ISTINSKI HRIŠĆANSKI DOŽIVLjAJ NEBESA

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

ISTINSKI HRIŠĆANSKI DOŽIVLjAJ NEBESA

1. “Lokacija” Nebesa i ada – zablude rimokatolika i protestanata

Vec smo videli iz mnogih povesti svetih Otaca i iz zitija Svetih, da dusa odmah po smrti stupa u podnebesno vazdusno carstvo, cija smo svojstva podrobno razmotrili. Takodje smo videli da se kretanje duse kroz ovo vazdusno carstvo, nakon sto telo zbilja umre i dusa se odvoji od svega ovozemaljskog, opisuje kao ushodjenje kroz mitarstva. Tu pocinje “posebni” sud, kako bi se videlo da li je dusa dostojna da obitava na Nebesima. Duse obremenjene nepokajanim gresima pali duhovi nizvrgavaju u pakao; one pak, koje uspesno prodju ispitivanje na mitarstvima slobodno ulaze na Nebesa vodjene andjelima.

A sta su Nebesa? Gde se nalaze? Imaju li neko odredjeno mesto? Da li su “tamo gore”?

I ova, kao i druga pitanja koja se odnose na zivot posle smrti, treba postaviti ne iz puke radoznalosti, nego radi toga da bismo bolje shvatili ucenje Crkve o tome i da bismo izbegli zbrku i pometnju koju moderne ideje i neki psihicki eksperimenti mogu uneti cak i u duse pravoslavnih hriscana.

Pitanje mesta, “lokacije” Nebesa (ada), jedno je od onih koje danas mnogi pogresno shvataju. Ne tako davno, Hruscov se podsmevao verujucima, onima koji su jos uvek verovali u Nebesa: eto, on je poslao kosmonaute u svemir, a oni Nebesa tamo nisu videli!

Ni jedan razuman hriscanin ne veruje, naravno u bezboznicku karikaturu o Raju “na oblacima”, mada postoje i takvi naivni protestanti koji su spremni da Nebesa smeste u neku udaljenu galaksiju ili sazvezdje.

Sva vidljiva tvorevina je, medjutim, u palom stanju, i nema u njoj nigde mesta za nevidljiva Bozja Nebesa, koja su duhovna, a ne materijalna realnost.

Ali mnogi hriscani su, da bi izbegli podsmeh neverujucih i otklonili ma i najmanju mrlju nekakve materijalisticke koncepcije, otisli u drugu krajnost tvrdeci da se Nebesa ne nalaze nigde. Kod rimokatolika i protestanata mogu se naci visokoucene apologije koje dokazuju da su Nebesa “stanje, a ne mesto”, da je izraz “tamo gore” samo metafora, da Vaznesenje Hristovo (Lk. 20, 50, 51, Del. ap. 1, 9-11) nije bilo istinsko uznosenje, nego samo “promena stanja”. Ucinak ovakvih apologija je taj da su Nebesa i ad postali veoma nejasni i neodredjeni pojmovi, i da svest o njihovom realnom postojanju postepeno iscezava. Ovo dovodi do pogubnih posledica po zivot hriscana, jer su to upravo one realnosti ka kojima je usmeren sav nas zemaljski zivot.

Po ucenju episkopa Ignjatija Brjancaninova, sve te apologije zasnivaju se na pogresnoj ideji novovekovnog filozofa Dekarta, da sve sto nije materijalno, vestastveno, jeste “cisti duh” -neogranicen vremenom i prostorom.

Episkop Ignjatije pise: “Dekartovo buncanje o nezavisnosti duhova od vremena i prostora je cista besmislica. Sve sto je ograniceno, nuzno zavisi od prostora” (t. III, str. 312).

“Mnogobrojni citati iz bogosluzbenih knjiga i iz dela svetih Otaca Pravoslavne Crkve sasvim pouzdano daju odgovor na pitanje gde se nalaze Raj i ad. Pravoslavna Crkva sasvim jasno ukazuje na to da se Raj nalazi na Nebesima, a ad u utrobi zemlje” (t. III, str. 308-309, podvukao ep. Ignjatije). Ovde cemo

samo ukazati na to kako ovo ucenje treba razumeti.

Nesumnjivo je tacno, kako pokazuju mnogobrojni citati kod episkopa Ignjatija, da svi pravoslavni izvori – Sveto Pismo, bogosluzenja, zitija Svetih, dela svetih Otaca, -govore o Raju i Nebesima kao o onome sto je “gore”, a o paklu kao o onome “dole” pod zemljom. A posto su Andjeli i duse ograniceni u prostoru (kao sto smo videli u poglavlju “Pravoslavno ucenje o andjelima”), takodje je istina da se oni moraju uvek nalaziti na jednom odredjenom mestu – na Nebesima, u adu, ili na zemlji.

Vec smo navodili ucenje prepodobnog Jovana Damaskina o andjelima da, “kada se oni nalaze na Nebesima, nisu na zemlji, a kada ih Bog posalje na zemlju, tada nisu na Nebesima (“Tacno izlozenje pravoslavne vere” t. II, str. 206), sto se sasvim slaze sa ucenjem sv. Vasilija Velikog, (“O Duhu Svetom”, gl. 23), sv. Grigorija Dvojeslova (“Pouke na knjigu o Jovu”, knj. II, 3), i u sustini, sa ucenjem svih pravoslavnih Otaca.

Nebesa su dakle, nesumnjivo – mesto, koje se, opet nesumnjivo, nalazi “gore” u odnosu na bilo koju tacku na zemlji, a ad je nesumnjivo “dole”, u utrobi zemlje; ali ljudi ta mesta i one koji u njima borave ne mogu videti dok im se ne otvore duhovne oci, kako smo objasnili ranije, govoreci o vazdusnom carstvu.

