Kazivanja jednog bogotrazitelja svom duhovnom ocu

KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

PREDGOVOR

PRVI DEO

KAZIVANjE PRVO

KAZIVANjE DRUGO

Razbojnici napadaju bogotrazitelja
Komandirova prica
Usamljenost
Sumareva prica
Duhovno udubljivanje
Susret sa vukom
Seoska devojka
Cudesno isceljenje
Dolazak u Irkutsk

KAZIVANjE TRECE

Zivot bogotrazitelja

KAZIVANjE CETVRTO

Jedna pravoslavna porodica
Dragi sine
Slepi seljak
U postanskoj stanici
Seoski svestenik
Na putu za Kazan

TRI KLjUCA ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE
NADjENA U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

Kljuc prvi
Kljuc drugi
Kljuc treci

SVETOOTACKE POUKE O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

Prva grupa

1. Pouke svetog Simeona Novog Bogoslova
2. Pouke svetog Grigorija Sinaita
3. Pouka Nikifora monaha
4. Pouka Ignjatija i Kalista

Druga grupa

a) Izreke Isihija prezvitera Jerusalimskog
b) Izreke Filoteja Sinajskog
v) Izreke Teolipta mitropolita
g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana
Mnogokorisna beseda o Avvi Filimonu
Zbir otackih pouka

DRUGI DEO

(O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE)

KAZIVANjE PETO

Ispovest unutarnjeg coveka koja vodi smirenju

SESTI SUSRET

Tajna spasenja koja se otkriva neprestanom molitvom
Shimnik — o sili molitve

SEDMI SUSRET

KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

O “KAZIVANjIMA”

“Kazivanja jednog bogotrazitelja svom duhovnom ocu” nije obicna knjiga. Njen sastavljac je nije pisao da bi se njome proslavio. Da je imao tu nameru ne bi sakrio svoje ime. O njemu pouzdano samo znamo da je bio, kako sam sebe naziva ,,po milosti Bozjoj hriscanin, po delima veliki gresnik a po zvanju – beskucni bogotrazitelj poklonik”.[1] Jedini cilj ove Bogom i smirenjem svetih ozarene duse bio je: da proslavi svojim svedocanstvom i iskustvom Ime koje je iznad svakog imena i u kome je jedini spas ljudima (sr. D. Ap. 4, 12), tj. Gospoda i Boga i Spasa nasega Isusa Hrista. Sam nacin pisanja knjige svedoci da je pisac nije pisao po svojoj zelji nego po zelji i molbi drugoga, iz smirenja i poslusanja, radi duhovne koristi drugih. I to njegovo smirenje Bog je zaista stostruko nagradio. Proslo je vise od sto godina od pojave prvog izdanja ove knjige, a ona ne samo sto ne gubi nego sve vise i vise dobija u znacaju. Vise od sto godina ona hodi, kao neki radosni vesnik Bozji, od duse do duse, od srca do srca, sirom prostrane Rusije, zemaljske otadzbine njenog pisca, i van nje sirom Evrope, na ruskom jeziku ali i na drugim jezicima, i neumorno tesi bezbrojne druge bogotrazitelje, gladne i zedne hleba i vode Zivota.

Nepoznati pisac ove knjige pripada onom brojnom jatu ruskih beskucnika bogotrazitelja, koji su hodili od jednog kraja Rusije do drugog: od Zagorska prepodobnog Sergija do Sarovske pustinje i Valamskog manastira u danasnjoj Finskoj; od Optinske pustinje do Kijevskih pestera; od Sibira do Gore Atonske i do svetog grada Jerusalima, hodili su i klanjali se svetim mestima i trazili svete rukovodje svojim dusama i duhovne oce, znalce ljudskih srdaca i tajni Bozjih. U njihovoj naravi i nacinu zivota bilo je necega istovetnoga sa hriscanima drevnih vremena opisanih na sledeci nacin u jednom spisu iz prvih vekova hriscanske istorije: “Oni zive u svojim otadzbinama, ali kao dosljaci; u svemu ucestvuju, kao gradjani, ali svako zlo trpe kao tudjini; svaka tudja zemlja im je otadzbina, i svaka otadzbina – tudjina … U telu zive, ali ne zive telesno, po zemlji hode, ali zive i borave na nebu”. (iz “Pisma Diognetu”, V. 5. 8).

Ovaj siroti bogotrazitelj, kome je svo bogatstvo – torbica sa dvopekom, Sveto Pismo i Dobrotoljublje, opisuje nam svoje susrete sa Rusijom koje vise nema, ali koja je uzidana kao zivo kamenje u njenu buducnost, vazneta u nebeske zitnice netruleznog Carstva Bozjeg. I sto je jos vaznije, on nam opisuje svoj susret sa zivim molitvenim Predanjem, prepunim cudesne preobrazujuce sile, za svakoga ko se napoji sa njegovih izvora. To Predanje, to su neiscrpne riznice unutarnjeg bogatstva, koje se stice kroz neprestanu “umnu molitvu”. Iskustvo koje ono daruje istovetno je sa iskustvom Proroka i Apostola, Mucenika i Podviznika, jer je zasnovano na bogovidjenju i bogoopstenju, kao i njihovo. Ono za cim covek cezne od iskoni kroz sva svoja misticna filosofska i religiozna shvatanja i ognjena traganja i sto se smatralo i smatra dostupnim samo za “posvecene”, ovde se otkriva kao dragi kamen blizi svakom coveku od njega samoga, kao biser skriven na polju ljudskog srca, saglasno evandjelskoj prici i evandjelskom Hristovom svedocanstvu : “Carstvo je Bozje unutra u vama”. I sto je najvaznije, otkriva se i daruje svakome, bez obzira napol i uzrast i obrazovanje i drustveni polozaj, pa cak i na mesto boravka i na posao kojim se covek bavi. Daruje se ali samo pod uslovom da covek sve svoje brige prenese na Gospoda i da njemu sluzi svim umom svojim, svim srcem svojim i svakom pomislju svojom i svakim pokretom tela i duse svoje.

Neprestano “umno delanje” i “duhovno trezvljenje” za kojim cezne i o kojim nam pripoveda ova svetim ognjem bozanske ljubavi zapaljena dusa kroz sva svoja kazivanja i zivotna, potucanja, – to nije neki novi nacin zivoga pre njega nepoznat. Jos od najranijih vremena hriscanske istorije bezbrojni su oni koji su pokusali i uspeli da ostvare u svom zivotu evandjelsku i apostolsku zapovest: “Neprestano se molite”. A kako se u tome uspeva, o tome su nam sacuvana brojna svedocanstva velikih molitvenika i podviznika Egipatske pustinje, Sinajske Gore i Gore Atona, svedocanstva ne izmisljena nego rodjena i nastala iz sopstvene krvi i opita. Da pomenemo samo neke od njih nama poznatije – prepodobni Antonije Veliki i Makarije Egipatski, Jovan Kolov i Jovan Lestvicnik. Isak Sirijanin i Maksim Ispovednik, nepoznati pisac Areopagitskih spisa i Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i Grigorije Palama Mitropolit Solunski. Svedocanstva nekih od njih je sabrao u XVIII veku njima slicni po duhu i po nacinu zivota prepodobni Nikodim Svetogorac u knjigu zvanu “Dobrotoljublje”, iz koje se uci i kojom se obilato nadahnjuje ovaj ruski bogotrazitelj proslog veka.

Talasi tog zivog molitvenog predanja prelivali su se kroz vekove preko obala tih glavnih centara duhovnog zivota pravoslavnog Istoka i zapljuskivali povremeno sve predele pravoslavne vaseljene. Njihovim zivim sokovima su napajane i Srpske zemlje preko pecalnika i neprestanih molitvenika kao sto su bili Petar Koriski i Sveti Sava, Romilo Ravanicki i Sveti monasi Sinaiti koji su svojim podvizima osvetili despotovinu Svetog despota Stefana, prepodobni Stefan Piperski i Vasilije cudotvorac Ostroski. U Rusiji XV veka se procuo kao veliki molitveni tihovatelj (isihasta) prepodobni Nil Sorski i njime duhovno rodjeni Zavoloski starci. Taj sveti i svesteni oganj isihazma zapalio je u novije vreme u pravoslavnoj Rumuniji i Rusiji prepodobni Paisije Velickovski i njegovi Moldavski starci. Prepodobni Paisije je preveo na slovenski “Dobrotoljublje”‘ i brojne druge duhovne knjige u kojima je sabrano i zapisano vekovno molitveno iskustvo Crkve i njenih sokolova pustinjskih. Iz tog njime posejanog semena rodila se Optinska pustinja i Sarovska pustinja, tj. bogoozareni Serafim Sarovski i cuveni Optinski starci pod cijim uticajem su radili i stvarali najglavniji nosioci istinske ruske kulture proslog i ovog veka: Gogolj, Ivan Kirjejevski, Dostojevski, Vladimir Solovjev, sv. Jovan Kronstadski, Berdjajev, Pavle Florenski i mnogi drugi znani i neznani. Istoj duhovnoj skoli pripadaju i Ignjatije Brjancaninov i Sv. Teofan Zatvornik kome dugujemo izdanje “Dobrotoljublja” na ruskom jeziku.

Na tom i takvom duhovnom predanju se vaspitavao i njime hranio i neznani pisac ovih “Kazivanja”. I nije cudo sto je on, tome predanju sledujuci i njega dozivljavajuci, osetio da je molitva ne prosto vrlina nego jedini normalni i prirodni odnos covekov prema Bogu, svetu i sebi samom; da je ona najvidovitije oko kome se otkriva tajna Boga, slovesna, logosna tajna sveta i tajna samog coveka. Stalnim prizivanjem imena Hristovog istiskuje se iz duse svaka beslovesnost i tama zadobija nepokolebivo znanje da je Bog ovaplocenjem vecnog Slova svog, vecnog Logosa Bozjeg, sve oslovesio, sve sto postoji ispunio vecnom radoscu i smislom i obdario vecnom lepotom. Zato se smireni i bezbrizni bogotrazitelj raduje na svojim neumornim putovanjima ne samo susretu sa ljudima nego i svakom stvoru, svoj prirodi; kao da i on sve i sva pozdravlja recima prepodobnog Serafima Sarovskog: Hristos vaskrse, radosti moja! Opsteci sa sobom i sa svetom preko krsta samoraspeca i molitvenog samoudubljivanja u hristolike riznice svoga bica, sve ispunjavajuci silom i miomirom imena Isusovog, on ponovo prima sebe i svet iz Bozje ruke i ponovo se oblaci u bogotkanu odezdu rajsku.

Nase vreme se odlikuje potragom za zemaljskim hlebom i zadovoljstvima ali istovremeno i nekim velikim duhovnim nemirom i gladju. Taj nemir i glad se ogledaju u budjenju sve veceg interesovanja za okultizam i magiju, misticizme raznih vrsta i spiritisticka verovanja. I nikakvo cudo: suvi racionalizam i sirovi naturalizam poslednjih vremena, pretvoreni kod mnogih u svevazecu dogmu, sparusili su i suzili covekove vidike i umrtvili u njemu osecanje za bezbrojne tajanstvene svetove koji kruze u njemu i oko njega. Interesovanje za misticizme raznih vrsta, koji kao po pravilu vode poreklo, posredno ili neposredno, iz bramanske i budisticke Indije, nije nista drugo do revolt protiv tog osiromasenja i poluoslepelosti evropskog coveka. Ta potraga za misticizmom i mistickim verovanjima prvo se u tolikoj meri pojavila na Zapadu, a u novije vreme mnogi indijski guru, tj. duhovni oci i ucitelji, dobijaju sve vise pristalica i kod nas. Pri tom se jedino previdja i zaboravlja – da to nista drugo ne znaci nego bekstvo od zapadnog paganizma, – istocnom paganizmu, obucenom u caroliju misterije i u privlacnost novine! Jer orijentalno znacenje i askeza kojom se nadahnjuju ti novi “misticni” pokreti na Zapadu i kod nas, bilo da se radi o antroposofijama, raznim spiritizmima ili o “transcendentalnim meditacijama”, u stvari je, kako kaze nas mudri Vladika mislilac, mucenje ni za raj zemaljski ni raj nebeski, nego za unistenje zivota, za prestanak reinkarnacije, za utrnuce i neosetljivost, za nirvanu. Iza istocnog mistickog paganizma i novorodjenog paganizma zapadne civilizacije kao da se krije samoubilacka zedj za obezlicenjem coveka i njegovim samounistenjem: tamo se tezi da se pomocu askeze predje u nirvanu, ovde da se pomocu uzivanja umre navek. Mistika znanja, gnoze i panteizma raznih vrsta, kao i mistika naturalizma sluze tu u stvari da sakriju od coveka taj svoj demonski samoubilacki sadrzaj i krajnji cilj. Necega od tog i takvog misticizma, sa istim demonskim samoubilackim sadrzajem, poseduju u sebi i mnogi od modernih pokreta i ideologija, koje na konacnom samounistenju coveka zidaju – “buducu” srecu coveka!

U cemu je tragika tog lutanja izmedju cekica. i nakovnja svih tih nasih trazitelja “mistickih” znanja i iskustava? – U njihovom stravicnom zaboravu da zive i disu na tlu osvecenom i prosvecenom svetim plamenom Kupine neopaljive, tj. plamenom vere pravoslavne u ime Isusa Hrista Sina Bozjeg, istinitog Boga i istinitog vecnog neunistivog coveka. U njihovom previdjanju ili preziranju svete pepeljuge Crkve Pravoslavne i vekovnog mistickog iskustva njenih svetih ljudi. Spavamo na duhovnim vulkanima tajanstvenog ognja u sebi i u svojoj istoriji, a trazimo da se ogrijemo na ognjistima punim dima i lazne svetlosti… “Kazivanja jednog bogotrazitelja svome duhovnom ocu” nose u sebi taj tajanstveni oganj, koji nam osvetljuje put sebi i svojoj duhovnoj proslosti. Od nas zavisi da li cemo se i u kolikoj meri cemo se na njemu ogrijati i njime prosvetliti.

I na kraju, jedna napomena poboznom citaocu ove knjige: Onaj koji zeli da sleduje ovom svetom pokloniku i bogotrazitelju i njegovom molitvenom podvigu treba da ima uvek na umu da ovakva molitva zahteva punu predanost volji Bozjoj, tj. da njoj obavezno prethodi i da je prati vrsenje svih zapovesti Bozjih: citanje Svetog Pisma, duhovnih knjiga, drzanje postova, ispovedanje svojih grehova duhovnom ocu, pricescivanje svetim Tajnama Krvi i Tela Hrista Gospoda, bogoljublje i covekoljublje, smirenost i skrusenost u srcu itd. Neprestana molitva Isusova nije pocetak duhovnog zivoga, ona je njegov vrhunac. Samo krstena dusa u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i dusa koja se neprestano trudi da sav svoj zivot preda Hristu Bogu, moze imati duhovnih plodova od ovog svetog dela. I jos nesto veoma vazno: Ova molitva, to se vidi iz samih “Kazivanja”, kao i svako ozbiljno bavljenje duhovnim zivotom, zahteva iskusnog rukovodju. Samovoljno bavljenje njome, bez smirenog otkrivanja svojih pomisli i svih zbivanja u dusi svome duhovnom ocu, moze naneti vise stete nego koristi. Smirena blagodat Duha Svetoga. ne silazi u gordo i necisto srce. Zato ovoj svetinji nad svetinjama duhovnog zivota treba uvek pristupati sa strahom i trepetom. Bas tako njoj i pristupa ovaj smerni hodocasnik i bogotrazitelj, pisac ove knjige, kao i svi sveti molitvenici pre njega od kojih se on smireno uci i kojima sledi.

A.


NAPOMENE:

1. Po svemu sudeci ova knjiga je napisana u drugoj polovini proslog stoleca. Pre nego sto je stampana prvi put (u Kazanu oko 1870) citana je u rukopisu. Po predgovoru drugog redigovanog i dopunjenog izdanja (Kazan 1881) nju je nasao kod nekog svetogorskog monaha na Atonu nastojatelj Ceremiskog manastira Kazanske eparhije o. Paisije. Po drugim svedocanstvima rukopis “Kazivanja” se nalazio oko 1860. godine u rukama jedne monahinje, duhovne kceri cuvenog Optinskog starca Amvrosija. U zaostavstini tog istog svetog starca Amvrosija su pronadjena jos tri “Kazivanja”, koja su produzetak ranije poznatih cetiri “Kazivanja” i koja su prvi put stampana 1911. godine; (u dva izdanja, trece izdanje kao posebnu knjizicu stampala je Ruska crkvena1 stamparija u Vladimirovu na Slovenska, 1833. godine). Ova cetiri “Kazivanja” koja se stampaju u srpskom prevodu, dozivela su u Rusiji jos dva izdanja (Kazan, Moskva 1884) dopunjena sa “Tri kljuca za unutarnju molitvenu riznicu”. Do novog izdanja je doslo u Parizu (1930) u redakciji profesora Viseslavceva. Izdanju svih sedam “Kazivanja” u jednoj knjizi (Pariz, 1948) napisao je predgovor Arhim. Kiprijan Kern. Najnovije, cetvrto izdanje, tog punog teksta “Kazivanja” sa “Kljucevima” iz svetootackih dela izaslo je 1973. godine (Pariz). Koliko nam je poznato, do sad su izasla dva izdanja u francuskom prevodu (prvo u casopisu “Genikon”, Belgija, a drugo u prevodu i sa predgovorom Zana Laloja, 1965. g) i nekoliko izdanja na grckom jeziku. Knjiga je prevodjena i na druge evropske jezike, ali obicno bez “Tri kljuca” i bez poslednja tri “Kazivanja”.
Na pocetku prvog “Kazivanja” sam pisac kaze za sebe da je on “skitnica iz najnizeg drustvenog sloja”. Postoji podatak da se radi o nekom “seljaku iz oblasti Orela”. Neki pretpostavljaju da se tu radi o Nemitovu koji je dolazio povremeno kod starca Makarija, prethodnika starca Amvrosija u Optinskoj pustinji. Po istim podacima, sv. Teofan Zatvornik pise u jednom pismu da je on “ispravio i dopunio” prvo izdanje “Kazivanja”. I zaista izdanje iz 1881. je “ispravljeno i dopunjeno izdanje”. Znacajno je istaci da je te iste godine Sv. Teofan stampao knjigu veoma srodnog sadrzaja pod naslovom “Svetootacke pouke o molitvi i trezvljenju ili sabranom udubljivanju u srcu u Bogu” (Moskva, 1881) u kojoj se nalaze pouke nekih od Otaca sa kojima se srecemo i u “Tri kljuca”, tj. u dopuni “Kazivanjima”…
Na osnovu izvornosti jezika i nacina pisanja ocevidno je da ova “Kazivanja” pripadaju jednoj jednostavnoj, ali i darovitoj i molitveno prosvecenoj dusi. Isto tako mnogo sta svedoci da su ona pretrpela izvesna doterivanja i dopune od duhovno iskusne licnosti, bilo da se radi o Teofanu Zatvorniku, ili o nekim od staraca iz kruga Optinske pustinje. (Sr. Otkrovennыe rasskazы strannika duhovnomu svoemu otcu”, Pariz, 1973., str. 5-8. vidi takodje, Recits d’une pelerine Russe, Traduits et rresentes rar Jean Lalou, Ed. du Seuil, 1965.. str. 9-17).
Prvo nepotpuno izdanje ove knjige na srpskom jeziku izaslo je pod naslovom – “Ispovesti jednog poklonika svome duhovnom ocu” (Beograd, 1962). Drugo izdanje je ispravljeno i dopunjeno prevodom “Tri kljuca za otvaranje unutarnje molitvene duhovne riznice, Svetootackim poukama i besedama o avi Filimonu (Krnjevo, 1979). Ovog puta se stampaju ne samo prva cetiri “Kazivanja” i “Tri kljuca” nego i poslednja tri “Kazivanja” (u prevodu Pavla Raka), za koja neki smatraju da nisu od istog pisca. Jedino je cinjenica: ona su i po duhu i po sadrzaju produzetak prvog dela knjige i kao takva cine sa prva cetiri “Kazivanja” jednu celinu. Ona su, za razliku od prva cetiri, vise bogoslovski i teoretski obojena. Piscu je ocevidno cilj da bogoslovski i psiholoski obrazlozi neprestanu molitvu i potrebu njenog upraznjavanja.

I DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

KAZIVANjE PRVO

Po milosti Bozjoj covek sam hriscanin, po delima veliki gresnik, po zvanju bogotrazitelj beskucnik koji luta iz mesta u mesto. Od imovine imam samo jednu torbu na ledjima sa suvim hlebom i pod pazuhom Sveto Pismo – to je sve.

Dvadeset i cetvrte nedelje po Duhovima, usao sam u crkvu da se pomolim Bogu. Za vreme bogosluzenja procitali su Apostol iz poslanice Solunjanima, zacalo 273, u kome je receno: Molite se Bogu bez prestanka. Te reci su mi se duboko urezale u svest i zapitao sam se kako je to mogucno da se covek moli bez prestanka, kad svako od nas mora da obavlja mnogobrojne poslove da bi se odrzao u zivotu. Potrazio sam ovo mesto u Svetom Pismu i svojim ocima procitao tacno sto sam i cuo: Molite se Bogu bez prestanka (I Sol. 5, 18). Molite se Bogu duhom bez prestanka (Ef. 6, 18). Podizite na svakom mjestu svete ruke (I Tim, 2, 8). Uzalud sam razmisljao, nisam mogao da shvatim sta to znaci.

Sta da radim – mislio sam – gde da nadjem nekoga ko bi mi ovo objasnio? Ici cu po crkvama u kojima propovedaju poznati propovednici i tu cu mozda naci sto trazim. Tako krenuh na put. Cuo sam mnogo odlicnih beseda o molitvi, ali sve su se one sastojale samo od opstih uputstava: sta je molitva, zasto je korisno da se covek moli, koji su plodovi molitve. Ali, kako doci do prave molitve – o tome niko nije govorio. Cuo sam jednu propoved o stalnoj molitvi duhom, ali ni tu nije receno kako da se do nje dodje. Tako mi slusanje propovedi nije pruzilo ono sto sam zeleo, pa sam prestao da idem na njih i odlucio da s pomocu Bozjom potrazim nekog ucenog i iskusnog coveka koji bi mi razjasnio ovu tajnu koja me je tako neodoljivo privlacila.

Dugo sam putovao po raznim mestima, sve citajuci Sveto Pismo i raspitujuci za nekog mudrog i iskusnog duhovnika i nastavnika. Posle izvesnog vremena rekose mi da u jednom selu vec odavno zivi i podvizava se neki gospodin, da kod kuce ima svoju kapelu, da nikud ne izlazi i stalno se moli Bogu ili cita duhovne knjige. Kad sam to cuo trceci sam otisao do toga sela. Cim sam stigao potrazih toga gospodina.

- Sta zelis od mene? upita me on.

- Cuo sam da ste mudar i pobozan covek, stoga vas molim, Boga radi, da mi protumacite reci Apostola: Molite se Bogu bez prestanka i kako se to moze nauciti. Eto sta zelim da razumem, a sto medjutim nikako ne uspevam.

Gospodin je cutao i pazljivo me posmatrao. Najzad rece:

- Stalna unutarnja molitva je neprestano stremljenje covekovog duha Bogu. Da bi se u tome uspelo treba vrlo cesto traziti od Gospoda da nas On nauci kako da se tako molimo. Moli se vise i sa vecom usrdnoscu i molitva ce te sama nauciti kako ona moze da postane stalna; ali za to treba mnogo vremena.

Zatim mi dade da jedem, jos mi dade i da ponesem na put, pa se oprostimo. Ali ni ovaj mi ne bese nista objasnio.

Mislio sam, citao, razmisljao kako sam umeo o onome sto mi je onaj gospodin rekao, pa ipak bilo mi je nemogucno da razumem. Tako sam zeleo da u tome uspem da nocu nisam mogao da spavam. Posto sam presao dvesta vrsti stigoh do nekog veceg grada u cijoj okolini spazih jedan manastir. U krcmi mi rekose da je staresina manastira dobar, pobozan i gostoprimljiv covek, pa otidoh ka njemu. Primio me je ljubazno, ponudio da se odmorim i dao mi da jedem.

- Oce sveti, rekoh mu, jelo mi nije potrebno, vec bih vas molio da me poucite kako da se spasem?

- Kako da se spases? Pa eto, zivi po zapovestima Bozjim, moli se Bogu i bices spasen.

- Cuo sam da se treba neprestano moliti, ali nije mi jasno kako da se stalno molim i cak ne mogu da razumem sta to uopste znaci. Oce, preklinjem vas, objasnite mi to.

- Ne znam, dragi brate, kako bih ti to razjasnio. Ali cekaj! Imam jednu knjizicu u kojoj se o tome govori i on iznese Duhovno vaspitanje unutarnjeg coveka od svetog Dimitrija (Rostovskog). Hajde, procitaj na ovoj strani.

Procitah sledece:

“Reci svetog apostola: Molite se Bogu bez prestanka, odnose se na umnu molitvu, jer um moze uvek da bude pogruzen u Bogu i da Mu se neprestano moli.”

- Kako to um moze bez rasejanosti da bude uvek u Bogu i da Mu se moli bez prestanka? upitah.

- To je veoma tesko, ukoliko nam Sam Bog to ne daruje, rece nastojatelj.

Ali ni on mi nista ne objasni.

Provedoh noc kod njega i sutradan, posto mu se zahvalih na ljubaznom gostoprimstvu, nastavih put ni sam ne znajuci kuda. Bio sam tuzan zbog svoje nerazboritosti, pa uzeh da citam Sveto Pismo. Isao sam tako pet dana i najzad jedne veceri sretoh nekog starca. Izgledalo mi je da je kaludjer. Na moje pitanje odgovori mi da je monah i da je manastir u kome zivi sa jos nekoliko monaha na desetak kilometara od puta. Zatim me pozva da odsednem kod njih.

- Imamo gostionicu i tu primamo bogomoljce, brinemo se o njima i hranimo ih, rece mi on.

Ni malo mi se nije islo tamo, pa mu rekoh:

- Moj mir ne zavisi od stana, vec od duhovne pouke; hrane mi ne treba, imam dosta suvog hleba u torbi.

- Ali kakav to savet trazis i sta hoces da razumes? Hajde, dodji k nama, dragi brate, mi imamo iskusnih staraca koji ti mogu dati duhovnu pouku i upraviti te na pravi put u svetlosti Reci Bozje i svetootackog ucenja.

- Znate sta, oce? Proslo je nekih godinu dana kako sam cuo u crkvi onu zapovest Apostola: Molite se Bogu bez prestanka. Ne znajuci kako to da razumem poceo sam da citam Sveto Pismo. Tu sam isto tako na mnogo mesta naisao na zapovest Bozju: molite se bez prestanka, uvek, u svakoj prilici, na svakom mestu, ne samo za vreme dnevnih poslova, ne samo kada ste budni, vec i u snu: Ja spavam a srce je moje budno (Pesma nad pesm. 5, 2). To me je veoma iznenadilo i nisam mogao da razumem kako moze tako nesto da se postigne i kako se uopste do toga dolazi. Neka neodoljiva zelja i radoznalost su se probudili u meni: ni danju ni nocu te mi reci nisu izbijale iz pameti. Poceo sam da idem po crkvama, slusao sam propovedi o molitvi, ali koliko god sam ih cuo ni u jednoj nisam dobio savet kako da se stalno molim. Uvek je bilo reci samo o pripremi za molitvu, o plodovima molitve, a niko medjutim nije ucio kako da se covek neprestano moli i sta uopste takva molitva znaci. Cesto sam citao Sveto Pismo i njime proveravao ono sto sam cuo na propovedima, ali ipak nisam uspevao da razumem sta sam hteo. Od tog vremena postao sam nekako nesiguran i nespokojan.

Starac se prekrsti i poce govoriti:

- Zahvali Bogu, mili brate, sto je otkrio u tebi tu neodoljivu silu koja te vuce stalnoj unutarnjoj molitvi. Poznaj u tome poziv Bozji i umiri se, jer se kroz to kusa tvoja pokorenost Reci Bozjoj. Dato ti je da razumes da nije mudrost ovoga sveta niti prazna zelja za saznanjem ono sto uvodi u nebesku svetlost – u stalnu unutarnju molitvu – vec naprotiv, da je put k tome siromastvo duha i opit u prostoti srca. Nije cudo sto nisi nista cuo o sustini same molitve i sto nisi mogao da naucis kako ces doci do njenog neprestanog delovanja. Stvarno, mnogo se propoveda o molitvi, mnogo se o tome i pise, ali sva ta rasudjivanja uglavnom su zasnovana na ljudskom mudrovanju, na shvatanjima “zdravog” razuma, a ne na licnom opitu. Obicno se vise govori o onom sporednom u molitvi nego o njenoj sustini. Jedni objasnjavaju zasto je potrebno da se molimo, drugi govore o sili posledica molitve, treci o sredstvima koja su potrebna za savrsenu molitvu, to jest o svemu onome sto je neophodno za pravu molitvu: o revnosti, o paznji, o toplini srca, o cistoti pomisli; o pokajanju. Ali sta je molitva i kako je nauciti – na ta, iako najvaznija i osnovna pitanja, covek vrlo retko nalazi odgovor kod savremenih propovednika. To je stoga sto je odgovor na to daleko slozeniji od svih njihovih objasnjenja i sto on iziskuje ne skolsko znanje, vec misticki dozivljaj. A sto je jos mnogo zalosnije, sva ta sujetna i sitna mudrovanja nasih savremenih propovednika cine da se Bog meri ljudskom merom. Mnogi prave veliku gresku kad misle da pripremne mere i trud radjaju molitvu, dok u stvari molitva je ta koja je izvor podviga i vrlina. Oni ne prave razliku izmedju uzroka i posledica molitve cime umanjuju silu molitve.To je shvatanje potpuno suprotno onome iz Svetog Pisma u kojem Apostol Pavle pise: Molim dakle prije svega da se cine molitve (I Tim. 2, 1).

Znaci Apostol stavlja molitvu iznad svega. Od hriscanina se traze mnoga dobra dela, ali delo molitve je iznad svih drugih, jer bez nje nista dobro ne moze da se ucini. Bez ceste molitve ne mozemo naci put Bogu, ne mozemo razumeti Istinu, ne mozemo raspeti telo sa njegovim strastima i zeljama, ne mozemo biti prosveceni u srcu svetloscu Hristovom niti postici sa Njim spasonosno jedinstvo. Kazem “bez ceste molitve”, jer savrsenstvo i pravilnost nase molitve ne zavise od nas, kao sto kaze i apostol Pavle: Mi ne znamo sta treba traziti (Rim, 8, 26). Prema tome, samo ucestalost molitve je ono sto zavisi od nas i cime jedino mozemo doci do ciste molitve koja je mati svakog duhovnog dobra. Stekni majku i imaces i decu, kaze sveti Isak Sirijanin, nauci se prvo molitvi, pa ces tek onda steci sve vrline. Ali oni koji se ne drze licnog opita ni tajanstvenog ucenja Svetih otaca ne poznaju dobro ta pitanja, pa o tome malo i govore.

Razgovarajuci tako neosetno se priblizismo pustinjskoj obitelji. Da se ne bih odvajao od tog mudrog starca i da bih sto pre zadovoljio svoju zelju, pozurio sam da mu kazem:

- Ucinite mi milost, casni oce, i objasnite mi sta je to stalna unutarnja molitva i kako se ona moze nauciti. Vidim da vi o tome mnogo iz iskustva znate.

Starac se ljubazno odazva mojoj molbi i pozva me k sebi.

- Dodji, dacu ti jednu knjigu Svetih otaca iz koje ces lako razumeti i uz pomoc Bozju nauciti molitvu.

Udjosmo u njegovu celiju i starac mi rece:

- Stalna unutarnja Isusova molitva jeste neprekidno prizivanje Isusovog imena ustima, srcem i mislju pri uverenju da je On prisutan na svakom mestu, u svako doba, pa cak i za vreme sna. Ona se izrazava recima: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Kad se covek navikne na ovu molitvu on oseca utehu i potrebu da je stalno ponavlja. Posle izvesnog vremena on vise ne moze bez nje i ona pocinje da se sama od sebe izliva. Da li sad razumes sta je stalna molitva?

- Odlicno razumem, oce. Boga radi, naucite me sada kako da je steknem, povikah s radoscu.

- Kako se uci molitva videcemo u ovoj knjizi. Ona se zove Dobrotoljublje i sadrzi u potpunosti ucenje o unutarnjoj stalnoj molitvi od dvadeset i pet Svetih otaca. Ova je knjiga tako dobra i tako korisna da se smatra kao glavna uciteljica duhovnog sozercanja i kako kaze blazeni Nikifor: Ona privodi spasenju lako i bez muke.

- Zar je ta knjiga veca i od Svetog Pisma? upitah.

- Ne, nije ni veca ni svetija od Biblije, ali ona sadrzi jasna objasnjenja o svemu onome sto je za nas tajanstveno u Svetom Pismu, zbog slabosti naseg uma koji ne moze da se uzdigne do takvih visina. Evo jednog poredjenja: Sunce je velicanstveno nebesko telo, blistavo i prekrasno, ali mi ga ne mozemo gledati golim okom. Da bi ga posmatrali i da bi mogli da podnesemo njegove plamene zrake, moramo da se posluzimo staklom, predmetom vestackim i beskrajno manjim i tamnijim od Sunca. Eto, Sveto Pismo je to blistavo Sunce, a Dobrotoljublje nase staklo. Sad slusaj, procitacu ti kako se treba vezbati u neprestanoj unutarnjoj molitvi.

Starac otvori Dobrotoljublje, izabra jedan odeljak od svetog Simeona Novog Bogoslova i otpoce:

“Sedi nasamo cuteci, pogni glavu, zatvori oci, disi lakse, povuci se duhom u srce i saberi um, to jest svoje misli u srce. Naporedo sa disanjem, tiho naglas ili u sebi izgovaraj reci: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se da odagnas sve misli, budi strpljiv i cesto ovo ponavljaj.

Zatim mi starac sve to objasni na primerima pa jos procitasmo iz Dobrotoljublja pouke svetog Grigorija Sinaita i prepodobnih Kalista i Ignjatija. Sve sto bi procitali starac mi je zatim objasnjavao svojim recima. Slusao sam pazljivo, sav zadivljen i trudio se da sve to sto bolje zapamtim. Tako provedosmo citavu noc i ne odlazeci na pocinak, sve do jutrenja. Oprastajuci se, starac me blagoslovi i rece da za vreme dok ucim molitvu dolazim kod njega na iskrenu ispovest, jer nije preporucljivo bez nastavnika se upustati u duhovna zanimanja.

Dok sam stajao u crkvi osecao sam neku silnu revnost koja me je gonila da sto marljivije ucim stalnu unutarnju molitvu, i pomolio sam se Bogu da mi u tome pomogne. Potom se zabrinuh kako cu odlaziti kod starca na savet i na ispovest kad me u gostionici nece drzati duze od tri dana, a u samoj okolini manastira nema stanova… Najzad mi rekose da se na cetiri vrste odatle nalazi neko selo, pa otidoh tamo. Srecom Bog mi je pomogao. Uspeo sam da se zaposlim kao cuvar vrta kod nekog seljaka, s time da leto provedem sam u kolibi na kraju vrta. Bogu hvala, nasao sam najzad mirno mesto. Tako sam, eto, poceo da zivim i po uputstvima koje sam dobio ucim unutarnju molitvu odlazeci pri tome cesto kod mog starca.

Citavih nedelju dana vezbao sam unutarnju molitvu u tisini moje baste, postupajuci tacno po savetima starca. U pocetku je izgledalo da sve ide dobro. Potom sam poceo da osecam jake tegobe, lenost, dosadu, nesnosnu pospanost i razne misli kao oblaci navalise na mene. Sav zalostan otisao sam do starca i ispricao mu kako mi je. On me je ljubazno primio i rekao:

- To je, moj dragi brate, borba koju protiv tebe vodi zao duh, jer se on niceg tako ne plasi kao srdacne molitve. On ovim pokusava da te omete i odvrati od tog posla. Ali znaj da neprijatelj deluje po volji i dopustenju Bozjem i meri u kojoj je to za nas korisno. Verovatno je potrebno da se tvoje smirenje jos oproba; sem toga i suvise je rano da svojom prevelikom revnoscu dospes do viseg stepena srdacne molitve, jer bi mogao da padnes u duhovnu sebicnost.

