski gledano, trebao bih da sa tobom vodim ideolosku borbu.”

Otac Arsenije bi se na to sam smejao i odgovarao: “E, moj prijatelju! Zasto bi se borio? Vodio si ideolosku borbu citavog zivota, a kuda te je dovela tvoja ideologija? Dovela te je u ovaj logor, koji samo sto te nije progutao! Sto se mene tice, ja sam imao veru u Hrista i tamo, dok sam bio slobodan, a imam je i sada. Bog je svuda isti i svakome pomaze. Verujem da ce pomoci i tebi!”

Jednom mu je otac Arsenije rekao: “Nas dvojica se poznajemo vec dugo. Bog nas je jos davno spojio i uredio da se u ovom logoru ponovo susretnemo.”

“Sta govoris? Zar se mi znamo od ranije?”

“O da, znamo se, Aleksandre Pavlovicu. Godine 1933, kada su komunisti pokusali da iskorene veru u narodu, na stotine hiljada vernika je poslato u izgnanstvo, na stotine crkava je zatvoreno. Tada sam prvi put, po tvom nalogu, poslat na robiju. A 1939. smo se ponovo sreli. Ja sam tada upravo izdao neki naucni rad. Cim je izasao iz stampe, uhapsen sam i doveden pred tebe. Osudio si me na streljanje. Ipak, hvala ti: ublazio si mi kaznu i poslao me ponovo u logor. Od tada sam promenio nekoliko logora i sve vreme sam ocekivao da te sretnem u jednom od njih. I evo, konacno te sretoh!

“Molim te, nemoj misliti da te osudjujem. Sve je ovo Bozja volja, a moj zivot je samo kap vode u ogromnom okeanu. Naravno da ne mozes da me se setis. Medju desetinama hiljada koji su prosli ispred tebe, kako da me se secas? Samo Bog zna sve. Sudbina ljudska je u Njegovoj ruci.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

OBICNI “POP”

Zivot i rad u logoru bio je neljudski, uzasan. Smrt se svakim danom primicala sve blize. Svesni toga, mnogi zatvorenici su zeleli da izbegnu barem duhovnu smrt, pa su vodili unutrasnju borbu za ocuvanje duha. Medju zatvorenicima se ponekad govorilo o nauci, zivotu, religiji, ponekad su se odrzavala predavanja o umetnosti ili raznim naucnim dostignucima, razgovaralo se o davno procitanim knjigama, recitovala se poezija, redjala su se secanja o zivotu pre dolaska u logor.

Usred okrutnosti, nasilja, grubosti, gladi, umora i stalne svesti o neizbeznoj smrti, uz stalno prisustvo najokorelijih kriminalaca, ovo je izgledalo uistinu neverovatno. Ljudi su trazili jedni u drugima oslonac koji bi im zivot ucinio makar malo snosljivijim.

U zavisnosti od prirode najnovijeg talasa hapsenja, ljudi razlicitih profila su dolazili u logor: inzenjeri, svestena lica, naucnici, umetnici, zemljoradnici, pisci, agronomi, lekari. To je uslovljavalo spontano obrazovanje manjih grupa zatvorenika koji su imali slicna interesovanja. Premda su svi bez razlike bili slomljeni i iscrpljeni, niko od njih nije zeleo da zaboravi proslost, ni svoje predjasnje zanimanje. Medju grupama bi se ponekad razvila zestoka i ostrascena prepirka, ljudi bi bili u stanju da vide samo svoje glediste i raspravljali bi o tome, kao da im sam zivot od toga zavisi.

Otac Arsenije nije ucestvovao u ovim raspravama. Nije se priklanjao nijednoj grupi, niti se trudio da zastupa bilo cije glediste. Kad god bi zapocela neka rasprava, on se udaljavao i odlazio u krevet da se odmori i moli. Intelektualci su na oca Arsenija gledali s visine. “Priglupi pop, prost, neobrazovan. Ima dobro srce, hoce svima da pomogne, ali nema kulturu. Zato i veruje u Boga. Nema nista drugo sto bi ga ispunilo.”

To bese misljenje vecine zatvorenika o ocu Arseniju.

****

Cesto bi se, posle prozivke i nakon sto bi se baraka nocu zakljucala, sastajala grupica od desetak pisaca, istoricara umetnosti i slikara. Njihove rasprave su uvek bile vatrene. Ovoga puta tema je bila drevna ruska umetnost i arhitektura. Jedan od ucesnika diskusije, povisok covek koji je cak i u logoru zadrzao izvesnu prefinjenost pokreta i gospodski stav, govorio je veoma ubedljivo na ovu temu. Ostali su ga slusali sa velikim zanimanjem. Ovaj visoki i impozantni muskarac imao je iznenadjujuce znanje i bese neverovatno samouveren: besedio je veoma ubedljivo. Otac Arsenije, iduci ka svojoj postelji, prodje pored njega.

Govornik, koji je zapravo bio profesor istorije umetnosti, obrati se ocu Arseniju s visine: “Recite nam, dragi oce: vi ste veoma pobozni i pripadate crkvenom kliru – mozda biste bili ljubazni da nam kazete kako vi shvatate uticaj Pravoslavlja na rusku umetnost i arhitekturu. Postoji li, uopste, takav uticaj, sta velite?” Dok je ovo govorio, na licu mu je titrao samozadovoljni osmeh. Oko njega se razleze smeh. Nasmeja se cak i Avsenkov, koji je sedeo u blizini.

Ocu Arseniju se ovo pitanje ucini besmislenim. Neki su ga gledali sazaljivo, dok su drugi jedva cekali priliku da se nasmeju. Svi su smatrali da prost svestenik kao sto je otac Arsenije nije u stanju da odgovori na ovakvo intelektualno pitanje. Buduci da je izvesno da ne zna odgovor, pitanje je imalo za cilj da ga ponizi. Premda je bio samo u prolazu, otac Arsenije zastade, saslusa pitanje, pogleda unaokolo u podsmesljiva lica i rece: “Odgovoricu vam cim zavrsim posao”, i ode.

“Nije on lud, gle kako je lukavo izbegao da se osramoti!” dobaci neko.

“Ruskom svesteniku je oduvek nedostajala kultura”, rece drugi.

No, kroz deset minuta, otac Arsenije se vrati i, prekidajuci govornika, rece: “Zavrsio sam sa poslom. Mozete li, molim vas, da ponovite pitanje?”

Profesor odmeri oca Arsenija pogledom kojim bi posmatrao studenta koji je pao na ispitu i polako rece: “Pitanje, oce Arsenije, je veoma jednostavno, no ipak zanimljivo: kako vi, kao pripadnik ruskog klira, vidite uticaj Pravoslavlja na staru rusku umetnost i arhitekturu? Mozda ste culi za umetnicko blago Suzdalja, Rostova, Pereslavlja i manastira Ferapontovo. Mozda ste imali prilike da vidite reprodukcije Vladimirske ikone Majke Bozje i Rubljovljeve Svete Trojice. Molim vas, objasnite nam vezu koju vi ovde vidite.”

Svi prisutni su shvatili da je pitanje profesorsko i da nije trebalo da ga uputi prostodusnom i dobrom bacuski. Videlo mu se po izrazu lica da on na to pitanje ne moze da odgovori.

Otac Arsenije se ispravi, cak mu se i izgled donekle izmeni, pogleda profesora u oci i rece: “Ima mnogo teorija o vezi Pravoslavlja i lepe umetnosti. O tome ste vi, profesore, dosta pisali, kao sto su, uostalom i drugi. No, rekao bih da je vecina vasih teorija i iskaza iskrivljena i netacna, srocena iskljucivo radi udovoljenja bilo citaocu, bilo cenzuri. Nacin na koji ste upravo postavili ovo pitanje mnogo je blizi istini nego sto to prikazujete u vasim knjigama u kojima obradjujete ovu temu.

“U vasim radovima vi tvrdite da je ruska umetnost izrasla iz cisto sekularne osnove i skoro sasvim negirate uticaj Pravoslavlja. Pisete o tome da su samo ekonomski i drustveni cinioci, a ne duhovna osnova ruskog naroda i blagotvorni uticaj Hriscanstva delovali na razvoj ruske kulture od desetog do osamnaestog veka. U desetom veku, ruski klir je otkrio i usvojio Vizantijsku kulturu, koju je potom preneo u Rusiju, te se moze reci da je Vizantija imala uticaj na celu Rusiju onog vremena. Doneli su ruskom narodu knjige, ikone, modele grckih crkava i zitija svetih. To je taj uticaj, ta osnova iz koje je kasnije iznikla citava ruska kultura.

“Spomenuste Vladimirsku ikonu Majke Bozje. Nije li nam ova ikona, kao i mnoge druge stare ikone, dosla iz Pravoslavne Vizantije? Nisu li te ikone kamen temeljac na kojima pociva ruski ikonopis i slikarstvo?

“Svaka ruska ikona je neraskidivo povezana sa dusom ikonopisca, kao i sa dusom vernika koji ikoni pristupa kao prema duhovnoj i simvolickoj predstavi Hrista, Njegove Majke, ili Njegovih svetih. Za ruski narod, ikona nije idol, vec duhovni obraz onoga kome se on dusom obraca u molitvi – radosnoj ili tuznoj. Kaze se da ruku ikonopisca vodi sam angeo Bozji. To je razumljivo, jer ruski ikonopisac slika ikonu uz post i molitvu.

“Rus ikonopisac nikad ne potpisuje ikonu koju je oslikao, jer smatra da je nije stvorila njegova ruka, vec dusa s blagoslovom Bozjim – a vi tu vidite samo socijalne i ekonomske cinioce.

“Uporedite zapadnu “madonu” sa bilo kojoj starom ruskom ikonom Bogorodice. U nasim ikonama se oseca duh vere, pecat Pravoslavlja; na zapadnim slikama vidi se samo zena, svakako duhovna, ali puna obicne, zemaljske lepote. A pogledajte samo Bogorodicu Vladimirsku: pogledajte joj oci i videcete nesravnjenu duhovnu snagu, veru u Bozju milost i nadu u spasenje.”

Otac Arsenije je govorio jasno i izrazajno. Dok je izgovarao ove reci, promenilo mu se cak i drzanje. Govorio je o poznatim ikonama i objasnjavao svaki primer, otkrivajuci pred svojim slusaocima duh starog ruskog ikonopisa. Zatim poce govoriti o ruskoj arhitekturi i njenoj vezi sa Pravoslavljem, navodeci primere Suzdalja, Vladimira i moskovskih crkava. Na kraju zavrsi ovim recima: “Gradeci crkve, Rusi su ucinili da i kamen zapoje hvalu Bogu, da poucava ljude o Njemu, da Ga slavi.”

Govorio je otac Arsenije skoro sat i po. Ljudi su ga slusali u potpunoj tisini. Sa lica profesora nestade prikriveni podsmeh; sada vise nije delovao tako impozantno.

“Oprostite”, rece. “Odakle vi sve ovo znate? Poznajete umetnost, arhitekturu, citali ste cak i moje knjige! Gde ste studirali? Mislio sam da ste svestenik…”

“Covek je duzan da postuje i poznaje svoju otadzbinu”, odgovorio je otac Arsenije. “Jako je vazno da cak i “obicni popovi”, kako ih vi nazivate, poznaju dusu ruske umetnosti. Posto im je poverena briga o ljudskim dusama, duzni su da svojoj pastvi prikazu istinu. Ovo je veoma potrebno narocito stoga sto ljudi poput vas, profesore, lazima i teorijama iskrivljuju um ljudima i zatrpavaju ono sto je u coveku najsvetije i najdragocenije. To iskrivljenje istine, naravno, potice iz razloga sopstvenog interesa, i radi ulagivanja trenutnim politickim pravcima i nastojanjima.”

Profesor se sada sasvim preobrazi i upita: “Ko ste vi? Kako se zovete?”

“U svetu sam se zvao Pjotr Andrejevic Streljcov, a sada sam jeromonah Arsenije, zatvorenik, kao i vi, u “specijalnom” logoru.

Vidno zaprepascen, profesor zamuca: “Pjotre Andrejevicu, moje izvinjenje. Oprostite mi. Nisam mogao da pretpostavim da razgovaram sa poznatim istoricarem umetnosti, piscem tolikih knjiga i eseja, uciteljem mnogih, poznatim profesorom, a sada i svestenikom, i da mu postavljam tako banalno pitanje… Vec nekoliko godina se ne zna nista o vama. Niko ne zna gde ste, samo vase knjige i radovi i dalje govore umesto vas. Kako je moguce da ste vi, cuveni strucnjak, odlucili da postanete svestenik?”

“Postao sam monah Arsenije zato sto vidim i osecam Bozje prisustvo u svakoj stvari. Kada sam postao svestenik, shvatio sam da “obican pop” mora vrlo mnogo toga da zna. I kad smo vec kod “popova”, vi barem znate da su “obicni popovi” predstavljali onu snagu koja je stvorila Rusiju cetrnaestog i petnaestog veka i koja je pomogla narodu da se oslobodi Tatara. Nazalost, istina je i to da je u sesnaestom i sedamnaestom veku moral ruskog svestenika pao i da je u tom periodu bilo tek nekoliko “svetionika” vere u ruskoj crkvi. Do toga doba, medjutim, svestenstvo je bilo pokretacka snaga nase zemlje.”

Rekavsi to, otac Arsenije se povuce. Oni koji su ga slusali, medju njima i Avsenkov, i dalje su stajali, zadivljeni i zacudjeni. Neko rece: “Eto vam, prijatelji, eto naseg “obicnog” popa. Razidjose se i odose na pocinak bez ijedne reci.

Avsenkov primeti da su od toga dana intelektualci u logoru drugacije gledali na oca Arsenija. Ocigledno je bilo da je mnogima od njih postala jasnija veza izmedju Boga, nauke i inteligencije. Avsenkov je bio ubedjeni komunista i skoro fanaticno je verovao u marksisticku ideologiju. Prve godine u logoru drzao se po strani, a kasnije je poceo da opsti i sa drugim zatvorenicima. Tada je uvideo da su njegovi stari poznanici – komunisti vecinom prizeljkivali povratak starog nacina zivota, kada je sve bilo mnogo jednostavnije i udobnije. Nisu imali vise nikakvu zelju da se bore protiv nepravednog Staljinovog rezima. Avsenkovu se nisu dopadali ovakvi njihovi stavovi i on prestade da im se obraca. Sada, kada je poceo da drugacije posmatra svoj zivot, shvatio je da je svoj idealizam izgubio pre mnogo, mnogo godina, da je svoje ideje zamenio “formulama istine” koje je poput papagaja ponavljao u svakoj prilici i izvrsavao data mu naredjenja. Izgubio je svaki dodir sa covecanstvom – kontakte sa ljudima su mu zamenili kruzoci i novinski clanci.

Sada, kao jedan od osudjenika u logoru, Avsenkov prvi put posle mnogo godina oseti pravi zivot umesto vestackog. Dopadao mu se otac Arsenije zbog svog neobicnog ponasanja prema ljudima, zbog njegove spremnosti da svakome pomogne i istinske dobrote. Umne sposobnosti oca Arsenija su ga sasvim razoruzale. U prvo vreme je njegova bezgranicna vera u Boga i neprestana molitva odbijala Avsenkova, a u isti mah ga i privlacila. Uz oca Arsenija se uvek osecao dobro. Sve teskoce, potistenost, depresivna atmosfera u logoru, sve je to u prisustvu oca Arsenija postajalo snosljivo. Zasto? Na to pitanje nije imao odgovor.

Ivan Aleksandrovic Sazikov, jedan od bolesnika koga je otac Arsenije negovao, bio je, kako su kasnije saznali, poznati kriminalac. Imao je veliku vlast, bio je veoma okrutan, dobro je poznavao drustvo zlocinaca u logoru i vrlo brzo ih je potcinio sebi. Svi su mu se pokoravali. Njegova rec je bila zakon za sve, svi su ga se logorasi bojali, no on nije voleo da se mesa u njihove unutrasnje stvari, vec se drzao po strani.

Citava tri meseca po ozdravljenju, Sazikov nije hteo da bude ni blizu oca Arsenija. Pravio se, stavise, da ga i ne poznaje. Medjutim, dogodi se jednog dana te Sazikov povredi nogu, sto ga je prikovalo za postelju nekoliko dana. Rana mu se zagnoji, posle cega ubrzo nastupi gangrena. Postojala je bojazan da ce ostati bez noge. Zdravstveno osoblje ga nije prisiljavalo da ide na rad, no njegovo se stanje nije popravljalo. I opet ga je otac Arsenije hranio i negovao, te Sazikov ozdravi.

Posle ovoga je Sazikov hteo da se oduzi ocu Arseniju: pokusavao je da mu da novac, no otac Arsenije mu sa osmehom rece: “Ne radim ja ovo zbog novca, vec zbog tebe i radi tebe, zbog onoga sto jesi.”

Sazikovu se tada otkravise osecanja prema ocu Arseniju i on mu jednom isprica celu svoju zivotnu pricu. Tom prilikom mu rece i ovo: “Uopsteno govoreci, ja ne verujem ljudima. Svestenicima – jos manje. Ali vama, Pjotre Andrejevicu, vama verujem. Znam da me necete prevariti. Vi zivite u Bogu i za Boga, i sve sto cinite, ne cinite radi sebe nego radi drugih. Takva je bila i moja majka.”

Ovu pricu su ispricali Avsenkov i Sazikov. Tacnost price je potvrdio i jedan broj bivsih zatvorenika koji su se zatekli u logoru u to vreme.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PRESTANITE!

Napolju je besnelo uzasno nevreme. Mnogi su vec poumirali od mraza i hladnoce, a na njihovo mesto su stalno dovodili nove. To su bili teski dani, no najgore su prolazili politicki zatvorenici. Dogodilo se da su kriminalci dva dana za redom otimali hranu od politickih zatvorenika. Te noci, nakon prozivke, posto je baraka zakljucana, nastade strasna tuca oko hrane izmedju te dve strane.

Na celo “politicara” stao je Avsenkov, a kriminalce je predvodio Ivan Smedji, okoreli zlocinac, neradnik i visestruki ubica. Nekoliko puta je pocinio ubistvo i u logoru. Voleo je igre kartama u kojima je gubitnik placao zivotom.

Te veceri je tuca, dakle, nastala oko sledovanja hrane koje su kriminalci otimali kao od sale od drugih zatvorenika, dobacujuci usput da im je sluzenje tudjim stvarima preslo u naviku. Uprava logora i nadzornici bili su, iz razloga sopstvene bezbednosti, uvek na njihovoj strani.

U pocetku su radile pesnice, zatim su poceli da se tuku drvima za lozenje, dok odjednom u rukama nekih od kriminalaca nisu sevnuli nozevi. Posedovanje bilo kakvih bodeza je, naravno, bilo zabranjeno. Zatvorenici su redovno bili podvrgavani pretresu, no straza i nadzornici kao da nisu primecivali te nozeve.

Prvo su ranili jednog mladog vojnika. Nekoliko “politicara” zavrsise sa razbijenim glavama. Kriminalci su umeli da se drze zajedno, dok je ovim drugima bilo preostalo jedino da vicu – od straha nisu smeli da priskoce u pomoc svojima. Kriminalci su bili mnogo jaci i okrutniji. Po podu poce da se razliva krv.

Otac Arsenije pritrca Sazikovu i stade da ga preklinje: “Pomozite! Molim vas, pomozite, Ivane Aleksandrovicu! Izbodose ljude nozevima! Krv lije na sve strane! Molim vas, u ime Boga, recite im da prestanu! Vas ce poslusati…” Sazikov se na to samo gorko nasmeja i rece: “Naravno, poslusace me, ali zasto vi i vas Bog ne ucinite nesto? Evo, Smedji je vec ubio dvojicu, a Avsenkov je jedva ziv. Vas Bog kao da ni ne primecuje sta se ovde desava!”

Otac Arsenije pogleda oko sebe. Vide ljude oblivene krvlju, zacu krike, psovke, jauke i dusa mu se ispuni neizrecivim bolom.

On pridje i zakoraci tamo gde je tuca bila najzesca i snaznim, razgovetnim glasom rece: “U ime Boga, naredjujem vam: prestanite!” Zatim ih sve oseni znakom Krsta i prosaputa: “A sada, brzo pomozite ranjenima” i stade kraj svog kreveta. Stajao je tamo, kao da je u nekom drugom svetu, kao da je obasjan nekom cudnom svetloscu, pogruzen u molitvu. Nije cuo kada su mrtve odneli do vrata, niti kada su pokusavali da ukazu pomoc ranjenicima. Sva njegova paznja bila je usredsredjena na molitvu.

U baraci je sada vladala potpuna tisina. Culo se samo kako ljudi polako odlaze na pocinak, kao i jecanje jednog od ranjenih. Sazikov tada pridje ocu Arseniju i rece mu: “Oprostite mi, oce Arsenije. Sumnjao sam u vaseg Boga. Sada vidim da On postoji. Osecam strah… Velika je moc data onima koji veruju. Oprostite mi sto sam vam se smejao.”

Kroz dva dana, ocu Arseniju pridje i Avsenkov. “Hvala vam! Spasli ste mi zivot. Posmatrajuci vas i ja pocinjem da shvatam da Bog postoji.”

Zivot je nastavio svojim tokom. Zatvorenici su pristizali, tesko radili, umirali i na kraju bili sahranjivani u promrzlu zemlju. Na njihovo mesto su dolazili drugi i tako se krug ponavljao.

Od onog dana niko u baraci vise nije otimao hranu, to je postalo novo nepisano pravilo u logoru. Ako bi neko od kriminalaca slucajno i zaboravio na ovo novo pravilo, drugi kriminalci bi ga veoma brzo podsetili.

Otac Arsenije je i dalje veoma tesko radio, ali nikada nije klonuo duhom. U baraku u kojoj je on ziveo doveli su u to vreme mnostvo ljudi najrazlicitijeg porekla, sa ciljem da svi sto pre poumiru. To je izazvalo ostre sukobe izmedju raznih grupa, a otac Arsenije bi se uvek nasao da svakoga utesi, da svakome pomogne. Toplim i blagim recima umeo je da ublazi bol i patnju. Medju novim zatvorenicima je bilo komunista, vernika, kriminalaca i jos mnogih drugih vrsta ljudi, ali otac Arsenije bi za svakog pojedinacno pronalazio prave reci. Njegove su reci prodirale duboko u dusu coveka i hrabrile ga da nastavi da zivi, davale nadu za buducnost, a cesto mu pomagale da postane bolji.

Na neki cudan nacin, Avsenkov i Sazikov su postali prijatelji. Sta ima zajednicko jedan komunista – idealista sa jednim kriminalcem? To da ga na nevidljiv nacin sa njim spaja otac Arsenije.

Ovu pricu su ispricali Avsenkov, Sazikov i jos trojica bivsih zatvorenika.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

KOD MAJORA

Nadzornik poce cesto i bez najave da upada u baraku i da proziva oca Arsenija za svaku sitnicu dok je ovaj obavljao svoje redovne poslove. Jednog dana, u nastupu nesvakidasnjeg gneva, on udari oca Arsenija posred lica i mucki ga opsova. Te veceri je otac Arsenije dobio poziv da se pojavi pred upravnikom logora.

U logoru je dobro poznato da nocni poziv ne sluti na dobro. Govorilo se da je neki novi major dosao na mesto upravitelja logora. Poziv u takozvani “sektor za specijalna pitanja” je obicno znacio ispitivanje i pokusaj islednika da po svaku cenu od optuzenog iznudi nekakvo priznanje, ili ubedjivanje zatvorenika da postane “tajni saradnik uprave”, drugim recima, spijun. Ako bi zatvorenik odbio takvu vrstu saradnje, usledilo bi bezdusno batinanje. Naravno, prebijanje zatvorenika je bilo uobicajeno i za vreme ispitivanja. Batine se jedino nisu dobijale kada bi nekoga pozvali u upravu da mu saopste da mu je produzena kazna. Svi su strahovali od “specijalnog sektora.” Tamo je radilo oko 25 ljudi koji su vecinom bili podlozni uticaju alkohola. Oni su bili zaduzeni za isledjivanje, a umeli su i da tuku. Uzrecica im je svima bila: “Propevaces!”

Otac Arsenije je najpre usao u kancelariju nekog mladog narednika, koji je odmah poceo sa uobicajenim pitanjima: ime, ocevo ime, prezime, razlog izdrzavanja kazne. Zatim je usledila optuzba: “Priznaj da si sirio propagandu u logoru!”

Otac Arsenije odgovori na sva pitanja u vezi imena, a potom zacuta. Poce da se moli u sebi. Narednik je psovao, udarao pesnicom o sto i pretio. Najzad ustade i rece: “Kod majora ces propevati!” Izadje iz sobe i vrati se posle deset minuta. Povede oca Arsenija majoru, upravniku logora. Otac Arsenije je znao da se to nece zavrsiti na dobro.

Kada su usli u kancelariju upravnika logora, major stade da prelistava dosije oca Arsenija. “Ostavi nas nasamo”, rece naredniku i ovaj izadje. Major ustade, proveri vrata, zatim ponovo sede za svoj sto i poce da cita dosije. Otac Arsenije je za to vreme stajao i molio se: “Gospode, smiluj se meni gresnome.”

Kada je zavrsio citanje dosijea, major se obrati ocu Arseniju sasvim normalnim i ljubaznim tonom: “Sedite, Pjotre Andrejevicu. Licno sam vas pozvao da dodjete ovamo.” Otac Arsenije sede i pomisli: “Pocinje…” Nije prestajao da se moli u sebi: “Gospode, smiluj mi se. Svu nadu sada polazem u Tebe.”

Major jos jednom proveri fotografiju u dosijeu, zatim otkopca dzep na kosulji, izvadi parce papira i pruzajuci ga ocu Arseniju rece: “Ovo je za vas. Poslala vam je Vera Danilovna. Ona je dobro, zdravlje je dobro sluzi. Procitajte pismo!”

Dragi oce Arsenije,

Bezgranicna je Bozja milost. Bog vas je sacuvao u zivotu. I mnoge je od nas sacuvao. Ne plasite se, samo verujte! Molite se i dalje za nas gresne. Vera

Otac Arsenije je bio zapanjen. Vera Danilovna je bila njegova duhovna kcerka, od sve njegove duhovne dece njemu najbliza i najprivrzenija. Rukopis je, bez sumnje bio njen. Niko drugi nije mogao da napise to pisamce: jos odavno su se dogovorili da, ako ikada budu imali prilike da pisu jedan drugom, u znak raspoznavanja pogresno napisu rec “molite se.”

“Gospode, blagodarim Ti sto si dopustio da saznam nesto o svojoj deci, blagodarim Ti na Tvojoj velikoj milosti!” molio se, dok je pokusavao da sabere misli.

Major uze papiric iz ruke oca Arsenija i baci ga u vatru. Obojica su cutali neko vreme. Otac Arsenije je bio duboko dirnut. Nije mogao da razume sta se to dogadja. Major je cutao jer je osetio zbunjenost i potresenost oca Arsenija. Posmatrao ga je: pred njim je sedeo starac sa retkom bradom, obrijane glave, obucen u staru, na mnogim mestima zakrpljenu platnenu kosulju i poderane pantalone.

Major je, iz procitanog dosijea, shvatio da je otac Arsenije svrstan u “ozbiljne” slucajeve: jedan clan njegove porodice je bio poznati naucnik, a sam Pjotr Andrejevic Streljcov je diplomirao na moskovskom univerzitetu i procuo se po zemlji i inostranstvu kao sjajan istoricar umetnosti. Bio je pisac poznatih studija o staroj ruskoj umetnosti i arhitekturi, a kasnije se zamonasio. Oko sebe je okupljao veliku grupu vernika koja se, mimo ocekivanja vlasti, nije razisla cak ni nakon njegovog hapsenja. Isti starac koji je sada sedeo pred njim umeo je, nekada kada je ziveo na slobodi, da sjedini duboku veru u Boga i naucnicki um. Njegove knjige su govorile o lepotama zavicaja i ucile citaoca da voli svoju zemlju. Medjutim, sada je, ocigledno, sve to u njemu umrlo: bio je pregazen, slomljen. Smrt mu je bila blizu. Major je samo na molbu svoje zene, koju je bezuslovno voleo i cije je savete slusao, kao i na molbu Vere Danilovne koja je nekada mnogo pomogla njegovoj zeni i kcerki, pristao da se izlozi velikoj opasnosti i uruci pismo zatvoreniku.

Vera Danilovna je bila lekar. Svojom strucnoscu i pozrtvovanjem spasla je zivot nekolicini ljudi koji su bili bliski majoru. Ovo sto je major upravo uradio bilo je veoma opasno u ovom “specijalnom” logoru u kome svi samo vrebaju priliku da nekoga prijave, ne bi li na taj nacin dosli do unapredjenja. No, postojao je jos jedan razlog zbog koga je major zeleo da se susretne sa ocem Arsenijem.

Otac Arsenije se molio sa tolikim usrdjem da je izgledao potpuno odvojen od sveta. Ipak, on pogleda majora i rece mu: “Hvala vam sto ste mi doneli pismo. Blagodarim vam u ime Gospoda.”

Gledajuci oca Arsenija, major postade svestan da se sada pred njim vise ne nalazi umorni starac, vec covek krepkog duha koga ni mnoge godine po logorima nisu uspele da slomiju; naprotiv, samo su ucvrstile snagu njegovog duha. U tom trenutku, iz ociju oca Arsenija isijavala je svetlost i snaga kakvu major do tada nikada nije video. Iz njegovih ociju izlivala se bezgranicna blagost i duboko poznavanje ljudske duse.

Major oseti da je otac Arsenije mogao snagom duha da postigne sve sto je hteo. Njegove oci su ponirale u najdublja i najskrivenija mesta ljudske duse i bile u stanju da vide covekove misli. Major je znao da ga covek ovakvog duha nece upitati kako se usudio on, koji je tek odnedavno na rukovodecem polozaju u logoru, da mu preda pismo.

Tada major primeti da otac Arsenije netremice gleda u nesto iza njega. Najednom, otac Arsenije ustade, prekrsti se nekoliko puta i kao da se nekome pokloni. Sada je usao i major, jer tog trenutka pred njim vise nije stajao starac sa zakrpljenom kosuljom i poderanim pantalonama, vec svestenik u svestenim odezdama koji je vrsio sveto bogosluzenje.

Major slegnu ramenima pred ovim nesvakidasnjim dogadjajem. Odjednom se seti davno zaboravljene slike: seti se kako ga je majka, dok je bio mali, vodila o velikim praznicima u drvenu seosku crkvicu. Najednom ga obuze osecanje topline i blagosti.

Otac Arsenije sede i major ponovo vide pred sobom umornog starca. Ipak, iz njegovih ociju se izlivala svetlost.

“Pjotre Andrejevicu! Nedavno sam postavljen za upravnika logora. Jos dok sam bio u Moskvi, razgovarao sam sa Verom Danilovnom i uzeo na sebe da vam prenesem poruku od nje. Htedoh jos da vas zamolim da pomognete coveku koji zivi u istoj baraci sa vama…” Major zastade, trazeci reci.

“Razumem vas! Naravno, rado cu pomoci Aleksandru Pavlovicu Avsenkovu. Prenecu mu sve sto mi budete rekli. Znam da vam nije lako na novom polozaju, Sergeje Petrovicu, niste jos imali vremena ni da se naviknete. Tesko je, vrlo je tesko naviknuti se na ovakav nacin zivota. Toliko uzasnih stvari se ovde desava! No, budite blagi koliko god mozete i time cete mnogo pomoci zatvorenicima.”

“Da, tesko je. Svuda je sada tesko, zato sam i dospeo ovde. Srce me boli kada vidim sta se oko nas desava. Ljudi sumnjicavo motre jedni na druge, drug druga prijavljuje bez razloga, izdaju se tajna naredjenja koja su u suprotnosti sa javnim…Cinim sve sto mogu, ali to je premalo. Stid me je da priznam, ali bojim se za sebe.

“Nadzornik Pupkov mi stalno salje izvestaje o vama; ocigledno je da vas ne voli. Uskoro ce na njegovo mesto biti postavljen neko drugi, neko malo popustljiviji. Znam koliko vam je tesko, Pjotre Andrejevicu, i kao sto rekoh, ne mogu vam mnogo pomoci, ali pokusacu koliko god mogu da vam bar malo olaksam zivot. Od sada cu vam urucivati pozive preko Markova, narednika koji vas je primio i doveo meni. Markov je tezak covek, sumnjicav. Zbog toga cu mu dati nalog da na vas obrati posebnu paznju, i nakon ispitivanja da vas uvek dovede meni. Ne brinite, njegova zapazanja nece biti uneta u vas dosije.

“Aleksandar Pavlovic me poznaje kao generala Abrosimova. Recite mu da mi je oduzet cin generala i da sam sada samo major. Mnogi se secaju Aleksandra Pavlovica Avsenkova, ali tesko da mu iko sada moze pomoci. Molbe za njegovo oslobodjenje su stigle cak i do Staljina, no jedini je odgovor bio: “Neka odsedi jos neko vreme u logoru.” Za to vreme, covek koji se domogao Avsenkovog polozaja sada pokusava da ga se zauvek otarasi kako bi osigurao svoje mesto. Aleksandar Pavlovic mnogo zna, pravi je idealista, iskren je. Na takve ljude vlasti ne gledaju blagonaklono. Vlastima bi islo u racun da se on strelja, samo sto Staljin jos nije naredio njegovu likvidaciju. Zato Staljinovi podanici zele da ga “nezvanicno” likvidiraju, preko kriminalaca u logoru. Govori se da je Ivanu Smedjem dojavljeno da ga nekako ukloni.

“Molim vas, predajte Aleksandru Pavlovicu ovo pisamce sa porukom od njegove zene. To ce ga okuraziti, dati mu snage da istraje. Recite mu da se posebno cuva Savuskina iz vase barake – taj smislja lazne optuzbe protiv njega.

“A sada, molim vas, potpisite izvestaj o nasem razgovoru. Izvestaj cu sastaviti prilikom sledeceg susreta.”

Otac Arsenije se potpisa na praznom listu hartije i rece: “Cinite ono sto morate.”

Major ustade, pridje ocu Arseniju i rece: “Pomenite me, molim vas…”

Pun utisaka i osecanja, hvaleci Boga u sebi, otac Arsenije se vrati u svoju baraku i, umoran od svega sto je doziveo, leze odmah u postelju.

Svi zatvorenici u njegovoj baraci odahnuse kada su ga videli. Nisu se nadali da ce se otac Arsenije vratiti iz sektora za “specijalna pitanja.” A on se na svojoj postelji molio Bogu i u sebi pojao psalme, blagodareci Gospodu i govoreci: “Neka su hvaljena dela Tvoja, Gospode! Blagodarim Ti sto si mi pokazao divnu milost Tvoju. Ne ostavi me, i dalje mi budi milostiv, moj Boze.”

U logoru postoji jedno nepisano pravilo: kada se neko vrati sa “informativnog razgovora”, niko mu ne prilazi i niko ga nista ne pita; ako je raspolozen, on ce sam reci ono sto bude hteo o svom ispitivanju. Ako ga neki drugi zatvorenik nesto pita o isledjivanju, to je moglo da se protumaci kao da se doticni plasi da nije i njegovo ime mozda spomenuto prilikom ispitivanja. Te noci, otac Arsenije nije zaspao; sav je bio obuzet radoscu zbog obilne milosti koju je Bog toga dana izlio na njega. Celu ga je noc slavio. Molio se i presvetoj Bozjoj Majci. Sledeceg jutra je ustao i sa lakocom zapoceo svoj svakodnevni posao.

Toga jutra, banu Pupkov u baraku, osvrnu se oko sebe i rece: “Sta je, pope, jos si tu? Ne brini, dokrajcice te oni, i to uskoro!” I ode, smejuci se.

Kada su se zatvorenici te veceri vratili sa rada, otac Arsenije pridje Avsenkovu i rece mu: “Necu stici da na vreme isecem ove panjeve. Ne mogu sam. Hocete li da mi pomognete?”

Do prozivke je ostalo jos sat vremena. Reflektori su vec poceli da klize po logoru. Poce vec da se smrkava. Otac Arsenije rece Avsenkovu: “Zajedno sa sledecim panjem dodacu vam jednu cedulju. Procitajte je, a zatim je progutajte. Sve cu vam objasniti kasnije.”

Avsenkov se zaprepasti: “Kakvu cedulju?”

Otac Arsenije mu krisom, zajedno sa panjem, dodade cedulju koju mu je dao major. Avsenkov je zgrabi i stade da udara po panju velikim komadom drveta. Zatim se sagnu, kao da hoce da pogleda panj izbliza i pri slaboj svetlosti zimskog sumraka poce da cita pisamce. Procitao ga je dva puta. Iz ociju mu grunuse suze. Otac Arsenije tiho rece: “A sada, brzo progutajte ceduljicu i pokusajte da se savladate.”

Nastavili su da rade, i otac Arsenije uspe da mu prenese ceo razgovor sa majorom Abrosimovim, o tome kako njemu, Avsenkovu, prijatelji zele da pomognu, ali da je to gotovo nemoguce i o opasnosti koja mu preti od kriminalaca.

“Pjotre Andrejevicu, oce Arsenije!” rece Avsenkov uzbudjeno. “Do sada nisam verovao u Boga, ali sada pocinjem da verujem. Dobio sam pismo od moje Kace! Pise mi o jednom veoma dragom prijatelju koji ima polozaj na vlasti. Hoce da mi pomogne, mada je svestan, ako neko sazna za to, da je propao. Cak i u logoru ima dobrih i blagocestivih ljudi – nisu svi zaglibljeni u blato. Kaca kaze da se moli Bogu za mene. Mora biti da Bog slusa njene molitve, jer evo, pomaze mi preko vas! Vi ste tu, grejete mi srce, ne ostavljate me samog sa mojim sumornim i strasnim mislima. Pomazete i drugima: gle, sta ste napravili od okrutnog zlocinca kakav je bio Sazikov, koji nam je svima uterivao strah u kosti: sada je pitom, kao jagnje! Slusa vas i veruje vam. Vi to mozda i ne primecujete, ali ja vidim. I sada zaista verujem: to Bog cini preko vas. Ne znam da li ce ikada od mene postati pravi Hriscanin, ali sada znam: Bog postoji.”

Cim su uneli drva u baraku, pritrca Sazikov da im pomogne. Otac Arsenije i njemu isprica o svom susretu sa majorom i o tome kako u Moskvi postoji plan da se Avsenkov likvidira preko logorskih kriminalaca.

Otac Arsenije je Sazikova zvao krstenim imenom Serafim. Nije ni malo strepeo da bi Sazikov mogao prijaviti njihov razgovor. Sazikov se zaista mnogo, mnogo promenio.

“Kako je sve to neobicno”, rece Sazikov. “Dobro, pomoci cemo. Zastiticemo Aleksandra Pavlovica. Dobar je to covek, vredan. Ne brinite se, zastiticemo ga. Imamo mi nacina za to izmedju sebe.”

Ovu pricu su ispricali Avsenkov, Sazikov i Abrosimov, a deo je preuzet iz zapisa samog oca Arsenija.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ZIVOT TECE DALjE

Zime prodje, nastupi prolece. U tom periodu su mnogi zatvorenici oboleli, a mnogo ih je umrlo. Logorska bolnica je bila prepuna, te su bolesni morali da ostanu u barakama. Otac Arsenije se osecao veoma slabo, premda je i dalje obavljao svoje duznosti. Posle mraza i studeni nastupila je nesnosna vlaga. U barakama je moralo da se lozi kao i zimi, kako se na zidovima i odeci ne bi pojavila memla.

Mada je bio potpuno iscrpljen i jedva sposoban da se drzi na nogama, otac Arsenije je i dalje pomagao kome god je mogao. To je uvek cinio sa neocekivanom toplinom koja je svakoga duboko dirnula. Nikada nije cekao da ga neko zamoli za pomoc, vec bi sam prilazio coveku, kao da je znao kome je pomoc najpotrebnija. Potom bi se tiho udaljavao, ne ocekujuci zahvalnost.

Kao sto je obecao, major je smenio Pupkova i na njegovo mesto postavio novog nadzornika. Novi nadzornik nije mnogo govorio. Bio je strog, ali pravican, zbog cega ga zatvorenici ubrzo prozvase “Pravedni.” Strogo je zahtevao da se postuju pravila, narocito higijenska, no nikoga nije udario i sasvim je retko psovao.

Prodje i kratko, sparno leto sa nesnosnim najezdama komaraca koji su po logoru sirili zarazu. Mada u tom periodu nije bilo potrebno loziti peci, oca Arsenija, zbog starosti, nisu poslali napolje da kopa grobove. Umesto toga, cistio je baraku, okolne staze i nuznike.

Dva puta je pozivan u “sektor za specijalna pitanja.” Prvi put ga je ispitivao samo narednik Markov i tada se nije video sa majorom. Sa njim se susreo kada su ga drugi put pozvali u sektor. Major je delovao zabrinuto. Rekao je ocu Arseniju: “Teska su vremena. Pravila su sve strozija, svako sumnja na svakoga. Moj polozaj je veoma uticajan, svi strahuju od mene, ali ne mogu mnogo da pomognem. Nemam poverenja u ljude koji rade sa mnom. Ne znam kada cu moci ponovo da vas vidim. Aleksandar Pavlovic i vi ste mi stalno na pameti. Dajte mu ovu cedulju, recite mu da ga se u Moskvi secaju… A sada, potpisite, molim vas, izvestaj o nasem razgovoru. Sastavio sam ga pre nego sto ste dosli.”

Otac Arsenije je predao poruku Avsenkovu, sto ga je veoma oraspolozilo.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

“GDE SU DVOJE ILI TROJE SABRANI U IME MOJE…”

Jedne zime u baraku oca Arsenija dodje jedan mladic, student, po imenu Aleksej. Imao je 23 godine i bio osudjen na dvadeset godina teske robije u logoru “specijalnog” rezima. Logorski zivot mu nije bio sasvim nepoznat, jer je u ovaj logor dosao iz zloglasnog moskovskog zatvora “Butirok.” No, buduci veoma mlad, nije znao sta ga ceka. Cim je dosao u logor, susreo se sa kriminalcima.

S obzirom da je u zatvoru u Moskvi proveo samo nekoliko meseci, odeca ovog mladica je bila jos uvek dosta pristojna i naravno, odmah je privukla paznju kriminalaca, koji smesta odlucise da se dokopaju njegovog odela. Ivan Smedji predlozi partiju karata u kojoj gubitnik skida sve sa sebe. Svi su odmah znali da ce Aleksej uskoro ostati bez odece, ali niko nije mogao nista da ucini da to spreci; cak se ni Sazikov nije usudio da se mesa. Spreciti ovakvo kockanje ili osujetiti ovakvu nameru kriminalaca znacilo je sigurnu smrt, sto se u logoru veoma dobro znalo.

Ivan Smedji, naravno, dobi partiju i sa njome, svu Aleksejevu odecu. “Skidaj sve sa sebe, prijatelju,” rece.

Tada stvari krenuse naopako. Aleksej, koji je sve to bio shvatio kao salu, odbi da skine sa sebe odecu. Smedji tada zapoce predstavu: najpre mu se obrati toboz ljubazno, a zatim nasrnu na njega pesnicama. Aleksej zamahnu u samoodbrani, sto samo jos vise razjari Smedjega. Svima je bilo jasno da Alekseju nema spasa, da ce ga Smedji ubiti. Svi su skamenjeno stajali i posmatrali kako Smedji na smrt prebija mladica. Aleksej je bio sav obliven krvlju, krv mu je potekla i iz usta. Vec je posrtao. Neki kriminalci su ga izazivali, toboz navijajuci za njega i bodreci ga.

Otac Arsenije nije video pocetak borbe, jer je na suprotnom kraju barake slagao drva. Najednom vide da Smedji tuce Alekseja koji vise nije imao snage da se brani, vec je samo pokrio lice rukama, jer ga je Smedji bez milosti udarao pesnicama. Otac Arsenije mirno odlozi drva, brzo im pridje i, na opste zaprepascenje, zgrabi Smedjega za misicu. Lice Smedjega se izoblici od besa: pop se umesao u tucu – mora umreti. Smedji je odavno bio ispunjen mrznjom prema ocu Arseniju, no ranije nije smeo da mu pridje, jer se bojao ostalih kriminalaca. Sada je, medjutim, imao valjan razlog da ga ubije.

On ostavi na trenutak Alekseja i zasista: “U redu pope. Ovo je kraj – i za tebe, i za njega. Prvo mali, pa onda ti.” U ruci mu sevnu noz i on se baci na Alekseja.

Niko nije mogao da objasni sta se tada dogodilo. Slabasni i krotki otac Arsenije najednom zamahnu i udari Smedjega po ramenu takvom silom da mu izbi noz iz ruke. Zatim ga odgurnu dalje od Alekseja. Smedji posrnu, pade i udari licem u ivicu kreveta. Otac Arsenije se okrenu Alekseju i rece mu: “Idi, Aljosa, umij se. Nece te niko vise tuci.” Zatim, kao da se nista nije dogodilo, nastavi sa svojim poslom.

U prostoriji je vladao muk. Ivan se polako podize sa poda. Niko od zlocinaca ne izusti ni rec. Smedji je pred svima izgubio obraz. Neko poce polako da brise tragove krvi nogom. Aleksejevo lice je bilo potpuno smrskano, jedno uvo mu je visilo, a jedno oko bilo sasvim zatvoreno, dok mu je drugo bilo svo obliveno krvlju. Svi su cutali. Znali su da ce kriminalci sada zasigurno ubiti i Alekseja, i oca Arsenija.

Sve je, medjutim, ispalo sasvim drugacije. Za kriminalce je postupak oca Arsenija bio izuzetno hrabar i odvazan. Premda su se svi bojali Ivana Smedjeg, otac Arsenije nije oklevao kada je Smedji nasrnuo nozem na Alekseja, a kriminalci su veoma postovali coveka koji nije pokazivao strah. Ranije je otac Arsenije bio poznat samo po svojoj dobroti i nastranosti, a sada su ga postovali zbog hrabrosti. Smedji ode u krevet i poce da se dosaptava sa svojim prijateljima, no ubrzo uvide da je kod njih izgubio ugled.

Prodje noc. Ujutro svi otidose na posao. Otac Arsenije je, kao i obicno, poslovao oko peci, cistio ih i skidao naslage prljavstine sa poda. Uvece, samo sto su se zatvorenici vratili s posla, u baraku udje nadzornik sa nekoliko vojnika.

“Mirno!” dreknu. Svi zatvorenici poskakase sa svojih kreveta i stadose kraj njih u stavu mirno. Nadzornik krenu izmedju redova lezaja i stade da gleda levo i desno. Kada je dosao do oca Arsenija, okomi se na njega i poce da ga udara. Vojnici zgrabise Alekseja i stadose da ga vuku prema izlazu.

“Zatvorenici P18376 i P281 u kaznenu celiju br. 1 na cetrdeset osam sati, bez hrane i vode, zbog krsenja logorskih pravila i tuce!” zaurla nadzornik.

Smedji ih je, dakle, prijavio. Medju kriminalcima, prijavljivanje vlastima je vazilo za najnizi i najpodliji nacin razracunavanja.

Kaznena celija br. 1 bese kucica koja se nalazila na samom ulazu u logorski kompleks. U kucici je bilo nekoliko celija samica, i jedna celija u koju su mogla da stanu dva coveka. Na sredini te prostorije nalazila se, umesto lezaja, uzana daska, sirine jedva oko cetrdeset santimetara. Zidovi i pod celije su bili zastrti limom. Sirina prostorije nije bila veca od tri cetvrtine metra, a duzina joj je bila dva metra. Napolju je bilo -30o, mraz, duvao je jak severni vetar. Bilo je dovoljno da covek samo na kratko izadje napolje, pa da sav utrne od hladnoce. Svi stanovnici barake su znali da boravak u kaznenoj celiji pri ovakvim vremenskim neprilikama znaci sigurnu smrt. Pri ovakvoj hladnoci, smrt nastupa za dva casa. Nikada pre ovoga nisu nikoga slali u kaznenu celiju na ovakvoj hladnoci. Ponekad bi slali tamo zatvorenike na dvadeset cetiri sata, pri temperaturi od nekoliko stepeni ispod nule. Ovakvu kaznu su mogli da prezive samo oni koji su bili ustanju da sve to vreme skacu gore – dole i da na taj nacin zagrevaju krvotok. Ko prestane da skace, smrzava se i umire. A toga dana je temperatura bila -30o. Otac Arsenije je bio star i iznemogao, Aleksej sav isprebijan. Obojica su bili sasvim iscrpljeni.

Strazari ih obojicu odvukose ka izlazu. Avsenkov i Sazikov se usudise da istupe iz vrste i pokusaju da odvrate nadzornika: “Druze nadzornice, nece preziveti mraz. Nemojte ih slati u samicu!” Nadzornik raspali pesnicom prvo jednog, pa drugog, tolikom zestinom da obojica poletese, osamuceni, ka zidu.

Ivan Smedji obori pogled. Obuze ga strah. Znao je da su njegovi bivsi prijatelji u stanju da ga ubiju zbog ovakve izdaje.

Oca Arsenija i Avsenkova odvukose u kaznenu celiju i gurnuse ih unutra. Obojica padose na pod. Unutra je bio potpuni mrak. Otac Arsenije se prvi uspravi i rece: “Eto nas, dakle, nas dvojica skupa. Bog nas je sastavio. Hladno je, Aljosa, svuda oko nas je lim.”

Culi su zatvaranje vrata i okretanje kljuca u bravi, a zatim i korake strazara kako se udaljavaju. Od mraza su im se oduzele i ruke i noge, a dah u plucima se ledio. Gvozdene resetke na malenom prozoru propustale su blede snopove mesecine.

“Smrzavamo se, oce Arsenije”, zajeca Aleksej. “Ja sam kriv za ovo. Umrecemo obojica. Ne bismo smeli da lezimo, moramo da skacemo gore – dole, ali ne mozemo tako dva dana… Ja se vec osecam tako slabo, sav sam izubijan. Noge su mi vec promrzle. Umrecemo, oce Arsenije! Neljudi … bolje da su nas odmah streljali.” Otac Arsenije ne rece nista. Aleksej pokusa da skace, no to mu nista nije pomagalo. Bilo je sasvim bespredmetno odupirati se tolikom mrazu.

“Kazite mi nesto, oce. Zasto cutite?”

Kao iz daljine, do njega dopre glas oca Arsenija: “Molim se, Aljosa.”

“Cemu se molite, kad se smrzavamo?” jedva cujno prosaputa Aleksej.

“Sami smo, Aljosa. Niko nam nece uci naredna dva dana. Molicemo se. Ovo je prvi put u ovom logoru da je Bog dopustio da se molimo naglas, punim ustima. Molicemo se, a ostalo neka bude Bozja volja.” Studen je postepeno savladjivala Alekseja koji pomisli da otac Arsenije gubi razum. Otac Arsenije se oseni znakom Krsta i poce nesto da govori tihim glasom, obasjan mesecevom svetloscu. Aleksejeve noge i ruke su sada bile sasvim obamrle od mraza, u njima vise nije bilo ni trunke snage. Smrzavao se, vise ga nije bilo briga ni za sta.

Otac Arsenije za trenutak zacuta, a onda Aleksej sasvim jasno i razgovetno cu njegove reci i najednom shvati da su to reci molitve. Aleksej je do tada samo jednom, iz radoznalosti, bio u crkvi. Premda ga je baba krstila dok je bio jos mali, u njegovoj porodici nije bilo poboznosti. Vera ih uopste nije interesovala, niti su znali sta je to. Aleksej je bio student, komsomolac. Kakve je veze to imalo sa verom?

Uprkos obamrlosti tela i bola od zadobijenih udaraca, Aleksej je jasno cuo reci oca Arsenija: “Boze, smiluj se na nas gresne! Svemilostivi Boze! Gospode Isuse Hriste, koji si iz Svoje prevelike ljubavi prema nama postao covek da bi nas spasao, spasi nas sada Svojom prevelikom miloscu, smiluj se na nas i izbavi nas od strasne smrti, jer u Tebe, Boga i Tvorca naseg verujemo!” tako su se izlivale reci molitve i u svakoj se reci osecala najdublja ljubav i vera u Bozju milost, bezuslovno poverenje u Boga.

Aleksej poce pazljivo da prati reci molitve. U pocetku su ga zbunjivale, no postepeno poce da ih shvata. Molitva mu je unosila mir u dusu, uklanjala strah od smrti i sjedinjavala ga sa covekom koji je stajao pored njega.

“Gospode Boze nas, Isuse Hriste! Ti si sam Svojim precistim ustima rekao da ako se dvoje ili troje mole za jednu stvar, onda ce Otac Tvoj nebeski uslisiti njihovu molitvu, jer “gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tamo sam i ja sa njima.” Aleksej stade da ponavlja reci oca Arsenija.

Hladnoca mu je sasvim obuzela telo i on bese sav obamro. Vise nije znao da li sedi, lezi ili stoji. Celija u kojoj su se nalazili odjednom isceze, zajedno sa hladnocom, bolom i strahom. Ostao je samo glas oca Arsenija. Gde su se oni to nalazili? Aleksej okrete glavu da pogleda oca Arsenija i vide da sve oko njega odjednom sve preobrazilo. Pade mu na um strasna pomisao: “Gubim pamet, ovo je kraj. Umirem.”

Celija je postala sira i prostranija. Mesecine vise nije bilo. Sav obasjan nekom cudnom svetloscu, otac Arsenije se glasno molio sa uzdignutim rukama, odeven u blistavo bele svestene odezde. Takve odezde je Aleksej samo jednom video, davno, kada je iz radoznalosti bio u crkvi.

Sada su reci oca Arsenija bile lake za razumevanje, postale su mu poznate, ponirale su mu pravo u dusu. Vise nije osecao nikakvu teskobu, ni bol, ni strah, samo zelju da se poistoveti sa ovim recima, da ih razume, da se sjedini sa njima. Celije vise nije bilo: nalazili su se u crkvi. Kako su dospeli tamo? Aleksej sa divljenjem primeti da nisu sami. Ocu Arseniju su prisluzivala dva mladica. Obojica su bili odeveni u iste blistavo bele odezde i obojicu je obasjavala ista neobjasnjiva bela svetlost. Nije mogao da im vidi lica, ali je osecao njihovu lepotu.

Molitva ispuni citavo Aleksejevo bice. On ustade i poce da se moli zajedno sa ocem Arsenijem. Bilo mu je toplo, disao je lako, dusu mu je ispunjavala neizreciva radost. Govorio je molitve za ocem Arsenijem, no to nije bilo mehanicko ponavljanje, vec se zaista molio zajedno sa njim. Cinio mu se kao da se otac Arsenije sav utopio u reci molitve, no znao je da ga bacuska nije zaboravio i da mu sve vreme pomaze da se moli. Aleksej je shvatao sada da Bog zaista postoji, da je sa njima, video Ga je ocima duse. Povremeno bi mu na um dolazila pomisao da su obojica vec umrli, no razgovetan glas i prisustvo oca Arsenija brzo bi ga vracali u stvarnost.

Nije znao koliko je vremena proslo dok su se tako zajedno molili, kada se otac Arsenije okrete ka njemu i rece mu: “Lezi, Aljosa, umoran si. Ja cu nastaviti da se molim, a ti ces me cuti.” Aleksej leze na pod zastrt limom, zatvori oci i nastavi da se moli slusajuci oca Arsenija. Reci molitve su ispunjavale citavo njegovo bice: “…sabrani u ime moje, Otac moj nebeski dace im…” Srce mu je na hiljadu nacina usvajalo te reci. “Nismo sami”, pomislio je Aleksej.

Sve bese mirno i toplo. Najednom se odnekuda pojavi njegova majka. Gle, pokriva ga toplim pokrivacem. Rukama mu grli glavu, privija ga uz sebe. Htede da joj kaze: “Mama! Cujes li? Mozes li da cujes oca Arsenija kako se moli? Saznao sam da Bog postoji, mama, poverovao sam u Njega!”

Kao da je cula njegove reci, majka mu odgovori: “Aljosenjka! Kad su te onomad odveli, i ja sam pronasla Boga. To mi je dalo snage da zivim.”

Sav uzas prethodnog dana je nestao, majka i otac Arsenije su bili uz njega. Reci molitve, do tada nepoznate, grejale su mu dusu i vracale ga u zivot. Hteo je da nikad ne zaboravi te reci, da ih pamti do kraja zivota. “Ne zelim nikada da odem od oca Arsenija, zelim da sam stalno uz njega”, mislio je Aleksej.

Lezeci u polusnu kraj nogu oca Arsenija, Aleksej je cuo prekrasne reci. Otac se molio, a dvojica mladica u svetlim odezdama molila su se s njim i prisluzivala mu. Bili su zadivljeni njegovom molitvom. Otac Arsenije sada nije nista vise iskao od Boga u molitvi, samo Mu je uznosio slavoslov i blagodarenje. Koliko je sve to dugo trajalo, nije mogao da oceni.

Sve sto je ostalo u Aleksejevom pamcenju bile su reci molitve, topla i radosna svetlost, slika oca Arsenija, dva mladica u svetlosnim odezdama i sveobujmljujuci, neuporedivi osecaj topline koja mu je davala novi zivot.

Neko udari u vrata, zaskripa smrznuta brava i zacuse se neki glasovi spolja. Aleksej otvori oci. Otac Arsenije je i dalje stajao u molitvi. Mladici u svetlim odezdama ih blagoslovise i lagano se udaljise. Svetlost poce da bledi i celija ponovo postade mracna, hladna i sumorna.

“Ustani, Aljosa”, rece otac Arsenije. “Dosli su po nas.”

Aleksej ustade. Upravnik logora, lekar, nacelnik specijalnog sektora i jedan strazar stajali su na vratima. Neko iza njih rece: “Za ovo nema opravdanja – neko bi mogao da nas prijavi Moskvi. Ko zna kako ce oni na ovo gledati. Smrznuti lesevi – to nije savremeni nacin…”

U kaznenoj celiji stajao je starac u iskrpljenoj kosulji, a pored njega mladic u iscepanoj i krvavoj odeci, sav u modricama i podlivima. Na licima im se ogledao mir, a po odeci i citavom telu im se uhvatio debeo sloj leda.

“Zivi su?!” zaprepasceno izusti major. “Kako je to moguce?”

“Zivi smo, druze majore”, odgovori otac Arsenije.

Svi se zgledase u neverici.

“Pretresite ih!”

“Napolje!” povika jedan od nadzornika. Otac Arsenije i Aleksej izadjose napolje. Strazari skidose rukavice i stadose da ih pretresaju. I lekar skide jednu rukavicu, gurnu je ispod odece oca Arsenija, a zatim i ispod Aleksejeve i rece, sam za sebe: “Neverovatno! Kako su uspeli? Tela su im topla.” Lekar udje u celiju, pogleda okolo i upita: “Cime ste se grejali?”

“Verom u Boga i molitvom”, odgovori otac Arsenije.

“Obicna halucinacija. Smesta ih vratite u baraku!” naredi jedan od nadzornika, vidno uznemiren. Dok su ih odvodili, Aleksej cu lekara kako govori nadzorniku: “Zapanjujuce! Pri temperaturi od -30o smrt nastupa najkasnije za cetiri do pet sati. Vi, nadzornici, ste danas zaista imali srece. Ovo je moglo da se zavrsi nepovoljno za sve nas.”

U baraci su ih docekali kao da su vaskrsli iz mrtvih. “Kako ste se spasli?” svi su hteli da znaju.

Njih dvojica su samo odgovarali: “Bog nas je spasao.”

Kroz nekoliko dana Ivan, zvani Smedji, bi premesten u drugu baraku. Nedelju dana posle toga dogodio se nesrecan slucaj: dok je radio napolju, jedna stena se odvalila i zgnjecila ga. Izdahnuo je u strasnim mukama. Proneo se glas po logoru da su stenu odvalili njegovi bivsi prijatelji.

Aleksej je postao drugi covek, kao preporodjen. Kad god je mogao, pratio je oca Alekseja u stopu i molio ga da mu prica o Bogu i Pravoslavnom bogosluzenju.

Ovu pricu je ispricao Aleksej, a nekoliko svedoka iz barake oca Arsenija je potvrdilo istinitost ovog kazivanja.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

“PRAVEDNI” NADZORNIK

Stari nadzornik je smenjen i na njegovo mesto je doveden novi, koji zbog strogih zahteva o sprovodjenju propisa u logoru, kao i zbog pravednog pristupa zatvorenicima, dobi nadimak “Pravedni.” Novi nadzornik nije ispoljavao nikakva osecanja prema ocu Arseniju; ako mu nesto ne bi bilo po volji, imao bi obicaj da podrugljivo kaze: “Oce, vrlo je bitno da se sluzba odvija prema tipiku.” Tada bi odlazio i vracao bi se kroz sat vremena da bi proverio da li je otac Arsenije obavio posao na zadovoljavajuci nacin.

Tog leta, nesto se veoma neobicno dogodilo “Pravednome.” Jednog dana, dok je nadzornik obavljao redovni pregled baraka sa okolinom, otac Arsenije je cistio staze izmedju baraka. On odjednom vide nadzornika kako, posto je zavrsio pregled, vadi iz dzepa novcanik. Izvadio je nesto iz novcanika, vratio ga u dzep i izgubio se iz vida.

Cisteci tako staze, otac Arsenije dodje do mesta gde je “Pravedni” zastao i na zemlji ugleda crvenu knjizicu. Podize je i vide da je to nadzornikova partijska knjizica. Otac Arsenije stavi knjizicu u dzep i, posto zavrsi sa ciscenjem staze, ode da pospremi baraku. Dok je cistio, gledao je svako malo kroz prozor, ne bi li ugledao nadzornika. Kroz dva sata vide “Pravednoga” kako juri prema njemu u panici. Otac Arsenije izadje iz barake i podje mu u susret.

U to vreme je gubitak partijske knjizice, posebno u logorima, znacio smrt, i “Pravedni” je to dobro znao. Jurio je po stazama izmedju baraka, a na licu mu je bio ispisan uzas. Uplaseno je bacao pogled levo i desno i video da je nekoliko ljudi tuda vec proslo. Otac Arsenije mu pridje i rece mu: “Druze nadzornice, dozvolite mi da vam nesto kazem.” Nadzornikovo lice se smraci od gneva. “Sklanjaj mi se s puta, pope!” povika i htede da ga udari. Otac Arsenije mu cuteci pruzi partijsku knjizicu, okrete se i podje prema baraci.

Nadzornik zgrabi knjizicu i povika: “Stani!” Prilazeci mu blize, upita: “Ko te je video?”

“Niko me nije video, druze nadzornice. Pronasao sam knjizicu pre otprilike dva sata ovde, na stazi.”

“Pravedni” se okrete i ode. Nista se nije mnogo promenilo, ali sada njegovi zahtevi prema ocu Arseniju postadose sve stroziji. Mnogi su pomislili da je namislio da se resi oca Arsenija kao opasnog svedoka. To je bio cest postupak u logoru; nadzornik bi usmrtio zatvorenika, uz opravdanje da ga je ovaj napao. Cesto bi se za tako nesto dobijalo i unapredjenje.

Postojalo je mnogo nacina da se logoras likvidira, a da niko iz logorske uprave za to ne odgovara.

Vreme je prolazilo.

Ispricao Andrej Ivanovic, nekadasnji nadzornik logora u kome je otac Arsenije proveo mnogo godina. Korisceni su i opisi koje je zabelezio sam otac Arsenije.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MAJKO BOZJA, NE OSTAVI IH!

Ovu pricu je ispricao sam otac Arsenije najblizim svojim duhovnim cadima, medju kojima sam bio i ja.

Svedocanstva koja su mi ostavili Avsenkov, Sazikov i student Aleksej (koji je tada vec pusten iz logora), pomogla su mi da sastavim slecu crticu iz zivota oca Arsenija. Svi su oni bili prisutni u baraci kada je otac Arsenije telesno umro i, prema njihovom svedocenju, vratio se ponovo u zivot.

Kada sam zavrsio beleske o ovom dogadjaju, osetio sam da treba da pokazem rukopis ocu Arseniju. On ga je procitao i dugo zatim cutao, a kada ga upitah: “Zar nije stvarno tako bilo?” odgovorio mi je:

“Veliku milost su mi podarili Gospod i Majka Bozja, pokazali su mi najsvetije i najcudesnije blago – blago ljudske duse ispunjene verom, ljubavlju i dobrotom. Gospod i Njegova Mati su mi pokazali da vere na zemlji nikada nece nestati. Mnogi je ljudi nose u sebi: neki sa zarom, drugi sa strahopostovanjem, a neki, opet, u sebi kriju samo malenu iskricu vere. Takvima je neophodno da imaju dobrog svestenika koji ce im kao dobri pastir pomoci da se ta iskra u njima razgori u neugasivi plamen vere. Gospod mi je pokazao da ljudi koji u sebi imaju vere, a narocito pastiri ljudskih dusa, moraju da se bore za svakog coveka do poslednje kapi snage, do zadnjeg svoga daha. Osnova borbe za dusu jeste ljubav, blagost i pomoc bliznjemu, pomoc koju dajemo ne radi sebe, vec radi brata svoga. Ljudi sude o veri, sude cak i o samome Hristu, na osnovu ponasanja svojih bliznjih. Takodje je pisano: “Jer ces zbog svojih reci biti opravdan i zbog svojih reci biti osudjen” (Mat. 12:37) i “Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov” (Gal. 6:2).

“Ono sto mi se tom prilikom dogodilo, za mene je predstavljalo pre svega veliki nauk i opomenu. Taj dogadjaj me je postavio na moje mesto. Posto sam mnogo vremena proveo po logorima, i posto me je toliko puta milost Bozja izbavljala od nevolja, poceo sam da umisljam kako sam postao jak u veri. No kada sam okusio telesnu smrt, Gospod i Majka Bozja su mi pokazali da nisam dostojan ni da se dotaknem odece mnogih suzanja u logoru i da od takvih mogu mnogo da naucim.

“Gospod me je ponizio, postavio me na moje mesto, tamo gde sam trebao sve vreme da budem. Otkrio mi je moju veliku nedostojnost i podario mi je jos vremena da se popravim, da ispravim svoje greske i zablude. A da li sam ja to ucinio? Gospode, pomiluj!”

Rekavsi ovo, otac Arsenije uze rukopis od mene i vrati mi ga kroz nekoliko dana. Dok sam ga iznova citao, primetih da je neke reci promenio, i da je ponesto jos dodao. Pred vama je rukopis koji mi je on vratio.

Kad mi je vracao rukopis, otac Arsenije mi je rekao: “Molim te, dok sam ziv, nemoj ovo pokazivati nikome. A kad umrem, neka ljudi citaju.”

****

Posle iscrpljujuceg i vrelog leta sa najezdama komaraca nastupila je vlazna, kisovita i hladna jesen. Tlo se ponekad zamrzavalo, a ponekad bi se pretvaralo u potoke otopljenog mulja. I u barakama je bilo hladno i vlazno, sto je cinilo zivot jos tezim. Odeca zatvorenika nikad nije mogla da bude sasvim suva, dok su im noge bile uvek mokre i izranjavljene. Nastupi tada epidemija gripa. Svakoga dana umiralo je u proseku po cetvoro ljudi. Dodje red i na oca Arsenija. Jednog dana nije mogao da se digne sa postelje. Imao je visoku temperaturu, preko 42o, podilazila ga je jeza, kasljao je, voda mu je prodrla u pluca, srce je otkazivalo.

U “specijalnom” logoru, kada bi nastupile epidemije gripa, bolesnike nisu ni slali u ambulantu. Tamo si mogao da ides samo ako ti je naprsla lobanja, ili sa odsecenom ili polomljenom rukom ili nogom. Pravilo u logoru je glasilo: ako mozes da se drzis na nogama, ides na rad; ako ne mozes, onda dokazi da se ne pravis da si bolestan. Ako uspes to da dokazes, i ako logorske vlasti odobre, dobices bolnicku negu.

U logoru je postojao plan po kome se odredjivala kolicina posla koju je svaki osudjenik bio duzan da obavi. Ako bi logorske vlasti uspele nekoga da nateraju da prebaci propisanu normu, tada je neko iz vlasti primao za to novcanu nagradu. Suznji za ovo, naravno, nisu znali, ali njihov rad je nekome donosio zaradu. Logorskim vlastima je, dakle, islo u racun da se pridrzavaju norme i zato nije bilo mesta bolecivosti prema zatvorenicima.

U slucaju bolesti, osudjenik je prvo morao da trazi dozvolu da ide u ambulantu. Tamo bi mu merili temperaturu. Ako mu je temperatura bila ispod 40o, vracali bi ga na posao, a ako bi se bunio, slali bi ga u kaznenu celiju, a pored toga bi dobio jos i nekoliko samara od nadzornika kako bi se podsetio gde mu je mesto. Ako mu je temperatura prelazila 40o, tada je smeo da ostane u baraci da lezi, ali je morao svakog dana da se javlja u ambulantu. Ako nije imao snage da dodje do ambulante, ili ako bi izgubio svest, dolazio bi bolnicar da mu izmeri temperaturu i dobaci mu neki lek, najcesce aspirin. U tom slucaju je bolesnik mogao da ostane u krevetu, ali tesko njemu ako bi nastavio da lezi ako mu se temperatura spusti ispod 39,5 stepeni.

To je, dakle, bilo opste pravilo: ako mozes da hodas, idi na posao, ne pozivaj lekare. Oni su obicno bili zaposleni u drzavnoj sluzbi i dobro znali svoj posao. Nije im trebalo mnogo da viknu: “Sta se tu prenemazes, odmah na posao, ili u samicu!” Medju logorskim zatvorenicima je bilo i lekara, ali takvima nije bilo dozvoljeno da lece ljude u logoru. Morali su da obavljaju fizicke poslove kao i svi drugi zatvorenici, i to posebno teske poslove.

Treceg dana posto se otac Arsenije razboleo, pregledao ga je jedan od zatvorenika u baraci koji je bio lekar po struci. Ovaj pozva kolegu, specijalistu za plucne bolesti da se sa njim posavetuje o slucaju oca Arsenija. Nakon toga obojica pozvase Avsenkova i saopstise mu: “Bolesnik ima upalu pluca, pati od sveopste iscrpljenosti, ozbiljne hipovitaminoze, a i srce mu otkazuje. Stanje je vrlo lose. Najverovatnije ce ziveti jos najvise dva dana. Potrebni su mu lekovi, kiseonik, dobra nega. No, pod ovakvim uslovima, ne mozemo nista da ucinimo.”

Otac Arsenije je izgledao kao starac. Vec je dugo bio u logoru i za to vreme je mnogo ljudi umrlo, a na njihovo mesto su dosli drugi. Bilo je jedva dvanaestak “veterana” poput njega. Svi su im se cudili – kako to da su ovi starosedeoci jos medju zivima?

Neko pozva bolnicara. Bolnicar odmeri oca Arsenija sa dva metra udaljenosti, baci mu par aspirina na krevet i dade Avsenkovu termometar da mu izmeri temperaturu. Kad vide da mu je temperatura presla 42o, rece: “Ima grip”, i ode.

Ocu Arseniju je bilo sve losije. Njegovim prijateljima postade jasno da mu se kraj priblizio, da mu je kucnuo cas. Jedan od njih ode do ambulante da pokusa da dozove pomoc. Zlocinci koji su ga voleli pokusase da omeksaju srca nadzornika; uspese da nabave nesto praha od slacice za obloge i malo dzema od maline. To je bilo sve sto su mogli da nadju. Zatvorenik koji je nekako uspeo da se provuce do ambulante, uz pomoc prijatelja, objasnio je lekaru sta se dogadja sa ocem Arsenijem i molio ga da mu pomogne i da posalje lekove.

Lekar ga saslusa i upita: “Koliko je star bolesnik i koliko je dugo u logoru?” Suzanj odgovori da otac Arsenije ima 49 godina i da mu je to treca godina u logoru.

Lekar odgovori: “Zar ti mislis da je ovo sanatorijum, i da svi treba da se trudimo da osudjenici dozive stotu? Tvoj prijatelj je ziveo duze od proseka u ovom logoru i vreme mu je da ide. Dosta je ziveo. Nema lekova za njega, lekovi su potrebni vojsci. ”

Temperatura je jos rasla i otac Arsenije je poceo da gubi svest. Avsenkov pokusa da mu da aspirin pomesan sa dzemom od maline. Sazikov mu je stavljao obloge od slacice na grudi i ledja. Lekari su mu pruzili onoliko nege koliko su mogli, cim bi dosli sa rada, no stanje oca Arsenija se samo pogorsavalo. Ponekad se cinilo kao da u njemu vise nema zivota. Umirao je.

Smrt je u logoru bila cesta pojava i svi su na nju bili navikli. No ovu smrt je svako osetio na poseban nacin. (Sa jednog kraja barake na drugi proculo se: “Otac Arsenije umire! Pjotr Andrejevic je na samrti!” Otac Arsenije je svakome cinio dobro, prema svakome pokazivao samilost. Umirao je jedan izuzetan covek – to su i zlocinci i politicki zatvorenici podjednako shvatali). Poslednju recenicu, u zagradi, dodao sam beleskama posle koncine oca Arsenija. Nju su prilozili Sazikov i student Aleksej.

Otac Arsenije se molio. Premda je bio na izmaku svojih snaga, osecao je brigu kojom su ga okruzivali prijatelji. Zatim je polako zacutao.

“Odlazi”, neko rece. I sam otac Arsenije je osetio da umire. Nista vise nije mogao da vidi: prostorija, Sazikov, Avsenkov, Aleksej, doktor Boris Petrovic – vise nikoga nije video, sve je nestalo, izbledelo…

Posle izvesnog vremena otac Arsenije oseti kako ga obuzima neobicna lakoca. Postade svestan potpune tisine oko sebe. Oseti spokojstvo. Otezano disanje, sluz koja mu se natalozila u grlu, vrucica koja mu je sazizala telo, slabost i bespomocnost – sve je nestalo. Oseti se zdrav i pun snage.

Otac Arsenije je stajao pokraj svoje postelje i na njoj video mrsavog, iscrpljenog, neobrijanog i skoro potpuno sedog starca ispucalih usana i poluotvorenih ociju. Pored starca video je Avsenkova, Sazikova, Alekseja i jos nekoliko prijatelja koje je poznavao i mnogo voleo. Otac Arsenije se zagleda u coveka koji je lezao na postelji i odjednom, sa zaprepascenjem, prepozna sebe.

Prijatelji koji su se okupili oko njegove postelje, ogromna baraka sa brojnim ziteljima, citavo prostranstvo logora – sve je to otac Arsenije sada video sasvim jasno. Mogao je da vidi ne samo njihova tela vec i dusu.

Kroz tisinu koja ga je ispunjavala video je pokrete zatvorenika i, mada nije mogao da ih cuje, na neki nacin je mogao sasvim jasno da vidi i oseti o cemu govore i sta misle. Sa cudjenjem shvati da moze da vidi stanje duse svakoga od njih, no spozna i to da vise nije sa njima na ovome svetu.

Nevidljiva linija ga je odvajala od ovoga sveta i on vise nije mogao da je predje.

Gle, Avsenkov mu prinosi casu usnama i pokusava da mu da nesto da popije, ali uzalud. Voda mu se razliva po licu. Avsenkov i Aleksej nesto govore sa ostalima. Otac Arsenije je stajao kraj svoje postelje posmatrajuci sebe i te ljude kao da je stranac. Ubrzo shvati da je njegova dusa napustila telo i da je jeromonah Arsenije umro.

Otac Arsenije se osvrnu oko sebe u cudu. Baraka je nestajala u mraku, no negde u daljini se videla bljestava svetlost.

Pribravsi se, otac Arsenije stade da se moli i odmah oseti mir. Bi mu jasno da treba nekuda da ide. On krenu prema jarkoj svetlosti, no posle nekoliko koraka, okrete se i ponovo se vrati u baraku, kod svoje postelje. Gledajuci Alekseja, Aleksandra Pavlovica, Ivanova, Sazikova, Avsenkova i mnoge sa kojima je delio trnovitu stazu bola i patnje, shvati da ne moze da ih ostavi. Zaista nije mogao da ih ostavi.

Kleknu i poce da se moli, preklinjuci Gospoda da ne ostavi Alekseja, Avsenkova, Aleksandra, Fjodora, Sazikova i ostale sa kojima je ziveo u logoru.

“O Gospode, moj Gospode! Nemoj ih ostaviti. Pomozi i spasi ih!” molio se. Posebno se molio za zastupnistvo Majke Bozje.

Dok se molio, plakao je, preklinjuci Boga, Bogorodicu i sve svete da se smiluju na citav svet. Njegova molitva bese bez reci. Sada su mu se baraka i ceo logor prikazivali u sasvim drugacijem svetlu. Video je, iznutra, citav logor sa svim zatvorenicima i cuvarima. Otac Arsenije je sada jasno video dusu svakog coveka. Neke od tih dusa gorele su verom, i plamen je prelazio na ljude oko njih, duse drugih, poput Avsenkova i Sazikova, gorele su manjim plamenom koji se, medjutim sve vise sirio. Neke duse su u sebi nosile tek iskricu vere i bese im potreban samo pastir koji bi mogao da razgori ovu iskru u pravi plamen. A bilo je i ljudi cije su duse bile mracne i sumorne, bez i najmanje iskrice Svetlosti. Gledajuci duse ljudi koje mu je Bog dopustio da vidi, otac Arsenije je bio veoma ganut. “Gospode! Ziveo sam medju ovim ljudima, a nisam ih cak ni primecivao. Koliko lepote oni nose u sebi! Koliko pravih podviznika vere ima medju njima! Mada su okruzeni duhovnim mrakom i neizdrzivom ljudskom patnjom, oni ne samo da se spasavaju, vec daju svoje zivote i ljubav onima koji su pored njih, pomazuci tako bliznjima recju i delom!

“A gde sam bio ja, Gospode? Bio sam zaslepljen gordoscu i umisljao da su moja nistavna dela velika.”

Otac Arsenije uvide da Svetlost vere gori ne samo u dusama suzanja, vec i u dusama nekih cuvara i logorskih staresina koji su, u granicama svojih mogucnosti, cinili dobro, sto je za njih bilo veoma tesko i vrlo opasno.

“Zbog cega se sve ovo desava?” prolete mu iznenadna misao kroz glavu. “Zbog cega?”

Stajao je i posmatrao duhovni svet istih onih ljudi sa kojima je nekada ziveo, razgovarao, ili koje je samo vidjao. Kako je zacudjujuce raznovrstan i krasan izgledao taj svet! Ljude za koje je otac Arsenije mislio, ne izdvajajuci ih iz gomile, da su duhovno prazni i bezlicni, sada je video drugacijim ocima. Spoznao je da oni u sebi nose toliko vere, toliko neiscrpne ljubavi za bliznje, da cine toliko dobra i da nose svoj krst bez roptanja. A on, jeromonah Arsenije, koji je ziveo pored njih, nije ih ni primecivao, nije se zblizio sa njima.

“Gospode, gde sam ja to bio? Oprosti mi i smiluj se na mene. Gledao sam samo sebe. Pao sam u prelest i nisam imao dovoljno vere u tvoja stvorenja.”

Dugo se molio otac Arsenije pripadajuci k zemlji. Kada se digao sa kolena, primetio je da se i dalje nalazi u logoru, ali ga vise nije video u predjasnjem svetlu. Nestali su kreveti i baraka. Stajao je kraj ulaza u logor. Ostra svetlost reflektora klizila je po terenu. Pored kapije stajao je strazar. Bila je noc. Logor je spavao.

Otac Arsenije se okrete prema logoru, blagoslovi ga i pomoli se za sve koji su u njemu ziveli.

“Gospode! Kako da ih ostavim? Kako cu bez njih? Ne ostavljaj ih, ne uskrati im Tvoju milost! Pomozi, Gospode!” I ponovo kleknu na sneg da se moli.

Bilo je hladno, vetar je raznosio sneg, no otac Arsenije nista od toga nije osetio. Posto se dugo molio, ustade i napusti logor. Prodje pored strazarnice i izadje na put. Negde u daljini vide jarku svetlost koja kao da ga je pozivala i on krenu prema njoj. Hodao je lako i mirno. Prosao je sumu i selo i odjednom se nadje u svom gradu, u kome je stajala njegova crkva, njegov hram u kome je, kao mlad svestenik prvi put sluzio svetu liturgiju, stari hram koji je, radeci i trudeci se zajedno sa svojom mnogobrojnom duhovnom decom, uspeo da obnovi i da mu povrati predjasnju lepotu. “Gospode, Boze moj, kako je ovo moguce? Zasto sam ovde?” prosaputa i udje u hram.

Prvo sto je ugledao bese dobro mu poznata stara i cudotvorna ikona Majke Bozje, cije su tuzne oci sa paznjom i dubinom gledale svakoga ko joj je prilazio. Sve je u crkvi bilo onako kako je ostavio, no sada je hram bio prepun ljudi. Na licima ljudi koji su se molili ogledala se radost dok su gledali u ikonu Majke Bozje.

Dok je otac Arsenije koracao prema oltaru, ljudi su se tiskali levo i desno da bi mu oslobodili prolaz. Isao je prema oltaru lakim i radosnim korakom. Kada je usao u oltar, htede da obuce svestene odezde i poce da skida sa sebe zatvorenicku odecu, ali mu neko ko se nalazio u blizini rece: “Nemoj to skidati! I to su svestene odezde.”

Otac Arsenije pogleda svoju zatvorsku kosulju od fatiranog pamuka. Bljestala je zaslepljujucom belinom. On stavi na sebe epitrahilj da bi poceo da sluzi i odjednom se zapanji. Oltar preplavi cudesna svetlost od koje je sijala citava crkva, a ikone na zidovima izgledase posve neobicno, kao da su likovi na njima zivi. Mnostvo ljudi bese pogruzeno u duboku molitvu, a njihova molitva bese radosna.

Sada je Otac Arsenije sluzio liturgiju. Vide da sa njim sasluzuju jeromonah German, svestenik Amvrozije, djakon Petar i jos neki svestenici. On, otac Arsenije, poznavao je svakog od njih. Po strani stajahu episkopi Jona, Antonije i Boris, kao i njegov duhovnik i prijatelj, vladika Teofil. Svi su ga radosno gledali.

“Gospode”, pomisli otac Arsenije. “Svi su oni davno umrli, a sada su ovde. Dobro je biti ovde sa njima!”

Otac Arsenije je sluzio i njegova dusa se radovala; molitva ga je celog ispunila i uzdigla.

Blagosiljajuci okupljene u hramu video je da i mnoge od njih poznaje. Medju njima je bilo njegove duhovne dece, njegovih parohijana, ali i drugih koje je upoznao po logorima i na raznim drugim mestima; svi ti ljudi su delili njegov zivot. I svi su se oni molili za nekoga, nesto su trazili u molitvi. Posmatrajuci ih pazljivo shvatio je da su i ovi ljudi, bas kao i svestenici koji sluze sa njim u oltaru, umrli: neki davno, a neki skoro.

“Majko Bozja, kako to moze biti?” pitao se otac Arsenije. Nije cekao odgovor, vec je nastavio da se sabrano moli i da sluzi. Dok je sluzio liturgiju osetio je da gori radoscu i unutrasnjom toplinom. Pricestio se, zavrsio liturgiju, a zatim kleknuo pred ikonu Presvete Bogorodice Vladimirske, moleci se za oprostaj grehova.