Osim toga, ova mesta se nalaze van “koordinata” naseg prostorno-vremenskog sistema: avioni ne prolecu “nevidljivo” kroz Raj, ni sateliti kroz trece nebo, niti se busenjem zemljine kore moze dopreti do dusa koje u adu cekaju Strasni Sud. One su tamo, ali u drugoj vrsti prostora. Taj prostor zapocinje bas ovde, ali se pruza u sasvim drugom smeru.

I u nasem svakodnevnom ovostranom iskustvu ima znakova, ili bar nagovestaja te druge stvarnosti. Na primer, mnogi Sveti su postojanje vulkana i silne jare u sredistu zemlje smatrali znakom postojanja ada u zemljinoj unutrasnjosti.

Naravno, ad nije “materijalan”, onako kako je to lava koja izbija iz zemljine unutrasnjosti. Ali, cini se da ipak postoji nekakvo “preklapanje” ovih. dveju vrsta stvarnosti – “preklapanje” koje se moze pre svega videti i kod samog coveka, koji poseduje sposobnost da pod odredjenim okolnostima, ili po Bozjem dopustenju sagledava obe ove stvarnosti. I savremeni naucnici su morali priznati da vise nisu sigurni u to kakva je prava priroda materije i koje su njene granice, odnosno gde ona prestaje, a pocinje “dusevna” realnost.

Mnogobrojni primeri iz zitija Svetih svedoce o tome kako “onostrano” provaljuje u ovaj nas “normalni” svet. Cesto se, recimo, dogadjalo da neko vidi dusu novo-prestavljenog coveka gde uzlazi na Nebesa, kao sto je sveti Venedikt video dusu svetog Germana Kapuanskog koju dva Andjela uznose na Nebesa u ognjenoj kugli (sv. Grigorije, “Razgovori”, II, 35), ili kao sto su zitelji ostrva Atoonjak videli kako dusa svetog Germana Aljaskog uzlazi na ognjenom stubu, ili kao sto je Starac Filaret Glinski video dusu Svetog Serafima Sarovskog da se uznosi na Nebesa.

Prorok Jelisej je video kako prorok Ilija odlazi na Nebo u ognjenim kolima (III Car. 2, 11).

Drugi su, pak, videli kako duse prolaze kroz mitarstva. Narocito su brojni ovakvi slucajevi u zitijima prep. Nifonta, episkopa grada Konstance na Kipru (slavi se 23. decembra), i svetog Kolumba Jonskog, iz cijeg zivota smo jedan dogadjaj vec naveli u poglavlju o mitarstvima.

U zitiju blazenog Teofila Kijevskog kaze se da je jedan od svedoka njegove pravednicke koncine video kako je “pred njegovim ocima nesto u trenu prominulo, i neki prohladan dasak pirnu mu u lice. Dimitrije zacudjen pogleda uvis, i skameni se: u keliji se pokrov polako podizao, a plavetno nebo kao da je sirilo ruke da doceka svetu dusu umiruceg pravednika (“Zivot blazenog starca jeroshimonaha Teofila”, o. Vladimir Znoske, Kijev, 1906).

Preko tog opsteg saznanja da su Nebesa i ad zbilja “mesta”, ali ne mesta u ovome svetu, u nasem prostorno-vremenskom sistemu, – nasa radoznalost ne bi trebalo da seze. Ova “mesta” se toliko razlikuju od nasih zemaljskih predstava “mesta”, da cemo se beznadezno zaplesti ako pokusamo da sacinimo njihov “atlas”. U nekim zitijima Svetih se jasno iznosi da su “Nebesa” iznad “Raja”; u drugima se kaze da postoje bar “troja nebesa”, ali da nije nase da iznalazimo “granice” ovih mesta niti da utvrdjujemo njihova svojstva.

Takvi opisi dati su nam po Bozjem promislu, kako bi nas podstakli da hriscanskim zivljenjem i smrcu dosegnemo ta mesta, a ne da bismo mi na njih primenjivali nase zemaljske kategorije logike i shvatanja koja su potpuno neprimerena.

Sveti Jovan Zlatousti nas ispravno podseca na to sta treba da nam je istinska briga pri proucavanju Nebesa i ada: “Ti pitas gde je ad, ali zbog cega ti je potrebno da to znas? Ti treba da znas da ad postoji, a ne gde se on nalazi… Po mom misljenju on je negde van ovoga sveta… Potrudimo se da saznamo ne gde se on nalazi, nego kako da ga izbegnemo” (Iz “Besede na Poslanicu Rimljanima” 31, 3-4).

Nama je u ovom zivotu malo toga dato da znamo o onostranoj stvarnosti, ali znamo dovoljno da bismo mogli odgovoriti racionalistima koji kazu da se Nebesa i ad ne nalaze “nigde”, samo zato sto ih ne mogu videti. U stvari, ta mesta se “negde” nalaze, i neki zitelji zemlje bili su tamo i vratili se da bi nam o tome pripovedali; ali dok smo u telu mi ta mesta bolje vidimo verom nego neposrednim znanjem. “Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda cemo licem u lice; sad znam delimicno, a onda cu poznati kao sto bejah poznan” (I Kor. 13, 12).

2. Hriscanski dozivljaj Nebesa

Istinski hriscanski dozivljaj Nebesa uvek nosi u sebi jedan te isti pecat onostranog iskustva. Oni koji su videli Nebesa nisu prosto putovali na drugo mesto, nego su stupali u potpuno drugacije duhovno stanje. Mi koji to nismo licno doziveli moramo se zadovoljiti opisom odredjenih spoljasnjih obelezja na osnovu kojih se ovi dozivljaji prilicno jasno mogu razlikovati od svih onih dozivljaja vazdusnog carstva koje smo ranije razmotrili.