Sad cu ti procitati nesto o tome iz Dobrotoljublja.

Starac uze da prelistava po poukama monaha Nikifora i poce citati: “Ako i pored svojih napora ne mozes uci u oblast srca kao sto sam te uputio, cini ono sto cu te reci i s Bozjom pomoci, naci ces sto trazis. Poznato ti je da se u nama nalazi razum (razumna sila).[1]) Tom razumu oduzmi svaku pomisao – sto mozes samo ako hoces – i useli u njega molitvu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se da tim unutarnjim prizivanjem zamenis svaku drugu misao i posle izvesnog vremena to ce ti sigurno otvoriti vrata srca. Ovo je cinjenica koja je opitom potvrdjena”.

- Vidis li sta savetuju Sveti oci u takvim slucajevima, rece mi starac. Zato treba ove reci da primis s poverenjem i da se potrudis da koliko god vise mozes izgovaras Isusovu molitvu. Evo ti brojanice sa kojima ces moci za pocetak da procitas tri hiljade molitvi dnevno. Bilo da stojis ili sedis, bilo da lezis ili hodas, govori bez prestanka: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me i to lagano i tiho. Pazi da procitas tacno tri hiljade molitava na dan, ne dodajuci samovoljno i ne oduzimajuci ni jednu. Na taj ces nacin steci neprestanu srdacnu molitvu.

Sa radoscu primah sve starceve reci i vratih se u svoju kolibu. Poceh verno i tacno da ispunjavam ono sto me je starac naucio. Neka dva dana bilo mi je naporno i tesko, a potom je sve pocelo da biva lako, tako da kada sam prekidao molitvu, osecao sam potrebu da je nastavim i ona bi onda tekla lako i lepo bez traga od ranije tegobe.

Ispricao sam sve starcu i on mi zapovedi da od sada svrsavam po sest hiljada molitava dnevno. Jos mi rece:

- Budi spokojan i samo se potrudi da se tacno drzis odredjenog broja molitvi – Bog ce ti se smilovati.

Citavu nedelju sam ostao u svojoj kolibi izgovarajuci svakodnevno po sest hiljada molitvi, ne mareci ni za sta drugo i ne osvrcuci se na pomisli, ma kakve one bile. Trudio sam se samo da se tacno pridrzavam starcevih saveta. I gle, tako sam se lepo navikao na molitvu da ako bih se za trenutak zaustavio, osecao bih neku prazninu kao da sam nesto izgubio – a cim bih nastavio, opet sam postajao srecan i lak. Ako bih nekoga sreo nisam vise imao potrebu da se razgovaram. Zeleo sam samo da ostanem sam i da se molim – toliko sam se bio navikao na molitvu za tih nedelju dana. Starac koji me vec deset dana nije video, sam je dosao da vidi sta je sa mnom. Objasnio sam mu sta mi se sve dogodilo. Posto me je saslusao rece:

- Eto, sad si se navikao na molitvu. Odsad treba samo da cuvas tu naviku i da je jacas. Ne gubi vreme, vec se s Bozjom pomoci odluci na dvanaest hiljada molitava dnevno. Zivi i dalje u usamljenosti, izjutra ustaj malo ranije, a uvece lezi malo kasnije. Dva puta mesecno dodji kod mene da se posavetujemo.

Postupio sam po starcevim savetima i prvog dana sam jedva uspeo da do kasno uvece zavrsim svih dvanaest hiljada molitvi. Sutradan sam ih vec lakse svrsavao i sa vise volje. Prvo sam osecao umor, neku vrstu zadebljanja jezika i grc u vilicama, ali sve to nije bilo mnogo neprijatno. Zatim sam osetio slab bol nepca, onda palca leve ruke kojim sam odbrojavao kuglice na brojanicama. U ruci sve do lakta osecao sam neku toplotu sto je bilo veoma prijatno. Sve me je to jos vise gonilo na molitvu. Tako sam, eto, pet dana verno svrsavao svojih dvanaest hiljada molitvi i zajedno sa navikom stekao i lakocu i radost u njima.

Jednom, rano izjutra probudila me je molitva. Poceo sam jutarnje pravilo, ali jezik mi se nekako spleo – samo sam zeleo da govorim Isusovu molitvu. Cim sam zapoceo, postao sam veoma srecan, a usne su se nekako neosetno same od sebe micale. Citav taj dan proveo sam u radosti. Bilo mi je kao da sam odvojen od svega sto me je okruzavalo i kao da sam bio u nekom drugom svetu. Jos pre veceri zavrsio sam mojih dvanaest hiljada molitvi. Mnogo sam zeleo da nastavim, ali nisam smeo da predjem broj koji mi je starac odredio. I narednih dana nastavio sam sa lakocom i bez ikakvog zamaranja da prizivam milo ime Isusa Hrista.

Potom sam otisao kod mog starca i sve mu do tancina ispricao. Kada sam zavrsio on mi rece:

- Hvala Bogu sto ti je dao volju da se molis i snagu da to cinis sa lakocom. To je prirodna stvar i dolazi od cestog vezbanja i revnosti. Nesto slicno biva i sa masinom koju spocetka moramo da poguramo, a posle ona sama radi. Ali da bi se i dalje okretala treba je podmazati i s vremena na vreme joj dati nov zamah. Vidis li kakvim je sve divnim sposobnostima covekoljubivi Bog obdario nasu osecajnu prirodu i kako On daje da se i u gresnoj dusi i srcu jos neociscenom blagodacu Svetoga Duha javljaju uzvisena osecanja. Koliki tek stepen savrsenstva, radosti i odusevljenja dostize covek kada Gospod blagoizvoli da mu daruje samodejstvujucu srdacnu molitvu i kad mu ocisti dusu od strasti! To blazenstvo se ne moze opisati. Ko otkrije tajnu srdacne molitve taj vec predoseca nebesku sladost jos ovde na zemlji. To je dar koga dobijaju oni koji traze Boga sa smirenoscu i ljubavlju.

Odsad te razresavam: moli se koliko hoces i sto vise mozes. Sve vreme bdenja postaraj se da se posvetis molitvi i prizivaj bez brojanja ime Isusa Hrista, prepustajuci se pokorno volji Bozjoj i nadajuci se na Njegovu pomoc. Veruj da te On nece ostaviti i da ce te uputiti na pravi put.

Citavo to leto proveo sam izgovarajuci bez prestanka Isusovu molitvu i bio sam neobicno spokojan. Ponekad mi se i u snu cinilo da se molim. Kada bi mi se preko dana dogodilo da sretnem nekoga, svako mi je bio drag, kao da mi je najrodjeniji. Misli se behu same od sebe smirile i ni o cemu drugom nisam mislio do o molitvi. Zatim sam poceo da navikavam um da slusa reci molitve koje su usta izgovarala, a srce je ponekad samo od sebe pocinjalo da oseca toplinu i prijatnost. Kada bih otisao u crkvu, duge manastirske sluzbe su mi izgledale kratke i vise me nisu zamarale kao ranije. Moja uboga kolibica izgledala mi je kao neki prekrasni dvorac i ja nisam znao kako da zablagodarim Bogu sto je meni, velikom gresniku, poslao tako dobrog starca i duhovnika.

Ali nisam se dugo koristio savetima mog dobrog i mudrog starca jer je on vec krajem istog leta umro. Oprostio sam se od njega sa suzama, zahvalio mu se za njegovo ocinsko staranje i zamolio ga da mi kao blagoslov ostavi brojanice sa kojima se on uvek molio. Tako, eto, opet ostadoh sam.

Najzad, leto je proslo, bastu su obrali i ja vise nisam mogao tu da ostanem. Seljak mi dade kao nagradu dve rublje, napuni mi torbu suvim hlebom za put i ja opet podjoh da lutam po raznim mestima. Ali vise nisam bio u brizi kao ranije: Prizivanje imena Isusa Hrista me je sve vise veselilo, a i svi oni na koje sam nailazio bili su tako dobri prema meni da mi se cinilo da me je ceo svet zavoleo.

Jednom sam poceo da razmisljam sta da uradim sa one dve rublje koje mi je dao seljak. Sta ce mi? Starca vise nemam niti ikoga ko bi me rukovodio, zato najbolje da kupim Dobrotoljublje i da po njemu ucim unutarnju molitvu. Prekrstih se i podjoh dalje neprestano se moleci. Dodjoh tako u neki grad i poceh da trazim po radnjama Dobrotoljublje. Najzad sam nasao jedno, ali prodavac je za njega trazio tri rublje, a ja sam imao samo dve. Cenjkao sam se, cenjkao, ali on nije hteo da popusti; najzad mi rece:

- Idi u crkvu i potrazi crkvenjaka. On ima jednu staru ovakvu istu knjigu, pa ce ti je mozda dati za tvoje dve rublje.

Otisao sam tamo i stvarno kupio za dve rublje neko vrlo staro i osteceno Dobrotoljublje. Bio sam presrecan. Popravio sam ga sa malo stofa, kako sam najbolje umeo i stavio ga u torbu zajedno sa Svetim Pismom.

I tako ja, eto, putujem neprestano ponavljajuci Isusovu molitvu, koja mi je sladja i milija od svega na svetu. Ponekad, za dan predjem po 70 vrsti, a da to i ne osetim; osecam samo da se molim. Kada se dogodi da mi je suvise hladno, govorim molitvu sa vecom paznjom i odmah mi nekako bude toplije. Ako me spopadne glad, ja cesce prizivam ime Gospoda Hrista i zaboravim na nju. Ako sam slab, ako me bole ledja ili noge, ja se usrdnije molim i vise ne osecam bol. Kad me neko uvredi ja opet pocnem da mislim na blagu Isusovu molitvu i gnev ili tuga odmah isceznu i ja sve zaboravim. Moj um je postao nekako sasvim prost. Ni o cemu se ne brinem, nista me ne zanima, nista sto je spoljasnje me ne privlaci hteo bih samo da uvek budem u samoci. Iz navike nemam nikakve druge potrebe osim da se molim bez prestanka. I kad tako radim ja sam presrecan. Bog jedini zna sta se to sa mnom zbiva. Na kraju krajeva sve je to jos emotivno ili, kako je govorio moj pokojni starac, prirodno i od stecene navike. Ali jos se ne usudjujem da otpocnem sa izucavanjem i usvajanjem duhovne molitve koja se vrsi u srcu. Suvise sam nedostojan i prost. Cekam cas volje Bozje nadajuci se u molitvu mog pokojnog starca.

I tako, ja jos nisam dosao do neprestane duhovne molitve u srcu, ali hvala Bogu, sad bar razumem sta znace reci Apostola koje sam nekad cuo:

Molite se Bogu bez prestanka.


NAPOMENE:

1. U grckom originalu stoji da se ta razumna sila nalazi u “grudima” – izraz koji oznacava centar svih osecanja, zelja, misli.

DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

KAZIVANjE DRUGO

Dugo sam putovao po raznim mestima, uvek pracen Isusovom molitvom, koja me je bodrila i tesila na svakom putu, u svakoj prilici i pri svakom susretu. Najzad mi se ucini da bih dobro uradio da se negde zaustavim i potrazim neko mirno mesto kako radi mile samoce tako i da bih mogao da izucavam Dobrotoljublje koje sam dotad citao pomalo uvece na odmoristu ili za vreme dnevnih predaha. Imao sam silnu zelju da se udubim u tu knjigu i da iz nje verom pocrpem istinito ucenje na spasenje duse kroz srdacnu molitvu. Nazalost da bih zadovoljio tu zelju nisam se mogao baviti nikakvim zanatom, posto jos od ranog detinjstva ne mogu da se sluzim levom rukom. I tako u nemogucnosti da se negde duze zadrzim, podjoh put Sibira, u manastir Svetog Inokentija Irkutskog, u nadi da cu u sibirskim ravnicama i sumama naci vise mira i da cu tamo moci lakse da se posvetim citanju i molitvi. Tako se ja krenuh ponavljajuci bez prestanka usnu molitvu.

Posle izvesnog vremena osetio sam da mi molitva sama od sebe silazi u srce, to jest da moje srce otkucavajuci ravnomerno izgovara u sebi svete reci. Na primer, pri prvom otkucaju: Gospode, pri drugom: Isuse, pri trecem: Hriste i tako dalje. Prestao sam da ustima govorim molitvu i poceo pazljivo slusati sta se to u srcu zbiva. Setih se da mi je pokojni starac govorio o radosti koju covek tada oseca. Zatim sam poceo da osecam lak bol u grudima, a u dusi toliku ljubav prema Spasitelju, da mi se cinilo da kada bi On sad stao preda me, da bih Mu se bacio pred noge, zagrlio ih i okupao suzama zahvaljujuci Mu za utehu koju Svojim Imenom, po svojoj milosti i ljubavi, daje nedostojnom i gresnom stvorenju svome.

Uskoro se u srcu pojavila neka umilna toplina koja se sirila po citavim grudima. Ovo me je navelo da pazljivo citam Dobrotoljublje, da tu proverim svoje utiske i da iz njega dalje izucavam unutarnju srdacnu molitvu. Bez te kontrole, bojao sam se da cu pasti u prelest, ili da cu primiti prirodne pokrete za blagodatne, ili se pogorditi brzim sticanjem molitve, kao sto je rekao moj pokojni starac. Uglavnom sam isao nocu, a danju sam u sumi citao Dobrotoljublje, sedeci pod nekim drvetom. O koliko novih, koliko dubokih saznanja mi je otkrilo to citanje! Ono mi je donelo srecu koju nikad dotad nisam mogao ni zamisliti. Istina, neka su mesta bila nerazumljiva za moj ograniceni um, ali srdacna molitva razjasnjavala je ono sto nisam razumeo. Pored toga, u snu sam ponekad vidjao mog pokojnog starca koji mi je objasnjavao teska mesta i budio smirenost u mojoj nerazboritoj dusi. Toga leta citava dva meseca sam proveo u nekom blazenom stanju. Putovao sam mahom kroz sume i po seoskim putevima. Kad bih dosao u neko selo zamolio bih za torbu suvog hleba i pregrst soli, pa bih napunio cuturu vodom i ponovo posao dalje. To mi je bilo dovoljno za narednih sto vrsti.

Razbojnici napadaju bogotrazitelja

Da li zbog mojih grehova ili radi duhovne pouke, tek, krajem leta naidjose iskusenja. Evo kako: kada sam jedne veceri izbio na drum sreo sam dva coveka – licili su mi na vojnike. Zatrazili su mi novac i kad sam im rekao da nemam ni kopejke, nisu verovali, pa su poceli drsko da vicu:

- Lazes! Bogomoljci skupljaju mnogo novaca.

Jedan od njih rece:

- Sta tu vazdan da razgovaramo? pa me udari stapom po glavi i ja padoh bez svesti.

Ne znam da li sam dugo tako lezao; ali kad sam dosao k sebi, videh da sam u sumi nedaleko od puta. Sav sam bio iscepan, a moja torba bese nestala. Ostale su samo vezice kojima sam je pricvrscavao. Hvala Bogu sto nisu odneli licnu kartu koja mi je bila u staroj kapi, kako bi je brzo mogao pokazati kad zatreba. Kad sam se digao gorko zaplakah, ne toliko zbog bolova u glavi koliko zbog knjiga – Svetog Pisma i Dobrotoljublja koji su mi bili u ukradenoj torbi. Plakao sam i jadikovao danima i nocima. Gde je sad moje Sveto Pismo koje jos od detinjstva citam i koje sam uvek imao uza se? Gde je moje Dobrotoljublje iz kojeg sam crpeo znanje i utehu? Izgubio sam jedino blago koje sam imao pre nego sto sam ga se dovoljno nauzivao. Bolje da su me ubili. Sto ce mi zivot bez te duhovne hrane? Nikada vise necu moci da kupim te knjige.

Citava dva dana jedva sam mogao da idem – toliko sam bio tuzan; treceg dana, iznemogao, padoh pored jednog zbuna kraj puta i zaspah. Sanjao sam da sam u manastiru, u starcevoj celiji i da mu pricam svoje jade. Starac, posto me je utesio, rece:

- Neka ti ovo bude za nauk da se vise ne vezujes za materijalne stvari, vec da slobodan i lak ides k nebu. Ovo ti je iskusenje poslato da ne bi pao u duhovno slastoljublje jer Bog hoce da se hriscani potpuno odreknu svoje volje i svake vezanosti za nju, kako bi se celosno predali Njegovoj bozanskoj volji. Sve sto On cini jeste radi dobra i spasenja covekovog. Bog hoce da se svi ljudi spasu (I Tim. 2, 4). Stoga, nemoj da ocajavas i veruj da ce Bog dati s iskusenjem i izlaz (I Kor. 10,13) i da ces uskoro primiti utehu vecu od tvoje sadasnje zalosti.

Na to se probudih, ohrabrih, s nekom svetloscu i mirom u dusi. Neka bude volja Gospodnja, rekoh, pa ustadoh, prekrstih se i podjoh. Molitva je i dalje dejstvovala u mom srcu kao i ranije i tri dana sam putovao na miru. Odjednom ugledah na putu grupu zlocinaca koje su sprovodili. Kad sam stigao do njih primetio sam onu dvojicu koji su me napali. Posto su isli ivicom kolone padoh pred njih na kolena moleci da mi kazu gde su mi knjige. Prvo su se pravili da me ne poznaju, a onda jedan od njih rece:

- Ako nam das stogod, vraticemo ti knjige. Daj nam rublju.

Zakleo sam se da cu im je neizostavno dati, pa makar morao prositi za nju.

- Evo, uzmite ako hocete moju licnu kartu u zalog.

Onda mi rekose da se knjige nalaze u kolima sa ostalim ukradenim stvarima koje su im zaplenili.

- Kako bih mogao da dodjem do njih?

- Pitaj komandira koji nas sprovodi.

Otrcah k njemu i sve mu podrobno objasnih. Izmedju ostalog on me upita da li znam da citam Sveto Pismo.

- Ne samo da znam da citam, vec umem i da pisem, odgovorih ja. Na Svetom Pismu ce te videti jednu belesku koja vam moze potvrditi da je knjiga moja, a evo na licnoj karti mog imena i prezimena.