“Majko Bozja, Otac Nebeski me je pozvao na sud, jer sam se Dok se molio tako za oprostaj sopstvenih grehova, preklinjao je upokojio. Ne ostavljaj me, vec me zastupaj pred Tvojim Sinom. Ne ostavi me. Sve uzdanje moje polazem u Tebe, ja, nedostojni gresnik. Bogorodicu da ne napusti one koji su jos medju zivima. Molio se za svoje stado, za suznje sa kojima je ziveo i koji su jos u logoru. Molio se za studenta Alekseja, za Avsenkova, Sazikova, Abrosimova, Alcevskog i za mnoge druge. Izgubio je pojam o vremenu i molio se sa tolikim usrdjem da je osecao da se svi prisutni u hramu mole zajedno sa njim, ponavljajuci: “Ti koja si Boga rodila, ne zaboravi ih, ne okreci lice svoje od tuge njihove!” Plakao je i ridao, suze su mu se slivale niz lice.

Srce ga je bolelo i stezalo mu se u grudima – kako da prezive oni koji su ostali u logoru? Opet i opet je molio Majku Bozju da ih sacuva, njih dugotrpeljive koji podnose muke kakve obican covek ne moze podneti… Najednom, jasno cu glas, blag, no odlucan, kako mu govori: “Jos nije vreme za tebe da umres, Arsenije. Potrebno je da jos neko vreme sluzis narodu. Gle, Bog te salje nazad medju ljude Njegove. Idi i sluzi! Ja te necu ostaviti.”

Otac Arsenije podize glavu i pogleda ikonu. Ucini mu se kao da je Majka Bozja sisla i Sama stala ispred njega umesto ikone. On kleknu kraj Njenih nogu. Bio je u stanju samo da ponavlja: “Majko Bozja, ne ostavljaj ih! Smiluj se na mene gresnog!” I opet cu Njen glas: “Podigni lice svoje, Arsenije, pogledaj me i reci mi sta istes, reci mi tvoje misli.”

Otac Arsenije podize glavu, pogleda u Majku Bozju i, dirnut Njenom dobrotom i velicinom koja ne bese od ovoga sveta, duboko se pokloni i rece: “Majko Bozja, neka bude volja Tvoja, Tvoja i Gospoda naseg. Ja sam star i bolestan. Hocu li biti u stanju da sluzim ljudima onako kako Ti, Vladicice, to zelis?

“Nisi sam, Arsenije, ima mnogo ljudi koji meni sluze. I ti ces sa njima sluziti i zajedno sa njima, pomoci ces mnogima. Bog ti je upravo pokazao da mnogo ljudi cini dobra dela u Ime Njegovo. Otkrio ti je duse ljudi koji zive u logorima. Vera je u mnogima ziva, vera i ljubav. Nisi sam u dobroti koju poklanjas ljudima. Idi, i sluzi mi. Ja cu ti pomoci!” I otac Arsenije oseti dodir Bogorodicine ruke na svojoj glavi.

Otac Arsenije ustade, skide epitrahilj, pokloni se svima prisutnima, narodu i svestenstvu i opet vide da su mu svi oni dobro znani, da je mnoge od njih on sam ispratio do vecnog prebivalista; njegov zivot je na neki nacin bio spojen sa njihovim. Stade pred Carske Dveri, nacini zemni poklon, zamoli prisutne za njihove molitve i krenu prema vratima hrama. Narod ga je blagosiljao dok je prolazio. Izasao je iz crkve, a dusa mu je bila prepuna radosti. Hodao je laganim korakom. Koracao je prema logoru, prema svojoj baraci. Suma, drum, kucerci, sve je to prolazilo pored njega velikom brzinom. Prodje strazu, udje u svoju baraku, otide do svog lezaja i vide sebe kako lezi na njemu, dok je mnostvo zatvorenika i dalje stajalo okupljeno oko tela. On leze na postelju i cu kako neko govori: “Gotovo je. Vec se ohladio. Umro je nas otac Arsenije. Skoro je pet sati, uskoro ce budjenje. Moramo da javimo nadzorniku.”

“Ostadosmo siroti”, neko dodade. “On je mnogima pomagao. Eto, ja sam se celog zivota protiv Boga borio, a otac Arsenije mi Ga je pokazao. Otkrio mi Ga je svojim delima.”

Otac Arsenije duboko uzdahnu, na sta se svi zaprepastise, a mnogi i preplasise, i tiho rece: “Bio sam u mojoj crkvi, a sada, vidite, Majka Bozja me je poslala natrag k vama.” Ove reci nisu nikoga zacudile, mada su svi i dalje bili zapanjeni. Kroz otprilike dve nedelje, otac Arsenije je smogao snage da ustane. Sve mu je bilo neobicno: zivot i ljudi, sve je sada izgledalo drugacije. Svako je zeleo da mu pomogne, svako bi mu donosio deo svog dnevnog sledovanja. Cak mu je i “Pravedni” poslao po Sazikovu malo maslaca.

Digao se sa postelje otac Arsenije, vratio se u zivot. Strasna bolest ga je napustila. Gospod i Majka Bozja su ga vratili u zivot da sluzi ljudima, poslali su ga natrag u svet.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MIHAIL

Posle vecernje prozivke, posto je ustanovljeno da su svi zatvorenici na broju, zakljucavali bi ih u barake. Pre spavanja mogli su malo da porazgovaraju, da podele utiske o zivotu u logoru, da igraju domine ili da samo leze na posteljama i da se secaju proslosti. Cak i dva sata nakon sto bi baraka bila zakljucana, mogao se cuti razgovor; zatim bi glasovi polako zamirali i barakom bi zavladala tisina.

Posto su vrata barake zakljucana, otac Arsenije je dugo stajao u molitvi pored svog lezaja, zatim je legao i nastavio da se moli. Napokon je zaspao. San mu nikada nije bio previse dubok. Negde oko jedan po ponoci oseti kako ga neko drma. Skoci iz sna i vide nepoznatog coveka kako mu sapuce:

“Dodjite! Moj sused je na samrti i zove vas!”

Na sasvim drugom kraju barake jedan covek je zaista umirao. Lezao je na ledjima i tesko, isprekidano disao. Oci su mu bile neprirodno razrogacene. “Oprostite mi, molim vas!” rece ocu Arseniju. “Potrebni ste mi. Ja umirem…” Zatim naglo, skoro zapovednicki, rece: “Sedite!”

Otac Arsenije sede pored njega na lezaj. Sijalica koja je svetlela izmedju redova lezaja bacala je slabu svetlost na lice umiruceg koje bese svo prekriveno krupnim graskama znoja. Kosa mu je bila sva mokra, a usne cvrsto stisnute. Bio je iscrpljen, umirao je, no njegove oci, poput dve uzarene baklje, gledale su zivo u oca Arsenija. U tim je ocima ziveo, plamteo i kao recna bujica proticao citav zivot ovog coveka. Napustao je ovaj svet, mnogo je propatio, bio je premoren, no zeleo je da pred Gospoda iznese svoj zivot.

“Molim vas, cujte sada moju ispovest. Oprostite mi gresnom. Ja sam monah, tajni monah.” Zatvorenici koji lezahu u neposrednoj blizini ustadose i potrazise drugo mesto za spavanje. Bilo im je jasno da covek umire. Ljudi su, cak i u logoru, uvidjali da prema umirucima valja biti bar malo snishodljiv i popustljiv. Otac Arsenije se prikloni k monahu, popravi poderano cebe kojim ovaj bese pokriven i polozi ruku na njegovu glavu, sapatom izgovarajuci molitvu pre ispovesti. Sabravsi svoje duhovne snage, pripremi se da saslusa ispovest monaha.

“Srce mi otkazuje”, rece covek, cije monasko ime bese Mihail i poce da se ispoveda.

Sagnuvsi se, skoro licem uz lice sa umirucim covekom, otac Arsenije je slusao skoro necujno saputanje i gledao Mihaila u oci. Katkad bi sapat utihnuo i culo se samo sistanje, jer bi se Mihail tada naprezao da udahne. Katkad bi sasvim zacutao, cinilo bi se da ga je dusa napustila, no ocima je i dalje zivo gledao oca Arsenija, koji je u njima video sve sto se bolesnik mucio da kaze.

Mnoge je ispovesti otac Arsenije slusao od ljudi na samrtnoj postelji, i uvek bi ga svaka ispovest duboko potresla, no sada, slusajuci Mihailovu ispovest, jasno je video da je pred njim covek neobicno velikog duhovnog zivota. Pred njim je umirao molitvenik, podviznik koji je sav svoj zivot posvetio Bogu i bliznjima. Umirao je pravednik i otac Arsenije spozna da je on, jeromonah Arsenije nedostojan da celiva krajicak odece monaha Mihaila, da je nistavan u poredjenju sa njim.

Mihailov sapat postade sve vise isprekidan, ali oci monaha su gorele, zracile svetloscu, bile su zive. I opet je otac Arsenije mogao da vidi u tim ocima sve sto je monah pokusavao da kaze.

Mihail je prilikom ispovesti bio strog prema sebi, nije stedeo sebe. S vremena na vreme bi se cinilo kao da se njegova dusa vec rastavila od tela na postelji, da govori o sebi van tela. Otac Arsenije uvide da je ovosvetski zivot monaha Mihaila, poput ladje natovarene svim njegovim bolima, brigama i patnjama proslim i sadasnjim, vec otplovio daleko od njega u daleki svet zaborava i da je sa njime ostalo samo ono najbitnije, koje je sada prinosio Bogu na sud. Posto je odbacio sve nebitno, imao je sada da preda u ruke svestenomonaha Arsenija sve ono sto je od znacaja, a ovaj, vlascu kojom ga je odenuo Gospod, imao je da ga razresi i sve mu oprosti.

U tih nekoliko minuta sto mu behu preostali od zivota, monah Mihail je morao sve da prinese Gospodu, da prizna sva svoja sagresenja i da umije svoju savest pre nego sto stane pred Bozji sud.

Covek je umirao na nacin na koji su mnogi ispustali duse na rukama oca Arsenija. No pred ovom smrcu otac Arsenije je drhtao, uvidevsi da mu je Gospod podario veliku milost dopustivsi mu da saslusa ispovest ovog pravednika.

Gospod mu je otkrio najvece Svoje blago koje je On sam, sa ljubavlju, odnegovao. Otkrio mu je do kakvog savrsenstva covek moze da se uzdigne, covek koji ljubi Boga, koji je poneo “jaram i breme” Hriscanskog zivota i nosio ga do kraja. Sve je to otac Arsenije video i slagao u svoje srce.

Mihailova ispovest na samrti je pomogla ocu Arseniju da uvidi kako je, cak i pod neverovatno zamrsenim okolnostima savremenog zivota, u sred velikih politickih promena, slozenih medjuljudskih odnosa, ozvanicenog bezboznistva, gazenja sopstvene vere, pada moralnih vrednosti, stalne sumnjicavosti i nedostatka duhovnog rukovodjenja, coveku moguce da pobedi sve prepreke koje stoje izmedju njega i Boga.

Monah Mihail nije dosao do Boga putem zivota u nekom manastiru ili skitu, vec ziveci u surovim uslovima, u najokrutnijem vremenu u istoriji, teskom borbom protiv sila zla i protiv nasilnog ateizma. Na tom svom putu skoro da ga niko nije vodio niti pomagao; upoznao je, mozda, dva ili tri svestenika i proveo je jednu radosnu godinu poznanstva sa vladikom Fjodorom, od koga je i primio monaski postrig; nakon toga je Mihail od njega dobio dva ili tri kratka pisma. Najvise od svega, ka Bogopoznanju ga je vodila njegova neunistiva, plamena zelja da se priblizi Bogu.

“Da li sam posao pravim putem, da li sam isao kako valja? Ili sam gdegod skrenuo s puta – ne znam…” govorio je Mihail.

No otac Arsenije je znao da Mihail ne samo sto nije skrenuo sa puta koji mu je pokazao vladika Fjodor, vec je tim putem stigao daleko, veoma daleko, dalje no sto su otisli i sami njegovi duhovni ucitelji. Zivot Mihailov je bio borba za duhovno i moralno savrsenstvo, sve to u sred svakodnevnog zivota ovog vremena i veka. Otac Arsenije je video da je Mihail dobio ovu bitku, bitku prsa u prsa sa zlom koje ga je sa svih strana okruzivalo. Medju ljudima je u ime Bozje cinio dobro, noseci u dusi reci apostolove koje su gorele u njemu kao buktinja: “Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov” (Gal. 6,2).

Otac Arsenije je shvatao savrsenstvo i velicinu Mihailovu i uvidjao sopstvenu nistavnost. Molio se usrdno da mu Bog podari snage da olaksa umirucem coveku poslednje trenutke zivota. Osecao je nemoc, ali u isto vreme i radost sto je tako blizu Mihaila, i sto mu je Mihailova ispovest otkrila cudesne puteve Bozje, poucavajuci ga i usmeravajuci na stazu najdublje vere.

A onda, nastupi trenutak kada Mihail predade sve sto je nosio na dusi ocu Arseniju, a preko ovoga, Gospodu. On pogleda upitno u oca Arsenija. Uzevsi breme Mihailovih grehova na svoju svestenicku dusu, otac Arsenije zadrhta. I opet zadrhta, videvsi sopstvenu ljudsku nistavnost i nemoc. Posto je izgovorio razresnu molitvu nad Mihailom, najpre se zaplaka u sebi, a potom, ne mogavsi da se uzdrzi, zajeca pred covekom koji je umirao.

Mihail podize oci k njemu, pogled mu bese dubok. “Hvala vam!” rece. Budite opet spokojni. Cas Bozje volje je nastupio. Molite se za mene dok ste u ovom zivotu. Vas zivotni put je jos uvek dug. Molim vas, uzmite moju kapu: u postavi je zasivena cedulja sa porukom za dve osobe. To su ljudi jake vere, veoma jake. Tu su i njihove adrese. Kad izadjete iz logora, kad budete na slobodi, dajte im poruku. Potrebni ste im, a i oni vama. Prisijte svoj broj na moju kapu. Molite se Bogu za monaha Mihaila.”

Ocu Arseniju se cinilo kao da su za vreme ispovesti bili sami u baraci. Sama baraka, atmosfera i ljudi u njoj, sve je to bilo negde daleko, iscezlo u nebice. Stanje u kome su osecali blizinu Bozju, molitveno sozercavanje i tihu unutrasnju povezanost obuzelo ih je i uznelo k Bogu. Svaki bol, nemir i sve ljudsko napustilo ih je; ostao je samo Gospod Bog, kome je jedan od njih dvojice odlazio, dok je drugome bilo dopusteno da vidi veliku tajnu: smrt, odlazak iz ovozemaljskog zivota.

Mihail stegnu ruku ocu Arseniju i stade da se moli. Molio se sa tolikim usrdjem, da je ostavio za sobom sve ovosvetsko, a otac Arsenije, cija dusa bese u molitvenom saglasju sa Mihailovom, takodje ostavi sve brige i sa strahopostovanjem, stade poslusno da prati Mihailovu molitvu.

Dodje i trenutak smrti. U ocima umiruceg Mihaila zasija tiha, radosna svetlost i on prosaputa: “Ne ostavi me, Gospode moj!” Zatim se uspravi, ispruzi ruke, skoro kao da ce naciniti korak napred i glasno ponovi dva puta: “Gospode! Gospode!”

Zatim, pade natrag na krevet. Ruka koja je stiskala ruku oca Arsenija sada se opusti; na licu mu se ocrtavao spokoj, no oci mu behu i dalje blistave, gledajuci radosno nekuda gore… Ocu Arseniju se cinilo kao da sopstvenim ocima vidi Mihailovu dusu kako napusta telo.

Ganut, otac Arsenije pripade ka zemlji i poce da se moli, ali ne za spas duse upokojenog, vec uznoseci blagodarnost Bogu, koji ga u Svojoj milosti udostoji da svojim ocima vidi Nevidivo, Nesaznativo, Tajnu nad Tajnama: smrt pravednika.

Otac Arsenije ustade i sagnu se nad telom. Mihailove oci i dalje behu sirom otvorene i blistave, no svetlost se polako gasila. Oci mu prekri jedva vidljiva magla i one se polako sklopise; zatim mu preko lica predje senka, koja dade citavom licu velicanstven, radostan i spokojan izraz.

Otac Arsenije se i dalje molio nad telom pokojnog Mihaila i, mada je samo pre nekoliko minuta video njegovu smrt, nije osecao zbog toga tugu, vec mir i unutrasnju radost. Upoznao je pravednika preko koga ga je kosnula Bozja milost i slava.

Zatim otac Arsenije sa ljubavlju namesti Mihailovu odecu i nacini zemni poklon pred njegovim telom. Opet i opet mu je, poput munje, kroz um proletela misao da je sam Bog Gospod bio ovde i da je On Sam primio Mihailovu dusu.

Pocelo je da svice; uskoro ce svi biti budni. Otac Arsenije uze Mihailovu kapu, zameni svoj zatvorenicki broj sa njegovim i otide zatvoreniku cija je duznost bila da prijavljuje mrtve. Redar, najstariji medju kriminalcima, zatrazi broj umrlog i pri tom rece koliko mu je zao sto je Mihail umro. Uskoro se vrata barake otvorise i zatocenici izidjose napolje na prozivku. Ispred barake je stajalo nekoliko nadzornika. Redar im pridje i rece: “Imamo mrtvaca. Zatvorenik br. 382.”

Jedan od nadzornika udje u baraku, pogleda mrtvaca, prevrnu ga nogom i ode. Kroz dva sata, po telo dodjose saonice. Jedan od bolnicara nemarno pogleda les, podize mu ocni kapak rukavicom i rece s gadjenjem: “”Nosite ga napolje. Brzo!”

Nekoliko leseva je vec bilo natovareno na saonice. Iznese Mihaila i bacise ga preko ostalih telesa. Kocijas se namesti i osloni noge na smrznuta telesa. Bilo je veoma tiho. Mraz je stipao. Sneg je lagano padao i prekrivao lica mrtvaca, zatim se polako topio, pa je izgledalo kao da mrtvi placu. Ispred barake stajali su nadzornici, bolnicar i otac Arsenije, koji se u sebi molio, sa rukama skrstenim na grudima.

Saonice krenuse, i otac Arsenije se pokloni i oseni mrtve znakom Krsta. Zatim udje u baraku.

Kocijas, grdno psujuci, povuce uzde, osinu konje i saonice se polako izgubise iz vida.

Ova povest je zapisana prema kazivanjima samog oca Arsenija 1960. Godine 1966. rasute beleske je sakupio i sredio jeromonah Andrej.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NA CIJOJ SI TI STRANI, POPE?

Novi osudjenici u logoru u pocetku broje dane, zatim nedelje, a posle godinu dana zarobljenistva obicno prestaju da broje i samo ocekuju smrt. Iscrpljujuci rad, neprestana glad, tuce, batinanja, hladnoca, udaljenost od doma, sve to coveka otupljuje i cini ga sposobnim da misli samo o svojoj predstojecoj smrti. Otuda je moralni sunovrat cesta pojava kod logorskih osudjenika.

Za mnoge od nas politickih zatvorenika, a pogotovu za kriminalce, vazilo je pravilo da nam raspolozenje raste ili opada u zavisnosti od okolnosti kao sto su: poseta nadzornika, ukradeni komad hleba, tuca, narocito tezak posao zadat celoj brigadi, celija samica, promrzli prsti ili smrt druga iz barake. U takvim okolnostima covek je bio u stanju samo da razmislja o ovim stvarima, misli bi mu postajale zivotinjske, primitivne. Jedina zelja vecine zatvorenika bila je da se dobro najede, da spava dva dana za redom, ili da pronadje litar votke, da se opije i da se posle toga ponovo najede. Naravno, sve su ovo bili samo pusti snovi…

Medju politickim zatvorenicima bese nekoliko koji su se trudili da ostanu ljudi. Drzali su se po strani, pomagali jedni drugima i nisu zeleli da se spustaju na nivo kriminalaca. Pokusavali su, koliko su im to dopustale prilike u logoru, da zive dostojanstveno. Ovi ljudi bi se sastajali u uglu barake i tamo drzali predavanja, recitovali poeziju ili citali memoare, ponekad bi uspeli nesto i da zapisu na parcicima papira do kojih su nekad uspeli da dodju. Cesto bi se o odredjenoj temi razvila zucna rasprava; ipak, najvatrenije diskusije vodile su se na politicke teme. U ovakve rasprave su se ponekad ukljucivali i kriminalci, a pridruzivali bi im se pokatkad i oni politicki zatvorenici za koje se mislilo da ih vise nista ne interesuje. U ovakvim strasnim prepirkama izbijala je mrznja prema protivnicima. Otac Arsenije nikada nije ucestvovao u ovim raspravama, ali jednom je, i protiv svoje volje, bio uvucen.

Zatvorenici su, po pravilu, izbegavali da izraze svoje misljenje, ali bi u jeku jedne ovakve rasprave zaboravljali na strah i na moguce posledice. Neki bi cak govorili: “Pa sta, ionako cu uskoro da umrem, ali barem cu reci sta mislim.”

Te veceri, posle prozivke, baraka je, kao i obicno, zakljucana. Napolju je besneo vetar, duvajuci na sve strane. Sneg je zatrpao prozore, unutra je bilo zagusljivo i vlazno, ali ipak toplo. Sijalice su veoma slabo osvetljavale prostoriju. Sve je ovo doprinosilo sumornoj i depresivnoj atmosferi. Ljudima je bilo dosta samovanja.

Suznji stadose da se sakupljaju u grupice i otpocese razgovor uz prepirku, uz secanja. Zlocinci su igrali domine ili se kartali za novac ili hranu. Blizu lezaja na kome se odmarao otac Arsenije okupilo se nekoliko ljudi ciji je razgovor ubrzo prerastao u strasnu prepirku na temu njihovog misljenja o vlastima. U sledecih cetvrt sata u raspravu se ukljucise jos dvadesetorica i prepirka postade vatrena. Ljudi su upadali jedni drugima u rec i postajali veoma agresivni. Medju njima je bilo bivsih clanova Kompartije, skolovanih ljudi raznih struka, nekoliko Vlasovaca[1]* i drugih. Zaculi su se povici: “Zasto smo ovde? Ni za sta! Gde je tu pravda? Trebalo bi ih sve postreljati!” Na licima ljudi ogledala se gorcina i gnev. Nekih petoro ili sestoro bivsih clanova Kompartije pokusavalo je da izrazi svoje neslaganje sa ovim i da objasne kako je po sredi velika i tragicna greska koja ce se jednog dana ispraviti. Po njima, sve je to bilo rezultat podrivanja od strane neprijatelja u redovima Partije, za koje cak ni Staljin nije znao, pa je na taj nacin bio prevaren.

“On prevaren, a pola Rusije u logorima! Ovo je smisljeno unistavanje vladinih sluzbenika!” povika neko.

“Zna Staljin, zna. On je sam ovo naredio”, slozi se drugi.

Jedan zatvorenik, koga su uhapsili zbog nepodobnog ponasanja i kovanja zavere protiv Staljina, bio je narocito ljut. Lice mu se iskrivilo, a glas podrhtavao. Vlasovci su urlali, optuzujuci sve i svakoga.

“Te komuniste bi sve trebalo pobiti, povesati!”

Jedan starac, tvrdokorni Boljsevik jos od 1917, razjareno je vikao na drugoga, koji je neko vreme ratovao na strani Nemaca.

“Izdajnice!” vikao je. “Trebalo te je ubiti, a ti ovde sedis, jos si ziv! Znas li koliko sam takvih kao sto si ti sopstvenim rukama postreljao i povesao? Mnogo! Samo mi je zao sto nisam na tebe jos onda naisao! Ja ovde ispastam svoje greske, a svoje kosti treba da ostavim zajedno sa tvojima, izdajnice!”

“Ja izdajnik? Ja izdajnik? Ja sam se borio za sovjetsku vlast!”

“Mozes ti da vices “ja”, “ja” koliko hoces, ali tebe su strpali u logor kao izdajnika. Eto dokle te je dovela ta tvoja “vlast”!

Zatvorenici koji su stajali po strani pocese da se smeju, no svadja nije prestajala. Onda neko rece: “Unistili su nam crkve, pogazili veru.” Neko primeti oca Arsenija koji je sedeo u blizini i pozva ga. “Je li, Pjotre Andrejevicu, a kakav je stav Crkve prema vlastima?”

Otac Arsenije ne htede da odgovori, no nekoliko ucesnika rasprave dodjose po njega i posadise ga medju one koji su se svadjali. Prijatelji oca Arsenija behu zabrinuti, jer su znali sta ce im otac Arsenije odgovoriti.

Vlasovci su se drzali po strani od ostalih. Nicega se nisu bojali; znali su razlog zbog kojeg su osudjeni i bili su svesni da im je kraj veoma blizu. Jedan od njih rece: “Ajde, pope! Pricaj!”

Otac Arsenije zastade za trenutak, a onda poce da govori: “Vi ovde veoma vatreno raspravljate. Vasa polemika je postala zucna, cak i agresivna. Stvarno je tesko ziveti u logoru; svi mi znamo sta nas ovde ceka. Zato je ovaj razgovor i postao toliko zucan. To je razumljivo. Samo, nikoga ne bi trebalo ubijati niti unistavati. Svi vi za ovo okrivljujete nekoga: vlasti, sud, ove ili one ljude; cak ste i mene uvukli u raspravu da bih jednima drzao stranu, a samim tim provocirao druge.

“Kazete da su komunisti pohapsili verni narod, da su zatvorili crkve, pogazili veru. Da, na prvi pogled to zaista tako izgleda, ali hajde da se zagledamo malo dublje u ovaj problem, hajde da se podsetimo malo na proslost. Mnogi su Rusi izgubili veru i prestali da postuju nasu proslost. Izgubili smo mnogo toga dobrog i vrednog. A ko je za to kriv? Vlasti? Ne, mi smo sami krivi, mi sada samo zanjemo ono sto smo sami posejali.

“Setimo se losih primera koje su nam davali clanovi inteligencije, plemstva, trgovci, drzavni cinovnici. Mi svestenici smo bili najgori od svih.

“Deca svestenika su postajala ateisti, revolucionari, iz prostog razloga sto su u svojim porodicama gledala laz i nedostatak prave vere. Svestenici su, jos mnogo pre revolucije, izgubili pravo da se nazivaju pastirima ljudi, vidarima ljudske savesti. Svestenicki cin je postao profesija. Bilo je mnogo svestenika ateista i alkoholicara.

“Od svih manastira u zemlji, samo pet ili sest su ostali svetionici Pravoslavlja: Manastir Valaam, Optina Pustinja sa njenim velikim starcima, zenski manastir Divejevo i Sarovski manastir. Drugi manastiri su postali obicne zajednice sa vrlo malo vere.

“Sta su mogli ljudi da nauce u takvim manastirima? Kakav primer su ti manastiri davali?

“Nismo narod obrazovali kako treba, nismo mu pruzili osnovu za jaku veru. Upamtite to! Zato su ti ljudi tako brzo zaboravili na nas, svoje svestenike, na svoju veru, zato su ucestvovali u rusenju crkava, a ponekad cak i predvodili njihovo unistavanje.

“Kad sve ovo znam, kako mogu da upirem prstom u vlast? Seme bezverja je palo na tle koje smo mi sami pripremili. Sve ostalo nice sa tog tla: logor, nase muke, stradanje nevinih. No, kazem vam sasvim otvoreno: sta god se dogadjalo u mojoj zemlji, ja sam njen gradjanin. Kao svestenik, uvek sam ucio svoju duhovnu decu da je nasa duznost da branimo i pomazemo Otadzbinu. Ovome sto se sada dogadja mora jednom doci kraj: ono je jedna velika greska koja ce se pre ili kasnije ispraviti.”

“Znaci nas pop je komunista. Trebalo bi te zgnjeciti kao buvu kad tako propovedas. Pravis se tu da si svetac, a u stvari si dupli igrac, siris propagandu. Sigurno radis za vlast.” Rece jedan i grubo izbaci oca Arsenija iz kruga onih koji su polemisali.

Preprika se nastavi istom zestinom, no neki ucesnici pocese da odlaze.

Posle ovog dogadjaja, pojedini zatvorenici pocese da napadaju oca Arsenija. Nekoliko puta je pretucen nocu, jednom mu je neko prosuo mokracu po krevetu, krali su mu sledovanje hrane. Mi koji smo mu bili prijatelji pokusavali smo da ga zastitimo od te grupe napadaca, znajuci da su to ljudi izgubljeni i stoga sposobni za sve.

Jedne veceri pripadnik te grupe, neki Zora Grigorenko iz Kijeva, dodje po oca Arsenija i povede ga k Zitlovskom, koji bese glavni medju Vlasovcima. Zitlovski je neobavezno razgovarao sa svojim drugarima, zavaljen na krevet.

“Dobro, pope, hoces li da budes sa nama ili sa komunjarama? Radis za upravu logora – to znamo. Ispovedas ljude, pa ih posle prijavljujes. Ima da te ucmekamo vrlo brzo, ali za sada cemo samo da te prebijemo, za primer ostalima. Hajde, Zora. No prvo, cujmo sta pop ima da nam kaze.”

Zoru Grigorenka niko nije voleo. Bio je zdepaste gradje i sirokih ramena. Izgledao je kao da nema vrat. Imao je veliki oziljak koji mu je izoblicavao lice, te je izgledalo kao da se stalno smeje. Zbog svega toga, svima je bio gadan. Govorilo se da je u nemackoj armiji radio kao dzelat, premda je u logor poslat iskljucivo kao pripadnik Vlasovskog pokreta.

Otac Arsenije je mirno gledao Zitlovskog. “Samo Bog odlucuje o zivotima ljudi. Vi ne odlucujete. Ja ne pripadam nijednoj grupi”, rece, zatim sede na lezaj naspram Zitlovskog i nastavi: “Ne pokusavajte da me zaplasite. Vikanje, batine, pretnje smrcu, sve mi je to jako dobro poznato. Bog je taj u Koga ja bezuslovno verujem, Koji je svakome od nas odredio meru stradanja i koliko cemo poziveti na zemlji. Ako se moj zivot ovde i sada prekine, znaci da je to volja Bozja. To ne mozemo ni vi, ni ja da promenimo. A obojica cemo na kraju morati da stanemo pred sud Bozji i da podnesemo racun za sva nasa dela.

“Verujem u Boga i verovacu do poslednjeg svog daha. A vi? Gde je vas Bog? Gde vam je vera? Stalno i mnogo pricate o tome kako treba zastititi nevine, ali do sada ste samo proganjali, ubijali i ponizavali ljude. Pogledajte svoje ruke – krvave su vam do lakata!”

Zitlovski podize ruke i zagleda se u njih mutnim pogledom. Zatim odmeri oca Arsenija. Spustivsi ruke na krilo zaurla: “Ne pokusavaj da me ubedjujes ni u sta!” i prostreli ga strasnim pogledom.

Sa gornjeg lezaja oglasi se Grigorenko: “Arkadij Semjonovicu! Pop je, izgleda, dobio napad recitosti. Hocemo li da zavrsimo s njim jednom za svagda?”

“Umukni, Grigorenko! Neka kaze sta ima, pa cemo ga srediti. U opisu radnog mesta mu je pricanje, bas kao i komunjarama.”

Otac Arsenije nastavi da govori: “Jednom mi je neko rekao da ste vernik. U sta verujete? Secam se, jednom ste govorili o Dostojevskom – rekoste da vam je to omiljeni pisac, dusa ruskog naroda. Sada cu da vam citiram reci starca Zosime iz “Brace Karamazova.” Evo sta je starac okupljenima porucio sa samrtnog odra: “Nemojte mrzeti ateiste, ucitelje zla, materijaliste, cak ni zle ljude, jer ih ima veoma dobrih, pogotovu u nasem vremenu. Ljubite Bozji narod. Verujte i drzite visoko obraz vere. Cinite svima ljudima dobro i pomazite im da podnose svoja stradanja.” A vi, vi svoj zivot provodite u mrznji i gnevu. No, svakom coveku je dato vreme da porazmisli o svom zivotu, pa i vama.”

Rekavsi ovo, otac Arsenije ustade i krenu prema svojoj postelji, no Grigorenko skoci sa svog lezaja, zgrabi oca Arsenija i stade da ga gusi. U to se kroz okupljenu gomilu probi visok i snazan muskarac, koji u baraci bese stekao nadimak “Mornar.” On je zaista i bio mornar iz Odese. Osudjen je na petnaest godina robije zbog “politike.” Bio je neustrasiv, uvek raspolozen, dobar drug i nekim cudom, nikada nije izgubio zdrav izgled, mada je vodio isti zivot kao i svi.

Odgurnuvsi one koji su mu stajali na putu, Mornar scepa Grigorenka, podize ga kao vrecu i baci ga u sred gomile ljudi koji su stajali oko Zitlovskog.

“Ej, ti! Zaboravio si da nisi vise sa Nemcima – sad si ovde, u nasem logoru.” Zatim se okrenu ka Zitlovskom, zgrabi ga za ruku i zapreti mu na dijalektu kakvim govore u Odesi: “A sada, dragi moj, smiri ove tvoje drugare. Ako ih ne smiris, prerezacemo vas gde ste najtanji, sve vas!”

Zitlovski i njegova druzina bili su vidno zaplaseni. Odnekuda se pojavi poveca grupa zatvorenika spremnih da brane oca Arsenija i Mornara.

Mornar se zatim obrati Grigorenku: “Da se nisi usudio da pipnes Pjotra Andrejevica. Desi li mu se nesto, ja cu te licno ubiti, a prethodno cu od tebe napraviti pire.

“Hajdemo, Pjotre Andrejevicu, da ih vise ne bismo izazivali. Moje postovanje svima vama – vidimo se u neka bolja vremena.”

Kroz otprilike tri nedelje Zora Grigorenko je prebacen u drugu baraku. Nakon toga, Zitlovski se smirio i cak postao ljubazniji. Rasprave su se i dalje vodile, no oca Arsenija vise niko nije primoravao da u njima ucestvuje. Ipak, njegove reci o odgovornosti svih nas za ono sto se desilo u Rusiji dugo su ostale u pamcenju stanovnika barake.


NAPOMENE:

1. Vlasovci: Rusi koji su se pod generalom Vlasovim pridruzili nemackoj vojsci da bi se borili protiv komunizma spolja. Docnije su ih saveznici vratili u Rusiju, gde je vecina osudjena na smrt vesanjem, a ostali izgnani u logore smrti.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SAZIKOV

Vreme je prolazilo, a Sazikov se sve vise vezivao za oca Arsenija, starao se o njemu i pricao mu o sebi, o svom detinjstvu. Njegova porodica, rodom iz Rostova, bese obrazovana, a on sam je zavrsio rostovski industrijski institut i postao inzenjer. Zatim je, sasvim slucajno, poceo da se druzi sa nekim “prijateljima”, koji su ga povukli za sobom u svet podzemlja, posle cega mu je ceo zivot krenuo nizbrdo, te je skoro dvanaest godina ziveo u medju najgorim kriminalcima. Ponekad bi se osvrtao na svoj zivot i pitao kako se sve to dogodilo, ali nije uspeo da smogne snage da izadje iz tog kruga.

Jednu varijantu svoje zivotne price ispricao je logorskim vlastima i svojim prijateljima, no ocu Arseniju je ispricao istinu o svom zivotu, ne tajeci nista.

Na krstenju su mu dali ime Serafim, po Sv. Serafimu Sarovskom. Majka mu je bila pobozna zena, vodila ga je sa sobom u crkvu i ucila ga veri, sve do njegove cetrnaeste godine. Umrla je kad mu je bilo dvadeset dve. Otac ih bese davno napustio. Kada mu je majka umrla, Serafima kao da je ponela bujica: kao sto to obicno biva, poceo je sa sitnim kradjama, koje su kasnije prerasle u oruzane pljacke, pijanke, zestoke tuce i na kraju ubistva. Zlocinima nije bilo kraja. Kad se jednom krene ovim putem, vise nema zaustavljanja. Ako neko i pokusa da izadje iz ovog kola, “prijatelji” ce se vrlo brzo pobrinuti da se vrati natrag.

Zaboravio je sta ga je mati ucila; stvarni zivot se mnogo razlikovao od njenih pouka. O Bogu nikada nije mislio. Da li je uopste moguce pronaci Boga u svetu zlocina? Osim toga, bilo je toliko mnogo drugih stvari o kojima je morao da brine.

Povremeno je imao sukobe sa Sivim. Sivi je bio cudan covek: neverovatno okrutan, no ponekad bi iz njega sinuo bljesak njegove istinske duse – zaista je imao komplikovanu narav.

Sazikov je ranije radio na poslovima gde se krao veliki novac. Zaposljavao bi se u velikim firmama, robnim kucama ili na drugim mestima gde je svakodnevni promet novca bio veliki. Dok je radio svoj posao, pomno bi pratio nacin rada doticne firme. Zene su mu bile od narocite pomoci, jer je bio visok i naocit, lepo obucen i recit. Svoje poslove je obavljao besprekorno, pa su ga pretpostavljeni uvek hvalili. Svi njegovi papiri i radne dozvole uvek su bili u savrsenom redu. Imao je i veliko znanje – skolovao se za inzenjera. Dobro je poznavao i ekonomiju, te je postao veoma cenjen u robnim kucama i smatran za velikog strucnjaka. Uvek bi dobro proucio odlike svog radnog mesta, dobro bi upoznao nacin poslovanja firme, i na kraju bi mu polazilo za rukom da prisvoji ogromne kolicine novca iz kase.

U vecini slucajeva kradje su prolazile glatko, mada je nekoliko puta odlezao kaznu po zatvorima i logorima. Obicno su ga hvatali u sitnijim kradjama, dok se za pronevere u kojima se radilo o basnoslovnim kolicinama nije ni znalo. Ipak, jedan “prijatelj” je pod pretnjom islednika odao vlastima da je Sazikov ucestvovao u velikim kradjama novca. Tada je osudjen na smrt streljanjem, no umesto toga ga poslase da umre u “specijalnom” logoru.

“Kad sam vas upoznao, oce Arsenije, zapanjili ste me”, rece Sazikov jednog dana. “Sve sto cinite, radi drugih cinite. U pocetku sam mislio da sigurno imate neke koristi od toga, ili da niste pri zdravoj pameti. No, posmatrajuci vas, shvatio sam da me podsecate na majku. Mnoge stvari koje me je ucila kad sam bio decak pocele su da mi se vracaju. Zaprepastio sam se kad ste me nazvali krstenim imenom – Serafim. Mislio sam, da nisam mozda buncao u snu, ili dok sam bio bolestan, no posle sam uvideo da se slicne stvari dogadjaju i drugima, kada ste vi u pitanju.

“Pazljivo sam vas posmatrao, sve dok nisam sasvim jasno shvatio da vi ne zivite sebi, nego drugima, a sve u ime vaseg Boga. Tada sam i ja poceo da se osvrcem na svoj zivot i uvideo da sam uvek ziveo samo za sadasnji trenutak, bez imalo brige za buducnost. I, mislio se – kuda me je to odvelo? Nemam pravih prijatelja – samo “drugare.” Nikome nisam potreban, a ako mi neko i pomogne, to cini samo iz straha.

“Dirnuli ste me u srce. Potpuno ste razoruzali svojim primerom. Odlucio sam da raskrstim sa prosloscu. Ipak, to je veoma tesko – kad se okrenes od ovakvih “prijatelja”, oni ti zariju noz u ledja. Inace, samo da znate da vas i Sivi posmatra. Kriminalci su u logorima duse izgubljene, narocito u specijalnim logorima. Ne boje se nicega, posto znaju da ce ionako umreti. Mi smo, u nasoj baraci, uspostavili nekakav red, ali sa ovakvim ljudima to nije lako. Znam da cu skoncati svoj zivot u ovom logoru, ali hteo bih da podjem vasim putem, hteo bih da verujem.”

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ISPOVEST

Jednog dana Sazikov pridje ocu Arseniju i, kao da se snebiva, poce govoriti o nekim nevaznim stvarima. Onda iznenada rece: “Oce Arsenije, ako dozvolite, zeleo bih da se ispovedim. Osecam da mi je kraj blizu i da necu izaci odavde, a nosim tesko breme grehova, veoma tesko.”

U logoru je tesko provesti nasamo sa nekim sat ili dva. Covek je uvek pod prismotrom, sto je jedan od razloga sto se ovakvi logori zovu “specijalnima.” Ipak, Sazikov nekako uspe da dodje ocu Arseniju na ispovest. Bili su sami, ostalo je dva sata do prozivke. Da su ih uhvatili da razgovaraju nasamo, obojicu bi poslali u samicu na najmanje pet dana. I jedan i drugi su to znali.

Serafim pade na kolena: bio je izgubljen. Otac Arsenije polozi svoju ruku na njegovu glavu i otpoce, kao i uvek s paznjom, da cita molitvu. Proslo je nekoliko minuta. Serafim poce da govori, ispocetka isprekidano i nevezano. Bio je veoma napet. Otac Arsenije nista nije rekao, nije ga vodio kroz ispovest, niti mu pomagao, vec ga je samo slusao i molio se Bogu, jer je znao da covek mora sam da pronadje sebe, bez icije pomoci. Za vreme izdrzavanja logorske kazne Otac Arsenije je mnoge ispovedio, no ispovest okorelog kriminalca, “beznadeznog” slucaja, cak je i za njega je bila zaista velika retkost.

Vecina zlocinaca koji su mu dolazili na ispovest bili su ljudi koji su sve izgubili, cije su duse ostale prazne i puste. Savest, ljubav, istina, vera u bilo sta, sve je to odavno iscezlo iz njihovih dusa. Behu to ljudi slomljeni, okrvavljeni, okamenjeni u svojoj surovosti i raspusnom zivotu. Iz proslosti nisu crpeli nikakvu radost, vec samo strah. Nisu bili u stanju da se istrgnu iz drustva sebi slicnih, te su stoga provodili te poslednje dane svoga zivota u gnevu i okrutnosti, bez nade u bilo sta. Pred su stajale samo dve mogucnosti: smrt ili uspesno bekstvo iz logora.

Njihove ispovesti, kad bi do njih dolazilo, bile su sve slicne. Razlikovalo se samo detinjstvo, sve ostalo je bilo slicno: pljacke, ubistva, pijancenje, nedolicno ponasanje, a iznad svega, strah. No, ipak, razlikovala se dubina pada svakog od njih. Nekima je bilo jasno da cine veliko zlo, no nisu mogli tome da se odupru, vec su tonuli sve dublje i dublje; drugi su se ponosili svojim zlodelima i nastavljali da zive nasilnickim zivotom, smatrajuci sebe ispravnima, cak i herojima, uzivajuci u tudjem stradanju.Treci su, sa godinama, pocinjali da razmisljaju o svom zivotu, ali nisu znali kako dalje ziveti. Serafim je uvideo dubinu svoga pada i pokusao da ga zaustavi, ali nije znao da nadje put kojim bi izasao iz sveta zlocinaca.

Otac Arsenije je sve ovo shvatao.

Sazikov je govorio, no ispovest nikako da potece. Dok se spremao za ispovest, razmisljao je o tome sta ce i kako govoriti, ali sada je sve to zaboravio. Bio je veoma zbunjen. Zeleo je da bude sasvim iskren, ali nije bio u stanju da progovori iz duse. Tako je njegova ispovest izgubila vezu sa dusom i prerasla u obicnu pricu. I ovo je otac Arsenije shvatio, no zeleo je da Serafim sam, svojim snagama, dobije tu bitku sa svojom prosloscu, sto bi mu otvorilo put ka istinskom pokajanju.

Vidno potresen i nervozan, Serafim je, kroz plac, nastavio da govori, no ispovest jos uvek nije potekla iz duse. Borba izmedju njegove proslosti i sadasnjosti bese toliko velika, da otac Arsenije oseti da je Serafimu potrebna pomoc, da mu je potrebna slamcica spasa koja, mada krhka i tanka, ipak moze da spase davljenika koji se za nju hvata. I otac Arsenije pruzi Serafimu tu “slamku”, rekavsi mu: “Secas li se kako te je ona zena molila za milost, a ti joj se nisi smilovao, pa si se posle stideo od samog sebe?”

Serafim u trenutku shvati da otac Arsenije vidi i zna sve o njemu. Uvide da ne mora da bira reci kojima bi opisao samoga sebe. Trebalo je samo da bez straha otvori svoju dusu ocu Arseniju, i ovaj bi tada sve mogao da vidi, da razume i da odmeri, i da mu kaze ima li oprostaja njegovim grehovima ili ne.

Serafim okonca svoju ispovest, predavsi u ruke oca Arsenija citavu svoju dusu. I dalje je bio na kolenima, a lice mu bese vlazno od suza. Bese to prvi put u njegovom zivotu da se sasvim otvorio, da je otkrio citav svoj zivot; sada je cekao da cuje presudu za svoju krivicu.

Priklonivsi glavu nad Serafimom, otac Arsenije se molio. Nije mogao da nadje reci kojima bi mogao da podari Serafimu ociscenje i prosvetljenje, reci kojima bi mogao da ga usmeri u njegovom novom zivotu.

Ova ispovest je bila toliko iskrena, a svest o sopstvenoj ogrehovljenosti toliko snazna, no Serafim ipak bese pocinio toliko uzasnih zlodela, toliko je ljudi ojadio i zadao mnogo bola i stradanja; sve je to bilo izmesano, a otac Arsenije je sada morao da sve to izvaga i izmeri, da odvoji jedno od drugoga i da proceni tezinu grehova.

Svestenomonah Arsenije kome bese data moc da razresi i oprosti grehe ovom gresniku u ime Bozje, sada se nalazio u otvorenom sukobu sa covekom Arsenijem, koji kao ljudsko bice nije bio u stanju da prihvati i oprosti sva Serafimova zlodela. “Gospode, Boze moj! Podaj mi snage da saznam Tvoju volju. Pomozi mi da Serafimu pokazem put, da mu pomognem da nadje sebe. Majko Bozja, pomozi nam obojici, gresnima! Pomozi, Boze…”

I dok se molio, dodje mu na um saznanje da ne treba nista da kaze, nista da odmerava, niti da odlucuje. Ispovest ovog coveka, Serafima, koji bese pogubio sve veze sa Gospodom, bila je toliko duboka i iskrena, toliko je otkrila njegovu dusu i pokazala da taj covek, ne samo da se okrenuo ka Bogu, vec Ga je i nasao, te da ce od sada pa nadalje hoditi samo ka Njemu. Serafim ce za svoje grehe dati odgovor na Sudu pred Bogom i pred svojom savescu.

Otac Arsenije ustade i prigrlivsi Serafimovu glavu uz svoje grudi izgovori razresnu molitvu: “Ja, nedostojni jeromonah Arsenije, silom koja mi je data, oprastam ti i razresavam te od svih tvojih grehova, cedo Serafime. Idi i cini ljudima dobro i Bog ce ti pokazati put.”

Po okoncanju ispovesti i zagrlivsi Serafima jos jedanput, otac Arsenije, kao da vidi buducnost, rece: “Necu te ostaviti dokle god budes ziv, Serafime. Bog ce nam pomoci.”

Nakon ovog dogadjaja, neke nevidljive vrpce zauvek su povezale oca Arsenija i Serafima Sazikova.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

“NECU TE OSTAVITI”

Jednom, za vreme jednog od mnogobrojnih razgovora sa ocem Arsenijem, Sazikov rece: “Oce Arsenije, vidim da izgovaras molitve napamet, posto nemas crkvenih knjiga. A mi smo culi da mozemo da ti nabavimo neke knjige. Sivi je nesto napomenuo svojim ljudima, a oni mu rekose da je to izvodljivo.”

“Za ima Boga, molim vas da ne uzimate nicije knjige – greh bi bio na moju dusu.”

“Naravno da necemo, oce Arsenije, zar mislis da bismo mi to ucinili? Sve cemo urediti tako da niko ne strada. Postoji mesto gde logorski sluzbenici drze sve stvari koje se oduzimaju cim neko novi stigne u logor. Culi smo, iz pouzdanih izvora, da tamo ima i knjiga, koje tamo leze vec dugo. Momci su odlucili da “dignu” ceo sanduk sa knjigama, a ja sam im rekao da uzmu i verske knjige, cak sam im rekao i koje.”

Ovo je veoma zabrinulo oca Arsenija. Kako to da prihvati? Tu noc je probdeo u molitvi, a pred jutro ga uhvati lagan san. On vide tada kako u baraku ulazi neki stari monah koji ga blagoslovi i rece mu: “Ne boj se, Arsenije! Uzmi sta ti treba, i moli se Svetom Mitropolitu Alekseju Moskovskom!” Osenivsi ga ponovo znakom krsta, monah izadje, lagano i dostojanstveno.

Drugog dana u baraki nasta velika guzva. Poce opsti pretres, a neki zatvorenici su odmah poslani u specijalni sektor na ispitivanje. Vlasti su otkrile da su kriminalci ukrali sanduk sa konfiskovanim stvarima.

Posle deset dana, Sazikov dade ocu Arseniju dve knjizice: Sveto Jevandjelje i Trebnik. Otac Arsenije ih primi sa strahom Bozjim, ode do svoje postelje, otvori knjigu Jevandjelja i zadrhta pred neshvativom miloscu Bozjom: sa unutrasnje strane poveza nalazio se mali komad svile, povrsine ne vece od 5 kvadratnih santimetara; materijal bese star i vec pozuteo. Ispod komada svile stajao je natpis: “Antimins[1]*, mosti Sv. Alekseja, Mitropolita Moskovskog, 1883.” Pored ovoga, u povez bese urezana srebrna ikonica, velicine novcica od dvadeset kopejki. Otac Arsenije nacini zemni poklon pred ovom svetinjom i zablagodari Bogu: “Gospode, Tvojom miloscu sam jos ziv, velika su dela Tvoja”, i zaplaka od radosti.

“Oce Arsenije, svaki put kad zavrsis molitvu uz pomoc ovih knjiga, daj ih meni ili Sivome. Kod nas ih niko nece naci, ali ako bude pretresa, kod tebe ce ih odmah otkriti, i oduzece ti ih. Ne brini, necemo nista oskrnaviti, samo cemo ih cuvati na bezbednom.”

Posle ovoga, nastade vreme velike radosti za oca Arsenija. Obavljao je svoje poslove, a uvece bi uz drhtavu svetlost svece citao Jevandjelje i sluzio redovne sluzbe. Kada je bilo vreme za ustajanje, vracao bi knjige Sazikovu.

Proslo je dva meseca, pretresi su se proredili. Otac Arsenije bi ponekad zadrzavao Jevandjelje kod sebe i preko dana, no tada bi ga uvek skrivao iza jedne daske na zidu, kako mu je savetovao Sazikov. Cinilo mu se da je to mesto bezbedno, cak i prilikom nocnih i dnevnih pretresa. Jednom, kada je zavrsio svoj posao u baraki, dok se drugi zatvorenici jos nisu vratili, on izvadi jevandjelje iz skrovista i poce da cita. Odjednom se uz tresak otvorise vrata i u baraku banuse narednik, tri vojnika i nadzornik zvani “Pravedni.” Otac Arsenije u prvom trenutku nije mogao da se snadje, no onda sakri Jevandjelje u unutrasnji dzep fatirane pamucne kosulje koju je nosio na sebi i poce da se moli Bogu u sebi.

Vojnici ispreturase celu baraku. Sa poda povadise sve rasklimane daske. Poskidase i daske sa zidova, a zatim naredise zaverenicima da svako istrese sadrzaj svoje torbe na pod. Dodjose i do oca Arsenija. Narednik iz specijalnog odelenja naredi Pravednom: “Pretrazi popa, nadzornice!” i nastavi dalje sa vojnicima da vrsi pretres.

Pravedni stade da pretresa oca Arsenija i, naravno, odmah napipa Jevandjelje. Ruka mu se malo zadrza na njemu, zatim ga izvuce i neprimetno stavi u svoj dzep, a onda nastavi sa pretresom. Kad je zavrsio, rece naredniku:

“Nema nista.”

“Prebrzo si ga pretresao! Skidaj se, pope! Sad ces da vidis sta je pretres!”

Otac Arsenije svuce sve sa sebe i vojnici stadose da pregledaju njegovu odecu, da proveravaju savove. Najzad pobacase na pod sve sto se nalazilo po dzepovima. Naravno, nista nisu nasli. Narednik je bio veoma ljut. Opsova oca Arsenija i ode.

Otac Arsenije se obuce. Sve vreme se molio u sebi i plakao radi ove neocekivane milosti koju mu je Bog pokazao. Pokupi svoje stvari sa poda i zakrpi savove koje su vojnici pocepali, a zatim se dade na posao ciscenja barake nakon pretresa.

Kroz otprilike sat i po, Pravedni udje u baraku i upita oca Arsenija: “Ima li koga ovde?”

“Svi su na poslu”, odgovori otac Arsenije.

Pravedni pogleda unaokolo, zaviri ispod kreveta, a zatim brzo vrati knjigu ocu Arseniju i rece: “Ovo je jedna od ukradenih knjiga, zar ne?”

Otac Arsenije je cutao.

“Odgovori mi. Odakle ti knjiga?”

“To je jedna od knjiga koje su nestale”, rece otac Arsenije.

“Jesi li lud? Razmisli malo! Ako drzis kod sebe Jevandjelje, moras ga sakriti! Da ga je narednik pronasao, ubio bi te od batina.” Zatim nastavi, sapatom: “Oprostite mi, oce! Tesko je ovde, u logoru. Nije tesko samo vama zatvorenicima, nego i nama, nama kojima je preostala jos poneka mrvica savesti. Znam, oce Arsenije, sve znam. Znam koliko je zivot ovde tezak za sve vas. Ali molim vas da se setite da smo i mi primorani da radimo ovde, u ovom krugu pakla, i to ne zato sto smo kukavice ili slabici. Pomoci cu vam, pokusacu cak i da vas posaljem nekuda gde ce vam zivot biti malo podnosljiviji, ali za sve to treba vremena. Sve sto budem radio, moracu da radim u najvecoj tajnosti, a pred drugima cu morati da budem narocito grub. Moracete da me izvinete… Oprostite!”

Rekavsi ovo, Pravedni ode, ne osvrcuci se za sobom.

Otac Arsenije je gledao za nadzornikom i osetio stid zbog svog nepoverenja u Bozju milost, u Njegove nesaznative puteve. Ponovo uvide kako je ljudska dusa bogata i puna, kako je u svakoj dusi moguce pronaci iskricu Bozje ljubavi. Stade da se moli: “Pomiluj me, Boze, po neizrecivoj ljubavi Tvojoj i po velikoj milosti Tvojoj. Gospode, Boze moj, veliki si i preproslavljen u delima Tvojim. Evo pomagaca o kojima mi je govorila Presveta Tvoja Mati. Zar sam ikada mogao da pomislim da je ovaj nadzornik od Tebe poslat radi pomoci meni bednome? Zar sam mogao…?”

Otac Arsenije se seti da je nadzornikovo ime Andrej i stade da se moli za njega, i dok se molio, citav Andrejev zivot se otvorio pred njim i on uvide da je to dobar i velikodusan covek.


NAPOMENE:

1. Antimins: ikona naslikana na komadu svile u koju su utkane mosti svetitelja. Da bi svestenik mogao da sluzi svetu liturgiju, on mora da ima antimins.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

TEZAK PUT

Prozorljivost oca Arsenija je zaprepascivala mnoge koji su k njemu dolazili, a neke je cak i plasila, no on sam nije mogao to da razume, niti je smatrao da mu je Bog podario neko posebno poznavanje ljudske duse. Ja sam vazda provodio vreme kraj oca Arsenija i uvideo da on iskreno veruje da je razumevanje ljudske duse svojstveno svakom svesteniku. Bio je ubedjen da ne poseduje nikakvu narocitu sposobnost citanja misli, vec da samo dobro razume ljude koji sami hoce da svoje misli podele s njim i da mu ih prenesu. Imao je ogroman i neverovatan uticaj na ljude koji bi mu dolazili. Oni koji su mu cesto dolazili i znali kako on zivi bili su zadivljeni dubinom i snagom njegove Bogom dane prozorljivosti. Avsenkov mi je ispricao dva dogadjaja koja ga behu duboko potresla, kojima je bio svedok kada je, pod uticajem oca Arsenija, poceo da veruje u Boga.

Jedne veceri, nesto pre poslednje prozivke, doveli su vecu grupu novih zatvorenika u logor. Administracija logora stade da ih razvrstava po barakama, prema broju praznih lezajeva.

“U nasu baraku su tada poslali oko dvadeset petoro”, secao se Avsenkov. “Videlo se da su dugo pesacili. Ugurali su ih u baraku. Licili su vise na seni nego na ljude. Jedva su stajali na nogama, a zivot im se polako gasio. Napolju je bilo ledeno, hrane im nisu davali dva dana. Tri noci nisu spavali.

“Medju njima je bilo najvise intelektualaca, “narodnih neprijatelja”, inzenjera, agronoma i lekara, ali i nekoliko kriminalaca.

“Doveli su ih pre prozivke, posto su nam vec bili podelili vecernji obrok sastavljen od hleba i retke supe. Sluzbenici koji su radili u logorskoj administraciji su vec bili otisli ili su zavrsavali posao.

“Strazari su najpre pomislili da bi novima trebalo dati nesto da pojedu, da bi potom zakljucili da je tako nesto suvise komplikovano. “Morali bismo ponovi da lozimo vatru”, gundjali su. “Da grejemo supu, otkljucamo skladiste, narezemo hleba, pa onda jos i da pisemo izvestaj koliko je cega potroseno…”

“To je zaista bio komplikovan posao. Dogovoreno je da novi zatvorenici mogu da pricekaju do sutra – ima vremena. Komandant logora cak izjavi: “Na kraju krajeva, nisu oni gosti pa da ih dvorimo, nego neprijatelji naroda. Nista im nece biti.” Tako su, dakle odlucili. Naravno, znali su da ce mnogi od njih umreti jos te noci, a da ce u izvestajima morati da slazu kako su ti ljudi umirali u rasponu od nekoliko dana, da ne bi bili okrivljeni za smrt velikog boja zatvorenika odmah po dolasku. U tom slucaju, odgovornost za njihovu smrt snosio bi logor.

“I tako, novi osudjenici dodjose u nasu baraku. Kao sto je poznato, novajlije nisu nigde dobrodosle. To pocinje vec u skoli, zadirkivanjem novih ucenika u razredu, zatim na poslu, gde se radnici podsmevaju pripravnicima i prave im neprijatnosti, a u logorima je to narocito izrazeno. Tako da smo ih i mi samo pogledali – novodosli zatvorenici nisu ni licili na ljude, nego na nekakve ostatke ljudskih bica; nisu bili u stanju ni da stoje. Nije nam bilo jasno kako su uopste mogli da dodju do logora. Stajali su naslonjeni na zidove, ili su se pridrzavali za krevete.

“Zatvorenik zaduzen za red u nasoj baraci im rece: “Idite, lezite na prazne krevete.” Svi smo znali da su jedini slobodni lezajevi oni koji se nalaze najdalje od peci. Tamo je bilo veoma hladno i nije bilo nacina da se novopridosli tamo zagreju.

“Stariji stanovnici barake su se vec spremali za pocinak. Neki su vec bili legli, dok su drugi i dalje igrali karte. Kriminalci su odmah odmerili novodosle, a kad su videli da od njih nema sta da se uzme, zaboravili su na njih.

“Otac Arsenije je lezao i molio se. Kada su novi zatvorenici usli, on ustade i uputi se ka glavnim kriminalcima. Njihova rec je bila zakon za sve kriminalce, kao i za politicke zatvorenike; ako bi se neko oglusio o njihove zapovesti, svasta je moglo da se dogodi.

“Otac Arsenije se obrati tim vodjama kriminalaca, “teskim slucajevima”, kako smo ih nazivali: “Mora se pomoci novima. Promrzli su, gladni i iznemogli. Ako im ne pomognemo sada, mnogi od njih ce zasigurno umreti nocas.”

” “Teski slucajevi” su poznavali oca Arsenija dobro i postovali ga. Posto su sa njime proveli nekoliko godina, voleli su ga na svoj nacin; no ovaj put jedan od kriminalaca pljunu na pod i rece: “Ma nek” crknu. I mi cemo uskoro. Necu da delim svoju hranu ni sa kim. Razumes li, pope?”

“Ostali su cutali. Covek se tesko rastaje od onoga sto je njegovo, pogotovu na ovakvom mestu gde je uobicajeno da se pomaze samo prijateljima. Svi smo gledali u oca Arsenija. Kako ce se ovo zavrsiti? Novodosli su i dalje stajali zbijeni u grupicama i nemo nas posmatrali.

“Otac Arsenije je i dalje mirno gledao kriminalace u oci, zatim se prekrsti i rece: “Dogovoreno je: ustupamo lezajeve blizu peci novima, a mi cemo spavati tamo gde je hladnije. Sta god ko ima od hrane, neka donese ovamo na sto. Zagrejacemo vode – peci su i dalje tople. Hajde, brzo.”

” “Teski slucajevi” ustadose bez reci i pocese da prave novi raspored spavanja u baraci. Vadili su ostatke hrane i stavljali na sto. I ostali ucinise isto. Neki od zlocinaca su pokusali da sakriju hleb, ali ostali su to primetili i zapretili im.

“Mrvu po mrvu, sakupilo se dovoljno hrane da se dvadeset pet novajlija nahrani. Zagrejali smo vodu u limenkama na peci. Otac Arsenije razdeli sakupljenu hranu novim zatvorenicima i oni polegase u svoje postelje. Svi su preziveli, sto nije moglo da se kaze za nesrecnike koji su razmesteni po drugim barakama. Za otprilike cetiri dana, novodosli su se dovoljno povratili, pa su i njih poslali na rad.

“Zaprepastila me je mirnoca i usredsredjenost oca Arsenija kada je izgovorio te reci: “Hajde brzo!” On se tada obracao ljudima koji nisu imali sta da izgube. On im je sasvim mino rekao sta da urade, a oni su ga poslusali – kao da se radilo o naredjenju.

“Cesto sam razmisljao o tome”, secao se Aleksandar Pavlovic Avsenkov. “Otkuda ocu Arseniju snage da tako nesto uradi? Da li je uspevao da dirne u savest ljudi, ili im je naprosto nalagao da, u ime Boga, izvrse ono sto im je ionako bila duznost?” Avsenkov zakljuci da se snaga oca Arsenija sastojala iz toga sto je sve trazio u ime Boga.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

U IME BOGA ZAPOVEDAM TI: PRESTANI!

Evo jos jednog dogadjaja koji je Avsenkov ispricao, koji je ostavio na njega mozda jos dublji utisak.

“Zakljucavanju barake uvek je prethodila prozivka. Sve bi nas isterali napolje. Morali bismo da se postrojimo u vrstu i da cekamo prozivku. Temperatura je mogla biti dvadeset pet stepeni ispod nule, mogla je da pljusti kisa, komarci su mogli da nas ujedaju bez milosti, ali pravilo se nikada nije menjalo: svi su bezuslovno morali da izadju napolje na prebrojavanje.

“Te veceri smo svi, kao i uvek, pozurili u vrstu ispred barake. Bilo je veoma hladno, ali morali su da nas prebroje dva puta: jedan zatvorenik je nedostajao. Smrzavali smo se, a nadzornike je obuzeo gnev. Poceli su da nas prebrojavaju po treci put, kad iz barake odjednom istrca mladic od svojih 25 godina i pokusa da na brzinu pronadje svoje mesto u vrsti. Nije imao vremena da stane u red, jer su se nadzornici istom bacili na njega i stali da ga sutiraju. Mladic pokusa da objasni zasto je zakasnio, no nadzornici su ga nemilosrdno udarali. U svima nama je kljucao gnev, ali niko se nije usudio da izusti rec.

“Stajao sam u vrsti pored oca Arsenija i najednom ga video kako izlazi iz vrste, osenjuje se znakom Krsta, zatim kako krstoobrazno blagosilja nadzornika koji je tukao mladica. Cuh jasno njegov glas: “U ime Boga, zapovedam ti: prestani! Prestani sa tim!” Zatim nas sve blagoslovi sirokim znakom Krsta i vrati se u vrstu. Nadzornik smesta prestade da tuce mladica i ponovo poce da prebrojava zatvorenike; mladic se nesigurno uspravi i stade na svoje mesto.

“Kasnije upitah coveka koji je stajao pored mene: “Jesi li video sta je Pjotr Andrejevic ucinio kad su tukli onog mladica?”

“Ucinio? Sta je ucinio? Stajao je kao kip!”

“Sve je ovo ostavilo na mene ogroman utisak; bio sam svedok moci kojom je Bog obdario oca Arsenija. Da nije mozda u pitanju hipnoza, pomislio sam, no tada mi sinu odgovor: “Naravno da nije. Otac Arsenije ovakve i slicne stvari ne cini radi sebe, vec radi drugih.””

U logoru je bilo mnogo razlicitih ljudi. Neki su bili fanatici, skrenuli s uma. Bili su posve uvereni u svoje stavove i kao posledica toga, gledali na ostale kao na izgubljene ovce. Ovakvi fanatici bi cesto pomagali ljudima, no sticao se utisak da su pomagali radi sebe i svoje koristi, a ne za dobro drugih.

Otac Arsenije je bio voljen. Neki su pokusavali da ga ubede da pogresno veruje, na sta bi otac uvek odgovarao: “Pokusavam li ja da te ubedim da ti krivo verujes? Slusaj svoju dusu sta ti govori i otkrices istinu. Secaj se reci svetog apostola Pavla: “nosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte zakon Hristov.” Zlo mozes pobediti samo dobrim.

I ja sam uvek osecao: upravo to sto je nosio bremena drugih, omogucavalo mu je da trpi sopstveno stradanje. To je ljude privlacilo k njemu, a njemu samome davalo snagu duha kojom je primoravao druge da izvrsavaju ono sto bi im nalagao da urade u ime Boga. Primer za to su ova dva slucaja koja sam ovde izneo.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

RADOST

Strogi rezim je i dalje vladao u logoru. Ljudi su umirali, na njihovo mesto su dolazili drugi, da bi i oni potom umirali. Svako je cekao svoj red. Skoro niko nije doziveo da iz “specijalnog” logora bude pusten na slobodu. Bilo je samo nekoliko slucajeva kada su oslobadjani izuzetno cuveni naucnici ili mocnici Kompartije koji su ranije radili u saveznim organima. Pricalo se da su za tri godine pustena svega desetorica, od kojih je jedan dobio srcani napad i umro kada je cuo vest o svom pomilovanju.

Oca Arsenija su 1952. pozvali u “specijalni” sektor na ispitivanje. Primio ga je prvo narednik, a zatim major. Major ga je radosno pozdravio: “Dobro jutro, Pjotre Andrejevicu, oce Arsenije! Imam za vas dobre vesti: Aleksandar Pavlovic Avsenkov ce biti oslobodjen. Njegovi prijatelji su to uspeli da izdejstvuju s teskom mukom. Sutra cu ga pozvati da mu to saopstim, ali bojim se da ce ga ta vest mnogo potresti. On ima slabo srce; molim vas, pripremite ga pazljivo da primi vest. Ja cu mu to saopstiti pred dezurnim oficirom, pa cu morati da budem grub. Recite mu da ne treba da brine. Ne samo sto ce ga osloboditi, nego ce ga i vratiti na njegov polozaj u Partiji – tako je naredio sam Staljin.

“Medjutim, sto se vas tice, vesti nisu dobre. Vi ste povezani sa crkvom. U vasem dosijeu nalazi se poseban pecat sa naznakom: dozivotna kazna. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali to nije u mojoj moci. Iz ovog logora ljudi kao sto ste vi izlaze samo po nalogu Berije[1]* , ili njemu ravnih. Po pitanju vaseg predmeta ne mogu nista da ucinim. Ako vas oslobodim bez njihovog odobrenja, znajte da ce me smesta prijaviti i strpati u isti ovaj logor. No, ukoliko se bilo sta promeni, ucinicu sve da izdejstvujem slobodu za vas, a pomoci ce i Aleksandar Pavlovic.

“Dobio sam premestaj za Moskvu. “Oprostili” su mi, ako mogu tako da se izrazim, i vratili mi cin generala. Ponovo mi je dodeljen polozaj u Tajnoj sluzbi bezbednosti.

“Voleo sam svoju zemlju i branio je citavog zivota. Za vreme poslednjeg rata radio sam u izvidjackoj jedinici i uspeo da spasem hiljade zivota, a onda sam nekome zasmetao pa su me prijavili Staljinu. Osudjen sam na kaznu streljanjem zbog navodne saradnje sa Nemcima…

“Staljin je naredio da se moj predmet ponovo razmotri, a zatim nalozio da me posalju u ovaj logor. Kad sam dosao ovde, bio sam prestrasen. Nisam mogao da budem ni od kakve pomoci, jer su od samog pocetka budno pratili svaki moj korak. U zivotu nisam pomisljao da postoje stvari koje sam ovde video: kako ljudi unistavaju druge ljude. Nemam vlast da bilo sta promenim. Jednom sam sprecio likvidaciju nevinog coveka. Smesta je u Moskvu poslat izvestaj o tome kako “ometam izvrsenje pravde.” Uzasno! Zbog cega se sve to desava? Nikad necemo znati. Pjotre Andrejevicu, molim vas, recite mi kome bih mogao da pomognem pre nego sto odem. Recite mi, i ja cu se postarati. Samo mi je zao sto nisam u mogucnosti da vama pomognem.”

Otac Arsenije je zamisljeno posmatrao majora. “Hvala vam”, rece. “Hvala vam. Znam da mi vi ne mozete pomoci; kada za to dodje vreme, pomoci ce mi Bog. U medjuvremenu, pomozite Avsenkovu da izadje iz logora, pomozite studentu Alekseju Nikonovu, lekaru Denisovu i bivsem zlocincu Trifonovu. Postarajte se da ih premeste u obican logor – tamo ce im zivot biti laksi, a i lakse ce moci da im pomognu spolja.

Otac Arsenije ne spomenu Sivog. “Sergeje Petrovicu!” rece, gledajuci ga u oci. “Kada stignete u Moskvu, ucinite sve sto mozete da vise ne radite za “sluzbu bezbednosti.” Trazite premestaj, ili cete doziveti slom. Posto ste videli i shvatili sta se ovde dogadja, postali ste drugi covek. Spasite dusu!”

Abrosimov je posmatrao starca. Ni njemu samom nije bilo jasno kakva ce izgledati njegova buducnost, no cinilo mu se da otac Arsenije zna vise o njemu od njega samog. Ponovo ga preplavise secanja iz detinjstva. Da, otac Arsenije je pravi Hriscanin. Nekada davno je citao o takvim ljudima…

Sergeja Petrovica obuze osecanje duboke tuge. On ustade, priblizi se ocu Arseniju i, veoma ganut, rece mu: “Ne znam da li cu vas ikada vise videti, no vi ste na meni ostavili neizbrisiv pecat. Ja sada drugacije posmatram zivot. Verujem vam, verujem Veri Danilovnoj i svojoj supruzi. Sve razumem. Znam da se neprestano molite. Ne zaboravite me, Pjotre Andrejevicu, ne zaboravite me!”

Otac Arsenije ustade sa stolice, pridje Abrosimovu, zagrli ga i rece: “Neka vas Bog cuva, Sergeje Petrovicu! Ne zaboravljajte na druge, pomazite im, cinite dobro, ma gde se nalazili. Pomazite ljudima. A vi i ja cemo se sresti ponovo jednog dana.”

Zatim se pokloni duboko i izadje. Dok je izlazio, Abrosimov je imao utisak da nije on bio taj koji je pozvao oca Arsenija na razgovor, vec da je otac Arsenije pozvao njega.

Abrosimov nikada nije zaboravio svoje susrete sa ocem Arsenijem. Kada ga je prvi put sreo, video je pred sobom starca u iskrpljenoj pamucnoj jakni, umornog, iznemoglog, koji je delovao slomljeno i prazno. No kada ga je pogledao u oci, shvatio je da je otac Arsenije pun zivota, vere i preobilne ljubavi prema svakome. Nije bio ni slomljen, ni prazan. Goreo je nekom unutrasnjom snagom koju je stedro delio sa drugima, olaksavajuci time njihova stradanja i odgoneci od njih osecanja straha i ocajanja. Prenosio je svoju veru na druge.

Abrosimovu bi jasno da je snaga duha oca Arsenija, hranjena i ukrepljivana verom, toliko velika da bi, ukoliko bi samo hteo, mogao da ucini da bude pusten na slobodu, ili da izdejstvuje bilo sta drugo sto bi smatrao da je korisno za njega ili druge.

Ovde, u ovom logoru smrti, mada je i sam ziveo teskim zivotom osudjenika, otac Arsenije je izvrsavao svoj hriscanski podvig.

Posao koji je obavljao Abrosimov bio je veoma tezak; citav njegov zivot bio je teskoban, a kao posledica toga, izgubila se njegova veza sa Bogom. Susret sa ocem Arsenijem potresao mu je dusu, naterao ga da ponovo razmisli o sebi i svom zivotu i da svoju proslost drugacije vrednuje. Pred njim se i dalje nalazio dug put do Boga, no zahvaljujuci ocu Arseniju, ucinio je prvi korak na tom putu. Mnogo godina kasnije, Abrosimov je izneo svoja secanja: “Moj povratak u Moskvu je bio veoma mukotrpan. Sve mi je vraceno: cin, posao… Ipak, nesto se isprecilo izmedju mog starog zivota i novog. Na kraju sam duboko razmislio o svom zivotu i ostavio posao. Bicu iskren sa vama: pocinio sam mnoga zlodela, toliko mnogo uzasnih stvari, a sve vreme dok sam ih cinio, smatrao sam da cinim dobro.

“Aleksandar Pavlovic Avsenkov mi je pomogao. Pre svega, pomogao mi je da odmrsim stvari u svojoj glavi. Kada sam shvatio sta sam sve ucinio, bio sam ubedjen da za moje grehe nema oprostaja. Medjutim, tada mi Aleksandar Pavlovic predade poruku od oca Arsenija koji je tada vec bio oslobodjen. Poruka je glasila: “Pamti i nemoj sumnjati! Bog koji nas kara radi nasih grehova takodje nas i razresava od njih, bezgranicnom Svojom miloscu. Nema tako teskog greha niti kletve koja ne moze biti iskupljena dobrim delima i molitvom.”

“Otac Arsenije mi je mnogo pomogao da shvatim veru. Naravno, nisam dostigao nivo druge njegove duhovne dece, no ipak sam se trudio da hodim ka Bogu.

“Otac Arsenije, kome sam poverio sve svoje sumnje i nedoumice u pogledu nase vere i verskih obreda, uvek bi mi govorio: “Ako se osvrnes na svoju proslost, na svoje dugo potucanje kroz zivot u kome nisi imao nijednu unutrasnju tacku oslonca, sasvim je razumljivo sto te muce sumnje i nedoumice. No zar je to vazno? Ti razumes i osecas da Bog zaista postoji, znas put k Njemu. Samo veruj, i sve sto je nevazno ce jednostavno nestati.” Izuzetan covek je bio otac Arsenije. Istinski Hriscanin.”

Otac Arsenije se vrati u svoju baraku. Bio je pun radosti zbog Aleksandra Pavlovica, Sazikova, Alekseja, Denisova i Trifonova, sto ce napokon biti pusteni iz logora i sto ce biti slobodni, no neka tuga mu nacas pomraci dusu: odlazili su mu prijatelji…

Imace manje bliskih ljudi oko sebe. Verovao je da ga Bog nece napustiti i da ce na mesto onih koji odlaze doci novi. Iste veceri je saopstio Avsenkovu vest o oslobadjanju. Razgovarali su celu noc, a ujutro se oprostili. Boravak u logoru i poznanstvo sa ocem Arsenijem, sve je to sasvim promenilo Avsenkov pogled na svet i na druge ljude. Kada je prvo dospeo u logor, hteo je da izvrsi samoubistvo; bespomocni ocaj je ovladao njime, izgubio je volju. Sada, odlazeci iz logora, osecao se duhovno bogatim, jakog duha, tvrde i postojane vere u Boga, sa novim razumevanjem i postovanjem prema stradanjima drugih.

Te noci su probdeli zajedno na molitvi. Zagrlivsi oca Arsenija, Avsenkov je ponavljao: “Ne zaboravi me, oce Arsenije, potrazicu tvoje prijatelje, jer to su sada i moji prijatelji. Moli se za nas!” Ujutro se Avsenkov oprostio sa Sazikovim i Aleksejem, jer je znao da mu nece biti dopusteno da se vrati u baraku kada mu saopste da je oslobodjen.

Kroz otprilike cetiri nedelje, i Sazikov, Aleksej, Trifonov i Denisov pozvani su u glavni sektor. Vise se nisu vratili u baraku. Ostali su pokusavali da odgonetnu sta se sa njima dogodilo. Major, sada general Abrosimov, odrzao je svoju rec.


NAPOMENE:

1. Berija – sef Staljinove tajne sluzbe, poznat po svojoj okrutnosti.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ZIVOT TECE DALjE

Logorski zivot je prolazio. Neprestano su i sistematski dovozeni novi zatvorenici na mesto onih koji su odvozeni u masovne grobnice. Smrt je bila svakodnevni posetilac i svaki dan odnosila nove zrtve. Sutrasnjica je bila bez iznenadjenja: donosila je glad, umor, teskobu, lavinu podrugljivih reci, i trajala je dugo, predugo. Otupelost, nezainteresovanost i ceznja za smrcu predstavljali su veci deo svakodnevice za vecinu suzanja. Otac Arsenije je nastavio da zivi svojim podviznickim zivotom molitvenika.

Nedostajali su mu student Aleksej, Sazikov i Avsenkov. Bese ih zavoleo, navikao se na njihovo prisustvo i podrsku. Pojavljivali bi se novi ljudi sa kojima bi se zblizio, ali koji bi potom bili premestani u druge barake, ili umirali, ili poslani u rudnike pri nekom od drugih logora.

Kao i uvek, otac Arsenije je pomagao svima u svojoj blizini, pruzajuci im i fizicku pomoc, ali i duhovnu utehu. Mnogima je postao nezamenljiv. Na neki cudesan nacin je postajao deo zivota mnogih ljudi, nosio njihova bremena, ublazavao stradanja i sopstvenim primerom ucio ih da je moguce preziveti i u logoru sa verom da Bog uvek stoji pored nas i da ga uvek mozemo prizvati u pomoc.

Tih dana se kriminalac koga su zvali “Sivi” ozbiljno razboleo. Imao je uzasne bolove u crevima. Kada su bolovi postali neizdrzivi, poslali su ga logorskim lekarima. Tamo su mu dali aspirin i raven (poznat kao sredstvo za ciscenje). Nista nije pomoglo. Niko ga nije ni pregledao kako treba, a kada su to konacno ucinili, ustanovili su da vec dugo boluje od raka jetre koji je u metastazi. Umirao je bolnom smrcu. Nisu ga odveli u bolnicu. Imalo je uzasne bolove, no svejedno je morao da ustaje na prozivku i u nuznik. Otac Arsenije ga je strpljivo negovao i pokusavao da mu pomogne, onako kako je samo on umeo. Isao je cak i lekarima da trazi od njih sredstvo za umirenje bolova, ali nikada mu nista nisu davali.

Sivi je bio pun gneva prema svakome i svemu, ali je s krotoscu prihvatao paznju oca Arsenija. Voleo je njegove posete, molio ga da posedi na njegovoj postelji. Kada je otac Arsenije bio s njim, Sivi bi mu pricao o svom zivotu i tako ponekad uspevao da zaboravi na bolove.

Na dva dana pre nego sto ce umreti, on pozva oca Arsenija i rece mu: “Umirem i mucim se ovoliko zato sto sam to zasluzio. Mnogima sam naneo bol, ubijao sam… Skrenuo sam na pogresnu stazu jos u detinjstvu. Ne mogu ni da se kajem, jer sam toliko zlih dela pocinio, da ih je nemoguce sve i pobrojati. Znam da mi nema oprostaja, a i cemu to, kad jedva i verujem u Boga. Imam neko svoje sujeverje, ali znam i osecam da Boga ima, jer ti, Oce Arsenije, verujes u Njega i zivis Njime.

“Iz svestenicke sam porodice. Otac mi je bio djakon. Ni on nije verovao u Boga, sluzio je samo radi plate, jer drugi posao nije mogao da nadje. Radio je kao profesionalac.

“Odrastajuci, vidjao sam oko sebe samo laz i prevaru. Pili su votku, jurili zene, rugali se na racun Boga i crkvenih obreda, a u isto vreme sakrivali se iza tog istog Boga. Moj otac je jedno govorio, a drugo cinio. Ponekad bi posle sluzbe dolazio kuci i brojio novac, pa bi poslao nekoga po votku. Ismevao bi svetinju i grdno bi psovao. Svima bi pricao kako je ukrao novac sa tasa i kako je prevario neku prostu babusku.

“Ni ja nisam verovao u Boga, mada sam ucio bogosloviju. Kad sam zavrsio, poceo sam da kradem. Nekoliko puta sam bio u zatvoru. Onda je dosla Revolucija, sa problemima i neredima. Poceo sam da pijem, da pljackam, da trosim oteto. Pljackaj, ubi, Boga nema, sam si svoj gazda. Naslo se i “odgovarajuce” drustvo i, eto, tako je to pocelo. Pocelo je prvo sa sitnim prestupima, da bi dosli sve veci zlocini, dok najzad nisam prolio krv. A onda me vise nista nije moglo zaustaviti. Tako je to bilo, oce!

“Mnogo sam krvi prolio. Vazda sam smisljao kradje, ili kako cu da se provedem sa zenama, ili se dovijao da izbegnem zatvor. Nisam imao vremena ni da se upitam: “Ima li Boga?” Iskren da budem, nisam ni hteo da razmisljam o Njemu. Upoznao sam tebe u logoru; mislio sam da si budala koja pokusava nesto da ucari svojim ponasanjem. Onda sam video kako si preobratio duse Avsenkova i mog drugara Sazikova, i tada sam shvatio, da ti zaista verujes u Boga. I jos nesto, shvatio sam da Boga ima. Kako Ga ne bi bilo, kad je cak i crkva u kojoj je sluzio moj otac bila uvek puna naroda? Secam se toga, jer sam kao mali prisluzivao u oltaru kao ctec.

“Znam da Bog postoji, ali za mene nema puta k Njemu. Za moja zlodela nema oprosataja.

“Ja umirem, no ne bojim se smrti. Ipak, jedna stvar me plasi: ni sam ne znam sta je to. Neko vreme sam pomisljao da tebe, oce, zamolim da me ispovedis. Ali, poznavajuci te, znam da mi ne bi oprostio grehe. Zapravo, ni ne kajem se. Sta se desilo, desilo se.

“Medjutim, ima dve stvari koje mi ne daju da spavam; ponekad mi i u snu dolaze da me progone. Negde tridesetih godina, trebalo je da ubijem jednog decaka, dete od sedamnaest godina. Za mene je to bila sitnica. Molio me je na kolenima, preklinjao me, plakao, a ja sam se bio nalio votkom i hteo sam da se pokazem pred prijateljima, pa sam ga ismevao. Sada, cim zatvorim oci, vidim njega, to dete, kako me moli da mu postedim zivot, a lice mu obliveno suzama.

“Pa onda, ima jedna zena koja me ne ostavlja na miru. Dolazi mi dva – tri puta nedeljno, a u poslednje vreme svaki dan. Ovako je to bilo: krenuli smo da opljackamo jedan stan, za koji smo mislili da je prazan, trebalo je da svi budu na poslu. Upali smo unutra, a neko je bio u stanu: zena – krasna, stasita, skladno gradjena, sto bi se reklo, prava lepotica.