U mnogim zitijima Svetih opisuje se kako su ljudi sa zemlje posmatrali uzlazenje dusa na Nebesa. U zitiju sv. Antonija Velikog citamo: “A drugi put Antonije sedjase u gori i podigavsi pogled vide kako se neko uznosi po vazduhu, a mnostvo ga sa radoscu susrece. Diveci se tome i velicajuci taj sabor, on se stade moliti da mu se otkrije znacenje vidjenog. I odmah mu se javi glas: “To je dusa Amuna monaha nitrijskog, koji do starosti prebivase u podvigu” (Zitije sv. Antonija).

Ava Serapion ovako opisuje smrt svetog Marka Trackog: “Pogledavsi gore, ja ugledah kako dusu svetoga -vec oslobodjenog sveza tela – Andjeli svojim rukama pokrivaju sjajnom belom rizom i uznose na Nebesa. Ja sam pogledom pratio put njenog uznosenja kroz vazduh i video otvorena Nebesa. Tada videh da mnostvo demona stoji na tom putu i cuh Andjelski glas upucen njima. “Sinovi tame, bezite i sakrijte se od svetlosti pravde!”

Sveta dusa Markova bese zadrzana u vazduhu oko jedan sat. Onda se zacu s Nebesa glas koji govorase andjelima: “Uzmite i dovedite ovamo toga koji posrami demone”. Kada dusa prepodobnoga potpuno nepovredjena prodje kroz demonske legije i vec se bila priblizavala otvorenim Nebesima, ugledah na priliku desnu ruku koja se pruza s Nebesa da prihvati neporocnu dusu. Zatim se ovo vidjenje sakri od mojih ociju i vise nista ne videh” (Zitija Svetih, 5. april).

Iz ovih primera vec mozemo uociti tri osobenosti istinskog hriscanskog dozivljaja Nebesa. To su: da se dusa uznosi na Nebesa, da je prate Andjeli, i da je docekuju zitelji Nebesa, cijim se obiteljima ona i pridruzuje.

Postoje razliciti dozivljaji Nebesa. Ponekad dusa biva odvedena tamo pre smrti da bi videla tamosnju krasotu ili mesto koje joj je pripremljeno. Tako sveta Mavra, posto nije prihvatila dva lazna vidjenja potekla od palih duhova, tokom svog mucenickog stradanja (sto smo ranije navodili kao primer moguceg iskusenja u casu smrti) ovako opisuje bogodano vidjenje koje je potom usledilo: “Takodje videh i treceg mladica, predivnog izgleda, cije lice sijase kao sunce. Uzevsi me za ruku, on me uzvede na Nebesa i pokaza mi presto, pokriven belom odezdom i prekrasan venac. Zadivljena takvom lepotom, ja upitah mladica koji me je na Nebesa doveo: “Gospodine, cije je ovo?”, a on mi rece: “To je nagrada za tvoj podvig… Ali, vrati se sada u svoje telo; ujutru u sest sati doci ce andjeli Bozji da uzmu vase duse i uzvedu ih na Nebesa” (Zitija Svetih, 3. maj).

Postoji i dozivljaj vidjenja Nebesa iz daleka, kao u slucaju prvomucenika Stefana, koji je video “Nebesa otvorena i Sina Covecijega gde stoji s desne strane Bogu”. (Dela 7, 56). Ovde cemo, medjutim, razmotriti samo onaj dozivljaj koji je najslicniji savremenom “posmrtnom” iskustvu – uzlazenje na Nebesa, bilo nakon smrti ili u bogodanom vidjenju, “u telu” ili “van” njega.

Sveti Salvije Albinski, galski jerarh iz 6. veka, posto je bio mrtav skoro ceo dan, vratio se u zivot, i svom prijatelju Grigoriju Turinskom ispricao sledece:

“Kada se moja kelija potresla pre cetiri dana, a ti me video kako lezim mrtav, dva Andjela su me podigla i donela na sam vrh Nebesa, i meni se cinilo da s pod mojim stopalima nalazi ne samo ova jedna zemlja, nego i sunce i mesec, oblaci i zvezde. Zatim su me proveli kroz dveri koje su sijale svetloscu blistavijom od sunca i uveli u zdanje gde su svi podovi blistali kao zlato i srebro. Ta svetlost se ne da opisati. Na tom mestu nalazilo se mnostvo naroda – po izgledu, ni muskarci, ni zene – koje se prostiralo tako daleko na sve strane da mu se nije mogao sagledati kraj.

Andjeli mi napravise prolaz kroz tu masu ljudi i mi dodjosmo na mesto u koje smo jos iz daljine upirali pogled. Nad tim mestom se nadnosio oblak. koji bese blistaviji od bilo kakve svetlosti, iako nigde ne bese ni sunca, ni meseca, ni zvezda. Zaista, to sami oblak svojim sjajem blistase jace od njih. Iz oblaka tada dodje glas slican glasu mnogih voda.

Mene gresnoga pozdravise s velikom cascu neka bica od kojih jedni behu obuceni u svestenicke odezde, a drugi u obicne haljine. Moji pratioci mi rekose da su to mucenici i drugi sveti koje mi

na zemlji proslavljamo i kojima se usrdno molimo. Dok sam tamo stajao, zapahnu me takav sladostan miomir da ja, nasicen njime, nisam osecao nikakvu potrebu za hranom ili picem sve do ovog casa. Zatim zacuh glas koji rece: “Neka se ovaj covek vrati na zemlju jer je potreban nasim crkvama”. Ja sam cuo glas, ali ne mogah videti ko to govori. Onda padoh nicice na zemlju, zaplakavsi: “Avaj, avaj Gospode”, rekoh, “zasto si mi pokazao sve ove stvari kad ih ponovo uzimas od mene?” A glas koji mi govorase, rece: “Idi u miru, Ja cu se starati o tebi dok te ne dovedem ponovo na ovo mesto”. Moji pratioci me tada ostavise i ja se, placuci, vratih kroz dveri na koje i udjoh” (Istorija Franaka, knj. VII, 1).