- Ovi lopovi su dezerteri, otpoce da prica komandir. Oni zive u nekoj kolibi i napadaju prolaznike. Juce ih je uhvatio jedan vest kocijas kada su pokusali da mu ukradu trojku (konje). Sto se tice tvojih knjiga vrlo cu ti ih rado vratiti, samo moras poci sa nama jos cetiri vrste do prvog odmorista, jer ne mogu samo zbog tebe da zaustavim citavu kolonu.

Sav presrecan, isao sam pored komandira koji je jahao i razgovarao sa njim. Odmah sam video da imam posla sa dobrim i postenim covekom. Raspitivao se ko sam, odakle dolazim i kuda idem. Odgovorio sam mu iskreno. Najzad stigosmo do zgrade odmorista i on otide da potrazi moje knjige; malo posle mi ih donese govoreci:

- Kuda ces sad da ides? Vec je pao mrak. Hajde, ostani ovde da nocis.

Tako i uradih. Bio sam toliko srecan sto sam nasao svoje knjige da nisam znao kako da zablagodarim Bogu. Grcevito sam ih stezao na grudi, suze radosnice tekle su mi iz ociju, a srce mi je lupalo od prevelike radosti.

Komandir, videvsi me, rece:

- Ti izgleda volis da citas Sveto Pismo.

Od radosti nisam mogao nista da kazem. Samo sam plakao. Komandir nastavi:

- Ja, brate, pazljivo citam Evandjelje svakoga dana, pa izvadi iz uniforme jedno malo Evandjelje optoceno srebrom.

- Sedi da ti ispricam kako sam stekao tu naviku. Hej, dajte ovamo veceru!

Komandirova prica

Sedosmo za sto i komandir otpoce:

- Od mladosti sam sluzio u armiji, nikad u garnizonu. Znao sam dobro svoj posao i pretpostavljeni su me voleli kao valjanog vojnika. Ali bejah mlad, moji prijatelji takodje. Na moju nesrecu naucio sam da pijem i toliko sam se bio odao alkoholu da sam se razboleo. Kad nisam pio bio sam primeran oficir, ali cim bih uzeo i najmanju casicu morao sam da odlezim po sest nedelja. Dugo su me trpeli, ali, najzad posto sam u pijanom stanju uvredio jednog pretpostavljenog bio sam vracen medju proste vojnike i upucen u garnizon na trogodisnju kaznu. Zapretili su mi da cu biti najstrozije kaznjen ako ne ostavim pice. I tako bednik, uzalud sam pokusavao da se uzdrzim, da se lecim, nisam nikako mogao da se oslobodim te strasti. Najzad je reseno da me posalju u kazneni bataljon. Kada sam to cuo bio sam ocajan.

Jednoga dana dok sam sedeo u sobi i razmisljao o svemu tome, dodje neki kaludjer koji je kupio prilog za crkvu. Svako je davao koliko je mogao. Kada je stigao do mene kaludjer me upita:

- Sto si tako tuzan?

Porazgovarao sam malo sa njim i ispricao mu svoju nesrecu. Monah se sazali na moj tezak polozaj, pa mi rece:

- Ista stvar se dogodila mom rodjenom bratu i evo kako se on izbavio te bede. Njegov duhovnik mu je dao Evandjelje i naredio mu da svaki put kad bude osecao potrebu da pije procita po jednu glavu, a ako se zelja ponovi, neka procita i sledecu. Moj brat je poceo tako da radi i posle kratkog vremena strast za picem je iscezla i evo vec petnaest godina kako nije okusio ni kapi alkohola. Pokusaj i ti tako i brzo ces videti koristi od toga. Imam jedno Evandjelje, ako hoces, donecu ti ga.

- Sta ce mi tvoje Evandjelje, kad me ni svi moji napori, ni lekovi nisu mogli zadrzati da ne pijem.

Govorio sam tako jer nikad dotad nisam bio citao Evandjelje.

- Nemoj tako, odgovori kaludjer. Uveravam te da ce ti pomoci.

I stvarno sutradan mi donese svoje Evandjelje. Otvorio sam ga, pregledao, procitao nekoliko recenica i rekao:

- Ne treba mi; nista se tu ne razume.

Monah me je i dalje preklinjao govoreci da se i u samim recima Evandjelja krije blagodatna sila, jer je Sam Bog izgovorio reci koje su u njemu zapisane.

- Ne mari nista ako ne razumes, samo i dalje citaj pazljivo. Jedan svetitelj je rekao: “Ako ti ne razumes Rec Bozju djavoli je razumeju i drhte”, a pijanstvo je bez sumnje delo zlih duhova. Jos cu ti reci i ovo: Sveti Zlatoust pise da se demoni plase cak i kuce u kojoj se cuva Evandjelje i nije im lako da tu napadaju coveka.

Ne secam se vise sta sam dao tom kaludjeru, uzeo sam Evandjelje, stavio ga u kofer sa ostalim stvarima i ubrzo sasvim zaboravio na njega. Posle nekog vremena osetio sam potrebu za alkoholom – umirao sam od zelje, pa otvorih kofer da uzmem novac i otrcim u kafanu. Pogled mi pade na Evandjelje. Setih se svega sto mi je kaludjer rekao, pa ga otvorih i poceh da citam prvu glavu po Mateju. Procitao sam je do kraja i nista nisam razumeo, ali setio sam se da je monah rekao: “To nista ne mari, samo i dalje citaj pazljivo”. Hajde, rekoh, da procitam i drugu glavu. Poceh i vec mi se ucini razumljivije. Hajde i trecu – nisam jos ni poceo da je citam kad zacuh trubu koja je svirala povecerje. Sad vise nisam mogao da napustim kasarnu, tako da te veceri nisam pio.

Sutradan po ustajanju kada sam posao da potrazim vina pomislih: da opet procitam jednu glavu iz Evandjelja – pa da vidim. Procitao sam je i opet nisam otisao u kafanu. I sledeceg puta kada sam osetio zudnju za alkoholom, opet sam uzeo da citam i bilo mi je lakse. Ovo me je ohrabrilo i kadgod bih osetio zelju za picem citao sam po jednu glavu iz Evandjelja. Ukoliko je vreme vise prolazilo meni je bivalo sve lakse. Na kraju, kad sam zavrsio sva cetiri Evandjelja strast za vinom je potpuno iscezla i ja sam omrzao svaki alkohol. Evo vec dvadeset godina kako ne uzimam nikakvo jako pice.

Ceo svet ss cudio mojoj promeni. Posle tri godine ponovo su me primili u oficirski cin. Cak sam i napredovao i postao komandir. Ozenio sam se – imao sam srecu da naidjem na divnu zenu. Stekli smo nesto imetka i sad, hvala Bogu, nekako zivimo, pomazemo sirotinju koliko mozemo i primamo namernike. Imam i sina koji je vec oficir – krasan momak. Od kako sam ozdravio zakleo sam se da cu svakog dana, citavog zivota, procitati po jedno od cetiri Evandjelja bez obzira na druge poslove. Tako sada i radim. Kad sam mnogo zauzet i kad sam umoran ja onda legnem i zamolim zenu ili sina da sednu pokraj mene i da mi citaju Evandjelje. Tako ja ne odstupam od svog pravila. Iz zahvalnosti i u slavu Bozju dao sam da se ovo Evandjelje optoci srebrom i uvek ga nosim na grudima.

Sa zadovoljstvom sam ovo saslusao i onda rekao:

- Znao sam slican slucaj. U nasem selu, u fabrici bio jedan odlican majstor, jako dobro izvezban u svom zanatu. Ali na njegovu nesrecu pio je i to cesto. Neki pobozan covek mu je posavetovao da kadgod oseti potrebu za vinom izgovori po trideset i tri Isusove molitve, u slavu Presvete Trojice, a u spomen trideset i tri godine zemaljskog zivota Isusa Hrista. Majstor ga je poslusao i uskoro je prestao da pije. Cak je kroz tri godine otisao u manastir.

- A sto je vece, upita komandir, Isusova molitva ili Evandjelje?

- Evandjelje i Isusova molitva su jedno isto, odgovorih ja, jer bozanstveno Ime Isusa Hrista krije u sebi sve evandjelske istine. Sveti Oci su govorili da je Isusova molitva skraceno Evandjelje.

Potom se pomolismo Bogu i kapetan otpoce da cita Evandjelje po Marku od pocetka. Ja sam slusao i u srcu tvorio Isusovu molitvu. U dva sata po ponoci zavrsili smo Evandjelje i otisli na spavanje.

Kao i obicno izjutra sam rano ustao; svi su jos spavali. Svitalo je i ja sam poceo da citam moje drago Dobrotoljublje. Sa koliko radosti sam ga otvorio! Cinilo mi se da sam se ponovo sastao sa svojim ocem posle dugog rastanka ili sa prijateljem vaskrslim iz mrtvih. Ljubio sam ga i zahvaljivao Bogu sto mi ga je vratio. Poceh da citam Teolipta Filadelfijskog, u drugom delu Dobrotoljublja. Zacudio me je njegov savet u kojem predlaze da se istovremeno obavljaju tri posla: Sedeci za stolom, kaze on telu daj hranu, uhu citanje, srcu molitvu. Ali secanje na onu divno provedenu juceranju veceru na primeru mi je pokazalo da je to mogucno. Tad sam razumeo tajnu da srce i um coveka nisu jedno isto.

Kada je kapetan ustao, otisao sam da mu se zahvalim i da mu kazem zbogom. Posluzio me je cajem, dao mi jednu rublju, pa se rastadosmo. Sav radostan nastavio sam put.

Posto sam presao jednu vrstu, setih se da sam onim vojnicima obecao rublju do koje sam neocekivano dosao. Da li da im je odnesem ili ne? S jedne strane, pomislih, oni su me izudarali i opljackali, a s tim novcem i ovako ne mogu nista kad su pod strazom. Ali s druge strane setih se da u Svetom Pismu stoji: Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga (Rim. 12, 20). A Spasitelj je govorio: Ljubite neprijatelje svoje (Mat. 5, 44) i jos koji hoce kosulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mat. 5, 40). Ubedivsi ovim sebe, vratih se i stigoh do zgrade odmorista bas kada se kolona spremala da podje. Otrcao sam do dvojice lopova i dao im rublju govoreci:

- Pokajte se i molite se Bogu. Covekoljubivi Hristos vas nece ostaviti!

Potom se udaljih od njih i podjoh svojim putem u suprotnom pravcu.

Usamljenost

Posto sam presao pedeset vrsti po dobrom putu, podjoh seoskim putevima mirnijim i pogodnijim za citanje. Dugo sam isao kroz sumu i s vremena na vreme nailazio na po koje selo. Cesto sam po citav dan sedeo u sumi i citao Dobrotoljublje. Iz te sam knjige naucio mnogo divnih stvari. Srce mi je gorelo od zelje da se sjedinim sa Bogom kroz unutarnju molitvu koju sam marljivo izucavao iz Dobrotoljublja. Ali bio sam tuzan sto nisam mogao da nadjem neko skroviste gde bih se na miru i bez prekidanja mogao posvetiti citanju. U to vreme citao sam i Sveto Pismo i osecao da pocinjem da ga bolje razumem. Sve manje je bilo nejasnih mesta. Sveti Oci imaju pravo kad kazu da je Dobrotoljublje kljuc koji otkriva tajne Svetoga Pisma. Rukovodjen Dobrotoljubljem pocinjao sam da razumem tajanstveno znacenje Reci Bozje; otkrio sam sta znaci tajni covek srca (I Petr. 3, 4), molitva duhom i istinom (Jov. 4, 23), carstvo unutra u nama (Luk. 27, 21), posredstvo sauzdisajnog Duha Svetoga (sr. Rim. 8,26); razumeo sam smisao reci: vi ste u meni (Jov. 15, 4), daj mi srce svoje (Pric. 23, 26), obuci se u Hrista (Rim. 13,14 i Gal. 3, 27), obrucenje Duha Svetog u srcima (sr. Apokal. 22, 17), prizivanje: Ava oce (Rim. 8, 15-16) i jos mnogo sta drugo. Pri svem tom neprestano sam se molio u srcu. Sve sto me je okruzavalo izgledalo mi je prekrasno. Drvece, trava, ptice, zemlja, vazduh, svetlost – sve kao da mi je govorilo da postoji radi coveka, da kazuje ljubav Bozju prema nama; cinilo mi se da se sve moli, da sve peva slavu Bogu. Razumeo sam tada sta znaci ono sto se u Dobrotoljublju naziva “znanje jezika tvari” i uvideo sam kako je mogucno razgovarati sa stvorenjima Bozjim.

Sumareva prica

Dugo sam tako putovao i onda dodjoh u neko pusto mesto gde tri dana nisam naisao ni na kakvo selo. Bio sam pojeo sav dvopek koji sam imao. Nisam znao sta da radim da ne bih umro od gladi. Cim sam nastavio srdacnu molitvu briga je iscezla i ja sam se prepustio volji Bozjoj. Ovo me je umirilo i razveselilo. Nisam dugo isao kad opazih pred sobom nekog psa kako izlazi iz sume,- pozvah ga i on dodje k meni i poce da se umiljava. To me je obradovalo, pa pomislih: Kako je velika milost Bozja! – sigurno da u sumi ima neko stado jer je ovo ovcarski pas, ili mozda neki lovac koji lovi ovuda. U svakom slucaju zatrazicu hleb posto vec dva dana nisam nista jeo ili cu se raspitati za neko selo u okolini. Kad me je onjusio i video da nemam nista, pas je pobegao u sumu istim putem kojim je i dosao. Podjoh za njim; posle nekih dvesta metara primetio sam medj drvecem psa koji je promolio glavu iz svoje kucice i lajao. Videh kako mi ide u susret jedan seljak srednjih godina suv i bled. Upitao me je kako sam dotle dosao, a ja njega sta radi u tom pustom mestu. Posto smo malo porazgovarali seljak me pozva u kolibu i objasni mi da je on sumar i da nadgleda ovu sumu koja treba da se posece. Posluzio me je hlebom i solju, pa pocesmo razgovor.

- Zavidim ti na ovom usamljenickom zivotu koga vodis, rekoh mu, a ne kao ja koji lutam iz mesta u mesto medj svakakvim svetom.

- Ako hoces mozes i ti da zivis ovde. U blizini ima stara koliba u kojoj je ziveo sumar koji je bio pre mene, malo je ostecena, ali za leto moze da posluzi. Imas licnu kartu. Hleba ima dosta za nas dvojicu – svake nedelje mi ga donose iz sela, a evo potoka u kojem uvek ima vode. Ja, brate, vec deset godina samo hleb jedem i vodu pijem, i nista vise. U jesen, kada se zavrse poljski radovi doci ce dvesta ljudi da seku sumu. Ja onda vise nemam nikakva posla ovde, pa ces morati i ti da ides.

Kada sam ovo cuo bio sam presrecan. Nisam znao kako da zahvalim Bogu na Njegovoj dobroti. Sve ono zbog cega sam toliko tuzio, sve ono sto sam toliko zeleo, eto, sada se odjednom ostvarilo. Do duboke jeseni ima jos cetiri meseca i za to vreme cu moci da iskoristim ovaj mir i tisinu i da uz pomoc Dobrotoljublja izucavam neprestanu srdacnu molitvu. Tako sam odlucio da se nastanim u kolibi koju mi je sumar spominjao. Produzismo razgovor i taj mi brat isprica svoj zivot.

- Nisam bas bio poslednji covek u selu, imao sam svoj zanat, bojio sam tkanine u crveno i plavo. Ziveo sam u obilju, ali ne bas posteno – prilicno sam varao musterije, psovao za svasta, bio sam grub, pijanica i svadjalica. U selu je ziveo pojac koji je imao neku staru, veoma staru knjigu o Strasnom sudu. Cesto je odlazio kod poboznih ljudi i citao im, a oni su mu za to davali nesto novca. Najcesce su mu davali po deset kopejki i on bi ostajao do zore i citao. Jednom je dosao k meni. Dok sam ja nesto radio slusao sam ga kako cita o mukama u adu, o vaskrsenju mrtvih, o tome kako ce Bog doci da sudi svetu, kako ce andjeli zatrubiti, kako ce se oganj i smola izliti na zemlju, kako ce crvi razjedati gresnike. Slusajuci to bilo mi je uzasno. Ucinilo mi se da ce te muke sigurno i mene snaci. Pomislih: ako bih pokusao da spasem dusu, mozda bih iskupio grehe. Dugo sam razmisljao i najzad odlucih da ostavim svoj zanat. Prodao sam kucu i kako sam ziveo sam, postao sam sumar s tim da mi nagrada bude hleb, nesto malo odela i svece koje palim za vreme molitve.

Evo vise od deset godina kako tako zivim. Jedem jednom dnevno i to samo hleb i vodu. Svakog jutra ustajem sa prvim petlima i sve dok ne svane cinim metanije. Kad se molim, onda zapalim po sedam sveca pred ikonama. Danju kad obilazim sumu nosim na sebi teske verige. Ne psujem, ne pijem nikakav alkohol, ne svadjam se, sa zenama nemam nikakve veze.

S pocetka sam bio srecan sto ovako zivim, a zatim su pocele da me obuzimaju misli kojih nikako ne mogu da se oslobodim. Bog zna da li cu zasluziti oprostaj grehova, a ovakav zivot je veoma tezak. I onda, da li je sve to istina sto pise u knjigama? Kako to covek moze da vaskrsne? Oni koji su umrli pre sto godina, vise od njih ni praha nema. I ko zna da li uopste postoji pakao? U svakom slucaju niko se jos nije vratio s onog sveta; kad covek umre on istruli i od njega ne ostane vise ni traga. Mozda su ovu knjigu napisali popovi samo da bi nas, proste ljude, zaplasili i lakse potcinili. Covek tako zivi na ovoj zemlji tesko i bez utehe, a na drugom svetu nece imati nista. Cemu onda sve ovo? Nije li mozda bolje da se covek bar ovo malo vremena dok je na zemlji nauziva. Eto, takve me misli proganjaju, dodade on, i bojim se da cu morati da se vratim svom zanatu.

Kad sam ovo cuo bilo mi je veoma zao tog coveka, pa pomislih: obicno se govori da su samo intelektualci i naucnici “slobodni mislioci” i da ni u sta ne veruju, a evo kako i nasi prosti seljaci umeju da ne veruju. Verovatno zao duh ne bira, stavise mozda jos lakse napada neuke. Treba se prosvecivati koliko god vise mozemo i jacati se Recju Bozjom protiv neprijatelja duse.