“Cim smo upali unutra, kao da je sva shvatila u trenu. Potrcala je k prozoru. Gurnuli smo je u jednu sobu i zakljucali. U stanu je bilo svacega, cak i zlata. Poceli smo da skupljamo plen. Kad smo zavrsili, valjalo nam je pobeci, ali… ona nas je videla. Morali smo je ubiti. Nije bilo druge – mogla je kasnije da nas sve prepozna na sudu. Moji drugari nisu hteli da to ucine; nikada ranije nisu nikoga ubili.

“Usao sam u sobu u koju smo je zakljucali. Kako sam otvorio vrata, pogledala me je i odmah shvatila svoju sudbinu. Oci su joj bile razrogacene od straha. Zgrabio sam je, odmerio i resio da je imam. Doviknuh svojim prijateljima da me pricekaju u drugoj sobi. Osamarila me, a zatim, odjednom nekako dostojanstvena, mirno mi rekla: “Nisi ti covek – ti si zivotinja. Radi sta hoces. Samo brzo!” U ocima joj je sevala mrznja, sto ju je cinilo jos lepsom. Silovao sam je. Zatim se masih za noz. Stajala je naslonjena o zid i cekala udarac. Okrenula se prema uglu sobe u kojoj je stajala ikona, nekoliko puta se prekrstila, zatim izustila: “Ubij me. Bog je sa mnom. Majko Bozja, ne ostavljaj me!”

“Osecao sam sazaljenje prema njoj, ali sta sam drugo mogao da ucinim? Mnogo smo toga pokrali iz stana. Zario sam joj noz ispod grudi. Ona polako skliznu niz zid i prekrsti se jos jednom, sapucuci: “Gospode, pomiluj!” Takvu je vidjam svaki dan.

Dok je slusao reci Sivoga otac Arsenije nije prestajao da se moli. Ipak, zmarci su ga podilazili od uzasnih pojedinosti ove strasne ispovesti. Toliko okrutnosti, gneva, cinizma i potpuno odsustvo svakog osecanja retko se vidja cak i u logoru. Dok je umirao, lice Sivoga bese izobliceno od bolova, a mozda i od unutrasnjeg gneva. Kada je najzad ispustio dusu, na licu mu je ostao izraz nesvakidasnjeg gneva.

Povest o Sivom zabelezena je 1965, na osnovu kazivanja samog oca Arsenija. Pricu je zabelezio A.R. koji je u to vreme ziveo u istoj baraci sa ocem Arsenijem, Sivim i ostalim kriminalcima.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SASLUSANjE

Po odlasku majora Abrosimova, na njegovom mestu smenila su se jos dva nacelnika koji su se na tom polozaju zadrzali samo kratko vreme. Naposletku, mesto nacelnika je zauzeo veoma strog, sredovecan covek, koji je u specijalnom logoru zaposlio i nekolicinu svojih prijatelja. Logorska pravila postadose jos strozija, a zivot zatvorenika prosto neizdrziv.

Mnogi su pozivani u specijalno odeljenje na saslusanje. Pretnje, batinanja, kao i celija samica postali su deo svakodnevice. Apsurdno je bilo pomisliti da se od tih nesrecnika, takoreci osudjenika na smrt, moglo bilo sta izvuci, ali islednici su se i dalje trudili da budu nagradjeni od Moskve za “razotkrivanje” novih i novih “zlocina.”

Zloglasno “specijalno odeljenje” je radilo prekovremeno: izmisljavane su nove optuzbe, otkrivane “zavere”, dosijei ponovo otvarani, donesene nove odluke, a mnogi zatvorenici poslati na streljanje. U martu je i otac Arsenije pozvan na saslusanje. Ispitivao ga je major po imenu Odincov. Bese to covek srednjeg rasta, celav, bezbojnih ociju, cije su nateceno lice presecale tanke usne. Odelo mu je uvek bilo uredno i ispeglano. Svako saslusanje bi uvek zapocinjao uctivim tonom, no zatim bi svojom okrutnoscu uterivao strah u one koje bi ispitivao. Zatvorenici su mu dali nadimak “Ljubazni” i “Pocnimo, dakle.”

Otac Arsenije udje u njegovu kancelariju i stade kraj vrata. Islednik je bio zauzet listanjem nekakvih papira i isprva dugo nije obracao paznju na oca Arsenija; najzad se okrete na stolici i obrati mu se: “Drago mi je da vas vidim, Pjotre Andrejevicu! Bas mi je drago! Verovatno ste culi za mene – Odincov.”

“Da, cuo sam za vas, druze islednice” odgovori otac Arsenije.

“No, dobro, bacuska! Pocnimo, dakle. Sve da mi kazete i priznate, u protivnom, kupacete se u sopstvenoj krvi. Moje su metode vrlo poznate. Pocnimo, dakle: priznajte sve!”

“O cemu da govorim?”

“Da govoris, pope, o tajnoj organizaciji koja deluje unutar ovog logora, koja sprema zaveru o ubistvu druga Staljina. Znamo mi sve – nasi dousnici su nam sve rekli. Ako si cuo sta se prica o meni, neces mi, valjda, traciti vreme.”

Otac Arsenije oseti kao da mu se zivci vezase u cvor. On sabra svu svoju umnu snagu u molitvu. Molio se Majci Bozjoj da ga ne ostavi, da mu poda snage da izdrzi ovo saslusanje. “Gospode, Boze nas! Ne ostavi mene, gresnoga! Ukrepi, Vladicice Nebeska, nemocni duh moj!

“Ja ne znam nista o bilo kakvim zaverama niti organizacijama i nemam sta da priznam.”

“Znas sta, pope? Necu da igram s tobom nikakve igre; posto si ionako vec polu-mrtav i svejedno ti je da li ces sada da umres ili sutra, a za mene i moju buducnost je vrlo bitno da otkrijem zaveru. Prema tome, ima da sednes i pises sta ti budem diktirao.”

“Druze islednice, dozvolite mi jedno pitanje.”

“Meni se ne postavljaju pitanja; meni se odgovara kad ja pitam. Ali, pitaj, posto si vec ionako polu-mrtav.”

“Druze islednice, ja vas molim da pregledate moj dosije. Videcete da nikada, ni na jednom saslusanju, nisam nikoga izdao, uprkos batinanju, teskom batinanju.”

Odincov ustade, obidje sto i stavi pred oca Arsenija list hartije i pero. “Ko te je to saslusavao – ne zanima me. Ali kad ja isledjujem, blago meni, pisaces ono sto ti diktiram.”

“Ne. Necu nista napisati. U ovom logoru ne postoji nikakva zavera. Vas jedini cilj je da otvorite novi “predmet” i da postreljate nevine ljude, ljude koji ce ionako uskoro i sami umreti.”

Odincov stade sasvim blizu oca Arsenija; iskrivljene usne su mu podrhtavale, a njegove bezbojne oci bljesnuse i on gotovo promuca: “Dragi moj, ne znas ti sta tebe sada ceka.”

“Gospode, pomozi!” Otac Arsenije je jedva imao vremena da u mislima izgovori molitvu, kada ga snazan udarac u lice obori sa stolice na kojoj je sedeo. Pre no sto mu se svest pomraci od uzasnog bola, znao je da je s njim gotovo, da ce ga Odincov ubiti. Osecao je udarce kada bi na kratko dolazio sebi. Odincov ga je cizmama sutirao u glavu, udarao po glavi metalnom kopcom na kaisu. Povremeno mu se vracala svest i tada bi se molio Bozjoj Majci, no zatim bi ponovo gubio svest, dok najzad nije ostao sasvim nepomican.

Kada je, na nekoliko trenutaka, dosao sebi, osetio je kako ga vuku nazad u baraku. Zatim se opet nakratko osvesti i oseti da lezi na svojoj postelji i da mu neko brise lice vlaznom krpom. Cuo je glas koji je govorio: “Pretukli ga na smrt, njega – starca! Nece preziveti do sutra.” Neko je s mrznjom spominjao ime “ljubaznog” Odincova.

Otac Arsenije po treci put dodje sebi. Mislio je, u tom stanju polusvesti, da je saslusanje nastavljeno, jer mu se ucinilo kao da mu neko sece glavu. Hteo je da prizove Ime Bozje, no kad god bi se uhvatio za pocetak molitve, ona bi nestajala iz svesti. Neizdrziv bol ga je razdirao. Ocekivao je nove udarce i povike. Cekao je smrt.

Budio se iz nesvesti sve u svemu oko deset puta. Kad god bi bio pri svesti, pokusavao bi da se moli, ali nije mogao da pocne: jaki bolovi su mu mutili svest.

U jednom od tih perioda svesnog stanja, otac Arsenije se pobojao da ce umreti bez molitve, bez pokajanja. No, ubrzo oseti kako mu neko okrece glavu, oseti kako nesto pece, zatim ubod. On cu necije reci: “Brzo, dajte mu dve injekcije kamfora, pazljivo s jodom, da mu ne udje u oci. Usicemo posekotine. Izbrijte mu glavu, samo pazljivo!”

Otac Arsenije oseti kako mu neko polako okrece glavu i kako nag lezi na necemu tvrdom.

Zatim se ponovo onesvesti. Kasnije su mu pricali da je lezao bez svesti tri dana u logorskoj bolnici. Kada se konacno probudio, pokusao je da shvati gde se nalazi, da li kod islednika, ili u svojoj baraci. Konacno uvide da je u bolnici. Pokusa opet da se moli, no ponovo utonu u mrak. Proveo je nekoliko dana u boreci se za molitvu i gubeci svest.

Svakim danom uspevao je da ugrabi, doslovno da ugrabi, koju rec molitve vise, dok mu najzad molitva nije preovladala u svesti.

Oci su mu bile povezane zavojima, ali je stalno osecao blagi dodir necijih ruku. Cuo je neciji glas koji je s njime razgovarao s ljubavlju. Neko mu je davao da jede.

Glas je govorio sa blagim jevrejskim naglaskom: “Sve je u redu. Zivi ste. Mislio sam da necete preziveti. Sutra cu vam skinuti zavoje sa ociju. I sam sam preziveo nekoliko slicnih ispitivanja. Poznati su mi ti njihovi “razgovori.” Ali, lepo smo vas zasili. Bicete kao novi.”

Uskoro su mu skinuli zavoje sa ociju i lica. Lekar, po imenu Lev Mihailovic, usrdno se brinuo oko oca Arsenija, savetovao ga i umirivao. “Samo polako, da vidimo. Dragi moj, skoro da necete imati ni oziljke! Ovo izgleda dobro, bas me raduje.”

Dva kratkovida oka, na krotkom i blagom licu, posmatrala su oca Arsenija iza debelih naocara. “Postaracu se da ostanete ovde sto duze”, rece Lev Mihailovic. “Pokusacu da vas drzim u bolnici, da ne biste opet naisli na onu zver. Molite se svome Bogu, inace ce vas onaj ubiti.”

Otac Arsenije je ostao u bolnici vise od cetrdeset dana. Kada je najzad morao da je napusti, obojica su plakali. Lev Mihailovic bese dobar covek i odlican lekar. Zagrlivsi oca Arsenija, rece mu sa cvrstim uverenjem: “Ovo se ne moze nastaviti. Doci ce kraj ovome, i vi i ja cemo se izbaviti ovog pakla. Srescemo se jednog dana ponovo.” I zaista, 1963. su se ponovo videli.

Kada se otac Arsenije vratio u svoju baraku, skoro svi koje je poznavao bili su premesteni na drugo mesto. Saznao je da je premesten i major Odincov.

Tri meseca nakon izlaska iz bolnice, oca Arsenija su ponovo pozvali u specijalno odeljenje. Tamo ga je docekao novi nacelnik, krupan covek strogog izgleda koji ga je podrobno odmerio od glave do pete. “Preziveo si – cak ni Odincov nije uspeo da te likvidira. Dobro je to. Imam novi nalog iz Moskve: da te pustim da zivis. Ne znam zasto, verovatno nesto proveravaju. Kad je tako, onda, eto ti – pa zivi. Dacu nalog da te ne salju na tezak rad. ”

Od trenutka ovog razgovora sa nacelnikom do Staljinove smrti otac Arsenije vise nijedanput nije pozvan u “specijalni sektor.” Oziljci po telu i glavi su mu ostali za uspomenu na saslusanje.

Ovu povest je otac Arsenije preneo licno svojim prijateljima i duhovnoj deci.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

STVARI SE MENjAJU

Vest o Staljinovoj smrti doprla je do zatvorenika tek tri dana nakon sto se dogodila, i to sasvim slucajno, preko strazara. Uprava logora iz nepoznatih razloga nije htela da se ova vest obelodani.

Bio je mart mesec, ledena zima, snezne oluje su besnele logorom i ponekad onemogucavale bilo kakvu vezu sa spoljnim svetom. Zajedno sa vesti o Staljinovoj smrti u logor se potkralo i opste osecanje nelagodnosti, brige, strepnje, a najvise neizvesnosti. Svako se pitao: “Sta ce se sada desiti? Hoce li sve biti kao pre, ili ce se stvari promeniti, mozda nagore? Hoce li nas sve poslati na streljanje?” Svi su u tisini cekali da se nesto dogodi.

Prva dva meseca posle pristizanja vesti zivot u logoru se odvijao kao i pre, a posle toga je nesto pocelo da se jedva primetno desava: kao da je neko poceo da gura klipove u tockove mehanizma koji je do tada dobro funkcionisao. Svi su i dalje tesko radili, ishrana je i dalje bila losa, zatvorenici su i dalje umirali, ali vise nisu dovodili nove osudjenike u logor. U ponasanju clanova logorske uprave nazirala se izvesna doza nesigunosti, a strazari su cak poceli da sa zatvorenicima razmenjuju sale.

Otprilike godinu dana posle Staljinove smrti, promene su postale vidljivije. Hrana je postala bolja, nije vise bilo psovanja ni batinanja zatvorenika. Nadzornici su postali uljudniji. Inspektori su sada dolazili iz Moskve. Sa kapa i rukava skinuti su brojevi i zatvorenici su prozivani po imenu. Pojedini slucajevi su ponovo razmatrani, saslusavani su novi svedoci, a neki zatvorenici su cak slati u mesto gde im je izrecena presuda na ponovno sudjenje. Primanje pisama, pa cak i paketa, bilo je sada dozvoljeno. Zatvorenici su poceli da dobijaju platu za rad, kao i kvalitetniju odecu i hranu.

Prvi put do tada u logor je dosla komisija, ispitala nekoliko stotina zatvorenika, a zatim otisla. Kroz dva meseca, pojavila se nova komisija, koja se u logoru smestila na duze vreme, a zatim pojedinacno ispitala slucaj svakog zatvorenika ponaosob. Najpre su oslobodjena vojna lica, zatim clanovi Kompartije, a za njima naucnici i vidjeniji zemljoposednici.

Proslo je jos neko vreme, a onda su oslobodjeni kriminalci: objavljena je opsta amnestija svih zlocinaca. Logor vise nije nosio naznaku “specijalni” – sada se vodio kao obican logor. U njemu su ostali samo bivsi pripadnici policije, vlasovci, kriminalci sa teskim prestupima koji nisu pomilovani opstom amnestijom, kao i oni politicki zatvorenici cije bi oslobadjanje ugrozilo neciji zivot.

U roku od godine i po dana, u logoru je ostala samo desetina predjasnjih stanovnika. Mnoge barake su ostale sasvim prazne, broj strazara i nadzornika je prepolovljen. Odluceno je da se smanji povrsina logora. Osmatracnice sa reflektorima su izmestene, bodljikava zica je sada okruzivala mnogo manju povrsinu. Barake koje su ostale izvan zasticenog prostora zjapile su prazne; na kraju su spaljene. Za sve to vreme, otac Arsenije je premestan iz jedne barake u drugu. Svi njegovi prijatelji su otisli. On je i dalje neprestano prebivao u molitvi, i dalje je pomagao svima. Sada je mogao da pise svojoj duhovnoj deci, nestrpljivo ocekujuci njihov odgovor. Zatvorenici koji su sa njim ostali u logoru behu ogorceni i vazda puni gneva. Tesko je bilo sprijateljiti se sa bilo kime. Ona dva – tri svestenika i nekoliko verujucih koje je otac poznavao osecali su se izgubljenim i ugnjetenim, bez nade da ce biti oslobodjeni. Pisali su zalbe vlastima i iz nekog razloga drzali se po strani od ostalih. Nisu govorili ni sa kim.

Ovo je za oca Arsenija bilo mozda najteze vreme. Oko njega je bila sve sama pustos. Ostala mu je samo molitva, i njome je ziveo, no bese mu veoma tesko. Posebno mu je tesko padalo sto je goreo zeljom da pomogne, da cini dobro, ali nije imao kome.

Sredinom 1956. status oca Arsenija je promenjen: dobio je dozvolu da povremeno izlazi iz logora radi odlaska u obliznje selo. Oslobodjen je teskog rada i prebacen u invalidsku komandu.

U martu 1957, logor bese skoro sasvim pust. Nekoliko puta je smanjivana povrsina logora, mnoge barake spaljene, a iza bodljikave zice mogli su se videti dimnjaci nagaravljeni od vatre. Navoji zardjale bodljikave zice nalazili su se svuda, razbijena prozorska stakla su se presijavala na suncu, a cigle su bile razbacane svuda po zemlji.

Otac Arsenije je primao mnogo pisama, sto mu je pricinjavalo veliku radost. Pisma su u pocetku stizala od Vere Danilovne, zatim od Alekseja, Irine, Serafima Sazikova i Aleksandra Avsenkova. Kasnije, veoma neuobicajenim putevima dobio je poruku od Abrosimova, koji je sada nosio cin general-lajtnanta. “Sve pamtim!” pisao je Abrosimov. “Nista nisam zaboravio. Trudim se, ali mnogo toga mi stoji na putu. Secam se svega, secam se vas! Uzdam se da cemo se uskoro sresti pod drugacijim okolnostima. Ne gubite nadu!”

Otac Arsenije je odgovarao na sva pisma. Duboko je prezivljavao ono sto se desavalo u zivotima njegove duhovne dece. Cesto bi iz pisama ljudi koje nije video mnogo godina saznavao toliko mnogo, da mu se cinilo kao da se oni nalaze tu, pored njega.

Nadzornik koga su nazvali “Pravedni” otisao je iz njihovog logora. Ovaj prostodusni covek mnogo je nedostajao ocu Arseniju.

U logor su, zbog novih prestupa, ponovo dovedeni neki od amnestiranih kriminalaca. Ovi su bili posebno zestoki i bahati i nisu ni malo strahovali od logorskih strazara. Nacelnik logora je iznenada smenjen i sve se iznova promenilo. Uslovi rada su postali stroziji, ali je kvalitet hrane poboljsan. Kazne za neposlusnost bile su veoma rigorozne, ali nasilja, okrutnosti i ponizenja vise nije bilo.

Zivot je tekao dalje. Otac Arsenije se pomirio sa Bozjom voljom.

Bila je to poslednja baraka u koju je smesten pre oslobadjanja. U njoj nije bilo ni jednog od njegovih prijatelja. Svi su bili ili oslobodjeni, ili premesteni drugde. Mnogi su pomrli.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

RASTANAK

Godina je bila 1957. Vise nisam bio pod strogim nadzorom i bilo mi je dozvoljeno da na kratko izlazim iz zasticene zone. Po zavrsetku rada, izlazio bih iz logora i polako odlazio u obliznju sumicu ili pored blatnjavog potocica. Seo bih na neki suvi panj i pocinjao molitvu. Glas bi mi se razlegao kroz retko rastinje, kroz brezovo i vrbovo granje koje se povijalo prema vodi, kroz cetinare i po travi. Tu, u sumi, bilo je tako mirno i tako lako moliti se: grubost logorskog zivota je iscezavala, nadomestavana mogucnoscu sjedinjavanja sa Bogom kroz molitvu. U takvim trenucima, osecao bih kao da su moja duhovna deca i moji prijatelji, koji tada vec behu na slobodi, okupljeni tamo oko mene. Secao sam se i umrlih, onih koje sam voleo i onih koje sam slucajno sretao po logorima i u izgnanstvu i koje sam ispratio u vecno obitaliste.

Vreme bese toplo, komarci su jednolicno zujali, sacinjavajuci sivi oblak koji je pokusavao da se uvuce ispod mreze. Iznenadni nalet vetra bi ih rasterao, no kroz nekoliko trenutaka, kada bi se vetar stisao, taj oblak komaraca bi se ponovo svio oko mene. Odmah bih zaboravljao na logor, barake, kriminalce i neprestani nadzor. Postojalo bi samo bezgranicno plavo nebo, suma, trava koja se lelujala na vetru, poj ptica, i molitva koja je sve to sjedinjavala sa Bogom i celokupnom Njegovom tvorevinom.

Nije mi uvek bilo dozvoljeno da napustim logor. Dan o kome cu vam pripovedati bese jedan od tih dana kada mi je odobren izlazak. Ostavio sam iza sebe zasticenu zonu i krenuo prema retkoj sumici koja se prostirala iza logora. U doba kada je u logoru camilo na hiljade zatvorenika, tamo je na nekoliko mesta neprestano gorela vatra, kako bi se sprecilo zamrzavanje tla, radi kopanja plitkih jama u koje bi bacali umrle logorase.

Stratiste bese ogromno. Cela njegova povrsina, koja je nekada bila zasticena bodljikavom zicom sada bese otvorena. Na nekim su mestima stubovi sruseni, a tu i tamo su komadi zice i dalje zalosno visili. Sa neravnomerno rasporedjenim i zapustenim humkama, ova masovna grobnica je vise licila na ogromni, napusteni povrtnjak. Na njima su nekada bili pobodeni koci sa malenim limenim tablicama na kojima su bili ispisani brojevi. Te tablice su sada vecinom bile razbacane po zemlji, brojevi zatvorenika na njima izbledeli, i samo na nekolicini tablica su se nazirali delovi brojeva ili slova.

Koracao sam dalje. Na pojedinim mestima, zemlja je bila toliko vlazna da su mi stopala tonula u blato slepljeno sa uvelom travom i liscem. Bilo je naporno hodati. Morao sam da preskacem oborene koce, da prelazim humke i da zaobilazim uzdignuca ili udoline gde su se nalazile zajednicke grobnice. Prolazio sam grobljem, pridrzavajuci se za vitka stabla drveca.

Toplo prolecno sunce se blizilo zalasku. Stao sam, pogledao oko sebe i krstoobrazno blagoslovio sve one koji su tu pocivali. Poceo sam da se molim. Dusa mi je bila prepuna bola i tuge. Vetar bese stao i retko zbunje, mlade breze i cvornovate jele nisu se micale. Cinilo se kao da se vetar pritajio negde blizu zemlje i da ceka da se nesto dogodi.

Isao sam tim poljem polako, zaboravljajuci na sve oko sebe, usredsredjen jedino na molitvu za one koji tu pocivaju. Oni pocese da se pojavljuju tu predamnom, i mene odjednom preplavise secanja, mucna, bolna secanja.

Toliko mnogo ljudi koje sam poznavao, sa kojima sam provodio poslednje trenutke dok su lezali na samrti, koji su mi poveravali svoje zivote prilikom ispovesti, ljudi sa kojima sam prijateljevao, svi su oni sada pocivali pod zemljom ovog polja smrti.

Secao sam se njihovih likova: izmucenih, izgubljenih, bolnih, onih koji su se molili i onih cije su oci gorele mrznjom. Svaki od njih je imao svoj zivot, a ja sam te zivote dotakao i, buduci svestenik, uzimao na sebe njihove grehe kada sam ih ispovedao.

Nizala su se secanja. Molio sam se naglas i divne reci nasih zaupokojnih molitvi letele su preko groblja, razdiruci mi dusu.

Na hiljade, na desetine hiljada ljudi koji ovde pocivaju, stradali su zbog surovih uslova zivota u logoru; njihovi zivoti su se polako gasili, poslani u smrt od drugih ljudi. Mladici, starci, vernici, borci za otadzbinu koju su orosili svojom krvlju, obican svet koji je u poslat u logor bez nekog posebnog razloga, zato sto ih je neko prijavio – svi su oni pocivali ovde, na ovom mocvarnom zemljistu.

Ista zemlja je pokrivala i izdajnike, ubice, dzelate, pripadnike tajne policije i zestoke kriminalce.

Negde u daljini cuo se zvuk buldozera koji je poravnavao humke i jarkove, kako bi se zatro svaki tragovoj masovnoj grobnici i kako bi se ugasilo svako secanje na nju.

Negde na ovom mestu su nemarno bacena tela vladike Petra, arhimandrita Jone, pravednog monaha Mihaila, monaha Teofila iz manastira Optine pustinje, tela mnogih i mnogih pravednika i molitvenika. Tu je negde pocivalo i telo doktora Levasova koji je mnogima pomogao, profesora Gluhova, drvodelje Stjepina koji je do poslednjeg daha cinio dobro svima i tela mnogih koje sam poznavao.

Molio sam se i spominjao imena usopsih; no u jednom trenutku, reci molitve kao da odjednom presahnuse u meni i ja se nadjoh nasred ovog ogromnog polja izgubljen, sam, pritisnut secanjima, sumnjom i prazninom bez dna. Sta je ostalo od onih koji su otisli? Zardjala tablica sa brojem, kost koja je virila iz zemlje, iscepan komad odece.

Zakopavanje tela umrlih je ovde obavljano uvek u zurbi, tlo je cesto bilo zamrznuto, pa su i rake bile veoma plitke; cesto je i po nekoliko telesa bacano u jednu raku.

Zimi su telesa umrlih zatrpavana snegom pomesanim sa zemljom; a u leto, posebne radne brigade imale su zadatak da natrpaju zemlju preko kostiju ruku i nogu koje su virile iz zemlje. Jos i sada se u vazduhu oseco zadah truljenja.

Bilo je zagusljivo, vlazno i tiho. Sunce bese zagrejalo zemlju, a iznad polja se vila lagana i skoro prozirna izmaglica. Vazduh je podrhtavao; cinilo se kao da nesto lagano i prostrano lebdi nad grobljem.

“O, Gospode, Gospode!” cuo sam svoj glas. “Viju li se ovo duse umrlih nad mestom njihovog stradanja?” Srce i dusu mi stisnu izuzetno ostar bol. U grlu mi zastade vapaj, suze me zaslepese, a srce u meni bese stesnjeno kao da ce svakog trenutka prestati da kuca. Osecanje potpune beznadeznosti, bola srca i dubokog ocaja me obuze svog, zagospodari celim mojim bicem, ocajanje me je oprhvalo do te mere da sam se osetio izgubljenim, kao da se nesto u meni slomilo. Neizdrziv bol koji mi je cepao dusu ote mi se uz snazan vapaj: “Moj Gospode, zasto si ovo dopustio?”

Odjednom, poljem se razleze plac, glasan i otegnut lelek. Poceo je kao tihi, drhtavi jecaj, nalik na ljudsko plakanje, koje se cas stisavalo, cas postajalo jace. Tuzan je bio taj lelek, dugacak i treperav. Prekrio je celo ono beskonacno polje, a moju dusu ispunio bolom kakvim nikada do tada nisam osetio. Vapaj prestade, no posle samo nekoliko trenutaka opet se, istom snagom, razleze poljem.

Osecao sam se stesnjeno, zivci mi behu sasvim istanjeni, u meni je postojao samo bol, strasni bol.

“Gospode, moj Gospode, pokazi mi Tvoju milost!” zavapio sam, krsteci se.

Kao da se u tom trenutku najednom oslobodio vetar koji se dotle krio negde u sumi i u travi: dunu mi u lice, a trava i drvece ponovo ozivese i stadose da se lelujaju. Sve se u trenu izmeni, probudi, ozive.

Tuzni lelek prestade. Cuo sam samo ptice, vazduh vise nije bio zagusljiv, vec ponovo lak i prozracan.

Ono osecanje zbunjenosti, bol srca koji je tistao i ocajanje, sve me je to u trenu napustilo. Ispravih se, stresoh sa sebe strah i u dascima vetra osetih strujanje zivota. Vetar mi donese svezinu, miris trave i drveca, secanja na rano detinjstvo i tihu radost.

Ispostavilo se da je ono jecanje koje sam cuo u polju zapravo bilo vibriranje kruzne testere koju su bas tada bili pustili u pogon u logorskoj pilani. Vetar je postajao sve jaci, vazduh je bio prijatan i cist. Odnekud izlete seva i polete u visinu, a njen cvrkut na nebu cuo se cas glasno, cas tiho i ja spoznah da zivot tece dalje i da ce uvek teci, kao sto je tekao i pre nego sto su skoncali svi ovi ljudi.

Zivot se nastavlja i uvek ce tako biti. To je zakon Bozji, i priroda, koju je On stvorio, vlada se prema Njegovom Bozanskom nacrtu. Ono ocajanje i osecanje beskrajnog bola bilo je posledica jedino moje slabe vere.

Bilo mi je tada sasvim jasno da je svestenomonah Arsenije popustio pred iskusenjem uninija i tuge. Kleknuh tada kraj humke koja bese neciji grob, oslonih se na mladu brezu da bih mogao da saberem svu svoju umnu i telesnu snagu i stadoh da se molim Bogu, Bozjoj Majci i Svetom Nikolaju Cudotvorcu.

Postepeno, na mene poce silaziti istinski mir, no isprva je molitva tesko potekla. Kao i pre toga, predamnom se prostiralo polje smrti, humke odronjene kisama, ogromne bare pune ustajale vode, limene i drvene tablice sa izbledelim imenima mrtvih, komadici ljudskih kostiju, slomljeni deo lopate kojom su kopali rake. Zemlja je i dalje pokrivala na desetine hiljada pobijenih i umrlih logorasa, od kojih su mnogi bili zauvek nasli mesto u mom srcu. I dalje mi je dusu ispunjavao ljudski bol za umrlima, ali ono nadiruce osecanje ocajanja i malodusja koje bese u jednom trenutku zagospodarilo mnome, iscezlo je sa povratkom molitve.

Duga molitva mi je ocistila dusu i svest, dato mi je da shvatim da Tvorceva volja nije da se mi, Njegova stvorenja, predajemo duhu camotinje i ocajanja, vec da se molimo za duse umrlih, da cinimo dobra dela u Njegovo Ime, u ime Njegove Majke i u ime svih ljudi na zemlji.

Zavrsio sam molitvu i polako krenuo sa groblja. Zimsko sunce je polako zalazilo iza sume. Suma se prostirala uz obronke okolnih brda, a zatim se spustala niz obronke toliko strmo da su krosnje cetinara licile na ogromnu testeru koja preseca nebo. Vetar se ponovo bio pritajio, nad grobljem je vladala potpuna tisina. Izdaleka bi se, samo na kratko, cuo zvuk traktora, a kruzna testera bese zamukla.

Sa ivice sume dopirala je tuzna pesma kukavice. Cim je prestala, izdaleka se oglasila druga kukavica. Cije li je godine odbrojavala?[1]* Da nije mozda pevala onima koji leze pokopani na ovom polju smrti, onima koji vise ne broje godine, niti racunaju vreme? Ili je pevala meni, koji sam ostao da tavorim u logoru? Samo je Bogu poznat kraj moga zivota…

Vratio sam se u logor preplavljen secanjima. S vremena na vreme tok misli bi mi prekinuo zov kukavice, sto me je vracalo u detinjstvo. Setam sa majkom po sumi, a ona mi prica o drvecu, cvecu, raznim travama i o pticama. I tada je pevala kukavica. Setio sam se svoje prve ispovesti, prijatelja kojih odavno vise nema, crkve u kojoj sam sluzio mnogo godina. Da li sam u to vreme mogao i da pomislim kako cu jednoga dana slusati pesmu kukavice na stratistu logora gde je lezalo toliko mnogo ljudi, vecinom nevinih, cijoj smrti sam bio svedok? Da li sam mogao da pretpostavim da cu postati deo svega sto se u logoru desavalo, i da cu, bas kao i oni koji sada leze mrtvi, i ja poci strmenom stazom stradanja i unizenja?

Zbog cega je ovo sve, Gospode? Radi cega su postradali ovi silni ljudi – vernici, bezboznici, nevini i zlocinci cije prestupe ljudski um nije kadar da shvati? Zasto?

Dobih odgovor: ovo je jedna od Tvojih tajni, Gospode, koja nama, porobljenima grehom, nije data da je razumemo. To je Tvoja tajna. Nesaznativi su putevi Tvoji. Tebi Jedinome je poznat zivotni put svakog od nas; nase je samo da u Tvoje ime cinimo dobro, da hodimo u zapovestima jevandjelskim i da se Tebi molimo. Tako se jedino mogu pobediti sile zla. Jer gde je dvoje ili troje sabrano u ime Tvoje, tamo si i Ti sa njima. Smiluj se na mene, Gospode, po velikoj milosti Svojoj i oprosti mi greh uninija, slabost duha i kolebljivost u veri.

Tada sam na sve cetiri strane krstoobrazno blagoslovio sve koji su na tom polju pocivali i, uz duboki poklon, oprostio se od njih. Upokoj, Gospode, duse usnulih slugu Tvojih.

Pamticu, dokle god sam ziv, one koji pocivaju na ovoj zemlji.

Secao sam se imena svih onih koje sam poznavao, molio se za pokoj njihovih dusa, i dok sam tako cinio, predamnom su se jasno pojavljivali njihovi likovi.

Bese godina 1957. Svakim danom logor je postajao sve prazniji. Negde u blizini izgradilo se selo, u koje pocese da dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, da rade umesto zatvorenika kojih vise nije bilo. Pojavise se i ulice, redovi kuca i trgovi. Ljudi koji su naseljavali to selo nisu znali da je tu donedavno postojao zloglasni “specijalni” logor, niti su znali za blatnjavo i mocvarno stratiste gde su pocivale kosti mnogih…

Proslost je iscezavala u pamcenju ljudi.

Neka im je vecna pamet!


NAPOMENE:

1. Prema ruskom narodnom predanju, kukavica kuka onoliko puta koliko je onome koji je slusa preostalo godina zivota.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ODLAZAK

Blizio se kraj 1957. Ocu Arseniju bese preostalo jos sest godina do isteka zatvorskog “roka”, jer mu je 1952. godine kazna produzena na jos deset godina. Nekoliko puta je pozivan u upravu logora. Tamo su ga ispitivali, vodili zapise, popunjavali formulare, cekali uputstva i konacno, u prolece 1958. godine, saopstili mu da je pusten na slobodu, zbog opste amnestije. To mu je receno, iako je, nekoliko godina ranije, vecina ostalih zatvorenika oslobodjena istom takvom amnestijom.

Vest o oslobadjanju saopstili su mu veoma nemarno, kao da mu porucuju da je za njega stigao paket, niko ni ne spomenu da je otac Arsenije u tom logoru proveo mnogo, mnogo godina bez ikakve krivice. Samo jedan od njih, clan nadlezne komisije, rekao je sa izvesnim divljenjem: “Vidi ovo! Stari je jos ziv – red je da ga pustimo!”

I tako, otac Arsenije dobi preobuku, putnu ispravu, novac koji je zaradio poslednjih godina, kao i uverenje pomocu koga ce mu biti izdata licna dokumenta kad bude stigao u svoje mesto boravka. Mesto boravka? Gde je to? Kada su mu izdavali putnu ispravu pitali su ga kuda ide. Otac Arsenije rece ime stare varosi u blizini Jaroslava, koju je cesto posecivao i gde je jedno vreme ziveo dok je bio student. Bio je potpuno nenaviknut na slobodu, zivot izvan logora nije mogao ni da zamisli i u tom trenutku skoro da mu je bilo svejedno kuda ide.

Pritiskao ga je neizreciv umor i iscrpljenost. “Sve je u Bozjim rukama”, rekao je. “Bog ce se o svemu postarati.”

Trebalo mu je odmora da bi mogao da prikupi snagu; potrebno mu je bilo da neko vreme provede sam, da pronadje mir i da se sabere u molitvi. Tek tada ce moci da se ponovo vidi sa svojoj duhovnom decom. Trenutno nije imao ni malo snage, odrzavala ga je samo molitva.

Severno prolece je naglo pocelo, topao vetar topio je sneg sa brda i po putevima. Bilo je suvo, najezde komaraca jos nisu pocele, ptice selice su se vratile, vazduh je strujao nadom i energijom. Sa torbom u kojoj je nosio ono malo svojih stvari, u novim cipelama, crnim pantalonama i novoj vatiranoj pamucnoj jakni, sa kapom “usanjkom” na glavi, izasao je otac Arsenije kroz logorsku kapiju. Topao, radostan povetarac mrsio mu je kosu, ispunjavajuci jutro prijatnom svezinom i poigravajuci se sa prasinom na putu.

Kada je prosao kontrolni punkt, okrenuo se prema logoru i uz duboki poklon blagoslovio ga znakom krsta. Strazari su ga posmatrali u cudu: odlazio je starac koji je u logoru preziveo mnoge godine.

Krenuo je, zatim, putem koji je vodio uzbrdo, ponovo se okrenuo i posmatrao logor. Prizor je bio jadan. Nekoliko kula sa bodljikavom zicom – to je sve sto bese ostalo od logora. Iza bodljikave zice mogle su se videti gomile cigli, polu-spaljene barake, poruseni stubovi i ostaci strazarnica. Otac Arsenije je pamtio ovaj logor u njegovoj prvobitnoj velicini, kada on bese prepun ljudi koji su u njemu ziveli strasnim, teskim zivotom.

Otac Arsenije se skloni sa puta i poce da se moli, secajuci se mnogih koji su na tom mestu ostavili svoje zivote, kao i onih kojima je Bog podario slobodu. Mnoge i premnoge teskobom ispunjene godine su prosle od dana kada je otac Arsenije prvi put stupio u logor, no Bog ga nikada nije napustao, vec ga je spasao i dao mu da, u tom moru tuge i bola, spozna lepotu i velicinu ljudske duse. Upoznao je ovde mnoge ljude koji su mu pokazali cemu Hriscanska dusa treba da stremi i sta da trazi.

Ovde je, okruzen ljudskim stradanjem i bolom, naucio da se u tisini moli medju ljudima. Ovde je, poucen primerima pravednika i obicnih ljudi, naucio da i on mora da uzme na sebe stradanja drugih i da ih nosi, da je to Hristov zakon. Otac Arsenije u molitvi zablagodari Bogu i Majci Bozjoj, kao i svima onima koji su ovde ziveli, koji su mu pomogli i od kojih je ucio.

Neki kamiondzija poveze oca Arsenija do obliznjeg sela u kome je sada ziveo i radio, kao obican sluzbenik, bivsi logorski nadzornik koga su zvali “Pravedni.” Lako je pronasao njegovu kucu.

Tesko je bilo naviknuti se na atmosferu slobodnog sela. Nije bilo vike, ni kriminalaca, ni dnevnog rasporeda, ni psovki.

“Pravedni”, cije ime bese Andrej Ivanovic, zajedno sa svojom zenom isprati oca Arsenija do zeleznicke stanice. Za dva dana, koliko bese proveo kod Andreja Ivanovica, otac Arsenije je jedva uspeo da shvati da se zaista nalazi na slobodi. Andrej Ivanovic doplati voznu kartu oca Arsnija, kako bi mu put bio ugodniji. Otac Arsenije dobi donji lezaj u vagonu za spavanje. On stavi svoju torbu pod glavu i zatvori oci.

Voz je poskakivao na sinama, tockovi su kloparali u ujednacenom ritmu. Napolju je prolazila tajga, smenjivale se sibirske reke i jezera. Pred njegovim zatvorenim ocima redjali su se likovi ljudi, od kojih vecina behu pokojni, mada su neki jos bili medju zivima. Imace prilike da ih vidi. Novi zivot mu je izgledao vrlo neizvestan, sve mu je bilo nepoznato. No, Bog je uvek bio tu, i uz Njegovu pomoc ce uspeti nekako da zapocne novi zivot. Ove rasejane misli prestadose da ga tiste i on poce da se moli.

Najednom zacu neciji sapat: “Moramo da pripazimo. Ovaj je logoras. Mogao bi da nas opljacka!” Drugi glas odgovori, takodje sapatom: “Nikako ne razumem zasto ih pustaju. Trebalo bi ih sve postreljati.” Otac Arsenije otvori oci i vide preko puta sebe mladi par…

Voz se kretao. Iza njih su ostajale stanice, reke, gradovi. Ljudi su na peronima slobodno hodali, i razgovarali, vodili svoj zivot.

Otac Arsenije se pomoli za pocetak novog zivota i za one koji su zauvek ostali u logoru.

Znaci proleca postajali su sve ocigledniji sto su se vise kretali prema jugu. Kada su poceli da se priblizavaju Moskvi, sve je vec bilo u cvetu. Strasna proslost vezana za “specijalni” logor nestade, da se vise nikad ne povrati. Dosao je kraj periodu uzasnih stradanja koje je Rusija pretrpela.

Gledajuci kroz prozor i ne videci nista, otac Arsenije se molio i blagodario Bogu, Presvetoj Bogorodici i svima svetima za milost i pomoc koja mu je darovana. Molio je za pomoc svima onima koje je znao i koje je voleo.

Voz se priblizavao mestu u kome ce otac Arsenije poceti novi zivot i u kome ce nastaviti da sluzi Bogu i svojim bliznjima.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

DRUGI DEO

UVOD

U ovom delu sakupljena su i objavljena secanja na oca Arsenija i svedocanstva o njemu, kao i o ljudima koji su na ovaj ili onaj nacin bili u dodiru sa njim i cije zivote je dotakao. Neki od njih su znacajni i vidjeniji ljudi, a drugi obican narod. U ovom delu ce citalac moci da prepozna neke od licnosti o kojima je pisano u prvom delu, no susresce se i sa novim likovima. Neki od njih su duhovna deca Oca Arsenija, a neki su, posto su ga upoznali, otisli u svet sa cvrstom verom u Boga, sa svescu o tome sta znaci biti verujuci covek koji u zivote drugih unosi radost, dobrotu i pomaze im u svim zivotnim poteskocama.

Otac Arsenije je umeo da uzme na sebe tegobe i grehe drugih, umeo je i da ih nauci molitvi da bi na taj nacin sami mogli da nadju put k Bogu. Umeo je da probudi veru u ljudima i da im pokaze kolika je radost pomagati drugome u nevolji. Nikada necemo znati tacan broj ljudi kojima je on pomogao i koje je podrzao u najtezim trenucima zivota, kao sto necemo znati ni koliko ljudi je priveo k Bogu i usmerio na pravi put koji vodi k Njemu. Znamo jedino da je taj broj ogroman. Citajuci secanja koja su ovde sakupljena, videcete i razumeti kakav je bio zivot oca Arsenija, a upoznacete se i sa zivotima drugih ljudi koji nam mogu posluziti kao primer. Veliku blagodarnost dugujemo duhovnoj deci oca Arsenija, njegovim prijateljima i poznanicima koji su pristali da napisu svoja secanja i da opisu svoje poznanstvo sa njim.

Dok prebira po secanjima na oca Arsenija, citaocu ne moze da promakne izuzetna i sveta ljubav koju je on imao prema Majci Bozjoj, kojoj se vazda molio za nas gresne.

Presveta Bogorodice, moli Boga za nas!

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SECAM SE

Voz je pristao i otac Arsenije sidje na peron. Bese prolece 1958. godine, razdragano, veselo, radosno prolece. Jutro bese svetlo, a boje jasne. Tu i tamo se na zemlji jos uvek zadrzalo po malo neotopljenog snega, a u plavetnim i sjajnim baricama ogledalo se prolecno nebo.

Otac Arsenije podje peronom i ubrzo se nadje na trgu preko puta stanice. Osvrnu se oko sebe. Kroz cist i prozracan vazduh mogao je da vidi daleke zvonike crkava na cijim kupolama krstovi behu iskrivljeni ili slomljeni.

Odeven u pamucnu jaknu, sa retkom sedom bradom, sa kapom “usanjkom” na glavi i torbom na ledjima, otac Arsenije je na prvi pogled licio na kolhoznika koji je dosao u grad po hranu; no pazljivijem posmatracu ne bi promakli detalji na odeci, pri hodu i govoru, koji su jasno ukazivali na upravo oslobodjenog logorasa.

Varos je bila ista kao i pre dvadeset pet godina, samo oronula, prljava i nekako tuzna. Cak ni prolecno sunce nije moglo da je ozivi, naprotiv: samo je neumoljivo upiralo svoje zrake na neokrecene sirotinjske kuce koje su bile u vrlo losem stanju, rupe na kaldrmi, smece po ulicama, bedni izgled ducana i kioska, kao i sveopste odsustvo boja.

Otac Arsenije izvuce iz dzepa cedulju sa adresom izvesne Nadezde Petrovne i podje da je trazi. Sve mu je izgledalo nepoznato: ljudi, njihov nacin govora, teme razgovora, ponasanje, pa i sama varos koju je nekada tako dobro poznavao, cesto posecivao i cak poziveo u njoj neko vreme.

Ulice koje su nekada nosile nazive Manastirska, Zarecna, Vrtlarska, sada su se zvale: Engelsova, Maratova, Sovjetska, Lenjinova…

Otac Arsenije prepesaci celu varos, raspitujuci se nekoliko puta za pravac i konacno, na vrhu jedne uzbrdice, naidje na ulicu koju je trazio. Pronasao je broj kuce, dosao do kapije, zazvonio i cekao.

Pozvonio je nekoliko puta, no iako se zvonjava cula iznutra, niko mu ne izadje u susret. Otac Arsenije se bespomocno osvrnu oko sebe, ne znajuci sta da radi. Zahladnelo je, a on je vec bio umoran od puta, od dozivljaja, od neizvesnosti. Osecao se izgubljeno, sve je ovo bilo previse za njega, naviknutog na strogi rezim specijalnog logora: nasao se odjednom suocen sa slobodom. Sve mu je to odgonilo mir i sabranost misli. Stajao je tako pred zatvorenom kapijom i osecao se izgubljeno. Kuda da podje? Sta da radi? U ovom gradu nije poznavao nikoga. Imao je negde kod sebe jos jednu adresu, ali nije uspeo da je nadje, mada je pretrazio sve dzepove. Valjalo mu je sada pronaci nekoga ko ce mu pomoci da pronadje sobu za izdavanje. Bio mu je potreban odmor i da bude neko vreme sam, kako bi mogao da se navikne na ovaj novi zivot koji mu je, posle toliko godina, postao sasvim stran. Tek tada ce moci da se javi svojoj duhovnoj deci i prijateljima. No, sta mu je sada ciniti? Mozda Nadezda Petrovna vise ne stanuje ovde? Pored kucne ograde ugleda klupu koju obrisa vunenom rukavicom i, sav iscrpljen, sede na nju.

“Poceo sam da razmisljam”, pricao je kasnije otac Arsenije, “i shvatih tada da sam pao u gordost. Eto, mislio sam da mogu sam da se staram o sebi, bez pomoci moje duhovne dece i prijatelja. Cinilo mi se da cu se brzo navici na ovakav zivot. No, Bog mi je pokazao da nije tako, ukazao mi je na moju gresku. Oko mene je sve izgledalo zastrasujuce, nepoznato, strano. Jedino sam se u Boga nadao.”

U uzanoj ulicici jedva da je bilo prolaznika. Na klupi, ledjima okrenut ogradi, sedeo je pogrbljeni starac u bednoj pamucnoj jakni, sa torbom o ramenu i izgledao kao da drema. Varos i ulica iscezose, i on se sav predade molitvi Bogu i Svetoj Bogomajci. Otac Arsenije se molio da mu se oprosti greh gordosti i nepouzdanja u pomoc bliznjih.

Vreme je prolazilo. Posle otprilike tri sata neka zena izadje iz susedne kuce i upita: “Koga cekate, druze?” Otac Arsenije je zgranuto pogleda i odjednom shvati da se nalazi na klupi, u nepoznatoj ulici pred nepoznatom zenom. Brzo se prenuvsi, izvadi cedulju iz dzepa i odgovori: “Cekam Nadezdu Petrovnu.” No pitanja se nastavise: “Ko ste vi? Odakle ste? Zasto? Koliko ste vec dugo u ovom gradu?”

Otac Arsenije je izbegavao odgovore na ova pitanja. “Ja sam njen prijatelj. Dosao sam u posetu, posto se nismo dugo videli.” Vec mu se cinilo mu se da ne moze da zaustavi bujicu znatizeljnih pitanja, no u taj mah pridje druga zena i otac Arsenije pomisli da bi to morala biti Nadezda Petrovna.

Tako je otac Arsenije dosao u ovu varos i tako je prvi put sreo istu onu Nadezdu Petrovnu u cijem ce domu provesti poslednjih petnaest godina svog zivota.

Prica Nadezde Petrovne je veoma neobicna. Odrasla je u uciteljskoj porodici i sa sesnaest godina se uclanila u Partiju. Ucestvovala je u Revoluciji, aktivirala se u partijskoj organizaciji, zavrsila Institut Crvenih Profesora i zapocela rad na takozvanom “ideoloskom polju.” Clanci, brosure i knjige koje je napisala postali su veoma poznati. Radila je rame uz rame sa najznamenitijim clanovima Partije i nekoliko puta bila birana za delegata na raznim kongresima, no 1937. iznenada bi uhapsena, poslata u logor, iz kojeg je pustena tek 1955., kada joj je bilo 55 godina. Od njeno troje dece, samo je kcerka Marija bila jos u zivotu. Kada su Nadezdu Petrovnu oslobodili iz logora, Marija je vec dugo bila u braku sa vojnim lekarom. Posto je proveo nekoliko godina u sirotistu, Nadezdin sin Jurij je mobilisan i sa 19 godina poginuo u ratu. Najmladji sin, Sergej, umro je u gradskom sirotistu jedne male varosi. Nadezda Petrovna nije htela da nastavi zivot u Moskvi, vec je odlucila da se nastani u varosi u kojoj je sahranjen mali Sergej. Njena ubedjenja, ljubav, zivotna interesovanja, proslost – sve joj je to oduzeto, izbrisano brojnim saslusavanjima, ponizenjima, boravkom u logoru. Samo je beskrajni bol ispunjavao njenu dusu. Kucicu u kojoj je stanovala, zajedno sa malim vrtom, kupili su joj kcerka i zet.

Otac Arsenije je 1952. u logoru upoznao muza Nadezde Petrovne. Ime mu je bilo Pavel. Bio je tesko bolestan, ali je do kraja radio, i to u veoma teskim uslovima. Sprijateljio se sa ocem Arsenijem i zamolio ga da, ako se ikad nadje na slobodi, pronadje njegovu suprugu i da joj isprica sve o njemu. Molio je oca Arsenija da pomogne Nadezdi Petrovnoj na bilo koji nacin.

Krajem 1956., dok je jos bio u logoru, otac Arsenije je pisao prijateljima i molio ih da pronadju Nadezdu Petrovnu. Nasli su je, posle mnogo poteskoca; tada je vec zivela u kucici u kojoj ju je otac Arsenije kasnije pronasao. Napisao joj je dugacko i detaljno pismo u kome joj je preneo sve sto je znao o Pavelu, o njegovom zivotu u logoru i danima pred smrt. Nadezda Petrovna mu je odgovorila i pozvala ga da stanuje kod nje kada bude oslobodjen iz logora.

Nadezda Petrovna je lepo primila oca Arsenija, koji joj je podrobno govorio o muzevljevom zivotu, stoickom trpljenju, o njegovim mislima izrecenim pred smrt. Mnogo toga joj je otac Arsenije ispricao. Slusala ga je, kadkad u suzama, kadkad u gnevu, stalno ponavljajuci: “Kakav covek je bio moj Pavel! Ljudina! Unistili su ga. Sistematski ga unistili. Djubrad!”

Otac Arsenije ostade kod nje nekoliko dana, ali mu se ucini da nece moci tu da ostane duze, zbog toga sto mu je sve u njenoj kuci bilo veoma strano. Ustrucavao se u vreme molitve i osecao se kao gost, mada je imao svoju sobu.

U medjuvremenu je pronasao ceduljicu sa drugom adresom. Posle nekoliko dana, zahvalio se Nadezdi Petrovnoj i uputio se kod Marije Sergejevne, njegove poznanice i duhovne kcerke jos iz doba kada je ziveo u Moskvi.

“Posle deset dana, otisla sam da posetim oca Arsenija”, pricala je Nadezda Petrovna. “Imala sam sta vidim – stara kuca, skoro u stanju raspadanja, a otac Arsenije spava u sobi velicine plakara na polomljenom lezaju na rasklapanje, pod istanjenim cebetom. Marija Sergejevna je vec bila stara, i njoj je trebala pomoc i nega… Drugim recima, videh da slepac vodi slepca. Stadoh da ga molim da se vrati kod mene.

“On me pogleda krotko i rece: “Mislite li da je to moguce? Vi znate da sam ja svestenik, mnogo vremena provodim u molitvi i sluzim u svojoj sobi crkvene obrede. A vi ne verujete u Boga, ateista ste. Osim toga, dolazice mi u posetu prijatelji, i to ne mali broj. Imacu ceste posete. Ne bih bio dobar podstanar u vasoj kuci.”

“Videla sam da je i Marija Sergejevna protiv toga da e on preseli kod mene. No, ni sama ne znam zbog cega, osecala sam strahovito sazaljenje prema njemu, pa sam se iduceg dana vratila i odvela ga svojoj kuci. Dala sam mu vecu sobu, ciji su prozori gledali na bastu. Tamo je mirno i tiho, pocela sam da ga negujem. Vidite, ja zivim sama. Kcerka i zet me obilaze najvise jedanput mesecno, a unuka moze da me posecuje samo za vreme zimskog raspusta. Imam slobodnog vremena na pretek. Mnogo citam. Ovo je bila prilika da se bavim necim drugim. Shvatila sam i to da je otac Arsenije veoma interesantan covek, nekako poseban. U pocetku nisam mogla da shvatim sta je to sto ga je cinilo posebnim. Molio se po citav dan, citavo vece, citavu noc, a zatim ujutru ponovo. Od Marije Sergejevne je dobio ikonicu koju je stavio u ugao sobe i pred njom zapalio kandilo koje je stalno gorelo. Meni je sve to bilo vrlo cudno: nisam nista razumela. Mislila sam da je neobrazovan, mozda cak i fanatik ciji je um ostecen dugim zivljenjem u logoru. Medjutim, posle razgovora sa njim, videla sam da je ne samo vrlo inteligentan, vec i visoko obrazovan. Posmatrala sam ga. Cesto bismo vodili duge razgovore i tada bih videla pred sobom coveka velikog znanja i kulture. Povrh svega, jos nesto sam primetila kod njega: bio je veoma duhovan i imao je srce kakvo do tada nisam videla. Trebalo mi je oko mesec i po dana da dodjem do ovih zakljucaka.

“Posmatrajuci oca Arsenija, videla sam da je jos nenaviknut na slobodu i da ga zivot u logoru, sa svim svojim stravicnim pojedinostima, proganja i dalje. Mada mi je rekao da ce primati posete, niko tada nije dolazio da ga vidi. Cak nije dobijao ni pisma, niti ih je pisao. Kasnije sam saznala da je zamolio Mariju Sergejevnu da nikome ne govori gde je smesten.

“Prve tri nedelje nije provirio iz kuce, a kasnije je poceo da izlazi i da sedi na klupici blizu kapije.

“Mogla sam da pretpostavim u kakvom se stanju nalazio. I ja sam, kao i mnogi moji prijatelji koji su proveli nekoliko godina po logorima, prolazila kroz slicna iskustva. Neki moji prijatelji su se zatvarali u sebe, drugi su stalno izmisljali sebi poslove i obaveze, da bi kasnije pali u tesku depresiju.

“Pocela sam da razgovaram sa ocem Arsenijem”, secala se kasnije Nadezda Petrovna. “Molila sam ga da mi prica o sebi, da mi dozvoli da budem u sobi dok se moli ili sluzi i tada bih videla pred sobom sasvim drugog coveka. Nikada do tada nisam upoznala slicnu osobu.

“Secam se, jedne veceri sam zamalo imala slom zivaca. Osecala sam se depresivno, teska me je tuga savladala. Sergej i Jurij, moja deca, pojavljivali su mi se neprestano pred ocima. Razmisljala sam o muzu i nesto mracno mi se neprimetno uvuklo u dusu. Htela sam da se bacim na pod i da udaram glavom o njega, da placem, da ridam zbog svega sto sam zauvek izgubila. Zivot mi se cinio bespredmetnim, besciljnim. Radi cega da zivim? Radi cega? Tumarala sam tamo – amo po sobi, bacila se na krevet, grizla jastuk, zatim ustala i dugo plakala. Suze su mi tekle niz lice. Ko ce da mi pomogne? Ko ce odgovarati za ono sto sam prezivela? Ko?

“Osecala sam se toliko bedno da sam htela da umrem. Setila sam se koliko deca pate i kroz sta sve prolaze po sirotistima, setila sam se uzasa kad su me uhapsili i kada sam morala da se oprostim od svoje dece, videla sam njihove oci koje su bile pune straha dok su me molili da ih ne ostavljam, i jecali, gledajuci kako me NKVD odvodi. Potom se setih i smrti moga muza, bezbrojnih saslusavanja, sopstvenog zivota u logoru, sve mi je to sa neumoljivom tacnoscu i nemilosrdnom verodostojnoscu prolazilo kroz glavu. Pozelela sam da mogu tog trenutka nekuda da odjurim i da trazim odgovor na pitanje: zasto se sve ovo dogodilo?

“Bila sam sama u kuci. Pjotr Andrejevic je i sam bio umoran od zivota i zasigurno ne bi mogao da mi pomogne, ali nikog drugog u blizini nije bilo, te sam u suzama otisla u njegovu sobu. Osecanje praznine i gneva sasvim me je zaposelo i ja udjoh u njegovu sobu bez kucanja. Pjotr Andrejevic je stajao u uglu pred ikonom Majke Bozje; kandilo je svetlucalo, a on se molio naglas. Nije se cak ni osvrnuo, mada sam upala u sobu vrlo grubo, bez kucanja. Stala sam pored vrata i jasno cula reci molitve koju je on tako razgovetno izgovarao:

“Preblaga Carice moja, nado moja, Majko Bozja, zastitnice sirotih i pomocnice bolnih, spasiteljko onih koji ginu i placucim uteho, ti vidis moj bol, tugu moju i usamljenost vidis. Pomozi meni nemocnome, ukrepi mene koji stradam. Ti znas moj bol, moje stradanje znas, pruzi mi ruku, jer druge nade nemam do Tebe, zastito moja i pred Gospodom predstateljnice! Mada bezmerno sagresih i pred Tobom i pred svima ljudima, budi mi majka, budi mi utesiteljka i pomocnica. Zastiti me i spasi, odagnaj od mene bol, tugu i uninije. Pomozi mi, Majko Gospoda moga!”

“Kada je zavrsio molitvu, otac Arsenije je prekrstio, napravio nekoliko pojasnih poklona, zatim izgovorio drugu molitvu cije reci nisam upamtila, i na kraju se podigao sa kolena. Ja sam dotle stajala, drzeci se za kvaku i ridala na sav glas, dok su mi se suze slivale niz lice u potocima. U glavi su mi odjekivale reci njegove molitve Majci Bozjoj. Tog trenutka sam upamtila reci molitve za ceo zivot. Kada je zavrsio, uspela sam grcajuci, da zavapim: “Osecam se uzasno! Pomozite mi!”

“Otac Arsenije me nije nista pitao, samo me je sklonio sa vrata i posadio na stolicu. Pocela sam, kroz plac, da govorim najpre gnevno, zatim razdrazljivo, i najzad sam se smirila. Ceo moj zivot se, do najsitnijih pojedinosti, nalazio pred mojim ocima i ja sam njime prosto zapljusnula oca Arsenija. Govorila sam mu o sebi, o svom muzu i o deci, o svom bolu i stradanju, a potom i o citavom svom zivotu, greskama, ambicijama, poslu. Moja obnazena proslost je stajala predamnom u sasvim novom svetlu. Dok sam govorila o sebi, videla sam ljude koji su zbog mene stradali, koje sam omalovazavala i ciju sam mozda cak i smrt izazvala. Sve sam to videla pred sopstvenim ocima. Reci molitve koju upravo bejah cula bile su nevidljivo prisutne sve vreme dok sam govorila ocu Arseniju i osvetljavale su moj bol.

Provela sam tada nekoliko sati sa ocem Arsenijem. On me je slusao, sedeci nepomicno sa rukama sklopljenim na stolu, nije me prekidao niti ispravljao. Kada sam napokon zavrsila, i mene je samu iznenadilo sto sam uspela da kazem to sto sam rekla. Tada otac Arsenije ustade, pridje ikoni i namesti kandilo, zatim se nekoliko puta prekrsti i poce da govori. Nije dugo govorio. Ali ono sto mi je tada rekao pomoglo mi je da svu svoju patnju sagledam u drugacijem svetlu, na nacin na koji je do tada nisam posmatrala. Shvatila sam i to da su moja dela uzrok stradanju koje sam podnela, da su i drugi ljudi mnogo propatili zbog mene, ali da do tada nisam o tome razmisljala. Zaboravila sam na njih i na njihov bol. Zasto bi, onda, meni bilo bolje nego njima?

“Otac Arsenije mi rece: “Dobro je sto ste mi ispricali ceo svoj zivot, jer je otvorenost i puna iskrenost pocetak ociscenja savesti u coveka. Vi cete naci sebe, Nadezda Petrovna.” Zatim me je tri puta blagoslovio. Vera se nije tada jos uvek nije rodila u meni, no postalo mi je jasno da postoje stvari koje sam vazda gurala od sebe i odbijala. Bog i otac Arsenije su mi pomogli da dodjem do tog saznanja.

“Valjalo mi je najpre da se naviknem na njega. Kasnije mi je postao drag; videla sam u njemu izuzetnog coveka duboke duhovnosti, vere i ljubavi prema ljudima. Nisam mogla ni da pomislim da ce onaj izmuceni starac, koji me je onog dana cekao pred vratima u logorskoj jakni imati toliki uticaj na mene i da cu i ja jednog dana postati vernik – ja koja sam odbijala Boga i gonila vernike.

“Razgovor koji smo toga dana vodili nas je zblizio. Otac Arsenije se nije vise ustrucavao predamnom, otkravio se, zainteresovao za okolinu. Dva meseca nakon sto je dosao kod mene napisao je prvih nekoliko pisama, a par dana posle toga nekoliko ljudi mu je doslo u posetu. Moram da priznam da su mi ti ljudi delovali cudno, ali samo u pocetku. Kasnije sam ih bolje upoznala i verovatno postala nalik na njih. Sa mnogim sam se sprijateljila i jednostavno ih zavolela.

“Za pet ili sest meseci i ja sam postala duhovno cedo oca Arsenija. Ispovedala sam se kod njega. Medjutim, izdvojila bih jedan dogadjaj koji se dogodio ranije i koji je na mene imao veliki uticaj.

“Moj suprug i ja imali smo veoma bliskog prijatelja po imenu Nikolaj. On je uhapsen u isto vreme kad i moj suprug i izrecena mu je ista kazna. Pusten je iz logora 1955. i rehabilitovan, a zatim mu je vracen nekadasnji status.

“Jednom je Nikolaj putovao za Harkov preko Moskve, te je odlucio da me poseti. Nisam ga videla od kad je oslobodjen, samo smo se dopisivali. I dosao je! Pitala sam ga o svemu, pricala mu o sebi, o tome zbog cega sada zivim u ovom gradu, o deci. On je govorio o svom hapsenju, o logoru i o saslusanjima. Secao se ko ga je prijavio sa izmisljenom optuznicom. Raspitivao se za moju kcerku, a onda me uz osmeh, upitao: “Nadezda, da se nisi mozda ponovo udala? Kada sam ostavljao kaput, video sam musko odelo i kapu. Ciji su?”

“Krenula sam da mu odbrusim, ali se ipak uzdrzah. Rekoh mu da imam podstanara, coveka koji je poznavao mog Pavela u logoru. “Ko je on?” upita me Nikolaj. “Svestenik”, rekoh ja. “Pjotr Andrejevic Streljcov, ne znas ga, jer ste Pavel i ti proveli poslednje cetiri godine u razlicitim logorima.”

“Nikolaj skoci sa stolice i uzviknu: “Sta? Otac Arsenije! Ovde? Gde je?”

“On odjuri u sobu oca Arsenija. Malo zatim cuh povike: “Oce Arsenije! Oce Arsenije!”

“Posla sam za Nikolajem kod oca Arsenija i videla njih dvojicu kako se grle. Na moje zaprepascenje, Nikolaj je plakao. Jos su me vise zaprepastile njegove reci: “Gospode! Kakva radost da vas ponovo sretnem! Raspitivao sam o vama, pokusavao da vas nadjem preko prijatelja, ali niko nije znao gde ste. Blagoslovite, oce, Boga radi.

“Njih dvojica sedose i pocese da razgovaraju. Na mene su potpuno zaboravili. Izasla sam iz sobe i krenula da spremim caj. Dok sam stajala kraj stednjaka, razmisljala sam: “Sta li se to dogodilo sa Nikolajem i mojim Pavelom? Zbog cega li su obojica naprosto poludeli oko oca Arsenija?” Posluzila sam ih cajem. Nisu ga ni okusili. Tek uvece je Nikolaj dosao do mene. Sve vreme dok je bio sa ocem Arsenijem, ja sam se pitala: “Dobro, znam da je otac Arsenije dobar covek, ali zasto Nikolaj trazi od njega blagoslov? To me nogu da razumem…”

“Ne znam o cemu su toliko pricali tog dana. Mnogo kasnije, posto je proslo nekoliko godina, Nikolaj mi je rekao da ga je otac Arsenije tada ispovedio.

“Kada je Nikolaj ponovo dosao da razgovara sa mnom, lice mu je bilo svetlo. Prvih nekoliko minuta nije nista govorio, a zatim je poceo da prica o ocu Arseniju i nastavio tako Citavu noc. Ovo mi je u pocetku smetalo. Dosao je mene da vidi, tolike godine se nismo sreli, a onda me ostavio samu nekoliko sati. Otac Arsenije je svakako dobar covek, ali nije trebao da me ostavi, mene, koja sam toliko mnogo propatila… Zaista to nije bilo nimalo uvidjajno s njegove strane. Mogao je da saceka i da posle razgovara sa ocem Arsenijem. Rekoh mu hladno: “Slusaj, Nikolaj. Vidim i sama da je otac Arsenije veoma dobar covek, ali cemu toliko postovanje s tvoje strane, zasto trazis od njega blagoslov, zasto me ostavljas samu da bi razgovarao sa njim? Zaboga, tolike godine se nismo videli!”

“Nikolaj me pogleda pomalo zacudjeno i stade da mi govori o ocu Arseniju. Dugo je govorio i ja sam pocela da posmatram Pjotra Andrejevica u sasvim drugom svetlu.

“Secam se nekih njegovih reci. “Nadja, boravak u logoru me je naucio drugacijem poimanju zivota. Poceo sam sasvim drugacije da posmatram ljude, njihove misli, stavove, dogadjaje, pa cak i sopstvenu proslost. I ti si bila u logoru, stoga znas neko moze da ti bude dobar prijatelj i imas poverenja u njega, dok je na slobodi. Kada se isti taj covek nadje u logoru, ispostavi se da je sebican, da je u stanju da bilo koga prijavi, da je izdajnik – jednom recju, djubre. Takav ne bi imao milosti ni prema rodjenoj majci. U logoru smo vidjali takve ljude, i upravo zahvaljujuci takvima smo i proveli toliko godina po logorima i izgubili svoje najdraze u njima.

“Ovaj covek, Nadja, otac Arsenije, izbavio je mnoge od propasti. Kako? Tesio ih blagom reci, pomagao, negovao. I tebi je poznato, isto kao i meni, koliko znaci moralna podrska kada si u logoru. Ona je potrebnija i od hrane.

“U logoru smo svi pokusavali da se drzimo onih koji su nam bili po necemu slicni: clanovi Partije sa clanovima Partije, skolovani sa skolovanima, seljaci sa seljacima, lopovi sa lopovima, ubice sa ubicama. Ako smo slucajno i hteli da nekome pomognemo, pomagali bismo samo onima koji su bili iz nase “grupe.” No budimo iskreni: nismo se bas pretrgli da pomognemo svakome. A otac Arsenije je pomagao svima. Za njega nije bilo dobrih i losih ljudi, vec samo onih kojima je potrebna pomoc. Tako je dosao do mene i tvoga Pavela. Bili smo ocajni, hteli smo da pobegnemo, a ti znas sta bi to znacilo za nas. Nikome nismo o tome govorili. Jedan dan pre nego sto smo bili planirali bekstvo, prisao nam je i poceo da razgovara sa nama.

“Nas dvojica smo bili zapanjeni. Kako je mogao da sazna za nas plan? Bili smo zbunjeni i uplaseni. Ubedio nas je da ne pokusavamo nemoguce, ali to je ucinio tako blago i sa toliko ljubavi, da smo se smirili i prihvatili njegov savet.

“Kada sam u baraci cuo za njega da je svestenik, poceo sam da ga prezirem. Spoljni izgled mu nije odavao bas neki utisak. No, posle godinu dana provedenih sa njim u istoj baraci, on je Pavelu i meni postao kao zvezda vodilja. Pogledaj ga dobro, Nadja, upoznaj ga, pa ces i ti traziti od njega blagoslov!”

“Nikolajeva prica me je veoma dirnula. U to vreme sam se vec bila dosta vezala za oca Arsenija samo sam bila povredjena i ljubomorna sto me je Nikolaj ostavio samu.”

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

BELESKE ZENE PO IMENU TATJANA

Soba koju je Nadezda Petrovna dala ocu Arseniju bila je veoma prostrana. Prozori su se otvarali prema dvoristu, gde su rasle jabuke i tresnje. Susedni vrt se nije video s prozora, samo se mali njegov deo nazirao kroz ogolele delove zbunova.

Rano ujutru tamno-crveni petao bi uzleteo na ogradu i poceo odvazno da kukurice. Otac Arsenije bi tada ustajao na jutarnju molitvu. Zatim bi ponovo legao u krevet, do sedam sati kada bi pocinjao da sluzi. Sluzba je trajala do devet. Ako bi se neko od njegove duhovne dece zatekao u kuci i oni bi se u to vreme molili sa njim. Ponekad bi im se pridruzivala i Nadezda Petrovna. Posle sluzbe, razgovarao bi sa onima koji su mu dosli u posetu, ili bi pisao pisma, a ponekad bi ih diktirao, kad se ne bi dobro osecao. Mnogo je citao, narocito o umetnosti i pisao je clanke.

Mnogo ljudi ga je posecivalo.

Vera Danilovna je bila jedan od redovnih posetilaca. Visoka, bele kose i ozbiljna, delovala je nedostizno, no ustvari je bila veoma blaga. Ona je bila mozda najblizi prijatelj ocu Arseniju i jedna od prvih njegovih duhovnih cada. Po zanimanju je bila lekar i skoro svi smo bili njeni pacijenti. Ocu Arseniju su dolazile jos dve lekarke, Ljudmila i Julija, koje su bile priblizno istih godina.

Ocu Arseniju je dolazila i jedna veoma lepa zena po imenu Irina, takodje lekarka. Imala je oko 45 – 50 godina. Dolazila je s muzem i decom. I ona se starala o zdravlju oca Arsenija i ponekad bi uspela da ga nagovori da provede nekoliko dana na klinici u Moskvi. Otac Arsenije bi se uvek protivio odlasku u bolnicu, ali pritisak na njega je bio veliki i morao je da popusti. U tim prilikama Nadezda Petrovna bi mu spakovala stvari i zajedno sa lekarkom “izgurala” oca Arsenija iz kuce. Otac Arsenije bi uvek govorio: “Ja sam potpuno zdrav, vi samo umisljate…”

Irina je bila izuzetna osoba: blaga i neobicno dobra. Niko za nju ne bi rekao da je cuvena doktorka, profesor na univerzitetskoj katedri. Nije mi poznata njena prica, medjutim, bilo je jasno da je otac Arsenije veoma ceni.

Secam se i poseta inzenjera Sazikova, zgodnog i lepo odevenog, koji je naprosto obozavao oca Arsenija. Voleo je da seta po vrtu sa njim i da razgovara. Sazikov bese duhovit, pametan i naizgled vedar; ipak, u njegovim smedjim ocima krila se tuga. Cesto je dolazio. Za vreme jedne posete razgovarao je sa mnom. Ispricao mi je tada da je proveo nekoliko godina u logoru sa ocem Arsenijem kao kriminalac, okoreli kradljivac.

To me je veoma iznenadilo i ja rekoh: “Vi se verovatno salite”, no Sazikov mi sasvim ozbiljno odgovori: “Ne salim se. Ja sam bivsi kriminalac. Otac Arsenije me je izveo iz sveta kriminala.” Sazikov je izgledao potpuno vezan za svoju veru i svoj posao. O njemu nista drugo nisam znala. Otac Arsenije nas je naucio da nikada nikoga ne ispitujemo. Cetiri godine posle prvog susreta, slucajno sam srela Sazikova u Moskvi i od tada je on rado vidjen gost u nasoj porodici i u nasem domu. Prilikom prvog susreta je meni i mom suprugu ispricao svoju zivotnu pricu.

Secam se jos jednog posetioca, coveka sede kose i snaznog lica. Imao je vojnicki stav i pronicljiv pogled. Otisao je pravo k ocu Arseniju, a sve nas koji smo bili okupljeni kod Nadezde Petrovne bez reci pozdravio.

Otac Arsenije je primao svakoga srdacno i sa radoscu, no ovog coveka je pozdravio sa posebnom toplinom i usrdnoscu. Nismo znali ko je on, i naravno – nismo ni pitali.

Jednog dana otac Arsenije me pozva sebi i rece: “Ovo je Ivan Aleksandrovic Abrosimov. Upoznajte se. Kada umrem, nemojte ga ostaviti samog.”

Poceh odmah da se protivim ovim recima, no otac Arsenije jos jednom jasno i razgovetno ponovi: “Nemojte ga ostaviti! Ivane Aleksandrovicu, budite prijatelj sa Tatjanom, budite joj dobar prijatelj. Kada ja odem, nadjite drugog svestenika.”

Tako smo se upoznali sa Ivanom Aleksandrovicem.

Kod oca Arsenija je cesto dolazio Aljosa, student iz logora. Ne moram o njemu posebno da pricam. Mi ga sada znamo kao oca Alekseja koji sluzi i radi u parohiji u kojoj je nekada sluzio otac Arsenije.

Ipak, ne mogu da odolim, a da ne napisem nesto i o njemu, nasem ocu Alekseju.

Dok je otac Arsenije jos bio ziv, veseli, prijatni, plavooki Aljosa bio je njegov oslonac i nada. Aljosa je bio blag i dobrog srca, uvek osetljiv na stradanja drugih. Bio je sa svima ljubazan; dobro je poznavao sluzbe i uvek se veoma usrdno molio. Ko bi mogao da pomisli da ce jednog dana Aleksej postati duhovni otac mnogima od nas?

Secam se kako su se Sazikov i Abrosimov sreli kod oca Arsenija; secam se i kako su se njih dvojica sreli sa Aleksejem. Pozdravili su se na onaj poseban nacin koji je moguc samo kada medju ljudima postoje duboke veze, mnogo dublje od obicnog prijateljstva; nisam sigurna da tako izgleda susret cak i medju rodjenom bracom koja ljube jedan drugog. Sazikov i Abrosimov su mnogo voleli Aleksejevog sincica, Pecu, koga su zasipali igrackama i drugim poklonima.

Kod oca Arsenija su dolazili zemljoradnici, pisci, pesnici, masinbravari. Dolazile su stare, obrazovane zene, a jednom i neki stari naucnik sa zenom iz Lenjingrada. Dolazio bi ponekad i stari, bolesni vladika Jona, koji je bio u penziji, no vrlo bistrog uma i pamcenja. Odlicno je poznavao sluzbe, a njegova specijalnost je bila Istorija crkve.

Dolazilo je mnogo ljudi i nemoguce je pisati o svakom ponaosob, ali ne smem da zaboravim Nadezdu Petrovnu koja je mnogima od nas pomogla, izbavljala nas iz raznih neprilika i vodila racuna o nama u vreme kada je otac Arsenije bio u logoru.

Karakter Nadezde Petrovne bio je plah i vatren i ona je uvek bila u poslu. Jednom sam je posmatrala dok je razgovarala sa jednom od duhovnih kceri oca Arsenija. Ne secam se o cemu su razgovarale, ali dobro pamtim ruke Nadezde Petrovne. Cas bi savila svoju koscatu ruku u pesnicu, cas bi lupkala prstima po naslonu od fotelje; zatim bi iscrtavala izmisljene krugove po stolu, igrala se sa ivicom stolnjaka – bilo je ocigledno da su nervi i misici na njenoj ruci u direktnoj vezi sa njenim mislima. Kao da je pokusavala pokretima ruke da slusaocu objasni sta hoce da kaze i da ga ubedi u nesto vazno. Kada je razgovor dostigao vrhunac, njene ruke su prenosile snagu njenih misli, vatrenost duse. Nisam cula njene reci, ali sam razumela o cemu se razgovor vodi i koliko je to za nju vazno. Ponekad bi podigla ruke k nebu: ovo je obicno znacilo da je njen sagovornik ne razume, zatim bi joj se ruke postepeno smirivale, da bi na kraju pocinule na naslonu fotelje, sto je, opet, znacilo da je Nadezda Petrovna uspela da ubedi svog sabesednika.

Ljudi su dolazili i odlazili, pisali pisma i dobijali odgovore. Po odlasku, sa sobom bi poneli mir, veru, nadu u nesto bolje i delic duse samog oca Arsenija. Cesto sam primecivala da je i otac Arsenije dobijao ponesto od svakog posetioca i da je s nestrpljenjem svakoga ocekivao da ponovo dodje.

“Svaki covek na koga naidjes obogacuje te, donosi ti malo svetlosti i radosti. Cak i ako ti donese samo svoj bol, otkrices u svemu volju Bozju. Kada vidis da se taj covek pomirio sa svojim bolom, i ti se radujes zajedno s njim. Ipak, neka od mojih duhovnih cada mi obnavljaju snagu svaki put kada dodju. Oni su moja svetlost i moja radost!”

Cesto sam se molila zajedno sa ocem Arsenijem. Stajali bismo u polumracnoj sobi. Pred ikonama na zidu bi treperela kandila. Otac Arsenije bi sluzio. Citao je molitve veoma razgovetno, tako da je svaka rec bila razumljiva. Bio je potpuno pogruzen u molitvu, a ja, tek sisla s voza, jos uvek osecajuci u sebi vrevu spoljnjeg sveta, polako sam mu se prikljucivala, zaboravljajuci na sve oko sebe. Videla sam samo ikone na zidovima i cula reci molitve. Negde duboko u meni zasijala bi svetlost zajednickog ucesca u velikoj tajni sluzenja Bogu.

Otac Arsenije bi kolenopreklono citao svestenicke molitve. Mir i tisina uselili bi se u dusu onoga koji se molio zajedno sa njim i koji bi i sam poceo da moli Gospoda da mu se smiluje, da mu daruje oprostaj grehova i da uslisi njegove prozbe. Za onoga koji se molio sa ocem Arsenijem soba bi prestala da postoji, nasao bi se u sred crkve, medju kandilima i svetim likovima Kazanjske i Vladimirske Majke Bozje koje blagim pogledima miluju vernika – pokajnika, dok ga otac Arsenije vodi u toploj i svetlonosnoj molitvi. Za sve nas je zajednicka molitva sa ocem Arsenijem predstavljala veliku radost.

Ova secanja su zabelezena rukom T.P. koja je upoznala oca Arsenija 1959. godine i koja kaze da nema dovoljno reci kojima bi iskazala sve sto bi htela o ocu Arseniju.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PONOVNI SUSRET

Pjotr i ja smo bili otprilike istih godina. On je bio godinu dana stariji, isli smo u istu skolu, samo u razlicita odeljenja. Tada smo se samo povrsno poznavali, pravo prijateljstvo medju nama se rodilo tek u visim razredima gimnazije, nakon cega je svako od nas posao svojim putem. On je upisao istoriju umetnosti na moskovskom univerzitetu, a ja sam otisao na visu tehnicku skolu. Pjotr je uvek bio dobar i ozbiljan mladic. Mnogo je citao, voleo umetnost, pozoriste, slikarstvo i muziku, no nikada kod njega nisam primetio zanimanje za veru. Nekoliko godina nisam bio u vezi sa njim, i tek sam po zavrsetku studija saznao da je Pjotr diplomirao i izdao knjigu, proizvod dugogodisnjeg naucnog rada. Bio sam veoma iznenadjen kada sam, nekoliko godina kasnije, cuo da se zamonasio i postao svestenik.

Posto sam bio ludo zaljubljen, ozenio sam se, no posle samo godinu dana zena me ostavi i udade se za jednog mog prijatelja. Ovo je za mene bio toliko iznenadan, neocekivan udarac, da sam poceo da gubim prisebnost. Nisam mogao da se pomirim sa time, razmisljao sam i o samoubistvu. Trazio sam pomoc. Ponekad sam se i opijao.

Setio sam se Crkve; otisao sam kod svestenika, ali to me nije zadovoljilo. Onda mi pade na pamet Pjotr i ja odlucih da ga potrazim. Saznao sam u kom hramu sluzi, pa sam otisao tamo da ga nadjem. Ta crkva nije bila mnogo velika, a bila je stara. Secam se: usao sam tada prvi put i stao sa strane. Pjotr je sluzio liturgiju, a mnostvo ljudi je s paznjom stajalo na molitvi. Vecina od njih su izgledali kao intelektualci.

Liturgija se zavrsi i svi pridjose da celivaju Krst i da uzmu blagoslov. Videh da svako celiva Pjotra u ruku, a da se on svakome obraca s ljubavlju. Sve mi je ovo delovalo veoma cudno, nisam bio naviknut na ovakve odnose, a bilo mi je tesko i da sve to povezem sa onim Pjotrom Andrejevicem koga sam nekada poznavao.

Posto je svakome dao blagoslov, vratio se u oltar. Kroz nekoliko trenutaka ponovo je izasao, ovaj put samo u mantiji, posto odlozio svestene odezde. Uputio se pravo prema meni, kao da je sve vreme znao da sam ja tamo.

U crkvi je i dalje bilo mnogo ljudi. Toga jutra sam bio dosta popio, sto mi se verovatno i osecalo u zadahu, jer su me svi zaoblilazili, no nije me bilo briga za to.

“Sta se desilo?” upita me Pjotr.

To pitanje (kao i cinjenica da je bio uveren da sam u njegovu crkvu dosao zato sto mi se nesto strasno dogodilo) prilicno me je naljutilo.

“Nista, sasvim sam slucajno ovde”, odgovorih. Sam sam sebi izgledao nezgrapan i glup.

Pjotr je i dalje stajao sa mnom. Zamolio je nekoga da mu pozovu Oca Jovana, drugog svestenika u toj crkvi, i rekao mu: “Oce Jovane, hocete li, molim vas, vi da odsluzite moleban, ja ne mogu.” Zatim se okrenu meni i rece: “Hajdemo kod mene kuci.”

Ziveo je nedaleko odatle. Isli smo ulicom u tisini. Kada smo dosli u njegov stan, sve sam mu ispricao; nije morao cak ni da mi postavlja pitanja – moj bol i patnja sami su izlazili iz mene. Govorio sam i plakao, delimicno i zbog toga sto nisam bio sasvim trezan.