Ovaj dozivljaj ukazuje na nekoliko jos vaznijih obelezja: blistavost nebeske svetlosti, nevidivo prisustvo Bozje, ciji glas se cuje, trepetno postovanje koje Sveti ukazuju Bogu i osetivost Bozje blagodati date u vidu neopisivog miomirisa. Takodje se jasno kaze da mnostvo “ljudi” vidjenih na Nebesima (pored andjela koji prate dusu) – jesu duse mucenika i svetih.

Isto tako i monah iz Venloka, posto je od andjela bio uznesen i posto je prosao mitarstva “ugledao je predivno mesto gde je mnostvo veoma lepih ljudi likovalo s neizrecivom radoscu, pozivajuci i njega da podeli sa njima tu srecu i radost ako mu je dopusteno. A od daha ovih blazenih dusa koje se nasladjivahu zajednickom radoscu do njega dopirase cudesan miomiris.

Sveti Andjeli mu rekose da je to mesto Raj Bozji.

Vide jos i “velicanstvene zidine zadivljujuce duzine i visine koje sijaju blistavim sjajem, a sveti andjeli mu rekose: “Ovo je taj sveti i slavni grad, nebeski Jerusalim, gde duse svetih prebivaju u vecnoj radosti. “On kazivase da su ove duse i zidine ovog slavnog grada… bile tako zaslepljujuce blistave da nije uopste mogao da gleda u njih” (Pisma svetog Bonifatija).

Mozda je najpotpuniji i najcudesniji dozivljaj Nebesa ikada zabelezen u hriscanskoj literaturi onaj koji je imao sv. Andrej Hrista radi jurodivi (ziveo u Konstantinopolju u IX veku). Ovaj dozivljaj je, na osnovu kazivanja samog Svetitelja, zapisao njegov prijatelj Nikifor. Ovde navodimo samo pojedine delove.

Jednom, za vreme surove zime, sv. Andrej je lezao na ulici promrzao i vec na samrti, kad odjednom oseti toplinu i ugleda prekrasnog mladica s licem koje je blistalo poput sunca. Ovaj mladic ga povede u Raj, na trece Nebo.

“Po Bozjoj volji ja prebivah dve nedelje u ovom sladosnom vidjenju… Videh sebe u prekrasnom i divnom Raju… umom i srcem divljah se neizrecivoj lepoti Raja i nasladjivah se hodajuci po njemu… Preda mnom idjase mladic, lica svetlog poput sunca, i odeven u purpurnu haljinu… Iduci za njim, ugledah velik i divan Krst, nalik na dugu, oko koga ukrug stajahu ognjevidi pevaci. Oni uznosahu milozvucno pjenije, slavosloveci Gospoda, nekada na Krst raspetoga.

Mladic koji idjase preda mnom, pridje Krstu, celiva ga, pa dade i meni znak da i ja celivam Krst… Dok ga celivah, ja se ispunih neizrecivom duhovnom sladoscu i osetih miomiris snazniji od onog rajskog. Prosavsi pored Krsta, pogledah nanize i ugledah pod sobom kao morski bezdan… Moj putovodja se okrete i rece mi: “Ne boj se, jer nam se valja popeti jos vise”. I on mi pruzi ruku. Kad ga uzeh za ruku, vec smo bili iznad drugog neba. Tamo videh divne muzeve, njihov spokoj i ljudskim jezikom neiskazivu radost njihovog slavljenja… I gle, uzidjosmo iznad treceg neba, gde ja videh i cuh mnostvo Nebeskih Sila koje pesmom slavoslovljahu Boga. I rece mi mladic sto me vodjase: “Kad se ukloni zastor, ugledaces Gospoda Hrista. Pokloni se njegovom prestolu”. Cuvsi ovo, ja se obradovah i sav ustreptah, jer me obuze u isti mah uzas i neiskaziva radost. I gle, nekakva plamena ruka otkloni zastor i ja, poput proroka Isaije, ugledah moga Gospoda “gde sedi na prestolu visokom i uzdignutom, i Serafimi stajahu oko Njega” (Is. 6, 1) … Ugledavsi ga ja padoh pred Njim nicice…

Cak i sada, secajuci se tog vidjenja, ja se ispunjavam neizrecivom radoscu. Potom sva nebeska vojska zapeva predivnu, neizrecivu pesmu i ja se opet – ni sam ne znam kako – obretoh u Raju i hodih po njemu” (Zitija svetih, 2. oktobar).

Kada je sveti Andrej pomislio kako nije video Majku Bozju na Nebesima, Andjeo mu rece: “Hteo si da vidis ovde Caricu, Onu koja je sjajnija od nebeskih sila? Nije ovde, otisla je u mnogostradalni svet da pomaze ljudima i tesi nevoljnike. Pokazao bih ti njeno sveto mesto, ali vise nema vremena, posto se moras vratiti natrag”. Ovim se jos jednom potvrdjuje da se Andjeli i Svetitelji u jedno isto vreme mogu nalaziti samo na jednom mestu.

