JAVLjANjE ANĐELA I DEMONA U TRENUTKU SMRTI

JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUSA POSLE SMRTI

JAVLjANjE ANĐELA I DEMONA U TRENUTKU SMRTI

U trenutku smrti samrtniku obicno dolaze dva andjela. Evo kako ih opisuje autor knjige “Mnogima neverovatan, ali istinit dogadjaj”: “Tek sto je ona (stara negovateljica), izgovorila ove reci (“Nek mu je vecni pokoj u Carstvu Nebeskom”), kad se pored mene pojavise dva Andjela.

Po necemu ja u jednom od njih prepoznah svog Andjela-cuvara, dok mi drugi bese nepoznat” (str. 22) (Kasnije mu je jedan blagocestivi putnik-bogomoljac objasnio da je to bio “Andjeo-susretnik”. Sveta Teodora, ciji je put posle smrti kroz vazdusna mitarstva opisan u zitiju svetoga Vasilija Novog (X vek, 26. mart) kazuje: “Kada bejah na izmaku snage, ugledah dva blistava Andjela Bozija nalik na divne mladice neopisive lepote. Njihova lica behu sjajnija od sunca, pogled prepun ljubavi, kose im behu bele kao sneg, a oko njihovih glava se lio zlatan sjaj; odezde im behu poput munje i na grudima nosahu zlatne pojaseve slozene u obliku krsta”.

Galski episkop iz VI veka, sv. Salvije, ovako opisuje svoj dozivljaj smrti: “Kada se pre cetiri dana moja kelija zatresla i vi mene videli kako lezim mrtav, tada su me dva andjela odnela na sam vrh Nebesa” (sv. Grigorije Turonski “Istorija Franaka” VII, 1).

Ovi Andjeli imaju duznost da prate dusu umrlog na njenom putu u zagrobni zivot. U njihovom izgledu i postupcima nema niceg neodredjenog: oni imaju ljudsko oblicje i odmah po smrti prihvate “tanano telo” duse i uznose je navise. “Svetli Andjeli odmah uzese moju dusu u svoje ruke (sv. Teodora); “Uzevsi me pod ruke, Andjeli me iznesose pravo kroz zid bolnicke zgrade… (“Neverovatan dogadjaj…”); sv. Salvija su “uznela dva andjela”. Moglo bi se navesti jos slicnih primera.

Zato se za “svetlosno bice” iz savremenih slucajeva, koje zapodeva razgovor s dusom (a nema oblicje i nikuda ne bodi dusu) i pokazuje joj “obrnuti film” njenog dotadasnjeg zivota, ne moze tvrditi da je to Andjeo koji prati dusu u zagrobni zivot. Zaista, nije Andjeo svako bice koje se predstavlja kao Andjeo, jer se “i sam satana prikazuje kao Andjeo svetlosti” (II Kor. 11, 14). Zato se za bica koja nemaju cak ni izgled Andjela moze sa sigurnoscu reci da nisu Andjeli. Izgleda da u savremenim “posmrtnim” iskustvima, iz razloga koje cemo kasnije pokusati da objasnimo, nema nesumnjivih susreta sa Andjelima.

Nije li onda moguce da je “svetlosno bice” zapravo demon koji se maskirao u bezoblicnog “Andjela svetlosti” da bi zaveo umiruceg, u trenutku kada njegova dusa napusta telo? Dr Mudi (“Zivot posle zivota”, “Razmisljanja”), i drugi istrazivaci, ali samo zato da bi odbacili to kao mogucnost, njegova pojava ima navodno “pozitivan” uticaj na samrtnika. Naravno, ovi istrazivaci imaju krajnje naivna shvatanja zla. Dr Mudi misli da bi “satana verovatno naredio svojim slugama da idu putem mrznje i razaranja” (“Zivot posle zivota”, str. 108), pokazujuci na taj nacin potpuno nepoznavanje hriscanske literature koja opisuje pravu prirodu demonskog delovanja koje se zrtvama uvek podmece kao nesto “dobro”.

Kakvo je pravoslavno ucenje o demonskim iskusenjima u casu smrti?