Otac Arsenije (shvatio sam tada da se vise ne zove Pjotr) me je pazljivo slusao. Nije me prekidao, niti je pokusavao da me utesi. Dok smo razgovarali, ljudi su ulazili i pokusavali da mu nesto kazu, no on im je odgovarao da je zauzet.

Kad sam konacno dosao do kraja svoje duge i komplikovane price, otac Arsenije mi spontano i jednostavno rece: “Sam si kriv za to. Sam si odgurnuo svoju zenu, nisi vodio racuna o njenoj dusi, njenim stremljenjima i zeljama.” Govorio mi je svega nekoliko minuta i ja najednom osetih stid od njegovih reci: kao da mi je sa ociju spala zavesa, odjednom sam spoznao neke stvari kojih ranije nisam bio svestan, koje cak nisam ni hteo da vidim. Skoro da sam osetio olaksanje. Ostao sam kod njega tri dana i otisao u miru. Pronasao sam Boga, veru i Crkvu.

Od tog doba, moj dugogodisnji prijatelj je postao moj duhovnik i savetnik.

Godine su prolazile i moj zivot se promenio; ozenio sam se ponovo, voleo sam svoju novu zenu, dobio sam pocasnu titulu i imao uspeha u svom poslu, vise nego sto sam to stvarno zasluzio; no svaki put kada bih isao kod oca Arsenija, osecao bih se kao mlad, neiskusan student pred cuvenim, sedim profesorom. U isto vreme, on mi je bio i najbolji prijatelj.

Duge godine izgnanstva i boravka u logoru odvojili su ga od nas od nas, no on je uvek bio u nasim srcima. Kada smo saznali da se posle mnogih godina u logoru nastanio u varosi R., cesto sam odlazio da ga posetim. Zeleo bih da ovde iznesem nesto o tim susretima.

Danas idem da posetim oca Arsenija. Kao i uvek, uzbudjen sam i ne mogu da se skrasim. Sa velikom radoscu ocekujem susret s njim.

Voz polako ulazi u stanicu i ja se pripremam, kako bih prvi izasao iz voza. Mala zeleznicka stanica je puna zivota i bucna. Svuda oko mene ljudi zure noseci tezak prtljag: kofere, torbe, pakete i korpe pune namirnica iz Moskve. Ja sam, valjda, jedini koji nosi samo torbicu sa par knjiga i cokoladom koju me je Nadezda Petrovna zamolila da donesem.

Mala varos deluje cisto, prisno i veselo. Kupole na crkvama se i dalje ne popravljaju, vec su i dalje namerno zapustene, sto daje neku posebnu draz ovom gradicu koji ima izgled kao iz bajke.

Izasao sam iz stanice i pozurio ocu Arseniju. Jutarnji vazduh je bio svez, vetar je donosio miris sume i polja, sto me je ispunjavalo radoscu i snagom. Znao sam da ce me ovaj susret obogatiti necim novim i da ce me naterati da se vise trudim.

Evo njegove ulice. Kucica u kojoj zivi otac Arsenije je moj krajnji cilj, izvor sa koga cu poneti sa sobom “vodu zivu”, vodu bez koje nema ni vere, ni nade, ni ljubavi.

Evo, prozorska okna se presijavaju kroz krosnje drveca. Prozracne, bele zavese daju kucici tajanstven i privlacan izgled, kao da mame putnika da zastane i udje unutra. U isto vreme, ponekad me je i strah da prodjem kroz ta vrata, jer u meni vazda tinja sumnja u ispravnost mojih dela i misli.

Evo kapije sa velikim gvozdenim prstenom u ustima lava, delo ruku vestih ruskih kovaca. Otvaram kapiju, osluskujem poznato skripanje i prolazim stazicom posutom recnim peskom. Zvonim na vrata i udisem miris opalog lisca, uvele trave i tople zemlje. Oskoruse koje rastu uz ogradu teske su od grozdova bogatih crvenim bobicama i meni se cini kao da se vise ne nalazim u malenom gradicu u koji sam pre dvadesetak minuta stigao brzim vozom, vec da sam zalutao u prelepo i nesvakidasnje carstvo dugo ocekivane radosti.

Penjem se uz stepenice, zaustavljam se ispred vrata i cekam da mi Nadezda Petrovna otvori. Cujem njene korake i njen glas kako razgovara sa mackom koja joj se vazda mota oko nogu, zbog cega stalno pazi da mu ne stane na rep. Vrata se otvaraju: lice Nadezde Petrovne je strogo, no kada me vidi na pragu, ono se ozari i ona me toplo docekuje. Ulazim, skidam kaput, u stanju sam radosnog ushicenja zbog skorog susreta sa ocem Arsenijem. Stalno mislim: sada cu da vidim coveka koji mi je najblizi od svih ljudi na svetu, kroz nekoliko trenutaka povericu mu sve svoje sumnje, grehe, misli i snove. Niko mi nije tako blizak kao otac Arsenije, no uprkos tome, i dalje sam nekako napregnut.

Obicno, ako je neko vec u sobi kod oca Arsenija, cekam u hodniku, ponekad dosta dugo. Ako je sam, Nadezda Petrovna lagano kucne na vrata njegove sobe i javlja mu da sam stigao. Tada se, za nekoliko trenutaka vrata sirom otvaraju i on, moj otac Arsenije, ide meni u susret, radostan i svetlog lica. Uzimam blagoslov od njega, a zatim se grlimo i nekoliko puta ljubimo. Zatim sedamo i zapocinjemo razgovor. On se raspituje o Moskvi, o nasim zajednickim prijateljima i poznanicima, novim izdanjima knjiga, o novostima – uglavnom onim koji su vezani za Crkvu. Redom postavlja pitanja, a ja odgovaram. Ponekad, kad cuje nesto smesno, nasmeje se slatko; smeh mu je zarazan.

Razgovaramo. Posmatram sobu koja mi je vec dobro poznata, kauc i radni sto sa foteljom, ikone Maje Bozje u uglu sobe pred kojima gore kandila. Na zidovima su poznati portreti, a svuda po sobi su knjige: na policama, na stolu i po podu. Sve je uvek isto, a u isto vreme je sve novo, dragoceno, uprokos cinjenici sto sam sve to video mnogo puta.

Delim sa njim sve svoje novosti, a onda pocinjem da cutim. Imam ja jos toga da mu pricam, ali bojim se da ne zamaram oca Arsenija, da mu ne oduzmem previse vremena. I on cuti, gleda u mene i u nesto sto se nalazi iznad mene. Njegov pogled cini da se osecam nelagodno. Kroz glavu ubrzano pocinju da mi prolaze nedavni dogadjaji, a najvise moji grehovi.

Tada bi me otac Arsenije pitao: “Zasto? Zasto si povredio tog coveka? Ti i ja smo Hriscani, ne smemo tako da se ponasamo.”

Ocekivao sam da cujem ove reci od njega, i zato sam bio onako usplahiren dok sam dolazio. Stideo sam se svojih dela: ucinio sam nesto sto me je on ucio da ne smem nikada ciniti. Poceo sam da mu objasnjavam sta se zapravo dogodilo, pokusavajuci da pronadjem izgovor za ono sto sam ucinio, da navedem razloge zbog kojih sam tako postupio, ali dok sam slusao sopstvene reci, bilo mi je sasvim jasno da je krivica samo moja.

Kada je doslo vreme za ispovest, osetih stid. Otac Arsenije se skoro i naljuti, oci mu potamnese. Pozeleo sam da se zemlja otvori i da me proguta, jer sam shvatio dubinu svog greha. Dugo smo se molili zajedno. Molitva oca Arsenija je uvek tekla lako. Kad god sam se molio sa njim, ta molitva je bila lekovita, cistila me je iznutra i podizala. On me je ucio, ukazivao na pravi put vere, i nikad nije prestajao da mi bude najblizi prijatelj kome sam mogao da poverim ono najvaznije: svoju veru i zivotni put.

Pricao mi je dosta toga i o sopstvenom zivotu, o sebi, o ljudima koje je sretao i koji su ga na neki nacin obogatili, koji su ga naucili da voli sve ljude i da se moli Bogu. Otac Arsenije je bezuslovno voleo svakoga, videci u svakom coveku obraz Bozji.

Posle ispovesti bismo ponovo seli i razgovarali. Iz tih razgovora sam crpeo znanje o veri, kao i duhovnu snagu i putokaz.

Odlazio sam od njega kao nov. Ziveo sam od susreta do susreta i pridrzavao se saveta koje mi je davao. Cinilo mi se da je on samo sa mnom tako pazljiv i pun ljubavi; naravno, ovo je bila veoma naivna i pogresna pomisao s moje strane.

Mnoga njegova duhovna deca i prijatelji su dolazili kod njega. Sa svakim je bio podjednako pazljiv i pun ljubavi, kao sto je bio sa mnom. Svako je osecao da je otac Arsenije bas njegov prijatelj. O ocu Arseniju se vec tada mnogo govorilo. Ljudi su prepricavali cuda koja su mu se dogadjala. Secam se da sam ga prilikom jednog od nasih razgovora upitao da mi kaze nesto o tim cudima.

On se najednom oneraspolozi, zamisli i potom rece: “Cuda? Ne, nikada mi se nije dogodilo nesto sto bi se moglo nazvati cudom. Svakom svesteniku koji ispoveda, pricescuje, ispraca one koji su na samrti, koji poznaje svoju duhovnu decu, dogadjaju se cudesa, sa duhovne tacke gledista. Isto tako, mnogo toga neobicnog se dogadja i svakom verujucem coveku, no mi vrlo cesto nismo sposobni da uvidimo velicinu dogadjaja niti da raspoznamo u njemu Bozju volju, ruku Njegovu, promisao, rukovodjenje. Naravno, to sto se meni dogadjalo ili sto se desavalo oko mene, cesto bi me potresalo i uterivalo u mene strah. Tada sam jasno poceo da uvidjam Volju Gospodnju. Nisam nikada razmisljao niti sam se pitao: je li ovo cudo Gospodnje ili sticaj neobicnih okolnosti u zivotu. Cvrsto sam verovao, i jos uvek verujem da je Bog taj koji nas vodi kroz sve nase zivotne puteve i da stoga moramo verovati da je sve Volja Bozja, bez obzira koji put mi izabrali.

“Covek je u stanju da spozna Bozju volju tek kada na ovaj nacin posmatra stvari. Bilo je mnogo dogadjaja kojima sam bio svedok ili u kojima sam imao udela, a koji su me zadivili i ja sam cesto govorio sebi: “Ovo je cudo.” No kada sam uvideo sopstvenu nistavnost, shvatio sam da meni nije dato da vidim cudesa.

“Sve je u zivotu cudo: najvece cudo od svih jeste to sto covek, Bozjom voljom, zivi na zemlji. Veruj u to!”

Shvatio sam da je moje pitanje uznemirilo oca Arsenija. Drugom prilikom sam ga upitao: “Oce Arsenije! Mi, vasa duhovna deca, ponekad razgovaramo o tome kako duhovnici cesto imaju dar prozorljivosti i, oprostite mi, cini nam se da i vi imate taj dar i…”

Otac Arsenije me naglo prekide. “Ne govorite dalje! Vi ne znate sta je to prava prozorljivost. Svestenik koji stalno radi sa ljudima, koji ucestvuje u njihovim mukama i radostima svakako dobro poznaje i ljudsku dusu. Ako je iskren u svojoj ljubavi prema svojoj deci, ako pamti ono sto o njima zna, on i nehotice pocinje da primecuje svaki pokret njihove duse, jer ih poznaje i u stalnom je dodiru sa njima.

“Uzmite, na primer, majku malog deteta: ona posmatra sve sto dete radi i moze da predvidi sta ce ono pomisliti ili uciniti, jer to je njeno dete i ona ga voli. Na isti nacin i svestenik zapaza posebnosti svakog svog duhovnog deteta i zna sta je taj covek hoce da kaze prilikom ispovesti. No, sve ovo nije prozorljivost, vec duhovno posmatranje coveka, svojstveno mnogim svestenicima. Istinska prozorljivost je dar koji Bog daje samo izabranima, kao sto je otac Jovan Kronstatski, a nikako nama gresnima. Prekinimo sada. Ovaj razgovor ne vodi nicemu”, zavrsi otac Arsenije.

Od oca Arsenija sam uvek odlazio s mirom i radostan, ali uvek mi je bilo tesko da se oprostim od njega. Za vreme tih nekoliko dana koje bih provodio s njim, kuca, ulica i varos postajali bi moji, a soba oca Arsenija bila bi kao manastir. No, morao sam ici. Na rastanku bih ga zagrlio i on bi me blagoslovio. Uvek bih bio svestan toga da nesto gubim, ali vazda bih ziveo u ocekivanju novog susreta.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PISMA

Delovi secanja O.S.

Cesto sam dolazila i provodila duze vremena kod oca Arsenija, te sam tako izbliza i upoznala njegov nacin zivota.

Otac Arsenije je primao mnogo pisama. Ljudi su mu u svojim pismima pisali o svojim radostima, stradanjima, ceznjama, patnjama, molili ga za pomoc, trazili utehu za bol, molili ga da odagna njihove sumnje i da usadi u njih duboku veru. Iza svakog pisma stajao je ziv covek, svako pismo je bilo ogledalo necije duse. Neki bi u pismima ocu Arseniju sasvim otvarali dusu, drugi su radije iznalazili opravdanja za sebe, a neki su pokusavali da mu otvore dusu u nedovrsenim recenicama i frazama. Neki su, pak, samo podsecali oca Arsenija na svoj slucaj, sigurni da on vec zna sta ih muci i kako bi trebalo da postupe.

Pisma skoro nikada nisu stizala postom. Vecina je slata prijateljima u Moskvi, koji bi zatim davali pisma Nadezdi Petrovnoj kada bi dolazili u posetu ocu Arseniju. Pisma su dolazila iz raznih krajeva, jer su mnogi prijatelji oca Arsenija izdrzavali kazne po logorima i po oslobadjanju bili rasejani po citavoj Rusiji, od Vladivostoka do Kalinjingrada. On je svako pismo citao sa velikom paznjom, a svaki posiljalac je znao da ce zasigurno dobiti odgovor koji mu je bio preko potreban da mu ukaze na pravac njegovog zivota.

Posmatrajuci oca Arsenija dok cita pisma, cesto bih primecivala da on svojim unutrasnjim vidom obuhvata sve sto zna o zivotu osobe koja mu pise. Kao da je ta osoba, sa svojom prosloscu i sadasnjoscu, bila prisutna u ocevoj sobi, kao da je stajala kraj njega i govorila mu o stvarima o kojima u pismu nije bilo pomena. Posto bi procitao pismo, otac Arsenije bi se duboko zamislio. Sedeci za stolom, cesto bi gledao kroz prozor u krosnje drveca koje su se povijale na vetru. Cinilo se kao da slusa ispovest coveka cije je pismo upravo procitao.

Odsecajuci svoj um od svega sto ga je okruzivalo, otac Arsenije bi poceo da pise odgovor; ponekad bi se prekrstio i pomolio za pisacim stolom i tek tada bi zapoceo da odgovara na pismo.

Za oca Arsenija nije bilo “obicnih” pisama – svako je bilo vazno. On je, iza svakog pisma, video tuznog ili brigama obremenjenog coveka.

Ponekad bi otac Arsenije nekoliko puta pokusavao da zapocne odgovor na neko pismo, pa bi ga na neko vreme odlagao, a zatim bi iznova pocinjao. Tada bi se na njegovom licu videlo da je zabrinut ili nesiguran. Ponekad bi dugo sedeo razmisljajuci i moleci se. U sobi su treperala kandila koja su gorela pred ikonama, a stona lampa je, otrgavsi od mracne sobe krug svetlosti, osvetljavala nedovrseno pismo. U tim trenucima je lice oca Arsenija izgledalo tuzno i neraspolozeno, oci su mu pocivale na plamicku kandila. On tada nije bio svestan ni svoje sobe, ni pisaceg stola na kome je lezalo nedovrseno pismo, ni mene koja sam u tom trenutku usla u sobu. Video je samo coveka koji mu je putem pisma poverio svoju nesrecu. Svom dusom je bio uz njega, i molio se, razmisljao o tome kako da izmoli od Boga pomoc tom zabludelom stradalniku. Osecao bi istinski bol za tog coveka, molio se i plakao. Nije prestajao da se moli tu osobu koja je stradala od duhovne ili telesne bede i kojoj je bila potrebna pomoc. U tim trenucima, pogruzen u molitvu, zabravljajuci na okolinu, kao da je stajao pored tog stradalca, dusom osecajuci njegovu patnju, zelje i zablude. A onda, lice bi mu se najednom ozarilo, te bi ustajao, stao pred ikone, nacinio nekoliko dubokih poklona, osenjujuci se znakom krsta, a zatim bi spokojno seo i dovrsio pismo.

Svojom ljubavlju prema nama, svojoj duhovnoj deci, otac Arsenije bi uvek isprosio za nas od Boga i Njegove Majke pomoc. Ko bi mogao da izbroji sate i besane noci koje je provodio moleci se za nas sve. Bio je prebogat ljubavlju, u njemu je bilo dovoljno ljubavi za sve one koji su mu dolazili. No, do ove ljubavi on nije dosao nimalo lako. Godine i godine iscrpljujuceg rada, duge molitve, teska iskusenja u logoru, podrazavanje Svetim Ocima, kao i saveti i iskustva verujucih, sve je to doprinelo da otac Arsenije primi od Boga sveobujmljujuci dar ljubavi prema bliznjem. Milost Bozja je bila s njim.

Jednom prilikom usla sam u sobu dok je otac Arsenije pisao pisma. Pisanje ocigledno nije islo kako valja. Dao mi je blagoslov, a zatim rekao: “Oprostite, ali ne mogu sada da razgovaram sa vama. Rastrojen sam. Gospod me kara: ne mogu da sastavim pismo, a tako je potrebno da sto pre odgovorim. Pricekajte malo, molim vas.” Poceo je da se moli, a ja sam sela u fotelju. Dugo se molio, a zatim ponovo seo za sto i poceo da pise. Napisao je jednu stranu, zatim odlozio pero.

Ja sam za to vreme zadremala. Probudile su me njegove reci: “Unutar mene se ponekad pojavljuje rascep. Covek i svestenik u meni se katkad razilaze, a to ne moze biti. U ovom trenutku svestenik u meni govori jedno, a moja ljudska osecanja drugo. Covecji put je tezak i mnogostradalan. Razumeti sebe, proceniti svoju snagu – to je slozen poduhvat i ne moze ga svako sa uspehom izvrsiti. Moja je duznost da, kao duhovnik, odmerim sta je i koliko doticna osoba sposobna da uzme na sebe i da joj u datom trenutku ukazem na ono sto treba da ucini. Pogresi li duhovnik – covek je izgubljen, izgubljena je njegova dusa. Za duhovnika je nedopustivo da se oslanja na sopstvenu moc rasudjivanja i na sopstvene snage. Njegov jedini oslonac je Bozja volja koju moze pronaci u molitvi i samo u molitvi.

“Primera radi, danas sam dobio pismo od jednog dobrog coveka koji je vodio tezak i za svetske pojmove lep zivot, koji je mnoge i teske bitke u sebi vodio i dobio i koji me sada moli da mu dam blagoslov da se rukopolozi za svestenika. A zivot svestenika, pravog svestenika uvek je bio tezak. To posebno vazi za danasnje vreme. Neki misle da biti svestenik podrazumeva samo sluzenje u hramu, ali to nije tacno. To je jedan tezak i sveobuhvatajuci nacin zivota. Covek mora sasvim da zaboravi na sebe i da se preda drugima; da uzme na sebe stotine dusa i da ih vodi. Nije svakome dato da zivi takvim zivotom. Mnogi misle da je svestenicka sluzba lak posao. Lak je, naravno, ako ne dajes sebe drugima, u suprotnom je tezak. Tesko mi je da savetujem ovog coveka da ne postane svestenik. On cezne za tim, no to nije za njega. Mnogo ce vise ljudi imati koristi od njega ako ne postane svestenik. Ljudi u njegovoj okolini, znajuci koliko je on dobar, nagovaraju ga na svestenstvo.” Otac Arsenije se okrete od mene i, gledajuci u ikone, rece: “Znam, Gospode, i verujem da ces pomoci ovome coveku.” Zatim stade da se moli.

Secam se, neka pisma su mu pricinjavala radost i on bi blagodareci slavio Boga. Ponekad bi njegova radost bila nalik na detinju i tada bi iz sveg srca uznosio blagodarne molitve Bogu i njegovoj majci.

I sama sam cesto pisala ocu Arseniju, deleci s njim mnoge beznacajne pojedinosti iz svog zivota i tek kada sam svojim ocima videla sa koliko ozbiljnosti se otac postavljao prema svemu sto bismo mu pisali, shvatila sam svoju neuvidjajnost sto ga opterecujem svojim sitnicama.

Odgovarajuci na pisma otac Arsnije je izlivao dusu, otkidao je delic svoje duse i davao je drugome. Desavalo se ponekad da od njega dobijete pismo i da najednom saznate nesto o sebi sto ranije niste znali. Obuzimao bi vas strah i uzdrmalo bi vas to saznanje o necemu cega niste cak bili ni svesni. Nikome o tome niste pricali, i samo ste povrsno o tome razmisljali, pokusavajuci, ponekad da to sakrijete i od sebe. Odjednom bi vam postalo jasno da je njegov savet jedino resenje, jedini put za vas.

Otac Arsenije nikada nije primoravao svoju duhovnu decu da primaju njegove savete. On bi predlozio resenje, a zatim bi cekao da covek sam odluci. Imao je odlicno pamcenje. Secao se svega sto su mu pojedini ljudi rekli u bilo kom trenutku u proslosti, znao je svaciju adresu. Ako mu se neko dugo ne bi javljao, brinuo bi i sam bi toj osobi napisao pismo.

Svedok sam tome da je ponekad na liturgiji, koju je sluzio u svojoj sobi, spominjao neka meni nepoznata imena, na primer usnulog slugu Bozjeg Sergeja, ili bolesnu sluskinju Bozju Antoninu. Kroz nekoliko dana, dobio bi pismo u kome su mu javljali da se predstavio izvesni Sergej Georgijevic, ili bi ga posetila izvesna Antonina i ispricala mu kako je bila tesko bolesna. O cemu se ovde radilo? Da li je to bila njegova intuicija, ili znanje? Nismo se usudjivali da ga pitamo o tome, ali takve stvari su se zaista desavale.

Kada biste dolazili njemu na ispovest i poceli da mu govorite o sebi, desavalo bi se ponekad da vas prekine i da dovrsi vasu misao, ili bi odgovorio na pitanje koje jos niste stigli da mu postavite, ili bi vam rekao sta misli o vasim postupcima. Jednom sam usla kod njega u sobu, a on me je docekao sa ovim recima: “Nisam ocekivao da cete se posvadjati sa bratom zbog majke, zaista nisam to ocekivao! Ta vi ste prisniji sa mamom, morali biste da imate vise razumevanja.” Ja sam tada samo stajala pred njim, zeleci da se zemlja otvori i proguta me – toliko me je bilo stid.

Mnogi su primetili da je otac Arsenije bio posebno vezan za ljude koje je upoznao u logoru. Kad sam mu to jedanput spomenula, odgovorio mi je: “U pravu ste. Veoma sam vezan za njih. U logoru sam naucio da ljude posmatram u drugacijem svetlu, video sam milost Bozju u njima i pojedinosti za koje nikada, dok sam bio na slobodi, nisam znao.

“U logoru je sve ogoljeno, sve se prezivljava izuzetno burno, ljudsko stradanje je dovedeno do krajnjih granica. Tamo je svako osudjen na smrt. Za sve to vreme dugog i bolnog umiranja coveku je izuzetno tesko da smogne snage da u sebi probudi veru, ili zelju da nekome pomogne. No, takvi ljudi ipak postoje, upoznao sam mnoge od njih i nikada necu prestati da im se divim. Oni su mi pomogli da pronadjem Boga u uzasnim okolnostima, pokazali mi sta je jaka vera u Boga i ljubav prema Njegovim ljudima. Ti ljudi su me izbavili od duhovne smrti, od sumnje i ocajanja, pomogli mi da ostanem duhovno ziv u logoru, naucili me da se molim u sred vike, tuce, psovki. Veoma sam blagodaran svojim prijateljima iz logora, kao sto sam blagodaran i Bogu i Njegovoj Majci sto su me uputili na te ljude. Uvek kad ih sretnem, setim se onoga sto su mi dali i sto su za mene i za mnoge druge ucinili. A sve sto su cinili, cinili su u Ime Bozje i zarad bliznjih svojih; zbog toga osecam veliku prisnost prema njima.”

Rekavsi ovo, udubio se u misli. Ja sam, za to vreme, razmisljala o boravku oca Arsenija u logoru i o onim silnim ljudima kojima je on sam pomogao i priveo veri.

Poslednje godine zivota, kada otac Arsenije vise nije imao snage da sam pise pisma, citala sam mu pisma koja su mu i dalje stizala i zapisivala odgovore na njih koje je on govorio naglas. Nisam mogla da se nadivim njegovoj mudrosti. Ponekad bi mi se ucinilo da se njegovi odgovori ne slazu sa pitanjima iz pisama. To sam mu nekoliko puta cak i rekla. On bi tada zastao i ne bi mogao da nastavi sa odgovorom, pa bismo morali da odlozimo pismo. Posle sam shvatila da nisam bila u pravu: u pismima koja su kasnije stizala, ljudi bi mu se zahvaljivali za dragoceni savet koji im je uputio, iako to nije bio savet koji su konkretno trazili. Shvatila sam tada njegovu mudrost i prozorljivost, njegovo duboko poznavanje ljudske prirode.

U ophodjenju prema ljudima uvek je bio veoma blag, dok je prema sebi, na putu koji je izabrao, bio strog. Osnova njegovog duhovnog podviga bila je molitva i zivot radi drugih.


NAPOMENE:

1. Minej; knjiga koja sadrzi sluzbe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

POVRATAK IZ PROSLOSTI

Ocu Arseniju su se snaga i zdravlje vracali veoma postepeno. Cak i nakon tri godine zivota na slobodi, on se nije mnogo promenio. Posto je bio dosta visok i mrsav, i buduci da se uvek drzao uspravno, odavao je utisak zdravog coveka. Paznja i srdacnost sa kojom je svima pristupao cinile su da ljudi ponekad zaborave da je otac Arsenije bolestan i da je veoma umoran.

U njegovim ocima se samo ponekad nazirala tuga i tada se cinilo kao da u sebi i dalje nosi patnje i stradanja mnogih dusa. Bilo je opste poznato da otac Arsenije nikad ne zaboravlja coveka koga je jednom upoznao. Dok je boravio u “specijalnom” logoru nikada se nije obazirao na sopstvenu bolest, mada je bolovao teze i vise od mnogih. No sada su, na slobodi, njegove bolesti bile ociglednije: artritis u zglobovima i iznenadni napadi tahikardije su ponekad vezivali oca Arsenija za postelju nekoliko dana. No, to nije menjalo njegov nacin zivota: on bi, cak i u krevetu, primao posete. Skrivao je svoju bolest od prisutnih i samo je budno oko doktorke Irine moglo da primeti pogorsanje njegovih bolesti. Premda je otac Arsenije uvek negodovao, doktorka Irina ga je cesto primoravala da ostane u krevetu. Posetioci su dolazili svakodnevno, a o praznicima ih je bilo jos vise, pa otac Arsenije nije imao vremena za molitvu. Buduci da bez molitve nije mogao da zivi, molio se nocu, smanjujuci vreme namenjeno za spavanje.

Prijatelji su ga mnogo voleli, no kad god bi mu dolazili u posetu ili mu pisali svoja dugacka, predugacka pisma, svaki od njih je bio uveren da samo on pise ocu Arseniju ili ga posecuje. Ovo je predstavljalo ogroman teret na plecima oca Arsenija. Iako smo ga mnogo svi voleli, moguce je da smo ga i nehotice unistavali.

Ponekad je otac Arsenije morao da putuje u drugi grad da bi se video sa nekim od svojih duhovnih cada.

Krajem 1960 odlucio je da podje u Lenjingrad da pronadje dvoje ljudi cije adrese mu na samrti bese dao monah Mihail. Posla sam s njim na put. Stigli smo u Lenjingrad u rano jutro i posto otac Arsenije nije zeleo da svratimo kod prijatelja da se malo odmorimo, krenuli smo da pravo sa stanice trazimo adresu koju mu je monah Mihail dao. Molila sam ga da to ne cini: nismo znali ni da li ti ljudi i dalje stanuju tamo ili ne. Ponudila sam da prvo sama odem i proverim tacnost adrese, no on mi rece: “To ne bi imalo nikakvog smisla. Hajdemo. Nacicemo ih.”

Sisli smo s voza i kao i uvek u nepoznatom gradu, sve nam se cinilo komplikovano. Otac Arsenije odbi moj predlog da uzmemo taksi, raspita se za autobusku stanicu i prosto me odvuce za sobom. Vozili smo se autobusom u tisini. Otac Arsenije je pazljivo posmatrao ulice, ljude i kuce. Izasli smo iz autobusa na Nevskom Prospektu i skrenuli u jednu od bocnih ulica. Zgrada pred kojom smo se zaustavili bila je velika, sa oko sest spratova i imala je dva impozantna ulaza. Jedan od njih krasila je bronzana ploca na kojoj su bila ispisana imena: to je bio znak da su u zgradi nekada stanovali znameniti ljudi – naucnici i profesori. Popeli smo se liftom do cetvrtog sprata. Na vratima je stajala plocica sa imenom osobe koju smo trazili. Pozvonili smo.

Vrata nam je otvorila zena od svojih 45 godina. “Koga trazite?” upita nas. Otac Arsenije joj rece ime, ocevo ime i prezime vlasnika stana.

Zena obrisa ruke o kecelju i rece ljubazno: “Udjite, molim vas. Samo trenutak.” Zatim ode do jednih vrata koja su bila malo otskrinuta i pozva: “Sergeje Sergejevicu! Neko je dosao da vas vidi.” Skoro istog trenutka iz sobe izidje visok covek lepog, prefinjenog lica i crne brade. Imao je krupne crne oci koje su nas posmatrale sa izuzetnom zivoscu i paznjom.

“Kako mogu da vam pomognem?” upita nas.

“Imam poruku za vas”, rece otac Arsenije.

On odgovori: “Tako mi je drago. Molim vas, skinite kapute.”

Ostavismo kapute u ormar koji je vec bio pun i usli u veliku sobu iz koje Sergej Sergejevic upravo bese izasao.

Ogroman radni sto kraj prozora zauzimao je skoro cetvrtinu sobe. Po sobi je bio razmesten anticki namestaj. Zidove su krasile umetnicke slike i stare ikone. Police su bile pune knjiga. Knjige su se nalazile svuda – cak i po foteljama. Na sredini sobe nalazio se sto pokriven belim stolnjakom. Izgled te sobe mi se urezao u pamcenje, jer je mnogo govorio o vlasniku stana.

“Dakle, sta mogu da ucinim za vas?” upita Sergej Sergejevic i ponudi nas da sednemo. Zena koja nam je otvorila vrata takodje udje u sobu i stade kraj radnog stola.

Otac Arsenije poce da govori: “Godine 1952. imao sam priliku da sretnem coveka po imenu Mihail Terpugov. Upoznali smo se u “specijalnom” logoru iz koga sam oslobodjen tek 1958. Prilikom ispovesti Mihail mi je dao vase ime i adresu i zamolio me da vas posetim. Rekao je da ce to biti od velike vaznosti i za mene i za vas. Rekao mi je da vas zamolim da ga pomenete u vasim molitvama. Takodje je zeleo da vam ispricam o njegovim poslednjim trenucima na zemlji.”

Sergej Sergejevic samo sto ne skoci sa stolice. U trenutku je izmenio izgled: delovao je odjednom veoma napeto, a njegove ionako tamne oci kao da jos vise potamnese. Ocigledno je bio veoma uzrujan. Ledenim glasom rece ocu Arseniju: “Zao mi je. Dosli ste na pogresnu adresu. Ja nisam taj koga trazite, vi zacelo trazite nekog drugog.”

Zena, koja je sve vreme stajala kraj stola, nacini jedan korak prema njemu i skoro zaplaka: “Serjoza!”

“Neka, Liza. Dosli su na pogresnu adresu. Zao mi je! Ne mogu vam ponuditi da ostanete. U pitanju je greska…” Bio je veoma smeten. Nas dvoje ustadosmo i brzo krenusmo prema vratima. U sobi je vladao muk. Dodala sam ocu Arseniju kaput i uzela svoj. Zena bese ostala u sobi, no i ona brzo izadje i uhvati oca Arsenija za ruku. “Molim vas, recite mi, ko ste vi? Kako se zovete?”

“Pjotr Andrejevic Streljcov – jeromonah Arsenije.” Otac Arsnije predstavi i mene. “Dosli smo iz R. da bi smo vas videli.”

“Cekajte, nemojte ici! Vratite se, molim vas, sedite! Sacekajte dvadeset minuta! Serjoza, nemoj se ljutiti.” Zena zurno izidje iz sobe i podje na telefon.

Stajali smo u hodniku, ne znajuci sta da radimo. Iz sobe se cuo glas zene koja je govorila telefonom sa nekim: “Ja sam, Liza. Molim te, ostavi sve i odmah dodji. Hitno je. Sve ce ti biti jasno kad dodjes. Trebas nam!”

Sergej Sergejevic je seo za sto i odsutno gledao na drugu stranu. Zena otrca u kuhinju i za pet minuta se vrati sa posluzavnikom na kome su bile solje caja i kolaci. Neko vreme je vladala tisina, sto je atmosferu u sobi cinilo neprijatnom i teskobnom. Pokusala sam da razbijem tisinu i zapocela razgovor o umetnickim slikama na zidu. Sergej Sergejevic, uz vidan napor, nabroja imena nekoliko slikara cija su dela visila na zidu. Za to vreme otac Arsenije ustade i stade ispred jedne ikone Bogorodice. Dugo je posmatrao ikonu. “Divna ikona. Umetnost i duhovnost: na takav savrseni sklad ljudskog i bozanskog na licu Majke Bozje zaista se retko nailazi.”

“I Serjozi se dopada ta ikona, no ne moze da utvrdi kada je naslikana. Znate li stogod o ikonama?” rece zena.

“Nesto malo”, odgovori otac Arsenije. Pridje jos blize ikoni i stade da je pazljivo posmatra. “Smem li da je skinem sa zida? Voleo bih da je podrzim u rukama”, upita Sergeja Sergejevica koji nije izgledao nimalo odusevljen tim pitanjem. On sam skide ikonu sa zida i pokaza je ocu Arseniju. Ocigledno nije mogao da dopusti da nepoznat covek dodiruje njegovo blago. No, potom se predomisli i veoma pazljivo mu pruzi ikonu.

Pogledala sam oca Arsenija u cudu: njegove ruke, pognuta glava i citav njegov stav bili su toliko molitveni, kao da mu je neko u ruke stavio putir sa samim Telom i Krvlju Hristovom. Naravno, to je primetio i Sergej Ivanovic.

Sa ikonom u ruci, otac Arsenije pridje prozoru i stade da je pazljivo zagleda. Pogled mu je bio veoma ozbiljan i molitven, dugo se zadrzavajuci na izobrazenom liku. Gledao je lik pri dnevnoj svetlosti, a zatim pazljivo okrenuo ikonu i zagledao poledjinu, da bi video na koji nacin je preparirana drvena daska. Nije vratio ikonu u ruke Sergeja Sergejevica, vec ju je pazljivo polozio na sto.

Dnevna svetlost je padala na beli stolnjak i na ikonu. Meni se zamalo ote usklik divljenja, jer je lik Majke Bozje izgledao predivno pri suncevoj svetlosti, sto se nije primecivalo sa mesta na zidu gde je ikona visila. Sin je sedeo u narucju Svoje Majke koja ga je nezno privila uz sebe i gledala svoje Dete pogledom blagim i punim ljubavi. U isto vreme se u Njenim ocima nazirala duboka tuga, jer je znala sudbinu svoga Sina, znala je radi cega Ga je rodila i zbog cega Ga podize. Znala je za Njegovu predstojecu smrt na Krstu. Izgledalo je kao da se u Njoj sjedinjuju materinska ljubav i Bozanska mudrost sa zivotom Njenog Sina i Njegovim Krsnim stradanjem. Lik joj je bio ozaren radoscu materinstva, a u isto vreme, preplavljen tugom.

Otac Arsenije nije nista govorio dok je Sergej Sergejevic gledao u ikonu pun ushicenja. Nikad je ranije nije video na taj nacin.

Tanusna zlatna nit kojom je bila protkana odezda Majke i Bogomladenca isticala je i uvelicavala Njenu lepotu i nezemaljsku slavu. U slatkom poluosmehu Bogoroditeljke ocitavala se milost. “Dodjite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti” (Mat. 11:28).

Jedva uspeh da odvojim pogled od ikone. Pogledah u Sergeja Sergejevica. On je, pun divljenja, posmatrao ikonu, videci na njoj nesto sto do tada nije video. Malo kasnije on se zagleda u oca Arsenija. Ocigledno je sada verovao da je otac Arsenije zaista covek koji je poznavao Mihaila.

Otac Arsenije se ispravi i, ponovo upravivsi pogled prema ikoni, rece:

“Zar je zaista toliko vazno kada je ova ikona napisana i cijom rukom? Takve stvari interesuju samo istoricare umetnosti. Samo pogledajte likove Majke Bozje i Bogodeteta i bice vam jasno, ako ste vernik, da covek nikada ne bi mogao da napise ovakvu ikonu bez Bozje pomoci. Samo pogledajte!

“A kad je ikonopisana? Na pocetku sedamnaestog veka. Ko je ikonopisac? Bog sam zna, Bog koji je umetniku darovao nadahnuce. Daska je veoma stara i preko nje je naslikano nekoliko slojeva ikona. Ova poslednja ikona je restaurirana veoma davno. No, sve je to nevazno, jer ova ikona zivi Duhom Bozjim. Pogledajte! Kakvim samo mirom zrace likovi Bogomajke i Njenog Sina! Ikonopisac je bio ispunjen ljubavlju i verom u Hrista, pa je povereni mu talanat umnozio verom i ljubavlju. Zbog toga je lice svete Bogomatere tako duhovno i toliko stvarno, da ono tesi sve one koji su pritisnuti tugom i svakom bedom, koji su gladni, goli, siroti, u tamnicama, koji su izgubili veru u ljudsku pravdu, koji su nemocni. Takve ljude Njen lik vraca u zivot, vraca im nadu, podseca ih na postojanje jednog drugog zivota, u kome nema uzasa ni straha, ni krvi, ni svog zla ovog sveta. Lik Majke Bozje nas zove i pruza nam nadu u spasenje.”

U to se zacu zvono u hodniku. Jelisaveta Andrejevna (kako nam je kasnije predstavi Sergej Sergejevic) pozuri da otvori. Zacusmo neko saputanje. Dve zene su razgovarale u hodniku, a jedna je skidala kaput. Sergej Sergejevic je bio vidno napet, bilo je ocigledno da ga je ponovo napala sumnja da otac Arsenije nije covek za koga se predstavlja.

Otvorise se vrata i Jelisaveta Andrejevna udje ponovo u sobu, a za njom druga zena, koja odmah pritrca ocu Arseniju uzvikujuci: “Oce Arsenije! Oce Arsenije! Divno je sto ste dosli! Boze moj! Zasto niste javili da cete doci? Liza kaze da je Sergej Sergejevic mislio da ste agent. Pricala sam joj o vama i hvala Bogu sto se setila da me pozove! Vec dugo nameravam da ih oboje dovedem kod vas! Ovo je neverovatno! Molim vas, dajte mi blagoslov!”

Sve se u trenu izmeni. Otac Arsenije je ostao u kuci Sergeja Sergejevica cetiri dana. Ja sam uspela da pronadjem drugog Mihailovog prijatelja, pa je i on dosao da se upozna sa ocem Arsenijem.

Kada smo putovali kuci, otac Arsenije mi rece: “Cudni su putevi Gospodnji! Koliko lepote mi je darovano prilikom ovog susreta. Toliko mi je ovo sve bilo potrebno!” Posle ovog dogadjaja, Sergej Sergejevic, Jelisaveta Andrejevna i Mihailov prijatelj su cesto posecivali oca Arsenija.


NAPOMENE:

1. Minej; knjiga koja sadrzi sluzbe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SECAM SE

Secam se… Nikada necu zaboraviti “specijalni” logor. Cak i sada, kada je proslo toliko godina, zivo se secam logora i svake, pa i najmanje pojedinosti zivota u njemu. Nocu mi se te slike vracaju i progone me u snovima.

Hapsenje, brojna saslusavanja, mucenje, zatvorska celija… Dugo i iscrpljujuce pesacenje u koloni prema logoru na ledenoj jesenjoj kisi, uz strazu naoruzanu masinkama i sa policijskim psima za petama… Povici: “Dva koraka u stranu i pucamo bez upozorenja!” Sve to je bilo uzasno i preuzasno, no postojala je nada da ce, kada konacno stignemo do logora, zivot biti malo laksi. Kada smo najzad dospeli u zloglasni logor bilo mi je jasno da je sve sto sam do tada preziveo bila decja igra prema onome sto me je tamo cekalo. Osam meseci u logoru “posebnog rezima” su za mene bili tesko iskusenje.

Noc je, baraka je zakljucana. Duz redova lezaja jedva tinjaju sijalice. Kroz snegom natrpane prozore se ponekad nazire kruzno kretanje reflektora po logoru. Napolju je ledeni mraz, 30 stepeni ispod nule, a prozori se tresu pod udarima vetra koji cas cvili, cas zavija, cas urlice. Iako u baraci ima mnogo ljudi, ti si tamo sam, potpuno sam. Oko tebe su stranci, i ti si stranac svakome od njih. Svuda je noc, beskrajna noc. Svi zvuci se stapaju u jedan i nestaju, mrtva tisina je oko tebe i beznadezni uzas koji te ne napusta citavu noc. Neki od zatvorenika u snu ispustaju krike, neki bolno jece, drugi psuju, no sve to cini tisinu jos strasnijom – kao da si otrgnut od zivota. Ponekad ti se cini da bi rukama mogao da dodirnes tu stravicnu i lepljivu tisinu koja ti zarobljava misli okivajuci ih u strah i ocaj. Predjasnji dan nosi samo uzasna secanja: stalno prisustvo smrti, batinanja, ponizenja, glad i unistavanje ljudske duse.

“Gnjido jedna, sad ces u samicu! Na streljanje!” urlali su logorski strazari, lica iskrivljenih od besa. “Ubicu te! Zadavicu te!” urlali su kriminalci. Svi smo znali da to nisu puka zastrasivanja, vec da se to sve svakodnevno dogadjalo u logoru, pred nasim ocima. Nocu nikada nisi mogao da se odmoris, jer te je noc iscrpljivala tom teskobnom tisinom; nocu se prolazilo kroz jos gore muke nego po danu. O izlasku iz logora se nije smelo ni razmisljati. Cim bi se rok na koji si osudjen priblizio kraju, dodali bi ti jos nekoliko godina, bez ikakvog objasnjenja.

Jednog dana prebacili su me u drugu baraku. Cetvrtog dana po preseljenju, dok sam se vracao iz nuznika, primetio sam coveka koji je bez prestanka stajao kraj svoje postelje. Zbog cega li stoji tamo po citavu noc? Rekose mi da se taj covek moli. Drugi zatvorenici bi mu u prolazu cesto dobacivali zajedljive reci.

Svi cemo ionako da poumiremo u ovom logoru. Za sta li se ovaj moli? Zbog cega? Dok sam jos bio na slobodi cuo sam da neki ljudi veruju u Boga i da ih zbog toga salju na rad po logorima. U mojoj porodici su religija i praznoverje izjednacavani i smatrani nedostatkom kulture i inteligencije. Kakve koristi covek ima od vere? U sta covek da veruje ovde, na ovom mestu gde su svi osudjeni na smrt? Na kraju me je savladao ocaj i ja odlucih da oduzmem sebi zivot. U mojoj porodici su ionako vec svi mislili da sam negde poginuo: kad su se raspitivali za mene u Moskvi, sigurno su dobijali odgovor: “Nema ga na spisku.” Moja odluka je bila konacna. Necu da umrem kad strazari ili zlocinci odluce da me ubiju, niti zelim da skapam od gladi ili zime. Hocu da umrem sada. Dosta sam stradao – vreme je da ucinim kraj svemu tome. Da li je to kukavicluk? Ne, vec nuznost. Kad postoji nada, postoj i mogucnost da se covek bori za zivot. Za logorasa ne postoji nada, postoji samo sigurna, mucenicka smrt. Jedne noci otisao sam u nuznik i tamo ugledao gredu koju su mnogi pre mene upotrebili u istu svrhu. Odnekuda sam ukrao komad uzeta koje sam nosio do sebe. Zavrsicu sa sobom, necu vise da zivim. Odlucio sam.

Dok prolazim izmedju redova kreveta, vidim starca koji, kao i obicno, stoji kraj svog kreveta i moli se. Ostali spavaju. Starac je toliko udubljen u molitvu da me ni ne primecuje. Jos samo da ga zaobidjem … Dok idem prema nuzniku starac se odjedanput okrece i polazi za mnom. Hvata me za ruku i sapuce: “Sedi! Nisi sam ovde. Ima nas mnogo koji se osecamo kao i ti, ali s nama je Bog!”

Poslusao sam ga i seo na njegov krevet. Sedim tako i slusam ga. Na svoje iznenadjenje, odgovaram na njegova pitanja. Osecam prema njemu mrznju, jer mi je omeo plan. Moj zivot je moja briga, a ne njegova. Starac pocinje da mi prica o mom zivotu iznoseci sve pojedinosti i mene pocinje da spopada strah. Otkud on to sve zna?

Smiruje me, pun je razumevanja, zna da mi je tesko. Umoran sam, bolestan, ponizen, gladan. No, sve se to moze pobediti, i mora se pobediti – ako se opredelim za taj put, pobeda ce biti moja.

Sada sam veoma ljut na njega, imam zelju da ga povredim. Uz par neprilicnih reci ustajem, ali on me i dalje drzi za ruku i nastavlja da govori. Prekidam ga, no on ne prestaje da mi prica. Objasnjava mi da covek nema prava da uzme sam sebi zivot, da je duzan da se bori da ga sacuva. Pocinjem da ga slusam i da shvatam da starac zaista zeli da mi pomogne. Nista se nije promenilo u mom zivotu, ali ja vise nisam sam.

Ne pokusava da mi o Bogu govori na silu, samo Ga spominje. Pomaze mi, jednostavno receno. Osecam da on poseduje neku unutrasnju snagu koju ja nemam. Takodje osecam da ovaj starac uzima na sebe sav moj ocajnicki bol i svu tezinu logorskog zivota koja me svom silinom pritiska. Sve on to nosi zajedno sa mnom. Na kraju se nisam obesio o gredu kao sto sam nameravao, vec sam ostao pored starca. Kasnije sam saznao da on uopste i nije star, vec da samo izgleda kao starac posto je u logoru proveo nekoliko godina. Neki su ga zvali “Pjotr Andrejevic”, a drugi “Otac Arsenije.” Nikada necu zaboraviti te dane, niti njegov lik koji mi se tada urezao u secanju.

Otac Arsenije mi je otkrio novi zivot, priveo me je k Bogu i preporodio moje unutrasnje bice. Zbog toga bih zeleo da iznesem svoja najosnovnija zapazanja o njemu. O njemu bi covek mogao da prica bez prestanka, jer su bezbrojna njegova dobra dela, a ta njegova dela se svode na dve stvari: na Boga i na ljubav – ljubav kojom je ljubio sve ljude u ime Boga. Secam se ovih njegovih reci: “Svaki covek, pre nego sto umre, mora nesto da ostavi iza sebe, nekakav trag. To moze biti kuca koju je sagradio sopstvenim rukama, drvo koje je zasadio, knjiga koju je napisao… no sta god da je ostavio za sobom, to mora biti nesto sto je uradio, ne radi sebe, vec radi drugih ljudi. Sve sto su tvoje ruke stvorile, bice pecat koji ce ostati posle tvoje smrti. Ljudi ce posmatrati delo tvojih ruku i ti ces i dalje ziveti u radosti koju si im pricinio. Oni ce te se secati i blagosiljati te. Nije vazno sta ces stvoriti, vazan je tvoj trud i ljubav. Tvoje delo ce u sebi nositi delic tebe, ukoliko si ga napravio zarad Boga i ljubavi prema ljudima. Najvaznije je pomagati drugima, olaksavati im bremena i moliti se za njih.”

Tako je ziveo otac Arsenije i tako je ucio sve one koji dolazili k njemu. Davao je od sebe ono najdragocenije: toplinu duse, veru, iskustvo Hriscanskog zivota.Ucio nas je kako da se molimo i razgoreo u svakom od nas onaj zizak vere koji je Bog usadio u svakome od nas. Da li iko ko ga je poznavao moze da zaboravi sve sto je ucinio? Mnogi su k njemu dolazili i odnosili sa sobom sve te dragocene darove. Mnogo mira i radosti nam je stedro darovao nas otac Arsenije.

Sve ovo o cemu pisem, osetio sam na sebi. I na drugima sam video kako ih poznanstvo sa ocem Arsenijem menja, obnavlja i daje im snagu. Odlazili su iz logora kao vernici i odnosili sa sobom tracak one topline kojom ih je darovao. S obzirom na moj slucaj, mogao sam i sam da prenosim na druge ono sto sam dobio od oca Arsenije: veru, ljubav, dobrotu.

Oni koji su ziveli u njegovoj blizini nisu odlazili sa ovog sveta gnevni, bez nade, vec prosvetljeni verom u Boga, a stravican logorski zivot nije za njih predstavljao nepravedno stradanje, vec nezaobilazno iskusenje na putu ka Bogu.

Cesto se dogadjalo da ti isti ljudi, pre odlaska iz ovog zivota, prenesu svetlost drugima. Ukoliko bi do prvog susreta sa ocem Arsenijem doslo kada je covek bio na samrti, on je olaksavao tom coveku bolove i muke, i covek bi mirno presao u drugi zivot. Otac Arsenije je ovaj talanat od Boga umnozavao cineci mnoga dobra dela i delio ga velikodusno sa drugima. Nikad zbog toga nije osiromasio, naprotiv, to ga je bogatilo, a da sam nije bio svestan toga. Kada bi otac Arsenije govorio o tvom zivotu, bilo bi ti jasno da on o tebi zna vise nego sto ti sam znas o sebi. Znao je cak i sta te ceka. Oci su mu bile blage i pazljive. Gledajuci u njega, u tebe se postepeno useljavao mir, dobijao si snagu. Kada bi govorio, glas mu je bio tako uverljiv da si morao imati poverenja u njega, znao si da je u pravu.

U svemu je bio hrabar i jak, nicega se nije bojao. Bog i samo Bog je bio njegova snaga, njegovo utociste i nadanje. U Bogu je bio jak, i u Bogu je stajao cvrsto u sred one sve bede i stradanja.

Po primanju monaskog postriga dobio je ime Arsenije. “Arsenije” znaci – hrabar. Ime mu je savrseno odgovaralo.

Mene su iz logora pustili nekoliko godina pre njega. Redovno sam mu pisao. Kada sam cuo da je oslobodjen, trazio sam ga svuda i na kraju ga nasao u maloj varosici u kojoj se bio nastanio.

Uvek ce mi u pamcenju ostati ona kucica i soba u kojoj je ziveo. Naravno, oni radosni dani i sati koje sam sa njim provodio ostace zauvek utisnuti u mom secanju. Cim se udje u sobu oca Arsenija, vide se najpre ikone Vladimirske i Kazanske Majke Bozje, Nerukotvoreni Obraz Gospoda Isusa Hrista i likovi sv. Jovana Bogoslova i Sv. Nikolaja Cudotvorca; stare ikone, vrhunske izrade. Pred njima uvek gore dva kandila: crveno i zeleno. Na stocicu ispred ikona je staklena vaza u kojoj se uvek nalazi sveze cvece. Na istom stocicu, prekriveni belom salvetom, nalaze se i Sveto Pismo, Psaltir, jos neke bogosluzbene knjige, kao i odgovarajuci Minej[1]*. Na njegovom radnom stolu pored prozora nalazi se mnostvo knjiga: o teologiji, istoriji umetnosti, drevnoj arhitekturi, savremenoj i klasicnoj poeziji, cak i ateisticke knjige.

Duz celog jednog zida prostire se polica krcata knjigama, a uz drugi zid je kauc ma kome se otac Arsenije danju odmara, a nocu spava.

Namestaj u sobi dopunjuju tri udobne stare fotelje. Na zidu su platna poznatih savremenih slikara, darovi samih umetnika ocu Arseniju. Na skoro svima je predstavljena priroda. Na jednoj slici je naslikana zena ispred logorske barake. Zenino lice je lepo i privlacno: mada je vidno iscrpljena, u ocima joj sija zivot, snaga i nesalomiva volja.

U pozadini slike je jos jedna baraka. Zena je odevena u maslinasto-sivo odelo, na glavi ima pohabanu kapu i na prvi pogled se stice utisak krajnje bede, no ako se ponovo zagledas u njene oci, osecas da je ziva, uprkos svim stradanjima kroz koja prolazi, uprkos smrti koja je prati na svakom koraku. Jasno ti je, kad je gledas, da se ona ne predaje, da se nikad nece odreci Onoga u Koga veruje. Premda skrhana zivotnim iskusenjima, u njoj i dalje zivi Duh Bozji i ona ce uvek biti ziva: njene oci su vatreno svedocile ovu istinu. Portret je naslikao cuveni ruski umetnik, prijatelj oca Arsenija.

Ne znam ime te zene, znam samo da je bila duhovna kcerka vladike Makarija, koja je umrla u logoru.

Kada se otac Arsenije vratio iz logora, nije vise sluzio u crkvi. Prvih nekoliko meseci ziveo je veoma povuceno i usamljeno, no kasnije se oko njega obrela velika duhovna porodica, ciji su clanovi bili rasprostranjeni sirom Rusije.

Ljudi su dolazili, pisali mu pisma (naravno, nisu mu pisali na kucnu adresu, jer bi to predstavljalo opasnost i za njih i za njega, vec su mu pisma donosili prijatelji koji bi mu dolazili u posetu – na ovaj nacin je dnevno primao oko dvadesetak pisama). Svakog dana dolazilo bi mu po dvoje ili troje ljudi, a subotom i nedeljom cak i do desetoro! Kada je imao neuobicajeno veliki broj posetilaca, Nadezda Petrovna se veoma brinula za njegovo zdravlje.

Duhovna deca oca Arsenija bila su vrlo mnogobrojna. Svako od njih ga je posecivao bar dva puta godisnje. Nadezda Petrovna je u jednoj sobi namestila dva kreveta za posetioce. Ukoliko je vise ljudi ostajalo da noci, morali su da spavaju na podu.

Otac Arsenije nije gubio interesovanje za umetnost. Koristio je svoje slobodno vreme da prati najnovija izdanja, medjutim, slobodnog vremena je imao veoma malo. Ipak, uspeo je da napise nekoliko clanaka, mada nijedan izdavac nije prihvatio da stampa njegove radove, jer je autor bio svesteno lice. Ipak, jedan od njegovih prijatelja je pokusao da preko svojih poznanika u izdavastvu obezbedi stampanje nekih njegovih radova, kako se ne bi zaboravilo ime Pjotra Andrejevica Streljcova.

Otac Arsenije je ustajao svako jutro u sest sati, a odlazio na spavanje u ponoc. Neprestano se molio, sluzio svakodnevne liturgije, ispovedao ljude i razgovarao sa posetiocima.

Kandila su gorela dok se tiho molio u svojoj sobi. Za mene je molitva sa njim uvek predstavljala veliku duhovnu radost; u tim trenucima sam osecao kako se Bozja blagodat izliva i na mene. Njegova molitva je bila veoma duhovna, veoma duboka, narocito kad se molio Presvetoj Bogorodici.

Kad je on citao akatist Bogorodici Vladimirskoj, zaboravljao sam ko sam i gde se nalazim. Sa zavrsnim recima akatista: “Raduj se, Presveta Vladicice Bogorodice, ti koja nam projavljujes blagodat i milost ikonom svojom”, otac Arsenije je slavio bezmerno savrsenstvo Bogomajke i pred njom spominjao imena sve svoje duhovne dece, moleci se za njih.

Jednom nedeljno sluzio bi parastos. Tom prilikom bi se molio za hiljade usnulih u Gospodu i te sluzbe su uvek bile veoma potresne za sve prisutne. Dok se molio za mrtve bilo je ocigledno da on svakog od njih pojedinacno cuva u secanju i da oseca njihovo prisustvo. Ponekad bi plakao i mi koji smo se sa njim molili osecali bismo koliko ih je voleo i koliko su oni za njega bili zivi.

Ljudi koji bi dolazili k njemu odlazili su sa obnovljenom snagom i verom, sa zeljom da postanu bolji i da pomazu drugima.

Za vreme onih dugih godina koje je otac Arsenije proveo u kampu, njegova duhovna porodica se smanjila. Mnogi su umrli, mnogi su bili bolesni, a neki su ga napustili iz straha od vlasti. Ipak, vecina njih je ostala verna ocu Arseniju. Pojavljivala su se nova “deca”: bili su to ljudi koje je upoznao u logoru, a neke su dovodili prijatelji, kao sto je bio slucaj samnom. Poznavao sam mnoge od njih i svakog se secam, no spomenucu samo one koje sam upoznao prilikom poseta ocu Arseniju, ili one koje znam jos iz logora i koje sam zavoleo.

O nekima od njih je vec bilo reci: o doktorki Irini, ocu Alekseju (nekadasnjem studentu iz logora), Abrosimovu, Sazikovu, Avsenkovu i Nadezdi Petrovnoj – sve su to bili divni, izuzetni ljudi.

Secam se posete vladike N. koja se zbila 1962. Vladika je bio poznati teolog, filozof i, po recima mnogih, veoma dobar ispovednik. Dolazio je kod oca Arsenija na ispovest. Mnoga duhovna deca oca Arsenija isla su u crkvu u kojoj je on sluzio.

Ostao je dva dana u poseti kod oca Arsenija. Za to vreme su ispovedili jedan drugog. Posle su razgovarali o sudbini i buducnosti Crkve u Sovjetskom Savezu i o tome sta je bitno za vernike u danasnje vreme. “Verujucem coveku trebaju samo Sveto Pismo i dela Svetih Otaca”, rekao je vladika N., gledajuci biblioteku oca Arsenija. “Nista drugo nije vredno njegove paznje.”

Otac Arsenije je cutao nekoliko trenutaka, a zatim odgovorio: “U pravu ste, Preosveceni. Ono najvaznije za vernike nalazi se u tim knjigama, no moramo imati na umu da covek danasnjice ima mnogo drugaciji razvojni put nego sto su to imali ljudi u cetvrtom veku. Horizont znanja je danas neuporedivo siri, a nauka nam objasnjava stvari koje tada nije bila u stanju da objasni. Danas svestenik mora mnogo da zna kako bi mogao da pomogne verniku da se izbori sa suprotnostima sa kojima se susrece na svakom koraku. Svestenik mora da razume teoriju relativiteta, naucni ateizam, da prati najnovija otkrica u biologiji, medicini, kao i savremenu filosofsku misao. Posto komunicira sa medicinarima, hemicarima i fizicarima, jednako kao i sa fabrickim radnicima, on mora svakome od njih da odgovori na postavljena pitanja, a da pri tom to ne bude anahronizam ili nekakav poluodgovor.

Otac Arsenije je prebivao u stalnoj molitvi. Kad je razmisljao o necemu, setao ili isao nekuda, usne bi mu se jedva primetno micale, izgovarajuci Isusovu molitvu: “Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog.”

Ziveo je da bi pomagao drugima. Cak i u logoru, kada je i sam bio gladan i iscrpljen, pomagao je drugima, radio umesto njih, negovao bolesne, delio sa njima svoj mrsavi obrok.

Kada je oslobodjen, putovao je kuda god bi ga pozvali; njegova jedina zelja je bila da pomaze, da daje sebe drugima. Cesto smo pokusavali da ga ubedimo da ne rasipa snagu, da se ne iscrpljuje do krajnjih granica. Materijalnu pomoc je odbijao, smatrajuci da je njegova duznost da se sam stara o sebi. Ipak, pokusavali smo da mu pomognemo preko Nadezde Petrovne, sto je on verovatno znao. Ne mogu se izbrojati oni kojima je pomogao, ispunjavajuci do kraja jevandjeljsku zapovest: “Nosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte Hristov zakon” (Gal. 6:2).

Izneo sam ono sto znam o ocu Arseniju. Drugi ce napisati vise o tome kako im je pomogao. Sto se mene tice, znam da mi je otac Arsenije dao ono najdragocenije: udahnuo je u mene veru i ljubav.

Znam da je svojim molitvama i svetim zivotom osvetljavao i jos uvek osvetljava put mnogim i mnogim dusama.

Prema secanjima A. R. S., 1967 – 1969


NAPOMENE:

1. Minej; knjiga koja sadrzi sluzbe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

IRINA

Decembar 1956. godine je bio izuzetno hladan i vetrovit. Logor je bio skoro sasvim prazan, uskoro ce i otac Arsenije biti pusten. Primanje pisama je sada bilo dozvoljeno, sto je za njega znacilo veliku utehu. Dobijao je mnogo pisama.

Jednog dana on dobi pismo od Irine: lepo pismo, neposredno i puno radosti – kao da je Irina samu sebe poslala u njemu.

Pjotre Andrejevicu!

Od babuske Ljube saznadoh da ste zivi! Bog vas je izbavio. Osecala sam, na neki nacin, da cete imati dovoljno snage da izdrzite sve muke. Mnogima ste veoma potrebni, a meni najvise. Proslost, strasna proslost, polako bledi i ja se uzdam da ce buducnost biti bolja.

Deca su sada velika. Tanja je velika devojka, Aleksej uci peti razred. Njega niste ni videli.

Petnaest godina nisam imala nikakve vesti od vas i za to vreme mnoge promene su se desile u mom zivotu. Kao sto ste mi predlagali, postala sam lekar. Muz mi je i dalje najbolji prijatelj. U njemu postoje iskrice vere, a ja cu se postarati da se iskre razgore u plamen. On zna sve o vama i cesto mi kaze: “Secaj se oca Arsenija i ne zaboravljaj sta je dobro. Prema ljudima se ophodi kao on sto se ophodio.”

Dodjite brzo, mada znam da to ne zavisi od vas. Doci cu po vas i prosto cu vas uhapsiti i dovesti da zivite sa nama. Majka Bozja nas cuva. Spasila mi je Tatjanu, a meni vazda pomaze. Vasa babuska Ljuba mi je toliko mnogo pruzila! Zamenila mi je majku.

Gospode, kako sam srecna sto sam vas upoznala!

Ana

Ovo pisamce ispuni srce oca Arsenija secanjima i dade mu priliku da se ocima duse zagleda u proslost i da se, po ko zna koji put, zadivi putevima Gospodnjim.

Otac Arsnije poce da se priseca:

Godina bese 1939. Nekoliko godina pre toga izdrzao je kaznu u logoru, da bi po isteku tog roka iznenada bio poslan u izgnanstvo. Selio se iz kostromske u arhangelsku oblast, iz arhangelske u permsku i najzad dospeo u vologodsku oblast. To su bili veoma udaljeni krajevi i jedino je te, 1939. godine ziveo blizu zeleznice. Selo u koje je bio poslan bilo je malo, no ispostavilo se da je starica kod koje je otac Arsenije ziveo bila verujuca zena, dobra i samilostiva. Ubrzo je postala duhovna kcerka oca Arsenija.

Cetrnaestog avgusta, na dan praznika Iznosenja Casnog Krsta, otac Arsenije krisom napusti svoje prebivaliste i uputi se u jedan mali grad kod jedne svoje duhovne kceri, Natalije Petrovne Astahove.

Za njegov dolazak znalo je samo njih sedmoro najblizih prijatelja. Stan Astahovih se nalazio na trecem spratu velike stambene zgrade. Dogovoreno je da otac Arsenije nece izlaziti na ulicu. Natalija Petrovna i njen suprug odlazili su svakog jutra na posao, a otac Arsenije je ostajao sam u stanu. Dogovor je bio da nikom ne otvara vrata, a ukoliko bi dosao neko od njih sedmoro, pozvonili bi na dogovoren nacin, i otac Arsenije bi tada bez pitanja otvorio vrata.

Njegov dolazak u to mesto je bio tajna. Otac Arsenije je zvanicno bio u izgnanstvu u jednom mestu na severu zemlje. Ovde je dosao da bi se sastao sa dva episkopa i nekoliko jereja i da bi sa njima porazgovarao o buducnosti Crkve u ovim smutnim vremenima. Sastanak je trebalo da se odrzi u selu Abramcovu, u kuci jednog poznatog slikara.

Toga dana je bio praznik Preobrazenja Gospodnjeg. Za sve vreme svog boravka kod Astahovih, otac Arsenije je pisao pisma prijateljima i duhovnoj deci. Pisma bi davao jednom od sedmoro prijatelja koji su znali za njegov dolazak, a oni bi ih predavali drugima, koji bi se postarali da ih licno uruce primaocima. Oni kojima su pisma bila namenjena nisu ni sumnjali da ih je otac Arsenije pisao iz izgnanstva i da su odande, preko prijatelja, nasla put do njih.

Prvih sest dana njegovog boravka bila su mirna. Otac Arsenije je odsluzio predpraznicno bdenije, ispovedio svoje prijatelje, a sledeceg jutra odsluzio praznicnu liturgiju na kojoj su se svi pricestili Svetim Tajnama. Posle toga njegovi su prijatelji otisli na posao i otac Arsenije ostade sam. Nakon praznicne sluzbe osecao je mir i radost u dusi. Nije bilo razloga za brigu. Od Marte Andrejevne nije stigao telegram, sto je znacilo da niko nije primetio njegov odlazak (bilo je dogovoreno da mu Marta Andrejevna ovim putem javi ukoliko neko bude primetio njegovo odsustvo). Ni ovde, u stanu, nije imao razloga za brigu.

Otac Arsenije pade na kolena i stade da uznosi blagodarne molitve Bogu za milost kojom ga je darovao, dopustajuci mu da sluzi svetu liturgiju na veliki praznik uz ucesce njegovih najblizih. U stanu bese mirno i tiho. Posle molitve otac Arsenije sede za sto da pise pisma. Pisao je na uzanim listicima papira, jer su oni mogli lakse da se sakriju. Njegov sitan i uredan rukopis ispunjavao je tanke listice koji su njegovoj duhovnoj deci donosili pouke od zivotne vaznosti. U njima je on poucavao, ubedjivao, upozoravao, smirivao, objasnjavao. Svaki primalac je sa velikim nestrpljenjem cekao da dobije uzani listic hartije od oca Arsenija, jer mu je taj papiric donosio mudre oceve reci i savete. Povremeno bi se otac Arsenije dizao od stola, odlazio do prozora i kroz zavesu posmatrao drugu stranu ulice. U jednom trenutku mu se ucini da je zenu koja je setala ispred izloga prodavnice vidjao i ranijih dana. Zena je zastala i pazljivo gledala u pravcu prozora za kojim je on stajao.

“Da li me to neko posmatra, ili mi se samo cini?” pitao se otac Arsenije. Iz kuce nije izlazio, nije primetio da ga prate kada je doputovao i samo sedmoro njegovih poverljivih prijatelja su znali da je on ovde. “Postajem paranoican”, rece potom sam sebi i sede opet za sto da pise. Vec je bilo skoro jedanaest casova. Otac Arsenije doli jos ulja u kandilo ciji je plamicak poigravao i u nekoliko navrata se zamalo ugasio. Zatim stade da cita blagodarni akatist Majci Bozjoj.

Molitvu mu najednom prekide bucna zvonjava na vratima. Neznani posetilac je zvonio prema ugovorenom znaku: jednom dugacko, tri puta kratko, jednom dugacko, jednom kratko. “Ko li to moze biti? Nikoga ne ocekujem danas. Sta li se dogodilo?” zapita se otac Arsenije.

Zvono se opet oglasi, ovaj put nestrpljivo.

Zabrinut, otac Arsenije podje prema vratima; znao je da samo njegovi prijatelji znaju za ugovoreni znak zvona, no ipak je bio zbunjen.

“Sigurno telegram od Marte Andrejevne”, pomisli otac Arsenije.

U hodniku se prekrsti jos jedanput, prizove u pomoc Majku Bozju i otvori vrata. Nepoznata mlada zena od svojih dvadesetak godina gurnu vrata nogom, odgurnu oca Arsenija u stranu i grubo upade u kucu. Otide pravo u dnevnu sobu.

“Ja sam iz sovjetske administracije. Evo moje legitimacije. Vi ste Streljcov, Pjotr Andrejevic i zivite ovde vec sest dana. Poslali su me ovde da motrim na vas preko dana. Nocu me zamenjuje neko drugi.”

Otac Arsenije se najednom oseti izgubljenim. Znao je da se na stolu nalaze pisma njegovim prijateljima, znao je da nema dozvolu za boravak u ovom gradu. Strepeo je za bezbednost svojih prijatelja koji bi mogli zbog ovoga silno da nastradaju.

“Boze moj, Majko Bozja, pomozi mi!” molio se u sebi. Jedna stvar mu je bila na pameti: mnogo ljudi ce zbog njega biti uhapseno…

Zena je bila mlada, lepa i ocigledno inteligentna. Bila je odevena sasvim obicno, verovatno da ne bi privlacila paznju.

“Razumete li me? Ja sam iz administracije. Moj zadatak je da motrim na vas sa ulice. Ali meni se licno nesto strasno desilo: kcerka mi se ozbiljno razbolela. Telefonirala sam kuci i rekli su mi da ima vrucicu preko 42o, da su joj krajnici toliko otekli da je sva poplavela i jedva dise. Sve se to desilo sasvim iznenada. Jutros, kad sam odlazila od kuce, bilo joj je dobro, a sada mi majka kaze da moja Tanja umire. Zvala sam centralu da ih pitam da me puste kuci, medjutim odbili su me. Zabranili su mi da napustim svoje mesto. No, sta da radim? Kcerka mi umire, moram joj nekako pomoci, moram po doktora, moja majka ne zna sta treba da radi. Zamena ce doci u pet sati popodne. Imam za vas veliku molbu: nemojte nikuda da idete. Dajte mi rec da necete nikuda otici! Ne napustajte stan, molim vas, inace cete me unistiti. I jos nesto: ako vam neko dodje u posetu, moram znati ko je to bio, da bih mogla da javim u centralu. Vasi ljudi, koji rade za nas, kazu da ste dobri i da pomazete ljudima. Molim vas, nemojte nikuda da idete. Recite da necete… Moja Tatjana je bolesna i moram biti sa svojim detetom, a oni mi ne daju…”

Otac Arsenije sve shvati u trenu. Nije morala nista vise da mu govori. U ocima joj je video mnogo vise nego sto je mogla sama o sebi da kaze.

“Idite vasoj kcerki. Necu napustati stan. Ako neko bude dolazio, javicu vam. Idite.”

“Hvala vam, druze Streljcov! Hvala! Vraticu se do tri, bicu opet na svom mestu!” uzviknu zena i jos dodade: “Zovem se Ana!”

Vrata se zalupise. Otac Arsenije ostade sam. Kandila su i dalje gorela, njegov molitvenik je bio otvoren, a svuda po stolu nalazila su se pisma.

Znaci, NKVD zna sve: znaju da je ovde, drze ga pod prismotrom, a motre i na druge. Cilj im je da saznaju ko sve kod njega dolazi, kako bi mogli da ih pohapse. Ana, koja je upala u kucu i koja je znala za ugovoreni znak, koja je, uprkos naredjenjima, morala kod svoje bolesne kcerke, njene uzasne reci: “vasi ljudi koji rade za nas”, planirani sastanak sa episkopima, iznenadna bolest Anine kcerke, sve je to otac Arsenije protumacio kao niz dogadjaja koje je Bog uredio Svojim premudrim promislom.

Tezina ovog dogadjaja se svom zestinom obrusila na ramena oca Arsenija i zamalo ga nije smrvila silinom osecanja i misli. Bojao se; osecao je veliku odgovornost za sudbinu drugih, za ono sto ih mozda ceka. Shvatio je da je njegov dolazak ovde bio velika greska.

Otac Arsenije izvadi svoj molitvenik, pripade kolenima i stade da cita akatist Vladimirskoj Majci Bozjoj, nastavljajuci da cita tamo gde ga je prekinulo zvono. Medjutim, recenice su nekako cudno zvucale, i on kao da nije uspevao da shvati znacenje reci koje je toliko dobro znao i voleo. Malo po malo uspeo je da se savlada, da zaboravi na svoje zemaljske brige i da se sasvim pogruzi u molitvu. Proveo je tako u molitvi oko cetiri casa.Citao je Akatist i druge molitve, zatim je odsluzio blagodarstveni moleban.

Taj dogadjaj nije bio nista drugo do potvrda Bozje milosti i staranja prema ocu Arseniju i njegovim prijateljima, njegovoj duhovnoj deci. Svi strahovi i sve brige odstupise od njega.

U tri sata ponovo se zacu zvono i otac Arsenije otvori vrata. Ana zurno udje u stan i promuca:

“Hvala Bogu, jos ste tu.”

“Tu sam, nisam nikuda isao, niti je iko dolazio da me poseti. Vratite se na svoje mesto, Irina.”

Zena je izgledala vrlo izmuceno i umorno, no kada je otac Arsenije nazva imenom Irina, ona se trgnu i rece uznemireno: “Zasto ste me nazvali Irina?”

“Idite, Irina, idite!” umesto odgovora ponovi otac Arsenije.

U ocima joj zasijase suze i ona prosaputa: “Hvala vam.”

“Gospode! Ti si mi rekao da je njeno pravo ime Irina! Ti si jedini Sveznajuci, o Svemoguci Boze!”

Preko puta ulice, mogao je da vidi Irinu kako nastavlja da seta ispred izloga prodavnice. U pet sati na njeno mesto dodje neki covek.

Otac Arsenije odluci da nista ne kaze Nataliji Petrovnoj ni njenom muzu, kao ni ostalim prijateljima. To ionako ne bi promenilo situaciju, samo bi im natovario brigu na vrat. Neki unutrasnji glas mu je govorio da saceka do sutra i da je sve u Bozjim rukama.

Otac Arsenije poce da se priprema za ono najgore: spalio je sva pisma koja je prethodno bio napisao i primio, a takodje je zamolio Nataliju Petrovnu da spali bilo sta sto bi moglo da ih ugrozi.

Sledeceg jutra odsluzio je ranu liturgiju i, posto su Natalija Petrovna njen suprug otisli na posao, poceo je da se moli, ali molitva mu nije tekla lako. Nije imao mir, bio je zabrinut.

U jedanaest sati oglasilo se zvono. Otvorio je vrata i opet ugledao Irinu. Pustio ju je u sobu, seo za sto i cekao.

“Dosla sam da vas vidim. Uspela sam, uz velike probleme, da smestim Tanju u bolnicu. Mnogo se brinem za nju. Hvala vam za ono juce. Telefonirala sam u centralu i javila im da juce niko nije dolazio kod vas.”

“Sedite, Irina! Veoma sam iznenadjen sto ste se usudili da dodjete da me vidite, mene koji sam pod prismotrom. Verovatno me smatrate neprijateljem?”

“Nemojte me se plasiti. Verujte mi, dosla sam zato sto sam sama htela, bolest moje kcerke nije nekakva izmisljotina. Recite mi ko ste, ko su vasi prijatelji i zasto se toliko borite protiv vlasti? Oni vasi prijatelji koji su u kontaktu sa nama kazu da stalno pomazete ljudima i da ste veoma dobri. Puno lepih stvari kazu za vas, medjutim, od njih smo culi i da ste fanatik, neprijatelj naroda, da okupljate oko sebe crkvene ljude.. Kazu da je vasa dobrota opasna za nasu sovjetsku vlast.

“Imam tri sata slobodnog vremena. Do dva sata popodne niko nece dolaziti da me proverava. Recite mi, dakle, nesto o sebi. S vremena na vreme cu pogledati na ulicu i, ako vidim nesto sumnjivo, odmah cu otici.”

Gledajuci je u oci, otac Arsenije poce da govori Irini o veri i o verujucim ljudima. Pokusao je da joj objasni zbog cega se komunizam bori protiv vere, kao i da je uveri da se Hriscani ne bore protiv rezima.

Dok je razgovarao sa njom, otac Arsenije nije osecao strah. Cega da se plasi? Bilo mu je sasvim jasno da Irina zna mnogo vise o njemu i njegovim prijateljima nego sto bi on mogao da joj kaze. Otac Arsenije se toliko udubio u svoje reci da je zaboravio ko to sedi pred njim. Razgovarao je sa Irinom kao sa bilo kojim drugim ljudskim bicem i, znajuci da je u pravu, branio je svoju veru.

Mada joj je bilo tesko da ga razume, Irina ga je pazljivo slusala. Slusala je mnogo o opasnosti hriscanskih bratstava po sovjetsku vlast, znala je da su vernici neprijatelji naroda, a sad joj, evo ovaj covek, govori suprotno. Gde je istina?

NKVD je posedovao mnoge informacije o njima, i samo se cekalo da se sazna identitet svih clanova ove zajednice, pa da se izda nalog za hapsenje svakog od njih, te da se posalju u logore ili izgnanstvo. Svi oni su morali biti uhapseni zbog svojih anti-komunistickih aktivnosti. No, Irini se sada cinilo da tu zapravo nema nikakve “aktivnosti”, vec da ove ljude spaja iskljucivo vera.

“U centrali organizuju kurseve za nas na kojima ucimo da ste nam vi neprijatelji. A kad vas slusam i gledam sve je drugacije: izgledate mi kao ljudi iz nekog drugog vremena. Na kursevima nam govore o vasoj organizaciji, pokazuju nam vasa pisma, iz kojih se vidi jedino vasa briga za druge i u kojima pisete o Bogu. To je sigurno neka sifra.

“Neki od “vasih” rade za nas i prosledjuju nam informacije. Reci cu vam njihova imena.”

“Ne, nemojte mi govoriti njihova imena, ne zelim da ih znam!” prekide je otac Arsenije.

“Ali ja hocu da vam kazem ko su oni! Ne volim izdajnike, isti ti ljudi bi sutra mogli da izdaju i mene! Jedanput sam prisustvovala saslusanju. Zgadilo mi se: oci su im klizile levo i desno, uvijali su se kao crvi, drhtali od straha, no sve su zapisali sto se od njih trazilo. Ja sam sve to posmatrala sa strane i to sto su govorili zvucalo mi je kao neka polu-istina. Izdajnici su: Kravcova, djakon Kamuskin, Guskova i Poljuskina.”

Otac Arsenije zadrhta i jedva se uzdrza da ne povice: “To nije istina! Ti ljudi nas nikada ne bi izdali!” No, u Irininim ocima se videlo da govori istinu. Zaplakao se. Dugo je i gorko plakao.

“No, sta je s vama, druze Streljcov? Istinu vam govorim. Licno sam, 16. avgusta, posla sa drugaricom Kravcovom u centralu. Sve je istina sto sam vam rekla. Smirite se – ti ljudi nisu vredni vase paznje.

“Mozda nije trebalo da vam sve ovo kazem, ali bilo mi vas je zao. Nemojte se uznemiravati. Ja sada idem. Doci cu ponovo sutra. Necete biti uhapseni zbog ovoga. Njima je samo vazno da saznaju imena svih onih koji rade sa vama. Sada idem da telefoniram iz govornice da vidim kako mi je kcerka. Zao mi je sto sam vas ovoliko uznemirila.”

Otac Arsenije ostade sam, uzdrman i slomljen.

Nije mogao da zaustavi suze, a mracne misli navalise na njega.

Kaca! Kaca Kravcova, osoba prema kojoj je osecao toliku bliskost! Kaca, koja mu je toliko pomagala, koja je imala zlatno srce, koja se stalno molila, koja je znala sve sluzbe napamet! Kaca je znala sve o njihovoj maloj zajednici verujucih. Sta je to moglo da je natera da postane dousnik NKVD-a, da se pretvori u izdajnika? Kaca, lepa i pametna Kaca, koju su zvali Bela, da bi je razlikovali od ostalih koje su nosile isto ime. Sta ju je nagnalo da to ucini? Strah? Razocaranje? Iznenadna slabost duha? Pretnje?

Pa onda… djakon Kamuskin, njegov duhovni sin i sasluzitelj, a zatim Lidija Guskova i Zina Poljuskina, njegove verne duhovne kceri. Sta li im se to dogodilo, te su toliko pale? Zar samo zbog straha? “Mozda sam ja, kao njihov duhovni otac, nesto propustio, mozda sam mogao da sprecim ovoliki njihov pad? Mozda je sve ovo moja krivica? Gospode, smiluj se na mene gresnog, ispravi put moj! Ja sam kriv, smiluj se na moju duhovnu decu i sve ih spasi!”

Secajuci se njihovih ispovesti i razgovora koje je vodio sa njima, otac Arsenije pokusa da se priseti pojedinosti koje su ih, eventualno, mogle dovesti do ovako strasnog pada.

Da! On, jeromonah Arsenije, nije primetio sta se u njihovim dusama dogadja, a trebalo je da pokusa da smiri njihovu kolebljivost i da im ukaze na greske. Otac Arsenije se stade kolenopreklono moliti Bogu i Njegovoj Presvetoj Majci za pomoc. “Gospode!” vapio je. “Gospode, ne ostavi me, ispruzi ruku Svoju i milostiv budi, spasi moju decu od propasti!”

Irina je ponovo dosla sledeceg dana. Stanje njene kcerke se mnogo pogorsalo. Pored gnojnog abcesa u grlu, dobila je jos i upalu pluca, te je jedva disala. Lekari su rekli da joj nema spasa. Irinini nalogodavci joj nisu dozvoljavali da se udalji sa svog mesta osmatranja. Preko dana, sa devojcicom je bila, a Irina je bdela kraj nje nocu. Cim je usla u sobu, Irina briznu u plac.

“Smirite se, smirite se! Bog je milostiv i vasa Tanja ce ozdraviti”, tesio je Irinu otac Arsenije. Video je pred sobom sasvim izgubljenu zenu, tuznu, ocajnu, praznu, bez nade.

“Nema nade! Tatjana umire. Ima dve teske bolesti, doktori kazu da ce umreti, a ja ne mogu da budem sa njom!” jecala je.

Otac Arsenije stade pred ikone, upali jos jedno kandilo i rece: “Molicu se Bogu za vasu Tanju, prosicu od Njega zdravlje vasem detetu.”

“Hocu i ja da se molim tom vasem Bogu, na sve sam spremna. Zelim samo zdravlje svom detetu, ali ne znam kako da se molim. Ne znam nista o Bogu.”

Svetlost kandila je titrala pred ikonama, obasjavajuci narocito lik Bogorodice Vladimirske. “Irina, molicemo se zajedno, molicemo se Majci Bozjoj, nasoj zastitnici. Molicemo je da vasa Tanja ozdravi.” I on otpoce molitvu, glasno i razgovetno. Dok se molio, otac Arsenije nije primecivao Irinu. Zaboravio je na nju, osecao je samo njen ogromni ljudski bol. Otac Arsenije se molio za dete Tatjanu svom svojom dusom i sa svom vlascu koja mu je kao svesteniku data.