Cak i u XIX veku, slicno istinito vidjenje Nebesa imao je shimonah Teodor Svirski, ucenik starca Pajsija Velickovskog. Pri kraju svojih zemaljskih dana, on je iskusio silno delovanje Bozje blagodati na sebi. Nedugo posle jednog takvog slucaja, on se razboleo, i tri dana bio u nekoj vrsti kome. “Kada je pao u zanos i nasao se van sebe, pred njim se pojavi neki nevidivi mladic koji se mogao osetiti i opaziti samo cuvstvom srca. Taj mladic ga povede jednom uskom stazom na levu stranu. Sam o. Teodor je kasnije pricao da je imao osecaj da je vec umro i sam sebi je rekao: “Umro sam. Ne znam hocu li se spasiti ili cu poginuti”. “Spasen si!” – odgovori mu na te njegove pomisli nevidivi glas. I odjednom nekakva sila poput snaznog vihora poduhvati ga i prenese na desnu stranu.

“Okusi radost rajskog obrucenja koju dajem onima koji me ljube” – cu se nevidivi glas. O. Teodoru se ucini kao da s ovim recima Sam Spasitelj polozi svoju desnu ruku na njegovo srce i on bi uznesen u neko neizrecivo prijatno, ali potpuno nevidivo i zemaljskim recima neopisivo obitaliste. Iz tog cuvstva on predje u drugo, jos uzvisenije, pa onda u trece, ali sva ta cuvstva, kako on sam govorase, mogao je samo da zapamti srcem, ali ne i da shvati razumom.

Potom on ugleda nesto kao hram i u njemu, blizu oltara, kao sator, u kome behu petoro ili sestoro ljudi. Misleni glas mu rece: “Radi ovih ljudi se odgadja tvoja smrt. Radi njih ces jos poziveti”. Tada mu bese otkriven duhovni uzrast nekih njegovih ucenika, pa mu onda Gospod saopsti kakva ce iskusenja zagorcati vece njegovog zivota… Ali Bozanski glas ga uveravase da ovi besni talasi nece nauditi ladji njegove duse, jer je njen nevidljivi krmanos – Hristos” (Iz “Zivotopisa optinskog starca jeromonaha Leonida, 1876. g.).

Mogli bi se navesti i drugi primeri iz zitija svetitelja i podviznika, ali bi to bilo samo ponavljanje vec recenog. Poucno bi, medjutim, bilo radi poredjenja sa savremenim “posmrtnim” iskustvima, izneti iskustvo savremenog gresnika na Nebesima. Tako, autor teksta “Neverovatno za mnoge…” (cije smo svedocanstvo vec nekoliko puta navodili), nakon sto je izmakao demonima na mitarstvima, blagodareci zastupnistvu Majke Bozje, opisuje kako je, jos uvek vodjen Andjelima, nastavio da se krece navise, i onda, kaze: “Ugledah iznad sebe jarku svetlost. Ona mi se ucini nalik suncanoj, ali bese mnogo, mnogo snaznija od nje. Tamo mora da je neko carstvo svetlosti…

I odjednom, velikom brzinom mi udjosmo u oblast te svetlosti, i ona me doslovce oslepi. Ja zatvorih oci podigavsi ruke k licu…”

“Boze moj, sta je ovo, kakva li je ovo svetlost? Zasto je ona za mene kao mrkli mrak? Ne mogu da gledam, i kao u tmini nista ne vidim…”

Ta nemogucnost da vidim, da gledam, jos je uvecavala moj strah od neizvesnog, tako prirodan u ovom za mene nepoznatom svetu, i ja, silno uznemiren, pomislih: Sta ce biti dalje? Hocu li skoro proci ovu oblast svetlosti i ima li njoj uopste kraja?

Ali, desilo se nesto drugo. Zacu se velicanstven, bez gneva, ali vlastan i odlucan glas:

“Nije spreman!”. A potom… potom se za tren zaustavismo u nasem strelovitom letu navise – i pocesmo brzo da padamo…” (str. 48-49).

U ovom slucaju jos jasnije je opisana priroda ove nebeske svetlosti: ona je takva da njeno vidjenje moze podneti samo onaj ko se, poput svetoga Salvija i Andreja, hriscanskim zivotom i podvizima pripremio za to.

3. Svojstva istinitog vidjenja Nebesa

Pogledajmo sada ukratko glavna obelezja ovih istinitih dozivljaja Nebesa i razmotrimo u cemu se razlikuju od iskustava boravka u vazdusnom carstvu opisanih u prethodnim poglavljima.

Istiniti dozivljaj Nebesa uvek se otkriva na kraju procesa ushodjenja koji se obicno odvija kroz mitarstva (ako je dusa duzna da tamo “plati” neku “carinu”). S druge strane, u savremenim “vantelesnim” i “posmrtnim” stanjima mitarstva i demoni se nikad ne susrecu, a samo ponekad se opisuje proces ushodjenja.

Dusu na Nebesa uvek vode Andjeli ili Andjeo, i ona nikad ne “zaluta” tamo slucajno, niti se krece po svojoj sopstvenoj volji ili sopstvenim silama.

Ovo je jedna od najupecatljivijih razlika izmedju istinitog dozivljaja Nebesa i savremenih iskustava pentekostalaca i drugih koji opisuju “posmrtna” stanja u “Raju” i na “Nebesima”. Ta nepravoslavna iskustva su u sustini istovetna sa ovosvetskim i cak ateistickim dozivljajima “raja”, kao sto smo vec videli ranije, a razlikuju se samo u nebitnim detaljima interpretacije, sto lako moze biti plod ljudske maste dok dusa boravi na “astralnom planu”.