Sveti Vasilije Veliki u svom tumacenju psalma “Sacuvaj me od svih koji me gone i izbavi me, da mi neprijatelj ne iscupa dusu kao lav” (Ps. 7, 1-2) daje ovo objasnjenje:

“Mislim da sjajne Bozije podviznike, koji su se celoga zivota junacki borili protiv nevidljivih neprijatelja i izmakli svim njihovim gonjenjima, na kraju zivota knez ovoga sveta preispituje i istrazuje da bi

pronasao na njima rane zadobijene u borbi ili kakav drugi oziljak od greha, eda bi ih zarobio. Ali, ako se pokazu bez rana i oziljaka greha, njih ce Hristos kao nepobedjene i slobodne uvesti u Raj. Zato se Prorok moli i za ovaj i za buduci zivot. Ovde kaze: “Sacuvaj me od svih koji me gone”, a tamo u vreme sudjenja: “i izbavi me da mi neprijatelj ne iscupa dusu kao lav”. A ovo mozes saznati od samog Gospoda, koji pred svoje stradanje kaze: “jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema nista” (Jn. 14, 30) (Sv. Vasilije Veliki “Omilije na psalme”).

Zaista, ne podlezu demonskom ispitivanju u casu smrti samo hriscanski podviznici. Sveti Jovan Zlatousti u “Besedama na jevandjelistu Mateja” slikovito opisuje sta se zbiva sa obicnim gresnicima u vreme smrti: “Zato ces cuti mnoga kazivanja o uzasima i strasnim javljanjima ciji je i sam izgled nepodnosiv za samrtnike, zbog cega se oni grcevito tresu u postelji na kojoj leze i unezvereno gledaju okupljene ljude; tada dusa nije voljna da napusti telo, i upinje se da ostane u njemu, uzasnuta vidjenjem dolazecih Andjela. Jer, ako nas od pogleda na strasne ljude podilazi jeza, kako li je tek tesko gledati stroge Andjele i neumolive sile koje dolaze da odvedu dusu, odvojivsi je od tela. Tada ce ona silno ridati, ali uzalud” (Beseda 53).

Pravoslavna zitija Svetih puna su kazivanja o slicnim demonskim prizorima u momentu smrti koja obicno imaju za cilj da preplase umiruceg i navedu ga da ocajava za svoje spasenje.

Na primer, sveti Grigorije Dvojeslov u svojim “Razgovorima” govori o jednom bogatasu koji je robovao mnogim strastima: “Kratko vreme pred svoju smrt, on ugleda odvratne duhove koji stajahu pored njega okrutno mu preteci da ce ga odvuci u dubine ada. Sva rodbina, placuci i uzdisuci, skupila se oko njega. Mada oni nisu mogli da vide zle duhove i njihove strasne napade, oni su na osnovu reci samog bolesnika, kao i po tome kako je sav prebledeo i drhtao celim telom, mogli zakljuciti da su zli duhovi bili tu prisutni. U samrtnom strahu pred ovim uzasnim prizorom, on se u postelji stalno prevrtao s jedne na drugu stranu… I onda, skoro potpuno iscrpljen, onemocao i bez nade na ma kakvo olaksanje, zavapi: “Dajte mi vremena do jutra! Pricekajte makar do ujutru!”, i tu mu se zivot prekide” (IV, 40). Sveti Grigorije navodi i druge slicne slucajeve, a to cini i Beda u svojoj “Istoriji Engleske crkve i naroda” (knj. V, gl. 13, 15).

Cak i u Americi u XIX veku ovakvi slucajevi nisu bili retkost. U nedavno stampanoj antologiji nalaze se brojni primeri predsmrtnih vidjenja neraskajanih gresnika, svi iz XIX veka, sa ovakvim naslovima: “U plamenu sam, izbavite me!”, “O, spasite me! Oni me vuku dole!”, “Odlazim u ad!”, “Djavo dolazi da odvuce moju dusu u ad!” (Dzon Mejers, “Glasovi sa granice vecnosti”).

Dr Mudi, medjutim, tako nesto ne saopstava. U stvari, sva iskustva umirucih u njegovoj knjizi su prijatna (osim znacajnog izuzetka u slucaju samoubica), bilo da su oni hriscani ili nehriscani, pobozni ili nepobozni. S druge strane, dr Osis i Haraldson su u svojim istrazivanjima utvrdili nesto sto se ne razlikuje mnogo od gore navedenih strasnih iskustava.

Ovi naucnici su, istrazujuci americke slucajeve, pronasli isto sto i dr Mudi: javljanje onostranih posetilaca prihvata se kao nesto pozitivno, umiruci se ne boji smrti, iskustvo je prijatno i izaziva spokojstvo ili ushicenje i cesto dovodi do prestanka bolova pred smrt.