(Kada mi je, skoro 25 godina kasnije otac Arsenije pricao o ovom dogadjaju, rekao mi je: “Ti znas da ja retko placem, ali tada sam plakao i molio Boga i Njegovu Majku za pomoc. Molio sam se “so derznovenijem” i, ne samo da sam se molio, vec sam – bojim se i da izgovorim ove reci – zahtevao. Da, zahtevao sam da Bog ispuni moju prozbu, jer je Irinin bol bio strasan. U njoj nije bilo ni nade, ni vere, no ja sam u njenim ocima video dobrotu i ljubav. Molio sam se da Bog cuje moju molitvu, molio sam se za iscelenje deteta i da Irina primi svetlost vere i nade u Hrista. Kasnije sam ispovedio ovo svoje “derznovenije” episkopu Joni.)

Posle dvocasovne molitve, otac Arsenije se osvrnu oko sebe i vide Irinu na kolenima, kako i dalje place, gleda ikonu Majke Bozje i mice usnama. Srce mu se ispuni samiloscu.

Pridje joj, polozi joj ruku na glavu i rece joj: “Idite sada, Irina! Bog ce pomoci. Molili smo se zajedno, vi i ja. Majka Bozja, nasa predstateljnica, nece se okrenuti od nas. Pomoci ce nam.”

Irina ustade, uze oca Arsenija za ruku i rece: “Pjotre Andrejevicu! Ja od sada verujem, i verovacu. Verujem vama, verujem Njoj. I Ona je majka, i ako je sve tako kako vi kazete, Ona ce pomoci. Majko Bozja, spasi moju Tatjanu. Sve cu uciniti, samo je spasi!”

Otac Arsenije nastavi da se moli sve dok se Natalija Petrovna i njen muz nisu vratili s posla. Uvece, dok su sedeli sa jos dvoje prijatelja, telefon je zazvonio. Otac Arsenije podize slusalicu i rece: “Slusam vas, Ana.” Sa druge strane zice cuo je Irinin glas: “Zovem vas iz govornice. Hvala! Hvala! Dobro je! Pomogla mi je! Ja od sada verujem. Hvala vam!”

Otac Arsenije se prekrsti i rece: “Veliku milost su ukazali Bog i Njegova Majka, ne samo meni, vec jednom novorodjenom coveku. Niko nece znati s kim sam razgovarao, na svetu ima mnogo Ana.” I on otide pred ikone i zablagodari Bogu.

(Ovde vredi napomenuti da su oca Arsenija, prilikom kasnijih saslusavanja, uporno ispitivali ko je Ana).

Otac Arsenije je bio primoran da promeni svoje planove zbog ovih nepredvidjenih dogadjaja. Nakon mnogo razmisljanja i molitava, on odluci da otkaze svoj sastanak sa episkopima i da se 25. avgusta vrati u mesto izgnanstva. Dotle nece izlaziti iz stana. Morao je da zastiti one koji su mu i dalje bili verni, i da na neki nacin izoluje dousnike.

Irina je, sve do njegovog odlaska, redovno dolazila k ocu Arseniju u jedanaest sati svakog jutra i ostajala do dva. Postavljala bi mu razna pitanja, pricala bi mu o sebi, ali najvise je volela da sedi i da ga slusa. Prvi put u zivotu se ispovedila i pricestila. Postala je duhovna kcerka oca Arsenija. Dogovorili su se da mu Irina pise i da se potpisuje kao Ana. Ona mu je dala adresu svoje rodjake, koju je otac Arsenije zapamtio, na koju ce moci da joj odgovara na pisma. Jos joj je otac Arsenije dao adresu izvesne babuske Ljube, da bi Irina mogla od nje da uci o veri i o Crkvi. Poslao je poruku babuski Ljubi, koja nije bila clan njihovog bratstva, ali koja je bila tvrdo verujuca zena: “Pomozite ovoj mladoj zeni, vodite je, nemojte je ostavljati. Molite se zajedno sa njom.” Pre nego sto su ga poslali u logor “specijalnog” rezima, odakle nije mogao nikome da pise, otac Arsenije je napisao Irini nekoliko pisama.

Posle susreta sa ocem Arsenijem, Irina je prestala da radi za Kompartiju i upisala medicinu. Po diplomiranju, zaposlila se u jednoj od velikih moskovskih bolnica.

Otac Arsenije je saznao za ovo tek posto je pusten iz logora. Tog decembra 1956., nekoliko meseci pred oslobadjanje, prisecao se onih dana avgusta 1939. Jos mu je u pamcenju bio svez onaj bol sa kojim je razmisljao o djakonu Kamuskinu i o sestrama Lidiji i Zini. Bilo mu je jasno da nicim nije mogao da spreci njihov pad, jer ni jednog trenutka u toku ispovesti ili razgovora sa njima nije bio svestan njihovih namera.

Secao se i ispovesti Kace Kravcove, 23. avgusta te godine. Pri kraju ispovesti, otac Arsenije je cekao, jer je zeleo da ona sama kaze sta je ucinila, no ona ne rece nista. Otac Arsenije se molio. Kaca je ocekivala da cuje razresnu molitvu i nije mogla da razume zasto otac Arsenije okleva. “Oce, zavrsila sam!” rekla mu je i tek tada joj otac Arsenije procita razresnu molitvu.

Ispovest se zavrsila, ali ne i razgovor.

“Kaca, sta te je to nateralo da prijavis vlastima nase bratstvo? Zasto si im govorila o nasem radu? Zasto? Time si unistila mnoge zivote. A bila si mi uzdanica i jedna od mojih najvoljenijih duhovnih kceri.”

Kacino lice obuze strah, stid, uzas. Njene krupne oci napunise se suzama i ona stade da se ujeda za usne.

“Kako ste saznali? Ko vam je rekao? Oce Arsenije, oni su sve vec znali i pre nego sto sam im rekla. Znali su da ste dosli ovamo. Ja sam im samo rekla pola istine, ja… ” Ona se najednom uozbilji. “Htela sam samo da spasem nase bratstvo, da ga zastitim… Lagala sam na informativnim razgovorima, ali oni mnogo toga znaju. A sada sam se do guse upetljala u ovo…”

Razgovor je trajao dugo i zavrsio se dogovorom da Kaca mora napustiti bratstvo, sto je ona i ucinila. Nekoliko godina kasnije, Kaca se udala i prestala da se vidja sa svojim starim prijateljima. Oca Arsenija je ponovo videla tek 1958.

Za vreme rigoroznih saslusavanja 1942. godine, otac Arsenije je imao prilike da se jos jedanput uveri u to da je Irina govorila istinu kada mu je otkrila identitet potkazivaca.

Bivsi djakon Kamuskin je do sezdesetih godina uzivao visok polozaj u Moskovskoj Patrijarsiji.

Pre odlaska, otac Arsenije je dugo razgovarao sa Verom Danilovnom i Natalijom Petrovnom. Rekao im je razlog zbog koga je dosao, ali im nije spominjao Irinu niti im je objasnjavao kako je saznao za izdaju. Rekao im je za djakona, Zinu i Lidiju, ali Kacu, Belu Kacu, nije spominjao. Verovao je da nije izdajica, mada je tesko sagresila.

Bilo mu je jasno da ce veoma brzo biti uhapsen, no bilo je veoma vazno, zarad drugih, da se to hapsenje ne dogodi na tom mestu, vec tamo gde mu je zvanicno mesto prebivanja – u seocetu u koje je bio izgnan. Neka ga saslusavaju, neka ga strpaju u samicu, neka ga tuku u pokazuju mu potpisane izjave svedoka – on nece priznati da je ikada napustio svoje zvanicno prebivaliste. Irina mu je kupila kartu za 25. avgust. Vece pre polaska otac Arsenije je proveo pisuci pisma, od kojih je jedno bilo namenjeno Kaci Kravcovoj. Kaca je 1966. godine dala to pismo Veri Danilovnoj i tom prilikom joj ispricala kako je doslo do toga da je postala agent Kompartije.

Evo odlomka iz tog pisma:

Molim se Bogu za tebe. Ucvrscuj se u molitvi i nemoj prestajati da molis Majku Bozju za pomoc. Pala si, sada moras naci snage da se ponovo dignes. Razumem tvoju gresku i ne krivim te. Ti si jaka, odlucna, cvrsta. Kada su te pozvali, verovala si da si dovoljno jaka i da ces moci da im se odupres. Tvoja greska sastoji se u tome sto si verovala u sebe, a ne u Boga. Da si vise verovala Bogu, samo tada bi ti tvoja snaga i odlucnost pomogle da se odupres zlu. Ovako je tvoje junacenje zavrsilo prvo kao greska, a onda kao veliko zlo.

Prestani da se bavis time. Odupiri se zlu i pobedices. Znam da je to tesko. Bori se protiv zla.

Utehu nadji u molitvi. Majka Bozja je nasa zastitila i predstateljnica pred Bogom.

Neka te Bog cuva.

Tvoj duhovni otac

Jeromonah Arsenije

Doci ce dan kada cemo se ponovo sresti. Uvek se molim za tebe. Bog te blagoslovio.

U jedanaest casova 25. avgusta, dok je Irina cuvala strazu preko puta ulice, otac Arsenije je otisao na stanicu i ostao tamo do polaska vecernjeg voza. Irinina majka je dosla da ga isprati. Donela mu je hrane. Bila je veoma prijatna i pazljiva.

Ovaj odlazak je za oca Arsenija bio veoma bolan. Izgubio je tri duhovna ceda. No, u Kacu je imao poverenja. Verovao da ce se povratiti.

Irina se pozdravila sa njim ujutru i zamolila ga da se moli za nju i njenu porodicu. Za oca Arsenija je predstavljalo veliku radost sto je jedan novi covek prisao veri, izvoru nade i zivota.

Secam se, neko je jedanput upitao oca Arsenija: “Kako ste mogli odmah da imate poverenja u Irinu?” Odgovorio je: “Jer su putevi Gospodnji cudesni, a milost Njegova neizmerljiva.”

Zapisano prema kazivanjima oca Arsenija, Irine, Vere Danilovne i Natalije Petrovne. Sastavila osoba koja je ucestvovala u ovim dogadjajima.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NOVINAR

Taj je sve je belezio. Od nekuda je nabavio komad grube, sive hartije, presavio je do velicine notesa, prerezao stranice nozem i zasio ih. Po povratku s posla na brzinu bi pojeo porciju bljutave hrane koju bi dobijao sa komadom starog, zamrznutog hleba. I dalje polugladan, iscrpljen od umora, seo bi na ivicu kreveta i pocinjao bi da pise patrljkom koji je preostao od olovke. Olovka bi klizila po papiru i ispisivala uredne redove urednih reci sastavljene od urednih slova.

Nekome bi mozda izgledalo kao da je poslat u logor po zadatku, da izvestava o zivotu zatvorenika, kao da je trebalo da pronikne u psihu logorasa i logorskih administratora i da kasnije objedini svoje clanke u izvestaj sa naslovom: “Profil zatvorenika u logoru specijalnog rezima.” No to je samo tako izgledalo. On je bio obican zatvorenik, “zek[1]*” broj K-391, koji je, prema 58. clanu Zakona, bio osudjen na dvadeset godina robije u ovom logoru. Za godinu dana koliko je proveo u logoru, nasao je vremena da ispuni nekoliko ovakvih beleznica i da u njima, verodostojno i posteno, opise stvarnost u logoru. Kad god bi sreo nekog novog logorasa, zgrabio bi ga i zasuo pitanjima: “Ko si? Odakle si? Zbog cega si ovde? Ko ti je sastavio dosije?” Premda je bilo logicno da sledece pitanje bude: “Kakvi su vasi utisci o ovom logoru?” on takvo pitanje nije nikad postavljao. Odgovor je bio suvise ocigledan. Uz pomoc kriminalaca uspevao je da sakrije svoje beleznice. Morao je da im placa tako sto im je davao deo svog sledovanja.

Povremeno bi strazari nalazili ove njegove beleznice i oduzimali bi mu ih. Slali bi ga u samicu, ali to ga nije sprecilo da i dalje pise.

Posmatrao je svet ocima novinara. Da je bio osudjen na streljanje, taj bi do poslednjeg trenutka zivota belezio na papiru svoja osecanja i reakcije. Takav je bio. Posmatrajuci logor, pokusavao je da osmisli to sto vidi oko sebe. Predmet njegove analize bila je baraka i raznovrsnost njenog stanovnistva. Bio je jedan mali broj ljudi koje nije “intervjuisao”, medju kojima je bio i otac Arsenije.

Prozvali su ga “novinar” i on se ponosio svojim nadimkom. Zaista je, dok je ziveo na slobodi, i bio novinar; radio je za velike novinske kuce kao sto su Izvestija, Pravda i Trud.

Njegovi zustri maniri, nervoza, nezadrziva zelja da se o svemu raspituje, izazivali su sumnju kod mnogih, ali s obzirom da je bio dobre naravi i lako zapodevao razgovore, ljudi su ga na kraju prihvatili, kako politicki zatvorenici, tako i kriminalci. Policajci i vlasovci, medjutim, bili su protiv njega.

Posle nekog vremena provedenog u logoru, znao je vise i redje je intervjuisao ljude. Dok je pisao, videlo se kako razmislja i vrednuje stvari oko sebe.

Sa ocem Arsenijem upoznao se u baraci. Cuo je za njega da je svestenik i istoricar umetnosti sa univerzitetskim obrazovanjem. Video je da oca Arsenija mnogi zatvorenici postuju i da on ima uticaja kod mnogih. No, cinjenica da je otac Arsenije svesteno lice, bila je dovoljna da ga Novinar prezire i zali.

Novinar je bio cvrsto uveren da je otac Arsnije sasvim zakonito u logoru, jer je znao da vernici agituju protiv vlasti. Mislio je da su policajci, saradnici Nemaca i vernici deo jedne iste grupe, pa se nije ni trudio da ga intervjuise.

Bio je uveren da su njega samog uhapsili zbog lazne izdaje i vredjalo ga je to sto se nalazi medju “njima.” On, koji je uvek bio na strani istine, sada je bio primoran da zivi u istom kosu sa svestenicima i domacim izdajnicima, jednom recju, neprijateljima.

No, do intervjua sa ocem Arsenijem je ipak, jednog dana, doslo. Desilo se da se Novinar jednom razboleo, pa je morao da ostane u baraci i da pomaze ocu Arseniju. Zajedno su cistili baraku i lozili peci. Radili su u tisini. Novinar nije progovarao; nosio je drva, vadio pepeo iz peci i prikupljao suvarke. Bio je mlad i snazan, pa je radio mnogo brze od oca Arsenija. Otac Arsenije je i dalje donosio drva, a on je vec bi spreman da zalozi vatru. Kresao je sibicu za sibicom, ali nije uspeo da potpali vatru. Otisao je do druge peci, ali ni tu nije imao uspeha. Potrosio je celu kutiju sibica, ali vatru nije uspeo da nalozi. Poceo je da ga obuzima stah, jer je znao da baraka mora biti topla kada se ostali vrate sa rada.

Otac Arsenije unese i poslednji naramak drva, poredja ih u peci i dodade kresivo. Bila mu je potrebna samo jedna sibica da potpali vatru. On primeti da Novinar nije zapalio ni jednu.

“Mogu li da vam pomognem?” upita on Novinara. Odgovor je bio ljutit i razdrazljiv: “Molim vas, ne mesajte mi se u posao. Ne treba mi nikakva pomoc.” Otac Arsenije se skloni u stranu, no ostade da ga posmatra.

Novinar je postajao sve nervozniji. Poceo je da gubi zivce. Znao je veoma dobro da ce od ostalih zatvorenika, kad se vrate sa rada, dobiti batine i on i otac Arsenije. Kada je proslo dvadesetak minuta, otac Arsenije, koji se do tada molio, cutke pridje Novinaru, obidje ga, izvadi kresivo i drva iz peci, zatim sve to pravilno poslaga u pec, kresnu sibicu i vatra se odmah razgori. Zatim pridje drugoj peci i isto to ucini. Novinar je isao za njim bez reci i pazljivo gledao sta otac Arsenije radi. Trecu pec je uspeo sam da nalozi. Po zavrsetku posla, lice mu je bilo cadjavo, no ipak zadovoljno. “Hvala sto ste me naucili. Mislio sam da je jednostavno loziti pec, a sada vidim da je to umetnost.”

“Ja sam nalozio stotine ovih peci od kad sam ovde. Savladao sam tu umetnost.”

Sada su peci lepo gorele i trebalo je samo dodavati drva. Poceli su razgovor. Novinar je hteo da intervjuise oca Arsenija, no na kraju ispade da je on ocu Arseniju pricao o svom zivotu. Iznenadio se tome veoma. Ispricao je ocu Arseniju, coveku koga nije poznavao, citav svoj zivot do najsitnijih detalja, i zacudo, to mu je veoma prijalo. Osecao je mir u dusi.

Ostali pocese da se vracaju sa rada i uskoro se baraka ispuni zagorom. Nekoliko puta su morali da izlaze na prozivku, potom je baraka zakljucana. Novinar je lezao na svom krevetu sirom otvorenih ociju i razmisljao: “Kako je do svega ovoga doslo? Zasto sam ovom coveku ispricao svoj zivot?” Od tog vremena otac Arsenije mu je postao veoma drag i prisan.

Jedan razgovor je vodio ka drugom i polako, neprimetno, Novinar poveri svoju dusu u ruke oca Arsenija. U pocetku je govorio: “Otac Arsenije je toliko jak! Ima dusu koja je velika kao citav svet, u njoj ima mesta za sve!” Kasnije je govorio: “Otac Arsenije je covek sa velikom dusom, u njemu ima toliko mnogo dobrote. Konacno sam svojim ocima video pravog, verujuceg Hriscanina.” Medju njima se tada izrodilo dozivotno prijateljstvo.

Novinar je mnogo voleo poeziju. Mnoge je pesme znao napamet i uvece bi ih recitovao sam sebi ili drugima. Imao je dobru dikciju i lep glas kojim je umeo da otkrije dusu pesnika. Voleo je Bloka, Brusova, Pasternjaka, Simonova, Gumiljeva, Ljermontova i Jesenjina. Dok je recitovao, glas mu je bio jasan i izrazajan, glasom je davao poseban znacaj svakoj reci i recenici. Cak su i svima dobro poznati stihovi zvucali drugacije kada bi ih on govorio. Secam se, jedne veceri nam je recitovao Blokovu “Neznanku.”

O davnim, proslim vremenima

Pripoveda teska svila na njenim ramenima,

I sesir njen, s nojevim perjem,

I tanka joj ruka s prstenjem.

Lagano kroci ona medj” pijanima,

Vecno bez druga i sama.

A oko nje oblak se mirisa slegao

Dok se smesta kraj prozora u ugao.

Slusali smo ga, i oko nas je sve nestalo: baraka, glad, zima, zatvor, bili smo sami sa Blokovom “Neznankom.”

Kada bi nam govorio Jesenjinove pesme, umeo bi da nam prenese nesrecnu, bolnu dusu pesnika, njegovu duboku, no posve iscrpljenu osecajnost, duhovnost njegove poezije, tugovanje i jadikovanje nad zivotom prozivljenim bez smisla i cilja.

Novinar nam je mnogo stihova recitovao, no jedna Simonovljeva pesma mi je ostala urezana u pamcenju: “Cekaj me i ja cu doci.” Te veceri, sedeo je i razgovarao sa manjom grupom ljudi. Neko mu predlozi da recituje. On se zamisli, kao da se necega prisecao i rece: “Evo jedne Simonovljeve pesme. Secam se, on mi je sam recitovao tu pesmu 1942. na frontu. To je ratna pesma:

Cekaj me i ja cu doci,

Samo me cekaj.

Cekaj me i onda kada zute kise

Budu donosile tugu.

Cekaj me i kada snegovi dodju,

Cekaj me i kada sunce zari.

Cekaj me i onda kada druge

Vise ne budu cekali,

Kada ih zaborave.

Cekaj me i onda kada iz dalekih mesta

Pisma ne budu stizala.

Cekaj me, ti sama, i kada se oni koji su me nekada cekali

Umore od cekanja.

U pocetku smo ga slusali neobavezno i ravnodusno, no potom nas potrese toplota njegovog glasa i dubinski smisao pesme. Logorski zivot, beznadje i jad oko nas, ocaj, sve nas je to podsecalo na nase bliznje, probudilo u nama odjeke daleke proslosti.

Cekaj me. Uprkos svemu,

Ja cu se vratiti.

Neka kazu oni koji me ne budu cekali

Da je u pitanju sreca.

Zvonki glas Novinarev je ispunio skoro celu baraku, te su se krugu slusalaca pridruzili i drugi zatvorenici. Zadubljeni u svoja secanja, nisu se usudjivali ni da disu, da ne bi propustili koju rec. Razmisljali su o svojim porodicama, domovima, o onima koji zive na slobodi: “Cekaju li me? Secaju li me se? Za vlasti sam zvanicno mrtav. Izbrisan sam sa svih spiskova.”

Novinarev glas je nastavio:

Oni koji nisu cekali nikad nece razumeti

Kako si me u sred ognja spasla

Svojim cekanjem.

Samo tebi i meni bice znano

Kako sam uspeo da prezivim:

Ti si, prosto, umela da cekas

Kao ni jedna druga.

Novinar zavrsi pesmu, pognu glavu i utonu u svoje misli. Oko njega ljudi polako pocese da se razilaze i vracaju u svoje krevete.

Jedan povisok covek od svojih cetrdesetak godina najednom rece: “Preziveo sam rat, lezao po bolnicama, ponovo se borio za Rusiju. Pisao sam zeni: “Vraticu se, cekaj me!” I evo me ovde, zena me jos ceka. Cemu sve to? Ostadosmo zakopani u ovom logoru zauvek.” Zatim neocekivano dodade: “Ko zna? Mozda cemo zaista jednog dana izaci odavde?”

Novinar je docekao da vidi Staljinovu smrt. Niko nije znao kako, ali po oslobodjenju je uspeo da zadrzi sve svoje beleske. Danas je njegovo ime veoma poznato i njegovi clanci se stampaju u debelim casopisima i vodecim listovima. Procitao sam nekoliko njegovih knjiga u kojima sam prepoznao dogadjaje u kojima sam i sam ucestvovao, price o stradanjima i o njegovim razgovorima sa ocem Arsenijem sa kojim je ostao u cvrstom prijateljstvu do kraja zivota. Danas se cesto sastajem sa Novinarem. Zajedno se secamo zivota u logoru, oca Arsenija i svih onih koji su, uprkos svemu, izasli iz logora i nastavili da zive. No, najvaznije od svega je da obojica verujemo u Boga i da nam je otac Arsenije promenio zivot.

U ovoj knjizi koriscene su mnoge Novinareve zabeleske iz logora.


NAPOMENE:

1. Zek: zatvorenik

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MUZICAR

Pojavio se jednog dana u nasoj baraci: mrsav, u iskrpljenom odelu kakvo smo svi nosili, izgledao je izmuceno. Lice mu je bilo uvelo, koza na licu mu bese kao raspeta preko jagodicnih kostiju, jedino je jos u njegovim krupnim crnim ocima punim tuge bilo zivota. One su vazda bile zagledane nekuda u daljinu, odsutne za sva desavanja oko njega. Posto nije uspevao da dostigne normu u radu, nije dobijao pun obrok, tako da je iz dana u dan sve vise slabio. Vratio bi se s posla, polako jeo ono malo hrane sto je dobijao, zatim bi seo na krevet i dugo posmatrao bedu logora kroz prljavo okno prozora. Ni sa kim nije razgovarao. Samo ponekad bi mu lice zivnulo, i tada bi, kao po nekoj zamisljenoj klavijaturi, prstima preletao po kolenima.

O sebi je govorio malo, takoreci nista, no jedne veceri, sasvim slucajno, saznadosmo nesto o njemu. Ovo se dogodilo posto je vec pola godine proveo sa nama u baraci, i posto smo se svi navikli na njegovu odsutnost i cutljivost.

Te veceri se medju jednom manjom grupom zatvorenika zapodenuo razgovor. U razgovoru je ucestvovao i otac Arsenije. Ispocetka se razgovaralo o logoru, no posle izvesnog vremena tema razgovora se promenila i oni pocese da pricaju o proslosti. Secali su se pozorisnih predstava, a zatim se razgovor nastavio o muzici. U razgovor se tada ukljucise i oni zatvorenici koji nikada nisu progovarali ni o cemu.

Razgovor o muzici postade ozbiljan. Ljudi su raspravljali o uticaju muzike na dusu coveka, neki su zastupali misljenje da se odredjena vrsta muzike koristi za propagandu. Otac Arsenije obicno nije ucestvovao u ovakvim raspravama, no ovaj put on izrazi svoje misljenje: da muzika, ona koja poseduje duboko unutrasnje znacenje, moze da izvrsi pozitivan uticaj na covekovu dusu, da takva muzika ima moc da oplemeni coveka unoseci mu u dusu elemente religijskog osecanja.

Onaj cutljivi i povuceni covek kao da najednom ozive: oci mu zasijase, glas mu postade jaci, i on stade govoriti sa vidnim autoritetom. Govorio je uverljivo i prisno, nadogradjivao se na misao oca Arsenija o uticaju muzike na covekovu dusu.

Jedan od zatvorenika koji je stajao u grupi zagleda se pazljivo u njega i odjednom uzviknu: “Cekajte, pa ja vas znam! Vi ste klavirista…” i on rece ime i prezime poznatog koncertnog pijaniste.

Muzicar zadrhta i rece, pomalo stidljivo: “Kada biste samo znali koliko mi nedostaje muzika! Eh, kad bi ste znali… Uz muziku bih mogao i ovo da prezivim.”

Neko postavi uobicajeno pitanje: “Zbog cega ste ovde?”

“Jedan prijatelj je posvedocio lazno protiv mene. Ustvari, ovde sam iz istog razloga kao i svi vi”, odgovori on i udalji se.

Nakon ovog razgovora, kao da je postao jos potisteniji i odsutniji. Pogled mu postade prazan, odazivao se samo ako bi ga nekoliko puta pozvali. Videlo se da je ovaj covek izgubio svako interesovanje za zivot, sto je bilo isto kao da je sam sebi potpisao smrtnu presudu.

Prodje mesec dana. Muzicar, kako smo ga zvali od tog doba, poce da slabi, bilo mu je veoma tesko da obavlja poslove koje je nalagala administracija logora i zbog toga je dobijao sve manje i manje porcije hrane.

Otac Arsenije je u nekoliko navrata pokusavao da sa njim razgovara, da mu pomogne, no njegov trud bese uzaludan. Muzicar bi mu odgovorio bilo sta, tek da mu odgovori, i odmah bi se udaljavao. “Taj covek ne moze da zivi bez muzike”, rekao je jednom otac Arsenije. “Kako da mu pomognemo?”

Neki kriminalac koji je voleo oca Arsenija rece: “U crvenom kutku sam video polomljenu gitaru. Probacu da je ukradem.”

U nasem logoru, kao i u svim sovjetskim institucijama, postojao je “crveni kutak”, gde se uprkos njegovoj nameni, nikad nisu organizovali obrazovni skupovi, niti bilo sta vezano za rekreaciju. Tamo se nalazilo nekoliko knjiga koje zatvorenici nisu smeli ni da dotaknu, a na polici za knjige je stajala polomljena gitara. “Crveni kutak” je uvek bio zakljucan, ali je zasigurno u logorskim izvestajima bio naveden kao “kljucni nacin politickog prevaspitavanja osudjenika.” Jednog dana, na samo njima poznat nacin, kriminalci su uspese da ukradu gitaru iz “crvenog kutka” i da je donesu u baraku. Gitara je bila napukla, imala je samo pet zica, lak i boja na njoj su skoro sasvim izbledeli, jednom recju, izgledala je jadno. Svi smo znali da gitara nece dugo ostati u baraci, da ce je nadzornici prilikom vec prilikom prve inspekcije pronaci i oduzeti. Ipak, za sve nas donosenje gitare u baraku predstavljalo je dogadjaj.

Neko od vestijih zatvorenika zalepi rezonatorsku kutiju tutkalom i ocisti gitaru. Dok se lepak susio, drzali su je na skrovitom mestu dva dana. Treceg dana, posle poslednje prozivke i inspekcije, polozili su gitaru na Muzicarev krevet dok je ovaj bio zauzet necim drugim na drugom kraju barake.

Kada je napokon dosao do svog kreveta, Muzicar nista ne primeti dok mu ruka ne okrznu zice. On skoci na noge, zgrabi gitaru i stade da gleda okolo, sav zbunjen, ne znajuci sta da misli. Zatim poce da podesava strune koje u pocetku nisu mogle da proizvedu zvuk, kao da su bile mrtve, no cim ih je valjano zategao i podesio, one ozivese.

Za to vreme kriminalci su igrali karte (spilove su pravili sami), neki su igrali domine, dok su drugi bacali kocku. Svi su psovali i hulili. Baraka se najednom ispuni muzikom. Psovaci umukose, odlozivsi karte. Nesto veliko, drago i poznato, pomalo tuzno, no ipak svakom srcu blisko rasirilo se barakom.

Svako je u tim zvucima prepoznao poznata i draga mesta, travnata polja, lica supruga i majki, dece i prijatelja zanavek izgubljenih.

Muzika je dotakla i ozivela sve ono dobro i svetlo sto je preostalo u dusama ovih ljudi. Odjednom smo mogli da cujemo zveckanje ledenih iglica na borovima, vodu kako cas tiho tece u planinskom potoku, cas huci preko stenja i kamenja. Muzika nam je prodrla u srca i donela svetlost, usred mraka koji nas je okruzivao; donela nam je zivot i radost.

Zvuci su se razlegali barakom i spajali nespojivo. Pomno smo ih slusali, mada su snovi koji su u nama tog trenutka oziveli bili beskrajno daleko. Strune odjednom tuzno zajecase, kao da placu, kao da jecaju. Surova stvarnost se sve vise udaljavala od nas.

Zacuse se teski koraci izmedju redova lezaja. Odnekuda se pojavi visok, crnomanjast covek, lica iskrivljenog i vlaznog od suza. Bio je to jedan od najokorelijih i najokrutnijih zlocinaca u logoru. “Prestani da sviras! Ne kidaj mi dusu! Prestani, ili cu te ubiti!” Kriminalac podje sa uzdignutom pesnicom prema Muzicaru, no u tom trenutku ga neki drugi kriminalac, koji je tu stajao, zgrabi za ramena i izbaci na hodnik. Kasnije smo ga culi kako place i rida na sav glas negde u uglu barake.

Muzika nam je pevala o stradanju, o nepodnosivom bolu, ocajanju. Svima su nam se srca stezala u grudima, no tuga nas je postepeno napustala i mesto nje se useljavao mir i spokoj. Muzicar je pronasao sebe – bar tako je izgledalo. Izlivao je svoj zivot u tim zvucima, no svaki koji ga je slusao cuo je odjek sopstvenog zivota u njima. On odjednom prestade da svira i ostade da sedi nepomicno. “Pevaj nam!” predlozi neko.

Muzicar podize glavu i poce da peva pomalo promuklim, no veoma izrazajnim glasom. Pevao je staru rusku narodnu pesmu:

Nasto ste pognuli glave, drugovi moji?

Ona me ne voli vise – pa sta?

Njenom srcu ja drag nisam vise,

No vas, drugovi, necu ostaviti ja.

Svi najednom zivnuse i nasmejase se. Muzicarev glas nije bio glas pevaca, no posedovao je veliku izrazajnost kojom je plenio svoju neobicnu publiku. Posle ove pesme odsvirao je, u laganom tempu, dobro poznati valcer. Poznata melodija ih je na neki nacin sve ujedinila i medju njima stvorila prisnost.

Nakon toga svi odose na spavanje u tisini. Samo je Muzicar i dalje sedeo na krevetu, uspravno i mirno. Lice mu je sijalo i on je grlio gitaru nezno i s ljubavlju. Njegove krupne crne oci gledale su u mrak. Bio je veoma zahvalan sto su mu pronasli gitaru.

Otac Arsenije je seo pored mene na krevet. Bio je zamisljen i ozbiljan. “Znas li da je ovaj Muzicar duboko verujuci covek. Otvorio nam je svoju dusu svirkom.”

Gitara je ostala u baraki dva dana. Za to vreme se muzicar potpuno preobrazio. Postao je vedar i komunikativan. Kriminalci mu nadenuse nadimak “Umetnik” i stavise ga pod svoju zastitu.

Gitaru su mu oduzeli prilikom redovnog jutarnjeg pregleda barake. Neko ga je, ocigledno, prijavio. Poslat je na tri dana u samicu. Muzicar je jos neko vreme zracio mirom, pa cak i radoscu, no posle toga poce ponovo da se gasi.

Jedne noci, otprilike tri nedelje posle ovih dogadjaja, otac Arsenije se probudi iz sna. Neko ga je vukao za rukav. “Molim vas, oprostite mi sto vas budim! Znam da je kasno, ali moram da govorim s vama. Znam da ste svestenik, hteo sam i ranije da vam pridjem, ali nisam smeo. Hvala vam za gitaru. Znam da je to bila vasa ideja. Slusajte me – bicu kratak.”

On sagnu glavu i otac Arsenije je mogao da oseti njegov dah, topao i ubrzan. Govorio je brzo, kao da je hteo da odjednom izlije svoje misli. “Boze, o Boze, kakav sam ja gresnik!” ponavljao je tokom ispovesti. Bilo je ocigledno da se dugo pripremao za ovo i da mu je bilo tesko.

Suzama je kvasio ruku oca Arsenija. “Boze, znam da sam gresan, ali muzika… zasto su mi uzeli muziku?”

Otac Arsenije se dugo molio sa njim.

Nakon tri nedelje, prilikom rada, Muzicar je slomio ruku. Saka mu je bila sasvim smrskana. Smestili su ga u bolnicu, odakle je uspeo da ocu Arseniju posalje poruku preko prijatelja. U poruci je pisalo: “Ne zaboravite me kad se budete molili Bogu. Smrt je pred vratima. Molite se Bogu za mene!”

Ovo kazivanje je zabelezeno na osnovu secanja pojedinih zatvorenika i samog oca Arsenija, 1959.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

DVA KORAKA U STRANU

Oca Arsenija sam poznavao dugo: u logoru je godina smatrana dugim periodom vremena. Znali smo jedan za drugog, retko se vidjali, medjutim, o njemu se cesto govorilo.

Nase staze su se ukrstile 1953. godine.

Tog leta su nas privremeno poslali u neko zabito nenaseljeno mesto da gradimo barake i rudarsko okno. Mesto je bilo udaljeno oko cetrdeset kilometara hoda. Do tamo nam je trebalo tri dana i dve noci pesacenja, a bili smo i prilicno natovareni. Sunce je peklo, komarci su nas napadali kroz otvore na odeci. Bili smo obuceni od glave do pete, a vreme je bilo sparno i tesko. Svrab po rukama i licu od ujeda komaraca i znoja bio je nesnosan.

Ovakvi marsevi su cesto bili naporniji leti, nego zimi, kada se temperatura spustala duboko ispod nule. Koraci su nam bili teski kao olovo, dok nas je teret koji smo nosili na ledjima pritiskao sve vecom i vecom tezinom i ranjavao nam kozu. Odeca nam se lepila za telo, jos vise nam otezavajuci kretanje. Svi smo imali samo jednu zelju: da se prostremo po zemlji i da vise nikada ne ustanemo, bez obzira na posledice. No uprkos toj zelji, kao da nas je neka nevidljiva sila nagonila da nastavimo da se krecemo kao automati, da vucemo noge, boreci se za svaku stopu.

Svi smo bili premoreni: i mi zatvorenici, i strazari, i policijski psi. Cinilo nam se da je put beskonacan, mada su ga neki od nas prepesacili vec nekoliko puta. Sa svakim smo korakom gubili snagu. Kolona se otegla, poredak se pokvario. Svako malo culi su se povici strazara: “Ne rastezi kolonu, zgusni redove!” No i taj glas koji je izvikivao naredjenja zvucao je premoreno, dolazio je od coveka umornog od tezine oruzja koje je nosio. Dosadilo mu je da motri na kolonu ljudi koja se sporo krece po letnjoj sparini. Stopala su nam uranjala u naslage crvenkastog lisca koje je prekrivalo zemlju. Sa okolnih breza, jasika i bagrema otkidalo se lisce koje je lagano padalo svuda oko nas po putu kojim smo koracali.

Otac Arsenije je isao pored mene. Nekoliko puta sam se spotakao, a on mi je brizljivo pomagao da ponovo ustanem. Gledao sam u njega i mislio: “Zar je moguce da on i dalje ide?” Otac Arsenije je hodao uspravno, usredsredjen na nesto, cinilo se da nista ne vidi. Usne su mu se micale i po tome sam znao da se moli.

Put je krivudao kroz brda. Obronci tih brda su sa obe strane bili prekriveni palim liscem koje je razneo vetar. Tu i tamo rastao je poneki zbun. Ispred nas koracao je neki Tatarin izmucenog lika. Bio je prljav, sav u ritama i nosio je praznu torbu. Znalo se da je poreklom iz Kazana. Veoma je tesko podnosio logor i vec mu se video kraj.

U baraci je njegov krevet bio u blizini moga. Videci njegovo beznadje, mnogi od nas su pokusali da mu pomognu, ali uzalud. Za njega je vec bilo kasno. Sada je isao ispred nas i neprestano je posrtao. Ruke su mu se trzale, teturao se kao da ce svakog trenutka da padne.

Hoce li uskoro predah? pitao sam se. Ponekad bi se neko od zatvorenika srusio na zemlju, ostali bi ga zaobilazili, a strazari bi ga naterali da ustane udarcima nogu i kundaka.

Psi, koje su vodili za uzicu, izgledali su kao da nista ne vide. Njuskali su put pred sobom i poslusno isli za strazarima. Koracali smo u tisini, nije bilo razgovora, povika ni pretnji, cuo se samo neujednaceni bat nasih koraka. Bolele su nas noge, ruke, ramena, sve nas je bolelo, od glave do pete. Ja sam samo mislio na odmor. Od umora nisam mogao da vidim ispred sebe. Obrisi ljudi su nestajali u prasini i ponovo se, na kratko, pojavljivali.

Ovo je kraj! Ne mogu vise – pascu. Samo sto sam to pomislio, zacuh kako neko vice: “Pobegao sam! Ja bezim!” Pribravsi se, ugledah Tatarina koji je dotle isao ispred nas kako pokusava da trci uz brdo, polako i nezgrapno, jer je bio na izmaku snage.

Citava kolona se prenu, kao probudjena iz teskog dremeza. Strazari uperise automate i pocese da pucaju u Tatarina. Meci se razletese svuda oko njega i podigose oblake prasine, no Tatarin je i dalje bezao.

Ovakva vrsta bekstva imala je poseban naziv: bekstvo u smrt. Desavalo se da covek vise jednostavno ne moze da izdrzi, pocinje da bezi, da bi ga strazari ubili, samo da ne bi vise ziveo. Strazari su znali za ovu vrstu bekstva, ali su retko udovoljavali zelji begunca, vec bi ga uhvatili uz pomoc pasa, pretukli i silom naterali natrag u kolonu. Begunac bi samo u retkim slucajevima bio streljan, sto je zavisilo od komandanta.

Tatarin se s teskom mukom vukao uzbrdo. Komandant straze, videvsi da begunac jedva ide, naredi da puste pse na njega. Psi ce ga uhvatiti, dobice svoju porciju udaraca, dodace mu jos nekoliko godina u logoru – i nastavice da zivi.

Zavlada muk. Razumeli smo da komandant ne zeli da ga ubije. No tada se odjednom razleze paljba iz automata. Bio je to pun pogodak: vojnik koji je pucao, usmrtio je Tatarina prvim hicem. Dok je padao, nesrecnik je izgledao kao da pokusava da se uhvati za nebo: jednu je ruku ispruzio prema suncu i skotrljao se niz padinu. Vojnik je nastavio da puca u njegovo mrtvo telo.

Sada je telo Tatarina je lezalo nepomicno u prasini. Svi smo ga dobro videli. Lice mu je bilo razneto, odelo natopljeno krvlju, a onaj vojnik je i dalje pucao.

Kolona se odjednom razbi i zatvorenici, napeti i pod strahovitim emotivnim nabojem, krenuse prema strazarima. Vojnici im zapucase iznad glava i komandant povika: “Lezi! Svi na zemlju!”

Ljudi popadase po liscem prekrivenom putu. Kisa kursuma jos jednom zatresta i promukli glas komandanta jos jednom zagrme: “Lezi!” i grdno opsova. U tisini koja je usledila cuo se glas vojnika koji je pucao: “Druze komandante, skinuo sam ga iz prve, kao snajperista!” Glas je govorio tatarskim naglaskom.

U tom trenutku nekome iz kolone se ote uzvik: “Pseto! Ubio si jednog od svojih! Trebalo bi i tebe ubiti!” Vojnik se okrete i nanisani automat u pravcu odakle je cuo glas, no komandant viknu: “Ibrahimov! Mirno!”

Svi smo lezali nicice. Odjednom zacuh neciji plac. Okrenuh se i videh oca Arsenija kako kleci dok mi svi lezimo. Suze su mu se kotrljale niz lice i nesto je veoma tiho saputao. Udario sam ga nadlanicom kako bih ga naterao da legne. “Lezite, inace ce pucati!” rekoh mu. Nije me cuo. Klecao je i dalje i gledao u daljinu, saputao i krstio se. Gurnuh ga i drugi put, no nije se obazirao. Nisam mogao nista, samo da se nadam da nas nece pogoditi. Deset ili petnaest minuta je trajala uzbuna, vojnici su jurili tamo – amo i na kraju nekuda odvukli telo. Zatim je usledila komanda: “Dizi se! U kolonu po dvojica, brzo! Dva koraka u stranu i pucam!

Poustajali smo i nastavili put. Telo Tatarina je sklonjeno negde u stranu, mada su tragovi krvi po liscu jos bili vidljivi. Strazari su bili besni: znali smo da ce na svaki nepredvidjeni korak odgovoriti rafalnom paljbom. Pogledah ponovo u oca Arsenija. Oci su mu i dalje bile vlazne, bio je ozbiljan i veoma tuzan, no i dalje se molio.

Upitah ga: “Dakle, Streljcov, zar stvarno do sada niste imali prilike da vidite ovako nesto?”

“Jesam. Nije mi ovo prvi put. Uvek je strasno i potresno kada ubiju coveka bez krivice. Tesko mi je kad tako nesto vidim, a ne mogu da pomognem.”

Odgovorih mu, pomalo ironicno: “Zasto niste prizvali u pomoc tog vaseg Boga? A mogli ste i da prokunete ubicu. Mozda to ne bi bilo od neke koristi, ali barem biste se osvetili na neki nacin.”

“O cemu vi to govorite? Kako je moguce prokleti nekoga? Bog je mnoge od nas spasao, evo, cak i danas. Ubicu ce stici kazna: andjeo smrti je vec blizu njega. Gospode! Smiluj se meni gresnome!” To je bio njegov odgovor. Bio je veoma tuzan do kraja naseg puta.

Dogadjaj oko ubistva Tatarina nas je unekoliko razdrmao i mi smo brze koracali, no niko ne prozbori ni rec.

Za jedan dan stigli smo na nase privremeno odrediste. Trebalo je da tamo ostanemo mesec dana i da radimo od petnaest do osamnaest sati dnevno. Porcije hrane koje smo tamo dobijali bile su jos manje nego u logoru. Komarci su nas prozdirali. Svakog dana je poneko umirao, a mi smo morali da kopamo rake. Stanje je bilo takvo da su ljudi umirali na nogama, drzeci lopate i sekire.

Kada bi neko pao, strazari bi mu jednostavno prisli, naredili najblizem zatvoreniku da prihvati njegovu lopatu ili sekiru i nogama bi udarali onog sto je pao. Ponekad bi nesrecnik uspeo da se digne, no u vecini slucajeva, stavljali bi ga na kolica i odvozili u stanicu gde bi ga lekar pregledao i konstatovao smrt. Tako je izgledao kraj mnogih zatvorenika.

Posmatrao sam Streljcova. Zadivio me je za vreme tog puta. Bilo mi je jasno da se radi o izuzetnom coveku koji je izdrzao tolike godine ropskog rada u istom logoru kao i svi mi, koji je bio star i iscrpljen, ali koji je uprkos tome i dalje bio ziv. On je verovao u nesto i ta cvrsta vera je bila jedini razlog sto je jos uvek bio medju zivima. Ono sto me je najvise zaprepascivalo kod njega bila je cinjenica da, iako je radio isto koliko i mi ostali, uvek je bio blagonaklon prema svima i svakome hteo da pomogne. Prema svakome se odnosio s paznjom. Cak su ga i strazari na svoj nacin postovali i izbegavali da ga povrede.

Radili smo mesec dana. Nas sest stotina je doslo u ovaj privremeni kazamat, a svega dve stotine se vratilo!

Povratak u logor je trajao cetiri dana. Hodali smo veoma sporo, no cak su i strazari uvideli da je od nas ostala jos samo dusa. Po povratku u logor, dobili smo bolje i vece porcije i odobren nam je trodnevni odmor. Na svakom mestu se moze naci po koje ljudsko bice, pa i u logoru.

Za vreme tih preteskih mesec dana postao sam veoma prisan sa ocem Arsenijem. Kod njega je sve za mene predstavljalo otkrovenje. Imao je veliko srce. Svakome je pomagao, pogotovu kad bi video da je covek na izmaku snage. Umeo je da nadje pravi trenutak kada da pridje coveku. Cinilo bi ti se da ne mozes vise, hvatao bi te ocaj, a on bi se najednom stvorio kraj tebe, stavio bi ti ruku na rame i rekao par prostih reci koje bi ti najednom unele svetlost i toplinu u zivot i koje bi ti dale odgovor na pitanje zasto ti se sve ovo desava i to bas u ovom trenutku.

Mnogima je na ovaj nacin pomogao, ne samo meni. Ljudi su umirali, novi su dolazili. Bio je to zacarani krug.

Mozda se pitate zbog cega sam ispricao ovu pricu o ocu Arseniju i tom uzasnom putu, kao i o ubistvu onog Tatarina. Ispricao sam je zbog toga sto je za mene drzanje oca Arsenija za sve to vreme bilo nesto veoma neobicno. Za vreme tih strasnih mesec dana, njegova ljubav i samilost zapanjili su cak i strazare. Secam se da su ga i neki od njih zvali “oce”, jer je uvek nekome pomagao.

Sto se tice tatarskog vojnika Ibrahimova, njega su ubili istog dana kada smo se vratili u “nas” logor. Ubili su ga njegovi sunarodnici, izvan logora i to na veoma svirep nacin, kako to umeju Tatari. O tome smo culi kasnije. Kada sam saopstio tu vest ocu Arseniju, oneraspolozio se i rekao: “Gospode! Kako je sve to strasno. Jos jedna smrt – svirepa i uzasna. Poginuo je pre nego sto je imao vremena da se pokaje i da pronadje mir u sebi.” To je rekao i nekuda otisao. A ja, ja sam samo mogao da pomislim: “Za pseto – pseca smrt!”

Pusten sam iz logora tri godine pre oca Arsenija, no moj zivot se zauvek promenio zahvaljujuci njemu. Zahvalan sam Bogu sto mi je dao mogucnost da se upoznam sa njim. Video sam ga ponovo 1958., kada je oslobodjen.

Ovo secanje zabelezio je 1966-67. godine covek koga je otac Arsenije voleo i duhovno podizao.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SMRZAVAM SE!

Pjotr Andrejevic? Naravno da ga se secam – pamticu ga dokle god sam ziv. Sreli smo se, ako mogu tako da kazem, u prolazu. Toga dana smo napustili logor rano ujutru. Napolju je bilo 30o S ispod nule sa vetrom, a mi smo na sebi imali samo postavljene pamucne jakne. Trebalo je da prepesacimo svega desetak kilometara za nekih cetiri do pet sati, buduci da smo morali da nosimo i torbe sa namirnicama i opremom. Nije proslo mnogo vremena, a mraz mi se uvukao u kosti. Kroz dva sata bio sam vec promrzao. Pogledao sam oko sebe i video da svi mrznu, cak i strazari, mada su bili obuceni u tople kapute. Policijski psi koji su nas pratili bili su prekriveni injem. Pokusali smo da hodamo brze ne bismo li se zagrejali, medjutim osetio sam da su mi prsti na nogama i rukama potpuno promrzli, odrveneli. Kada bismo posustali, strazari bi odmah poceli da vicu na nas: “Brze! Brze ili cete se smrznuti!” Poceo sam da posrcem, jer me noge vise nisu slusale. Odjednom sam osetio da me neko pridrzava za misicu. Pogledam, kad ono pored mene neki starac, sto me je veoma iznenadilo. Zasto li se on brine oko mene? Zamalo sto nisam pao. Starac me drzi za ruku tako cvrsto da ne mogu da padnem i govori mi: “Ne ocajavaj. Samo brze hodaj, tako ce ti biti toplije. Tako cemo brze stici tamo kuda idemo, s Bozjom pomoci.” Nastavio sam da hodam, no posle pola kilometra osetih da gubim svest. Nisam video put pred sobom, okliznuo sam se i pao. Pokusao sam da ustanem, ali ruke i noge kao da vise nisu bile moje. Osvestio sam se od pada i shvatio da mi je dosao kraj. Smrznucu se od zime i umreti. Video sam noge ostalih zatvorenika kako me obilaze. Starac je stao pored mene. Znam sta je sledece: kada me mimoidje i poslednji zarobljenik u koloni, prici ce mi strazari i udarati me nogama. Ako ne budem mogao da ustanem, pucace u mene, a u izvestaju koji ce podneti logorskim vlastima napisace da su bili prinudjeni da me ubiju jer sam pokusao bekstvo.

Ne znam zbog cega, ali starac i dalje stoji pored mene. Prilazi strazar i sutira me u stomak. “Diz” se!” dere se. Svestan sam svega, ali ne mogu ni da se pomerim. Cujem starca kako govori strazaru: “Pomozite mu, druze. Smrznuce se.”

Prilazi drugi strazar i pita svog komandanta: “Druze komandante! Mozda da mu dam malo alkohola? Imam kod sebe pljosku…”

Komandant naredjuje da se ide napred i ostaje pored mene. Starac ih opet zamoli da mi pomognu. Cemu, kad sam vec u polusmrznutom stanju, bilo bi im mnogo lakse da me jednostavno streljaju. Jedan logoras manje ili vise, koga je briga za mene? Nije mi jasno kako, ali starac nije nimalo uplasen. Ja sam pao, ali on je istupio iz kolone. Nece ni on izbeci streljanje. Komandant nesto govori strazaru koji skida automatsku pusku s ramena. Gotovo je. Sad ce da nas ubiju. Strazar nam prilazi, dodaje pusku komandantu i obraca se starcu. “Hajde deda, hajde da ga podignemo.” Podizu me. Strazar vadi iz dzepa pljosku i prinosi mi je ustima. Alkohol mi se sliva niz grlo. Vrlo brzo osetih kako mi unutrasnjost tela gori. Popio sam nekoliko gutljaja. Strazar i starac pocese da me dobacuju jedan drugom da bi mi proradio krvotok. To me je grejalo spolja, a alkohol me je grejao iznutra. Namerno su me bacili na zemlju i terali me da ustanem. Ruke su pocele da me peku, osecao sam kao da mi prsti na nogama gore, sto je bilo veoma bolno. Zivnuo sam. “Hvala”, rekoh strazaru.

“Nemoj meni da se zahvaljujes, nego ovom ovde dedi, sto se usudio da ostane pored tebe.” Zatim se obrati starcu: “Kako si smeo da istupis iz kolone, kad znas za pravilo: dva koraka u stranu – smrt na licu mesta?”

Starac se pokloni i rece: “A zasto bih se bojao? Svaki covek ima dusu. Znao sam da cete pomoci. Bog nikada ne ostavlja coveka koji strada!”

Stigli smo kolonu. Ljudi su bili zapanjeni sto smo jos zivi. Nikad im nisam ispricao kako sam preziveo.

Taj starac je bio otac Arsenije. Tako smo se upoznali. U pocetku sam ga znao samo kao Pjotra Andrejevica, tek kasnije sam saznao da je svestenik. Otac Arsenije je usao u moj zivot unoseci nesto veliko: veliku radost, svetlost, dobrotu i to do te mere, da sam se od tog doba sasvim promenio. Secajuci se ovog dogadjaja, i sada cesto pomislim: “Otac Arsenije je bio u pravu – mnogi ljudi imaju seme dobrote u sebi, samo sto je ono ponekad skriveno. Nase je da pronalazimo dobro u ljudima, kao sto je otac Arsenije osetio dobrotu kod strazara i komandanta.”

Kad sam boravio u Kaluskoj oblasti 1963., slucajno naidjoh na komandira koji mi je onomad spasao zivot. Postao je civil i radio u fabrici kao mehanicar. Prisao sam mu i rekao: “Dobro jutro, druze komandante.” Nije me prepoznao, no kada sam ga podsetio na onaj dogadjaj, obradovao se. Porazgovarali smo o proslim vremenima i on rece: “Da, bila su to mucna vremena. Tesko mi je i danas kad se setim…”

Upitah ga: Kako to da nas tada niste ubili? I da mi je onaj strazar dao alkohola da se zagrejem?”

“I mi smo ljudi”, odgovorio je. “I jos nesto: zbunio nas je onaj starac. Znao je da se zbog takvog prestupa gubi glava, ali se nije bojao da vam pomogne. Reci cu vam istinu: mi strazari smo cesto spominjali tog starca. Bio je nekako poseban, srdacan, topao… Kazu da je bio svestenik. Gde li je sada?”

Rekoh mu da je otac Arsenije jos ziv. Razgovarali smo dugo, bivsi komandant i ja. Svratili smo u kafanu i popili po votku, nastavljajuci pricu o proslosti. Sa ocem Arsenijem sam bio u vezi sve dok se nije upokojio. Sacuvao sam sva njegova pisma. Prosto moram jos jednom da ponovim: bio je to izuzetan covek.

Napisao agronom, predsednik jednog kolhoza u kaluskoj oblasti.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

CIZME

Pitate li me da li se secam? Naravno – secam se svega.

Sve je to vec dobro poznata prica: saslusavanja, sudjenje, logor, glad, batinanja, zlocinci, svagdaprisutna smrt i neprestana ceznja za voljenim licima.

Secate li se one pesme:

Ti si sada daleko, daleko,

Dele nas planine snezne

I samo ima cetiri koraka

Do smrti neizbezne.

Tako je stvarno i bilo. Smrt je bila toliko blizu da si mogao skoro da je dotaknes rukom. Zla smrt je vrebala odasvud: ponekad bi uzela oblicje produzene robije, ponekad bi kriminalac ubio slabijeg zbog komada hleba, katkad se prerusavala u glad. Imala je hiljadu lica.

Delio sam sudbinu sa stotinama nesrecnika slicnih meni. Nije od neke koristi da se svega sada secam. Nisam jedini koji je prosao kroz sve to, ne smatram to nekim posebnim podvigom. S druge strane, baviti se svojim pozivom dok si na robiji – to je retko ko mogao. Otac Arsenije je uspeo da pronadje svoje mesto u logoru, medjutim, to nije bio jedini njegov podvig.

Tesko je objasniti nekome ko nikada nije robijao u logoru sta zapravo podrazumeva “podvig” u takvim okolnostima i uporedjivati ga sa, recimo, herojstvom u ratu. U ratu se cesto desava da covek u nekom magnovenju, ili bez razmisljanja, stavi svoj zivot na kocku da bi spasao drugoga. Medjutim, u logoru je smrt prisutna svakog trenutka u toku dana i noci. Pomagati ljudima u takvim uslovima je mnogo teze i predstavlja istinski podvig.

Sa ocem Arsenijem sam se prvi put susreo jedne zime, a povod za susret bile su cojane cizme. Pre toga nisam imao prilike da se upoznam sa njim. Zimi je, inace, bilo najvaznije da noge budu suve. No u logoru su nam cizme uvek bile vlazne iznutra, prsti na nogama promrzli, bolni i izranjavljeni. Nocu nismo smeli da ih ostavljamo pored peci da se osuse, jer bi ih neko svakako ukrao. Uvece nismo mogli da ih susimo, jer je to vreme bilo rezervisano za kriminalce koji su tada ostavljali cizme pored peci. Kako je zima odmicala, to su mi prsti na nogama bili sve vise promrzli, dok jednog dana nisam mogao da ustanem i da idem na rad.

Prethodne veceri, kada sam se vratio sa rada u baraku, peta mi se bila slepila za cizmu po kojoj se iznutra uhvatio led, jer sam toga dana zagazio u neku baru. Kad sam se napokon domogao barake, nisam vise mogao da skinem cizme. Pao sam na krevet i pomislio: evo i mog kraja. Vec sutra me nece biti. I tako, lezim na krevetu, nemam snage prst da pomerim, kad odjedanput osecam kako mi neko skida cizme. Prva pomisao mi je bila da su kriminalci procenili da sam ionako gotov, pa mi kradu cizme, no vise me nije bilo briga. Taj neko mi je skinuo cizme jednu za drugom, a zatim polako poceo da skida krpe kojima sam bio povezao noge. Na moje zaprepascenje, poceo je da mi masira noge. Nisam bio u stanju da reagujem, ali sam bio svestan svega. Povratila mi se cirkulacija u nogama. Nepoznati me je tada pokrio i otisao. Pomislih da mi je sigurno uzeo cizme i obojke. No, zasto bi me onda masirao i necim mi namazao noge? Stopala su me i dalje bolela, ali sada znatno manje, tako da sam utonuo u san.

Ujutru me redar probudi udarcem u lice. “Sto ne ustajes?”

Uspavao sam se. Brzo ustadoh iz kreveta. Bio sam bos. Osvrnuh se oko sebe i u tom trenutku videh starca kako mi donosi cizme i obojke. Sve je bilo suvo. Bio sam veoma zbunjen, no brzo sam se obukao i otisao na rad. Uvece, starac ponovo dodje i odnese moje cizme i krpe da se suse. To se ponovilo nekoliko puta. Spasao mi je zivot. U pocetku sam ga samo posmatrao, a zatim zapodenuo razgovor s njim. Ubrzo sam se navikao na njega. Znate li kako mi je susio cizme? Stavio ih je na pec, a onda je probdeo celu noc pored njih i cuvao ih da ih neko ne uzme. Za mene je to istinski podvig.

Mucila me je mracna pomisao da cu umreti u logoru i da vise nikad necu videti porodicu. Znam da su i drugi imali slicne misli. Starac, za koga sam saznao da se zove Pjotr Andrejevic ili otac Arsenije, jednog dana mi pridje i rece mi prosto: “Sve ce biti u redu sa vama i vasom porodicom. Uskoro cete izaci odavde i videcete se sa vasima.” Ne znam zasto, ali potpuno sam mu verovao.

Zaista sam i oslobodjen nekih godinu dana posle toga. Uhapsili su me 1952., poslali u obican logor gde sam proveo dve godine, a zatim su mi ponovo pregledali dosije i poslali me u “specijalni” logor. Neocekivano za mene, oslobodjen sam 1955., nakon cega su mi vracena sva prava i moj stari posao. Porodica mi je bila zdravo i dobro, bas kako mi je rekao otac Arsenije.

Sada posecujem oca Arsenija svakih sest meseci. Dolazim mu prazne duse, umoran. Razgovaramo, on me ispoveda i vadi prljavstinu koja mi se nakupila u dusi. Vraca mi zivot i ja s nestrpljenjem ocekujem novi susret s njim. Vracam se u Novosibirsk noseci sa sobom zavezljaj ljubavi i topline sa kojim me otac Arsenije svaki put ispraca i ja stedljivo trosim te darove. Clan sam Partije, ali u isto vreme sam tajni Hriscanin. Niko za to ne zna. Posao mi je odgovoran, ali se uvek trudim da ne ulazim u bilo sta sto ima veze sa ateizmom ili antiverskom propagandom. Pokusavam da zaobidjem takve stvari.

Takav je bio moj susret sa ocem Arsenijem. Svet pociva na ljudima kao sto je on. Posmatrao sam ga u logoru: mnogima je pomagao, a mi smo, ugledajuci se na njega, pomagali drugima. Sigurno hocete da me pitate kako sam posao vernik. Posmatrao sam njega kako zivi i kako se ponasa i, eto – poverovao sam i ja. Kasnije su mi i drugi pomogli u tome, govorili mi o veri, objasnjavali i razjasnjavali mi nedoumice. Tako sam saznao sve sto mi je bilo potrebno da znam.

No, da se vratim na pitanje podviga. Svi danas rado koriste tu rec. Svi kazu, podvig, podvig! No sta je, stvarno, podvig? Preziveo sam rat, ucestvovao u mnogim borbama. Bio sam dobrovoljac, poceo kao obican vojnik, iz rata izasao sa cinom majora. Odlikovan sam ordenom casti, otadzbinskim ratnim ordenom i ordenom crvene zastave. Imam cak dva Lenjinova ordena, ne mogu ni da pobrojim koja sam jos priznanja sve dobio. Bio sam komandant partizanske cete, bio ubacen medju Nemce kao obavestajac, cetiri puta sam ranjavan. Sve to nije bilo nista. Znao sam zbog cega sve to radim, znao sam da ce moji prijatelji biti uvek uz mene. Ako umrem, znao sam da umirem za otadzbinu. A onda sam se obreo u logoru i saznao sta je pravo stradanje. Shvatio sam tada da nije najteza stvar na svetu dati zivot za odredjenu stvar, ideju. U logoru si sam, potpuno i savrseno sam, okruzen ocajnickom smrcu. Oko tebe su ljudi kojima je takodje smrt za petama, ljudi prazni, ocajni, gnevni. Njihovom stradanju nema kraja i oni, kao i ti, umiru potpuno bezrazloznom smrcu.

Sad, cak i ako bi uspeo da pobegnes odatle – kuda bi posao? Prijatelja vise nemas, svi se plase poznanstva sa tobom. Sam si. Verujte mi, podvig nad podvizima je kad neko u takvim uslovima nalazi snage da pomaze drugima, a sam umire od gladi, zime i iscrpljenosti. Podvig je kad neko daje drugome deo svog sledovanja, kad onako polumrtav obavlja posao umesto drugoga. Morate mi verovati. Vodio sam cetu vojnika u juris, vadio sam ljude iz pozara, i mene su spasavali, ali sve je to bilo lako, jer sam znao zbog cega to cinim. U ime cega bi neko pomagao ljudima u “specijalnom” logoru, kad su svi tamo ionako osudjeni na smrt?

Otac Arsenije je mnogima spasao zivot. Cinio je to u ime Bozje i zarad Bozjih ljudi. Nikada nije zalio sebe. Njegov podvig je bio podvig ljubavi prema ljudima. Nikad za to nije ocekivao nagradu, niti bilo sta za uzvrat. O Boze! Kada bi svi ljudi bili kao otac Arsenije!

Zabelezio 1966-67 covek kome je otac Arsenije bio duhovni roditelj.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

TRECI DEO

DUHOVNA DECA OCA ARSENIJA

TEBI, VOJVOTKINjI, POBORNIKU NASEM… [1]

To vece sam se zadrzala duze nego obicno kod prijateljice. Dok smo jos razgovarale, pogledah na sat i videh da je vec 11 casova. Na brzinu se oprostih od nje i potrcah na stanicu. Stanica nije bila daleko. Morala sam prvo da prodjem kroz selo, a zatim je do stanice put vodio kroz sumarak, no sve zajedno, put nije bio duzi od sedam minuta. Mlad mesec je bio visoko na nebu i bilo je mracno, ali ja odbih da me isprate i odjurih na stanicu sama. Bila sam mlada i nicega me nije bilo strah. Dok sam zurila na stanicu, pomislila sam: “Majka ce se ljutiti sto kasnim. Sutra moram rano na liturgiju, a posle toga moram da radim.”

Najpre sam isla zurnim korakom ulicama, a kad stigoh do sumice, potrcah. Bilo je veoma mracno i pomalo sam ipak osecala strah, no put mi je bio dobro poznat. Mnogo sam puta tuda prolazila. Prestadoh da trcim, posto nikog nije bilo u blizini. Kada sam opet htela da potrcim, iznenada me neko zgrabi za ruke i prebaci mi nesto preko glave. Borila sam se da se oslobodim, pokusala sam da viknem, ali napadac mi je drzao nesto preko usta. Borila sam se, otimala se rukama i nogama koliko sam mogla, medjutim dobih udarac u glavu, sto me je osamutilo. Odvukli su me u stranu s puta i skinuli kaput koji su mi bili prebacili preko glave, no usta su mi i dalje bila zacepljena nekakvom krpom. “Zucnes li, iseci cemo te na komade!” pretio mi je muski glas. Pred ocima mi sevnu noz. “Lezi, budalo! Radi sta ti se kaze, pa ces ostati ziva.” Videh pred sobom dva muskarca. Jedan je bio visok, drugi malo nizi. Obojica su zaudarala na alkohol.

Oslobodise mi usta i prikovase me za zemlju. “Imajte milosti, pustite me”, prosaputah i pokusah da gurnem jednog od njih. Onaj visoki mi prisloni vrh noza na grudi i ubode me. Tada shvatih da mi nema spasa. “Ti idi trideset koraka uz stazu i cekaj. Kad zavrsim s njom, zvacu te”, cuh kako govori svom drugu. Onaj manji se izgubi u mraku.

Lezala sam tako na zemlji i znala da mi spasa nema. Sta da radim, kako da se odbranim? Pomislih: “Gospode, pomozi!” Nisam mogla da se setim reci nijedne molitve, no iznenada mi u glavi sinu molitva Majci Bozjoj: “Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem…”

Visoki mladic me baci na zemlju i stade da kida odecu sa mene. Zderao mi je haljinu i nadvio se nadamnom s nozem u ruci. Videla sam ga sasvim jasno, ali nisam prestala da se molim, ponavljajuci molitvu Bogorodici. Verovatno sam se molila naglas, jer me je upitao: “Sta to mrmljas?”

Ja sam se molila, naglas. On me opet zapita: “O cemu ti to pricas?”

No odjednom, on ustade i pogleda nekud preko moje glave. Pogledavsi pazljivo svuda okolo, ljutito me udari nogom u rebra, podize me sa zemlje i rece: “Hajdemo dalje odavde.” Noseci i dalje noz i moju odecu u jednoj ruci, gurao me je ispred sebe drugom rukom, dok nismo stigli do udaljenog dela sume. Ponovo me je bacio na zemlju i nagnuo se nadamnom. Ja sam se i dalje molila.

Medjutim, on ponovo ustade i stade da osluskuje i gleda nekuda preko moje glave. Dok sam prizivala u pomoc Majku Bozju odjednom me je napustio strah. Nisam se vise bojala. Mladic je gledao prema sumi i mrmljao: “Sta li se ova mota ovde?”

On baci noz i podize me. Isli smo kroz sumu u tisini, a mene nista vise nije iznenadjivalo niti sam se icega bojala. Znala sam da je Majka Bozja uz mene i da me stiti. Znam, to je bila veoma smela pomisao, no ja sam zaista tako osecala.

Ubrzo se ukazase svetla zeleznice. Dugajlija mi dobaci haljinu i rece: “Obuci se. Necu gledati.” On se okrenu u stranu, ja se obukoh. Onda nastavismo da hodamo prema stanici. Kupio mi je kartu za Moskvu, nakvasio maramicu na cesmi i sprao mi krv sa lica.

Seli smo na voz. U vagonu nije bilo putnika osim nas dvoje. Sedeli smo u tisini. Nisam prestajala da ponavljam: Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem …”

Kada je voz usao u stanicu, on me zapita: “Gde stanujes?”

Rekoh mu ime svoje ulice. Uhvatili smo tramvaj do Smolenskog Trga, a odatle otisli pesice do moje kuce. Molila sam se u tisini, s vremena na vreme gledajuci u svog saputnika. Dosli smo do moje zgrade i popeli se stepenicama do stana. Strah me je obuzeo tek kada sam izvadila kljuc. Sta ce on ovde sa mnom? Nisam htela da otvorim vrata, vec sam samo stajala, a on me samo jednom pogleda i ode niz stepenice. Tada sam otkljucala vrata od stana i odmah otrcala u svoju sobu. Bacila sam se na kolena pred ikonu Majke Bozje. Blagodarila sam joj i plakala toliko da sam probudila sestru koja me sanjivo upita: “Sta ti je?”

Nisam mogla da joj odgovorim, Molila sam se dugo pred ikonom. Dva sata kasnije sam ustala, umila se i okupala, a onda sam se molila do jutra, blagodareci Majci Bozjoj sto me je izbavila od napasti. Otisla sam potom na liturgiju i posle sluzbe sve ispricala ocu Aleksandru. Saslusao me je i rekao mi: “Veliku milost ti je ukazao Hristos Gospod i Njegova Presveta Majka. Moramo im zablagodariti. Pocinitelje ce stici kazna.”

Prosla je godina. Jednog vrelog i sparnog dana, dok sam ucila pored otvorenog prozora oglasilo se zvonce na vratima. Majka i ja smo bile same u stanu. Cula sam je kako nekome govori: “Da, kod kuce je. Udjite.” Zatim me viknu: “Marija! Neko te trazi!”

“Zar bas sada?” pomislih i viknuh: “Slobodno!”

Mislila sam da je to sigurno neko od mojih prijatelja – studenata. Vrata se otvorise, a ja se sledih. Bio je to onaj covek iz sume. Da me je neko pitao minut pre toga da opisem kako izgleda, ne bih umela. No, videvsi ga pred sobom, odmah sam ga prepoznala.

Stajala sam nasred sobe, nisam mogla da se pomerim. On udje u moju sobu, i ne osvrcuci se na mene pridje zidu na kome je visila litografija Vladimirske Bogorodice ukrasena cvecem. Sve ikone smo drzali zakljucane u ormaru, jedino smo ovu okacili na zid pod izgovorom da je umetnicka slika.

“To je ona!” rece moj posetilac. Stajao je i gledao u ikonu, a zatim mi pridje i rece: “Ne bojte se, dosao sam da vas molim za oprostaj. Oprostite, kriv sam pred vama, kriv sam, oprostite.”

I dalje sam stajala nepomicno, skamenjena na mestu, nesposobna da mislim. On mi pridje jos blize i rece: “Oprostite.”

Zatim se okrete i ode iz sobe. Ovaj susret me je silno uzdrmao. Sta hoce taj bandit od mene? Pade mi napamet da bih mozda trebalo da pozovem policiju, da ga uhapse, no umesto toga otkljucah orman na cijim su unutrasnjim vratima stajale ikone, i stadoh da se molim Bogu.

Jedna misao mi, medjutim, nikako nije davala mira: zasto je rekao: “To je ona!” kada je ugledao ikonu Bogorodice Vladimirske?

“Zasto ga nisam pazljivije pogledala? Zasto me je molio za oprostaj? Mozda hoce nesto od mene? Uopste nije ni toliko visok, a nije me gledao kao razbojnik, vec nekako upitno.”

****

Rat je vec uveliko besneo. Te godine smo bili stalno gladni. Radila sam kao medicinska sestra u bolnici dok sam pokusavala da dajem ispite na medicinskom fakultetu. Sestra mi je bila bolesna, ali je i dalje ucila na Institutu. Majka je bila toliko slaba da je jedva mogla da hoda. Zivot je bio vrlo tezak, no ja sam i dalje nekako nalazila snage da odem u crkvu. Bitke su se vodile oko Moskve, na Kavkazu i oko Staljingrada. Bilo je prolece 1943. Toga dana sam u bolnici imala duplo dezurstvo, a kada sam dosla kuci, nije bilo niceg da se jede. Majka i sestra lezale su bolesne.

Skinula sam kaput i posla da nalozim vatru u peci, no nisam mogla. Ruke su mi se tresle i bolele su me. Pokusala sam da se molim, da citam Akatist Majci Bozjoj, kad odjednom zacuh kucanje. Na vratima je stajao mlad porucnik sa ogromnom torbom. Naslanjao se na stap. “Dosao sam da vas vidim”, rekao je.

“Ko ste vi?” upitah. On ne odgovori odmah, vec unese torbu u stan. “Ja sam onaj… Andrej.” Poznadoh napadaca iz sume.

Majka nas je gledala sa jastuka. Andrej otvori torbu i sede na stolicu, premda ga nisam ponudila. Poce da vadi stvari iz torbe. Ubrzo su se na stolu nasle stvari koje mesecima nismo videli: konzerve sa sunkom, kondenzovano mleko, mast, secer i druge namirnice. Kad je sve izvadio iz torbe, on je ponovo zatvori i rece: “Bio sam tesko ranjen, proveo sam tri meseca u bolnici. Mislio sam da necu preziveti. Nogu mi i dalje previjaju. Dok sam lezao, stalno ste mi bili u mislima vi i Majka Bozja. Molio sam se, kao sto ste se vi onog dana molili. Cuo sam kako lekari govore medju sobom da mi nema spasa, da cu umreti. No, ipak, ziv sam. Preziveo sam. Ovu hranu mi je doneo brat u bolnicu, bio je srecan sto je uspeo da me nadje. On radi blizu Moskve u kolhozu. Zamenio je neke stvari iz kuce za hranu i doneo mi.”

Ostavila sam otvorena vrata od ormara gde su bile ikone. On pridje ikonama i prekrsti se. Zatim se okrete meni i rece: “Oprostite mi, u ime Boga. Molim vas. Onaj dogadjaj me stalno proganja. Osecam se uzasno!”

Pogledah u njega, pa u hranu i povikah: “Nosite sve ovo odavde i smesta izlazite!” Poceh da placem.

Stajala sam tako i plakala. Majka nas je gledala sa svoje postelje, a sestra se takodje pridigla i gledala sta se desava. Andrej me samo pogleda i rece: “Necu nista da nosim.”

On pridje peci, naslaze drva u nju, stavi malo suvih grancica i potpali vatru. Stajao je pored peci dok se vatra nije razgorela, zatim se pokloni i ode. Za to vreme nisam mogla da se savladam, plakala sam i jecala na sav glas.

Majka me upita: “Sta ti je? Ko je taj covek?”

Sve sam joj ispricala. Slusala me je pazljivo i kad sam zavrsila, rece mi: “Ne znam sta te je tog dana spaslo, no sta god da je bilo, ja vidim da je taj Andrej dobar covek, veoma dobar. Moli se za njega.”

Te 1943. godine, Andrej nas je sve izbavio od gladi. Nismo ga videle dve sedmice, no posle toga je nastavio da nam dolazi redovno u posetu. Sedeo bi sa mojom majkom i razgovarao sa njom satima. Uvek nam je donosio mnogo hrane. Jedne veceri je dosao kada sam bila kod kuce. Prisao mi je i upitao me: “Hocete li mi oprostiti?”

Zapoceli smo razgovor. Ispricao mi je nesto o sebi. Prisecao se one noci kada su me njegov drugar i on videli u sumi i kako su me napali. Ispricao mi je kako se nagnuo preko mene i cuo da nesto sapucem. To ga je iznenadilo i zbunilo, no odjednom je video pored mene neku zenu. Zena ga je zaustavila zapovednickim pokretom ruke. Kada me je po drugi put bacio na zemlju, ista zena me je ponovo zastitila Svojom rukom. Tada je osetio strah. Odlucio je da me pusti da idem i odveo me na stanicu. Video je da sam u soku, pa me je otpratio kuci.

“Savest mi nije davala mira! Bio sam u stalnom kosmaru. Shvatio sam da postoji razlog zasto se sve to desilo. Nisam prestajao da mislim na tu zenu. Ko je ona? Zbog cega me je zaustavila? Odlucio sam da dodjem kod vas kuci i da zatrazim oprostaj. Bilo me je stid, bojao sam se, no ipak sam dosao. Kada sam usao u vasu sobu, video sam ikonu Majke Bozje i prepoznao zenu koju sam tada video u sumi. Kada sam otisao od vas, raspitivao sam se gde god sam mogao o Majci Bozjoj. Poverovao sam u Boga. Bilo mi je jasno da sam imao vidjenje, ali i da je moj greh veoma velik. Sve mi je teze i teze padalo to osecanje krivice koje sam osecao pred vama. Znam da nema nacina da vam to nadoknadim.”

Andrej mi je jos mnogo toga ispricao o sebi. Moja majka je, inace, bila verujuca zena velikog srca. Neposredno pre ove Andrejeve posete rekla mi je: “Slusaj, Marija. Bogomajka je ovog coveka udostojila da svojim ocima vidi veliko cudo. Udostojila je njega, a ne tebe. Ti si tada pretrpela veliki strah i nije ti ni samoj jasno zbog cega te je Bog spasao. Ti mislis da te je spasla molitva. Ali znaj, sama Majka Bozja je zaustavila Andreja. Veruj mi, Ona se ne pokazuje nedostojnima. Mati Bozja nece ostaviti Andreja, stoga mu i ti moras oprostiti.” Ocigledno joj je Andrej sve ispricao.

Moja sestra Katarina se strasno zaljubila u Andreja. Sto se mene tice, ja sam i dalje prema njemu osecala odvratnost, pa i mrznju. Cak sam se i trudila da ne jedem hranu koju nam je donosio. No, posle ovog poslednjeg razgovora, neke stvari sam konacno uspela da shvatim i da prihvatim. Po prvi put sam ga tada videla u drugacijem svetlu i to me je smirilo. Prisla sam mu i rekla: “Promenili ste se, Andrej. Postali ste drugi covek. Oprostite mi sto toliko dugo nisam mogla da prestanem da vas mrzim.” Pruzila sam mu ruku.

Oprostili smo se. Poslali su ga nazad na liniju fronta posle nekoliko meseci oporavka. Kada je odlazio, majka je skinula sa lancica oko vrata ikonicu Majke Bozje na cijoj je poledjini pisalo: “Spasi i sacuvaj.” Prekrstila ga je ikonicom i poljubila se sa njim, po ruski, tri puta. Usila mu je ikonicu u rever od sinjela. Kaca ga je stidljivo poljubila u obraz. Meni se samo duboko poklonio, kao sto je uvek cinio, i ponovio: “Oprostite mi, Boga radi i Njegove Majke. Molite se za mene.”

Prisao je ikoni Vladimirske Majke Bozje i napravio nekoliko metanija pred njom, celivao je, jos jednom nam se poklonio i otisao iz naseg stana.

Vrata se zalupise za njim. Majka i Kaca su plakale, a ja, posto ugasih svetlo, zadigoh zavesu kojom smo u to ratno vreme zamracivali stan. Gledala sam Andreja kako odlazi u noc. Prethodno se okrenuo prema nasoj kuci i nekoliko puta se prekrstio.

Otada ga vise nisam videla. Samo je jedanput stiglo pismo od njega, 1952. godine kada sam vec bila udata, na staru adresu. Pismo mi je donela majka. Bilo je kratko, bez povratne adrese, ali se na pecatu videlo da je poslato iz Saratova.

“Hvala vam, hvala vam svima. Znam da sam se sramno poneo, no vi me niste odgurnuli od sebe. Kad mi je bilo najteze, pokazali ste mi ljubav i podrzali me oprostivsi mi moj greh. Presveta Bogorodica je pomogla i vama i meni. Vama je Bogomajka spasla zivot, a ja prema njoj osecam jos i vecu blagodarnost, jer mi je darovala veru, a vera jeste sam zivot, telesni i duhovni. Majka Bozja mi je darovala zivot i sacuvala me u ratu, i ja sada zivim kao Hriscanin. Neka bi i vas uvek stitila i cuvala u sve dane vaseg zivota.

Andrej

To je bilo poslednje pismo koje sam od njega primila. Kada sam ovo sve ispricala ocu Arseniju, rekao je: “Bog je izlio veliku milost na tog coveka, a on je pokazao da je dostojan takve milosti. Bog ga je sacuvao radi velikih i slavnih dela.


NAPOMENE:

1. Kondak Bogorodici glas 8.: “Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem, mi sluge tvoje, Bogorodice, uznosimo pobednicke pesme i zahvalnost za izbavljenje od zala, a Ti, posto imas nepobedivu moc, oslobodi nas od svih opasnosti, da Ti klicemo: Raduj se Nevesto nenevestna!”

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

OTAC MATEJ

Otac Arsenije se jedno vreme nije dobro osecao, pa je provodio veci deo dana u krevetu. Bas u to vreme dodje mu u posetu covek od svojih 55 godina. Ne obaziruci se na nase negodovanje, otac Arsenije ustade iz kreveta i radosno pozdravi svog posetioca. Posle vecere koju je spremila Nadezda Petrovna, otac Arsenije i njegov posetilac se povukose u sobu i provedose citavu noc u razgovoru. Sledeceg jutra nije bilo potrebe da se ocu Arseniju namesta krevet.

Tog jutra su otac Arsenije i otac Matej odsluzili liturgiju zajedno. Nadezda Petrovna i ja smo prisustvovali sluzbi. Posle toga su razgovarali ceo dan. Bilo je tesko ubediti ih da na trenutak prekinu razgovor kako bi nesto pojeli.

Dok smo vecerali, otac Arsenije je izgledao i osecao se mnogo bolje. Sve vreme je s ljubavlju gledao u oca Mateja. Otac Matej je mirno sedeo, razgovarao, kazivao nam svoje dozivljaje i odgovarao na pitanja. Proveo je sa nama sest dana. Cetvrtog dana boravka u kuci Nadezde Petrovne ispricao mi je mnoge stvari o svom zivotu. Njegovi posleratni dozivljaji kao i prica o tome kako je pronasao svoju porodicu i ponovo je izgubio ostavili su na mene nezaboravan utisak. Zamolila sam ga da mi dozvoli da zabelezim njegovo kazivanje, sto je on ucinio. Slede moje beleske.

***

Aprila 1941. iznenada sam mobilisan u Armiju. Imao sam tada 28 godina, a moja Ljudmila 25. Ozenio sam se njome iz velike ljubavi. Nas dvoje nismo mogli da zamislimo zivot jedno bez drugoga. Prvih nekoliko meseci u vojsci nisam imao mira. Pisali smo jedno drugom svaki dan. Ljudmila mi je bila sve. Cini mi se da sam je voleo vise od rodjene dece. Ona je izuzetna osoba, izrazito snazne volje, dosledna, istinoljubiva i prostosrdacna. Znao sam da me voli koliko i ja nju. Nasa ljubav nije pocivala na fizickoj privlacnosti, nego na dubokoj duhovnoj bliskosti i privrzenosti.

Ja sam zavrsio fiziku, a Ljudmila pedagosku skolu. Predavala je nizim razredima srednje skole.

Rat, kao i svaka druga tragedija, zatice ljude nespremnima. Od samog pocetka sam ucestvovao u teskim i opasnim bitkama u kojima smo se ozbiljno tukli i cak nekoliko puta bili primorani da se povlacimo. Cesto sam joj pisao, ali sam mnogo kasnije saznao da moja pisma sa fronta nikada nisu stizala do nje. Ni ja tada nisam dobijao pisma. Nekoliko puta sam ranjavan. Oporavljao sam se po bolnicama na Uralu i u Sibiru i tada sam joj pisao i dobijao pisma od nje. No, cim sam ponovo poslat na front, pisma su prestala da stizu. U februaru 1945. ponovo sam tesko ranjen, a 7. maja, po oporavku, poslali su me u Prag. Tu sam docekao kraj rata. Grudi su mi bile okicene medaljama, no misli su mi uvek bile kod kuce. Nisam bio jedini koji se tako osecao, svi smo mislili na svoje porodice i domove. Rat se zavrsio, odbranili smo Otadzbinu.