U stvari, u tim nepravoslavnim iskustvima dusu nikada ne vode Andjeli. O ovome je pisao sv Jovan Zlatoust u tumacenju Lukinog Jevandjelja (16, 19-31):

“Lazara tada odvedose andjeli. Naprotiv, dusu onoga (bogatasa) uzese neke strasne sile, mozda i poslane zbog toga. Jer dusa ne moze sama sebe odvesti u onaj zivot, to je nemoguce. Ako mi, iduci iz grada u grad trebamo vodica, koliko li ce on biti potrebniji dusi kada se istrze iz tela i predaje buducem zivotu?” (Beseda “Antiohijskom narodu” III, “O Lazaru”, citirano po mitr. Makariju “Pravoslavna dogmatika” II, str. 536).

Ovo se zbilja moze smatrati probnim kamenom autenticnosti dozivljaja Nebesa. U savremenim “posmrtnim” iskustvima dusi se najcesce predlaze da izabere – hoce li da ostane u “raju”, ili da se vrati natrag na zemlju.

Istiniti dozivljaj Nebesa, medjutim, nikad ne biva po ljudskom izboru, nego po Bozjoj zapovesti, koji izvrsavaju Njegovi Andjeli. U danasnjim “vantelesnim” dozivljajima “raja” obicno nema potrebe za nekakvim vodicem, zato sto se sve zbiva upravo ovde, u vazduhu nad nama, jos uvek u ovome svetu. Prisustvo Andjela-vodica neophodno je tek ako se radi o dozivljavanju necega van ovog sveta, neke drugacije stvarnosti, gde se dusa ne moze kretati samostalno. (Ovo ne znaci da djavoli ne mogu uzeti oblicje “Andjela-vodica”, ali oni to u savremenim iskustvima retko cine).

Dozivljaj Nebesa zbiva se u blistavoj svetlosti i pracen je jasnim znacima Bozje blagodati, narocito divnim miomirisom. Takva znamenja se, istini za volju, ponekad srecu i u danasnjim “posmrtnim” iskustvima, ali izmedju ove dve vrste znamenja postoji bitna razlika, ciju vaznost tesko da mozemo prenaglasiti.

Naime, savremena iskustva su povrsna, cak culna, ona se ni po cemu ne razlikuju od slicnih iskustava neverujucih ljudi, osim po hriscanskom dekoru koji posmatrac vidi tokom “vantelesnog” iskustva (ili ga sam dodaje).

Ovo iskustvo ne predstavlja nista drugo do prirodni osecaj zadovoljstva u “vantelesnom” stanju, prevucen tanusnom “hriscanskom” glazurom. (Takodje je u nekim slucajevima moguce da demoni pridodaju i svoju obmanu kako bi posmatraca jos vise uvukli u gordost i ucvrstili ga u njegovom povrsnom poimanju hriscanstva, ali nema potrebe da sada razmatramo to pitanje).

S druge strane, u istinitim hriscanskim iskustvima, njihova dubina se potvrdjuje zaista cudesnim pojavama: svetoga Salvija je blagouhanje tako “zasitilo” da duze od tri dana nije osecao potrebu ni za hranom ni za vodom.

Tek kada je ispricao svoj dozivljaj, miomiris je iscezao, i njegov jezik je otekao i prekrio se ranama; sveti Andrej je bio odsutan dve nedelje; K. Ikskul je bio “klinicki mrtav” tokom 36 sati. U savremenim “posmrtnim” iskustvima svakako se ponekad desavaju “cudesna isceljenja” u stanjima koja su bliska smrti ili su nalik na nju, ali nikada nista tako neobicno kao u navedenim slucajevima. Takodje, nikada se ne pojavljuje nista sto bi ukazivalo na to da su ti ljudi zbilja bili na Nebesima, vec prosto svedoci o tome da su iskusili prijatnost boravka u “vantelesnoj” stvarnosti (tzv. “astralna ravan”).

Razlika izmedju ovih savremenih iskustava i istinitih dozivljaja Nebesa potpuno je istovetna onoj razlici koja postoji izmedju danasnjeg povrsnog “hriscanstva” i istinitog Pravoslavlja. Na primer, “mir” koji oseti covek koji je “prihvatio Isusa kao svog licnog Spasitelja”, ili imao, u nase vreme tako uobicajeno iskustvo da “govori nepoznate jezike” ili imao vidjenja “Hrista” (sto takodje danas nije retkost), ali koji ne zna nista o svesnom hriscanskom zivljenju u podvigu i pokajanju, niti se ikada pricestio istinskim Telom i Krvlju Hristovom u Svetim Tajnama od samog Hrista ustanovljenim, takav se, dakle “mir” ne moze nikako uporediti sa onim mirom koji otkrivamo u zitijima velikih pravoslavnih svetitelja.

4. Savremena iskustva su obican falsifikat istinitog dozivljaja Nebesa.

Istiniti dozivljaj Nebesa pracen je osecanjem takvog strahopostovanja pred Bozjom velicanstvenoscu i osecanjem takve svoje nedostojnosti da se On sagleda (sazercava), kakva se danas retko srecu i medju pravoslavnim hriscanima, a kamoli kod onih koji se nalaze van Crkve Hristove.

Iskreno, iz dubine srca osecanje nedostojnosti svetog Salvija, trepetno poklonjenje svetog Andreja Gospodu Hristu i slepilo K. Ikskula izazvano svetloscu koju nije bio dostojan da gleda, – predstavljaju nesto sto se ne moze sresti u savremenim iskustvima. Oni koji danas u vazdusnom carstvu vide “raj”, osecaju “radost”, “srecu”, “zadovoljstvo”, ali retko kada i nesto vise od toga. Ako vide “Hrista”, ma u kakvom vidu, to je samo zato da bi sebi priustili zadovoljstvo da razgovaraju sa Njim, sto je, recimo, karakteristicno za iskustva u “harizmatskom” pokretu.