U nameri da pomognem ovom bratu i da ojacam njegovu veru izvadih iz torbe Dobrotoljublje i otvorih ga na sto devetoj glavi od prepodobnog Isihija. Procitao sam i objasnio da se covek ne moze uzdrzati od greha samo iz straha od krize, jer dusa ne moze da se oslobodi gresnih misli bez cuvanja uma i cistote srca koji se zadobijaju kroz unutarnju molitvu. Svi oni koji iz straha od paklenih muka otpocnu dobrodeteljni zivot, kao i oni koji ga pocnu radi nagrade u Carstvu nebeskom su, prema Svetim Ocima, slicni najamnicima jer je strah od muka – put sluge, a zelja za nagradom – put najamnika. Bog medjutim zeli da ljudi dolaze k Njemu putem sinovskim, to jest da iz ljubavi i usrdja prema Njemu budu posteni i da se nasladjuju spasonosnim jedinstvom sa Njim u svojim dusama i srcima.

- Uzalud se umaras i nameces sebi razne teske podvige. Bices uvek i u najmanjoj prilici sklon da gresis i nikada neces biti spokojan, sve dok ti Bog ne bude stalno u pameti, a Isusova molitva u srcu. Nego ti, brate, otpocni da neprestano svrsavas Isusovu molitvu sto ti nece biti tesko u ovoj pustinji i uskoro ces videti korist od toga. Bogohulne misli ce nestati, vera i ljubav prema Spasitelju probudice se u tebi, razumeces kako to mrtvi mogu da vaskrsnu i Strasni sud ce ti izgledati onakav kakav ce on ustvari i biti. Na srcu ce ti biti tako lepo i lako od molitve da ces se zacuditi i vise neces zaliti sto vodis ovaj spasonosni zivot.

Zatim sam mu rastumacio, sto sam bolje umeo, kako da zapocne i kako da upraznjava neprestano Isusovu molitvu. Procitao sam mu i sta o tome govori Sveto Pismo i Dobrotoljublje. Bilo je vidno da se on sa tim saglasavao i da ga je to uspokojilo. Posto sam se rastao od njega otisao sam u svoju kolibu.

Duhovno udubljivanje

Boze moj! Koliku radost, koliko spokojstvo i ushicenje osetih kada sam prekoracio prag te pecine ili tacnije receno tog groba. Licila mi je na divan dvorac ispunjen utehom i veseljem. Placuci od radosti zahvalio sam se Bogu i pomislio: e sad u ovoj tisini i miru treba marljivo raditi i moliti Gospoda da me urazumi, pa poceh da citam Dobrotoljublje od korica do korica sa velikom paznjom. Posle nekog vremena zavrsio sam sa citanjem i uvideo koliko se mudrosti, i dubine svetosti nalazi u toj knjizi. Ali kako se u njoj govori o mnogim i raznim problemima i to po poukama mnogih Svetih Otaca ja nisam mogao sve da razumem niti da obratim paznju iskljucivo na samodejstvujucu srdacnu molitvu. A to sam mnogo zeleo rukovodjen zapovescu Bozjom koju nam je Apostol saopstio recima: Starajte se pak za vece darove (I Kor. 12, 31) i jos Duha ne gasite (I Sol. 5,19). Razmisljao sam razmisljao, ali nisam znao sta da radim – sam nisam dovoljno pametan, a uz to nemam nikoga da mi pomogne. Dosadjivacu Gospodu svojim molbama, pa ce mi On mozda sve to razjasniti. Tako sam citav dan proveo u molitvi ne prekidajuci je ni za trenutak; misli mi se umirise i ja zaspah. Sanjao sam da sam u celiji mog pokojnog starca i da mi on tumaci Dobrotoljublje. Govorio je: “Ova knjiga je puna mudrosti, to je tajanstvena riznica poimanja skrivenih namera Bozjih. Ona nije uvek svakom dostupna, ali ona sadrzi pouke za svakog: za mudrog – mudre, za prostog – proste. Stoga vi neuki ne treba da citate Dobrotoljublje po redu. Raspored poglavlja je tu bogoslovski, dok prost covek koji zeli da iz ove knjige nauci unutarnju molitvu treba da je cita sledecim redom: 1) najpre knjigu monaha Nikifora (u drugom delu Dobrotoljublja); zatim 2) knjigu Grigorija Sinaita u celosti osim malih poglavlja; 3) Simeona Novog Bogoslova o tri vida molitve kao i slovo o veri i najzad 4) Kalista i Ignjatija. Kod ovih Otaca nalazi se u potpunosti izlozeno ucenje o unutarnjoj molitvi srca, razumljivo za svakoga.

A ako hoces najjasniju pouku o molitvi ti nadji u cetvrtom delu skracene pouke o molitvi od Kalista, patrijarha Carigradskog.”

U snu uzeh Dobrotoljublje i poceh traziti to mesto, no nikako nisam mogao da ga nadjem. Onda sam starac prevrnuvsi nekoliko listova rece:

- Evo tu je, obelezicu ti ga, pa dohvati sa zemlje parce ugljena i nacini znak na toj strani.

Sve sto je starac govorio pazljivo sam slusao i trudio se da sto bolje zapamtim.

Kad sam se probudio jos nije bilo svanulo, pa sam ostao lezeci i prisecao se svega sto sam u snu video i cuo. Poceh da razmisljam: Bog zna da li mi se to javio duh pokojnog starca ili je to bila moja uobrazilja, posto sam cesto mislio na Dobrotoljublje i mog starca. Sa takvim mislima sam ustao; svitalo je. Odjednom ugledah na kamenu koji mi je sluzio kao sto, moje Dobrotoljublje otvoreno na onoj strani koju je starac obelezio. Beleska je bila ista kao i ona u snu, a komadic ugljena je jos lezao kraj knjige. Bio sam zaprepascen posto sam znao da knjiga sinoc nije bila tu – bio sam je ostavio zatvorenu pored mene pre nego sto sam zaspao i znao sam da nije bilo nikakvog znaka na toj strani. Ovo me je uverilo u istinitost mog sna i u svetost pokojnog starca:

Otpoceh da citam Dobrotoljublje po oznacenom redu. Procitah jedanput, pa onda drugi put. Osetio sam u sebi zelju i revnost da oprobam sve sto sam procitao. Sad mi je bilo sasvim jasno sta je unutarnja molitva, koja su sredstva kojima se dolazi do nje, koje su posledice takve molitve, kako ona raduje dusu i srce i kako se raspoznaje da li je to blazeno stanje od Boga ili od prirode ili od prelesti.

Narocito sam zeleo da otkrijem mesto srca po uputstvima svetog Simeona Novog Bogoslova. Zatvorio sam oci, svu paznju obratio na srce pokusavajuci da ga zamislim onako kakvo i jeste na levoj strani grudi i pazljivo slusao njegove otkucaje. Tako sam se vezbao po pola sata nekoliko puta dnevno. U pocetku nisam nista primecivao osim neke tame, ali uskoro sam imao jasniju predstavu o svom srcu i poceo da osecam pokrete u njemu; zatim sam poceo da uvodim u srce i izvodim iz njega Isusovu molitvu naporedo sa disanjem, onako kako uce sveti Grigorije Sinait, Kalist i Ignjatije. To otprilike izgleda ovako: sabrao sam um u srce, udisao vazduh i zadrzavao ga u grudima izgovarajuci: Gospode Isuse Hriste, a pri izdisanju: pomiluj me. Ispocetka sam se vezbao u tome sat ili dva dnevno, dok najzad nisam uspeo da ceo dan tako provodim. Kada bi me obuzela tromost ili lenost ili nedoumica, odmah bih poceo da citam u Dobrotoljublju mesta gde se govori o uvezbavanju srca, i volja i usrdnost su se ponovo javljali. Posle tri nedelje ovakvog delanja osetio sam bol u srcu, potom neku prijatnu toplinu u njemu, utehu i mir. Ovo me je podstaklo da se jos usrdnije molim, tako da su sve moje misli bile obuzete time i pocinjao sam da osecam veliku radost. Od tada se pojavise i razna osecanja u srcu i umu. Ponekad kao da mi je nesto oblilo srce i ja sam osecao neku lakocu, neku slobodu i utehu i tako veliku radost u srcu, da sam bio ushicen i nekako preporodjen. Ponekad sam opet osecao plamenu ljubav prema Isusu Hristu i svoj tvari Bozjoj. Ponekad opet su mi se suze blagodarnosti prema Bogu koji i mene, velikog gresnika, toliko voli, lile same od sebe niz lice. Ponekad se moj ograniceni um toliko prosvetljivao da sam jasno razumevao ono sto ranije nisam mogao. Ponekad se umilna toplina moga srca sirila po citavom bicu i sav uzbudjen osecao sam sveprisustvo Bozje. Ponekad dok sam prizivao Ime Isusa Hrista obuzimala bi me snazna i duboka radost i ja sam tad razumevao sta znace reci: Carstvo je Bozije unutra u vama (Luk. 17, 21).

Za vreme ovog blazenog stanja primetio sam da se srdacna molitva pojavljuje u tri vida – u duhu, u osecanjima i u ozarenju. U duhu kao umilenje od ljubavi prema Bogu, unutarnji mir, ushicenje uma, cistota misli, radosno secanje na Boga; u osecanjima kao prijatna toplina srca, punoca citavog bica, odusevljena radost u srcu, lakoca, snazno osecanje zivota, neosetljivost na bol i tugu, u ozarenju kao prosvetljenje razuma, razumevanje Svetog Pisma, poznavanje jezika tvari, odvojenost od sujete sveta i poimanje sladosti unutrasnjeg zivota u Bogu, uverenje o blizini Bozjoj i njegovoj ljubavi prema nama.

Posle pet meseci usamljenickog zivota provedenih u molitvenom podvigu i duhovnoj radosti toliko sam se bio navikao na srdacnu molitvu da sam je bez prestanka obavljao. Na kraju sam osetio da se molitva sama od sebe svrsava, bez mog ucesca; ona je izvirala iz uma i srca ne samo kad sam bio budan, vec i za vreme sna i vise se nije prekidala ni za trenutak. Dusa je moja blagodarila Gospodu, a srce se topilo u neprestanoj radosti.

Ali doslo je vreme da se suma posece. Drvosece su se okupile i ja sam morao da napustim svoje tiho prebivaliste. Posto sam se zahvalio sumaru i ocitao molitvu, celivao sam zemlju na kojoj me je Bog udostojio Svoje milosti, pa uzevsi torbu sa knjigama na ledja podjoh.

Dugo sam lutao dok najzad nisam stigao do Irkutska. Srdacna, samodelatna molitva srca me je veselila citavim putem, premda ne uvek u istom stepenu. Gde god ja bio, sto god radio, ona mi nikad nije smetala i nista je nije moglo umanjiti. Ako bih nesto radio molitva je sama od sebe tekla, a posao je bolje napredovao. Ako bih nesto pazljivo slusao ili citao, molitva ni onda nije prestajala i ja sam istovremeno osecao i jedno i drugo kao da sam podeljen ili kao da se u mom telu nalaze dve duse. Boze moj, koliko je covek tajanstven!…

Susret sa vukom

Kako su velika djela tvoja Gospode! Sve si premudro stvorio. (Ps. 104, 24). Na putu sam imao mnogo cudnih dozivljaja. Ne bih stigao ni za nekoliko dana da sve ispricam. Ali primera radi evo sta mi se jednom dogodilo. Jedne zimske veceri prolazio sam sumom iduci u neko selo na dve vrste odatle gde sam hteo da prenocim. Selo mi je vec bilo na vidiku kad odjednom jedan kurjak skoci na mene. U ruci sam imao vunene brojanice mog pokojnog starca koje sam uvek nosio uza se; njima sam ga odgurnuo. I gle, brojanice mi spadose s ruku i obavise se zivotinji oko vrata. Kurjak je ustuknuo, jurnuo kroz trnjak, ali se zadnjim sapama zaplete u trnje, a brojanice se zakacise za jedno suvo drvo. Vuk se koprcao svom snagom jer su mu brojanice stezale gusu. Prekrstih se i podjoh da oslobodim zivotinju plaseci se da ce mi iskidati brojanice i pobeci sa tim za mene toliko dragocenim predmetom. Cim sam prisao i uhvatio brojanice vuk se trgao, prekinuo ih i pobegao. Posto sam se zahvalio Bogu i spomenuo mog pokojnog starca nastavih put i srecno stigoh u selo. Odmah sam otisao u gostionicu da potrazim prenociste. Za jednim stolom u uglu sedela su dva coveka jedan vec u godinama, a drugi, krupniji, bio je nesto mladji. Pili su caj. Upitah seljaka koji je cuvao njihove konje ko su ti ljudi, i on mi rece da je onaj stariji ucitelj, a ovaj drugi sudski pisar i da su obojica plemici.

- Vozim ih na vasar na dvadeset vrsti odavde, dodade seljak.

Posto sam se malo odmorio zamolih od gazdarice iglu i konca, pa se priblizih sveci da usijem brojanice. Pisar me pogleda i rece:

- Ala si se ti molio kada si i brojanice pokidao.

- To nisam ja uradio vec jedan kurjak.

- Gle, zar se i vukovi mole, rece pisar smejuci se.

Onda sam im ispricao sta se dogodilo i objasnio zasto su ove brojanice tako dragocene za mene. Pisar se opet nasmeja, pa rece:

- Vi koji ste pobozni svuda vidite neko cudo. Sta tu ima tajanstveno. Ti si to jednostavno bacio na tog kurjaka i on se uplasio i pobegao. Psi i vukovi se oduvek boje kad se nesto na njih zavitla. A sto se u sumi zapleo u trnje, to bogme nije tesko. Ipak ne treba verovati da sve sto se u svetu dogadja jeste neko cudo.

Onda ucitelj otpocne da raspravlja sa njim:

- Ne govorite tako; vi niste dovoljno upuceni u to. Sto se mene tice ja vidim u ovom dogadjaju tajnu – i culne i duhovne prirode.

- Kako to? upita pisar.

- Vi ste verovatno ucili u skoli nesto malo biblijske istorije. Secate li se da su prvom coveku, Adamu, dok je bio bezgresan sve zivotinje bile pokorne; one su mu se same priblizavale bez straha, a on im je davao imena. Starac kome su pripadale brojanice bio je svet; a svetost nije nista drugo do vaskrsavanje prvobitne nevinosti u gresnom coveku, zahvaljujuci njegovim naporima i cinjenju dobra i vrlinama. Sveta dusa osvecuje telo i posto su brojanice bile uvek u rukama jednog svetitelja one su stalnim dodirom sa njim bile prozete nekom silom – silom bezgresnosti prvoga coveka. Ovo je tajna duhovne prirode… Tu blagotvornu silu prirodno da osecaju sve zivotinje, pogotovu preko cula mirisa jer je on najosetljiviji organ kod zivotinja. To je tajna culne prirode.

- Za vas ucenjake sve je sila i premudrost, dok mi, obicni ljudi gledamo stvari mnogo jednostavnije. Evo, na primer, sipati u casu malo votke i popiti je, to je po nama ono sto daje silu, rece pisar i uputi se ormanu.

- Neka vam bude, rece ucitelj, ali vi nama ostavite nauku.

Uciteljeve reci su mi se dopale, pa mu pridjoh:

- Dozvolite mi da vam jos nesto ispricam o mom starcu, pa mu ispricah kako mi se javio u snu, kako me je poucio i ostavio belesku u Dobrotoljublju. Ucitelj me je pazljivo slusao, a pisar je lezao na klupi i gundjao:

- Covek stvarno poludi kad neprestano zabada nos u Sveto Pismo. Treba samo videti ovoga ovde… Koji bi vrag tumarao nocu da dira tvoje knjige. Verovatno si u snu oborio knjigu i ona je pala u pepeo – eto to je citavo cudo.

Ah ti besposlicari, poznajem ih ja, dragi moj, sve te iz tvoje druzine, promrmlja pisar, pa se okrete zidu i zaspa.

Ja se nagoh prema ucitelju i rekoh:

- Ako hocete mogu vam pokazati knjigu sa beleskom. Videcete da to nije mrlja od pepela.

Izvadih Dobrotoljublje iz torbe, pa mu ga pokazah i rekoh:

- Cudi me da duh moze da uzme parce ugljena i da pise njime…

Ucitelj pogleda oznaku na knjizi i rece:

- To je tajna duha, pokusacu da ti je objasnim. Kad nam se duh javi u telesnom obliku njegovo je telo sastavljeno od svetlosti i vazduha, a kad zavrsi svoje javljanje, opet vraca ono sto je primio u iste elemente od kojih mu je bilo telo sastavljeno. Kako je vazduh lako pokretljiv, to dusa obucena u nj moze da se krece, hvata razne predmete, cita i tako dalje. Ali kakva ti je to knjiga? Daj da je vidim, pa otvori Dobrotoljublje na strani gde je bila beseda svetog Simeona Novog Bogoslova.

- To je verovatno neka bogoslovska knjiga. Nisam je nikad imao u rukama.

- Ona skoro cela sadrzi samo ucenje o unutarnjoj srdacnoj molitvi od dvadeset i pet Svetih Otaca, rekoh ja.

- A unutarnja molitva! Znam ja sta je to, rece ucitelj.

Na to mu se ja duboko poklonih i zamolih ga da mi kaze nekoliko reci o tom.

- Pa eto, u Novom Zavetu pise da se covek kao i sva tvar pokori propadljivosti, ne od svoje volje i da uzdise i tuzi za slobodom slave dece Bozje (sr. Rim. 8 : 21, 22). To tajanstveno uzdisanje svega stvorenog, to urodjeno stremljenje dusa, to je stalna molitva. Ona se ne uci jer je ona u svemu i u svakom.

- Ali kako otkriti i osetiti u srcu tu molitvu? Kako postati svestan nje i dragovoljno je prihvatiti, postici da ona aktivno dejstvuje u nama, radujuci, prosvecujuci i spasavajuci dusu?, upitah ja.

- Ne znam da li o tom pise negde u bogoslovskim knjigama, odgovori ucitelj.

- Ali ovde, ovde je sve to napisano, povikah …

Ucitelj zabelezi naziv knjige i rece:

- Porucicu tu knjigu iz Tobolska, pa cu pogledati.