Sest dana po zavrsetku rata iznenada sam uhapsen. Prvog juna sam osudjen na streljanje, a kazna mi je kasnije preinacena na dvanaest godina robije. Optuzbu je izmislio jedan od mojih pretpostavljenih koji je tvrdio da sam vodio kampanju protiv svoje zemlje u saradnji sa neprijateljem. Pokusao sam da ubedim islednika, a kasnije sud, da to nije istina. Nista nije vredelo. Slusali su samo mog pretpostavljenog. Kasnije sam saznao da je isto ucinio i nekim mojim kolegama. Borio se, valjda, za veci polozaj i bolju platu.

Osudjen sam i poslat na robiju. Promenio sam nekoliko logora do 1957. kada sam oslobodjen.

U jednom od tih logora upoznao sam oca Arsenija i postao veoma vezan za njega. Zavoleo sam ga. Tada sam vec poverovao u Boga. U tome mi je pomogao jedan prijatelj, takodje zatvorenik u logoru, divan covek i pravi Hriscanin. On mi je pruzio veliku utehu dok sam ziveo u logoru.

Nikad nisam uspeo da javim svojoj porodici da sam poslat u logor, ali sam se nadao da ce Ljudmila to nekako uspeti da sazna kod drzavnih vlasti ili preko prijatelja. Proveo sam poslednje godine u jednom sibirskom logoru, odakle sam oslobodjen 1957. Ostalo mi je jos da izdrzim tri meseca kazne u Norilsku. Odatle sam pisao u Moskvu i raspitivao se za porodicu, no nisam dobijao odgovor.

Ocajnicki sam trazio svoju porodicu. Najpre sam pokusavao da ih nadjem zvanicnim putem, no to mi nije nista pomoglo.

Najzad se obukoh sto sam pristojnije mogao i sam se dadoh u potragu preko prijatelja. Saznadoh da je Ljudmila za vreme rata prebacena u grad Kostromu i da je tamo ostala. Bio sam veoma uzbudjen, jer je trebalo uskoro da ih vidim, pa sam se sve vreme pitao u kakvom stanju cu ih zateci. Sta li se njima sve dogodilo?

Evo Kostrome. Stigao sam u grad u sedam sati uvece i najpre sam morao da pronadjem ulicu u kojoj stanuju. Kad sam je konacno pronasao i zakucao na vrata, bilo je vec oko devet casova. Otvorio mi je nepoznat covek koji me je dugo gledao, stresao se, koraknuo unazad i najzad rekao: “Udjite, Aleksandre Ivanovicu.”

Udjoh u kucu i skidoh kaput. Covek me je posmatrao u tisini, zatim se okrenuo prema vratima sobe i viknuo: “Ljudmila! Imamo posetu.”

Na vratima se pojavi Ljudmila. Cim me vide, pritrca mi i stade da vice: “Sasa! Sasa! Jesi li to ti? Gde si bio?”

Ona me grli, ljubi me, a ja zaboravljam na sve, na ceo svet. Privijam je uz sebe, ljubim joj lice, ruke, osecam kako joj lupa srce. Koliko dugo je to trajalo, ne znam. No kada napokon pogledah coveka koji mi je otvorio vrata, videh na njegovom licu izraz tako iskrene tuge, da to ne mogu ni opisati. Upitah: “Juda, ko je ovo?”

Ona se odmaknu od mene, pogleda nas obojicu i placnim, promuklim glasom rece: “Moj muz.” U trenu shvatih da sam izgubio sve. Osecao sam se izgubljeno, slomljeno. Seo sam na stolicu i sve sto sam mogao da pitam bilo je: “A ja?”

Oboje su cutali. Uhvatio sam se za glavu i poceo da placem. Tresao sam se od placa, kao nikad do tada u zivotu. Kao da su se sve one godine stradanja, strepnje i iscekivanja ponovnog susreta svom tezinom obrusile na mene. Bio sam ocajan. Osetih neciju ruku na ramenima i cuh glas: “Smirite se. Ispricajte nam sta se sve dogadjalo sa vama svih ovih godina.”

Podigoh glavu i shvatih da mi se obratio Ljudmilin muz. Seo je preko puta mene, dok je Ljudmila i dalje stajala. Gledao sam je, nesposoban da odjednom shvatim sve sto se dogodilo. Misli su mi bile maglovite i nedefinisane. Dok sam je posmatrao sve je to nestalo i ja sam video samo nju, Ljudmilu. Lice joj je bilo bledo, a njene krupne oci pune suza i uzasa. Stajala je tako i gledala naizmenicno u mene i u Borisa – kasnije sam saznao da se tako zvao njen muz.

Njeno drago i poznato lice bilo je i dalje veoma lepo. Moja zena, moja draga, moja jedina Ljudmila, bila je sada tudja zena. Moja Ljuda, o kojoj sam neprestano mislio svih ovih godina. Preziveo sam dvanaest godina u logoru jedino zahvaljujuci nadi da cu je ponovo videti. Sada sam je nasao i istog trenutka je ponovo izgubio.

Pogledao sam Borisa i na njegovom licu videh odraz istog bola i izgubljenosti koje sam i sam osecao. “Pricajte nam”, ponovio je. “Molim vas.”

Poceo sam da pricam sve od pocetka. Verovatno sam dugo govorio. Pricao sam im o ratu i o pismima koja sam pisao. Ispricao sam im o Pragu, o hapsenju, o sudjenju i presudi: dvanaest godina robije u sibirskom logoru. Sve sam im ispricao, a zatim ponovo utonuo u cutanje. Cutali su i oni. U tom trenutku, kao kroz gustu maglu, probi mi se do svesti pomisao o Bogu i ja Mu se nemo obratih: “Gospode! Ti nam pomozi. Ti presudi po pravdi Tvojoj jer Ti jedini znas sta je za nas dobro.”

Ljudmila obidje sto koji je stajao izmedju nas, stade ispred mene i rece: “Sasa, oprosti mi, kriva sam pred tobom. Kada sam prestala da dobijam od tebe pisma, raspitivala sam se o tebi kod vlasti i cekala sam. Odgovor je uvek bio: nestao u borbama.

“Pomislila sam da si verovatno poginuo. Poslednje vesti od tebe dobila sam iz Praga. Samo sam na tebe mislila, ali onda sam upoznala Borisa i navikla se na njega. Zavolela sam ga i udala se za njega cetiri godine posto smo se upoznali. Rodila nam se devojcica, nasim sinovima sestrica. Zove se Nina, sedam godina joj je. Oprosti mi. Samo sam ja kriva. Nisam dovoljno dugo cekala. Oprosti…” nastavila je da govori kroz suze. Boris je cutao.

Sta mi je bilo ciniti u tom trenutku? Nisam znao, nisam video izlaz, a bilo je ocigledno da izlaz ne vide ni njih dvoje. Tada ugledah na zidu sobe nekoliko uramljenih fotografija na kojima sam bio ja, pre nego sto sam otisao u rat. Odjednom je sve izgledalo drugacije.

Nejasno osecanje gneva i osude isceze i neka cudna blagost mi zagreja srce. Nije me zaboravila, secala me se i za celu ovu situaciju niko nije bio kriv. No sta nam je sada ciniti?

U sobi je vladala neprijatna tisina. Tisina teska i bolna. “Gde su deca?” upitah.

“Otisli su kod bake. Tamo ce prenociti.”

Pogledao sam moju zenu. Znao sam, bio sam ubedjen u to, da ako joj ovog trenutka kazem da podje sa mnom, da ce me poslusati. Da ce uzeti decu i ostaviti Borisa. Znao sam to. U tom slucaju, mogao bih da zaboravim na tog njenog drugog muza i da je volim, isto kao i pre. Ali deca? Za ovih poslednjih osam godina, deca su se zblizila sa svojim ocuhom i zavolela ga. Tu je, zatim, i devojcica. Kako bi deca reagovala na to? Da li bi mogla da me ponovo zavole? Da li bi mogla da shvate sve ovo sto se dogodilo? Da li bi bila u stanju da tek tako zaborave na Borisa?

Sto sam duze o tome razmisljao, sve sam vise shvatao da bih na taj nacin unistio jednu sloznu porodicu, porodicu u kojoj postoji ljubav i razumevanje. Zar sam imao sta da oprostim Ljudmili? Zbog cega je ona kriva? Cekala me je, trazila, patila se sama sa nasa dva sina. Udala se tek posto je bila sigurna da sam poginuo. No ni tada me ova nova porodica nije zaboravila: dokaz za to su bile moje slike koje su visile na zidu. Ja sam sada sam, a njih je cetvoro. Zar sam polagao ikakva prava na njih? Ni ona, ni ja nismo bili krivi za ovo, a Boris jos manje. Voleo sam Ljudmilu (i jos je volim), no to mi nije davalo pravo da unistim jednu porodicu, zbog svojih sebicnih interesa. Time bih samo posejao zlo seme, zapatio bih tugu i razdvojio svoju decu od coveka koji im je bio otac svih ovih godina. Moji sinovi sigurno vole Borisa. Da li vole mene? A sta sa devojcicom kojoj je Boris rodjeni otac? Ponovo se u mislima obratih Bogu. Ne znam sta me je tada nateralo da odem u drugu sobu.

Video sam tri kreveta uza zid. Ocigledno su tu spavala deca. Iznad uzglavlja najmanjeg kreveta na crvenoj pantljici visila je ikonica. Nisam mogao da vidim koji je svetitelj bio izobrazen na njoj, ali sama pomisao da je Ljudmila, za koju sam znao da ne veruje u Boga, dozvolila da iznad detetove glave stoji ikona, ispunila mi je srce toplinom i radoscu.

Dok sam bio u logoru, covek koji me je uputio u Hriscansku veru uvek mi je govorio da su dobra dela prema bliznjima jedini put k Bogu, a da je u isto vreme neophodno obuzdati ono nase ogromno, ljudsko “JA” koga svi neprestano isturamo ispred sebe.

Takav je bio, otprilike, tok mojih misli tada. Znao sam da postoji samo jedan pravi izbor: da odem odatle i da izadjem iz Ljudmilinog i Borisovog zivota i iz zivota dece.

Ljudmila je izgedala jadno. Pritiskala ju je neizvesnost koja se tako iznenadno obrusila na nju. Lice joj je imalo izraz najdublje tuge, a Borisova glava je bila pognuta, pa je i on izgledao kao pritisnut teskim teretom. Osetih stid sto ih oboje drzim u neizvesnosti.

Ustadoh i rekoh im: “Idem. To je jedini pravi i pravedni izlaz iz svega ovoga. Vi ste sada porodica, a ja sam deo proslosti. Ti, Ljuda, imas dva sina i kcerku, a ja nemam nista. Vi se volite. Idem. Ovo nije nikakva zrtva, vec volja Bozja.”

Uzeo sam svoj kaput i obukao ga. Boris me je gledao zabrinuto, a Ljudmila povika: “Ne, ne idi!” U njenom glasu se osecala izvesna nesigurnost. Boris mi pridje, pruzi mi ruku i rece: “Tesko joj je. Pati zbog nas oboje i zbog dece.”

Otisao sam iz njihovog stana, kao da se ovaj susret sa Ljudmilom i njenim muzem nikada nije ni odigrao. Sada je ostala samo proslost. Ponovo sam bio sam. Zena koju sam voleo bila je za mene izgubljena zauvek.

Cekao sam, pun nade, toliko godina i jedino sam kroz tu nadu ziveo i ostao ziv. Pronasao sam Ljudmilu, a sada sam je izgubio zauvek. Lutao sam mracnim ulicama Kostrome, slomljen onim sto sam upravo doziveo. Shvatao sam da drugog izlaza nema. No i dalje mi je pred ocima bio samo Ljudmilin lik.

Bio sam veoma bolestan sest meseci. Pomogli su mi neki dobri ljudi, kakvih svuda ima. Za to vreme sam se privio uz Crkvu, sto me je sprecilo da podjem pogresnim putem i da donosim pogresne odluke.

Zaposlio sam se kao fizicar na jednom institutu, posvetio sam se poslu i, hvala Bogu, postizao dobre rezultate. Postao sam cak i poznat u izvesnim krugovima, pa su moji naucni radovi stampani i ja sam dobro zaradjivao. Secanje na Ljudmilin lik me nije napustalo.

Gradic u kom sam ziveo nije bio mnogo velik. U njemu je ostala samo jedna crkva, sve ostale su porusene ili zatvorene. Crkva mi je bila spas, mesto gde sam mogao da odmorim dusu i gde sam dobijao utehu. U toj crkvi sam upoznao jednog lekara, dobrog vernika koji mi je mnogo pomogao.

Njegov dom je, koliko se secam, bio jedini koji sam tada posecivao i u kome sam mogao da se osecam prijatno i da razgovaram o duhovnom zivotu. Nisam pokusavao da pratim sta se desavalo u Ljudmilinom zivotu. Smatrao sam da to ne bi bilo korisno ni za mene, ni za nju. Jednom sam samo pisao Borisu i zamolio ga da prime od mene materijalnu pomoc. Preko prijatelja koji je ziveo u Kostromi, poslao sam im skoro sav svoj novac. Te godine su mi bile vrlo teske. Mnogo sam propatio, jer nisam bio u stanju da zaboravim Ljudmilu i decu.

Cetiri godine nakon toga, saznadoh da je otac Arsenije ziv. Pisao sam mu, a kasnije ga i posetio. Tako je otac Arsenije postao moj duhovni otac i savetnik. Mnogo kasnije, zamonasio sam se i primio svestenicki cin. To sam odavno zeleo, ali otac Arsenije mi je savetovao da jos nije vreme da se zamonasim. Dao mi je blagoslov tek pre dve godine.

Ostavio sam posao, na veliko zaprepascenje mojih kolega, i poceo da sluzim u crkvi. Sada zivim u malenom industrijskom gradicu i sluzim u jednoj maloj crkvi. Imam veliki broj parohijana od kojih su mnogi iskreni i dobri vernici.

Smirio sam se, proslost se nekako zacelila; no pre otprilike pola godine desilo se nesto sto me je duboko dirnulo i potreslo.

Vratio sam se kuci jednog dana po odsluzenoj liturgiji, a vlasnik stana mi rece da me je trazio neki sredovecni covek koji nije ostavio ime. Rekao je da ce navratiti ponovo oko cetiri sata. Nisam obratio posebnu paznju na to. Medjutim, tacno u cetiri sata oglasilo se zvonce na vratima. Na pragu je stajao covek pedesetih godina, zut u licu i nekako sav iznemogao. Jedino su mu oci bile svetle i izrazajne i u njima se ogledala dobrota. Covek udje u moj stan i pozdravi me, oslovljavajuci me mojim svetovnim imenom. Odnekuda mi je izgledao poznat, ali nisam mogao da se setim odakle ga znam.

“Zar me ne prepoznajete?” upita me. Tada sam se setio. Bio je to Boris, Ljudmilin muz.

Boris odmah poce da govori. “Dosao sam da vam javim neke novosti vezane za decu. Ja sam bolestan. Imam rak, dva puta su me operisali, a sada idem na hemoterapiju. Sav sam pozuteo od nje, ali stanje mi se nije popravilo. Kazu da imam jos najvise dva meseca zivota.

“No to je samo uvod. Hteo bih, pre svega, da vam se zahvalim na pomoci. Vasa pomoc nam je mnogo znacila. Postovao sam vasu zelju i nikad Ljudmili nisam rekao da ste nam vi poslali novac, no siguran sam da ona to i sama zna. Ona vas veoma dobro poznaje.

“Vasi sinovi sada imaju svoju decu. Ljudmila je od njih dvojice napravila dobre ljude. Obojica su inzenjeri. Nasa kcerka Nina je upisala studije: Bog je dobar. Sva nasa deca su vernici. Ljudmila nekada nije verovala u Boga, no kad ste vi otisli u rat, to se u mnogome promenilo.

“Dosao sam da vam se javim. Uvek sam se starao da znam gde zivite. Mislio sam da je to vazno, jer su nase sudbine tako bolno i cudno isprepletane. Znam koliko je vama bilo tesko, no zelim da znate da je sve ovo ostavilo rane i na mojoj i Ljudmilinoj dusi. Ljudmila vas je volela i jos uvek vas voli. Vas odlazak ju je jos vise vezao za vas, jer ste svojom zrtvom pokazali snagu vase ljubavi prema njoj.

“Tesko mi je bilo da zivom u senci njene ljubavi prema vama. Ali ne bi imalo smisla reci da me nije volela posle onog dogadjaja. Nikad prema meni nije bila odbojna niti hladna, nikad me nije osudjivala. No secam se, budio bih se ponekad nocu i osetio da ona ne spava, da se samo pravi da spava. Znao sam tada da razmislja o vama.”

Zatim mi je podrobno ispricao sve o deci i na rastanku mi rekao: “Nije mi ostalo jos dugo da zivim, dani su mi odbrojani. Ako u vasoj parohiji ima jos koji svestenik, rado bih se ispovedio. Pomozite mi!”

Gledajuci Borisa shvatio sam da mu je zivot posle mog odlaska bio vrlo tezak i bolan, pun sumnja i briga. Uprkos tome, uspeo je da podigne nasu decu i da ih vaspita u veri, a i da Ljudmilu uvede u veru. Njegov zivot je bio mnogo tezi, odgovorniji i komplikovaniji od moga: pravi podvig.

Boris je ostao kod mene tri dana. Otac Andrej, moj sabrat u hramu u kome sam sluzio, ispovedio ga je i pricestio. Secam se da mi je posle toga rekao: “Doveli ste mi dobrog coveka. Dobar je covek taj Boris. Retki su takvi.”

***

Dok mi je otac Matej pricao o svom zivotu, otac Arsenije je pazljivo slusao njegovo kazivanje. Znam da je sve to vec cuo ranije. Otac Matej je ostao sa nama jos nekoliko dana. Vise ga nikada nisam videla, ali se secam da mi je, pet meseci posle njegove posete, otac Arsenije spomenuo da je od njega primio pismo. “Tezak je i vrlo zamrsen bio zivot oca Mateja”, rekao mi je otac Arsenije. “Ali uprkos tome, uspeo je, uz Bozju pomoc, da donese jedinu pravu odluku. Neka bi Bog uvek bio sa njim!”

Zivotna prica oca Mateja me je duboko potresla i ostavila na mene snazan utisak. Necu ga zaboraviti dokle god budem ziva.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

OTAC PLATON SKORINO

Citao sam u drevnom Paterikonu ucenje Svetih Otaca da Bog daje svakom coveku u toku zivota mogucnost da se osvrne iza sebe, da razmisli o smislu svog zivota i da sam odluci o svom odnosu prema Bogu. Covek tada moze da bira: da se okrene Bogu ili da se udalji od Njega. U toku citavog naseg zivota mnostvo dogadjaja nam pruza mogucnost da spoznamo Boga i da Mu se priblizimo. Mi tada stojimo pred slobodnim izborom: da pridjemo Bogu, ili da Ga odbijemo. Gospod, koji je uredio da se oko coveka odigrava citav niz krupnih i sitnih dogadjaja i dozivljaja, zeli da pomogne svakome da nadje put do Njega. Odbacimo li nase spasenje, za to nije kriv niko drugi do nas samih.

Meni je Bog u nekoliko navrata davao mogucnost da se u raznim situacijama opredelim za put kojim cu ici. Ako se dobro secam, dva puta sam odbio da krenem putem Istine koji mi je Bog tada nudio. No, u Svojoj prevelikoj Milosti, Gospod mi je opet i opet pomogao i ukazao mi na put vere. Blagodareci Njegovoj milosti i covekoljublju, postao sam vernik, Hriscanin, a kasnije i svestenik.

Na svom putu uzrastanja u veri susreo sam se sa divnim ljudima, istinskim pomocnicima Bozjim, koji su mi na tom putu pomagali i ucili me, na sopstvenom primeru, sta znaci biti Hriscanin.

(Tako je zapoceo svoju povest otac Platon. Dok mi je pricao svoju zivotnu pricu, ponekad bi zastao, malo pocutao, a zatim polako nastavio da govori. Otac Platon je bio visok, krupan i, na tipicno ruski nacin, lep covek. Iz sivih ociju mu je izbijala upornost. Sa svojim uvek cvrsto stisnutim usnama odavao je utisak coveka koji je vazda spreman da se uhvati u kostac sa svim zivotnim preprekama. U isto vreme, izraz lica mu je bio izrazito blag. U njegovim ocima kao da se odslikavalo sve sto se oko njega dogadjalo. Zbog necega mi se ucinilo da bi taj covek bio u stanju, ako je potrebno, da polozi i svoj zivot za prijatelje, no kad bi se naljutio, da bi u svom gnevu bio strasan. To sam pomislila, dok je otac Platon nastavljao pricu.)

Kazem vam, kad covek prica svoju zivotnu pricu, sve izgleda vrlo komplikovano. U zivotu je sve mnogo jednostavnije. Rodjen sam u Lenjingradu, a odrastao u sirotistu. Zavrsio sam sedam razreda osnovne skole, a onda sam morao da se zaposlim. Radio sam kao metalac u vojnoj fabrici, zbog cega nisam bio obavezan da sluzim vojni rok u mirnodopskim uslovima. Nisam imao vremena ni da se uclanim u Partiju, imao sam svega 23 godine kada je rat poceo. Dok sam jos isao u skolu, bio sam Komsomolac. Voleo sam da se isticem da igrankama, sletovima i izletima. Moram priznati da sam se tada mnogo interesovao za devojke, a i one za mene. U to vreme je bilo veoma popularno ucestvovati u anticrkvenoj propagandi i ja nisam ni malo zaostajao u takvim i slicnim aktivnostima.

Kada je poceo rat 1941., odmah sam se prijavio kao dobrovoljac. Bio sam snazan i zdrav, pa su me poslali u izvidjacki odred. Prvih godinu dana sve je bilo dobro: ne samo da nisam ranjen, vec nisam zadobio ni jednu ogrebotinu. Mislio sam tada da je to bila cista sreca. Kada je nas komandant poginuo, na njegovo mesto je dosao jedan mladi porucnik . Nama se cinio kao intelektualac, jer je bio nekako suvise “cist.” Bio je srednjeg rasta, mrsav, ne mnogo snazan i nikada nije psovao. Njegove naredbe su bile kristalno jasne, kao da ih je crtao olovkom na papiru. Bio je uvek veoma precizan i ocekivao od nas poslusnost. Mi ostali smo smatrali da znamo vise od njega, jer smo duze vremena proveli u ratu. Lako je bilo njemu da izdaje naredjenja iz bunkera – no kad dodje vreme da se zadje u neprijateljsku teritoriju, videcemo kakav je na delu!

Kad smo prvi put izasli iz bunkera, veoma nas je iznenadio. Za dobrog vojnika se obicno ne kaze da se dobro bori, vec da dobro “radi.” Ovo je posebno vazilo za naseg porucnika: “radio” je majstorski. Bio je neustrasiv, oprezan, precizan. Umeo je da se sunja kao macka i da puzi na stomaku kao zmija. Svoje ljude je stitio, nije se sakrivao iza njih. Kad god je mogao, isao je prvi.

Tri nedelje po njegovom dolasku dobili smo zadatak da zadjemo daleko u nemacku teritoriju. Bio je to veoma opasan poduhvat. Znalo se, preko radio operatera, da se na takve zadatke obicno salje sest do deset vojnika, i da se retko ko vraca sa zadatka – svi ginu. Za ovu ekspediciju izabrano je nas osmoro, zajedno sa porucnikom. Dvojicu smo izgubili vec pri prelasku linije fronta. Posto smo se domogli sume, poceli smo da radimo na svom izvidjackom zadatku. Zadrzali smo se tamo sest dana. Slali smo telegrafske poruke svaki dan i izgubili jos trojicu nasih. Ostalo nas je svega trojica: porucnik Aleksandar Aleksandrovic Kamenjev, narednik Seregin i ja. Dobismo naredjenje da se vratimo. Kako to jednostavno zvuci: “Vratite se u bazu.” Nemci znaju da smo u okolini, traze nas. Verovatno ce nas i naci. Znaju zbog cega smo u sumi. Dokopali smo se njihove linije fronta i tamo proveli noc. Lezali smo na zemlji i pokusavali da procenimo odakle je najbolje da predjemo na nasu teritoriju. Nasu liniju i nemacku delio je brisani prostor koji smo morali da predjemo puzeci. Upravo dok smo pokusavali da predjemo taj brisani prostor, spazili su nas Nemci i otvorili vatru. Oko nas zasistase svetlece rakete i zapljustate kursumi i mi se brzo ukopasmo u krater od bombe. Seregin uspe nekako da se izvuce iz kratera i da otpuzi do nase linije, a porucnik i ja ostadosmo. Mene je osamutio vazdusni udar, te sam gubio svest, a porucnik je bio ranjen u nogu. U jednom trenutku, kad mi se povratila svest, pomislio sam: i on ce uraditi isto sto i Seregin – ostavice me. Znao sam da mu nista drugo ne preostaje. Ali na moje zaprepascenje, porucnik razvi cebe koje je nosio na ledjima i stade da me gura na to cebe. Bilo mu je tesko da to radi, jer je krater u kome smo lezali bio dosta plitak. Kada je pala noc, krenuo je prema nasoj strani vukuci cebe i mene na njemu. “Nemoj, ostavi me ovde, inace cemo obojica poginuti””, molio sam ga. Nije me slusao. “Tezak sam, ne mozes me vuci.”

“Nista, Bog ce pomoci”, odgovorio je i nastavio da me vuce. Do nase linije bilo je oko dvesta metara. Nemci primetise kretanje i zasuse nas mecima i granatama, jos zesce nego prvi put. Zrna srapnela su odskakivala po zemlji. Zestina rafalne paljbe je primorala porucnika da se zastane i da se pritaji, dok je oko nas prasina letela kao vatromet od svakog ispaljenog metka, a ja sam ponovo izgubio svest. Kad sam dosao sebi, cuo sam zvuk eksplozija kao kroz maglu i osecao da me neko i dalje vuce po zemlji. Gde me to nose? Nasima? Nemcima? Kasnije su se moji prijatelji divili kako je omaleni porucnik uspeo da izvuce na cebetu mene, koji sam bio mnogo tezi i krupniji od njega. O tome se danima pricalo. Porucnik i ja smo obojica dobili po medalju za hrabrost. Zavoleo sam svoga porucnika i hteo da mu se nekako zahvalim. On mi odgovori sa osmehom: “Vidis, Platone, Bog nam je ipak pomogao!”

Cim sam se oporavio, dobih naredjenje da idem u jos jednu izvidjacku misiju. Ponovo su nas poslali na neprijateljsku teritoriju. Nemci su u medjuvremenu postali jos oprezniji i sada se sa izvidjackih zadataka niko vise nije vracao. Stoga je i nama bilo jasno da nas ovaj put salju u sigurnu smrt. Medjutim, naredjenje je naredjenje, morali smo da idemo. Bilo nas je sestorica i, reci cu vam ovo unapred: sva sestorica smo se vratili sa zadatka, na opste zaprepascenje cele divizije. Uspeli smo da saznamo i prenesemo vazne informacije, kao i da zarobimo jednog nemackog vojnika od koga su kasnije dobijene jos vaznije informacije. Za mene je ovaj zadatak bio od posebnog znacaja, jer je predstavljao, na neki nacin, pocetak mog novog zivota. Tada sam prvi put shvatio da ne zivim svoj zivot kako treba.

Ovako je bilo: bili smo zasli cak trideset kilometara u neprijateljsku teritoriju i nasli se kod nekog sela. Na domaku sela, blizu sume, stajala je crkvica. Cetvorica nasih odose u izvidjanje, a porucnik i ja krenusmo prema crkvi. Svuda oko nas je tisina, mlad mesec na nebu, a krst na kupoli se presijava plavicastom svetloscu. Odjednom mi na um pade pomisao da ne bi trebalo biti rata, da ljudi ne bi trebali da ubijaju jedni druge. No, o ramenu mi je i dalje visila automatska puska, o bedrima noz, na ledjima su mi bili ukrsteni redenici, a smrt je i dalje vrebala sa svih strana. Porucnik se kretao prema crkvi, sakrivajuci se iza drveca, a ja sam posao prema groblju, ali nisam uspeo da do njega dodjem, pa sam se vratio na mesto odakle sam posao. Imao sam sta i da vidim. Moj porucnik stoji u senci jednog drveta, gleda crkvu i krsti se. Gleda gore, krsti se, i nesto sapuce. Nisam mogao da verujem. Moj porucnik, skolovan covek, neustrasiv i hrabar vojnik, odjednom pokazuje nekakvo zaostalo sujeverje, odsustvo svesti. Slomih jednu grancicu, pridjoh mu i rekoh:

“Znaci, druze porucnice, vi verujete u bogove.”

On se trze, pogleda me preplaseno, a zatim se savlada i odgovori: “Ne, ja ne verujem u bogove. Ja verujem u Boga.” Od toga dana, medju nama se stvorio zid nepoverenja i poceli smo da se ophodimo jedan prema drugom sa oprezom.

I, da skratim pricu, posle toga smo se bezbedno vratili u bazu. Kako rekoh, prosli smo kroz pakao. Svi su mislili da smo opet imali srece. Sada vidim da je to sve bila Bozja promisao. Vratili smo se, dakle, a mene je jednako mucila misao: “Kako sovjetski covek moze da veruje u Boga? Obrazovan je i skolovan i sigurno je citao dela Jaroslavskog i Stjepanova u kojima je jasno dokazano da nema Boga. A ako uprkos tome i dalje veruje, znaci da poseduje burzoasku svest, iz cega nepobitno sledi da je on neprijatelj naroda.”

“Vuk je to, u jagnjecoj kozi”, mislio sam. “Samo se pravi da je vojnik. Bez sumnje je hrabar, cim mi je spasao zivot, a svakako su od velike vaznosti i informacije koje je preneo sa neprijateljske teritorije. Ali, sta ako je to samo kamuflaza, kojom on uspesno prikriva svoje pravo lice? Neprijatelj je lukav i nikad ne spava!” Ta misao mi nije davala mira. Resih da ga prijavim vojnoj upravi. Primio me je neki potporucnik pred kim sam izneo svoje sumnje. Bio je vrlo zadovoljan i odmah me je odveo kod svog sefa. Sef je bio major, Litvanac i izgledao je umorno i potisteno. Saslusao je mladog potporucnika koji mu je preneo moje sumnje da se medju nas uvukao neprijatelj po imenu Kamenjev i da ga treba pod hitno ukloniti iz nasih redova. Zatim me je pitao kako se porucnik Kamenjev ponasa prema svojim vojnicima van zadatka, a kako kad je na zadatku. Posle kratkog razmisljanja se posavetovao sa nekim preko telefona i naredio: “Potporucnice, pocicete danas u izvidnicu na neprijateljskoj teritoriji i prikupicete mi informacije o ponasanju porucnika Kamenjeva. Slobodni ste! A vi, Skorino, ostanite.” Potporucnik preblede i pokusa nesto da kaze, no major ga ucutka.

Kada se vrata zatvorise, major se okrete prema meni: “Slusaj, Skorino! O izvidjanju znam mnogo, a znam dosta i o porucniku Kamenjevu i o tebi. Nego, reci mi, molim te: je li to glava sto nosis na ramenima, ili prazna kanta?” i on mi kucnu kaziprstom po celu. “Pa ti si stvarno budala! Pa sta, ako je vernik? Sta ako se krsti? Video si ga u akciji. Radio si s njim. Spasao ti je zivot, zar ne? Doneo nam je dragocene podatke o Nemcima. I ti mi sad nesto izmisljas, kako je on, toboz, neprijatelj. Znas, 1941. sam pesacio od granice do svoje kuce. Svojim ocima sam gledao povlacenje. Video sam kako je neprijatelj opkolio nase ljude, video paniku, strah, hrabrost, pravu neustrasivost i istinsku ljubav prema otadzbini. U takvim situacijama ljudi pokazuju svoje pravo lice. Voleo bih kada ste bi se svi vi borili kao Kamenjev. Znas li da je Kamenjev na pocetku rata izveo citav konvoj ranjenika iz okupirane teritorije? Znas li da je na rukama preneo jednog ranjenog generala? Ako po sitnicama sudis ljudima, znaci da nista ne znas o ljudskoj prirodi. Danas ides na zadatak sa ovim podporucnikom i sa Kamenjevim. Dobro posmatraj i jednog i drugog na zadatku! Izbi iz glave te tvoje glupave ideje o neprijatelju u nasim redovima i da ti nije palo napamet da slucajno o ovome nekome pricas! Idi sada, i nauci se da pametnije sudis o ljudima. Kad sam bio mlad, i ja sam bio prepametan, i mnogo sam puta udario glavom o zid. Sad mi je zbog toga zao. Idi!”

Bio sam zapanjen posle ovog razgovora. Te noci smo posli na zadatak. Trebalo je da uhvatimo i zarobimo nemackog vojnika koji bi mogao da nam oda informacije o njihovom kretanju. Iste noci mi bi jasno da je onaj mladi potporucnik najobicnija kukavica. Krio se iza nas, nije se usudjivao da podigne sa zemlje, odbijao je da ide napred i stalno nas je zadrzavao. Zarobili smo jednog Nemca i krenuli sa njim natrag u bazu. Tek tada je potporucnik potrcao, onako uzbudjen, prema nasoj borbenoj liniji. I bas tada mu neprijateljska granata raznese glavu.

Sledece nedelje smo ponovo dobili naredjenje da se prebacimo u neprijateljsku teritoriju. Sve je bilo dobro dok najednom nismo naisli na grupu nemackih vojnika u sumi. Bilo je gusto, jedva smo ostali zivi. Kada smo dosli do ugovorenog sastajalista, podelili smo se u dve grupe. Porucnik me je uzeo sa sobom, ostali odose drugim putem. Pesacili smo dva dana ili, bolje receno, dve noci. Videli smo nekoliko tenkova koje smo morali da zaobidjemo i da procenimo silu kojom je raspolagao neprijatelj u tom trenutku. Jedva smo uspeli da se vratimo, za to nam je trebalo nekoliko dana.

Dok smo se vracali, naisli smo u sumi na jamu zatrpanu liscem. Onako iscrpljeni, odlucili smo da tu predahnemo i da malo odspavamo, na smenu. Medjutim, nijedan od nas dvojice nije mogao da zaspi. Tada odlucih da mu priznam da sam pre neki dan pokusao da ga prijavim. Takodje sam hteo da mu iznesem svoje misljenje o religiji.

Sve sam mu ispricao, a kad sam zavrsio, on je cutao. Odjednom me upita: “Znas li ti sta je vera?”

Nije cekao da mu odgovorim, vec je nastavio. Dok je govorio, predamnom kao da se otvori neki novi put, nesto sasvim novo. U pocetku mi je sve to delovalo kao zanimljiva i primamljiva bajka, dok mi je pricao o zivotu Gospoda Isusa Hrista. Medjutim, potresao sam se kada je poceo da mi govori o znacenju Hriscanskog zivota. Rekao mi je sta je cilj ljudskog zivota, pricao o nedostatku vere i o antireligijskoj propagandi. Tada sam prvi put drugacije doziveo pojam vere: shvatio sam da to nije primitivizam, ni sredstvo za manipulaciju naroda, ni izmisljotina, kao sto su nas ucili. Razgovarali smo tri sata dok smo lezali prekriveni liscem u jami, sve dok sunce nije pocelo da izlazi. Secam se da sam ga tada pitao: “Ali, prica se da su popovi prevaranti i da samo gledaju sopstvenu korist. Kakve to veze ima sa verom?”

“Mnogo toga sto se danas prica o nasim svestenicima je laz”, odgovorio je porucnik. Ima ih, istina i takvih, ali ne mnogo. Uostalom, na svakom mestu ima zlikovaca koji pokusavaju da se okoriste na bilo koji nacin.”

“Jeste li vi sin svestenika, druze porucnice?”

“Ne. Otac mi je lekar, a majka uciteljica. Oboje su verujuci ljudi. Ja zivim za svoju veru. Vidis, i to sto si pokusao da me prijavis je Bozja volja. Cuo si sta ti je major rekao. I tamo, na vrhu, ima dobrih ljudi.”

Nikada necu zaboraviti taj nas razgovor. Toga dana vratili smo se na mesto sastanka. Ostali su vec bili stigli tamo pre nas. Telegrafisali su poruke u bazu, a zatim pokusali da se vrate. Proveli smo jos dva dana obilazeci neprijateljske polozaje i pokusavajuci da predjemo liniju fronta. Medjutim, Nemci su rasturili nasu izvidjacku jedinicu. Od nas sestoro, preziveli smo samo porucnik Kamenjev i ja. Ni danas mi nije jasno kako smo uspeli da se vratimo u bazu.

Mnogo sam zavoleo porucnika, no ubrzo posle toga on dobi unapredjenje i premestaj. Moje poznanstvo sa njim je ostavilo trajan pecat na mojoj dusi i pripremilo me da primim veru. Od tog doba sam poceo drugacije da razmisljam. Bio je to izuzetan covek.

Mnogo vremena kasnije, poslat sam u bolnicu u blizini Vjatke, u kirovskoj oblasti. U bolnici sam ostao pet meseci, nakon cega sam prebacen u sanatorijum na dva meseca. Dok sam bio u bolnici, inficirala mi se rana i nastupila je sepsa. Lekovi nisu pomagali. Po izrazima lica lekara video sam da nema nade za moje ozdravljenje. Prebacen sam u sobu u kojoj sam lezao sam, sto je samo po sebi znacilo da samo cekaju da umrem. Naravno, ja sam zeleo da zivim, ali vec sam bio umoran i izmucen od stradanja, bolova, operacija, i svih ostalih uzasnih i nepoznatih stvari. Nisam imao strah od smrti, vec od nepoznatog.

U bolnici je radila medicinska sestra po imenu Marina. Bila je sitna i mrsava i imala je smedje oci. Uvek je bila vesela, ljubazna i pazljiva prema svakom bolesniku. Svi smo je voleli zbog te njene osetljivosti i spremnosti da pomogne svakome. Svi vojnici na oporavku bili su zaljubljeni u nju. Mada je prema svakome bila ljubazna, drzala je svakog udvaraca na pristojnom odstojanju.

Kada su me odneli u “sobu iz koje nema povratka”, bio sam uglavnom sve vreme u nesvesti. Svaki put kada bih na trenutak dosao sebi, video bih Marinino lice. Davala bi mi injekciju, ili bi mi brisala znoj sa lica, ili bi mi presvlacila odecu. Jednom, dok sam tako lezao zatvorenih ociju, u sobu udje vizita: nacelnik odelenja sa svojim mladjim kolegama. Lekar koji je bio zaduzen za mene procita izvestaj o mom stanju i zakljuci: “Ne moze se ovde vise nista uraditi: nastupila je sepsa, pacijent ima infekciju krvi.” Nacelnik odeljenja me takodje odmeri i rece: “Da, na zalost, ovde vise nema nade.”

Iako sam bio u stanju polusvesti, sve sam cuo i razumeo.

Kasnije, ne znam da li je bio dan ili noc, dodjoh sebi i u jednom trenutku osetih da sestra Marina stoji kraj mog kreveta. Kvasila mi je celo sundjerom i nesto saputala. Molila se za moje zdravlje. Otvorih oci, a ona mi tada rece: “Bice sve u redu, Platone. Ozdravices.” Dade mi malo vode da popijem.

Kasnije sam saznao da mi je davala osvecenu vodu.

Marina je cesto dolazila i molila se kraj moje postelje. To je trajalo otprilike dve nedelje. Sa sobom bi uvek donosila flasicu sa svetom vodom i po malo osvecenog hleba, prosfore. Time me je hranila i pojila svaki dan. Cim bi se priblizila mojoj postelji pocinjala bi da se moli. Dolazila mi je cak i kada nije bila dezurna. Ona me je izlecila, ona je izmolila moje ozdravljenje od Boga.

Kad mi je bilo bolje, pocela je da mi prica pomalo o veri. Naucila me je nekim molitvama. Iz bolnice sam izasao kao verujuci covek, Hriscanin. Porucnik Kamenjev i Marina su zaista preokrenuli moj zivot.

Voleo sam Marinu kao rodjenu majku, mada je bila istih godina kao ja. Kada mi je napisao uput za sanatorijum, nacelnik odeljenja mi rece: “Izvukli smo te iz “onog sveta”, ali bez sestre Marine ne bismo mogli nista da uradimo. Njoj dugujes veliku zahvalnost.”

To sam vec i sam znao, ali znao sam i nesto drugo: da me je Neko izlecio preko sestre Marine. Tada sam dao sebi zavet da cu, ako prezivim rat, postati svestenik. Svoju odluku saopstio sam i sestri Marini.

Rat se konacno zavrsio. Kraj rata sam docekao u Berlinu, gde sam demobilisan. Vratio sam se u moj rodni Lenjingrad i posao da upisem bogosloviju. Predao sam dokumenta, a oni ih pogledase i vratise mi ih. Nisu hteli da me prime, uprkos svim mojim molbama i ubedjivanjima. Uskoro su me pozvali pred Ratnu komisiju. Tamo su me ismevali i pokusali da me odvrate od moje namere: “Hej Skorino! Jesi li sisao s uma? Nosilac si svih mogucih ordena i medalja za hrabrost, cin porucnika si dobio, i sad hoces u popove! Sramotis Armiju!”

No, bio sam veoma uporan i na kraju me primise. Bilo mi je vrlo naporno, jer sam bio neskolovan: zavrsio sam samo sedam razreda osnovne skole i to davno. Da, bilo je tesko. Ponekad mi se cinilo da mi ljudi namerno smetaju da ucim. Zavrsih nekako tu bogosloviju i odlucih da se zamonasim. Sad su poceli da mi se smeju ovi iz bogoslovije: “Sta? Vidi kakav si, pucas od zdravlja, zar ti da budes monah? Bolje ti je da se zenis, tako ces bar moci da postanes svestenik.” Iskreno govoreci, bili su u pravu. Nisam ja za monaha, a osim toga, gde bih mogao da se pripremim za monaski zivot?”

Valjalo mi je, dakle, ozeniti se. Samo sto sam zavrsio bogosloviju, nisam ni rukopolozen, a vec su odlucili da me posalju na parohiju u Irkutsk. Znaci, pod hitno moram naci sebi nevestu. To je bilo tesko. Nisam se tada kretao u drustvu devojaka. Pre rata sam imao mnogo prijatelja, no svi su se udaljili od mene kada sam krenuo u bogosloviju. Dok sam ucio bogosloviju, devojke me nisu interesovale i nisam pomisljao na zenidbu, a sada sam morao da nadjem zenu. Otisao sam u crkvu da se pomolim Bogu da mi pomogne. Proveo sam dugo vremena u molitvi.

Kad sam izasao iz crkve, ugledao sam coveka sa jednom nogom kako polako ide ulicom pomocu staka. Kad sam mu prisao malo blize, prepoznao sam bivseg kapetana puka u kome sam sluzio. Zaboravio sam da napomenem da sam u ratu stigao do cina porucnika, a poceo sam kao prost vojnik. Pritrcah kapetanu i on mi se veoma obradova. Pozva me odmah u svoj stan. Dugo vremena smo proveli secajuci se ratnih dana, a zatim presli na probleme svakodnevice. Kapetan je bio veoma dobar i veseo covek, pravi domacin. Kad sam mu rekao da sam zavrsio bogosloviju i da trazim devojku da se ozenim njome, pomislio je da se salim. “Imam pravu zenu za tebe! Moja rodjaka Nina” rece, nadovezujuci se na “salu.”

Sa Ninom sam se upoznao dva dana posle toga. Dopala mi se, a izgledalo je da se i ja njoj dopadam. Odlucih da je zenim, pa joj to u predlozih kroz nekoliko dana. Prethodno joj ispricah sve o sebi. U pocetku joj je bilo tesko da prihvati da cu biti svestenik, ali kad je malo razmislila, prihvatila je. Samo je rekla: “Platone, ali ja ne verujem u Boga.”

Sta, pomislih u sebi. Ni ja nisam verovao! Otisao sam u bogosloviju i rekao im da sam nasao zenu. Saslusali su me i na kraju mi dali blagoslov da se zenim. Vencali smo se dve nedelje posle toga, a zatim sam najpre rukopolozen za djakona, a posle za prezvitera. Valjalo nam je uskoro da otputujemo za Irkutsk. Medjutim, Nina rece: “Idi ti, Platone. Ja moram da ostanem jos godinu i po u Lenjingradu da zavrsim srednju skolu.”

Ne znam kako sam mogao da zaboravim da ona jos ide u skolu. Rekla mi je, ali sam zaboravio. Ipak, morao sam da idem. Dogovorili smo se da ce mi se ona pridruziti cim zavrsi skolu. Da budem iskren: tesko mi je bilo da je ostavim. Zavoleo sam je. Ipak, nisam sumnjao u to da ce doci.

Sada bih zeleo da kazem nesto i o mojoj Nini. Nije mnogo visoka, do ramena mi je. Tanka je, ali skladno gradjena. Ima krupne sive oci. Vrlo je lepa. Nema dlake na jeziku, ume da odgovori.

Otisao sam u Sibir, u jedno selo iza Irkutska. Selo je bilo dosta veliko, ali su crkvu morali da zatvore jer im je stari svestenik umro. Posto se niko nije brinuo o zgradi crkve, to je ona bila u prilicno losem stanju. Pokusao sam da tamo zavedem neki red i da koliko – toliko popravim zgradu. Pomagale su mi dve starice. Poceo sam da sluzim, ali na sluzbama je bilo uvek samo troje ljudi, pa sam se zabrinuo. Gde su parohijani? Odlucio sam da sluzim svaki dan. Sluzio sam nedelju dana, mesec dana, tri meseca. I dalje niko nije dolazio. Pao sam u ocajanje. Otisao sam kod vladike, rekao mu da sluzim svaki dan, ali da mi niko ne dolazi. Vladika me je pazljivo saslusao i na kraju mi rekao: “Sve u svoje vreme. Bog je milostiv!”

Kad sam odlazio iz vladicanskog dvora, svratio sam u gradsku crkvu. Sacekao sam kraj sluzbe i prisao starom svesteniku koji je tamo sluzio. Ispricao sam mu svoju tuznu pricu. Pozvao me je svojoj kuci i veoma me lepo primio. Rekao mi je: “Bog vas je prizvao u svestenicku sluzbu. Sve ce biti u redu, dolazice vam parohijani, uskoro ce vam doci i zena, samo se molite! Sto vise se molite Bogu!”

Sprijateljio sam se sa ocem Petrom i cesto ga posecivao. Mnogo mi je pomogao u tim prvim danima moga sluzbovanja, a bio je i vrlo duhovan covek.

Proslo je pola godine, a ja sam imao samo osam parohijana, ali nisam prestajao da sluzim svaki dan. Jedva sam imao novca da se prehranim, pa sam u slobodno vreme poceo da radim. Nekome bih popravio krov, drugome bih doneo drva, trecem promenio bravu. Dok sam radio, razgovarao sam sa domacinima. Njima je bilo zanimljivo da razgovaraju sa svestenikom. Neki su poceli da se raspituju za veru. Radovalo me je kad sam mogao nesto da im kazem o veri. Slusali su me, a neki su cak dosli u crkvu. U pocetku su samo dosli da razgledaju, a onda su poceli da dolaze na sluzbe.

Radio sam savesno i posteno. Valjda sam i naucio nesto za sve one godine rada u fabrici u Lenjingradu. Poceli su da me traze i ubrzo su se umnozili pozivi za popravke po kucama. Do kraja godine u moju crkvu je dolazilo 80 – 90 ljudi, uglavnom starijih godina, a druge godine su poceli da mi dolaze i mladi.

U pocetku, kad sam stigao u selu, ljudi me nisu najbolje prihvatili. Isao bih, na primer, ulicom, a deca bi vikala za mnom: “Eno popa, uhvati se za dugme!” Cesto bih cuo i psovke na svoj racun. Cesto sam bio meta ismejavanja. Usli bi u crkvu i poceli da se smeju i zavitlavaju, ometali mi sluzbu. Uvek sam ih uctivo molio da izadju, a oni bi odlazili uz najgrdje psovke. Mislili su da ne mogu da se branim. Jednom me je grupa mladica presrela i pretukla. Setao sam se jedno vece kad su me napali. Dok su me udarali, samo sam ih molio: “Nemojte, molim vas! Prestanite!” Valjda im je bilo zabavno da biju popa.

Tesko je bilo. Nedostajala mi je Nina. Kada je napokon dosla, bio sam veoma srecan, ali i njoj je u pocetku bilo tesko. Nikad joj nije palo napamet da ce se udati za seoskog svestenika i ziveti u nekoj seoskoj zabiti. Sada je imala diplomu, i vrlo je lako dobila posao tehnologa u velikoj fabrici mleka. Medjutim, kad su saznali da je zena svestenika, nije joj bilo lako na poslu. Bila je odlican radnik, imala veliko znanje i u svemu je bila primerna.

Jedne veceri kada smo se Nina i ja vracali kuci, napala su nas cetvorica polu-pijanih mladica. Trojica su poceli da me tuku, a jedan je bio vise zainteresovan za Ninu. Molio sam ih da nas ostave na miru. Nina je pocela da vristi i da zove u pomoc.

Ona trojica su poceli ozbiljno da me tuku. Video sam da je jedan oborio Ninu na zemlju, a da su jos dvojica prisla odnekuda i da gledaju. Tada rekoh samome sebi: “Ehej, oce Platone! Znas da se bijes, bio si u ratu, a i jak si, brate. Sta cekas?” Pa kad sam navalio na njih! Jednog sam bacio preko ramena, drugog sam udario u stomak, treceg sam nadlanicom samo lako udario u vrat, a zatim sam presao na onog sto je hteo da napastvuje moju Ninu. Bio sam strasno ljut, pa sam ga dobro isprasio i bacio ga u zbunje. Nina nije mogla da veruje svojim ocima. Ona dvojica posmatraca pokusase da pomognu svojim drugarima, no dok sam jednog sredjivao, onaj drugi pobeze. Zatim sam se vratio na onu trojicu sto su me napali, pa sam ih jos malo izlupao. Nisu se tome nadali. Mislili su da je pop slabic i lak plen. Resio sam da im ocitam bukvicu. Naterao sam ih da puze pedeset metara – sada me je toga stid. Kad su poceli da se bune, opet sam krenuo da ih bijem. Nina mi je posle rekla, smejuci se: “Nisam znala da si takav, oce Platone!” Ali bio sam tada veoma ljut.

Posle ovog dogadjaja, ljudi su poceli da me postuju. Oni momci sto su hteli da me biju posle toga su mi prisli i rekli: “Druze Platone, mislili smo da ste samo nekulturni pop, a ono ispade da ste sportista!” Godinu dana kasnije, jednog od njih sam vencao u crkvi, a drugome krstio dete.

Znam da sam kriv za ovu tucu, jer svestenik ne sme da se tuce. Ali nisam imao izbora. Da sam bio sam, to bi bila sasvim druga stvar, ali sa mnom je bila Nina. Kada sam kasnije to ispricao episkopu, on se nasmejao i rekao: “U ovom slucaju pravo si postupio. No ubuduce bih te molio da ne zloupotrebljavas svoju snagu! Bog ce ti oprostiti!”

***

Ziveli smo u tom selu nekoliko godina, a 9. maja 1965. slavila se godisnjica pobede nad fasizmom i zavrsetka rata. Predsednik kolhoza i predsednik seoske opstine su obojica bili ratni veterani i organizovali su svecanu proslavu u klubu. Pozvani su svi koji su ucestvovali u ratu, sa napomenom da obavezno dodju sa ordenjem i medaljama koje su u ratu dobili.

“Platone, moras ici na proslavu!” nagovarala me je Nina.

I tako, obukao sam civilno odelo i prikacio sva svoja odlikovanja. Bilo ih je mnogo: tri ordena Slave, cetiri sa Crvenom Zvezdom, orden Lenjina, orden Boraca Crvenog Barjaka,, tri medalje za hrabrost i jos neke.

Kad sam usao u klub, predsednik kolhoza me prvo nije prepoznao, a posle me je pitao: “Odakle vam to silno ordenje?”

“Kako mislite, odakle? Dobio sam ih u ratu!” rekoh.

Sada je predsednik bio u nezgodnom polozaju: svi oni koji su imali medalje trebalo je da se popnu na tribinu, a ja sam, istina, imao vise medalja i ordenja nego bilo ko na toj proslavi, ali… ja sam svestenik. Predsednik se posavetova sa jos nekima, pa me onda pozva: “Druze Platonove, molim vas, dodjite i sedite na tribinu.” U to vreme su me mnogi zvali “Platonov”, kao da mi je to prezime. Postavio me je da sednem u drugi red.Trebalo je da svako od veterana ko je ucestvovao u borbama isprica poneki dogadjaj ili ratnu anegdotu. Razmislio sam i odlucio da i ja nesto kazem. Naravno, znao sam da bi to moglo da mi napravi neprilike kod crkvenih vlasti, ali sam zarko zeleo da pokazem tim ljudima da vernici i svestenici nisu neobrazovani i glupi, vec da zaista veruju u Boga, da zive Hriscanskim zivotom, trudeci se na svom putu ka Bogu uprkos svim teskocama i da u tome ne traze niti nalaze nikakvu materijalnu korist. Posle ovoga sam se cak i sprijateljio sa predsednikom kolhoza, koji je poceo da me ceni. Kasnije mi je pricao da je imao neprilike sa vlastima sto je pustio svestenika da govori na proslavi.

Ostali smo u tom selu dvanaest godina. Bog nam je bio milostiv, nije nas nikada ostavio. Crkva je bila puna ljudi, voleli su me, a vlasti mi nisu mnogo smetale. Moja se Nina nije odmah prilepila za crkvu, no danas je ona jaca u veri od mene. Postala je iskreni vernik, dobro poznaje sve crkvene sluzbe i mnogo mi pomaze.

Sada sam premesten u veliki grad, sto mi tesko pada, ne mogu da se naviknem, ali trudim se.

To je sve sto mogu da kazem o svom zivotu i o putu koji me priveo k Bogu.

Cekajte, neceg sam se setio! Oprostite, upravo sam se setio kako sam prvi put od jednog vernika cuo za Boga. Taj susret mi je ostavio dubok utisak i naterao me da razmislim. Cesto sam se vracao na ovaj dogadjaj i mislio o njemu. No, u to vreme sam imao samo cetrnaest godina i jos uvek sam ziveo u sirotistu.

U to vreme nam je predavao sociologiju profesor po imenu Natanail Aronovic – ne secam se njegovog prezimena. Organizovao nam je vecernja druzenja, diskusione klubove, konferencije, vodio nas je po muzejima i osnovao klub za anti-versku propagandu. Stalno je bio sa nama i mi smo ga voleli.

Tada je u nase sirotiste dosao decak mojih godina, Vovka Balacov, ocigledno iz skolovane porodice. Bio je dobar djak, ali nije voleo mnogo da prica, bio je povucen. Proveo je u sirotistu sest meseci kada jedan od decaka primeti da se Vovka krsti i, naravno, prijavi ga odmah dezurnom nastavniku. Ne znam sta mu je tom prilikom receno, ali u to vreme su u modi bile debate i diskusije. Bilo je to ovako: organizovali bismo, toboz, sudjenje knjizevnim likovima kao sto su Cackin, Evgenije Onjegin, Tatjana Larina, Bazarov i drugi. Jedan ucenik bi predstavljao tuzioca, drugi

odbranu, a treci, naravno, optuzenog junaka iz knjige. “Sudjenju” bi obavezno prisustvovao nastavnik, koji se trudio da se ne mesa u diskusiju. Bilo je pozeljno da “sudski proces” vodimo sami, bez pomoci.

Toga dana Natanail Aronovic nam saopsti da ce “optuzeni” na sledecem sudjenju biti Isus Hristos. Odluceno je da ce ulogu Isusa Hrista dobiti Vovka Balacov. Cak su resili da ga umotaju u carsav, da bi vise licio na Hrista. Natanail Aronovic nas je dobro pripremio za “sudjenje”, dajuci nam ideje kakve sve “optuzbe” da iznesemo na racun Isusa Hrista. Tuzilac je bio Jura Skurin, odbranu je predstavljala Zina Fomina, a predsedavajuci je bio Kolja Ostrovski. Bilo je sedam svedoka, a u publici su bila dva razreda.

Svi smo bili zaposleni oko ovog “sudskog procesa.” Pripreme su trajale deset dana, a Vovka nije znao sta radimo. Iza ledja smo ga cak prozvali “Mali Hristos.” O njegovoj ulozi u “sudskom procesu” smo mu rekli tek dan pre nego sto je sudjenje pocelo. Vovka je pokusao da odbije, ali niko ga nije slusao. Kasnije smo saznali da su mnogi nastavnici bili protiv ovoga, ali da je “sudjenje” izvedeno jer je Natanail Aronovic bio veoma uporan. Primetili smo da je Vovka, od trenutka kad smo mu saopstili vest, postao vrlo uznemiren, cinilo se kao da je za jedan dan oslabio.

Sutradan smo otisli u “sudnicu”, i sud je poceo da zaseda. Predsednik je otvorio slucaj. Vovka nije dopustio da ga uviju u carsav. Stajao je na sred sale, bio je bled, bez kapi krvi u licu. Devojcicama ga je odmah bilo zao, a ni mi ostali se, kao publika, nismo osecali prijatno. Predsedavajuci upita Vovku: “Priznajete li da ste krivi?”

Vovka je trebalo da odgovori: “Ne, ne priznajem!” i onda bi otpocela diskusija. Bilo bi zanimljivo, kao i uvek, na ovakvim “sudjenjima.” Podupirali bismo svoje argumente citatima iz knjiga. Uvek smo na ovakvim skupovima sticali nova iskustva i znanja, kao i bolje razumevanje knjizevnih ili istorijskih likova. Zato je diskusija bila veoma vazna. No ovaj put nas Vovka sve iznenadi odgovorom: “Ja sam vernik! Ne prihvatam ovo sudjenje. Svaki covek ima pravo na svoja ubedjenja!” Zatim sede na stolicu.

Poceli su da ga ispituju. Vovka je cutao. Nismo znali kako dalje da vodimo diskusiju, ustanovljena procedura ovog puta ocigledno nije mogla da se primeni. Natanail Aronovic dosapnu predsedavajucem da odrzi pripremljeni govor. Jurka ustade i poce: “Ostaci trulog kapitalizma: kulaci, popovi i intelektualci…” i zavrsi svoj govor recima da su sve to truli ostaci kapitalizma. Svi smo mu tapsali. Zatim ustade Zona Fomina, koja takodje odrza govor. Osvrnula se na kapitalisticki olos, na nedostatak kulture, a spomenula je i los uticaj na drustvo u celini. Iako je imala ulogu branioca, njen govor je vise imao prizvuk optuzbe. I njoj smo tapsali.

Zatim predsedavajuci pozva svedoke. Svako od njih je citirao autore knjiga o anti-verskoj propagandi. Neko je cak doneo karikaturu Isusa Hrista isecenu iz stripa. Svi su se zabavljali i ucestvovali u igri. Predsedavajuci se odjednom seti da je prvo trebalo da svedoci iznesu svoje dokaze, pa tek onda da se jave branilac i tuzilac, ali vec je bilo kasno da se to ispravi. Bio je zadovoljan tokom sudjenja, pa je na kraju ponudio Vovki Balacovu da kaze nesto u svoju odbranu.

I Natanail Aronovic je bio zadovoljan. Kao i uvek kada je bio dobrog raspolozenja, trljao je ruke.

Svi smo ocekivali da ce Vovka cutati. On, medjutim, ustade, ispravi se i, kao da mu je spao neki nevidljivi teret sa ramena, poce da govori. Slusali smo ga kao opcinjeni. Govorio nam je o dobrom i o zlu i o ucenju Gospoda Isusa Hrista. Objasnio nam je zasto on veruje u Boga. Rekao nam je da nas zali sto nemamo vere, da su nam prazne i duse i glave. Rekao nam je da on nikada nije sam, da je Bog uvek sa njim, Bog, njegova nada i njegova snaga! Izgledalo je kao da ce da zaplace.

Natanail Aronovic dade znak predsedavajucem da zaustavi Vovku, ali ovaj, iz nekog razloga nije hteo da ga prekida. Vovka zavrsi svoje izlaganje recima: “Da, ja verujem u Boga, i to je moja stvar. Niko nema prava da mi sudi zbog toga. Svako od nas ima svoju savest, koja je slobodna, i niko nema prava da natura svoje ideje drugome. Verujem u Boga i ponosim se time!” Ostao je da stoji.

Govorio je tako lepo i tecno, da smo ga svi sa paznjom slusali i bili veoma dirnuti time sto je rekao. Dugo smo mu tapsali i vikali “Bravo!” Niko od nas nije ocekivao da Vovka moze tako da odgovori. Odakle mu reci za tako nesto, gde li ih je nasao?

Ni tuzilac, ni branilac, ni predsedavajuci nisu znali sta da rade. Deca su u sustini iskrena, pa smo i mi, tj. publika, dobro razumeli Vovkine reci. Bilo nam je jasno da niko nema prava da osudjuje ljude zbog njihovih ubedjenja. Povrh svega, Vovkin govor je bio pun iskrenosti i neizvestacen.

Natanail Aronovic skoci sa stolice i povika predsedavajucem: “Procitajte presudu!” Kolja Ostrovski mu odgovori: “Ali, on nije kriv!”

Pitanje koje se niko nije usudio da postavi je glasilo: “Ko nije kriv? Vovka Balacov ili Isus Hristos?” Zakljucili smo, medju sobom, da niko od njih dvojice nije kriv.

Natanail Aronovic je bio toliko besan, da su mu po licu izbili crveni pecati, glas mu je drhtao i on zasista: “Dosta! Ovo je farsa! Nema Hrista! Hriscanstvo je samo neuspela imitacija Judaizma. Sve je ovo laz, Balacov je izgovorio opasne lazi! Procitajte presudu!”

Predsedavajuci, Kolja Ostrovski, se posavetova sa svojim “kolegama” i na kraju izjavi: “Sud nije stanju da donese presudu zbog okolnosti koje su izvan nase kontrole.”

Svi smo napustili salu sa nekim gorkim ukusom u ustima. Nije bilo nimalo zabavno. Kasnije smo cesto razgovarali o ovom dogadjaju, jer se na neki nacin kosnuo srca svakog od nas.

Kroz dve nedelje, Balacov je premesten u dom za “problematicnu” decu. Natanail Aronovic nije vise uzivao naklonost medju nama djacima i nerado smo ucestvovali u njegovim aktivnostima.

Kad pogledam u proslost, tek sada vidim na koliko nacina me je Bog zvao k sebi! Vovka Balacov, porucnik Kamenjev, sestra Marina, izvidjacka jedinica, bogoslovija, Nina, iskusenja koja sam imao na pocetku svestenicke sluzbe, i jos mnogo, mnogo toga… Sve su to koraci kojima me je Bog vodio Sebi.

“A kako ste upoznali oca Arsenija?” upitala sam oca Platona. “U crkvi gde sada sluzim imam jedno duhovno cedo koje je dobar prijatelj sa ocem Arsenijem. Zamolio je oca Arsenija za blagoslov da me dovede k njemu, i evo me. Blagodarim Bogu zbog ovog susreta. Poverio sam citav svoj zivot ocu Arseniju, i sada sam drugi covek. Cim se vratim kuci, pokusacu da ubedim Ninu da i onda dodje da ga vidi. Tako mi je rekao otac Arsenije!”

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MATI MARIJA

Duge godine naseg zivota, sa svim radostima, brigama, tegobama i zalostima, vremenom se pretvaraju u secanja koja svako od nas nosi u sebi. Svetla i radosna secanja obasjavaju dalji zivotni put covekov, njima se dusa hrani. Mracne i turobne godine – njih pokusavamo da zaboravimo. No pamcenje nam cesto ne dozvoljava da ih potisnemo, i onda nas ta secanja progone, muce i nanose nam bol. Tako se prozivljene godine zivota neizbezno pretvaraju u secanje.

Zelim da kazem nesto o ljudima ciji zivot ne pripada dalekoj proslosti, vec je i danas veoma stvaran i aktuelan, mada je vec nasao svoje mesto u mome secanju. Istinska ljubav obogacuje coveka, donosi radost i vecito se preporadja u drugim ljudima. No, ako postoji snaga veca od snage ljubavi, to je onda samoodricanje radi bliznjih, blagost i dobrota, bezgranicna vera u Boga i molitva.

Otac Arsenije i mati Marija su oboje bili ljudi upravo takvog kova. Zelim da vam pricam o njima, jer je potrebno da se zna da postoje i takvi ljudi koji u sred teskih iskusenja pomazu drugome, poucavaju, ublazuju bol i privode Bogu. Sigurna sam da ce ko god bude citao o zivotu oca Arsenija i mati Marije i o njihovim delima, kroz njihov primer pronaci novi zivot i istiniti put. Zbog toga zivotna prica oca Arsenija i mati Marije ne predstavlja memoare, vec sam zivot. Njih dvoje su izvor zive vode koja nam daje snagu vere i koja nas obnavlja, kako bismo mogli da zivimo tom verom.

Pri zapisivanju ovih secanja oslanjao sam se na dnevnik koji sam u to vreme vodio gotovo svakodnevno. Zbog toga ce neke moje zabeleske mozda delovati subjektivno, jer su zapisane pod utiskom raspolozenja u kom sam se tada nalazio. Prepisujuci iz ovih belezaka trudio sam se da izostavim svoje licne komentare, ali to nije uvek bilo moguce.

***

Dosao sam da provedem svoj godisnji odmor kod oca Arsenija. Voleo sam gradic u kome je ziveo, i setao bih njegovim ulicama dan. Voleo sam da obilazim stare crkve i drevne manastire od kojih su mnogi bili u rusevinama. Setajuci tako, nasao bih se cas u cetvrtom veku, cas u kitnjastom osamnaestom, cas u strogom devetnaestom. Upoznao sam se sa kustosima muzeja, cime mi se pruzila prilika da zavirim u skrivene tajne drevnih predmeta koje vecina turista, kao ni stanovnika ovog grada, nije videla.

Tada sam imao samo dvadeset sedam godina i mogao sam da pesacim kilometrima po gradicu i njegovoj okolini. Uvece, kada bi otac Arsenije bio slobodan, molio bih se sa njim ili razgovarao, a ponekad bih samo sedeo i slusao njegove razgovore sa drugima. Svaki put bih naucio nesto o duhovnom zivotu i o veri. Uvek bi se, po odlasku od oca Arsenija, osecao duhovno bogatijim.

Jednog jutra odlucim da obidjem jedan manastir iz sesnaestog veka. Veci deo zdanja je i dalje stajao na mestu, ali je bio u stanju raspadanja. Narocito je lepa bila glavna crkva, u kojoj je jos uvek stajao ikonostas iz sedamnaestog veka. Kada sam se vratio kuci bio sam umoran, pa sam legao da se malo odmorim. To vece dodje ocu Arseniju u posetu neka nepoznata devojka i predade mu pismo. Otac Arsenije procita pismo i rece mi: “Sutra ujutru krecemo za Moskvu. Jevdokija Ivanovna mi javlja da je monahinja, mati Marija, njena poznanica, tesko bolesna. Moramo da uhvatimo jutarnji voz koji polazi oko pet sati ujutro. Molim vas, kupite tri karte i podjite sa mnom. Ostacemo mozda cetiri dana u Moskvi.” Zatim se okrenu i poce da razgovara sa tom mladom devojkom.

Nisam imao vremena ni da pogledam tu devojku, jer sam odmah posao da pripremim stvari koje ce nam biti potrebne za put. Nadezda Petrovna, u cijoj kuci je otac Arsenije ziveo, pomogla mi je prilikom pakovanja. Kad sam ponovo usao u sobu oca Arsenija, njega nije bilo.

Nepoznata devojka je setala po njegovoj sobi, zagledajuci knjige na stolu i po policama, kao i uljana platna i ikone na zidu. Posmatrala je sve to nekako s visine. Nije se obazirala na mene kada sam usao u sobu, vec je nastavila da razgleda stvari po sobi. Kada je napokon ponovo sela u fotelju, obrati mi se i rece: “Ko bi rekao da se jedan svestenik interesuje za umetnost, medicinu, filosofiju i marksizam. Mislila sam da oni samo znaju crkvene sluzbe i Bibliju. Bas me iznenadjuje ovaj vas Pjotr Andrejevic.” Ona me zatim odmeri od glave do pete i rece, pomalo podrugljivo: “A, jeste li vi jedan od “onih”, kao sto je Pjotr Andrejevic?”

Ovaj bezobrazluk me je uvredio, a najvise me je boleo njen stav prema ocu Arseniju. Odgovorih: “Da, ja sam jedan od “onih!” No, pre nego sto nastavite da govorite o ocu Arseniju tim tonom, predlazem vam da pogledate knjige koje je on napisao.”

“Knjige?” upita ona iznenadjeno.

Otvorih plakar i pokazah joj neka njegova dela. Ona uze jednu i stade da je prelistava, zastajuci da procita po nesto. “Veoma obrazovan covek, nema sta. Obrazovan, a svestenik! Kakva neobicna kombinacija. Zivot napreduje, materijalizam je priznat u skoro celom svetu, prodro je u umove skoro svih ljudi. Mnogo knjiga je napisano u kojima se dokazuje apsurd religije, a religija i dalje postoji…

“Veruju naucnici, veruju pisci i slikari, lekari i profesori i ucitelji veruju. Milioni obrazovanih na zapadu – i oni veruju. Crkve su nam pune, i u njih ne idu samo babe. Kako su me nervirale te babe kad sam bila mala! Stalno bi pokusavale da me uteraju u red.”

Nastavila je da govori, kao za sebe: “Da, da….Mnogo je toga napisano, a niko jos nije uspeo da dokaze da Bog ne postoji.”

Zatim se okrete prema meni i rece: “Znate, procitala sam mnogo knjiga o naucnom ateizmu, ali imam utisak da autori tih knjiga nikada nista nisu u stanju da dokazu. Oni ili pokusavaju da ocrne religiju, ili se svadjaju sa Bogom i pokusavaju da Mu dokazu da On u stvari ne postoji… Moja baka Kaca bezuslovno veruje. Kad biste vi znali moju baku! Bolja je od svih ljudi koje poznajem, cak i od mojih roditelja. Kada bi svi mogli tako da veruju kao ona…”

Devojka me iznenadi pitanjem: “A vi? Sta vi mislite o Bogu?”

Htedoh da joj odgovorim, no tada primetih oca Arsenija na vratima, kako posmatra devojku sa osmehom i sa ocinskom neznoscu. Odlucih da ne kazem nista.

“Jeste li se spakovali?” pitao me je.

“Jesam, oticicu na stanicu sutra u cetiri ujutru, a vas dvoje biste morali da stignete na voz do pet.”

Sledeceg jutra, kad smo seli u voz, medju nama je vladala tisina. Otac Arsenije je gledao kroz prozor. Videlo se kako pored nas promicu sume, planine, stanice, raskrsnice i zgrade. Po seoskim putevima videli su se ljudi. On nije bio svestan svega toga, jer je bio utonuo u molitvu.

Devojka, koja je posla na put sa nama, ucila je nesto iz debelog medicinskog udzbenika. Zvala se Tatjana. Ja sam pokusavao da pratim roman koji sam poneo sa sobom. Otac Arsenije je nekoliko puta oslovio Tatjanu i nesto je pitao. Putovali smo nekoliko sati.

Moskva je veoma bucan grad i primetio sam da je otac Arsenije, naviknut na zivot u varosici, izgledao nekako izgubljeno i nesigurno. Kad smo usli u taksi, nije umeo da zatvori vrata i zacudjeno je posmatrao tramvaje, trolejbuse i automobile kako jure ulicama. Zaustavili smo se ispred nove visespratnice oko koje se orio decji zagor, a iz jednog stana je dopirala muzika sa radija. Culi smo lupu vrata od lifta, udaranje potpetica po asfaltu i videli prolaznike kako zure i podozrivo gledaju na starce koji su sedeli na klupi blizu ulaza u soliter.

Stan u koji smo usli je bio tih, sunce je ulazilo kroz prozore. Otisli smo u kupatilo da se osvezimo posle puta dok je Tanja obisla svoju baku u drugoj sobi i iznela caj. Puna energije, Tanja je iznela na sto kriske hleba, sira i malo ribe. Za tili cas, na stolu se nalazilo verovatno sve sto su imali u kuci od hrane. Seli smo za sto i posluzili se.

Onda smo otisli u drugu sobu. Tamo je, na krevetu sa rukama sklopljenim na carsavu, lezala starica ozbiljnog i pomalo tuznog lica. Njene krupne, sive oci su nas posmatrale sa blagom radoznaloscu.

“Babuska, dovela sam ti prijatelje Jevdokije Ivanovne!”

“Da! Cula sam vas iz sobe da ste stigli”, rece bakica.

“Sedite, bacuska!” rece ona ocu Arseniju. “A ti, dragi moj, sedi i ti ovde, sedi i slusaj. Tanja neka ide da poradi malo u kuhinji.”

U sebi sam se pitao zasto me je ova starica nazvala “dragi moj.” Seli smo. Prvih nekoliko trenutaka smo cutali. Izgledalo je kao da se otac Arsenije zamislio i da nesto posmatra.

“Bacuska, sedite blize. Ne mogu glasno da govorim. Rekla bih vam prvo nesto o sebi, a onda bih zelela da me ispovedite.”

Otac Arsenije primaknu stolicu blize njenom krevetu. Primetio sam da vrlo pazljivo posmatra lice ove neobicne bakice. Bilo mi je jasno da je svu svoju duhovnu snagu usredsredio na predstojeci razgovor. Znao sam da se moli Bogu, jer su mu se usne jedva primetno micale.

U sobi je vladala neka cudna tisina. Ni otac Arsenije, ni mati Marija nisu progovarali. Sunce je obasjavalo sobu kroz prozracne bele zavese. Na zidu je bilo nekoliko reprodukcija Nesterovljevih slika. U uglu sobe, iznad kreveta, nalazila se ikona Vladimirske Majke Bozje, prekrivena belim vezenim ubrusom. Ubrus je bio tako namesten, da je ikona prema potrebi, mogla brzo da se pokrije.

Lice mati Marije je bilo vrlo neobicno. Bilo je ocigledno da je u mladosti bila veoma lepa. Lepota je i dalje prosijavala kroz mrezu bora koje su joj prekrivale lice. Ipak, izraz joj je bio tuzan i umoran. Njene sive oci posmatrale su oca Arsenija molecivo i sa nadom.

Mada se njene tanke i izduzene ruke se nisu pomerale sa kreveta, videlo se da je veoma napeta. Izgledalo je kao da ce ih svakog casa upotrebiti da se pridigne na krevetu i uspravi. Nepokretnost njenih ruku i ta napetost davali su utisak da ruke pripadaju nekoj statui. Posmatrajuci njene ruke, pokusao sam da zamislim njen karakter, secajuci se portreta akademika Pavlova koga je naslikao Nesterov: i njegove ruke, sklopljene na stolu, govorile su o njegovom karakteru.

“Blagoslovi me, oce. Blagoslovi monahinju Mariju. Na krstenju su mi dali ime Ekaterina. Hocu prvo da vam kazem nesto o sebi, da biste znali, kad me budete ispovedali, ko sam ja. Mozda ce vam ovo biti cudno, ali moj duhovni otac, bacuska Jovan, mi je rekao jednom: “Kad dodje vreme da umres, moras da ispricas sve o sebi svesteniku koji te bude ispovedao. Ne smes to da zaboravis!” Zato hocu da uradim onako kako mi je on rekao. Ne ljutite se na mene, bacuska, sto cu malo duze da govorim.”

Otac Arsenije joj pridje blize. Pokloni se i blagoslovi je veoma pazljivo. Ona primi njegov blagoslov sa strahopostovanjem i osecanjem nedostojnosti.

“Bacuska, siroce sam od svoje seste godine. Uzela me je kod sebe moja baka, sirota seljanka. Morali smo da prosimo hleb po kucama i pokoju paru ispred crkve. Od toga smo ziveli. Vlastelinka na obliznjem imanju, Jelena Petrovna, Bog da joj dusu prosti, uzela me je da radim kod nje. Kad su se navikli na mene, dozvolili su mi da se igram sa njenom kcerkom, Natalijom Sergejevnom. Postale smo prijateljice i zavolele smo jedna drugu. Jelena Petrovna je bila blaga i pravedna. Starala se o celokupnom gazdinstvu. Volela me je kao svoje dete, bila mi je kao roditelj. Ucila sam zajedno sa njenom kcerkom. To su bili lepi dani, bacuska! Lepi dani.

“Stasala sam. Imala sam sedamnaest godina, a Bog mi je dao lepo lice i vitak stas. Desavalo se ponekad da gosti misle da sam gazdaricina kcerka. To nimalo nije smetalo Jeleni Petrovnoj i Natasi. Svetiteljke su to bile, bacuska!

“Sad, Jelena Petrovna je imala muza koji je bio zenskaros i koji joj je mnoge brige zadavao sa svojim nevaljalstvima. No, nije bio los covek, Bog dusu da mu prosti.

“Dok sam odrastala, Sergej Petrovic me je voleo kao sopstveno dete, mazio me je i grlio, ali kad sam vec postala devojka, pokusavao je da ostane samnom nasamo. Shvatila sam sta se desava, pa sam ga izbegavala. Bilo me je strah i stid od Jelene Petrovne i od Natase. One su se prema meni ponasale kao prema svojoj rodjenoj kcerki i sestri.

“Od najranijeg detinjstva sam verovala u Boga i zelela da se zamonasim. Jelena Petrovna me je cak u sali zvala “monahinjice moja.” Volela sam duge molitve i cesto sam se molila. Sergej Petrovic je pokusavao da me odvrati od molitve, a ja sam ga samo molila da me ne dodiruje. Jednom mi je rekao: “Budalo mala! Ne znas ti sta je prava sreca!”

“Jednom su Jelena Petrovna i Natasa otisle nekome u posetu, a Sergej Petrovic nije bio kod kuce. Ja sam otisla u svoju sobu, jer mi nije bilo dobro, bolela me je glava. Odjednom, vrata moje sobe se otvorise i u sobu upade Sergej Petrovic, sav uzbudjen i poce da mi govori: “Kaca, ja te volim! Hajdemo odavde! Vodicu te u Sankt Peterburg, u Pariz!” Htede da me zagrli, no ja sam pocela da se branim. Onda me on ljutito baci na zemlju i stade da mi kida haljinu, sve vreme dahcuci i izgovarajuci sablaznjive reci. Gurala sam ga od sebe koliko god sam mogla i naglas se molila: “Majko Bozja, spasi me, cuvaj me, Bogorodice moja, pomozi!” On, kao da je poludeo, poce da mi cepa donju suknju. Ja sam se branila i kroz suze vikala: “Nemojte, Sergeje Petrovicu, nemojte, meni nista ne treba, ne sramotite porodicu! Ovo je greh, strasan greh! Ne skrnavite me! Ja samo hocu da idem u manastir!”

“On se onda razbesne kao zver, a ja, sta sam drugo mogla, nego da se molim na sav glas: “Majko Bozja, smiluj se na mene!” Uto se vrata sirom otvorise i Jelena Petrovna povika: “Napolje! Necu vise da te vidim u mojoj kuci!”

“Ja skocih na noge. Kosa mi je bila sva rascupana, haljina sva u ritama, no htela sam da pobegnem sto pre. No ona me zaustavi i povika: “Ne ti, Kaca! Ne ti, vec on! Ne zelim da ga vise vidim!” vristala je. I stvarno ga je i izbacila iz kuce. Nije dolazio citavih godinu dana.

“Ona me tada zagrli i, placuci, rece. “Oprosti mi, Kaca. Sumnjala sam u tebe. Posmatrala sam te i sad, kad se ovo dogodilo, bila sam sve vreme iza vrata. Cula sam te. Sve sada razumem.” Ljubila me je po licu, a ja sam ridala, toliko da nisam mogla da prestanem. Svetica je bila ta zena, kad vam kazem.

“Posle toga nisam ostala dugo u toj kuci. Htela sam u manastir, no Jelena Petrovna se nije sa tim slagala. Htela je da me uda: jedan mladi inzenjer, sin njenih prijatelja, bio se zagledao u mene i ona je dugo pokusavala da me ubedi da se udam za njega. Htela je cak i miraz da mi da. Ja sam htela samo u manastir, i tako sam joj uvek odgovarala na njena ubedjivanja. Konacno, Jelena Petrovna me odvede u manastir u kome je jedna njena rodjaka bila igumanija. Dala je veliki prilog manastiru i tako postadoh iskusenica.

“Na rastanku su i Jelena Petrovna i Natasa plakale. Ni ja nisam mogla da se suzdrzim. Gospode, kakvim si me dobrim ljudima okruzio! Tvoja slava se na njima preslikava!

“U manastiru sam bila veoma srecna. Mnogo sam toga naucila i shvatila. Mnogo sam dobrih ljudi upoznala koji su me upucivali i poucavali na putu k Bogu. Pevala sam u horu, upoznala se sa manastirskim sluzbama, naucila sam i da sijem. Sve mi je to kasnije dobro doslo. Medjutim, nisam se dugo zadrzala u manastiru: dosla sam 1914. a 1919. godine vlasti su najurile sve iskusenice iz manastira. Godinu dana sam stanovala sa jos nekim sestrama u privatnom stanu. U blizini su stanovale jos neke monahinje. Tu sam ostala godinu dana, a onda sam morala da odem, jer mi se udvarao predsednik kolhoza koji nije hteo da me ostavi na miru.

“Otisla sam u Rjazan, gde sam cistila crkvu. Svestenik je bio dobar: zvao se otac Jovan. Blagoslovio mi je da zivim kao monahinja. Imao je veliku dusu i mnogo se molio, ali ni tamo nisam mogla dugo da ostanem. Vlasti su zatvorile crkvu, a oca Jovana prognali u Sibir. Dopisivali smo se neko vreme. On je bio vrlo star i nije mogao dugo da prezivi u izgnanstvu. Od njega sam mnogo naucila. Mozda je greh ovo sto cu sada reci, ali od njega sam naucila vise nego u manastiru.

“Preselila sam se u Kostromu, jer sam tamo imala poznanike. Stanovala sam blizu crkve i u pocetku je sve bilo dobro, no onda se otac Gerasim iznenada zaljubio u mene. Jedne veceri, dok sam cistila crkvu posle bdenija, napao me je i pokusao da me siluje. Branila sam se, gurala ga i molila ga da me ostavi na miru. Bio je uporan, i strasno je psovao. Osamarih ga, a on se na to razbesne i prebi me. Uspela sam da pobegnem. Kroz dve nedelje, upade mi policija u kucu. Uhapsili su me, jer me je otac Gerasim prijavio da agitujem protiv vlasti. Bila sam u zatvoru tri meseca, a onda sam pustena, posto su se neki prijatelji zauzeli za mene.

“Otisla sam iz tog grada. Teskom mukom sam uspela da se zaposlim u fabrici odece. Umela sam lepo da sijem. Kasnije sam upisala skolu za medicinske sestre. Kad sam zavrsila skolu, dobila sam posao u operacionoj sali jedne bolnice. Kasnije sam se preselila u Moskvu, gde mi je pomogla jedna monahinja koja je i sama radila u bolnici kao medicinska sestra. U toj bolnici sam ostala do 1924. godine, kada sam otisla u penziju.