Element Bozanskoga i element covekovog trepetnog stava pred Bogom nije prisutan u ovakvim iskustvima.

Mogli bismo navesti i druga svojstva istinitog dozivljaja Nebesa (opisana narocito u Zitijima Svetih), ali i ovo sto je dosad receno sasvim je dovoljno da bismo istiniti dozivljaj mogli jasno razlikovati od savremenih iskustava. Treba medjutim imati uvek na umu, kad god se usudimo da govorimo o ovakvim uzvisenim dozivljajima onostranog, da su nam oni dati vise kao nagovestaji, nego kao potpuni opisi onoga sto se ljudskim jezikom i ne da uopste valjano opisati: “Sto oko ne vide, i uho ne cu, i u srce coveku ne dodje, ono pripremi Bog onima koji ga ljube” (1 Kor. 2, 9).

5. O vidjenjima ada

Za pravoslavnog coveka ad je isto tako realan kao sto su i Nebesa. Sam Gospod mnogo puta govori o onima koje ce, zbog neispunjavanja Njegovih zapovesti, poslati “u oganj vecni, pripremljen djavolu i njegovim andjelima” (Mt. 25, 41).

U jednoj od svojih prica, On daje upecatljiv primer bogatasa koji, osudjen na adske muke zbog svog rdjavog zivota na zemlji, upire pogled u Raj kojeg se lisio, i moli patrijarha Avrama da Lazaru, ubogom siromahu, za zivota preziranom od bogatasa, dopusti da dodje i “umocivsi u vodu vrh svoga prsta rashladi mi jezik, jer se mucim u ovom plamenu”. Ali Avram odgovara da je “medju nama i vama postavljena velika provalija”, te da medju spasenima i prokletima nema nikakvog opstenja (Lk. 16, , 24-26).

U pravoslavnoj literaturi vidjenja ada su isto tako uobicajena pojava kao i vidjenja Nebesa i Raja. Ali, za razliku od vidjenja Nebesa, ova vidjenja i iskustva se najcesce daju obicnim gresnicima, a ne svetim ljudima, i njihova je svrha uvek jasna.

Sv. Grigorije Dvojeslov veli u svojim “Razgovorima”:

“U svojoj bezgranicnoj milosti dobri Bog dopusta nekim dusama da se ubrzo nakon smrti vrate u svoja tela, da bi ih prizor ada najzad naucio da se poboje vecnih kazni, u sta ih same reci nisu mogle uveriti”. Zatim, sveti Grigorije opisuje nekoliko slucajeva vidjenja ada i kazuje kakav su utisak ona ostavila na videoce.

Tako je neki spanski pustinjak Petar umro i video “ad sa svim njegovim mukama i bezbrojnim ognjenim jezerima”. Vrativsi se u zivot, Petar je ispricao sta je video “ali sve i da je to precutao, njegovo pokajno poscenje i nocna bdenja bili bi reciti svedoci jezivog boravka u adu i dubokog straha od groznih mucenja. Bog je projavio svoje bezmerno milosrdje ne dopustivsi mu da umre i sve to iskusi posle smrti”.

Precasni Beda, engleski letopisac iz 8. veka, pripoveda o tome kako je neki covek iz oblasti Nortumbrije oziveo nakon sto je bio “mrtav” citave noci, i potom ispricao svoje vidjenje kako Raja, tako i ada.

U adu se on obreo u neprozirnoj tmini. “Cesto su pred nas izbijali nekakvi tmasti plamenovi koji kao da izbijahu iz bezdane jame, i ponovo se u nju vracali… Kako se plameni jezici uvecavahu, tako se ispunjavahu ljudskim dusama koje se, poput iskri sto vrcaju kroz dim, cas izvijahu visoko u vazduhu, a cas opet padahu dole, u dubine, kada je ognjena para splasnjavala. A povrh svega, neopisiv smrad se sirio s tim parama i ispunjavao celo to turobno i mracno mesto… Odjednom, zacuh iza sebe zvuk najocajnijeg i najuzasnijeg vapaja, pracenog jezivim cerekanjem. Ugledah copor zlih duhova kako vuku za sobom u dubine pet dusa koje su jaukale i vapile dok su se demoni smejali i likovali… Istovremeno, iz ognjenih dubina pojavise se dusi tame i pocese me opkoljavati, streljajuci me svojim zazagrenim ocima i plaseci me odvratnim plamenom koji izbijase iz njihovih usta i nozdrva” (Beda Precasni, “Istorija engleske crkve i naroda” knj. 5, 12).

U zitiju ratnika Taksiota navodi se njegovo kazivanje o tome kako su ga na mitarstvima zaustavili demoni “carinici”, nakon cega, prica on “zli dusi pocese da me tuku, pa me odvukose dole u zemlju, koja se razdvoji da nas primi.

Bejah vodjen kroz uske prolaze i tesne i smradne pukotine i kad stigoh do samog dna ada, ugledah tamo duse gresnika zatocene u vecnoj tami. To njihovo bitisanje se ne moze nazvati zivotom, jer se sastoji samo od muke, neutesnog placa i neizrecivog skrguta zuba. To mesto neprestano odjekuje ocajnim kricima: “Tesko nama! Avaj, avaj!”. Nemoguce je opisati sva tamosnja stradanja, sve muke i boli koje sam video. Jaucu iz dubine duse, a nikoga da ih pozali; placu, a nikoga da ih utesi; preklinju, a nikoga da cuje i izbavi. I ja bejah zatvoren u tim mracnim mestima uzasnih patnji i gorko ridah od treceg do desetog casa” (Zitija Svetih, 28. mart).