Medjutim, prilikom proucavanja slucajeva iz Indije, od onih bolesnika koji su imali neka vidjenja, trecina je osecala strah, potistenost i nespokojstvo usled susreta sa “jamdutima” (induski vesnici smrti) ili drugim bicima. Ovi Indusi opirali su se susretu s vesnicima onostranog ili su pokusavali da ih izbegnu. Tako, jedan induski veroucitelj je na samrti govorio: “Neko stoji tamo sa zapreznim kolima – to mora da je ‘jamdut’. Sigurno ce odvesti nekoga sa sobom. On preti da hoce mene da uzme! Molim vas, drzite me. Necu da idem”. Bolovi su se pojacali, i on ubrzo izdahnu (“U casu smrti”, str. 90). Jedan umiruci Indus iznenada poce da govori: “Evo, dolazi jamdut’ da me odvede. Skinite me sa postelje da me ‘jamdut’ ne bi pronasao”. Pokazivao je rukom negde napolje i navise: “Eno ga”. Bolnicka soba se nalazila u prizemlju. Napolju, uz zid bolnice nalazilo se veliko drvo na cijim granama je sedelo veliko jato vrana.

U isto vreme kad je bolesnik imao to vidjenje, sve vrane odjednom, kao da je neko opalio iz puske, prhnuse, i uz silno krestanje odletese sa drveta. Svi smo bili iznenadjeni ovim dogadjajem, i istrcasmo kroz otvorena vrata napolje iz sobe, ali ne nadjosmo nista sto je moglo uznemiriti vrane. Vrane su obicno bile vrlo mirne, tako da nam se svima urezalo u pamcenje to sto su one uz veliku buku odletele bas u trenutku kada je bolesnik imao vidjenje. Kao da su i one dozivele nesto strasno. Bolesnik je odmah pao u komu, i kroz nekoliko minuta izdahnuo” (str. 41-2). Neki “jamduti” imaju jeziv izgled i izazivaju jos veci strah kod umirucih.

To je najizrazitija razlika izmedju americkog i indijskog iskustva umiranja u ovoj knjizi dr Osisa i Haraldsona, ali autori ne nalaze objasnjenje za tu razliku. Prirodno se namece pitanje: zasto u savremenim americkim iskustvima potpuno odsustvuje jedan element -strah izazvan uzasnim onostranim vidjenjima – koji je zajednicki i za hriscansko iskustvo u proslosti, i za savremena iskustva u Indiji?

Nama nije neophodno da tacno odredimo prirodu javljanja koja se ukazuju umirucima da bismo shvatili da ona u odredjenoj meri, kao sto smo videli, zavise od toga sta umiruci ocekuje ili je pripremljen da vidi. Zato su hriscani proslih vremena, koji su imali zivu veru u postojanje ada, muceni grizom savesti na kraju zivota, cesto pred samu smrt vidjali demone.

Savremeni Indusi, koji su svakako “primitivniji” od Amerikanaca u svojim verovanjima i shvatanjima, cesto vide bica koja odgovaraju njihovim jos uvek veoma realnim strahovima u pogledu zagrobnog zivota, dok savremeni “prosveceni” Amerikanci imaju vidjenja u skladu sa svojim “ugodnim” nacinom zivota i verovanjima, koja, uopste uzev, ne ukljucuju neki realan strah od pakla niti svest o postojanju demona.

U stvari, demoni podmecu takva iskusenja koja su u saglasnosti sa duhovnim stanjem ili ocekivanjima iskusavanog. Onima koji se boje ada, demoni se mogu pojaviti u uzasnom obliku, kako bi umirucega bacili u ocajanje, a onima pak koji ne veruju da ad postoji (ili protestantima koji veruju da su pouzdano “spaseni”, pa se ne moraju plasiti ada), demoni prirodno podmecu drukcija iskusenja koja ne pokazuju tako jasno njihove zle namere. No cak i hriscanskom podvizniku, koji se vec dosta napatio demoni se mogu javiti ne sa ciljem da ga uplase, nego da ga prevare.