Tako se rastadosmo. Odlazeci zahvalio sam Bogu za razgovor sa uciteljem i pomolio Gospodu da ucini da i pisar procita Dobrotoljublje i da razume njegov smisao na spas svoje duse.

Seoska devojka

Jednom s proleca dodjoh u neko selo gde sam odseo kod svestenika. Bio je to divan covek. Ziveo je sam i posto me je upoznao rece:

- Ostani sa mnom – potreban mi je poverljiv covek, a dobices i platu. Verovatno si video da se pored stare crkve od drveta zida nova od kamena. Ne mogu da nadjem nekog savesnog coveka da nadgleda radnike i da bude u kapeli i prikuplja priloge za zidanje. Cini mi se da si ti sposoban za to i da bi ti taj posao odgovarao – bices sam u kapeli i moci ces da se molis Bogu koliko hoces, tu ima i odvojena sobica za cuvara. Ostani, molim te, makar dok se crkva ne zavrsi.

Dugo sam se opirao, ali najzad sam morao da popustim na svestenikovo navaljivanje. Resio sam, dakle, da ostanem do jeseni, pa otpoceh da zivim u kapeli. U pocetku sam imao prilicno mira, pa sam mogao da upraznjavam molitvu, ali kad naidjose praznici poce da dolazi mnogo sveta – jedni da se mole, drugi da se dosadjuju, treci opet da kradu sa tasa za priloge. Kako sam ponekad za to vreme citao Sveto Pismo ili Dobrotoljublje, neki posetioci bi se zaustavili da razgovaraju sa mnom, a neki bi opet molili da im procitam nesto iz tih knjiga.

Posle nekog vremena primetio sam jednu devojku iz sela koja je cesto dolazila u kapelu i dugo ostajala da se moli. Obrativsi paznju na njeno saputanje, primetio sam da govori neke cudne molitve. Neke od njih su bile sasvim izvitoperene. Jednom je zapitah:

- Ko te je tome naucio?

Ona mi odgovori da ju je tome naucila njena majka koja je pravoslavne vere, dok joj je otac raskolnik – bespopovac. Bi mi je zao, pa joj predlozim da cita molitve pravilno, po predanju svete Crkve. Naucio sam je Oce nas i Bogorodice Djevo. Na kraju joj rekoh: ponajvise izgovaraj Isusovu molitvu jer nas ona priblizuje Bogu vise nego ostale molitve i kroz nju ces zadobiti spas svoje duse. Devojka me je poslusala i gle, posle izvesnog vremena mi rece da se navikla na Isusovu molitvu i da oseca potrebu da je neprestano ponavlja. Dok se molila osecala je, kaze, u pocetku neku prijatnost a zatim radost i zelju da se neprestano moli. Ovo me je veoma obradovalo, pa joj posavetovah da se sto vise moli prizivajuci Ime Isusa Hrista.

Leto se vec blizilo kraju. Mnogi posetioci su dolazili k meni ne vise samo da mi traze savet ili da me slusaju dok citam, vec su mnogi dolazili da mi pricaju svoje domace nevolje, pa cak i da pitaju za svoje izgubljene stvari. Ocigledno je bilo da su me pojedini smatrali za carobnjaka.

Jednoga dana ona devojka dotrca k meni sva ocajna. Pitala me je sta da radi. Njen otac je hteo da je uda protiv njene volje za raskolnika kao sto je on i da vencanje ne obavi svestenik vec neki seljak.

- Je li to zakoniti brak? povika ona. To je isto sto i blud. Pobeci cu ma kud.

- Ali kuda ces? Svuda ce te pronaci. U danasnje vreme nigde se ne moze bez isprava, tako da ce te lako otkriti. Bolje je da se iskreno molis Bogu da On pokvari nameru tvoga oca i sacuva te od greha i jeresi. Ovo je mnogo bolje od bekstva.

Ukoliko je vreme vise odmicalo larma spolja mi je sve vise smetala. Najzad leto prodje. Resih da napustim kapelu i nastavim svoja putovanja, pa otidoh kod svestenika i rekoh mu:

- Oce, vi znate sta zelim. Potreban mi je mir da bih mogao da se posvetim molitvi, a ovde je za mene i suvise bucno i prometno. Izvrsio sam sto ste trazili od mene – ostao sam citavo leto, a sada me pustite da odem i blagoslovite moj put.

Svestenik nikako nije hteo da me pusti:

- Sta ti ovde smeta da se molis? Nemas nikakvog posla osim da sedis u kapeli. Hleb ti je obezbedjen. Moli se tako ako hoces i danju i nocu – budi s Bogom. Ti si sposoban i potreban za ovo mesto -ne govoris gluposti sa posetiocima, pobozan si i posten i mnogo prikupljas za hram Bozji. To je u Bozjim ocima vece delo od tvoje usamljenicke molitve. Zasto da Si uvek sam? Kad je covek medj ljudima daleko se lepse moli Bogu. Bog nije stvorio coveka samo zato da on samo.o sebi brine, vec zato da jedni druge pomazemo prema svojim mocima. Pogledaj na svetitelje i na vaseljenske ucitelje, oni su i danju i nocu radili i brinuli se za Crkvu; oni su svuda propovedali i nisu ostajali usamljeni da se kriju od svoje brace.

- Bog ne daje svima iste darove, rekoh ja. Mnogi su bili propovednici, ali mnogi su bili i pustinjaci. Svako radi prema svojim sklonostima verujuci da je to njegov pravi, Bogom odredjeni put. Kako bi inace objasnili cinjenicu da su mnogi svetitelji ostavili sva crkvena dostojanstva i pocasti i pobegli u pustinju, da ne bi bili iskusani u svetu? Tako je sveti Isak Sirjanin napustio svoju arhipastirsku sluzbu, a prepodobni Atanasije Atonski svoj manastir. Oni su smatrali da ih ta mesta sablaznjavaju i duboko su verovali u one Hristove reci: Kakva je korist covjeku ako sav svet dobije a dusi svojoj naudi? (Mt. 16, 26).

- Ali oni su bili veliki svetitelji.

- Ako se svetitelji toliko cuvaju ljudi, odgovorih, koliko li tek treba da to cini jedan slab gresnik.

Najzad se srdacno oprostih od ovog dobrog svestenika.

Posle deset vrsti hoda zaustavih se da prenocim u nekom selu. U selu je ziveo jedan seljak tesko bolestan. Posavetovao sam njegovoj porodici da ga priceste svetim Hristovim tajnama i ujutru poslase po seoskog svestenika. Ostao sam da bih se poklonio pred svetim darovima i pomolio za vreme te velike tajne. Sedeo sam na klupi ispred kuce i iscekivao svestenika. Odjednom spazih kako prema meni trci ona devojka koju sam u kapeli ucio da se moli.

- Kako si dosla dovde? upitah je.

- Kod kuce je sve bilo spremno da me udaju za raskolnika, pa sam pobegla.

Onda mi se baci pred noge i povika:

- Smiluj mi se, povedi me sa sobom, odvedi me u manastir,- necu da se udam, hocu da zivim u manastiru i da se molim Isusovom molitvom! Tebe ce tamo poslusati i primice me.

- Pa kuda da te vodim? Ne znam ni jedan manastir ovde i kako da te povedem bez licne karte? Nigde se neces moci zadrzati, odmah cete pronaci, vratiti kuci i kazniti zbog bekstva. Bolje se vrati kuci i moli Bogu, a ako neces da se udas pravi se da imas neki nedostatak. To se zove spasonosno pritvorstvo. To su isto cinile svete matere Klimenta i prepodobna Marina koja se spasavala u jednom muskom manastiru, a tako su radile i mnoge druge svete devojke.

Dok smo tako razgovarali videh cetiri seljaka koji su kolima jurili pravo k nama. Cim su dosli, uhvatili su devojku, stavili je u kola i poslali je sa jednim od njih. Ostala trojica mi vezase ruke i vratise me u selo u kojem sam bio proveo to leto. Na sva moja objasnjenja odgovarali su vicuci:

Naucicemo mi tebe, svece, kako se zavode devojke!

Uvece me odvedose u zatvor gde mi stavise lance na noge, pa me zatvorise s tim da mi se sutradan sudi. Kada je svestenik cuo sta mi se dogodilo dosao je da me poseti, doneo mi je da jedem i poceo da me tesi govoreci da ce me uzeti u odbranu i da ce kao moj ispovednik izjaviti da nisam imao rdjave namere. Malo posedesmo i on otide.

Iste veceri prolazio je kroz selo predsednik sreza i cuo za ovaj dogadjaj. Naredio je da se sazove zbor i da se izvedem pred sud. U sudnici sam dugo stajao i cekao. Najzad je stigao predsednik. Bio je prilicno ljut i ne skidajuci kapu sede za sto.

- Hej, Epifane, ta mlada devojka, tvoja kci, nije li nesto odnela iz kuce? povika on.

- Nije gospodine.

- Da nije pravila gluposti s onim idiotom ovde?

- Ne gospodine.

- Onda, presuda je doneta: s tvojom cerkom radi sta znas, a ovog deliju cemo najpre malo da poucimo, pa cemo ga onda sutra prognati odavde i zabraniti mu pristup u selo. Eto tako.

Na to se predsednik dize i otide da spava, a mene vratise u zatvor. Sutradan rano izjutra dodjose dva seljaka pa me istukose i onda pustise. Otisao sam iz tog sela zahvaljujuci Gospodu sto mi je dozvolio da stradam radi Njegovog Imena. Ovaj dogadjaj me je ohrabrio i jos vise podstakao na molitvu. Nista od svega sto se dogodilo nije me zalostilo – izgledalo mi je kao da se sve to odnosi na nekog drugog i da sam ja samo posmatrac; cak mi je i sibanje bilo snosljivo jer mi je srdacna molitva veselila dusu i nije dozvoljavala da obracam paznju na ma sta drugo.

Posle cetiri vrste hoda sretoh majku one devojke, koja se vracala sa pijace. Zastala je da mi kaze:

- Mladozenja nas je ostavio. Naljutio se na Akulku sto je pobegla od njega.

Zatim mi dade hleba i kolac i ja nastavih put.

Vreme je bilo suvo i nije mi se islo u selo da nocim. Opazih u sumi dva stoga sena, pa se tu smestih i zaspah. Sanjao sam da idem i citam pouke svetog Antonija Velikog iz Dobrotoljublja. Najednom mi se pridruzi moj starac i rece:

- Ne treba to da citas, citaj ovde, pa mi pokaza 35. glavu od Jovana Karpatijskog u kojoj pise: “Ponekad je covek izlozen uvredama i iskusenjima zbog onih koje je duhovno pomagao”. Zatim mi pokaza poglavlje 41. u kojem stoji: “Svi oni koji se budu usrdnije molili bice izlozeni velikim i strasnim iskusenjima”. Na kraju mi jos rece:

- Ne boj se i ne ocajavaj zbog toga. Seti se reci apostola Jovana: Veci je onaj koji je u vama nego li koji je na svijetu (I Jov. 4, 4). Sada si se na primeru uverio da nema iskusenja koje covek ne moze da savlada jer ce Bog dati s iskusenjem i izlaz (I Kor. 10, 13). Nada na ovu pomoc Bozju krepila je i rukovodila svete molitvenike koji ne samo da su sav zivot proveli u neprestanoj molitvi, vec su iz ljubavi i druge ucili i prosvecivali. Evo sta o tome govori sveti Grigorije Solunski: “Nije dovoljno da se covek po zapovesti Bozjoj neprestano moli imenom Isusa Hrista, vec je potrebno da i druge tome nauci, pa bili oni monasi ili mirjani, obrazovani ili neuki, ljudi, zene ili deca; potrebno je da u svima probudi volju za unutarnju molitvu”. Prepodobni Kalist Angilikud kaze to isto: “Duhovno delanje, to jest unutarnju molitvu, sazercanje, nacine usavrsavanja duse, ne treba cuvati samo za sebe, vec to treba preneti i na svoje bliznje bilo usmeno ili pismeno. Sve ovo treba ciniti iz ljubavi i radi opsteg dobra. Bog je kroz premudrog Solomona rekao: Brat od brata pomognut je kao grad tvrd i visok (Pric. 18, 19). Treba se samo svim silama uklanjati od gordosti i paziti da dobro seme bozanskog ucenja ne propadne.

Kad sam se probudio osecao sam veliku radost u srcu, a u dusi nove snage. Podjoh dalje.

Cudesno isceljenje

Mnogo kasnije imao sam jos jedan uzbudljiv dozivljaj. Ako hocete, ispricacu vam ga.

Jednoga dana, dvadeset cetvrtog marta, javila mi se vrlo jaka zelja da se na Blagovesti – dan posvecen Presvetoj Bogorodici – pricestim svetim Hristovim tajnama. Raspitah se za crkvu i rekose mi da ima jedna na trideset vrsti odatle.

Putovao sam citavog tog dana i naredne noci samo da bih stigao na jutrenje. Vreme je bilo vrlo ruzno, cas sneg, cas kisa, a povrh svega jak vetar i mraz. Put je vodio preko nekog potoka i tek sto sam napravio nekoliko koracaja led se prolomio i ja sam propao u vodu sve do pojasa. Dosao sam sav mokar u crkvu i odstojao citavo jutrenje i svetu Liturgiju na kojoj me je Bog udostojio da se pricestim.

Da bih taj dan proveo u miru, daleko od svega sto bi narusavalo moju duhovnu radost, zamolio sam cuvara crkve da mi dozvoli da do sutra ostanem u njegovoj kucici. Celog tog dana sam bio neizmerno srecan i spokojan. Lezao sam na klupi u toj hladnoj kolibici kao da sam u narucju Avramovom, a molitva je silno dejstvovala. Ljubav prema Spasitelju i Majci Bozijoj punila je moje srce umiljenjem, a dusu mi je obuzimalo neko radosno odusevljenje. Kad je pocelo da se smrkava odjednom sam osetio jak bol u nogama. Setih se da su mokre, ali odbacivsi ovo rasejavanje ponovo utonuh u molitvu tako da vise nisam osecao bol. Medjutim, kada sam sutra ujutru hteo da ustanem nisam mogao da se pomerim. Noge su mi bile oduzete i nepokretne. Cuvar me je svukao sa klupe i ostao sam tako nepomican citava dva dana. Treceg dana cuvar me je isterao iz kucice i rekao:

- Ako mi jos umres ovde, opet cu imati trcanja oko tebe.

Uspeo sam da se na rukama dovucem do crkvenog trema. Tu sam lezao oko dva dana. Ljudi koji su prolazili nisu se osvrtali na mene i moje molbe. Najzad mi pridje jedan seljak i otpoce razgovor. Zatim mi rece:

- Sta ces mi dati da te izlecim? Ja sam od istog bolovao i znam lek za to.

- Nemam nista da ti dam, odgovorih.

- A sta imas u torbi?

- Samo suv hleb i knjige.

- Pa dobro, ako te izlecim, radices kod mene jedno leto.

- Ne mogu ni da radim. Vidis da mi je jedna ruka oduzeta.

- Pa sta onda umes?

- Samo da citam i pisem.

- A da pises! Pa dobro, naucices mog sina da pise; on zna pomalo da cita, ali ja bih hteo da nauci i da pise. Ucitelji mi mnogo traze, dvadeset rubalja za celu azbuku.

Posto smo se sporazumeli, odnesose me uz pomoc cuvara kod seljaka gde me smestise u neku staru kucicu koja se nalazila na kraju dvorista. Seljak otpoce da me leci. Pet puta dnevno masirao sam noge nekom tecnoscu koju je on spravio dugim topljenjem raznih zivotinjskih i pticijih kostiju i tek sutradan sam mogao da pokrecem prste; treceg dana sam vec mogao da stojim i hodam po dvoristu oslanjajuci se o stap. U roku od nedelju dana moje noge su opet postale normalne.

Zablagodario sam Bogu za ovo, misleci u sebi: kakva se premudrost Bozija skriva u tvarima! Suve, gnjile, skoro u zemlju pretvorene kosti, sadrze u sebi takvu zivotnu silu, boju, miris i dejstvo na ziva tela, i kao da saopstavaju zivot umrtvljenom organizmu! Nije li i to zalog buduceg vaskrsenja tela?! Da mi je sad onaj sumar kod koga sam ziveo, koji je sumnjao u sveopste vaskrsenje mrtvih!

Posto sam ozdravio poceo sam da poucavam malisana. Kao primer za vezbu napisao sam mu Isusovu molitvu i zadao mu da je prepisuje. Ovaj posao nije nimalo bio zamoran za mene jer je moj djak bio slobodan samo rano izjutra posto je preko celog dana radio kod gazde. Dete je bilo bistro i ubrzo je skoro bez greske pisao.

Kada je upravitelj, njegov gazda, saznao da on pise, upitao ga je ko ga je tome naucio. Dete odgovori da je radio sa sakatim bogomoljcem koji stanuje u njihovoj staroj kucici. Upravitelj – Poljak, radoznao covek, dodje da me vidi. Zatekao me je kako citam Dobrotoljublje. Posto smo malo porazgovarali upita me:

- Sta to citas?

Pokazah mu knjigu.

- A, Dobrotoljublje! Video sam tu knjigu kod naseg svestenika u Vilni. Cuo sam da ona sadrzi cudna uputstva u pogledu molitve, koja su izmislili grcki kaludjeri pod uticajem budistickih fanatika. Cuo sam da oni naduju pluca vazduhom i glupo uobrazavaju da osecaju neko golicanje u srcu, sto tumace kao molitvu Bogom darovanu. Treba se, brate, prosto moliti i time ispuniti svoju duznost prema Bogu. Ujutru, kad ustanes treba da procitas Oce nas kao sto je ucio Hristos i oduzio si dug za ceo dan; a ako covek stalno ponavlja jedno isto on ce ili sici s uma ili ostetiti srce.