Monah iz Venloka video je slicnu scenu u zemljinoj “preispodnji”, gde je “cuo uzasno, jezivo, neizrecivo stenjanje i vapaj nesrecnih dusa. I andjeo mu rece: “Zamor i jauci koje cujes dole, dopiru od onih dusa do kojih milosrdna ljubav Bozja nikada nece doci, nego ce ih neugasivi oganj muciti doveka” (Pisma sv. Bonifacija).

Naravno, ne treba da budemo previse fascinirani detaljnim opisima u ovim iskustvima, a jos manje nego u slucaju sa Rajem i Nebesima to treba da nas navede da sastavljamo “geografsku kartu” ada na osnovu ovih iskustava.

Zapadnjacki izumi -“cistiliste” i “limb” (predvorja ada nastanjena dusama nekrstene dece i dohriscanskih pravednika – prim. prev.) – jesu pokusaj da se nacini takva karta.

Pravoslavno predanje, medjutim, zna samo za jednu realnost u preispodnji: ad. Stavise, kao sto uci sveti Marko Efeski (vidi njegovu “Drugu besedu o cistilisnom ognju” u prilogu 1-a), to sto se vidi u dozivljajima boravka u adu cesto su samo predslike buducih mucenja, a ne bukvalan opis sadasnjeg stanja onih koji u adu ocekuju Strasni Sud. No, bio to opis sadasnjeg stanja, ili vidjenje buduceg, dozivljaj boravka u adu, kako je dat u pravoslavnim izvorima, predstavlja mocno sredstvo kojim se covek podstice da zivi u hriscanskom podvigu. A takav zivot jeste jedini nacin da se izbegnu vecne muke – zato Bog i daje takva iskustva ljudima.

Ima li nekih slicnih dozivljaja ada i u savremenoj “posmrtnoj” literaturi?

Kao sto smo vec videli, dr Mudi i vecina drugih savremenih istrazivaca gotovo da nisu naisli na slicna iskustva. Ranije smo objasnili da je ova cinjenica povezana sa “komotnim duhovnim zivotom danasnjeg coveka koji cesto nema strah od ada niti zna za postojanje djavola, zbog cega i ne ocekuje da tako nesto vidi posle smrti. Medjutim, jedna nedavno objavljena knjiga o zivotu posle smrti nudi drugacije i naizgled jednako dobro objasnjenje, i u isto vreme porice da je dozivljaj ada tako redak kao sto se cini da jeste. Ovde cemo ukratko razmotriti otkrica ove knjige, ciji je naslov – “Iza dveri smrti”.

Dr Moris Rolings, lekar iz Tenesija, specijalista za internu medicinu i bolesti srca i krvnih sudova vrsio je reanimaciju mnogih ljudi koji su bili “klinicki mrtvi”. Razgovori koje je kasnije vodio sa tim ljudima otkrili su mu da “nasuprot vecini objavljenih slucajeva o zivotu posle smrti, posmrtna iskustva nisu bas tako prijatna. Postoji i ad!

Posto sam shvatio tu cinjenicu, poceo sam da prikupljam svedocenja o neprijatnim slucajevima, sto su raniji istrazivaci ocigledno propustili da ucine. Mislim da se to dogodilo zato sto ti istrazivaci, vecinom psihijatri, nisu nikad reanimirali pacijenta, nisu bili u prilici da se zateknu na licu mesta. Moja istrazivanja su pokazala da su neprijatna iskustva u najmanju ruku isto tako cesta kao i ona prijatna… Ustanovio sam da vecina neprijatnih iskustava vrlo brzo biva potisnuta u pacijentovu podsvest. Izgleda da su ova rdjava iskustva bolna i mucna, te se zato uklanjaju iz svesti, a pamte se, ako se uopste nesto i pamti, samo prijatna iskustva” (str. 56).

Dr Rolings ovako opisuje svoj “model” ovih dozivljaja ada: “Kao i oni koji su imali prijatna iskustva, tako i ovi koji su imali mucna, tesko uspevaju da shvate da su umrli, i to tek kada vide kako ljudi spremaju njihova mrtva tela. Njima se takodje desava da po izlasku iz sobe prodju kroz mracan prolaz, ali umesto da se nadju na svetlom mestu, dolaze u neko mracno i sumorno mesto gde srecu cudne ljude koji se skrivaju u senkama ili duz ognjenog jezera.

Strahote koje dozivljavaju nemoguce je opisati i tesko se mogu zapamtiti” (str. 63-64). Postoje razliciti opisi (neki od njih poticu od “revnosnih clanova crkve” koji su se iznenadili videvsi sebe u takvom stanju) nekakvih djavolaka i grotesknih dzinova, opisi silaska u tminu i u plamen, u jamu i u ognjeno more.

Uopsteno govoreci, ova iskustva, kako zbog svoje kratkotrajnosti, tako i zbog odsustva andjeoskih ili demonskih vodica, nemaju osobine istinitih onostranih iskustava, a neka od njih veoma podsecaju na avanture Roberta Monroa na “astralnoj ravni”. Pa ipak, ona unose znacajnu ispravku u sva ta silna iskustva “naslade” i “raja” posle smrti – “vantelesna” oblast nije ni u kom slucaju samo naslada i svetlost, i oni koji su iskusili njenu “paklenu” stranu blizi su pravoj istini nego oni koji su u tom stanju doziveli samo zadovoljstva. Demoni vazdusnog carstva delimicno otkrivaju takvima svoju pravu prirodu, dajuci im cak nagovestaj muka koje ocekuju one sto nisu znali za Hrista i nisu ispunjavali Njegove zapovesti.

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 57 drugih sljedbenika