Dobar primer za to je demonsko iskusenje koje je u trenucima smrti pretrpela sveta Mavra, mucenica iz III veka. Posto je devet dana bila raspeta na krstu sa svojim muzem, svetim mucenzom Timotejem, djavo je pokusao da je sablazni. U Zitiju ovih Svetih zabelezeno je kako je sama mucenica Mavra pricala o ovim iskusenjima svome muzu i saucesniku u stradanjima:

“Preni se, brate moj, i odagnaj od sebe san! Strazi i razumi sta ja videh: kao u ushicenju videh gde preda mnom. stoji neki covek; on je u ruci imao casu punu mleka i meda, i rece mi: Uzmi ovo i popij. No ja ga upitah: Ko si ti? On mi odgovori: Ja sam Andjeo Boziji. Onda mu ja rekoh: Pomolimo se Bogu. I on mi rece: Ja se sazalih na tebe i dodjoh, jer videh da si gladna i zedna, posto od ovog trenutka nisi nista okusila. Ja ga opet upitah: Ko te pobudi da mi ukazes paznju koja mi nije potrebna? I sta je tebi stalo do moga trpljenja i poscenja? Zar ti ne znas da Bog onima koji Mu se mole, daje i ono Sto je nemoguce? Rekavsi to, ja se stadoh moliti. I dok se molih, ja videh gde covek sa casom okrenu od mene lice svoje na zapad. I ja odmah shvatih da je to djavolsko prividjenje koje hoce da nas i na krstu iskusa. I nestade prividjenja. Zatim mi pridje neki drugi covek, i ucini mi se da me odvede na reku kojom tece mleko i med, i rece mi: Pij! A ja odgovorih: Vec ti rekoh da necu piti ni vode niti ikakvo drugo zemaljsko pice, dok ne ispijem casu smrti za Hrista, Gospoda mog, koju ce On sam rastvoriti spasenjem i besmrcem vecnog zivota. Kada ovo govorih, onaj covek pijase iz reke, i odjednom isceze i on i reka s njim”.

O trecem javljanju koje je imala sveta Mavra, javljanju pravog Andjela, govoricemo kasnije u ovoj knjizi. No i iz vec recenog jasno je kakvu opreznost treba istinski hriscanin da ispoljava prema “otkrovenjima” koja dobija u trenutku smrti.

Dakle, cas smrti zaista je vreme demonskih iskusenja. Zbog toga, “duhovna iskustva” ljudi u tim momentima imaju (cak i kada izgleda da se ona zbivaju “posle” smrti – o cemu cemo kasnije jos govoriti) treba da budu podvrguta proveri na osnovu istih merila hriscanskog ucenja kao i sva druga “duhovna iskustva”. Isto tako, i “duhove” koji se susrecu u to vreme treba podvrci svestranoj proveri koju apostol Jovan izrazava recima: “Ispitujte duhove, da li su od Boga, jer mnogi lazni proroci izidjose u svet” (II Jn. 4, 1).

Iskustva spiritizma

Neki kriticari savremenih “posmrtnih iskustava vec su ukazali na slicnost koja postoji izmedju “svetlosnih bica” i “duhova-vodica” i “duhova-prijatelja” medijumskog spiritizma. Razmotrimo zato ukratko onaj deo spiritistickog ucenja gde se govori o “svetlosnim bicima” i njihovim porukama. Jedno klasicno delo iz oblasti spiritizma (J. Artur Hil, “Istorija, pojave i ucenje”, Njujork 1919), ukazuje na cinjenicu da je “spiritisticko ucenje uvek ili skoro uvek u saglasju sa visokim moralnim normama; u stvarima vere, ono je uvek teisticko, uvek smerno, ali bez mnogo interesovanja za takve intelektualne istancanosti koje su zanimale episkope na crkvenim saborima”. Zatim se u knjizi navodi da je ljubav “kljuc” i “sredisnja doktrina” spiritistickog ucenja (str. 283); da duhovi daruju “predivno znanje” spiritistima, zbog cega ovi preduzimaju misionarsko delo sirenja znanja o tome da zivot posle smrti zaista postoji ; da “savrseniji duhovi prevazilaze “ogranicenja” licnosnog i postaju vise “uticaji” nego licnosti, sve vise se ispunjavajuci “svetloscu” (str. 300-1). Zaista, spiritisti u svojim himnama bukvalno prizivaju “svetlosna bica”:

“Sveti svestenici svetlosti

od smrtnih pogleda nasih skriveni

posaljite svoje vesnike svetlosti

da nam otvore unutarnji vid…”

Ovo je sasvim dovoljno da postanemo krajnje sumnjicavi prema “svetlosnim bicima” koja se sada javljaju ljudima, nazalost, potpuno nesvesnim prave prirode demonskog delovanja i njihove izuzetne lukavosti. Nase podozrenje se jos vise pojacava kada od dr Mudija cujemo kako neki ljudi to bice opisuju kao “zabavnu licnost” sa “smislom za humor” koja umirucem pruza “dobar provod” i “razonodu” (“Zivot posle zivota”, str. 49, 51). Takvo bice, sa svojom porukom o “ljubavi i razumevanju” izuzetno je nalik trivijalnim i cesto “dobrocudnim” “duhovima” koji se javljaju na seansama, a koji su, van svake sumnje – demoni (u slucajevima da seansa nije tek obicna prevara).