- Ne govorite tako o ovoj svetoj knjizi. Nisu ovo gospodine, napisali prosti grcki kaludjeri, vec veliki i sveti ljudi koje i vasa crkva postuje, kao sto su Antonije Veliki, Makarije Veliki, Marko Podviznik, Jovan Zlatousti i drugi. Sto se tice indijskih kaludjera, moj starac me je ucio da su oni kasnije uzeli od Svetih Otaca tehniku srdacne molitve, izopacili je i pokvarili. Sve pouke o unutarnjoj molitvi u Dobrotoljublju su nadahnute Svetim” Pismom u kojem je Isus Hristos, ostavljajuci nam Oce nas za obrazac molitve, jos zapovedio da se neprestano molimo, uceci: Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i svom dusom svojom i svom misli svojom (Mat. 22, 37). Pazite, strazite i molite se Bogu (Mar. 13, 33) i Budite u meni i ja cu u vama (Jov. 15, 4). Sveti Oci, tumaceci reci cara Davida iz psalma: Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 34, 8), kazu da hriscanin treba sve da cini da bi poznao lepotu molitve i nasao u njoj utehu, a ne da se zadovolji time da jednom dnevno ocita Oce nas. Evo sta Sveti Oci govore o onima koji ne pokusavaju da nauce bozanstvenu srdacnu molitvu. Oni smatraju da takav covek trajno gresi jer se prvo protivi Svetom Pismu; drugo – ne priznaje da postoji vise i savrsenije stanje duse, vec se zadovoljava spoljasnjim vrlinama zbog cega ne moze da stvarno tezi za pravdom Bozjom i lisava se blazenstva i radosti u Bogu,- trece precenjujuci svoje spoljasnje vrline, cesto pada u prelest i gordost.

- To je pametno, rece upravitelj. Ali kako bi mi obicni mirjani mogli da podjemo tim putem?

- Sad cu vam procitati kako su neki hriscani, iako su ziveli u svetu, naucili stalnu molitvu. – Onda nadjoh u Dobrotoljublju Slovo Simeona Novog Bogoslova o junosi Georgiju i poceh mu citati.

Ova se pouka dopade upravitelju, pa mi rece:

- Daj mi tu knjigu da je citam u slobodnim casovima.

- Ako hocete dacu vam je na jedan dan, ali vise ne mogu jer je ja stalno citam i ne mogu bez nje.

- Dobro, ali makar mi prepisi taj odlomak; platicu ti.

- Meni novac nije potreban, ali cu vam sa zadovoljstvom prepisati sto zelite u nadi da ce vas Bog pobuditi na molitvu.

Odmah sam prepisao doticni odeljak. Upravitelj je to procitao svojoj zeni kojoj se pouka isto tako dopala. Od toga dana pozivali su me k sebi s vremena na vreme. Odlazio sam sa Dobrotoljubljem i citao im dok su oni pili caj. Jednoga dana me zadrzase na veceri. Sa nama je bila i upraviteljeva zena, ljubazna stara gospodja. Dok je jela ribu progutala je slucajno koscicu i pored svih nasih napora nismo mogli da je izvadimo. Gusa ju je jako bolela i dva sata kasnije morala je da legne u postelju. Poslali su po lekara na trideset vrsti odatle, a ja sam sav zalostan otisao kuci.

Te noci, kako sam lako spavao, zacuh glas mog pokojnog starca, premda nikoga nisam video u sobi. Glas mi je govorio: “Tebe je onaj seljak izlecio, zar ti ne mozes nista da ucinis za upraviteljevu zenu? Bog nam je zapovedio da saosecamo u tudjim nevoljama”.

- Pomogao bih joj drage volje, ali ne znam kako.

- Evo sta treba da radis. Ta gospodja je oduvek imala veliku odvratnost prema ricinusovom ulju – vec od samog mirisa njoj je muka, zato joj ti daj jednu kasiku tog ulja, ona ce povratiti, izbaciti koscicu, a ulje ce ublaziti bol u gusi i zena ce ozdraviti.

- Ali kako cu je naterati da popije kad se njoj gadi od toga?

- Zamoli upravitelja da joj drzi glavu, a ti joj na silu sipaj tecnost u usta.

Na to se probudih, odmah otidoh kod upravitelja i sve mu detaljno ispricah.

- Kako ce pomoci to ulje, rece on, kad je vec skoro bez svesti i ima visoku temperaturu, a vrat joj je sav otecen? Na kraju mozemo uvek da pokusamo. U svakom slucaju ulje ne moze skoditi.

Upravitelj nasu malo ricinusa u casu i nekako smo uspeli da njegova zena to popije. Odmah zatim bolesnica je pocela jako da povraca i izbacila je koscicu i malo krvi. Posle ovoga bilo joj je bolje i ubrzo je zaspala.

Sutradan ujutru kada sam dosao da cujem novosti o njenom zdravlju, zatekao sam je kako pije caj s muzem. Oboje su se veoma cudili ovom cudesnom isceljenju. Pogotovu ih je zbunjivalo sto sam ja u snu saznao za njenu odvratnost prema ricinusovom ulju o cemu oni nisu nikom spominjali. Utom dodje i lekar. Upraviteljeva zena mu isprica kako sam je izlecio a ja opet kako je meni onaj seljak spasao noge.

- Oba slucaja nisu iznenadjujuca, rece lekar, jer je tu dejstvovala prirodna sila, ali ipak pribelezicu.

Lekar izvadi olovku i zapisa nekoliko reci u beleznicu.

Ubrzo se prosirio glas da sam prozorljiv, da sam celebnik i cudotvorac. Sa svih strana je dolazio svet da me pita za savet. Donosili mi cak i darove i poceli da me postuju kao nekog sveca. Posle nedelju dana, posto sam razmislio o svemu, uplasih se da cu se pogorditi i oleniti, pa sledece noci krisom napustim selo.

Dolazak u Irkutsk

Opet sam nastavio svoja usamljenicka lutanja. Osecao sam se neobicno lako, kao da mi je neki veliki teret spao s ledja, a molitva je sve vise i vise blazila dusu. Srce mi je ispunjavala velika ljubav prema Spasitelju, koja se ponekad preobilno izlivala i umilno sirila po citavom mom bicu. Lik Gospoda Hrista bio mi je tako duboko urezan u svest da kada sam razmisljao o dogadjajima iz Evandjelja, imao sam utisak da se sve to odigrava tu, pred mojim ocima. Bio sam tada toliko uzbudjen da sam plakao od radosti, a u srcu osecao neizrecivu srecu. Ponekad sam po tri dana ostajao daleko od svakog ljudskog naselja i tako, zaboravljajuci na sav ostali svet, ushicen, imao sam utisak da sem mene niko vise ne postoji na zemlji; jedino ja veliki gresnik, stajao sam pred svojim milostivim i covekoljubivim Bogom. Usamljenost mi je bila slatka i molitva je tada bila umilnija nego li dok sam bio medju ljudima.

Najzad stigoh u Irkutsk. Posto sam se poklonio mostima svetog Inokentija, upitah se kuda cu. Nisam zeleo da se duze zadrzavam u varosi jer je bila prenaseljena. Isao sam ulicom i razmisljao. Najednom zastade preda mnom jedan trgovac iz grada i rece mi:

- Vidim da si putujuci bogomoljac,- hajde dodji kod mene.

Kad stigosmo do njegove kuce koja je bila veoma lepa, on me upita ko sam i ja mu ispricah za svoja putovanja.

- Trebalo bi da odes do Jerusalima, rece mi on. To ti je svetinja kakve nigde nema.

- Rado bih otisao, odgovorih, ali nemam cime da platim podvoz. Za to je potrebno mnogo novaca.

- Ako hoces mogu ti pomoci. Prosle godine poslao sam tamo jednog starca, naseg mestanina. Slusaj, rece zatim, dacu ti pismo za mog sina koji je u Odesi. On trguje sa Carigradom i lako ce te prebaciti tamo svojim ladjama, a iz Carigrada ce ti njegovi cinovnici platiti put do Jerusalima koji nije tako skup.

Bio sam presrecan i mnogo sam se zahvaljivao mom dobrotvoru. Najvise sam, medjutim, blagodario Bogu koji je pokazao tako veliku ljubav prema meni gresnom koji nisam ucinio nikakvo dobro delo ni Njemu ni bliznjima i koji samo nepotrebno jedem tudj hleb.

Tri dana sam ostao kod tog velikodusnog trgovca. Zatim mi je on dao pismo za njegovog sina i ja podjoh za Odesu u nadi da cu stici do svetog grada Jerusalima.

I DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

KAZIVANjE TRECE

Pre polaska otisao sam do svoga duhovnika i rekao mu:

- Uskoro treba da podjem za Jerusalim; dosao sam da vam kazem zbogom i da vam zahvalim za vasu hriscansku milost prema meni, bednom bogomoljcu.

-Neka Bog blagoslovi tvoj put, ali jos mi nista nisi ispricao o sebi – ko si i odakle dolazis. Slusao sam mnogo o tvojim dozivljajima sa puta, pa bih sad voleo da znam tvoje poreklo i kako si ziveo pre nego sto si postao putujuci bogomoljac.

- Rado cu vam ispricati o tom, rekoh mu. Nije to duga prica.

Zivot bogotrazitelja

Rodio sam se u jednom selu u Orlovskoj guberniji. Posle smrti mojih roditelja, ostalo nas je dvoje, moj stariji brat.i ja. On je imao deset, a ja tri godine. Nas deda nas je uzeo kod sebe da bi nas podigao. Bio je to cestit i prilicno imucan starac. Na glavnom drumu drzao je gostionicu i posto je bio vrlo dobar covek, mnogi putnici su navracali kod njega. Tako, eto, nas dvojica dodjosmo da zivimo ga njim. Moj brat je bio veoma ziv i sve vreme je trcao po selu, dok sam ja vise voleo da ostanem pored dede. Praznikom su nas vodili u crkvu, a u kuci se cesto citalo Sveto Pismo, evo, ovo koje nosim sa sobom. Kad je odrastao, moj brat je poceo da pije. Jednom, kad sam imao deset godina brat me je gurnuo sa peci na kojoj smo se obojica odmarali. Pri padu sam povredio levu ruku i od toga vremena ne mogu da se sluzim njome jer mi se cela osusila.

Kada je deda video da necu moci da radim poljske radove, odlucio je da me nauci da citam. Posto nismo imali bukvar ucio me je, eto, i ovog Svetog Pisma. Pokazivao mi je slova i terao me da sricem reci i onda ispisujem slova. Tako sam, ni sam ne znajuci kako, od dugog ponavljanja za dedom, naucio da citam. Kasnije kada vise nije dobro video molio me je da mu naglas citam Bibliju i on me je onda ispravljao. Kod nas je cesto svracao pisar, imao je lep rukopis i ja sam voleo da ga gledam kad pise. Ugledajuci se na njega poceo sam i ja da nekako ispisujem slova. Videvsi moju zelju, pisar me je uputio kako da radim dao mi hartiju, mastilo i zarezao mi pera. Tako sam, eto, naucio da pisem. Moj deda se veoma radovao tom uspehu. Jednom mi je rekao:

- Bog ti je dao da budes pismen; valjda ce od tebe postati valjan covek. Zahvali Bogu i moli se cesce.

Isli smo u crkvu na sva bogosluzenja, a i u kuci smo se cesce molili. Dok su deda i baba klecali ili metanisali ja sam ponavljao: Gospode, smiluj se! Tako sam ja rastao sve do sedamnaest godina kad mi je baba umrla. Deda mi onda rece:

- Ostadosmo bez domacice. Kako cemo? Tvoj stariji brat nije ni za sta, nego da te ja ozenim.

Dugo sam se odupirao jer sam bio invalid, ali deda je toliko navaljivao da su me najzad ozenili jednom dobrom i ozbiljnom devojkom od dvadeset godina. Posle godinu dana deda se razboleo i umro. Pred smrt me je pozvao, oprostio se sa mnom i rekao:

- Ostavljam ti kucu i sve sto imam. Zivi kao sto treba, ne varaj nikog, a najvise se moli Bogu jer od Njega sve dolazi. Uzdaj se jedino u Njega, idi u crkvu, citaj Sveto Pismo i pominji nas u svojim molitvama. Evo ti hiljadu rubalja u srebru, cuvaj ih, nemoj da ih uludo potrosis, ali opet ne budi tvrdica, daj milostinju sirotima i prilazi crkvi Bozjoj.

Deda umre i sahranismo ga. Medjutim moj brat je bir ljubomoran sto sam ja dobio gostionicu u nasledje, pravio mi je spletke i djavo ga je tako daleko odveo da je odlucio da me ubije. Jedne noci dok smo spavali i kad nije bilo gostiju otisao je u ostavu i zapalio je, posto je prethodno uzeo sav novac iz kase. Moja zena i ja smo se probudili tek kada je citava kuca bila u plamenu i imali smo vremena samo da iskocimo kroz prozor onakvi kakvi smo. Pod jastukom smo drzali Sveto Pismo, pa smo uspeli samo njega da ponesemo. Tako je, eto, izgorelo sve sto smo imali. Moj brat bese iscezao. Kasnije, kada bi se napio, hvalio se da je on upalio kucu i uzeo novac.

Moja zena i ja ostadosmo goli i bosi, bez icega, pravi prosjaci. Snasli smo se kako smo najbolje znali – Pozajmili smo nesto novca, sagradili kolibicu i ziveli bedno. Moja zena je umela odlicno da prede, tka i sije, pa je uzimala porudzbine i radila i danju i nocu da bi se ishranili. Ja zbog ruke nisam mogao cak ni opanke da pletem. Obicno smo zajedno sedeli, ja sam naglas citao Sveto Pismo, a ona je radila i pazljivo me slusala. Ponekad bi i zaplakala. Kad sam je pitao zasto place kad nam je Bog dao da ipak nekako zivimo i sastavljamo kraj s krajem, odgovorila je:

- Uzbudjena sam jer je u Svetom Pismu sve tako lepo napisano.

Secali smo se saveta mog dede, cesto smo postili, svakog jutra smo citali akatist Presvetoj Bogorodici, a uvece smo oboje cinili po hiljadu poklona pred ikonama da ne bi pali u iskusenje. Tako smo nas dvoje mirio ziveli neke dve godine. Ali za cudo nista nismo znali o unutarnjoj srdacnoj molitvi. O tome nikada nismo ni culi. Molili smo se prosto jezikom, metanisali bez rasudjivanja, pa ipak zelja za molitvom je bila tu. Duge molitve nam nisu bile teske i rado smo ih svrsavali. Svakako je imao pravo onaj ucitelj koji mi je jednom rekao da u coveku postoji neka tajanstvena molitva koje on nije svestan, ali koja pobudjuje svakog od nas da se moli onako kako moze i ume.

Posle dve godine moja se zena tesko razbolela i devetog dana, posto se pricestila, izdahnula je. Ostao sam sam, potpuno sam. Nisam mogao nista da radim. Ostalo mi je samo da idem po svetu i prosim, ali bilo me je stid. Sem toga bio sam mnogo nesrecan zbog smrti moje zene. Kada bih usao u nasu kolibicu i video njene haljine, maramu, ocajnicki sam jecao i vise puta sam se onesvestio od bola. Najzad ne mogavsi da izdrzim od tuge u nasoj kucici, prodadoh kolibicu za dvadeset rublji i podelih sirotinji zenine i moje stvari. Posto sam invalid dobio sam stalnu putnu ispravu, pa uzeh moju dragu Bibliju i podjoh kud me oci vode.

Kad sam izisao na drum resio sam da idem najpre u Kijevo da se poklonim svetim Bozjim ugodnicima i da ih zamolim da mi pomognu u mojoj nevolji. Cim sam ovo odlucio bilo mi je lakse i stigao sam u Kijevo sasvim umiren. Evo vec trinaest godina kako bez prestanka lutam. Posetio sam mnoge crkve i manastire, ali sada radije idem kroz stepe i polja. Ne znam da li ce mi Gospod dozvoliti da stignem do svetog grada Jerusalima. Mozda ce dati Bog da u njemu umrem i da se tamo sahrane moje gresne kosti.

- Koliko ti je godina? upita moj duhovnik.

- Trideset i tri.

To su Spasiteljeve godine.

I DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

KAZIVANjE CETVRTO

Meni je dobro biti blizu Boga.
Na Gospoda polazem nadanje svoje (Ps. 73, 28).

- Narodna poslovica je u pravu kad kaze: Covek snuje, a Bog odredjuje, rekoh vracajuci se svome duhovniku. Imao sam nameru da vec danas otputujem za Svetu zemlju, ali ispalo je drukcije,- jedan potpuno iznenadan dogadjaj me je zadrzao jos dva-tri dana. Nisam mogao da ne dodjem da vam to ispricam i da vas upitam za savet. Evo sta se dogodilo. Oprostio sam se sa svima i s Bozjom pomoci krenuo na put. Kad sam bio kod brane primetih na vratima kuce u kojoj sam poslednji put prenocio jednog starog poznanika, bivseg kao i ja putujuceg bogomoljca koga nisam vec tri godine video. Posto se pozdravismo, zapita me kuda idem.

- Ako Bog da u drevni Jerusalim, odgovorih.

- Bas dobro, rece on. Imam ovde odlicnog saputnika za tebe.

- Bog s tobom i sa njim, odgovorih. No zar si zaboravio da ja uvek putujem sam?!

- Pocekaj, znam da ce ti ovaj sasvim odgovarati, a bicete obojica jedan drugom od koristi. Otac moga gazde kod koga sam zaposlen kao radnik zavetovao se da ce otici u Jerusalim. On ti nece smetati; trgovac je ovde, dobar je starcic i potpuno gluv. Mozes mu vikati do mile volje – on nista ne cuje, a ako hoces da ga nesto pitas moras mu to napisati. Uvek cuti i nece ti dosadjivati na putu, ali ti si mu neophodan. Njegov sin mu daje kola i konje koje ce prodati u Odesi. Posto starac hoce da ide peske u kolima ce nositi stvari i nesto malo darova za grob Gospodnji. Moci ces i ti da stavis svoju torbu u njih… Sad razmisli. Zar mozes dozvoliti da jedan potpuno gluv starac ide sam na tako dalek put? Svuda smo trazili nekog da ga povede, ali svi traze mnogo novaca, a onda opasno je pustiti ga sa nepoznatim covekom jer nosi novac i skupocene darove. Sto se tebe tice, ja cu jemciti i gazda ce te sigurno odusevljeno primiti; to su dobri ljudi i veoma me vole. Vec je dve godine kako sam kod njih. Odluci se, brate, u Slavu Boziju i iz ljubavi prema bliznjemu.

Posto smo tako porazgovarali na vratima, on me uvede u kucu njegovog gazde. Video sam da je to postena porodica i primio ponudu. Odlucili smo da krenemo, ako Bog da, dva dana po Bozicu posle bozanstvene Liturgije.