“Sve vreme sam se dopisivala sa Natasom i Jelenom Petrovnom. Zivot je i njih razdvojio. Sergej Petrovic se upokojio 1919., a Jelenu Petrovnu smo ispratili u vecni zivot 1927. Godinu dana pre toga je operisana u nasoj bolnici. Natasa me je cesto posecivala u Moskvi. Ona je imala tezak zivot i mnogo je stradala. Njenog muza i nju su streljali 1937.

“Dok sam radila u bolnici zblizila sam se sa jednom lekarkom, po imenu Vera Andrejevna. Bila je to zena srednjih godina. Muz ju je ostavio sa dvoje dece, Aleksejem i malom Valentinom. Valentina je Tanjina majka. Moja Tanja vas je danas dovela ovde.

“Preselila sam se kod nje i pomagala joj da podigne decu. Nije bilo lako, no Bog nas nije napustao. Lepo smo ih odgajile. Aleksej je 1943. godine mobilisan i skoro odmah poginuo.

“Vera Andrejevna je radila u vojnoj poliklinici, a ja sam bila medicinska sestra u gradskoj bolnici. Valentina je zelela da stupi u vojnu sluzbu, no kasnije je i ona zavrsila medicinu i udala se. Prvo je dobila kcerku po imenu Ksenija, a onda je rodila Tatjanu. Ja sam im bila druga baka.

“Eto, to je moj zivot, Bacuska, proveden uglavnom po bolnicama, ili kod kuce, cuvajuci decu. Je li to monaski zivot? Vidite i sami. Moj zivot je bio obican, svetski. Neka mi Bog oprosti! Zaboravila sam da vam kazem ono najvaznije: primila sam i monaski postrig, u tajnosti, 1935. Na monasenju sam dobila ime Marija. Moja porodica je tek kasnije cula za to. Zivela sam u svetu, bila monahinja samo po imenu. Znam da je to veliki greh. Nikad nisam zivela pravim monaskim zivotom, mada sam mnogo volela da se molim i da idem u crkvu.

“U bolnici sam cesto dezurala nocu. Taman sto bih stala na molitvu, zazvonilo bi zvonce. Ili bih po citavu noc morala da provedem kraj postelje nekog teskog bolesnika, ili pacijenta koji je tek operisan. U operacionoj sali sam morala sve vreme da mislim na instrumente koje dodajem hirurgu. Kod kuce sam morala da cuvam decu, da kuvam, da se bavim njima.

“Nikada nisam dosla cak ni blizu prave molitve. Kada bih isla nekuda, molila bih se putem. Ponekad bih u toku jednog dana uspela svega desetak puta da izgovorim: “Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnu!” Nocu bih pocinjala da se molim, no ubrzo bih utonula u san, nemajuci snage da nastavim. Nisam cak mogla da cinim dobra dela, toliko sam bila zauzeta svakodnevnim poslovima. Kad sam se penzionisala, imala sam vise vremena za molitvu, no tada vise nisam mogla nikome da pomognem. Sada sam stara i bolesna. Vidite, iako sam mnogo zelela da budem monahinja, nisam mogla da ispunim zavet koji sam dala Bogu i zbog toga sam mnogo gresna.

“Pre mnogo godina, dok sam jos zivela u manastiru jedan starac mi je rekao: “Cini dobro ljudima i moli se vise, to je spas monaha. Ekaterina, tvoj put ka monastvu ce biti dug. Mnoge ces prepreke morati da prebrodis, no Bog te nece napustiti.” Isto mi je rekao i otac Jovan. Nisam ispunila njihove savete. Mnogo sam gresila, a 1930. godine zamalo da se udam, no sam Bog me je sprecio.

“Od detinjstva sam zelela da postanem monahinja. Ta me je zelja pratila i kada sam postala iskusenica. Od tada mi je trebalo dvadeset godina da se zamonasim, a kad sam se zamonasila, nisam uopste zivela monaskim zivotom. Eto mog zivota, bacuska! Sve sam vam ispricala, jer mi je tako rekao moj duhovni otac, da bi, kad me budete ispovedali, znali ciju ispovest slusate.

“Tesko mi je bilo da vas pozovem, i nisam smela ni da se nadam da cete mi doci. Prekjuce sam bila u crkvi i dobro sam se osecala, ali kad sam dosla kuci, izdala me je snaga i osetila sam da mi je kraj blizu. Rekla sam Valentini i njenom muzu da cu umreti u utorak. Smejali su mi se i govorili: “Sta pricas, babuska?”

“Ali, onda je dosao lekar i poslusao mi srce. Rekao je da mi je srce veoma slabo. Znala sam to, kao sto znam i da mi nema pomoci. Veoma sam zahvalna Jevdokiji Ivanovnoj sto je pristala da posalje Tanju po vas sa pismom. Ne izmisljam: znam da cu umreti. Valentinu i Tanju sam vaspitala u veri. Ali one veruju kao intelektualci. Moj greh je sto nisam umela da im prenesem ono sto znam i moracu da dam odgovor za to pred Bogom.

“Andrej Ivanovic, Valentinin muz, je veoma dobar covek. On mnogo pomaze ljudima i nikad ne govori lose o drugima. Ali, zivim sa njima vec, evo, trideset godina i jos uvek ne znam da li on veruje u Boga ili ne. Mozda i veruje, ali je vrlo povucen u sebe. Molim vas, bacuska, sad me ispovedite. A ti, dragi moj, idi u drugu sobu. Idi kod Tanje.”

Dok je govorila, otac Arsenije je bio vrlo ozbiljan i usredsredjen, a u isto vreme, oci su mu izgledale nekako pune svetlosti. Dok sam izlazio iz sobe, cuo sam ga da govori mati Mariji: “Milost Bozja je uvek sa nama i Njegova volja je na nama.”

Izasao sam iz sobe i seo pored prozora u dnevnoj sobi. Bicu iskren: zivotna prica mati Marije nije na mene ostavila neki poseban utisak. Njen zivot ni po cemu nije bio izuzetan. Znao sam za slucajeve ljudi koji su ziveli i podvizavali se u mnogo tezim i kolmplikovanijim uslovima, podnosili bol i druge nedace. Nije mi bila jasna ozbiljnost sa kojom je otac Arsenije slusao njenu pricu. Njen zivot je bio tako obican.

Tanja je u kuhinji spremala rucak. Posedeh jos malo u dnevnoj sobi, a zatim otidoh u kuhinju kod Tanje. Na sebi je imala kecelju i ljustila je krompir. Na stolu je stajao otvoren udzbenik iz medicine u koji je s vremena na vreme gledala.

“Znaci, ispricao si se sa njima, a sad si dosao ovde da mi smetas. Ja ovde kuvam i ucim”, rece Tanja. Okretoh se da izadjem iz kuhinje. “Sto se odmah ljutis? Mnogo se lako vredjas – primetila sam to juce kad sam te pitala jesi li i ti mozda od “onih.” Uzmi noz i ljusti krompire. Zar neces, na kraju, i ti da jedes s nama?” Dade mi noz i svoju kecelju, a onda me upita, pomalo zabrinuto: “Kako je babuska?” Ja samo slegoh ramenima – otkud sam znao?

Tatjana poce da mi prica o mati Mariji. “Kad bi samo znao kakva je to zena! Toliko je ucinila za moju drugu baku, za mog oca, za Kseniju i mene. Ona nas je odgajila, Nas dve smo se oslanjale na nju sve ove godine. Znas li koliko je ljudi ona pomogla? Mnogo!

“Znala je da provede po citavu noc sa bolesnicima, a da je niko nije pitao, i nikad nije htela da primi ni jednu paru. To je cinila i sa poznatima, i sa nepoznatima. Nikad nije pitala: “Treba li vam pomoc?” vec je jednostavno pomagala. Nijednog trenutka nije zivela za sebe. Moj otac je vrlo povucen covek, ali on babusku voli vise nego sto voli moju majku, mene i Kseniju, vise nego rodjenu majku. A to nije samo zbog toga sto ga je negovala kad je imao srcani udar. On nju voli i postuje zbog njenih dobrih dela, zbog njene nesebicnosti i pozrtvovanosti prema ljudima. Niko ne zna koliko je ljudi od nje dobilo pomoc, i ne samo pomoc, nego i ljubav. Ona je to sve placala svojim vremenom, snagom, zdravljem, snom. Moje drugarice bi dolazile kod mene, malo bi porazgovarale sa njom, a onda bi se vracale da je pitaju za savet, kao da im je majka. Volela je i da daje poklone. Uvek je znala da odabere pravi poklon za covekove potrebe. Mi smo, kao njeni najblizi, bili navikli na nju i nismo uvek obracali paznju na to sto radi, no drugi ljudi su uvek bili zadivljeni njenom dobrotom.

“Nije njoj bilo lako da zivi sa nama. Na primer, ne usudjuje se da stavi svoje ikone na zid. Nece. Tata joj je nekoliko puta rekao: “Molim vas, okacite ih na zid, necemo nikoga pustati u vasu sobu.” No, ona nece da ih okaci da nas ne bi sramotila pred ljudima, i zato uvek kaze tati: “Neka, ja ionako idem u crkvu. Tamo ima puno ikona.”

“Znam da je boli sto nismo vernici. To nije istina, mi verujemo, ali ne onako kako babuska veruje. Mi verujemo na svoj nacin.” Dok je govorila, Tanja poce da place, nije joj smetalo sto sam ja u sobi. Kasnije smo presli u dnevnu sobu. Nestrpljivo je cekala da otac Arsenije izadje iz sobe. Nije prestajala da mi prica o mati Mariji.

Tri sata kasnije, otac Arsenije izadje iz sobe i rece Tanji da udje kod babuske. Skide sa sebe epitrahilj i sede u fotelju. Bio je duboko zamisljen i nije primecivao sta se oko njega dogadja. Tanja izadje iz sobe i pozva lekara, koji ubrzo dodje. Otac Arsenije je za to vreme bio i dalje zaokupljen svojim mislima. Mislio sam da se moli, pa da mu ne bih smetao, otisao sam u kuhinju. Posto je ispratila lekara, Tanja udje u kuhinju.

“Sta je rekao otac Arsenije?” upita me, sapatom.

“Ne znam, nisam ga nista pitao”, odgovorih joj, takodje sapatom.

“Lekar kaze da joj je srce jos vise popustilo. Poslusala sam je i ja. Zvala sam roditelje da dodju. Tanja nasloni glavu na sto i tiho zajeca.

Pre tri sata, prica mati Marije mi je izgledala nezanimljiva i obicna, poput price stotine ljudi. No sada mi je Tanja svojom pricom pokazala mati Mariju u sasvim drugom svetlu. Zivoti ovih ljudi se odjednom spojise sa mojim zivotom i ja osetih potrebu da u svemu tome ucestvujem.

Otac Arsenije je dotakao zivote mnogih ljudi, uzimajuci na sebe njihova stradanja. Mirio ih je, bilo sa zivotom, bilo sa smrcu. Otac Arsenije se uvek secao tih ljudi, osecao je njihov bol i stradanje, pokusavao je da pomogne zivima, a za mrtve se uvek molio. Znao sam da je otac Arsenije video i preziveo uzasne stvari dok je bio u logoru, kao da je i tamo dolazio u dodir sa ljudima koji su po mnogo cemu bili izuzetni. Dogadjaji i susreti iz tog doba su na njega ostavili neizbrisiv pecat i meni se cinilo da ga vise nista ne moze iznenaditi. Sta li je to sada na njega proizvelo toliki utisak?

Uskoro dodje kuci Valentina Ivanovna, Tatajnina majka. Posto je razmenila nekoliko reci sa Tanjom i pozdravila se sa ocem Arsenijem, otisla je u sobu kod mati Marije. I Andrej Fjodorovic ubrzo dodje kuci, pozdravi se sa nama i ode kod babuske. Iz sobe se cuo njegov glas. Kroz deset minuta Valentina Ivanovna izadje iz sobe i, obracajuci se ocu Arseniju, rece: “Babuska vas moli da udjete.”

“Oce Arsenije, hocu da se pozdravim sa svima vama”, rekla je mati Marija. Lice joj je bilo radosno, ozareno svetloscu, lezala je na krevetu u obucena u crno. Oprostaj je za njene bliznje bio veoma bolan. Svi su joj prilazili i ona je svakog ponaosob osenjivala znakom krsta, izgovarajuci reci koje su za njega ili nju bili od posebnog znacaja.

Andrej Fjodorovic je plakao kao malo dete. Nije mogao da se odvoji od mati Marije. Ja sam stajao pored oca Arsenija. Mati Marija me najednom primeti.

“Dodji, mili moj! Dodji da se pozdravimo, da ne kazu posle da si uzalud dolazio! Pridji blize.”

Prekrstila me je i rekla mi: Cuvaj moju Tanju. Nemoj da mi je povredis!” Nisam razumeo sta je htela da kaze.

Otac Arsenije, koji je stajao u uglu sobe, pridje mati Mariji posle mene. On je blagoslovi tri puta svojim naprsnim krstom, zatim pred njenom posteljom nacini tri metanije. Zatim se uspravi i ostade tako da stoji, a u ocima mu je sijala neka radosna svetlost. Cinilo se kao da je video nesto veliko i vazno, neku veliku tajnu, i da se boji da je ne izgubi.

***

Sahrana je zavrsena. U meni je neko bolno osecanje tuge. U glavi su mi reci koje sam cuo od mati Marije, njen razgovor sa nama, oprastanje sa njom. Lica njenih najblizih su tuzna i izgubljena, dok se na licu oca Arsenija vidi da mu je paznja i dalje usredsredjena na nesto sto mi ne vidimo. Bolan rastanak sa mati Marijom me je veoma dirnuo i uznemirio. Hteo bih nekako da pomognem, da dam nesto od sebe kako bih im malo olaksao bol. Ali ne mogu.

Vreme je vec i da se rastanemo. U stanu je samo porodica i njihova prijateljica Jevdokija Ivanovna.

Valentina Ivanovna trazi blagoslov od oca Arsenija, Ksenija takodje, no vidi se da joj je pomalo neprijatno. Tatjana, sirom otvorenih ociju, prilazi ocu Arseniju, uzima ga za ruku, zatim ga grli i tri puta ljubi. Lice oca Arsenija se ozari blagim osmehom, osmehom svojstvenim coveku udubljenom u ozbiljne misli. Andrej Fjodorovic ocigledno ne zna kako da se pozdravi sa svestenikom, sa svestenikom koji mu se dopada i kome je zahvalan, jer je ispunio zelju mati Marije i dosao da je vidi na samrti. Ne znajuci kako da izrazi svoju zahvalnost, on mu pruza ruku, a zatim se dugo rukuje sa njim, pozivajuci ga da opet dodje u posetu. Na kraju pokusava da mu da novac. Ruka ostaje da mu visi u vazduhu, a otac Arsenije ga grli i ljubi ga obraz.

Sa mnom se svi pozdravljaju kao da me vec dugo poznaju. Pozivaju me da opet dodjem. Tatjana ponavlja poziv. Posto se sa svakim ponaosob pozdravio, otac Arsenije, uz dubok poklon, kaze: “”Hvala vam sto ste me pozvali. Pruzili ste mi mogucnost da upoznam jednu izuzetnu osobu, pravu podviznicu, Hriscanku koja je ljudima pruzala samo dobrotu i radost. Mnogo sam naucio od mati Marije o savrsenstvu. Hvala vam! To je retka i izuzetna zena.”

Posto se jos jednom poklonio porodici, otac Arsenije, Jevdokija Ivanovna i ja napustismo stan. Otac Arsenije je i dalje bio veoma ozbiljan. “Hajde da prosetamo po Moskvi”, rece mi. Dadoh torbu sa nasim stvarima Jevdokiji Ivanovnoj koja je krenula kuci, a nas dvojica podjosmo u setnju moskovskim ulicama. Posli smo Bastenskim Krugom, a zatim uzanim i krivudavim ulicicama, prolazili kraj oronulih starih kuca sa kojih se ljustila boja i pored novijih zgrada, okruzenih dvoristima i drvecem.

“Zeleo bih da vidim Moskvu”, rece otac Arsenije.

Pozvao sam taksi. Odvezli smo se prema Kremlju. Vreme je suncano i malo vetrovito, vazduh je lak i prozracan. Ulazimo kroz Borovicku kapiju, penjemo se uzbrdo, pored zida, obilazimo velike crkve i dolazimo do zvonika Ivana Velikog. Pustam oca Arsenija ispred sebe, jer mi se cini da bi voleo da bude neko vreme sam. On polako obilazi zvonik i zagleda svaki kamen na njemu, svaku oblinu, istesanu pre mnogo stotina godina.

U sabornom hramu Uspenja Presvete Bogorodice danas nema mnogo sveta. Gledamo freske, ikone, gvozdenu kapiju vrhunske umetnicke izrade, natpise na grobovima, mosti svetitelja… U ovom hramu pociva celokupna proslost i velicina ruskog naroda, njegova vera i nada, njegovi razbijeni snovi.

Otac Arsenije dugo stoji pred ikonama i freskama, izgubljen u mislima, izgleda ozbiljno i zamisljeno. Evo zida duz kojeg su sahranjeni moskovski arhijereji, medju njima mitropolit Aleksej i Petar.

Otac Arsenije lagano prilazi grobovima, cini tri velike metanije pred njima, krsti se. Sa razdaljine od nekoliko metara cuje se strogi glas: “Druze! Ovo je narodni muzej! Nije dopusteno moliti se.” Otac Arsenije se ne osvrce, vec nastavlja da stoji ispred mesta gde su pre nekoliko vekova sahranjene mosti moskovskih svetitelja.

Zatim lagano prelazi naos i posmatra ikonostas i likove svetitelja na njemu. Dugo vremena stoji na jednom mestu, a zatim se ponovo vraca i stoji ispred nekih ikona.

Odlazimo, zatim, u Saborni hram svetih Arhangela, a zatim preko Crvenog Trga dolazimo do hrama svetog Vasilija. Tu uzimamo taksi. Dok se vozimo, otac Arsenije izgovara imena ulica kojima prolazimo, a onda zaustavlja taksi da bi pogledao neke crkve. Dugo ih i pazljivo posmatra. Crkava ima mnogo. Neke su zatvorene. Crkvica sv. Mucenika Trifuna je otvorena, kao i Andronovski i Donski manastir.

Vozac me pita: “Je li stari turista, ili naucnik?”

“Naucnik”, odgovaram.

Obilazimo tri groblja. Otac Arsenije provodi oko pola sata na svakom: prvo na Vagankovom, zatim na Vavedeljskim visovima i na kraju na Pjatnickom groblju.

Taksista, mlad covek, postaje nervozan. “Ne brinite”, kazem mu. “Platicemo vam koliko bude trebalo.”

Vracamo se u centar grada, kruzimo poznatim ulicama i trgovima stare Moskve. Zaustavljamo se pokraj starih kuca i ubogih brvnara u poluraspadnutim stanju zidanih u dvoristima kuca.

Na nekim mestima vidimo novu kucu, sagradjenu na mestu stare, koju je otac Arsenije poznavao. Prolazimo Molcanovkom, zatim Taganjkom, a zatim uzbrdo ka crkvici sv. mucenika Nikite. Blizu crkve je stara, oronula kuca pred kojom otac Arsenije zastaje, posmatrajuci njene prozore, dvoriste, okolne kuce. Tada mi se ucinilo da je sa lica ubrisao jednu suzu.

Konacno zadjosmo u Zamoskovorecje, gde se nalazio stan Jevdokije Ivanovne. Ona poce da nam priprema nesto za jelo, no u tom trenutku otac Arsenije se dize i rece: “Vraticu se brzo.”

Ponudio sam mu da podjem s njim, no on je hteo da ide sam. Jevdokija Ivanovna i ja ostadosmo u stanu, pomalo zabrinuti. Dok smo ga cekali da se vrati, prisecao sam se nedavnih dogadjaja: iznenadnog puta u Moskvu, smrti mati Marije, svog susreta sa Tatjanom, sahrane, neobicnog raspolozenja oca Arsenija i njegovog obilaska Moskve.

Moskva je bila grad njegovog detinjstva, njegove mladosti, mesto u kome se oblikovala njegova licnost i ucvrstila njegova ubedjenja. U ovom gradu je jos kao srednjoskolac napisao svoje prve radove, a kasnije i knjige. Postao je poznati naucnik. U Moskvi se zamonasio, a kasnije postao jeromonah. Dugo je sluzio u Moskvi, a posle je presao u obliznji gradic gde je stvorio bratstvo , zajednicu verujucih, koje je voleo i pomagao. Jos dok je ziveo u Moskvi, postavio je temelj vere u dusama mnogih ljudi, i na tom je temelju kasnije izgradio svoje bratstvo.

U gradic u kome je ziveo cesto su dolazili kod njega iz Moskve, a i clanovi njegovog bratstva su vecim delom bili Moskovljani.

Voleo je taj gradic, ali Moskva je za njega bila i ostala grad njegovog detinjstva i sazrevanja, grad u kome je poceo da se izgradjuje kao vernik. U ovom gradu je naucio da voli ljude i zbog toga je Moskva za njega imala poseban znacaj. Zbog toga je bio vidno potresen danas kada je obilazio krajeve svog detinjstva, delice svoje proslosti. No, zasto je bio onako neuobicajeno ozbiljan, zasto?

Mada ova strogoca i izrazita ozbiljnost nije bila svojstvena ocu Arseniju, na njemu se osecala skrivena tuga. Sigurno se secao ljudi koje je voleo i kojih vise nema. Ali, i danas u Moskvi zive ljudi koje on poznaje i voli. Zasto nije nikoga od njih pozvao u posetu kod Jevdokije Ivanovne? Zasto nije otisao u posetu kod nekog od svoje duhovne dece, kao sto je uvek imao obicaj da cini, kad god je nekuda putovao? Odgovorih sam sebi pitanjem: “A da li je za mene korisno da znam odgovore na sva ova pitanja?”

Otac Arsenije se vratio oko devet sati sav radostan. Ispricao nam je kako je otisao u svoju crkvu, kako je tamo naisao na mnogo svojih prijatelja i poznanika (on ih nikada nije nazivao duhovnom decom, vec uvek prijateljima).

“Kad su me videli, bili su zaprepasceni: otkud ja u Moskvi, i to jos u crkvi? Jevdokija Ivanovna, vi cete mi oprostiti – rekao sam im da sam odseo kod vas, pa cu verovatno veceras imati posetu.” Nije proslo mnogo, a zvonce na vratima se oglasilo i u stan udje sesnaestoro ljudi. Neke sam i ja poznavao. Otac Arsenije ih je ispovedao i razgovarao sa njima. To se nastavilo do kasno u noc. Sledeceg jutra smo napustili Moskvu u jedanaest sati. Pre polaska na stanicu, jos nekoliko ljudi je doslo da vidi oca Arsenija, a sa nekima se cuo telefonom. Bili su to njegovi “drugovi iz logora.”

Otac Arsenije je otisao iz Moskve umoran i neispavan, no izuzetno radostan. Mislim da su svi oni koji su znali da je u Moskvi dosli ga isprate na voz. Dosla je cak i Tatjana, posto ju je neko obavestio o nasem odlasku.

Po povratku kuci, otac Arsenije je morao da se odmara dva dana. Samo je Nadezda Petrovna mogla da udje kod njega. Kasnije nam je pricala da je sve to vreme proveo citajuci pravilo i moleci se.

***

Nakon nedelju dana, otac Arsenije me pozva da idemo u setnju. Izasli smo iz grada i krenuli prema recici, a odatle u polja. Uzani seoski drum je krivudao, a onda se najednom prekinuo i mi ugledasmo pred sobom ogromno zitno polje. Ptice su veselo leprsale po polju, vetric je povijao zrelo klasje i mrsio nam kosu. Pronasli smo jedan uzani puteljak i posli njime, sve vreme cuteci. Sunce je vec bilo daleko odskocilo, pa su nam senke bile duze. Vazduh je bio blag, lako smo disali.

Otac Arsenije je isao ispred mene, zamisljen i kao otrgnut od sveta. Pogled mu je klizio po zrelom zitu, po izduzenim senkama rastinja i narandzastoj suncevoj lopti. Ko bi znao o cemu je sve razmisljao? Ili se mozda molio? Cinilo mi se kao da je zaboravio na mene dok smo isli kroz zitno polje. Klasje nam je dopiralo do ramena i zakrivalo nam vidik. Dodjosmo do jednog brdasca, a kada se uspesmo na njega, pred sobom videsmo sumicu, a iza sebe, svuda naokolo zitna polja.

Tada se otac Arsenije okrete k meni i rece: “Secas li se kada je umrla Mati Marija?” Nije sacekao moj odgovor, vec je odmah nastavio. “Znas, mnogo toga sam video u svom zivotu. Sretao sam mnoge ljude i prilikom svakog susreta mi je darovano nesto jedinstveno i izuzetno, nesto novo i poucno, nesto sto mi je u tom trenutku bilo veoma potrebno. Uvek sam u tim susretima prepoznavao Volju Bozju, Njegovu promisao i premudrost.

“Nema vaznih i nevaznih susreta. Covek je uvek covek, ko god da je, sazdan je prema liku i podobiju Bozjem i taj lik je uvek u njemu. Sad, taj lik usled grehova ponekad bledi, a ponekad, sila kojom se covek u ime Boga trudi moze da ucini da taj covek zasija kao andjeo Bozji. Tri puta mi je u zivotu dato da provedem neko vreme u prisustvu takvih velikih sluzitelja Bozjih i svaki od tih susreta je za mene predstavljao veliku duhovnu radost, bogatstvo i Bozje otkrivenje.

“Tako sam ja od svakog coveka koga sam u zivotu sreo naucio nesto, od svakog sam poneo sa sobom nesto lepo i dobro, najbolje od onoga sto je taj covek imao u sebi. Ipak, ispovest monaha Mihaila u logoru, susret sa prostim seoskim bacuskom, ocem Jovanom daleko na Severu, i sada sa mati Marijom, ta tri susreta su za mene predstavljala otkrovenje, duhovnu prekretnicu koja mi je otvorila oci da sagledam zivot u celini i ljude, kao i svoj sopstveni zivotni put.

“Cuo si zivotnu pricu mati Marije. Osetio sam da te nije nesto posebno dotakla i da je u pocetku mozda nisi ni razumeo. Tebi je njen zivot izgledao tako obicno, da ne kazem – banalno. Nisi jedini: i njena porodica je na nju gledala na isti nacin. To je razumljivo: covek koji stoji u podnozju planine vidi kamenje i stenje od koga je planina sazdana, ali ne vidi planinu kao celinu. Tako je i sa zivotom svakog pojedinca.

“Ali porazmisli malo dublje o njenom zivotu: on se sastojao iz potpunog samoodricanja. Ona nije postojala radi sebe, vec radi Boga i radi ljudi. Jos kao devojcica, sirotica, osetila je zelju da pripadne Gospodu. Zivela je u kuci kod bogatih ljudi, ali je i dalje zelela da se posveti Bogu. Bila je iskusenica u manastiru, cistacica u crkvi ciji je staresina bio nasilnik, radnica, medicinska sestra. Gde god da je zivela, misli su joj uvek bile okrenute Bogu i ona je svoje “ja” sasvim potisnula, rastvorila ga u zivotima bliznjih. To je ono sto nisi uspeo da osetis u njenoj prici, sto te nije dotaklo.

“Mene je njena prica duboko dirnula. Iznenadila me je snaga njenog duha i postojanost ceznje da pripadne Bogu, koja joj je pomogla da predje preko svih prepreka i da prebrodi sva stradanja. Njena ispovest pred smrt mi je jos vise otkrila njenu savrsenost i duboku smirenost u dusi. Video sam tada koliko je ona volela ljude. Sve se to dogadjalo usred najobicnije svakodnevice, medju najobicnijim ljudima, u svetu koji je ogrezao u sujetu. Cinjenica sto je njen podvig ostao neprimecen od vecine ljudi, kao i njena smirenost i osecanje nistavnosti, samo jos bolje svedoce o velicini njenog truda pred Bogom.

“Mati Marija je umela da trpi. Za Hriscanina je najvaznije od svega da nauci da trpi, a da pri tom ne misli da je postigao nesto veliko. Kada cinis dobro ljudima moras uvek imati na umu da je onaj kome pomazes u nevolji – tvoj brat, koji strada i kome je tesko. Ti mu pruzas, dakle, pomoc, ali ne od sebe, nego od Boga i u ime Boga. Mati Marija je umela bas tako da pomaze, ne misleci na sebe. Dok sam slusao njenu ispovest, osetio sam veliku radost, uzdigao sam se duhom. Cak su i njeni gresi, a bilo ih je, svedocili o velicini njenog truda: njeni napori da prevazidje ove grehe dokaz su da je dobru borbu vodila, svedoci su pobede duha nad ploti i vere nad grehom. Nemoj nikad da zaboravis njenu porodicu. Mati Marija je mnogo ucinila za njih. Nemoj da ih zaboravis!”

Nisam ih zaboravio. Tanja i ja smo se vencali godinu dana posle toga. Danas pomazemo jedan drugom.

Otac Arsenije zastade i, kao da se uz veliki napor odvojio od svojih misli, pogleda na zitno polje koje se prostiralo pred nama. Cinilo se kao da je tek sada video da se nalazimo u sred polja, da sunce zalazi, da je oko nas miris nane i pelena i da nas dvojica hodamo uzanim krivudavim puteljkom u toplo letnje vece. Zastao je da pomiluje poneki klas zita, da ubere cvetic, a onda se nasmeja i rece: “Nije mi jos dugo ostalo od zivota, i zato mi je ovaj susret sa mati Marijom veoma mnogo znacio. Bog je tako uredio da bas u ovom trenutku svog zivota susretnem zenu pravednicu naseg vremena da bi me, po ko zna koji put, smirio!”

Krenusmo kuci. Otac Arsenije je gledao obrise grada i kupole crkava sa zvonicima. Ispricao mi je ponesto o ljudima koje je imao prilike da upozna i koje je voleo. Bio je radostan, lice mu je svetlelo, ali u ocima je i dalje imao izraz tuge.

Na ulasku u grad on se najednom okrete prema meni i rece: “Istina je! Sta sve covek ne moze da postigne uz Bozju pomoc… Mati Marija, mati Marija…” Ponovio je njeno ime nekoliko puta, a onda, nadovezujuci se na samo njemu poznatu misao, poce da recituje ove stihove:

“Videti sve, sve razumeti,

znati sve, sve u sebe primiti,

ocima svojim gutati svaki oblik i svaki cvet

svu zemlju pohoditi gorucim korakom

sve opaziti, i svemu dati novu plot.

“Tu je pesmu ispevao jedan divan covek i izuzetan pesnik, po imenu Maksimilijan Volosin. Voleo je ljude, pomagao im, isao putem svetlosti na nacin koji je samo njemu bio poznat. Bog je za njega predstavljao apstrakciju i zbog toga je njegov zivotni put bio veoma krivudav, vecno se vracao na pocetak puta. Da li je ikada stigao kuda je namerio? Samo Bog zna – ali taj covek je imao dobru dusu i dobar zivot.

“Poznavao sam ga, bilo je to oko 1925. godine. No ta vremena su bila za njega veoma teska, mnogo se kolebao.

“Mati Marija je bila prosta Ruskinja, a on poznati pesnik. Isli su oboje prema istom cilju, ali kako su razliciti bili njihovi putevi! Gospode, smiluj se na nas!”

I tako dodjosmo do kuce u kojoj je stanovao.

Zabelezio K.S.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MAJKO BOZJA, POMOZI!

Drugog dana rata moj suprug je mobilisan i poslat na front, a ja sam ostala kod kuce sa Kacom.

Nocne uzbune, protivavionska paljba, bljesteca svetlost reflektora na nebu, zavijanje sirena, barazni baloni iznad grada, zabrinjavajuce vesti o povlacenju nasih iz velikih gradova i citavih oblasti, sve je to uticalo na sumorni i zabrinuti izgled ljudi.

Tako je izgledala Moskva 1941.

Svaki put kada je bila uzbuna, bezala sam sa malom Kacom u skloniste ispod kuce i ostajala tamo do kraja uzbune. Prosla sam kroz to mozda hiljadu puta. Zivela sam u neprekidnom strahu i stalno osecala da ce se nesto uzasno i nepopravivo desiti. Od muza sam veoma retko dobijala pisma; on moja nije dobijao uopste. Divizija u kojoj se borio se stalno selila iz mesta u mesto, tako da moja pisma nisu ni imala vremena da dodju do njega. Muz me je pitao u svojim pismima zasto mu nikada ne pisem, a ja nisam imala nacina da mu objasnim da on moja pisma ne dobija!

Mnoga su deca evakuisana iz Moskve tada. Evakuisano je citavo odeljenje vrtica koji je Kaca pohadjala, ali posto je tada bila bolesna, ostala je kod kuce samnom. Morala sam da radim, pa su je cuvali neki moji dobri prijatelji. U septembru je evakuisano citavo preduzece u kome sam radila, ali posto je Kaca i dalje bila bolesna, nismo mogle da podjemo sa njima. Kasnije je Kaci bilo bolje, no tada je vec bilo kasno i nije vise bilo mogucnosti za evakuaciju.

Nemci su probili front i napredovali prema Moskvi. Svi smo osecali da nam se priblizava nesto strasno, neka velika tragedija. Grad je opusteo, ljudi su odlazili vozom, kolima, ili pesice. Mada je bilo veoma naporno i opasno, i mi smo krenuli iz grada. Put je bio prava nocna mora. Svako je svakoga pokusavao da na neki nacin istera iz voza: bilo je guranja, psovki, neke su terali da menjaju voz, neki su jednostavno bili gurnuti iz voza. Nemci su gadjali voz tri puta, a kod Rjazana mi je neko ukrao kofer sa stvarima. Voz je bio toliko krcat ljudima, da nije moglo da se dise. Svako je svakoga mrzeo i sumnjicavo gledao. Ona stara poslovica: “Covek je coveku vuk” se tada pokazala istinitom. Ne znam zbog cega, ali tih dana nisam upoznala nijednog pristojnog coveka. Kaca mi se na putu prehladila, imala glavobolje i bila vrlo neraspolozena i placljiva.

Presli smo Ural i obreli se u Sibiru. Vozili smo se snegom prekrivenim stepama i samo bi retko prolazili kroz stanice. Vetar je bio jak, napolju je duvala mecava. Konacno smo stigli do odredista. Pokupile smo sve sto smo imale sa sobom i izasle iz voza. Iza perona se video neki grad, hladan, nepoznat. Nalazile smo se u srcu Sibira.

Kuda da podjemo? Gde da prenocimo? Kako da prezivimo? Tada shvatih da nije bilo bas pametno sto sam pristala da odem iz Moskve gde sam imala stan, prijatelje, posao i platu. Osvanulo je jutro, a stepski vetar je nemilosrdno sibao. Stajala sam na sred perona sama sa detetom i uplasena, a oko mene zaglusujuca buka zeleznicke stanice. Nisam imala novca, ni odece, ni kupona za hranu. Krenuh prema salteru vojne komande, no ispred njega se vec otegao beskrajan red. Probala sam da podjem na razne strane, ali niko se nije obazirao na mene. Kada sam konacno uspela da se probijem do jednog majora i da mu objasnim da mi je muz na frontu, da sam dobegla iz Moskve sa papirima i da imam dete, on mi je odgovorio: “Grad je pun izbeglica. Moracete sami da se snadjete.” Ipak, dao mi je dva bona za hranu. Otisle smo da nesto pojedemo, a zatim sam morala da pronadjem pijacu i da pokusam da prodam jedino sto sam imala: dzemper koji sam imala na sebi. Nudila sam ga prolaznicima, ali niko ga nije hteo. Nisam bila jedina: mnogi su stajali i pokusavali da prodaju delove odece, ali kupaca nije bilo.

Pocelo je da se smrkava. Kaca je plakala: bilo joj je hladno, bila je umorna i htela je da spava. Odlucih da se vratimo na zeleznicku stanicu i da tamo prenocimo. O svemu ostalom, razmisljacu sutra. Popeli smo se na tramvaj. Tramvaj je klizio nepoznatim ulicama. Prozori na tramvaju bili su zaledjeni i kroz njih se nije nista videlo, no znala sam da je treba da sidjem na poslednjoj stanici. Duvala sam u prozor i tako uspela da otopim malo leda. Kroz rupicu koju sam napravila pogledala sam kroz prozor. Tramvaj iznenada stade i ostade dugo da stoji. U meni se kuvalo osecanje gneva, prema svemu i svakome. Provirih jos jednom kroz prozor i videh da tramvaj stoji ispred crkve na kraju jedne ulice. Ispred crkve je bilo mnogo ljudi i svi su se gurali unutra. Ni sama ne znam zasto, tek ja ustadoh i izvedoh Kacu za ruku iz tramvaja. Usle smo u crkvu.

Unutra se odvijala neka sluzba. Crkva se punila narodom, i ja se probih napred i stadoh ispred jedne velike ikone. Bilo je toplo. Skinula sam Kaci sal i otkopcala joj kaputic. U glavi mi je bila samo jedna misao: “Sta da radim, kuda da podjem? Kaca mi je gladna i umorna, hladno joj je. Sta da radim s njom?” Da sam bila sama, ne bih se toliko bojala, ali moje cetvorogodisnje dete je bilo samnom. Htela sam da placem, da vristim, da molim, da zahtevam, ali kome? Kome da se obratim? Zasto smo uopste dosle na ovo mesto?

Ne znam koliko smo dugo tu stajale. Kaca poce da me vuce za rukav i da place: “Mama! Umorna sam!”

Oko mene ljudi pocese da sapucu. Neka starija zena mi rece: “A vi, sto dovodite dete ovako kasno u crkvu! Bas ste nasli gde cete da stanete!” i pokusa da me gurne dalje od ikone.

Crkva se jos vise punila i nisam imala kuda da se pomerim. “I odavde hoce da me oteraju”, pomislih. “Bar bi na ovom mestu trebalo da imaju obzira prema nama…”

Pogledala sam ikonu ispred koje sam se nasla. Sa ikone su me posmatrale oci Majke Bozje. Lice joj je bilo nagnuto prema Detetu koje je prislanjalo svoj obraz uz Njen. U tom zagrljaju sam osetila neverovatnu ljubav i brigu Majke prema svome Detetu, koja Ga je stitila i grejala svojom ljubavlju, ljubavlju koja je svojstvena samo majkama. Bogomajcine oci su bile tako tople i svetle da je svako ko je posmatra mogao da oseti mir i utehu. I nas dve je Majka Bozja gledala tuznim ocima punim topline i saosecanja. To mi je davalo nadu i utehu. Moja vera je uvek bila veoma slaba, neznatna. Kad sam bila dete, majka me je ucila da se molim “za mamu i tatu” i naucila me “Oce nas” i “Bogorodice Djevo.” Posle sam sve zaboravila i sve se to preselilo u proslost, u pomalo smesno, a donekle i tuzno secanje.

Kada bi se ljudi smejali crkvenim stvarima, smejala bih se i ja sa njima, no negde je, duboko u meni, tinjalo neko nejasno osecanje da Bog mozda ipak postoji. Mozda.

Oci Bogomatere koje su me sada posmatrale odjednom izazvase pravu buru u mojoj dusi i ja shvatih, uprkos bezizlaznoj situaciji u kojoj sam se nalazila, da mi je Ona jedina nada. Pocela sam da se molim. Nisam znala reci nijedne molitve, vec sam je jednostavno molila da nam pomogne. Verovala sam da ce nam pomoci. Kako sam mogla ja, ateista, da poverujem u tako nesto u tom trenutku, ni danas mi nije jasno. Mislim da me je neobicna, Bozanska toplina Njenog izraza uverila da ce nam Ona zaista pomoci.

Kaca je sedela na podu crkve, ona zena mi je nesto sapatom dobacivala, a ja sam se molila. Secam se sada da se citava moja molitva sastojala samo iz trazenja pomoci za Kacu: “Majko Bozja, pomozi nam, pomozi nam!” ponavljala sam stotinu puta. Suze su mi tekle niz lice. Gledala sam ikonu, molila se tako i drhtala.

Sluzba se zavrsila i ljudi su poceli da odlaze. Ja sam i dalje stajala pred ikonom i molila se. Crkva se skoro ispraznila, Kaca je spavala na podu, a ja se nisam odvajala od ikone. Ugledah svestenika kako ide prema izlazu. Pridjoh mu i zamolih ga za pomoc, a on samo bespomocno rasiri ruke i, zakopcavajuci kaput, zurnim korakom izadje iz crkve.

Kada je svestenik otisao, ona zena koja je nekoliko puta htela da me odgura od ikone, iznenada zgrabi Kacu za okovratnik kaputa i stade da vice kako ovo nije javna spavaonica, nego crkva i da sam ja jedna najobicnija propalica. Kaca se probudila i pocela da place. Ja se vratih jos jednom kod ikone. Celivala sam je i jos jedanput zamolila Bogorodicu da nas ne ostavi. Cvrsto sam verovala da ce nam pomoci. U trenutku dok sam otvarala vrata crkve, iz mraka mi pridje jedna zena, uze me pod ruku i rece: “Idemo.” Izasle smo iz crkve i ja pomislih: “I ova hoce da nas otera…”

No zena me je cvrsto drzala pod ruku i nekuda nas vodila. Bilo je veoma hladno, cini mi se da mi se mraz uvukao u kosti. Pod nogama nam je skripao sneg. Ulice su bile gotovo puste, jedino bi pored nas projurio pokoji automobil. Isli smo pored niza omanjih ogradjenih kuca. Palo mi je napamet da je upitam kuda nas vodi, ali se nisam usudjivala. Nadala sam se da ce sve ispasti na dobro. Nije me napustala misao da nas Majka Bozja nece ostaviti i dok smo isle ulicama, ja nisam prestajala da se molim. Nailazile su mi razne pomisli u vidu strepnje, brige i straha od neizvesnosti, no cim bih zatvorila oci, videla bih pred sobom ikonu Majke Bozje i sve te pomisli bi odstupile od mene i nestajale.

Najzad se zaustavismo pred kucom sa visokom ogradom. Kapija zaskripa i mi se nadjosmo u malenom, snegom pokrivenom dvoristu. Kuca je imala samo jedan sprat. Zena potrazi kljuceve i pusti nas unutra.

“Udjite brzo i skinite kapute. Okacite ih u hodniku i sedite, molim vas, na ovu klupu. Sacekajte tu, jer mozda imate vaske. Pozvacu vas, da se operete. Moje ime je Nina Sergejevna.”

Zatim zacuh da neko iz susedne sobe pita, ljutitim glasom: “Nina, koga si to dovela?”

“Dovela sam onoga koga nam je Bog poslao.”

Zatim odnekuda zacuh kloparanje kofa za vodu, omirisah kuvani krompir. Tresla sam se od umora i soka. Kaca je spavala, privijena uz mene. Sta li ce sada da se desi? Dace mi da prespavam ovde, a onda? Tresla sam se sve vise.

Otvorise se vrata i Nina Sergejevna me pozva: “Draga moja, dodjite da mi pomognete.”

Ustadoh i udjoh u kuhinju. Pec je bila topla, a na njoj se u velikim loncima grejala voda. Blizu peci je stajala emajlirana kada. “Stavite vruce vode, a onda je dodajte malo hladne. Ja cu okupati malu. U crkvi sam cula njeno ime. A kako je vase?”

Rekoh joj kako se zovem. “Zovete se isto kao i ja – Nina”, rece ona. “A znate li kad vam je imendan?”

Nisam znala. “Morate to znati, draga moja, kad vec idete u crkvu. Sveta Nina se praznuje samo jednom u godini, 27. januara.”

Nije mi bilo jasno zasto ona to meni prica. Kuhinja je bila topla, miris dima i hrane koja se kuvala je bio vrlo prijatan. Punila sam kadu vodom. Bilo mi je neprijatno sto sam se nasla u kuci kod nepoznatih ljudi i sto im stvaram neprilike. Rekoh to Nini Sergejevnoj koja ne htede da me slusa. “Nemojte biti tako osetljivi. Donesite malu da je okupam. Obe ste prljave posle tolikog puta, a mozda ste zaradile i vaske.”

Svukla sam odecu sa Kace, koja je bila vrlo pospana. Kada sam je stavila u kadu sa vodom, ona zacica od radosti i zapljeska rucicama, a zatim ih, onako mokre, savi Nini Sergejevnoj oko vrata, i stade da cavrlja. Stala sam pored peci, skoro u nesvesti. Sve je izgledalo tako nestvarno, kao da sanjam. “Sada je red na vas”, kroz maglu dopre do mene glas Nine Sergejevne.

Ona iznese Kacu iz sobe, a ja se svukoh i udjoh u kadu. Toliko sam se tresla da mi je sundjer ispadao iz ruke i jedva sam se drzala na nogama. Nina Sergejevna ponovo udje u kuhinju. Bilo mi je neprijatno. “Nemojte se stideti. Ja sam lekar. Slusajte, draga moja, vi se ozbiljno tresete. Brzo se operite – bolesni ste. Odjednom, sve mi se zamuti pred ocima: i Nina Sergejevna i kuhinja. Iz daleka sam osecala da me neko kupa, da me brise i oblaci u spavacicu. S vremena na vreme cujem necji glas koji me hrabri.

Odvode me nekuda, polazu me u postelju, stavljaju mi nesto toplo na grudi i daju mi malo vode…

Kasnije su mi pricali da sam povratila svest tek posle cetiri dana, i to samo na kratko. Od svega se secam samo da mi je pred ocima bila ikona Bogorodice i da sam joj se molila, za sebe, za Kacu i za Ninu Sergejevnu koja nas je uzela kod sebe. Sanjala sam da je neko pokusavao da me odgura od ikone, a ja sam se branila i vikala: “Majko Bozja, ne ostavljaj nas!” Neko me je stalno gurao, a ja sam pruzala ruke k Njoj i uspevala da napravim par koraka prema njoj, i tada bi se Njeno lice ozarilo svetloscu, a ja bih u sebi osetila mir, no potom bi me neko opet gurnuo od nje i sve bi ponovo postajalo mracno i borba bi ponovo pocinjala. U snu sam se mnogo plasila, obuzeo bi me uzas pri pomisli da ce me neko odvojiti od ikone Majke Bozje.

Znala sam da nam samo Ona moze pomoci. Ako nam pruzi ruku i ukaze Milost, zivecemo. Kada bih samo mogla da objasnim sebi, kako je moguce da sam mogla da se molim dok sam bila u nesvesti! Kada mi se konacno povratila svest, prvo sto sam cula bili su otkucaji velikog zidnog sata. Zatim sam cula skripanje drvenog poda i neciji sapat. Bila sam toliko slaba da nisam mogla da pomerim ni prst, i jedva sam uspela da otvorim oci. Videla sam da se nalazim u nepoznatoj sobi sa prozorom preko koga je bila navucena zavesa. Polako pokrecem oci, i na svoju veliku radost vidim ikonu Majke Bozje pred kojom u svetluca kandilo u zelenoj casici. Bila je to ista ona ikona koju sam videla u crkvi. Kasnije sam saznala da je to ikona Bogorodice Vladimirske.

Pogledala sam u ikonu i jedino sto sam mogla bilo je da ponavljam iste reci koje sam izgovarala dok sam bila u nesvesti: “Majko Bozja, ne ostavi nas!” Placem. Osecam kako mi neko utire suze i ja tonem u san, po prvi put mirna i bez straha.

Probudila sam se ujutru. Kada sam otvorila oci, ponovo sam cula otkucavanje sata i neki susanj. Iz druge sobe se cuo glas moje Kace i jos jedan glas, koji joj je citao bajku. Pokusala sam da pozovem Kacu. Ponovo sam otvorila oci i videla ikonu. Osetila sam mir i ponovo pokusala da dozovem Kacu i Ninu Sergejevnu. Pod zaskripa. Iznad sebe ugledah lice sa naocarima, prijatno i blago. “Kaca je ovde, a Nina Sergejevna je u bolnici, danas se vraca kasno. Dobro je da ste se probudili. Sada ce sve biti u redu. Majka Bozja vam je pomogla. Stalno ste je dozivali u pomoc dok ste bili u nesvesti. Nepoznata zena me pogladi po glavi. “Imali ste upalu pluca, influencu i sok, sve u isto vreme. Znate, Nina Sergejevna i ja smo dobre prijateljice. Obe smo iz Moskve. Moje ime je Aleksandra Fjodorovna. I ja sam lekar, internista. Kaca i ja smo se sprijateljile. Nina i ja smo se dogovorile da je najbolje da ostanete kod nas.

Ostala sam u krevetu pet dana. Tek tada mi je Nina Sergejevna dozvolila da ustanem.

Sasvim nepoznati ljudi su nas uzeli kod sebe i negovali me dok sam bila bolesna, hranili me i pojili, cuvali mi Kacu. Sta me je navelo da udjem u crkvu ono vece? Zasto sam stala bas ispred ikone Majke Bozje? Kako to da mi je palo napamet da je molim za pomoc? I kako to da sam bila sigurna da ce nas Ona izbaviti? Zasto je Njeno lice bilo pred mojim ocima sve vreme dok sam bila bolesna? Kako to da sam prvo ugledala ikonu kad sam se probudila iz nesvesti, i to bas ikonu Vladimirske Majke Bozje? Zakljucila sam da je sve sto mi se dogodilo bilo istinsko cudo kojeg su Bog i Njegova Majka udostojili mene gresnu. Kada sam to shvatila, obuzela me je jos veca blagodarnost i ljubav prema Njoj koja nas je spasla i kao i prema zenama koje su nam pomogle.

Sve sam ovo ispricala Nini Sergejevnoj i Aleksandri Ivanovnoj, jos dok sam lezala u krevetu. Njih dve su mi mnogo pomogle i uputile me na put vere. Krstile su Kacu i naucile nas svemu sto nam je bilo potrebno da znamo kako bismo zaista postale Hriscanke. Ostale smo kod njih tri godine. Za to vreme sam radila u fabrici. Onda sam morala da se vratim u Moskvu da ne bih izgubila stan. Kaca je ostala kod njih. Tamo je zavrsila skolu i institut 1960. i tek tada se, zajedno sa njih dve, sa njenim babuskama Ninom i Sasom, vratila u Moskvu.

Nema potrebe opisivati kakve su bile ove dve zene. Pisuci o ovom periodu svog zivota, sustinski vaznom za mene, mislim da sam sve rekla o ovim dvema Hriscankama. Dodacu jos samo to da su obe bile duhovne kcerke oca Arsenija koje su morale da napuste Moskvu 1936. godine kako bi izbegle talas hapsenja koji je u to vreme besneo.

Sa ocem Arsenijem su me upoznale 1958., posto je pusten iz logora. Po dolasku u Moskvu, Nina Sergejevna i Aleksandra Ivanovna su kupile malu kucu, medjutim vise su vremena provodile sa Kacom i njenom porodicom.

Blagodarim ti, Boze, za veliku milost koju si mi pokazao. Blagodarim i Vladicici nasoj, Presvetoj Bogorodici, za cudo vere koje je pokazala na meni i kojim me je privela Crkvi, veri i izvoru zivota. Blagodarim ti, Majko Bozja, sto si mi u pravi cas poslala dve tvoje kceri i sto si mi dala duhovnog oca i ucitelja, oca Arsenija.

Slava Tebi Boze nas, slava Tebi!

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NA KROVU

Zivot je u to vreme bio tezak, pun iznenadnih opasnosti i strahova koji su neprestano ugrozavali nas zivot, fizicki i duhovni. No, Bog i Majka Bozja su nam bili milostivi u trenucima neposredne opasnosti i nikada nam nisu uskracivali Svoju pomoc. Svaki put kada bih se udaljila sa puta Gospodnjeg, On bi mi poslao nekoga ko mi je pomagao da se vratim na pravi put i ucio me da izbegavam greske i stranputice. Uvek bih u trenucima zivotne opasnosti prizivala Ime Bozje i On bi mi uvek slao pomoc. Mnogo puta u zivotu sam se uverila da je jedini istinski spas u molitvi, iskrenoj molitvi, a molitva Majci Bozjoj mi je uvek bila najspasonosnija zastita i najpouzdanije izbavljenje od svakoga zla, duhovnog i telesnog.

Zelela bih da vam ispricam nesto o snazi molitve koju je imao nas duhovni otac i o jednom dogadjaju koji je ostavio veliki utisak na nas.

U Moskvi je vladala glad. Dobijali smo kupone za osminu vekne hleba dnevno, a hleb koji bi nam davali bio je plesniv. Po ducanima nije bilo nicega: ni krompira, ni zitarica, ni kupusa, a ulje i maslac nismo videli mesecima. Rublja nije imala nikakvu vrednost; seljaci su prodavali hranu iskljucivo za robu. “Cena” im je bila basnoslovna. Prema gradjanstvu su se odnosili kao prema dusmanima, i mi smo bukvalno morali da ih molimo da nam daju veknu hleba ili vrecicu krompira za zlatan lanac ili krzneni kaput. Bili smo gladni, smrzavali smo se i ziveli smo u vecitom strahu.

Sasa, Kaca i ja odlucismo da zamolimo naseg duhovnika, oca Mihaila, za blagoslov da idemo u selo po hranu. Mnogi su tada isli u selo sa svojim stvarima i vracali se sa hranom. Otac Mihailo nas je pazljivo saslusao, sa negodovanjem vrteo glavom, zatim stao pred ikonu Bogorodice pred kojom se dugo molio. Na kraju, kad je zavrsio molitvu, rece nam: “Stavljam vas u zastitu nase Zastupnice, Majke Bozje. Svaka od vas neka ponese ikonicu na put. Molite se sve vreme puta. Bogomajka i Sveti Georgije ce vas sacuvati. Bice tesko. Ja cu se odavde moliti za vas.” Zatim rece, kao za sebe: “Majko Bozja! Ugodnice Boziji, sv. Georgije! Pomozi, sacuvaj ih i zastiti od svake opasnosti, straha i hule.” Dade nam blagoslov i zacuta.

Kao da je zaboravio na nas, otac Mihail se ponovo okrete ikonama i nastavi da se moli.

I tako smo nas tri krenule na put. Zapitale smo se medjusobno, zasto je otac Mihail rekao da ce nas na putu cuvati Sv. Georgije. Bilo smo mlade, zivot nam se cinio veoma jednostavnim i nismo se nicega bojale. Naravno, o zivotu nismo znale skoro nista. Uvek smo zivele u gradu, roditelji su nam bili skolovani i nismo poznavali nikoga sa sela. Sve tri smo studirale na fakultetu, a vezivala nas je Crkva. Nasi roditelji se nisu slagali sa time da idemo na selo, ali smo na kraju ipak otisle. Iz Moskve smo otputovale stojeci izmedju vagona voza. Bio je kraj septembra.

Uspele smo da nabavimo vrece od oko petnaest kilograma brasna i trideset kilograma psenice. Sve smo same nosile, mada su vrece bile veoma teske. Nije nam bilo lako, ali bile smo tako srecne. Nabavile smo hranu! Kako ce se obradovati nasi roditelji! Medjutim, voz se iznenada zaustavi negde podaleko od Moskve. Znalo se da svuda po okolini patroliraju “anti-profiterske” jedinice koje oduzimaju ljudima hranu koju su nabavili sa sela. Nisu pustali narod u vozove. Zeleznica je u to vreme bila rezervisana samo za vojsku.

Svuda oko nas su bili ljudi bolesni od tifusa, gladni. Bilo je uzasno. Voz se nije pomakao tri dana. Za to vreme smo jele mladi luk i zvakale sirovu psenicu. I danas osecam taj ukus u ustima. Trece noci u stanicu udje dugacak voz. Pronese se glas da je to vojni voz koji ide za Moskvu. Ujutru se vrata od vagona otvorise i vojnici poskakase iz voza da zamene ono sto su imali kod sebe za hranu: jabuke, cveklu ili luk. Htele smo da ih pitamo da li mozemo da se ukrcamo na njihov voz, no bilo nas je strah. Zene koje su bile sa nama rekose nam da je opasno voziti se sa vojnicima. Od njih smo cule uzasne price. Govorile su jos i da su beloarmejci probili front i da sada napreduju ka nama, da bande dezertera pljackaju i siluju sve zivo po okolini, a cule su i kako je u blizini izbila epidemija kolere. Slusajuci ih, cinilo nam se da nam nema spasa i da je sve izgubljeno. Tada smo se setile reci naseg oca Mihaila. Vagoni su bili puni vojnika, konja i artiljerijskog oruzja. Vojnici su sedeli svuda: po sedistima, lezajima, po podu i u hodniku, pusili su i grickali semenke i dobacivali zenama na peronu: “Ehej, hajde s nama, povescemo vas! Uskoro polazimo!” Bilo nas je veoma strah. Neke zene se ipak odlucise da podju sa njima. Vojnici im pomogose da unesu svoje torbe i zavezljaje u voz, dobacujuci i smejuci se sve vreme. Poslednja vest je glasila da se do daljnjeg obustavljaju svi vozovi za Moskvu. Nas tri pokusavamo da na brzinu odlucimo sta nam valja ciniti. Ljudi su vec poceli da se penju na krovove vagona. Krovovi su puni ljudi. Iz vagona dopire smeh i svirka harmonike. Kazu da taj voz putuje sa Serpukov.

Jedna grupa zena, medju kojima smo i nas tri, odlucuje da se popne na krov voza, jer drugog nacina da se ode odatle nema. Teskom mukom smo uspele da se popnemo na krov. Pomagale smo jedna drugoj i vukle preteske vrece sa namirnicama. Bilo nam je veoma vruce. Nekako smo uspele da se smestimo na metalnom krovu jednog od vagona.

Stadoh da se molim Majci Bozjoj, pokusavajuci da se neprimetno prekrstim, Sasa i Kaca takodje. Svuda po krovu su ljudi i zene. Iz lokomotive kulja dim koji nas stipa za oci i za nos, jer loze drva. Uto voz stade najpre da se drmusa, kao da ne zna da li da podje napred ili nazad. Konacno ipak polako krecemo. Voz se zahuktava i pocinje da ide sve brze.

Prolazimo kroz neku stanicu sa koje ljudi ocajnicki pokusavaju da se bace na nas voz. Vecina ne uspeva. Evo nas gde prolazimo kroz nenaseljenu stepu ciju uvelu travu preseca jedna jedina pruga.

Povremeno iz lokomotive grune gust crni dim koji nas zasipa cadju, a po nama padaju varnice, koje nas peku po licu i rukama i koje prave rupe po nasim torbama. Pokusavamo da otresemo varnice sa sebe, da ih oteramo kao muve. Otresamo ih sa sebe i jedna sa druge. Osecam mir, cak i zaboravljam na molitvu. Posmartam stepu i krovove vagona nacickane ljudima. Sasa ne prestaje da se moli, lice joj je ozbiljno, a usne joj se jedva primetno micu. Ugledajuci se na nju, molimo se Kaca i ja. To nam daje sigurnost. Sasa nam daje znak da legnemo tako da nam se glave dodiruju. Tako i ucinismo, a ona poce da izgovara reci Akatista Presvetoj Bogorodici Vladimirskoj koji je znala napamet. Niko je ne cuje, jer voz strasno tandrce, svaki vagon za sebe. Sasa se neprekidno moli: “Mati Bozja, pod pokrov Tvoj pribegavamo, u Tebe se nadamo i Tobom hvalimo. Ogradi i spasi nas bespomocne od svake bede, ne ostavi nas i Tvojom nas miloscu pokrij. U Tvoje ruke predajemo sebe, jer si nam ti jedino spasenje i nada nasa.”

Osecam, pri svakoj reci molitve, da nismo same, vec da je sa nama Majka Bozja i da ce nas Ona sacuvati.

Vrucina je velika i sa mukom uspevamo da sa sebe stresemo varnice, a da se istovremeno drzimo za krov voza. Vrece neprestano klize i moramo da ih cvrsto drzimo i vucemo ka sebi da ne bi spale sa voza. Voz povremeno staje u stanici da bi vojnici natovarili drva. Kada se lokomotiva napuni vodom, polazimo. Prolazimo tu i tamo pored neke brvnare ili seoceta, ali uglavnom se sve vreme vozimo kroz suvu stepu. Vozili smo se tako neko vreme, a onda je voz najednom stao. Ljudi pocese da iskacu iz voza i da o necemu raspravljaju. Iako se voz ne pomera, i dalje lezimo na krovu. Malo je svezije, posto je sunce vec na zalasku, ali sada pocinje da nas muci zedj. Vrata vagona se otvaraju, vojnici izlaze napolje i odlaze u zbunje. Smeju se i psuju. Odjednom, jedan od njih rece: “Hajdemo gore gde su zene! Vidi sta ih ima po krovovima!”

Njihovo raspolozenje se odjednom promeni. Vagoni se ispraznise, a vojnici stadose da se penju na krovove.

“Gospode, Boze moj! Sta sada?” pomislih. Neki vojnici vec su bili na krovu, a za njima pocese da se pojavljuju i drugi. Cuje se plac i kuknjava: “Sta to radis, nesrecnice! Mogu majka da ti budem!”

“Nemojte mi samo uzimati hranu, deca su mi gladna i cekaju me da im donesem…”

“Ne zanima nas hrana! Dobro nas hrane u vojsci!”

Po krovu se razleze bat vojnickih cokula. Premrle smo od straha. Neka zena histericno place i kuka, neke skacu s krova na ledinu i naravno, ozledjuju se. Na nasem krovu jos nema vojnika, no iznenada se pojavljuje nekoliko njih. Molim se Majci Bozjoj, moli se i place Kaca pored mene, a Sasa samo seva ocima. Znam nasu Sasenjku, nikad im se nece dati. Lice joj je prkosno, ali znam da se iz sve snage moli. Setih se reci oca Mihaila pred put, znam da mnogo moze molitva duhovnika, a setih se i kako nam je spomenuo svetog Georgija. Obracam se i njemu sa molitvom da nam bude u pomoci. Uzdam se u Sasinu molitvu. Ozbiljna je i mirna i nastavlja da lezi, dok smo se nas dve uspravile i sele. Jedan vojnik obilazi neke zene i ide prema nama. Ima visoke jagodice i celav je, a u njegovim iskosenim ocima nema ni traga od bilo kakvog osecanja ili misli. Hvata me za ruku i vuce dole. “Lezi i necu ti nista!”

Guram ga od sebe i uspevam da se nekoliko puta prekrstim, sve vreme ga gledajuci u oci. Dobro je, izgleda, raspolozen, pa mu je to smesno. U medjuvremenu, neke zene se i dalje opiru, a neke su se predale. Vrlo je bucno. Mnogo je vojnika, dobro se provode, sve im je ovo veoma zabavno. Njihov puk se hrabro borio i sada su dobili otpust, idu na zasluzeni odmor. Na frontu su gledali smrt u oci, bili izlozeni nebrojenim opasnostima, a sada verovatno misle da imaju prava na sve. Otpor koji im zene pruzaju samo im jos vise raspaljuje niske strasti. Navikli su, prolazeci kroz sela, da siluju sve sto im padne pod ruku, narocito ustrasene zene, koje se otimaju. Ovo sam, zakljucila, naravno, tek kada smo stigli u Moskvu.

Vojnik mi se opet priblizi i ja koraknuh unazad. “Pazi!” povika Kaca. “Blizu si ivice!”

Okretoh se i videh da vise ne mogu nazad. U tom trenutku se na krov pope jedan mornar. Na sirokim grudima mu je mornarska majica. Oci su mu uzagrene. Krece se sa tolikom odlucnoscu prema meni i sa takvim izrazom gneva na licu, da me spopada uzas. To lice mi ostaje urezano u pamcenju za sva vremena. Nemam kud: jedan je ispred mene, drugi mi se priblizava otpozadi.

Mornar me hvata za ramena, gura me u stranu i govori: “Smiri se. Za skakanje sa krova uvek ima vremena. Pricekaj, sad cu da rascistim stvar.”

Prilazi onom vojniku, zadaje mu poprilicno jak udarac u grudi, uz povik: “Gubi se odavde!” Vojnik bezi i skace u prostor izmedju vagona. Mornar prilazi drugom vojniku koji je legao preko neke zene i vice: “Sta radis to, smrdljivi pacove! Sramotis sovjetsku armiju!”

Vojnik se dize, psujuci pokusava da udari mornara, no ovaj mu odvali samar. Vojnik ponovo zamahnu da ga udari, a mornar poteze revolver i usmrti ga jednim hicem. Telo vojnika se otkotrlja na ledinu.

“Drugovi!” povika mornar. “Mi smo vojnici Revolucije, ovde smo da branimo i stitimo sovjetsku vlast! Mi smo za narod, i mi smo iz naroda! Sta radite? Sram vas bilo! Crvena Armija stiti radnicku klasu, a mi se ovde sramotimo. Ko siluje, zasluzuje da bude streljan na mestu! Mozda na krovu nekog drugog voza sede nase supruge, sestre i majke! A sad, vi koji se smatrate komunistima – za mnom!”

Vojnici se bune, neki pokusavaju i da ga udare, ali svi silaze sa krova. Okupljaju se svi da rasprave sta se dogodilo. Mornar drzi govor, recit je i lepo se izrazava. U pocetku su neki vojnici poceli da se bune i da potezu oruzje, ali pobuna je brzo savladana, jer su uz mornara ubrzo stali komandujuci oficiri i drugi vojnici. Sve se ubrzo stisalo.

Zene nisu silazile sa krova. Vojnici brzo zakopase mrtvog druga i vratise se u vagone. Mornar se ponovo pope na krov i pozva nas: “Devojke, izvolite dole u vagon – bice vam udobnije.” Sasa ustade i rece nam: “Idemo.”

Voz je putovao citavih 48 sati. Vojnici su bili dobri prema nama. Dali su nam da jedemo corbu od jecma i caj koji je imao zagoreli ukus. Mornar nam rece da se zove Jurij[1]* Nikolaevic Tulikov. Bio je partijski komesar puka. Sedeo je pored nas, a Sasa, koja je inace bila veoma cutljiva i tiha, nije prestajala da prica. Cinilo mi se da nije bas pametno sto mu prica o nama, o Crkvi, o fakultetu, o nasem prijateljstvu. Ispricala mu je i kako smo se molile Majci Bozjoj i svetom Georgiju da nas sacuvaju na putu. Mornar nas je slusao i nije se smejao, niti nas kritikovao.

Spavale smo u uglu vagona. Razgovarale smo i molile se zajedno, pogotovu Sasa.

Dva puta smo nailazili na barikade, no vojnici su ih oba puta uspesno otklonili. Najzad stigosmo u Podolsk. Bila je to poslednja stanica. Jurij i jos neki vojnici smestise nas u lokalni voz kojim smo stigli u Moskvu.

Dok smo se pozdravljali, Jurij nam rece na rastanku: “Mozda cemo se negde ponovo sresti! Zivot je pun iznenadjenja.”

Sasa, nasa tiha i povucena Sasa, poznata po umerenim recima i ponasanju, stade pred Jurija, zagrli ga oko vrata i rece mu: “Neka te Bog sacuva za dobra dela. Samo nastavi da pomazes ljudima. Neka Bi Bog dao da uvek imas ovako veliko i dobro srce.” Duboko mu se poklonila. Ovakvo ponasanje nije bilo svojstveno nasoj Sasi.

Nasi roditelji su bili presrecni kada su nas ugledali. Cim smo se umile i oprale, pozurile smo kod oca Mihaila.

Na vratima nas je docekao otac Pavel. “Bacuska zna da dolazite, pa me je poslao da otvorim vrata. Sve ovo vreme se molio za vas!”

Udjosmo u kucu. Otac Mihail skoci od radosti kad nas ugleda, zagrli nas, dade svakoj blagoslov, a zatim se okrete ikonama Presvete Bogorodice i svetog Georgija i otpoce da cita blagodarnu molitvu. Posle toga smo mu ispricale nas dozivljaj. Dok smo govorile, otac

Mihail se molio. Na kraju je rekao: “Blagodarim Ti, Boze, zbog Tvoje velike milosti. Da niste slucajno zaboravile na mornara Jurija, koji u sebi nosi iskricu vere. Molite se za njega. Jednoga dana cete se ponovo sresti i tada ce biti potrebno da vi njemu pomognete.”

Od tada je proslo vise od dvadeset godina. Ponovo je dosao rat, godina je bila 1943. Otac Mihail je stradao u logoru, a nasa ljubljena Sasa je takodje umrla u izgnanstvu. Za nas je rastanak od oca Mihaila bio veoma bolan i tezak. Ponekad bi nam, preko prijatelja, stiglo pisamce od njega. Oca Mihaila su uhapsili 1928. zbog “verske propagande.” Posetila sam ga nekoliko puta, a jednom prilikom provela mesec dana u mestu blizu logora u kome je bio zatvoren. Sasa je, ostavivsi sve, presla da zivi u mesto u koje je kasnije izgnan.

Te godine su bile pune tragicnih dogadjaja. Mnogi ljudi su izgubili zivot. Bilo je tesko bez oca Mihaila, no on nas bese poverio duhovnoj brizi oca Arsenija, koji mu je bio duhovni sin i koji je ziveo blizu Moskve.

Sasa je umrla, a Kaca se jos odavno udala. Ostale smo u vezi. Te ratne, 1943. godine, radila sam kao hirurg u vojnoj bolnici, ponekad i po dvadeset sati dnevno. Nedeljama nisam uspevala da odem kuci. U crkvu sam mogla da svratim sam povremeno. Molila sam se kad god sam mogla.

U tom uzasu rata, mnoge ranije uspomene su pocele da blede i da se gube iz secanja. Skoro sam sasvim zaboravila na ono nase putesestvije na krovu vojnog vagona. U to ratno vreme radila sam kao hirurg u bolnici za vise oficire. Imala sam toliko posla da nisam imala vremena ni da pogledam lice ranjenika: obracala sam paznju samo na ranjeni deo tela.

Jedne veceri unesose nekog pukovnika cija je rana bila pod infekcijom. Morala sam hitno da ga operisem iste noci. Operacija je trajala cetiri sata, a za to vreme smo morali nekoliko puta da mu dajemo krv. Kada je operacija napokon zavrsena, svi smo bili iscrpljeni, jedva smo stajali na nogama. Zaspala sam na stolici, nisam se ni presvukla. Spavala sam cetiri sata, a zatim otisla da pregledam pukovnika.

Oporavljao se, ali veoma sporo. Nekoliko puta je zapadao u krizu i mnogo smo se namucili da bi mu spasli zivot.

Dvadesetog dana posle operacije dodjoh da ga posetim. Bio je vrlo slab, bled i izmucen, zive su mu bile samo oci. Pogledao me je i polako, s mukom progovorio: “Masenjka! Tako me cesto posecujes, a jos me nisi prepoznala!”

To me je malo naljutilo, i ja mu odbrusih: “Ja za vas nisam Masenjka, vec vojni hirurg.” Bilo mi je neprijatno sto me je tako oslovio pred kolegama koji su posli sa mnom u vizitu.

On se samo osmehnu i rece: “O, Masenjka, a ja sam tebe, Kacu i Sasu dobro zapamtio i nisam vas zaboravio!”

Proslost mi najednom sinu pred ocima i ja povikah: “Jurij!” Stadoh da ga grlim. Lekari i sestre se neprimetno povukose.

Grlila sam ga i plakala kao malo dete. Zatim pogledah natpis iznad kreveta gde je stajalo njegovo ime: Jurij Nikolaevic Tulikov. Zar je moguce da nisam obratila paznju na ime bolesnika?

Oci su mu sijale. “Idi, zavrsi vizitu, pa se vrati.”

Redovno sam ga posle toga posecivala kad god bih imala vremena. O svemu smo razgovarali. Prvo sto me je pitao bilo je da sam i dalje pri Crkvi. Pricala sam mu o ocu Mihailu, o pokojnoj Sasi i o Kaci i njenoj porodici. Ispricala sam mu i za oca Arsenija koji je tada vec bio u logoru.

I on je meni pricao o sebi. Zivot mu nije bio lak, no njegova je dusa uvek bila cista i otvorena. Sasine reci prilikom rastanka u vozu su mu se utisnule u pamcenje i nikada ih nije zaboravio. Pomogle su mu da upozna veru i da se prema ljudima odnosi sa paznjom i dobrom voljom.

“Kada je poceo rat, vec sam bio stekao cin pukovnika, ali tada su me poslali u logor. Tamo sam sretao razne ljude, dobre i zle, ali od svih najbolje pamtim jednoga koji se prema ljudima odnosio sa takvom dobrotom, blagoscu i toplinom, da su ga svi voleli, cak i kriminalci. On me je priveo k Bogu. Zvao se Gleb. Umro je u logoru 1941., a mene su oslobodili iste godine u avgustu i ponovo poslali na front. Morao sam ponovo da zaradim cin pukovnika. Komandovao sam jednom divizijom dok nisam ranjen. Kad ozdravim, opet cu u rat. Bio sam do sada u mnogim ratovima – u Spanskom ratu, Finskom i sada u Otadzbinskom.

Jurij i ja smo se rastali kao najbolji prijatelji. Dugo smo se dopisivali, sve do kraja rata. Kada se 1948. godine sa porodicom preselio u Moskvu, cesto smo se posecivali. Sada je u penziji, zivi na svojoj daci u blizini Moskve, okruzen unucima. I sada se vidjamo, najcesce u Troicko-Sergijevskom manastiru u Zagorsku. Kako su cudni putevi Tvoji, Gospode! Otac Mihail je bio u pravu one daleke 1920. godine, kada je rekao da cemo se ponovo sresti. Mnogo moze molitva Bogu, a jos vise molitva duhovnika za svoju decu. Milostiva je Majka Bozja prema nama gresnicima. Svojim toplim molitvama Bogu i Majci Bozjoj, otac Mihail nas je sacuvao od smrti i od greha, a kroz nas, priveo veri i mornara Jurija. Presveta Bogorodice, spasi nas!

Prepisano iz beleski M.N.A.


NAPOMENE:

1. Jurij je ruska varijanta imena Georgije

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

JEDNO PRIZNANjE

Pisati o ocu Arseniju uvek znaci pisati i o sebi, o svom zivotu i o sopstvenim delima koja su na neki nacin povezana sa njim, nasim duhovnim ocem. Njegov neobicno bistar um, poznavanje ljudske prirode i zivota uopste, koje se moze drugacije nazvati i intuitivnim znanjem, njegova neprekidna molitva i potpuno predavanje sebe drugima, sve te osobine su doprinele da u mom zivotu on stekne posebno mesto medju mnogim svestenicima koje sam imala prilike da upoznam. Bilo je nemoguce od njega sakriti ili izostaviti nesto prilikom ispovesti, covek je jednostavno morao sve da mu kaze. Stojis tako pred njim, i osecas da on vidi tvoju dusu u celini i da cak zna i ono sto mu nisi rekao.

Pre rata bio je u izgnanstvu, no imao je dozvolu da prima posete. Moja majka i ja smo cesto odlazile kod njega i ja sam tada postala njegova duhovna kcerka. Tada sam imala osamnaest godina. Kasnije je otac Arsenije prebacen u logor “specijalnog” rezima, te smo od njega vrlo retko dobijali pisamca sa duhovnim savetima. Medjutim, 1949. godine smo izgubili svaki dodir sa njim, nismo cak znali ni da li je ziv. Ovom prilikom cu izneti nekoliko svojih secanja na oca Arsenija, no posto su dogadjaji koje cu opisati isuvise licne prirode, izostavicu svoje ime.

Udala sam se cetrdesetih godina za verujuceg coveka. Bio je povucen, krotak, tih i veoma dobar. Nije mnogo govorio, cak ni sa mnom. Bio je deset godina stariji od mene.

Otadzbinski rat se bio zavrsio. Muku teskih posleratnih godina izmedju 1946. i 1952. nismo osetili na sopstvenoj kozi. Imali smo dve kcerke, a sa nama je zivela i moja majka. Muz me je voleo na miran i postojan nacin. Bio je dobar otac, posvecivao je mnogo vremena deci i vaspitavao ih u duhu nase vere. Ziveli smo udobno, cesto se molili zajedno, a subotom i nedeljom odlazili u crkvu gde je sluzio nas dobri otac Georgije. U nasoj porodici je, naizgled, vladao savrseni mir i sloga.

Zatim je doslo prolece 1952. godine, a ono sto se tada dogodilo ostavilo je duboku brazdu u mom zivotu. Ta brazda je imala dve strane: pocinila sam tezak greh koga sam bila potpuno svesna, za koga sam se iskreno pokajala i koji sam ispovedila svom duhovniku, a sa druge strane sam osetila neopisivu srecu, punotu radosti koju pruza jedino prava ljubav. Ovaj drugi sloj moga greha lezi sakriven duboko u meni, pokriven kajanjem, ali zivi i dalje i ja sam svesna njegovog postojanja. Svoj sam greh ispovedila ocu Georgiju, misleci da sam ispovescu ociscena od tog greha iz proslosti.

Nema reci da se opise radost koju smo mi, duhovna deca oca Arsenija, osetili kada je on oslobodjen iz logora, 1958. godine. Izgledalo je kao da smo svi odjedanput blizi Bogu, preporodjeni. Svi smo tada isli na ispovest kod oca Arsenija, ali ja nisam bila u stanju da ipovedim pred njim sta se dogodilo 1952. godine. Osecala sam ogroman stid i bojala sam se da ce me odbaciti kad bi znao sta se dogodilo.

A evo sta se dogodilo: kao sto vec rekoh, moja porodica je bila veoma slozna. Iznenada, te 1952. godine, ja sam se zaljubila i ta me je ljubav celu progutala. Covek u koga sam se zaljubila bio mi je, gledano iz jednog ugla, sasvim stran: nije verovao u Boga. Bio je, s druge strane, veoma inteligentan, prostosrdacan, prijemciv. Imao je jaku volju. Ljubav se pojavila iznenada. Privlacnost sam prva osetila ja: taj me je covek osvojio neznoscu, iskrenim prijateljskim staranjem i paznjom koja ljudima, a narocito zenama veoma prija i potrebna im je. Nazalost, moj muz prema meni nikada nije bio ni nezan, ni pazljiv. Bio je umeren u svemu i veoma uzdrzan.

U pocetku me je Fjodorova (ne koristim njegovo pravo ime) paznja i neznost iznenadjivala, a pomalo i plasila. Ipak, osetila sam privlacnost: pozelela sam da ga bolje upoznam, da saznam sta mu je u dusi, da saznam tajne njegovog bica. Zelela sam da mu pomognem, mada nisam znala kako i cime. O Boze! Koliko coveku, a posebno zeni, znaci lepa rec i paznja! Moj bracni zivot je bio nekako rutinski i umeren. Znalo se ko ce sta reci kada dodje kuci. Znala sam sta ce me muz pitati, a sta cemo mu ja ili deca odgovoriti. U svakoj porodici interesovanja njenih clanova vremenom postaju nepromenljiva i nikada vise ne prevazilaze ocekivanja koja se tokom zajednickog zivota uspostave.

Fjodor je bio veoma sirokih interesovanja i znanja, bio je visok i snazan, pun energije. Imao je lepo i pravilno lice. Ljudi su ga voleli, no on je uvek bio prilicno miran i povucen. Koliko znam, zene ga nisu zanimale. Voleo je samo jednu zenu, a to je bila njegova supruga, koja je ujedno bila i moja dobra prijateljica. Ana je te godine napunila 43, a Fjodor 46 godina. Ziveli su skromnim i umerenim zivotom, bas kao i nas dvoje. Anjuta me je podsecala na mog supruga: i ona je bila cutljiva, povucena u sebe, pedantna, stedljiva, i nije imala neznosti u sebi.

Fjodor je bio zaljubljenik u svoj posao. Posao nam je bio donekle slican; mada smo bili zaposleni u razlicitim sektorima preduzeca, vidjali bismo se na sastancima i ponekad saradjivali na razlicitim projektima. Fjodor i Ana su nas cesto posecivali, kao i mi njih. Fjodor i ja bismo zapodenuli razgovor o poslu, a onda bi se Anjuta ljutila: “Zar mora i kod kuce da se govori o poslu?” Na kraju bi ipak bila primorana da zapodene razgovor sa mojim suprugom ili drugim gostima, s obzirom da Fjodor i ja nismo prekidali razgovor o poslu. Nase bi prijateljstvo verovatno nastavilo da traje jos mnogo godina, samo da se nesto uzasno nije dogodilo…

… Da, samo da se nije dogodilo nesto uzasno. U prolece 1952. trebalo je da moj suprug i ja odemo na odmor u jednu banju koju smo rado posecivali. Voleli smo krajolik u kome se banja nalazila i mnogo smo puta tamo boravili. No pred sam put, sprecen nepredvidjenim okolnostima na poslu, moj muz bi prinudjen da otkaze put. Morao je da ide na dugacak sluzbeni put negde daleko. Da mu ne bi propala rezervacija u banji, odlucismo da je ponudimo Fjodoru, posto je ovaj imao mesec dana neiskoriscenog godisnjeg odmora. “Tako neces biti sama, imaces drustvo”, rekao mi je muz.

Bio je pocetak maja, vreme je bilo suncano i toplo, a drvece vec olistalo, odeveno u prozirne zelene tonove. U daljini su se zelenela brda, a svuda okolo je bila suma. Poljsko cvece je taman procvetalo. Sve je to doprinosilo nekakvom opstem ushicenju i uzbudjenju. Sunce se kupalo u malenim jezercima i potocicima, a banja je bila polu-prazna. Bilo je mirno i ceo ambijent me je podsecao na liku Nesterova ili Levitina. Sve je izgledalo savrseno. Prvih pet dana naseg boravka u banji Fjodor i ja smo se setali po okolini i razgovarali o svemu i svacemu. Kao da je onaj tihi i povuceni Fjodor nestao. Nasi su razgovori sada bili zivi i raznovrsni. Pricali smo o religiji, veri i prirodnim lepotama. Voleli smo iste stvari. Bila sam srecna i sve mi je to veoma prijalo. Pocela sam da nekako drugacije posmatram Fjodora: videla sam ga kao talentovanog intelektualca, a pri tom neznog i osecajnog muskarca. Sestoga dana boravka u banji ceo moj prethodni zivot se jednostavno srusio, zapoceo je novi zivot u kome sam nestrpljivo iscekivala susret sa njim, u kome me je grejala svetlost njegovog prisustva i u kome sam po prvi put osetila ogromnu, sveobuhvatajucu ljubav.

Muz, deca, vera, reci mog duhovnog oca, osecanje stida, sve je to nestalo pred vihorom snazne ljubavi kakvu nikada do tada nisam okusila. Bila je to ljudska, zemaljska ljubav kakvu covek moze samo jedanput u zivotu da dozivi. Nisam bila u stanju da je odgurnem od sebe, niti da se okrenem od nje, stavise, nisam ni zelela. Svaki dan proveden sa Fjodorom bio je prepun srece, i za mene predstavljao izvor nikad do tada dozivljenih osecanja i radosti. Svet oko mene je bio lep i sve ono sto je nekada izgledalo sivo i tmurno dobilo je novu boju, sjaj i lepotu.

Ponesena bujicom novootkrivenih osecanja zaboravila sam na sve sto sam ranije volela i sto mi je nekada nesto znacilo. Sa nestrpljenjem sam iscekivala svaki novi susret, razgovor i prisnost. Nikada prema svome muzu nisam osetila tako nesto, uprkos njegovoj postojanoj ljubavi prema meni i nasem zajednickom zivotu u veri. Moja veza sa Fjodorom nije mogla ni sa cime da se uporedi. Osecanje ljubavi me je sazizalo, zaboravila sam na svakoga i na sve, a osetila sam da se i njemu isto dogadja, mozda cak i sa vecim intenzitetom. U mojim ocima on je bio preobrazen – drugi covek.