Ova cinjenica je navela neke autore da sva “posmrtna” iskustva odbace kao demonsku obmanu. U jednoj knjizi, koju su napisali evangelisticki protestanti, kaze se da “se javljaju nove i nepoznate opasnosti u vezi sa tom obmanom o zivotu posle smrti. Mislimo da cak i nejasno i neodredjeno verovanje u izvestaje o ovakvim iskustvima moze naneti ozbiljnu stetu ljudima koji veruju u Bibliju. Mnogi iskreni hriscani vec su kao zdravo za gotovo uzeli da “svetlosno bice” nije niko drugi do Isus Hristos, i oni, nazalost, vrlo lako mogu biti prevareni” (Dzon Veldon i Zola Levit, “Ima li zivota posle smrti”).

Pored toga sto ukazuju na nesumnjivu cinjenicu da se odredjeni broj istrazivaca “posmrtnih” iskustava zanima i za okultizam i cak ima odredjene veze sa medijumima, autori takodje u potvrdu svog stava navode neke upecatljiv paralele izmedju savremenih “posmrtnih” iskustava iskustava medijuma i okultista iz bliske proslosti.

U ovim zapazanjima svakako ima dosta istine. Nazalost, bez punoce hriscanskog ucenja o zivotu posle smrti, cak i najdobronamjerniji “u Bibliju verujuci” ljudi zastranjuju, te zajedno sa iskustvima koja mogu biti proizvod demonskih iskusenja odbacuju i istinska posmrtna iskustva duse. Kao sto cemo videti, takvi ljudi su i sami prijemcivi za neistinita, obmaniva “posmrtna” iskustva.

Dr Osis i Heraldson, koji su i sami imali “neposredno iskustvo opstenja sa medijumima” zapazaju postojanje odredjenih slicnosti medju posmrtnim i spiritistickim iskustvima. Ipak, oni ukazuju na bitnu, ociglednu razliku medju njima: “Umesto da nastave da vode svetski nacin zivota (to opisuju medijumi), ljudi vraceni iz smrti radije otpocinju da zive i da delaju na sasvim nov nacin” (“U casu smrti”).

U stvari, oblast “posmrtnog” iskustva izgleda da je u potpunosti razlicita od oblasti obicnog spiritizma i medijumstva. No, to je jos uvek oblast u kojoj su demonske obmane i sugestije ne samo moguce, nego ih i svakako treba ocekivati, pogotovo u ove posljednje dane u kojima mi zivimo. Svedoci smo sve novijih i prepredenijih duhovnih iskusenja cak i “velikih znakova i cudesa, da bi prevarili, ako je moguce, i izabrane” (Mt. 24, 24).

Zato treba da budemo veoma oprezni prema “svetlosnim bicima” koja se izgleda pojavljuju u trenutku smrti. Ona veoma podsecaju na demone koji se prerusavaju u “Andjele svetlosti” kako bi prevarili ne samo umiruceg, nego i one kojima ce on kasnije, ako bude vracen u zivot – a sa takvom mogucnoscu su demoni vrlo dobro upoznati – pricati svoj dozivljaj.

U svakom slucaju, mi treba o ovim i drugim “posmrtnim” pojavama da prosudjujemo na osnovu ucenja koje proistice iz njih, bilo da to ucenje iznosi neko “duhovno bice” koje se pojavljuje u momentu smrti, ili se ono prosto podrazumeva i moze se izvesti iz tih pojava. Na ovo cemo se vratiti posto proucimo same te pojave.

Neki ljudi koji su “umrli” pa bili vraceni u zivot -obicno oni koji su vec bili, ili su postali veoma “pobozni” – identifikovali su “svetlosno bice” ne kao Andjela, nego kao nevidljivo “prisustvo” samoga Hrista. Kod ovih ljudi ovo iskustvo je povezano sa jos jednom pojavom koja je za pravoslavne hriscane mozda, na prvi pogled, i najzagonetnija u savremenim “posmrtnim” iskustvima, a to je – vidjenje “Raja”.

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 61 drugih sljedbenika