Mozda zvuci neverovatno, ali za tih sedam meseci koliko je nasa veza trajala, nisam nijednom osetila kajanje niti grizu savesti. Za mene on nije bilo samo muskarac koga sam volela: u svojoj opcinjenosti njime otkrila sam jedan za mene do tada nepoznat svet. Izgubila sam sposobnost kritickog misljenja. Nisam vise bila u stanju da razmisljam kao Hriscanka. Pokusavam da opisem, najrealnije i najistinitije sto mogu, kako sam se tada osecala. Fjodor se, kako rekoh, preobrazio: posedovao je zadivljujucu kolicinu energije, a njegovo ogromno znanje i iskustvo, koje je do tada bilo uspavano negde u dubinama njegovog uma, sada je postalo dostupno drugima. Na poslu je postao veoma uspesan: naucna otkrica su se nizala jedno za drugim. Iznenadio je svoje kolege, koje ga nisu poznavale takvog.

Jednom prilikom je na mojoj potkosulji primetio prikacenu ikonicu i krst. “Ti, znaci, verujes u Boga?” upitao me je, iznenadjeno. Ni ovo njegovo direktno pitanje nije uspelo da u meni probudi proslost, niti mi je tada palo na pamet da zastanem i razmislim.

Odmor u banji je proleteo kao vihor. Kada smo se vratili kuci, bili smo sasvim drugi ljudi. Nastavili smo da se sastajemo. Nasa veza je postala jos jaca i cvrsca. U pocetku smo se vidjali u tajnosti na raznim mestima, a kasnije smo iznajmili sobu u kojoj smo mogli da se sastajemo. Plasili smo se da se za nasu vezu ne sazna, da nas poznanici ili kolege ne primete da smo zajedno. Odlazili bismo sa posla u razlicito, pod izgovorom da idemo u biblioteku ili na neki poslovni sastanak, a zatim bismo se sastajali u nasoj sobi. Krali smo ljubav od svojih porodica, krili se od sopstvene savesti, pred ljudima, a ja jos i pred Bogom.

Ponekad sam se osecala kao lopov u tudjoj kuci. Krala sam nesto dragoceno i strepela da cu biti uhvacena na delu. Trzala sam se na svaki susanj, na svaki zvuk vrata koja su se otvarala. Najvise od svega sam se plasila da moja svekrva ne sazna za moju vezu. Iste misli su me proganjale i u snu. Izbegavala sam svaku pomisao o tome sta se zapravo sa mnom dogadja. U tom slucaju, moja proslost bi preplavila sadasnji trenutak i ja bih izgubila smelost koja je se temeljila na ukradenoj sreci. Tada bih, zacelo, pala u ambis sumnje, patnje i bola… Mnogi su me strahovi tih dana proganjali: strah od bola koji bi nastupio ako bih ostala bez svoje velike ljubavi, strah od krivice koju bih osetila ako bi se moja porodica raspala usled moje prevare… Mogla sam, dakle da nastavim da ga volim jedino u najvecoj tajnosti i samo pod uslovom da ne razmisljam ni o cemu. Lagala sam svoga muza, svoju majku, zapostavila decu, izbegavala obaveze, sve to da bih se sastajala sa Fjodorom. Nisam mogla da prestanem da ga vidjam. Mislila sam da moj muz nista nije primecivao, i do dana danasnjeg, nisam sigurna da li jeste, ili nije. On je uvek samo cutao. Nikada nije postavljao pitanja kada sam se izgovarala kolicinom posla ili dugim sednicama, ili kada sam bila razdrazljiva. Tada bi se samo povlacio i posvecivao se deci. Mnogo se molio.

Ne znam koliko je jos mogla da traje moja veza da se, sedam meseci posto je sve to pocelo, moja starija kcerka nije tesko razbolela. Pokusali smo da je lecimo kod kuce. Nega za bolesno dete, neprospavane noci, dogovori sa lekarima, sve je to palo na pleca moje majke i moga muza. Kada joj se stanje pogorsalo, morali smo da je odvedemo u bolnicu. I tada je veci deo tereta pao na moga muza. Cak i tada, kada je zivot moje kceri bio u opasnosti, nalazila sam vremena da se sastajem sa Fjodorom. Osecala sam da imam prava, sada kada prolazim kroz tesku krizu, da na nekoliko trenutaka zaboravim na sve svoje probleme.

Jednoga dana majka me pozove na posao da mi javi da je detetu mnogo gore i da je nastupila kriza. No, ja sam imala ugovoren sastanak sa Fjodorom koji, uprkos vestima iz bolnice, nisam imala nameru da otkazem. Posle sastanka, na putu za bolnicu svratila sam kuci da uzmem hranu koju je majka pripremila za moju kcerku i tada ugledah mog muza na kolenima, pred ikonama i upaljenim kandilom, kako se moli iz sveg srca.

“Gospode! Ne okreni lice Svoje od nas gresnih, poseti i isceli sluskinje Tvoje (i on rece moje ime i ime nase kcerke), i izli na njih blagodat Tvoju!”

Ja se iskradoh iz sobe, uzeh paketic sa hranom i odjurih u bolnicu. Tada mi se po prvi put pojavi jasna misao o mom strasnom duhovnom i moralnom padu. Kao da je tog trenutka spala neka teska zavesa sa mojih ociju. Ja, Hriscanka, verujuca zena, duhovno cedo oca Arsenija koji u ovom trenutku strada u zloglasnom logoru i koji se moli za mene i za moje spasenje, pala sam nize i od bezboznika na koje sam gledala sa prezirom, umisljajuci da sam bolja od njih, jer verujem u Boga!

Stigla sam u bolnicu trceci. Pored kcerkine postelje zatekoh muza. Htedoh da je zagrlim, no on me zaustavi: “Nemoj da je budis. Dali su joj injekciju i sada spava.” Zatim me odvede do prozora.

“Cekam te od jutros da dodjes”, rece. “Sada kada je proslo ono najgore, obe ste se vratile.”

Ovo me je veoma zacudilo. Sta je hteo time da kaze: “Obe ste se vratile?”

U trenutku pomislih da je dete umrlo i da moj muz ne zna sta govori. Poceh da placem. On me zagrli i, drzeci me za ramena, rece: “Sve je sada u redu, sve.”

Shvatila sam da je dete zivo, ali cinilo mi se kao da njegove reci znace jos nesto, nesto sto je imalo veze sa mnom. Nije mi bilo jasno, kako to da je u bolnici od jutra – zar ga nisam videla kod kuce pre pola sata? Sta se to desava sa mnom?

Proveli smo citavu noc kraj postelje nase kcerke. Cutali smo sve vreme, ali oboje smo duboko razmisljali. Citav moj zivot je te noci prosao pred mojim ocima. Videla sam sebe onakvom kakva zapravo i jesam. Muza nisam smela ni da pogledam. Njegova smirenost i trpeljivost su ucinili vise od bilo kakvog osudjivanja, greha i svadje.

Od toga dana prekinula sam vezu sa Fjodorom. Shvatila sam da sam sve vreme bila igracka u rukama necastivoga i osecala sam ogroman stid sto sam se toliko udaljila od Boga, sto sam zaboravila na sve reci i pouke oca Arsenija i sto sam se opredelila za put neverstva i prevare.

Mnogo je godina proslo od tada, Ja sam se veoma iskreno pokajala i dobro shvatam dubinu i tezinu svoga greha za koji se i danas molim Bogu da mi oprosti, no uprkos tome, ne mogu da zalim zbog onoga sto sam ucinila. Ljubav koju sam davala i dobijala je bila suvise lepa, suvise iskrena i suvise istinita. Pogresila sam, znam; zastranila sam veoma, no ja sam tog coveka istinski volela.

Neki su mi rekli: “Ako tako govoris, znaci da se nisi stvarno pokajala, da nisi shvatila dubinu svoga pada.” To nije tacno. Sve shvatam, ali nisam u stanju, i ne zelim, da proklinjem proslost. Ko hoce da mi sudi, moze da posmatra moj slucaj iz mnogo razlicitih uglova.

***

Nastavila sam da zivim sa muzem kao i pre, samo sto sam sada postala drugacija. Nevidljiva linija nikad izrecene tajne delila me je od njega, no meni se cinilo da on nije bio svestan te linije. I dalje je malo govorio, bio je, kao i uvek tih i povucen. Znala sam da me voli, no isuvise racionalno i tiho – kao da sam drag komad namestaja u stanu. Za njega sam bila i ostala majka njegove dece, ali nikada supruga, nikada zena.

Sto se Fjodora tice, vise nije imao mesta u mom zivotu. Nikada vise nismo ni spomenuli nasu raniju vezu. I dalje su nam dolazili u posetu, Ana i on, ili smo mi odlazili njima. Nije dolazilo u obzir da prestanemo da se porodicno druzimo, jer bi njegova zena i moj muz shvatili da nesto nije u redu. Prekid nase veze je ozbiljno poremetio Fjodorov zivot: odjedanput je izgubio svoju novostecenu energiju, postao je lenj i inertan, sto se odrazilo na njegov posao. Povratio se tek posle osam godina. Najgore od svega je bilo sto mi je Anjuta, posle svega, jednom prilikom poverila svoje sumnje da je 1952. godine Fjodor imao vanbracnu vezu sa nekom zenom. Bilo mi je veoma tesko i osecala sam ogroman stid.

***

Proslo je pet godina od kada je otac Arsenije pusten iz logora. Isla sam kod njega jednom mesecno, ispovedala se, razgovarala sa njim i dobijala od njega savete. Uvek bih odlazila od njega sa osecanjem spokoja, mirna i kao preporodjena, no teret proslosti me je i dalje pritiskao.

Oktobra 1963. ponovo sam otisla da ga posetim. Otac Arsenije je tada izgledao posebno veseo i oran. Molili smo se zajedno u njegovoj sobi gde je sluzio vecernju. Posle toga sam se ispovedila, iskreno i duboko. Za vreme ispovesti, otac Arsenije je bio neobicno cutljiv. Kada sam zavrsila svoju dugu ispovest, upitao me je: “Je li to sve?”

“To je sve”, odgovorila sam.

On uzdahnu duboko i ponovo upita: “Je li to sve?” i posto nije bilo odgovora, pokri mi glavu epitrahiljem i procita razresnu molitvu.

Iduceg jutra sam se na svetoj liturgiji pricestila zajedno sa jos nekolicinom vernika koji su bili dosli kod oca Arsenija. Napolju je bilo lepo i suncano, pa sam, mirna i radosna posle ispovesti i pricesca, izasla napolje i malo posedela sa Anjom na klupici ispred kuce.

Posle toga, Nadezda Petrovna nam je posluzila rucak: przeni krompir (kakav je samo ona umela da pripremi), caj i kolac. Za vreme rucka smo razgovarali i razmenjivali secanja. Posle rucka se otac Arsenije malo odmorio, a posle toga izrazio zelju da se proseta sumom, koja je bila oko jedan kilometar udaljena od kuce. Doktorka Irina se nije slagala sa time, jer je poceo da duva vetar, a vreme se naoblacilo, no otac Arsenije ipak obuce kaput i stavi kapu na glavu. Irina i Anja su htele da podju sa njim u setnju. Svi smo, naravno, zeleli da idemo sa njim, no posto su se njih dve prve javile, ostali su cutali. Dok je otac Arsenije jos bio u svojoj sobi, njih dve se obukose za setnju, no kada je izasao iz sobe, pogledao je u mene i rekao: “Ici cu sa L. Njoj je potrebnije.”

Izasli smo iz kuce i krenuli ulicom, pored kuca okruzenim bastama, pored skladista ispred kojeg su radnici bojili cigle i uskoro se nadjosmo u polju. Snazan vetar je cupao travu i povijao granje, a nad zemljom su se nadvili teski, crni oblaci. Suvo lisce je vitlalo svuda oko nasih nogu pod snaznim udarima vetra. Vetar je fijukao, a lisce sustalo pod nasim nogama. Imala sam utisak kao da hodam po necem zivom.

Nisam se osecala prijatno. Pogledala sam oca Arsnija. On je isao napred mirno, zadubljen, kao i uvek, u svoje misli. Ponekad samo na licu bi mu zaigrao osmeh.

Do sume je vodio uzan puteljak. Vetar se u sumi cuo jos jace. Drvece se povijalo, grane kao da su se borile sa snaznim vetrom. Suvo lisce koje je pokrivalo zemlju, cas je letelo unaokolo i sudaralo se sa stablima drveca, cas je padalo po zemlji, da bi se ponovo razletelo pod novim naletom vetra. Sve je to doprinelo da se osecam neraspolozeno i potisteno. Nesto je pocelo da me muci: “Zasto me je bacuska pozvao u setnju?” neprestano sam mislila. On nikada ne cini nista bez valjanog razloga. Uvek je mislio o tome kako da nas, svoju duhovnu decu, upucuje i ucvrscuje na stazi vere. Sigurno postoji razlog zasto me je pozvao da podjem s njim. Juce ispovest, danas Sveto pricesce…. odjedanput mi secanja na dogadjaje iz 1952. bljesnuse kao munja pred ocima.

“Oce Arsenije”, pozvah ga. “Imam nesto da vam kazem…” I ja poceh da mu pricam sve od pocetka kako je bilo, sve u jednom dahu. Otac Arsenije stade pored mene. Slusao me je sa paznjom i gledao blago. Kada je cuo prvih nekoliko recenica, prekinuo me je. Priklonio je glavu, prekrstio se i rekao mi: “Nemoj. Nema potrebe. Tvoj greh je velik, ali Bog ti je oprostio, a sem toga, ispovedila si se vec ocu Georgiju. Ne ponavljaj ispovest.”

Plakala sam, gusila se u suzama dok sam pokusavala da nastavim. Drhtala sam od nekog unutrasnjeg straha i od stida.

“Nemoj. Sve sam razumeo. To sto nista nisi rekla muzu je i dobro i nije dobro. On te voli: da si mu rekla, duboko bi ga povredila i izazvala bi ozbiljne probleme u porodici. A on to ionako zna. Svi smo mi gresni, pamti ovaj tvoj greh koji si ucinila pred Bogom i pred svojom porodicom. Moras se moliti, bez prestanka moliti za oprostaj. Molicu se i ja. Najvaznije je da si imala hrabrosti da sve kazes tvom duhovnom ocu. Istina cisti coveka iznutra, narocito istina izgovorena prilikom ispovesti. Idemo sada.” I on me blagoslovi.

Okrenuli smo se da podjemo kuci. Nismo mnogo duboko zasli u sumu. Vetar je i dalje zavijao i lomio granje, lisce je i dalje sustalo i vitlalo u krug, oni crni oblaci se nisu razisli, ali u mene se uselio mir kakav nisam osetila jos od 1952. Vise me ovo ruzno vreme nije plasilo niti je uticalo na moje raspolozenje. Dok smo se vracali kuci, otac Arsenije je bio radostan i cio. Ispricao mi je zitije sv. Marije Egipatske. Svaka njegova rec je imala svoju tezinu i poseban znacaj za mene.

Kada smo dosli kuci, otac Arsenije je i dalje bio u tom radosnom raspolozenju. Pricao nam je o raznim ljudima koje je upoznao u logoru, navodio nam delove Jevandjelja i misli svetih otaca. Govorio nam je o neispovedjenim gresima i o molitvi. Najvise se zadrzao na molitvi. Govorio nam je o snazi molitve, kada se dvoje ili vise ljudi okupi i dogovori da moli za istu stvar. Prisetio se kako se u logoru molio za izbavljenje prijatelja. Aljosa, tada jos student, a sada svestenik Aleksej, rece na to: “Da, oce Arsenije. Secate li se kako smo nas dvojica preziveli dva dana i dve noci u kaznenoj celiji? Nasa zajednicka molitva je ucinila da se na cudesan nacin izbavimo od sigurne smrti!”

Uvek cu pamtiti reci oca Arsenija da kad se dvoje ili troje okupe na i mole Bogu za istu stvar, i ako je njihova molitva iskrena i potice iz cistog srca i jake vere, takva molitva mnogo moze pred prestolom Bozjim i pred Njegovom Presvetom Majkom.

“Ogromna vecina ljudi ne moze da izbegne greh”, rekao je otac Arsenije, “jer zivimo na zemlji. No najvaznija stvar na svetu jeste -nas odnos prema Bogu. Moramo uvek da Mu pribegavamo u molitvi, iskrenoj i neusiljenoj, u pokajanju, ispovesti, da Mu se priblizavamo kroz dobra dela, kroz ljubav jedni prema drugima, prema celoj Njegovoj tvorevini!

“Secajmo se uvek Pisma: “Ne cinite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnjevu Bozjem, jer je napisano: moja je osveta, ja cu vratiti, govori Gospod” (Rim. 12,19). Starajmo se da nas osecanje osvetoljubivosti nikada ne poseti, a ako nam ipak dodje, borimo se protiv njega molitvom, secajuci se Svetih Otaca i kako su se oni borili sa ovom strascu i pobedjivali je.

Ukoliko osetimo u sebi zedj za osvetom, otac Arsenije nas je savetovao da odmah stavimo sebe na mesto onoga kome zelimo da se osvetimo, kako bi sto pre shvatili nerazumnost ove zelje.

Te veceri nam je govorio i o paznji sa kojom treba da se odnosimo jedan prema drugom, o tome kako treba da slusamo s paznjom kada nam neko prica o svojim mukama, makar se i ne slagali sa tom osobom. Moramo pokusati da sagledamo zivot ocima te osobe, duboko i bez osudjivanja. Zivot je ponekad toliko komplikovan da covek cesto ne moze da predvidi svoje postupke.

Dok je govorio, otac Arsenije bi cesto gledao u mene. Osecala sam tada, kao da gledajuci mene vidi celu moju dusu.

Greh koji sam pocinila nije nestao. Nisam ga izbrisala ispovescu i pokajanjem. Znam da cu za njega morati da dam odgovor na Sudu, no ispovest i pokajanje su mi omogucili da u potpunosti sagledam svoj postupak. Priznavsi ga pred duhovnikom osetila sam se kao prikovana za “stub srama”, no to mi je pomoglo da se rascep koji se usled moga greha stvorio u dusi zaleci, kao i da uvidim sopstvenu nistavnost.

Otac Arsenije mi rece na rastanku: “Ne prestaj da se molis za oprostaj, moli se stalno. Ne zaboravljaj nikad koliko si zgresila muzu i prastaj mu sve.”

Osecala sam se mnogo lakse. Celim putem do kuce pokusavala sam da shvatim kako je otac Arsenije znao da sam svoj greh ispovedila ocu Georgiju, kad ja nikome nisam rekla za tu ispovest. Otac Arsenije je zaista umeo da cita nase duse. Njegove duhovne oci su mogle da vide i nase najskrivenije tajne.

Kada je otac Arsenije umro, ostavio nas je sirotima. Umro je i moj muz, pred kojim sam bila toliko kriva, a deca su otisla od kuce. Sada imam dovoljno vremena za razmisljanje i za secanje. Stoga sam i odlucila da zapisem svoje uspomene na oca Arsenija i na duhovnu utehu kojom nas je krepio u najtezim trenucima zivota.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PISMO

Dali su mi pismo koje je trebalo da odnesem ocu Arseniju. Na putu sam ga izgubila. Kada? Kako? Ni sama ne znam. Otkrila sam da nema pisma tek kada sam dosla kod njega.

Bilo mi je veoma krivo, osecala sam se uzasno. Odmah sam mu rekla da sam izgubila pismo koje bilo njemu namenjeno. Znala sam da je osobi koja mu je pisala bilo veoma stalo da odgovor dobije sto pre i da se radilo o necemu veoma vaznom. No nisam imala ni pribliznu ideju o cemu se radilo i sta je pisalo u tom pismu.

Kada me je saslusao, otac Arsenije rece: “I to je volja Bozja!”

Sledeceg jutra, kada sam odlazila, blagoslovio me je, dao mi je pismo i rekao: “Nemojte i ovo da izgubite!”

Otisla sam i cim sam stigla kuci, otrcala sam do M. Pre nego sto sam joj dala pismo, rekoh joj da sam izgubila njeno. M. se sneveseli i poce cak i da place. No kada je procitala pismo oca Arsenija ona ponovo zaplaka, ali ovaj put od radosti. Stalno je ponavljala: “Gospode, kakva radost! Otac Arsenije mi je poslao odgovor na ono sto sam ga pitala u svom pismu! Sve mi je napisao! Zasto si se salila sa mnom i rekla mi da mu nisi predala moje pismo?”

A ja pomislih u sebi: “Kako je ovo moguce?”

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

POMEN

U rano jutro 21. marta, otac Arsenije je sluzio liturgiju. U subotu je kod njega doslo troje ljudi, a vecernjim vozom jos cetvoro.

Pricestio je sve nas koji smo se ispovedili, procitao otpust, a zatim nam rekao da mozemo, ako zelimo da popijemo caj sa Nadezdom Petrovnom. Objasnio nam je da mora da odsluzi pomen i da ce nam se pridruziti za sat vremena.

Niko od nas nije izasao iz njegove sobe. Otac Arsenije poce da sluzi pomen za novopredstavljenog slugu Bozjeg Kirila. Plakao je dok je sluzio. Pomen je bio molitveni vapaj njegove duse, usrdna molitva za spas duse nekog ko mu je bio veoma drag. Izgledalo je kao da je potpuno sam u sobi, nije nas primecivao. Za njega je postojala samo bezgranicna molitva za milost i oprostaj grehova novopredstavljenog Kirila. Niko od nas nije znao o kome se radi, ali smo shvatili da je taj Kiril svakako veoma blizak prijatelj oca Arsenija.

Po odsluzenoj zaupokojnoj sluzbi, otac Arsenije skide odezde i sede da popije caj sa nama. Bio je veoma tuzan. Nikome nije bilo do price, popili smo caj u tisini. I otac Arsenije je cutao. Zatim je otisao u svoju sobu da se odmori, a mi smo ostali za stolom.

Oko tri sata popodne stigao je telegram na ime oca Arsenija. U njemu je pisalo: “Dana 21. marta u sedam casova ujutru umro je moj otac Kiril od srcanog napada. Potpis – sin Igor.”

Telegram je dosao iz Jaroslava.

Tek tada smo znali da se radi o Kirilu Sergejevicu, dobrom i poboznom coveku koga je otac Arsenije poznavao jos iz logora.

Svi smo se pogledali i pomislili isto: kolika je prozorljivost oca Arsenija! Znao je za smrt svog duhovnog sina pre nego sto je vest stigla do njega.

Velika je sila Tvoja, Boze, u izabranima Tvojima!

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

JEDNO ISKUSENjE

Posto je provela dve nedelje kod oca Arsenija, Natasa se vratila u Moskvu sa citavom gomilom pisama koje je trebalo sto pre uruciti onima kojima su pisma namenjena.

Zamolila me je da ja uzmem polovinu pisama i da ih raznesem.

Vremena su tada bila veoma teska. Mnogi od nasih prijatelja su bili u zatvoru, a nas ostale su cesto pratili i pozivali na saslusanja. Zbog toga je raznosenje pisama bio opasan zadatak.

Natasa nam je pricala da je kuca Nadezde Petrovne pod prismotrom. Nadezda Petrovna i neki od suseda su cak pozivani na “informativni razgovor”: pitali su ih ko dolazi kod njih u kucu, da li Pjotr Andrejevic sluzi crkvene obrede u kuci, da li prima pisma i niz drugih pitanja.

“Dok sam putovala kuci vozom, stalno sam imala osecaj da je neko iza mene. Voz je bio pun, nekoliko ljudi je uslo u voz zajedno sa mnom, ali paznju mi je privukla jedna zena koja je uvek “slucajno” stajala ili sedela pored mene.

“Sve vreme sam razmisljala: sta da radim sa pismima ako me uhapse? Nisam znala kako da postupim, no tesile su me reci oca Arsenija koje mi je rekao na rastanku, uz blagoslov: “Bog ce te sacuvati, bice sa tobom. Nemoj nicega da se plasis. Sve ce biti dobro!”

“Kada sam sisla sa voza u Moskvi, nisam vise imala osecaj da me neko prati. Mirno sam otisla kuci. Napetost je nestala i pomislila sam da mi se samo ucinilo da me neko uhodi.”

Tako mi je pricala Natasa kad sam otisla kod nje po pisma. Stavile smo pisma na sto, a zatim ih razvrstale u dve gomile. Jednu gomilu ce raznositi ona, a drugu ja. Te noci sam spavala kod Natase. Citavu noc smo pricale o ocu Arseniju i o njegovom nacinu zivota.

Rano sledeceg jutra sam krenula da raznesem pisma. Obukla sam kaput, a na glavu vezala maramu. Bila je nedelja, te na ulici nije bilo mnogo ljudi. Korak mi je bio lak i veseo. Pismo koje mi je otac Arsenije poslao mnogo mi je znacilo, ohrabrilo me je i smirilo moja dotadasnja kolebanja.

Nekih sto metara posto sam napustila Natasinu kucu, osetila sam da me neko prati. Zastadoh i pogledah, toboz neobavezno oko sebe, i spazih iza mene ide jedna zena. Odlucih da proverim da li me zena zaista prati, ili mi se to samo pricinjava. Ubrzah korak i skretoh u bocnu ulicu. Iza mene su se culi koraci. Krajickom oka videh da me zena i dalje prati. Srce poce da mi lupa, noge me nisu vise slusale. Nisam znala sta da radim. Imala sam kod sebe u torbi mnogo pisama, i ako mi ih oduzmu, mnogi ljudi ce nastradati. Nekoliko metara dalje odlucih da predjem ulicu. Nepoznata zena je takodje presla ulicu. Isla je za mnom na razdaljini od oko 20 – 30 metara. Sada mi je bilo potpuno jasno da me neko prati. Pade mi napamet da bih mogla da izrucim sva pisma iz svoje torbe u kantu za otpatke i da pobegnem – no potom shvatih da bi pisma u tom slucaju bila odmah pronadjena, a mene bi lako nasli, jer znaju da sam izasla iz Natasine kuce.

Uspela sam nekako da savladam paniku i pocela sam da se molim. Nije mi bilo lako, morala sam mnogo da se trudim da usredsredim misli na molitvu. Usporila sam hod i sabrala misli.

Sada znam da je to mozda bilo suvise smelo, ali ovako sam se molila Presvetoj Bogorodici: “Majko Bozja, svu svoju nadu sada polazem u Tebe. Samo mi Ti mozes pomoci, samo me Ti mozes izbaviti, u Tvoje ruke stavljam svoj zivot, pomozi mi!”

Tako sam isla ulicom i molila se. Postepeno me je napustao strah. Bila sam uverena da nisam sama. Majka Bozja je sa mnom, a ako mi se nesto desi, sta god da mi se dogodi – znaci da je Bog tako hteo. “Neka bude volja Bozja!” molila sam se. Vise se nisam bojala. I dalje sam cula korake iza sebe. Vise nisam zurila, jer sam shvatala u kakvoj se bezizlaznoj situaciji nalazim. Svu sam svoju nadu polozila u Bogorodicu, stoga sam bila veoma mirna i spokojna. Nisam vise obracala paznju kuda idem. Mislila sam samo na svoju Spasiteljku, Majku Bozju. Cula sam kako mi se koraci priblizavaju. Dosla sam do raskrsnice i skrenula iza ugla. Kad tamo, ceka me neka druga zena, koja je obucena istovetno kao ja: potpuno ista marama, isti kaput, o ramenu ista torba. Zena mi se pridruzuje i koraca pored mene. Posto je okrenula glavu prema meni, pogledala sam je. Bila je veoma lepa, lice joj je bilo nekako svetlo i bila mi je odnekuda poznata.

Pogledah je jos jedanput. Morala sam da okrenem lice, nisam mogla da je gledam, jer joj je lice zaista blistalo. Isle smo tako zajedno, a ja sam se radovala sto vise nisam sama. Nastavila sam da se molim,mada sam i dalje cula iza sebe zloslutni bat potpetica zene koja me je pratila. Kada smo dosle do druge raskrsnice, moja nepoznata saputnica mi rece: “Stani ovde i nemoj dalje da ides. Ja cu nastaviti da idem ulicom umesto tebe.” Glas joj je bio strog, ali lice joj je bilo blago i puno dobrote, i neobicno svetlo. Zastala sam na uglu, a ona je nastavila ulicom. Njena pojava je bila potpuno ista kao moja, svaki detalj odece je bio isti. Sve mi je to bilo veoma cudno, no ja sam je poslusala. U medjuvremenu do ugla stize i zena koja me je pratila. Kada dodje blizu mene, zastade, pogleda me unezvereno, a zatim pozuri za mojom saputnicom, koja je hodala veoma brzo.

Zena koja me je pratila je imala natmuren i gnevan izraz lica, kao da je mrzela ceo svet.

Stajala sam dugo na tom cosku, nisam imala snage da se odmah pokrenem. Dok sam mogla, gledala sam za svojom “dvojnicom” koju je sada pratila agentkinja. Na sledecoj raskrsnici obe su skrenule na desno, i nestale mi iz vida. Tek tada se osvestih i smogoh snage da se okrenem i podjem natrag. Do dva sata popodne, urucila sam sva pisma koja je trebalo da raznesem prijateljima.

Do dana danasnjeg se pitam i cudim se: koga mi je to Mati Bozja poslala da me izbavi u onom kriticnom trenutku?

Godinu dana nakon ovog dogadjaja su me uhapsili. Na saslusanju je islednik zahtevao da mu kazem ko je zena koja mi je pravila drustvo onog dana i kuda smo obe pobegle. Na saslusanje su doveli cak i agentkinju koja me je pratila. Kada su je ispitivali, rekla je: “Druze narednice, ja sam je pratila sve dok joj se nije pridruzila jedna zena koja je bila potpuno isto, identicno, obucena kao ona: ista marama, isti kaput, iste cizme, ista torba; i ne samo to: hodala je na isti nacin i imala isti polozaj glave. Pratila sam ih, ali vise nisam znala koju sam prvo pratila, a koja joj se naknadno pridruzila. Zato sam posla za onom koja je nastavila da hoda, pratila sam je jos deset minuta, a ona je onda nestala! Istinu govorim, kunem vam se! Nestala – tek tako! Kao u cirkusu!”

Sta sam mogla da kazem na to? Islednik je, sav iskrivljen od besa, vikao, cak me je i udario. Ja sam samo cutala. Moj jedini odgovor je bio: “Ne znam!” Molila sam se Bogu i cutala, a na kraju nisam vise mogla da cutim, nego sam rekla: “Nisam se nikuda sakrila, nisam nestala. Spasla me je Majka Bozja kojoj sam se sve vreme molila.”

Kazne su u to vreme bile veoma surove, no ponovo mi je Majka Bozja pomogla: dobila sam najblazu mogucu kaznu – trogodisnje izgnanstvo iz Moskve.

Koga mi je Majka Bozja poslala u pomoc onog dana? Da li je to bila Ona sama? Ili je to mozda bio moj Andjeo cuvar? Mozda mi je neka svetiteljka dosla u pomoc i zavarala trag agentkinji koja me je uhodila? To nikada necu saznati, ali znam da sam je videla, da sam cula njen glas: uostalom, sve to stoji zapisano u mom dosijeu.

Posle ovog dogadjaja, oca Arsenija sam videla samo jos jedanput, 1958. godine. Ispricala sam mu za ovaj cudesan dogadjaj i upitala ga sta misli o tome.

“Presveta Bogorodica, nasa zastupnica i zastitnica, cula je tvoje molitve i ukazala ti je veliku milost. Cudo i veliku milost je izlila na tebe, ali i na mene i na druge, jer da su zaplenili ona pisma, mnogi bi bili pohapseni i – ko zna? Mozda bi zavrsili u logoru.

“Slava Tebi, Boze nas, slava Tebi! Presveta Bogorodice, spasi nas! Uvek nosi sa sobom Kazansku ikonu Majke Bozje. Nosi je sa sobom i moli se!

Zapisano prema secanjima A. V. R.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

LENA

Odlucio sam da posetim oca Arsenija i da mu ispricam svoj zivot, da se ispovedim i od njega dobijem duhovni savet i odgovor na mnogobrojna zivotna pitanja koja su me mucila. No, kada sam dosao kod njega, nije se osecao dobro, pa sam morao da ostanem nekoliko dana u gostima kod Nadezde Petrovne i da sacekam da ocu Arseniju bude bolje.

Jedan dan posle mog dolaska u posetu ocu Arseniju je stigao jedan bracni par: Jurij Aleksandrovic, koji je imao oko cetrdeset godina i njegova supruga Jelena Sergejevna, kojoj je moglo biti oko trideset pet. Oboje su bili naociti i visoki; bili su pomalo uzbudjeni i verovatno zbog toga malo bucniji, no medju njima je vladalo ocigledno jednomislije u svemu sto se ticalo vere, zivota i odnosa prema ljudima. Dopali su mi se.

Sledeceg dana posao sam sa njima u obilazak starih crkava i manastira po okolini. Citav dan smo proveli u zivom razgovoru, i ja sam im, a da toga ni sam nisam bio svestan, do kraja dana ispricao kako sam dospeo u Crkvu i kako sam poverovao. Kada sam zavrsio svoju pricu, upitao sam ih, pomalo netakticno i nepromisljeno: “A kako ste vi poceli da idete u crkvu?” Jurij pogleda u svoju zenu i odgovori: “Pa, preko nje!” Iz nekog razloga, oboje se nasmejase.

Predlozio sam im da mi ispricaju svoju pricu, ali oni se ponovo pogledase i promenise temu razgovora.

Treceg dana naseg boravka jos smo se vise zblizili. Otac Arsenije se sada bolje osecao, pa je mogao da provede neko vreme sa nama u razgovoru. Ostali smo jos dva dana, nakon cega nam je Nadezda Petrovna priredila, kako je sama imala obicaj da kaze, “oprostajni caj”, kome je prisustvovao i otac Arsenije. Bilo mu je bolje, pa nije vise morao da lezi.

Irina, njegova duhovna kcerka koja je u isto vreme bila i njegov lekar, budno je motrila na svaki njegov korak. Otac Arsenije se interesovao za vesti iz Moskve, a sam nam je ispricao mnogo zanimljivih i korisnih stvari. Sa ljubavlju je gledao Jurija i razgovarao sa njim. Odjednom rece: “Nije trebalo da odbijete da ispricate Aleksandru Aleksandrovicu (tako se ja zovem) kako ste dospeli u Crkvu. Podelite sa njim svoju pricu, ili je zapisite, pa mu je posaljite. Nemojte zaboraviti!”

Svi smo se cudili kako je otac Arsenije znao da sam postavio pitanje na koje nisam dobio odgovor.

Kada smo se vratili u Moskvu, Jurij i Lena su nas cesto posecivali. Veoma ih je interesovala moja zbirka starih knjiga. Dva meseca posto smo se upoznali kod oca Arsenija, Jurij mi je, pomalo stidljivo, predao pismo u kome je napisao svoju pricu. Sa njegovim i Leninim dopustenjem i blagoslovom oca Arsenija, prilazem njegov zapis.

***

Zavrsio sam gimnaziju i upisao se na fakultet. Sport, pozoriste, knjige i planinarenje bile su moje strasti u to vreme. Bezbrizno sam uzivao u zivotu, no bio sam i dobar student. Posle diplomiranja, upisao sam post-diplomske studije. Posto sam dao magistraturu, bio sam pun sebe i otputovao sam u drugi grad da se bavim naucnim radom. Ozbiljno sam se bavio svojim poslom, ali sam se i dalje planinario, kao u studentskim danima. Sakupio sam, vec tada, veliku zbirku starih knjiga. No, nisam bio zadovoljan: nesto je i dalje nedostajalo u mom zivotu. Stalno sam trazio i pokusavao da nadjem to “nesto”, novo i lepo, u svom zivotu.

Provodeci vreme u prirodi, imao sam prilike da posmatram bezgranicni svet planina, oblaka, vazduha, planinskih livada i suma odevenih u jesenje ruho, kao i neverovatne oblike stena. Voleo sam da posmatram prozracnu maglu kako se spusta na planinske vrhove i lagano sve prekriva svojom tajanstvenom i velicanstvenom lepotom. Svaki susret sa tim nedokucivim savrsenstvom i lepotom dirnuo bi me skoro do bola. Hteo sam da se poklonim pred prirodom, da joj blagodarim za takvu lepotu kojom badava daruje nas ljude. Guste sume na severu su me vracale u svet detinjstva, u svet drevnih ruskih bajki. Cesto sam se osecao kao patuljak koji je zalutao u zemlju divova.

Dok smo se odmarali na tim planinskim ekskurzijama, pevali smo ruske pesme koje su tada bile popularne. Lepo nam je bilo, zivot je bio veoma zanimljiv, no svaki put kada bih se vratio kuci posle takvog izleta, osecao bih se prazno, patio sam i zalio za necim, ali nisam znao za cim.

Nekoliko puta sam se zaljubio i svaki put pomisljao da je to “ono pravo.” No, vreme bi prolazilo i ja bih se hladio, a ljubav bi ustupala mesto ravnodusnosti i dosadi. Mnoge sam na taj nacin ozalostio, a i sam sebe sam nekoliko puta doveo do ivice ocaja, no uvek sam razmisljao samo o sebi. Nikada nisam ni pomisljao da su moji postupci izazvali neciju patnju. Ponekad bi ljubav nastupala kao neka zarazna bolest i ja bih drhtao, postajao slep i gluv za sve oko sebe; ponekad bi se neprimetno uvukla u moj zivot bezbojna, dosadna ljubavna veza, koja mi je sluzila samo da ubijem vreme.

Takav je bio moj zivot. Spolja je izgledao veoma privlacno: bio sam uspesan mlad covek i ziveo dinamicno, no iznutra, moj zivot je bio prazan, a ja sam samo ponekad bio svestan toga.

U odseku za gradjevinu mog preduzeca radila je devojka od svojih dvadeset pet godina. Bila je veoma talentovana, odlucna i pomalo svojeglava. Kolege su je oslovljavale zvanicno: Jelena Sergejevna. Pricali su mi, kada je pocela da radi, da su pokusali da joj tepaju Lena ili Lenka. Ona im je ozbiljno rekla: “Zasto komplikujete stvar? Zovite me prosto – Jelena Sergejevna.” Tako je i bilo. Cesto sam radio sa njom, no nikada me nije interesovala kao zena. Bila je vrlo ozbiljna i strucna u svom poslu, pa sam na nju gledao kao na jos jednu intelektualku. Godinu dana sam radio sa njom, a da je nisam ni primecivao.

Jednom je nase preduzece organizovalo izlet do Rostova. U Rostovu sam bio nekoliko puta, no ovaj put sam hteo da posto-poto izbegnem neku rodjendansku proslavu, pa sam se i ja prijavio za putovanje.

Krenuli smo autobusom rano izjutra. Putnici su vecinom bili stariji ljudi, bilo je samo nas cetvoro mladih. U nasem drustvu bila je i Lena. Kada smo stigli, krenuli smo prvo u obilazak znamenitosti grada, a to su bili muzeji i crkve. Mada smo imali vodica koji nam je sve objasnjavao, primetio sam da se Jelena Sergejevna izdvojila i da sama posmatra ikone, freske i druge detalje po crkvama. Ni mene nije interesovalo da slusam vodica, pa sam joj se pridruzio.

“Zasto ga ne slusate? Prica vrlo zanimljive stvari”, pitao sam je.

“Ja na drugaciji nacin tumacim staro rusko slikarstvo”, odgovorila mi je.

Posli smo zajedno u obilazak muzeja. Govorila je skoro kao vodic, s tim sto joj je ton bio sasvim drugaciji. Kada je pricala o istorijskim dogadjajima i zivotima svetitelja, glas joj je bio iskren i topao. Osecao se u njenom glasu prisni odnos vernika prema Bogu i prema veri, i sve se to odslikavalo u njenom predstavljanju ikona. Kad god bismo usli u neku crkvu, bila je puna poleta i njeno tumacenje rostovskih ikona mi je otvorilo neke do tada sasvim nepoznate vidike.

Ona je crkvenu arhitekturu i umetnost posmatrala na nekoj visoj ravni, na ravni duhovnosti i sve je povezivala sa verom i sa zivotom Ruskog coveka, njegovom sadasnjoscu i prosloscu.

Zainteresovala me je. Posle toga sam na poslu cesto zastajao kraj njenog radnog stola da popricam sa njom. Ubrzo smo zajedno posetili Suzdalj i Ugljic. Svaki od tih izleta mi je predstavljao nesto sasvim novo i posebno. Kada sam je pitao kako to da se toliko razume u rusku umetnost, odgovorila mi je: “Interesovalo me je, pa sam procitala neke knjige o tome.” Tada sam se zagrejao za nju i mislio da cu je vrlo brzo pridobiti.

Jednom, kada sam je pratio kuci, grubo sam je zgrabio, i pokusao da je poljubim. Ona se tada otrgla od mene, odgurnula me i otisla. To me je jos vise zagrejalo za nju. Na poslu sam pokusavao da joj se priblizim, no od tada me je stalno izbegavala i nije htela sa mnom da razgovara. Jednom, posle posla, posao sam za njom i stigao sam je. Ni tada nije htela da govori sa mnom. Samo mi je rekla: “Nisam mislila da cete biti takvi. Vas umetnost uopste ne interesuje – bio je to samo izgovor.” Od tada je odlazila kuci uvek u drustvu koleginica.

Kolege na poslu, a narocito neke zene kojima nikada nista ne moze da promakne, pocele su da me zadirkuju. “Dosla maca na vratanca!” dobacivale su mi.

Doslo je leto i godisnji odmor. Otputovao sam na jug, gde sam upoznao jednu devojku. Nije mi bilo tesko da se zaljubim, u planinskom ambijentu gde smo kampovali. Zaboravio sam Lenu na neko vreme. No, po povratku u Moskvu, shvatio sam da jednostavno ne mogu da zivim bez nje. Bila mi je potrebna, hteo sam da razgovaramo, sve sam ucinio da joj se ponovo priblizim, ali uzalud. Odbijala je svaki razgovor, a ako bih je upitao nesto o poslu, odgovarala mi je jednosloznim recenicama.

Jednom odlucih da je presretnem na ulici i pokusam da razgovaram sa njom. Pratio sam je kada je posla kuci s posla. Sela je na tramvaj i sisla na sledecoj stanici, a zatim odatle, bocnim ulicama otisla do jedne male crkve. Usla je u crkvu, a ja za njom. Celivala je ikonu i nekoliko puta se prekrstila i poklonila pred njom. Kasnije sam saznao da je to bila ikona sv. Nikolaja Cudotvorca. Zatim je popela u hor i pocela da peva sa njima. Stajao sam sa strane i posmatrao je. Nikad je nisam video takvu. Lice joj je bilo preobrazeno, svetlo i sabrano.

Od toga dana redovno sam odlazio u tu crkvu, u tajnosti, svake subote. Stajao bih medju vernim narodom i gledao nju. No, posle mesec i po dana, primetila me je. Hteo sam da joj pridjem, da joj se izvinim, ali nista nije vredelo. Uskoro je zbog mene napustila posao, sto naravno nije promaklo mojim koleginicama.

Nastavio sam da odlazim u onu crkvu. Zaintrigiralo me je da saznam sta je to nagonilo savremenu, mladu zenu poput Lene, da veruje u Boga. Pokusavao sam da proniknem u reci molitava, da ih razumem. Pozeleo sam da shvatim znacenje sluzbi. Bilo mi je jasno da covek moze da se interesuje za umetnost, arhitekturu i istoriju, da voli stare stvari, ali kako moze neko ko zivi u danasnjem svetu i veku da poveruje u Boga, pa jos i da se moli? Kako neko moze da stoji u gomili starog sveta, vecinom baba, i da slusa svestenika koji peva i cita nesto nerazumljivo i krajnje neubedljivo? Naravno, pevanje je veoma lepo, ali da bi uzivao u lepom pevanju, covek moze da ode i na koncert, na kome nastupaju profesionalci, a jos uz to i da sedi, kao civilizovano bice, a ne da stoji, kao ovde.

Odlucio sam da podrobnije ispitam i proucim prirodu verovanja u Boga kod savremenog coveka. Zeleo sam da saznam sta je to sto coveka privlaci i nagoni da veruje. Lena je, posto me je primetila u crkvi, prestala da dolazi, no ja sam i dalje odlazio tamo, kako bih izbliza mogao da proucavam fenomen vere. Primetio sam tada da u crkvu ne dolaze samo stari ljudi, vec da ima i dosta mladih. Zdravi momci, normalno obuceni, devojke, majke sa decom, mladi ljudi koji su licili na intelektualce, takodje su redovni posecivali sluzbe. Sta li ih je to privlacilo? Sta je privuklo Lenu ovamo? Pozeleo sam da razgovaram sa nekim o tome.

U pocetku sam dolazio samo subotom, a zatim sam poceo da dolazim i drugim danima. Pazljivo sam pratio sluzbe. Pokusavao sam da razumem sta se peva ili cita, ali uspevao sam da uhvatim samo pokoju rec ili izraz. No, kasnije bih razmisljao o onome sto sam cuo. Tesko mi je bilo da pronadjem u tim recima smisao. A onda sam pomislio: vec je proslo dve hiljade godina kako ljudi veruju u Isusa Hrista i u Majku Bozju, mole se, klanjaju do zemlje, ginu za svoju veru. Ne cine to sve valjda zato sto ih je neko naterao? Mora biti da u coveku postoji urodjena potreba za verom. Mozda se radi i o nekom neistrazenom psiholoskom ili psihickom fenomenu?

Slusao sam i pamtio molitve kao sto su: “Isuse Hriste, Svetlosti tiha…”, “Sada otpustas slugu Tvojega…”, “Blagoslovi, duso moja, Gospoda…” Pamtio sam reci, a onda zurio da ih zapisem i da razmisljam o njima. Postepeno sam ih, kao neki stari rukopis, odgonetao. Mnogo mi se od svega toga pojasnilo, ali sam i dalje bio u mraku. Kada su ljudi pevali u crkvi, pevao sam i ja sa njima, osecao sam se radosno i lepo. Pokusavao sam da saznam sto sam vise mogao o Hriscanstvu. Savremene knjige o ikonografiji i arhitekturi mi nisu mnogo pomogle. Trazio sam vise od toga. Nabavio sam Sveto Pismo i neke knjige o Crkvi koje su stampane pre revolucije. Razgovarao sam i sa nekim rodjacima i prijateljima.

Neke stvari su mi se razjasnile, no bio sam zbunjen kada bih citao Jevandjelje. Misli iznesene u Jevandjelju su bile razumljive i blage, ali za savremenog coveka nekako naivne. Otisao sam u biblioteku i pronasao neke naslove o religiji, no u njima sam naisao samo na ismevanje i kritikovanje vere i svega sto ima veze sa Crkvom. Osetio sam da je pristup veri u takvim delima “naucnog ateizma” povrsan, neiskren i neistinit. Medjutim, nikoga nisam poznavao u crkvi i nisam znao koga da pitam da mi razjasni sve moje nedoumice. Jednog dana u domu svojih rodjaka naisao sam, sasvim slucajno, na jedan stari katihizis. Knjigu sam odmah procitao od korica do korica, posle cega su mi mnoge stvari postale jasnije. Mada je taj katihizis bio napisan zvanicnim i suvoparnim jezikom, teskim za razumevanje, ipak sam u njemu pronasao tumacenja i objasnjenja molitvoslovlja i sluzbi. Najvise sam saznao o vecernjoj i o jutrenju, jer sam na te sluzbe uglavnom isao.

I tako, poceh strasno da se bavim proucavanjem Hriscanstva. To me je uvelo u svet koji mi je do tada bio nepoznat. Taj svet nije bio odvojen od savremenog zivota, vec ga je, na moje veliko iznenadjenje. u sebe ukljucivao.

I dalje sam voleo prirodu i planinarenje, no sada je u moj zivot stupilo nesto novo, nesto sto je svemu tome davalo znacenje i smisao, nadahnuce i punocu. Jos uvek mnoge svari nisam razumevao, jos uvek mi se mnogo toga cinilo neprikladnim za ovo vreme. Lenu nisam vec dugo sreo. Trazio sam je po drugim crkvama, ali nje nije bilo.

Trebalo mi je duze od godinu dana da shvatim o cemu se radi u crkvenim sluzbama i da usvojim osnove Pravoslavne vere, no i dalje sam veoma malo znao.

Napustio sam veliki deo svojih navika i obicaja iz proslosti, sada sam imao drugacija interesovanja. Poceo sam da za vreme odmora i praznika posecujem Trojicko-Sergijevski manastir. Tamo bih iznajmio sobicu i svaki dan odlazio u manastir. Jednom sam kod mostiju Sv. Sergija upoznao studenta bogoslovskog fakulteta. On mi je odgovorio na mnoga pitanja i razjasnio mi mnoge stvari. Bio je to za mene veoma radostan susret.

Dosao je dan kada sam konacno shvatio zasto ljudi veruju u Boga. Nekada sam dolazio u crkvu da bih video Lenu, a sada sam dolazio zato sto nisam mogao da ne dolazim. Jesam li tada verovao? Ili sam se navikao da dolazim na sluzbu? Tesko mi je sada da odgovorim na to pitanje. U svakom slucaju, nisam vise samo slusao reci molitve, sada sam pustao da njihovo znacenje prodre u mene, a poneki put uhvatio sebe da se i ja molim. Posle sluzbe mi reci molitava i pesama ostajale duboko urezane u dusi.

Prosle su dve godine od kako sam poceo da odlazim u crkvu. Prvo sam isao zbog Lene, zatim sam nastavio da idem iz radoznalosti, a sada idem kao vernik.

Vaskrs je. Zavrsio se Casni Post. Sluzi se jutrenje i svuda unaokolo je radost. Svi pevaju: Hristos Vaskrse iz mrtvih, smrcu pogazivsi smrt…” Pevam i ja. Pun sam neke neobjasnjive i neiskazive radosti. Ta me radost celog obuzima, dusa hoce da mi poleti. Imam zelju da svakoga grlim, da svakoga volim. Nema mesta umoru, negativnim osecanjima, brigama.

Po odsluzenoj Vaskrsnjoj Liturgiji, ljudi su poceli da se razilaze. Na glavnim vratima je bila velika guzva i ja odlucih da izadjem na sporedna vrata. Tada na stepenicama ugledah Lenu. Nisam bio nimalo iznenadjen sto je vidim. “Hristos Vaskrse!” pozdravih je. Ona me pogleda i lice joj se odjednom ozari. Oci joj zasijase radoscu, videlo se da se iskreno obradovala. “Hristos Vaskrse, Lena!” ponovih. “Vaistinu Vaskrse!” odgovori mi ona i pridje mi. Poljubili smo se tri puta, a zatim potrcali zajedno niz stepenice i krenuli ulicom.

Sunce samo sto je bilo izaslo, grad je jos spavao, a vazduh je bio blag i svez. Uzeo sam Lenu pod ruku i rekao joj: “Lena, poceo sam da odlazim u ovu crkvu pre dve godine zbog tebe, prvo iz znatizelje, a sada dolazim zato sto verujem!” Pricam joj o sebi, o svojim lutanjima, ne mogu da prestanem. Dusa mi je ispunjena Vaskrsnjim molitvama i srce mi peva: “Hristos Vaskrse!”

Lena koraca pored mene i slusa me. Gledam je i pricam joj. Idemo bocnim ulicama, glavnim ulicama, bulevarima, setamo bez cilja. Ako je i bilo drugih prolaznika na ulici, ja ih nisam video. Bio sam pun Vaskrsnje radosti, a moram da priznam, i radosti sto sam u Leninom drustvu. Danas je sve lepo: Vaskrs, zivot, raspolozenje, Lenino prisustvo. Osecam se kao da sam se ponovo rodio. Razgovaram sa Lenom o Vaskrsu, o veri, o svom zivotu i o njoj. Ona ide pored mene, drzi me pod ruku, povremeno me gleda, ali nista ne govori. Njeno cutanje pocinje pomalo da me brine, no ne prestajem da pricam: “Znas sta, Lena? Znas li sta hocu da ti kazem?” stalno ponavljam, no ne nalazim snage da dovrsim recenicu.

Ona me gleda pomalo stidljivo onim njenim krupnim crnim ocima i odgovara mi: “Znam, Jurij.”

Ako je bilo prolaznika, verovatno su bili iznenadjeni scenom: jedan krupan momak na sred ulice grli devojku. Mozda nas i niko nije video, ko zna?

“Jurij”, rece Lena. “Znala sam sve vreme da ides u moju crkvu. Sada ce to biti nasa crkva. Nasa!”

Nista nisam odgovorio, samo sam je jos jace zagrlio i tako smo jos dugo isli ulicama, dok se ponovo nismo nasli ispred crkve. Sada je tamo bila u toku druga sluzba. Usli smo unutra i celivali ikone, pomolili se zajedno i otisli.

“Hajdemo kod moje majke, ceka me da dodjem posle sluzbe”, pozva me Lena.

To je prica o tome kako sam poceo da idem u crkvu. Sve ostalo je doslo samo po sebi.

Sa ocem Arsenijem nas je upoznala Lenina majka pre dve godine. Od tada ga cesto posecujemo i svaki put odlazimo od njega sa osecanjem radosti koje se ne moze ni sa cim uporediti, sa radoscu Bogopoznanja. Otac Arsenije nas uci i savetuje kako da hriscanski zivimo u danasnjem svetu.

Zapisao sam ovu svoju pricu jedne duge veceri, prisecajuci se svoje proslosti. Ta proslost i nije tako davna: Lena i ja smo u braku tek cetiri godine.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

LjUDA

U mojoj porodici postovala se crkva i vera, ali samo povrsno, bez dubljeg razmisljanja. Crkva postoji, da, ali zbog cega? Radi koga? O tome nismo razmisljali.

Moj otac je bio skeptik, pomalo se salio na racun crkve i njenih obreda, a svestenike nazivao “dugokosima.”

Moja majka je imala obicaj da svrati u crkvu na Bozic i Vaskrs, kao i kada bi se dogodila neka nesreca. Odlazila je na sahrane i parastose prijateljima i clanovima porodice. Retko me je vodila u crkvu (tako se to tada radilo i takav je bio red), ali me je ipak kod kuce naucila “Oce nas” i “Bogorodice Djevo.” Uvek mi je govorila da treba da se molim za mamu i tatu. To je bilo jedino sto sam znala o veri sve do svoje petnaeste godine.

Pohadjala sam skolu u koju su isla deca iz razlicitih sredina: deca radnika kao i deca obrazovanih roditelja. Kao i svuda, privlacile su nas savremene stvari i kretanja, dok smo sa nipodastavanjem gledali na proslost i na sve od “pre rata.” Deca su ismevala svestenike i monahe, a ja nisam bila izuzetak. Tada sam se sprijateljila sa jednom devojcicom po imenu Sonja. Vrlo brzo smo postale nerazdvojne prijateljice.

Jednom, za vreme letnjeg raspusta, nismo imale sta da radimo, pa smo odlucile da odemo u obliznju crkvu da vidimo sta se tamo desava. Bio je 19. avgust, praznik Preobrazenja Gospodnjeg. Nismo znale ni sta je to. Probile smo se napred da bolje vidimo. Nista nismo razumele, ali nam se mnogo dopalo. Sluzba nas je privlacila i nekako nas uzdigla, te smo se osecale lagano i radosno. Ostale smo do kraja.

Kada smo izasle iz crkve, Sonja mi rece: “Ljuda, bas se lepo osecam!” Kasnije smo cesto odlazile u tu crkvu. Sonja se cak upoznala sa nekim od parohijana i razgovarala sa njima. Otisla je na ispovest, a zatim me ubedila da se i ja ispovedim.

Pripremila sam se da upoznam svestenika sa svojim nacinom razmisljanja, svojim idejama i raspolozenjima. Ispovedao me je jedan visoki i mrsavi svestenik. Klekla sam pred ikonu, a onda ga pogledala i videla da je dosta mlad. Iz nekog razloga odjednom mi bi veoma neprijatno, i ja zaboravih sta sam htela da mu ispricam. Cekao je. Cutali smo oboje neko vreme, a onda me on upita, blago i ljubazno: “Zbog cega si dosla?” Poceh da mu pricam o sebi, a zatim o Sonji. Onda stadoh da mu nabrajam sta mi se u crkvi dopada, a sta ne. Na kraju sam mu rekla da mi se crkvene sluzbe cine vrlo komplikovanim i da nista ne razumem.

Svestenik me je slusao i nije me prekidao, na cemu sam mu bila veoma zahvalna. Kada sam zavrsila, pitao me je da li znam sta je vera i sta je cilj covekovog zivota. Posto sam na vecinu njegovih pitanja cutala, ne znajuci sta da kazem, on mi je sam davao odgovore. Govorio mi je o molitvi, o grehu, o ljubavi prema bliznjima i o svemu sto je dobro. Pitao me je da li me nesto muci ili brine. Slegla sam ramenima i rekla mu da me nista ne muci i nista ne brine.

Tada on rece: “Upoznacu te sa jednom dobrom i prijatnom osobom koja ce ti pomoci da naucis malo vise o Pravoslavnoj veri. Druzi se sa njom. Ona ce ti pomoci da neke stvari razumes i objasnis. Posle toga ces pristupiti svetoj tajni ispovesti, koja cisti dusu od svakoga zla i greha. Ali, moras prvo da naucis neke stvari.” Dao mi je blagoslov, ali mi nije procitao razresnu molitvu, objasnivsi mi da nisam bila spremna za ispovest.

Dok je trajala sluzba, sve vreme sam se pitala, sa kim to svestenik ima nameru da me upozna? Bojala sam se da nije neka “babuska” koja ce me daviti sa pridikama o ponasanju danasnje omladine.

Na kraju me svestenik, otac Arsnije upozna sa Natalijom Petrovnom. Imala je tada dvadeset cetiri godine. Veoma sam joj zahvalna, jer je u mene ulozila veoma mnogo svog vremena i energije. Mogu zaista da kazem da je od mene napravila iskrenu vernicu i pomogla mi da saznam mnoge stvari. Uvek sam je oslovljavala punim imenom, Natalija Petrovna. Tek pre deset godina sam se usudila da je od miloste nazovem – Natasa.

Sest meseci posto sam se upoznala sa Natalijom Petrovnom otisla sam na ispovest ocu Arseniju, sada vec shvatajuci znacaj i neophodnost ove svete tajne.

Slusala sam njegove propovedi, odlazila na predavanja, ucestvovala u duhovnim razgovorima i citala duhovne knjige koje mi je preporucivala Natalija Petrovna. Prolazile su godine, i ja sam naucila mnogo o crkvi o njenim sluzbama. Usvojila sam jedan drugaciji nacin misljenja i ponasanja. Postala sam, kako mi se tada cinilo, prava Hriscanka.

Roditelji su mi se smejali prvih nekoliko godina. Smatrali su moje odlazenje u crkvu beskorisnom, no ipak bezopasnom detinjarijom. Tata se, kao i uvek, prema svemu tome odnosio sa nipodastavanjem, pricao je viceve o svestenicima i manastirima i cesto je citirao Volterove misli o religiji.

Kasnije je bilo jos gore. Zabranjivali su mi da postim, ometali me kada sam pokusavala da se molim. Jednog dana je moja majka otisla u crkvu sa namerom da razgovara sa ocem Arsenijem. Nije mi nista rekla o svojoj nameri. Cekala je da se zavrsi sluzba, no tek je sledeceg dana, posle sluzbe, uspela da dodje do njega.

Kada sam ugledala majku u crkvi, veoma sam se zabrinula i ocekivala da ce se nesto neprijatno desiti, ali Natalija Petrovna mi sapnu: “Ne brini. Samo se uzdaj u Boga.” Posle njenog razgovora nije vise bilo uvredljivih komentara kod kuce, a moja majka je pocela redovno da odlazi u crkvu.

Tako smo majka i ja postale duhovna deca oca Arsenija. Tata nam se nije vise smejao, verujem da su mama i on razgovarali o tome. Smirio se i prihvatio novo stanje u kuci. Tata je bio veoma dobar i posten covek, izuzetno obrazovan i inteligentan, ali nije imao svoje misljenje, vec se oslanjao na misljenje moje majke koju je bezuslovno voleo. Cak je i dosao nekoliko puta u crkvu da porazgovara sa ocem Arsenijem.

Vera je dala smisao mom zivotu. Zahvaljujuci veri, zivot mi je miran i srecan, uprkos velikim iskusenjima koja sam imala.

Nisam bila miljenica oca Arsenija, no nisam bila nista manje omiljena od ostale njegove duhovne dece. On nas je sve podjednako voleo. Ipak, nekima od nas je bilo dato da mogu vise da daju svojoj Crkvi, nego ostalima. Ja sam bila od onih koji su primali: crkvi sam prisla da bih dobila utehu, duhovnu pouku i savet, kao i da se napojim sa izvora zive vode. Crkva mi je mnogo dala, mnogo sam naucila i shvatila, ali uvek mi je bila potrebna pomoc, savet, rukovodjenje, morala sam uvek da se oslanjam na nekoga ko je jaci i zreliji od mene u veri. Bog se postarao da se uvek neko takav nadje u mojoj blizini.

Krajem dvadesetih godina otac Arsenije me je blagoslovio i rekao mi: “Ljuda! Bog ti je mnogo dao, imas mnogo uspeha u zivotu, ali u pitanjima vere, bice ti uvek potreban neko da te vodi.” Tada me je upoznao sa jednom zenom koja mi je bila oslonac u veri citavog zivota.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NEKOLIKO SETNIH MISLI

Za vreme dvadesetih, tridesetih, pa i cetrdesetih godina, bili smo mladi, puni energije, otvoreni i iskreni. Goreli smo od zelje da jedni drugima pomazemo. U pocetku je sa nama bio otac Arsenije, vodio nas je i poucavao, cak i kada je bio u izgnanstvu. Posto su nam zatvorili crkvu, bili smo prinudjeni da se okupljamo po kucama i da tamo sluzimo. Nase malo bratstvo je zivelo i radilo u tajnosti.

Mnogi od nas su hapseni, neki su slani u izgnanstvo, a neki u jedan od zloglasnih sovjetskih logora. Neki su, zbog straha da se i njima nesto slicno ne desi, napustili nase bratstvo.

Zatim je dosao rat i sve nas razdvojio: usled gladi, zbegova i mobilizacije rasuli smo se po celoj Rusiji. O ocu Arseniju nista nismo znali. Neki su culi da je umro od gladi u logoru, neki da je streljan. Cak i u to tesko vreme nas nekoliko duhovnih cada oca Arsenija pokusavali smo da se drzimo zajedno.

Po zavrsetku rata, svi smo se ponovo nasli u Moskvi. Sastajali smo se, molili se zajedno, pokusavali da jedni drugima pomazemo kao nekad, trudili se da citamo, da se obrazujemo i da negujemo bolesne medju nama, ali to je sve nekako tesko islo.

Duhovna deca oca Arsenija koji su posle rata postali svestenici otisli su iz Moskve, te je i kontakt sa njima bio veoma otezan.

Pri kraju cetrdesetih shvatili smo, najedanput, da smo ostarili, da smo izgubili duhovnu snagu. Postali smo bezosecajni, neosetljivi, netrpeljivi. I dalje smo govorili kako je vazno voleti i pomagati bliznje, no mi smo zapravo zeleli da nama drugi pomognu. Promenili smo se.

Svako od nas je imao svoju porodicu, posao, probleme, bolesti, decu, i sve su te ovosvetske brige umnogome razvodnile i oslabile nasu veru i nase dobre namere. Nije bilo nikoga ko bi mogao da nas upucuje i da nas ispravlja.

Jedna mala grupa sastajala se oko one duhovne dece oca Arsenija koja su bila najjaca u veri, a drugi su nas napustili, verujuci da im je bolje i bezbednije da posecuju otvorene, “zvanicne” crkve. Vidjali smo se samo retko, o velikim crkvenim praznicima i sahranama. Tada smo razgovarali o zdravlju i razmenjivali novosti: ko se ozenio, ko je umro, ko je dobio dete ili unuce, a kome je dodeljen stan. Razgovori o veri i zanimljive teoloske rasprave pripadale su proslosti.

Svetlost je utihnula, nas duhovni zivot se skoro ugasio. “Udaricu pastira i ovce ce se razbeci…” (Zah. 13:7)

A onda smo, iznenada, saznali da je otac Arsenije ziv i da je pusten iz logora. Bilo je to 1958. Nas prvi susret sa njim, nasi razgovori i ispovesti bili su za sve nas dogadjaj nesravnjene radosti. Svi smo hrlili u kucicu u kojoj se nastanio posle izlaska iz logora, svi smo zurili da se ponovo nadjemo pod njegovim roditeljskim staranjem. Zapravo, skoro svi: jedan mali broj nase brace i sestara je usled straha i ravnodusnosti otisao od nas. Bili smo ogorceni zbog neblagodarnosti, zbog okamenjenosti srca i zaborava nekih ljudi. Otac Arsenije je mnogo propatio zbog nas.

Prosla je godina i broj posetilaca u malenoj kuci u dalekom gradicu je rastao. Nismo ga posecivali samo mi, vec i prijatelji koje je otac Arsenije stekao tokom dugogodisnjeg zarobljenistva u logoru. Povratak oca Arsenija je za nas znacio povratak u zivot. Odjednom smo dobili neku novu snagu i uspeli da otresemo sa sebe prljavstinu ovosvetskog zivota i da se ponovo priblizimo Crkvi. Kao i ranije, pripadali smo razlicitim moskovskim crkvama, ali smo svoje duse odnosili na lecenje ocu Arseniju i ostavljali kod njega sve svoje brige, sumnje, bol i ogorcenost. Donosili smo mu svoje grehe, a za uzvrat dobijali duhovni savet, pouku i utehu. To nam je pomoglo da se odrzimo u veri.

Nikada necu zaboraviti reci oca Arsenija: “U svetu idite samo stazom Bozjih zapovesti. Budite milostivi jedni prema drugima, u mislima i delima upodobljavajte se monasima, mada plovite burnim morem zivota u svetu. Tada ce Bozja milost uvek biti sa vama.” Rekao nam je jos i ovo: “Molitva Majci Bozjoj je jedna od najmocnijih i najvaznijih molitvi. Svakoga dana proveravajte svoje postupke i dajte odgovor za njih pred sobom i pred Gospodom.”

Mada je otac Arsenije bio sa nama i mnogima od nas dao novi zivot, ipak smo se promenili. Nismo vise bili mladi, zivot nas je umorio i slomio. Cinilo mi se kao da sada u molitvama vise trazimo od Boga nego sto Ga proslavljamo. Nekada nije bilo tako.

Pitala sam oca Arsenija jednom: zbog cega nam se ovo desava? Odgovorio mi je, pomalo setno: “Na neki nacin to je prirodno. Ljudi su kroz svasta prosli, mnoge su teskoce preziveli. Sve je ucinjeno da se iz dusa ljudi iskoreni vera. Uslovi su bili takvi da je bilo neophodno sve svoje snage usmeriti na prezivljavanje, na prevazilazenje prepreka. Pogledaj samo kakav je danas zivot: radio, televizija, casopisi, novine, bioskopi, i pozorista: sve to stvara jedan standardni nacin misljenja, isti za sve i cini da covek ne moze ni trenutak da ostane sam sa svojim mislima, da oseti Bozje prisustvo.

“Brzina zivota danas, stalni pritisak, sve to cini da danas ljudi misle na nacin koji im neko drugi propisuje. Covek nikada nije sam, cak i kada ode u banju ili odmaraliste, jer i tamo postoji odredjeni ritam i program koji se mora postovati, i tamo neko drugi odlucuje umesto njega. Ljudima se govori i daje ono sto neko drugi misli da im je potrebno. Ljudi zive zajedno, no otudjeni jedan od drugoga usled svakodnevne borbe za prezivljavanje.

“Sve ovo je imalo uticaja i na vernike, priblizilo ih “normi”, ucinilo da postanu ravnodusni. Propisani nacin misljenja sputava radjanje vere kod coveka i odrzavanje iste te vere kod verujucih. No, ne zaboravi: Crkva Hristova ce u svim, pa i u ovim uslovima ziveti, ona ce ziveti vecno. Cuvajte veru, borite se da zadrzite ispravno misljenje o svemu, vise se molite, citajte Sveto Pismo i Bog ce vas sacuvati. Nece dopustiti da izgubite jasnocu misli, niti dozvoliti da se pretopite u bezlicnu masu hladnih ljudi koji misle onako kako im je propisano.

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PAVEL SEMJONOVIC

Bog nas je sacuvao Svojom miloscu i nije odstupio od nas. Kada je otac Arsenije odlucio da se za stalno nastani kod mene, u pocetku nije vidjao nikoga, niti je kome pisao. Kasnije je poceo da pise pisma, a zatim su ljudi krenuli da dolaze. Preko nedelje bi imao nekoliko poseta, a subotom i nedeljom bi se u mojoj kuci sakupilo i do desetoro posetilaca.

Ispocetka sam podsecala oca Arsenija da je ovakvo okupljanje opasno, no on je sve prepustio Bogu. Ja sam, ipak, brinula i pokusala da uvedem nekakav red u posete, da ljudi dolaze jedan po jedan, narocito nedeljom i praznicima, kako se ne bi privlacila paznja vlasti. U nasoj ulici su ziveli i dobri ljudi, ali bilo je i onih drugih – na zalost, mnogo.

Istina, vremena su, posle Staljinove smrti, pocela da se polako menjaju nabolje, no cinjenica je da smo i otac Arsenije i ja oboje hapseni i slani na robiju. Uz to, otac Arsenije je svestenik koji ne pripada ni jednoj zvanicnoj, od vlasti odobrenoj crkvi. Svasta je moglo da se desi.

Godinu dana posle dolaska oca Arsenija u moju kucu, na vrata mi je zakucao inspektor iz nase pomesne policijske stanice. Zvao se Pavel Semjonovic, no mestani su mu nadenuli nadimak “grabljivac.” Bilo mu je oko 35 godina, bio je srednjeg rasta, ridj, plavook, i uvek nasmejan. Priznajem da smo ga se svi pribojavali upravo zbog tog osmeha. Pavel Semjonovic je umeo da naplati kaznu ili da uruci opomenu od vlasti, sve sa osmehom na licu.

Jednog dana mi je usao u kucu, pozdravio se, upitao me za zdravlje, a zatim poceo da se raspituje za mog podstanara. Ko je? Odakle je? Ja se nasmejah i rekoh mu: “Druze Semjonovicu, moj podstanar je i zvanicno prijavljen policiji. O njemu se sve zna. Recite mi, sta vam, zapravo treba?”

“Ne treba mi nista. Vapi susedi pricaju da je kod vas uvek puna kuca. Znamo da je vas podstanar svesteno lice. Da ne sluzi mozda crkvene sluzbe u kuci? Vi znate da je to strogo zabranjeno zakonom. Za takve aktivnosti postoje zvanicne crkve.”

Dok smo razgovarali, u sobu udje otac Arsenije, pozdravi se sa posetiocem i sede sa nama.

“Raspitujete se za mene?”

Pavel Semjonovic se iznenadi ovim iznenadnim pitanjem oca Arsenija, ali se pribra i odgovori: “Da, druze Streljcov. Pitao sam drugaricu da li sluzite crkvene sluzbe u kuci. Cujem da ste bili u logoru?”

Poce razgovor. Pavel Semjonovic je najpre sa razumevanjem slusao odgovor oca Arsenija na njegovo pitanje o logoru, a zatim sam poce da prica o nekakvoj sekti iz inostranstva koja hara njegovim rodnim gradom. Spomenuo je Jehovine Svedoke, rekao i neku rec o Bogu, a otac Arsenije ga je slusao i zivo razgovarao sa njim. Na moje iznenadjenje, izgledalo je kao da uziva u tom razgovoru. Inspektor provede sa nama oko sat vremena u razgovoru uz caj i kolace. Kad je odlazio, dala sam mu nesto novca, oko sto rubalja. Novac nije hteo da dodirne, morala sam da mu ga stavim u dzep. Pravio se kao da nije video.

Odlazeci, porucio nam je: “Pripazite na kucne posete.”

Posle ovoga, dolazio nam je redovno jedanput mesecno. Prvi put je proveravao broj kuce, drugi put je, toboze pregledao da li nam je ograda oko kuce u ispravnom stanju i raspitivao se da li drzimo psa. Imala sam osecaj da on prosto zeli da porazgovara sa ocem Arsenijem.

Ispostavilo se da je to stvarno zeleo. Otac Arsenije bi svaki put kada on dodje izasao iz svoje sobe i seo sa nama. Proveli bi neko vreme u razgovoru.

Ti razgovori su bili veoma neobicni. Iz meni nerazumljivog razloga, otac Arsenije bi pricao Pavelu Semjonovicu o svom zivotu u Moskvi, o istoriji nase varosice, a Pavel Semjonovic bi mu rekao ponesto o sebi i o svojoj porodici, ili bi se nadovezivao na razgovor o temama koje je otac Arsenije nacinjao.

Nisu mi se dopadale ove posete, ni ovakvi razgovori. “Zasto se upustate u razgovor sa njim?” upitala sam jednom oca Arsenija. “Svaki put kada dodje, njuska oko kuce, nesto proverava, zagleda svaki cosak i jos nam uzima novac!”

Otac Arsenije me pogleda veoma ozbiljno i odgovori: “Nadezda Petrovna, vi ga niste pogledali dovoljno pazljivo. Kada ga dobro osmotrite, videcete da taj covek u sebi nosi iskru Bozje ljubavi, koja uopste nije mala.

Nisam mogla ni da zamislim gde je mogla da se krije iskra Bozje ljubavi u ovakvom coveku.

Posete Pavela Semjonovica su se nastavile citave dve godine. Svaki put bi popricao sa ocem Arsenijem, popio caj i rucao sa nama. Mada je u pocetku uzimao novac koji sam mu davala, posle nekog vremena nije vise zeleo da ga prima. Uprkos tome, ja i dalje nisam volela te posete, bojala sam se i nisam imala poverenja u policijskog inspektora. Otac Arsenije se, pak, radovao ovim susretima i reklo bi se da je uzivao u njima.

Posle tri godine, ne samo sto nije hteo da uzima novac, vec je poceo da nam donosi poklone u vidu hrane koja nije bila dostupna obicnim ljudima. Odbijao je da mu platimo, i uvek govorio: “Ovo je moj poklon za vas.” Prolazilo je vreme. Otac Arsenije je poceo da ga poziva u svoju sobu. Svi njegovi prijatelji, ukljucujuci i mene, govorili su mu da to ne cini, no on se na to samo mirno osmehivao.

Desilo se nekoliko puta da nam Pavel Semjonovic poruci da odredjenog dana ne primamo posete ni pod kojim uslovima. Tada bih otrcala na stanicu i javila onima koji su dolazili u posetu da moraju da se vrate. Bas tih dana, primetila bih da nam je kuca pod prismotrom. Desilo bi se, na primer, da nam neki pijanac kao “slucajno” upadne u dvoriste i pocne da zagleda okolo…

Ne znam o cemu su sve otac Arsenije i Pavel Semjonovic razgovarali, no postalo je sasvim primetno da se Pavel sve vise vezuje za oca Arsenija.

Novembra 1963., Pavel Semjonovic dodje kod nas jedno popodne. Bio je veoma neraspolozen: majka mu je bila na samrti. Seo je za sto i poceo da place. Otac Arsenije je pokusao da ga utesi.

“Majka je uvek verovala u Boga, ali zbog prirode mog posla nije smela da ide u crkvu, pa se molila kod kuce. Bilo joj je krivo sto radim za policiju, no sta sam mogao? Molim vas, dodjite da je ispovedite i da je pricestite, dodjite sa Nadezdom Petrovnom. Moja majka me je zamolila da vas pozovem. Dodjite veceras, cekacu vas kod kapije, nece vas niko videti.”

Krenuli smo oko osam sati te veceri. Ne znam zbog cega, ali otac Arsenije je bio veoma radostan. Vece je bilo kisno. Vec je pao mrak. Dosli smo do kapije gde nas je, prema dogovoru, vec cekao Pavel. Odmah nas je uveo u kucu. Njegova majka, Marija Karpovna, zaista je izgledala veoma lose. Jedva je govorila, bila je mrsava i suva, i samo su joj oci bile zive.

Otac Arsenije je ostao u sobi sa njom, a mi smo izasli napolje. Pavelova supruga je plakala i stalno ponavljala: “Takvu zenu nikada niste videli. Pomagala nam je, odgajila nam decu… U crkvu nije smela zbog nas, ali nam to nikada nije prebacivala. Imala je ikone kod kuce i pred njima se molila.”

Otac Arsenije izadje iz sobe dva sata kasnije i pozva nas da udjemo. Marija Karpovna kao da je malo zivnula posle ispovesti. Zamolila nas je da joj pomognemo da se uspravi na jastuku, a zatim rece: “Oce Arsenije, ne zaboravite na moju decu, Pavela i Zinu. Molim vas, u ime Boga, ne zaboravite ih. Dobra su to deca. Pavel se trudi da pomogne kome moze, iako radi za policiju.

Zatim se obrati meni i rece mi: “Golubice, Nadezda Petrovna, ostanite sa mnom i citajte mi molitvu za ishod duse iz tela. Znam da cu danas umreti, pa vas molim da mi ucinite ljubav.”

Nikada ranije nisam citala ovu molitvu, pa sam zbunjeno pogledala u oca Arsenija koji mi rece: “Ostanite sa njom. Poneo sam psaltir.” Umela sam da citam crkvenoslovenski, a psaltir sam mnogo puta do tada vec procitala. Otac Arsenije me je naucio da citam molitve kada sam poverovala u Boga.

Ostala sam u sobi, mada priznajem da sam se bojala. Zina je ispratila oca Arsenija, a Pavel je ostao u sobi sa mnom. Upalili smo svece i poceli da citamo. U pocetku sam gresila, zamuckivala i spoticala se o nepoznate reci, no ubrzo sam se savladala i citala tecno.

Marija Karpovna je lezala mirno, sirom otvorenih ociju. Ponekad bi se samo prekrstila, teskom mukom. Pavel je stajao pored mene, a u sobu je malo kasnije usla i Zina, posto se vratila i stavila decu na spavanje.

Bilo je kasno, a ja sam bila veoma umorna, no uprkos tome, nastavila sam da citam. Pogledah u jednom trenutku Mariju Karpovnu i videh da hoce nesto da mi kaze.

Sagnuh se blize, a ona mi sapnu: “Molim vas, prestanite da citate na trenutak. Hocu da se oprostim od Pavela i Zine, a onda i od vas.”

Osecala se neumitnost rastanka i tuga. Lice Marije Karpovne bilo je ozbiljno, sabrano i blago; na njemu nije bilo ni traga od straha. Pavel i Zina su joj poljubili ruke i tiho plakali. U njihovim ocima videla se duboka ljubav i svest o tome da smrt bliznjeg nije nesto uzasno, vec neizbezna stvarnost koju smo duzni da obasjamo svojom ljubavlju i molitvom, da njihova majka koja sada odlazi od njih krece na dugo putovanje, i da se njihov odnos prema njoj nece prekinuti njenom smrcu.

Kada sam joj najzad i ja prisla, ona mi sapnu: “Ne zaboravite ih, molite se za mene, oprostite mi.”

Nastavila sam da citam Psaltir. Negde oko sest sati sledeceg jutra, Marija Ivanovna tiho predade dusu Gospodu.

Vratila sam se kuci. To vece otac Arsenije je odsluzio pomen Mariji Karpovnoj. Posle svekrvine smrti, Zina je pocela da dolazi kod oca Arsenija da se moli sa njim i njegovom duhovnom decom koja bi se tu zatekla. Pavel je uvek dolazio sam, javljajuci nam unapred kada ce doci.

Godinu dana posle ovog dogadjaja, Pavel je upisao pravni fakultet. Po diplomiranju, odselio se iz naseg mesta i postao sudija u nekom drugom gradu. Dolazio je kod oca Arsenija sve do njegove smrti, 1973. Po smrti oca Arsenija postao je duhovno cedo oca V., kod koga ga je otac Arsenije uputio.

Otac Arsenije mi je mnogo puta govorio da Pavel Semjonovic poseduje izuzetno cistu i dobru dusu. Polazilo mu je za rukom da cini dobro cak i kada je radio za policiju.

Jedne veceri, kada smo razgovarali o snazi vere rekao nam je: “Svaki covek poseduje moc vere u sebi, vere koju mu Bog daruje prema naravi, unutrasnjim silama covekovim i duhovnom podvigu daruje Bog. Monahu ili svesteniku koji se podvizava pod rukovodstvom duhovnog oca mnogo je dato, ali ce se mnogo i traziti od njega.

“Pogledajte Zinu i Pavela, sta je njima bilo dato? Skoro nista. No u njihovim dusama je gorela Bozanska iskra. Tu iskru je u njima zapalila i odrzavala Pavelova majka.

“Cak i pre nego sto su postali svesni Boga, oni su pomagali ljudima oko sebe i bili dobri prema svima, kao sto smo culi od drugih po njihovom odlasku iz grada. A sada, kada se plamen vere razgoreo u njima, zasijali su jace i svetlije od onih koji su, mozda, radili u vinogradu “od prvoga casa” (Mat. 20:1-16). Bog mi je cesto davao da se sretnem sa ovakvim ljudima ciste duse”, zakljucio je otac Arsenije.

Pavela Semjonovica sam videla nedavno u Moskvi, pocetkom ove godine.

Kazivanje Nadezde Petrovne

Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NEKOLIKO RECI ZA KRAJ

U ovoj knjizi nam se kroz price razlicitih ljudi otkrivaju pojedini trenutci iz zivota oca Arsenija. Upoznali smo blagog i jednostavnog coveka, otvorenog i iskrenog, koga ovaj svet ogrezao u lazi, samovolji, sujeti i surovosti nije uspeo da promeni, kao sto je promenio mnoge od nas koji smo dozvolili da nas oblikuje prema svome “liku i podobiju.” Otac Arsenije je bio odvazan i cvrsto privrzen onome u sta je verovao. Nikada nije postao zrtva mracnih i okrutnih sila od kojih je sam tesko stradao i bio surovo gonjen, vec je po svojoj slobodnoj volji izabrao put Gospodnji. Tim putem je dostojanstveno hodio do kraja zivota, sa jednostavnoscu i uz stalno samoodricanje.

Obratite paznju sa kakvom mudroscu, sa kolikom tugom i sa kakvom duhovnom brigom on gleda u oci i srca najokrutnijih ljudi, zlotvora koji seju strah svuda oko sebe. Otac Arsenije pokusava da, cak i kod takvih, pronadje put do njihovog srca, da u njima pronadje onu iskricu vere, seme koje je Bog posejao u svakom coveku, da ispravi njihov put i da ih upravi prema Dobru. Koliko je samo ljudi izbavio od vecne propasti u najtezim trenucima zivota, pa cak i na samrtnoj postelji njihovoj. Stari, mladi, vojnici, profesori, radnici, seljci, lekari, inzenjeri: jasni obrisi njihovih likova, uklesani kao u kamenu, promicu pred nasim ocima dok citamo ovu knjigu: pred nama se, kao na dlanu, otkrivaju njihovi zivoti. U isto vreme, knjiga nam pruza mogucnost da spoznamo okrutnu i mracnu stvarnost u kakvoj je ziveo otac Arsenije. Svedocenje o njemu i drugim Bogougodnim ljudima njegovog vremena ne moze i ne sme da se zaboravi.

Citajuci ova kazivanja i secanja na te dane, setimo se u molitvi svih onih koji su postradali za Pravoslavnu veru i za nas gresne.

Published in: on Listopad 5, 2008 at 8:55 am  Isključi komentare  
Tags: , , ,
Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 65 drugih sljedbenika