Kako se nepredvidjene stvari dogadjaju u zivotu, ali uvek Bog i Njegova premudrost deluju kroz nase postupke i namere, kao sto je napisano: Jer je Bog koji cini u vama i da hocete i da tvorite ono sto mu je ugodno (Filip. 2, 13).

Moj duhovnik mi na to rece:

- Radujem se, dragi brate, sto mi je Bog dozvolio da te opet vidim. Posto si slobodan zadrzacu te da mi ispricas koji susret iz tvog bogomoljnog zivota, jer mi je bilo vrlo zanimljivo da slusam tvoja ranija pricanja.

- Hocu, drage volje, i poceh da pricam:

Doziveo sam mnogo i dobrog i rdjavog; sve se ne moze iskazati, a mnogo sam i zaboravio jer sam se trudio da uglavnom zapamtim ono sto ce moju lenu dusu pobudjivati na molitvu. Sveg ostalog sam se retko prisecao ili bolje receno, trudio sam se da zaboravim proslost kako savetuje apostol Pavle koji kaze: Sta je ostrag zaboravljam, a za onijem sto je naprijed sezem se i trcim k meti (Filip. 3, 13). A moj pokojni starac mi je govorio da smetnje za obavljanje srdacne molitve mogu dolaziti i s leva i s desna, to jest ako neprijatelj ne uspe da odvrati dusu od molitve praznim mislima i gresnim slikama, on onda budi u secanju poucne uspomene i lepe misli u nameri da samo odstrani duh od molitve koju on ne moze da podnese. Ovo poslednje se zove odvracanje sa desne strane: dusa onda napusta razgovor s Bogom – molitvu i upusta se u prijatne razgovore sa samom sobom ili sa okolinom. Stoga me je moj starac ucio da u vreme molitve treba goniti iz uma cak i najlepse i najuzvisenije misli. Ako na kraju dana uvidimo da smo veci deo vremena proveli u razmisljanju ili poucnim razgovorima nego li u cistoj unutarnjoj srdacnoj molitvi, treba ovo shvatiti kao neumerenost ili kao sebicnu duhovnu prozdrljivost. Ovo je pogotovu vazno za pocetnike kod kojih vreme posveceno molitvi treba da je daleko vece od vremena upotrebljenog na druga pobozna zanimanja.

Ipak, covek ne moze sve da zaboravi. Neke uspomene se urezu u secanje tako zivo, premda se cesto ne podsecamo na njih, kao sto je slucaj sa jednom svetom porodicom u kojoj mi je Bog dozvolio da provedem nekoliko dana.

Jedna pravoslavna porodica

Prolazeci kroz Tobolsku guberniju proveo sam jedan dan u nekom gradicu. Skoro vise nisam imao hleba, pa udjoh u jednu kucu i zamolih malo za put. Domacin mi rece:

- Bas si u dobar cas stigao, moja zena je malopre izvadila hleb iz peci. Evo, uzmi ovu veknu i moli se Bogu za nas.

Zahvalio sam mu se i stavio hleb u torbu. Domacica me tada ugleda i rece:

- Kako ti je stara torba, sva je iscepana, dacu ti drugu! pa mi dade lepu i jaku torbu.

Zahvalio sam im se od sveg srca i posao dalje. Na izlasku iz grada zatrazio sam malo soli u jednoj prodavnici i trgovac mi dade citavu kesu. Bio sam srecan zbog toga i zahvaljivao sam Bogu sto me je uputio na tako dobre ljude.

Sada sam miran za nedelju dana, pomislih. Moci cu spokojno da spavam. Blagosiljaj duso moja Gospoda! (Ps. 103,1).

Posto sam presao pet vrsti od grada, ugledao sam jedno siromasno selo i njegovu ubogu crkvicu koja je ipak bila lepo spolja obojena i islikana freskama. Posto je put tuda vodio resih da se poklonim tom hramu Bozjem. Usao sam u papertu i molio se. U porti se igralo dvoje dece. Mogli su imati pet ili sest godina. Pomislih da su verovatno svestenikova deca. Posto sam zavrsio molitvu, podjoh. Nisam napravio ni deset koraka kad zacuh glasove iza sebe:

- Siromasku, siromasku, pricekaj! – To su vikala ona deca, decak i devojcica. Potom pritrcase i uhvatise me za ruku, govoreci: Idemo mami, ona voli prosjake.

- Nisam ja prosjak, vec samo prolazim ovuda.

- A sta ce ti torba?

- U njoj mi je hleb za put.

- Ne mari, dodji kod nas, mama ce ti dati novaca za put.

- A gde vam je mama? upitah.

- Tamo, pozadi crkve, iza onog drveca.

Dece me odvedose u jednu divnu bastu u cijoj sredini ugledah gazdinsku kucu; udjosmo u predsoblje. Kako je sve bilo cisto i uredno! Gospodja dotrca s nama.

- Vrlo sam srecna. Otkuda te Bog salje k nama? Sedi, sedi mili moj!

Sama mi je pomogla da skinem torbu, stavila je na sto i pruzila mi jednu veoma udobnu stolicu.

- Jesi li gladan? Hoces li caja? Da li ti nesto treba?

- Mnogo vam hvala, odgovorih, imam hrane u torbi, a sto se tice caja, mogu malo, samo ja sam seljak i nisam tako naviknut na to. Vasa ljubaznost mi je dragocenija od jela; molicu se Bogu da vas blagoslovi za vase evandjelsko gostoprimstvo.

Rekavsi to, osetih veliku zelju da se povucem u sebe. Molitva zatrepta u srcu. Bio mi je potreban mir i tisina da bih se prepustio tom svetom nadahnucu i prikrio njegove spoljasnje znake – suze, uzdahe, pokrete lica i usana. Stoga ustadoh i rekoh:

- Oprostite, ali ja moram da idem. Neka Gospod Isus Hristos blagoslovi vas i vasu zlatnu decicu.

- A ne. Necu te pustiti da odes. Moj muz se veceras vraca iz grada,- on je sudija okruznog suda. Sigurno ce se mnogo radovati da te vidi. On svakog bogomoljca smatra za poslanog od Boga. Sutra je nedelja, mozemo svi zajedno da odemo u crkvu na molitvu, a posle cemo jesti sto nam Bog bude dao. Mi praznikom uvek primamo bar trideset prosjaka, te male brace Hristove. A ti mi jos nista nisi ispricao o sebi, odakle dolazis, kuda ides? Hajde pricaj, ja volim da slusam pobozne ljude. Decice, odnesite cikinu torbu u gostinsku sobu, on ce tamo nociti.

Posle ovih reci toliko sam se iznenadio da pomislih: Je li ovo ljudsko bice ili prividjenje?

Ostadoh da sacekam domacina. Ukratko sam joj ispricao svoj put i rekao da idem za Irkutsk.

- Ti ces onda proci kroz Tobolsk. Moja majka zivi tamo u jednom manastiru kao monahinja. Dacemo ti pismo za nju i ona ce te primiti. Cesto joj dolaze da traze duhovne savete; uostalom moci ces da joj poneses i jednu knjigu od Jovana Lestvicnika, koju sam porucila za nju iz Moskve. Boze, kako se sve lepo da urediti!

Doslo je vreme obeda, pa sedosmo za sto zajedno sa jos cetiri gospodje. Posle prvog jela jedna od njih se dize, pokloni se pred ikonom, pa onda nama, i otide da donese drugo jelo. Za trece jelo ustala je druga gospodja i na isti nacin postupila. Videvsi ovo rekoh domacici:

- Smem li da vas upitam da li su ove gospodje iz vase porodice?

- Da, to su moje sestre: kuvarica, kocijaseva zena, nastojnica i sobarica. Sve su udate – kod nas u kuci nema devojaka.

Kad sam to video i cuo, bio sam jos vise zacudjen i zahvalio sam Bogu sto me je doveo kod tako poboznog sveta. Osetio sam kako mi molitva snazno nadire u srce, pa ustadoh od stola i rekoh gospodjama:

- Vi cete sad sigurno da se odmarate, ali ja sam navikao da hodam, pa cu malo da se prosetam po basti.

- Ne, ja se ne odmaram po podne, rece gospodja. Poci cu s tobom u vrt, a ti ces mi ispricati nesto poucno. Ako ides sam, deca ti nece dati mira, jer veoma vole sirotane, Hristovu bracu, i putujuce bogotrazitelje.

Nisam imao kud, pa podjoh zajedno sa njom. U zelji da sto manje govorim poklonih se i rekoh:

- Molim vas, Boga radi, ispricajte mi kako ste postali tako dobri i od kad vodite ovako svet zivot?

- Vrlo jednostavno, rece ona. Moja majka je praunuka svetog Joasafa cije mosti pocivaju u Belgorodu. Tamo smo imali veliku kucu. Jedno krilo je pripadalo nekom siromasnom plemicu koji je posle izvesnog vremena umro; njegova zena takodje. Ostalo je samo njihovo dete. Novorodjence je bilo potpuno siroce, pa ga je moja majka uzela k sebi. Nas dvoje smo zajedno rasli, imali smo iste nastavnike i ziveli kao brat i sestra. Posle oceve smrti, majka je napustila grad i dosla sa nama u ovo selo. Kada smo odrasli udala me je za svog posinka, dala nam u nasledje ovo selo i odlucila da se povuce u manastir. Posto nas je blagoslovila, posavetovala nas je da zivimo hriscanski, da se molimo Bogu od sveg srca i da vise svega postujemo najvecu hriscansku zapovest o ljubavi prema bliznjima, da pomazemo sirotu Hristovu Bracu, decu da vaspitavamo u strahu Bozjem, prema slugama da se odnosimo kao prema braci. Vec je deset godina kako tako zivimo u ovoj pustinji trudeci se da se pridrzavamo saveta nase majke. Podigli smo dom za sirotinju i u njemu imamo vise od deset bolesnika i invalida. Ako hoces mozemo sutra da ih posetimo.

Na kraju je upitah:

- A gde je ta knjiga od Jovana Lestvicnika koju hocete da posaljete vasoj majci?

- Hajdemo kuci da ti je pokazem.

Tek sto smo poceli da citamo gospodin dodje. Poljubismo se hriscanski kao braca, pa me povede u svoju sobu i rece:

- Dodji kod mene i blagoslovi moju sobu. Bojim se da ti je moja zena dosadjivala. Ona je tako srecna kad naidje na nekog bogomoljca ili bolesnika, da ga ne napusta ni danju ni nocu – to je vec odavno obicaj u njenoj porodici.

Dodjosmo u njegovu sobu za rad. Boze, koliko je bilo tamo knjiga, divnih ikona i jedan krst u visini coveka, ispred kojeg je bilo postavljeno Evandjelje! Prekrstih se i rekoh:

- Pa ovo je raj na zemlji. Evo Gospoda Hrista, Njegove Presvete Majke i Njegovih svetitelja; a evo njihovih reci i pouka zivih i besmrtnih. Verovatno vi cesto uzivate u razgovoru sa njima?

- E da, rece gospodin, ja volim da citam.

- Kakvu vrstu knjiga imate? upitah ga.

- Uglavnom duhovne knjige. Ovo je Minej, zatim dela svetoga Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog; imamo jos dosta filosofskih i bogoslovskih dela i mnogo propovedi savremenih besednika. Ova me je biblioteka kostala pet hiljada rubalja.

- Imate li mozda neku knjigu o molitvi? upitah ja.

- Ja mnogo volim da citam o molitvi.. Evo jedne takve knjige koju je nedavno napisao jedan petrogradski svestenik.

Gospodin mi pokaza jedno Tumacenje Oce nasa pa pocesmo da ga citamo. Ubrzo je dosla gospodja. Donela je caj, a deca su nosila srebrnu korpu punu kolaca kakvih nikad dotad nisam jeo. Gospodin mi uze knjigu iz ruku i dade je gospodji rekavsi.-

- Moja zena vrlo lepo cita. Ona ce nam citati dok budemo pili caj.

Slusajuci je osecao sam kako mi molitva nadire u srce i sto je vise ona citala to je molitva bila jaca i radosnija. Odjednom mi se ucini da je nesto proslo kroz vazduh – kao da je bio moj pokojni starac. Trgoh se; da bih to opravdao rekoh.-

- Izvinite bio sam zadremao.

U tom trenutku imao sam utisak da je duh mog starca prodirao u mene i prosvecivao moj duh. Osetih u sebi neku veliku svetlost i mnogobrojne misli o molitvi dodjose mi na um. Prekrstio sam se i pokusao da odagnam sve to bas kada je gospodja zavrsila sa citanjem. Gospodin me zapita da li mi se knjiga dopala i otpocesmo razgovor o tome.

- Mnogo mi se dopada, rekoh. Uostalom Oce nas je najuzvisenija molitva jer nas je njoj naucio Sam Gospod nas Isus Hristos. Tumacenje koje ste sad procitali je veoma dobro, ali se ono uglavnom odnosi na hriscanska dela, dok sam ja kod Svetih Otaca procitao objasnjenje koje se u prvom redu odnosi na tajanstveni smisao ove molitve i namenjeno je dubljem sazercanju.

- Kod kojih Svetih Otaca si to nasao?

- Kod Maksima Ispovednika na primer i u “Dobrotoljublju” kod Petra Damaskina.

- Da li se secas necega odatle? Ispricaj nam to ako mozes.

- Naravno. Pocetak molitve Oce nas koji si na nebesima, prema tumacenju koje ste sad procitali, znaci da treba voleti sve ljude kao bracu jer smo svi sinovi jednog Oca nebeskog. To je istina, ali Sveti oci dodaju ovom jos jedno dublje objasnjenje – oni uce da izgovarajuci ove reci treba uzdici duh ka Ocu nasem koji je na nebesima i podsetiti se da svakog trenutka imamo Boga pred sobom. Reci: neka se sveti ime Tvoje se u vasoj knjizi tumace da ne treba uzalud upotrebljavati Ime Bozje, medjutim veliki duhovnici

razumeju u tome molbu za unutarnju srdacnu molitvu, jer da bi se; Ime Bozje stvarno svetilo, ono treba da je utisnuto u nasa srca i da odatle kroz neprestanu molitvu osvecuje i prosvecuje sva nasa osecanja i sve nase duhovne snage. Reci: neka dodje carstvo Tvoje, Sveti Oci objasnjavaju ovako: Neka dodje u nasa srca unutarnji mir, spokojstvo i duhovna radost. U vasoj knjizi pise da se molba: hleb nas nasusni daj nam danas, odnosi na nase telesne potrebe i na sve ono sto nam treba da bi pomogli svoje bliznje; medjutim Maksim Ispovednik podrazumeva pod hlebom nasusnim, hranjenje duse nebeskim hlebom, a to je u stvari Rec Bozja. Taj nasusni hleb je, kako dalje uci ovaj Sveti otac, postizanje jedinstva duse s Bogom kroz sazercanje i stalnu unutarnju molitvu srca.

- Ali unutarnja molitva je teska stvar, ona je skoro nedostizna za one koji zive u svetu, povika moj domacin. Nama je i za obicnu molitvu potrebna velika pomoc Bozja.

- Ne govorite tako. Da je to iznad covekovih moci, Bog ne bi tu zapovest dao za sve. Sila se Bozja u nemoci pokazuje (II Kor. 12, 9), a Sveti Oci nam daju uputstva kojima nam olaksavaju da naucimo unutarnju molitvu.

- Nikada nisam nista podrobno citao o tome, rece gospodin.

- Ako zelite mogu vam procitati neke odlomke iz Dobrotoljublja.

Uzeh Dobrotoljublje i potrazih jedno mesto kod Petra Damaskina u trecem delu knjige, i procitah sledece:

“Treba cesce prizivati Ime Gospoda Hrista nego li disati, i to u svako doba, na svakom mestu i u svakoj prilici. Apostol kaze: Molite se Bogu bez prestanka. On ovim uci da se treba secati Boga uvek i svuda. Ako radis nesto misli na Tvorca koji je sve stvorio; ako vidis svetlost seti se Onoga Koji ti je daje; ako posmatras nebo, zemlju, more i sve sto je u njima, divi se i proslavljaj Onoga Koji je sve to stvorio, ako se oblacis, misli na Onoga Koji te drzi u zivotu i zahvaljuj mu. Ukratko – neka te sve pobudjuje na secanje i slavljenje Boga. Na taj nacin ces se stalno moliti i bices uvek u radosti”.

- Vidite li kako je ovo prosto, lako i dostizno svakome ko ima i najmanje ljudskog osecanja.

Ovaj odlomak im se mnogo dopao. Moj domacin me je s odusevljenjem poljubio i zahvalio mi se. Zatim je poceo da prelistava Dobrotoljublje, pa rece:

- Moram da kupim ovu knjigu; porucicu je iz Petrograda; ali da bih bolje zapamtio prepisacu odmah ovo sto si nam procitao. Molim te izdiktiraj mi to. Onda brzo pribelezi pouku Petra Damaskina svojim lepim rukopisom.

- Boze moj! povika on, pa ja imam ikonu svetog Damaskina (to je verovatno bio sveti Jovan Damaskin).

Gospodin otvori ram i stavi pod staklo ispisani listic, pa okacivsi ikonu na zid, rece:

- Ziva rec Bozjeg ugodnika pod njegovom ikonom cesto ce me opominjati da ispunjavam ovaj spasonosni savet.

Posle toga otidosmo da veceramo. Svi ukucani su opet bili sa nama za stolom – i ljudi i zene. Kakva tisina i kakav mir za vreme obeda. Posle vecere svi se, i odrasli i deca, pomolismo Bogu a onda me zamolise da procitam akatist Isusu Sladcajsem. Posle molitve posluga je otisla da se odmara, a nas troje ostadosmo u sobi. Gospodja mi donese jednu belu kosulju i carape. Duboko se poklonih i rekoh:

- Draga gospodjo, carape necu uzeti; nisam ih nikad nosio – mi obicno nosimo obojke.

Ona ubrzo donese neku staru kosulju od finog zutog platna i isece je na trake, a njen muz rece da moje cipele nista ne valjaju, pa mi donese jedne potpuno nove koje je nosio preko cizmi.

- Idi u sobu, rece mi on, tamo nema nikoga i moci ces da se presvuces.

Otidoh da promenim rublje i ubrzo se vratih. Tada me posadise na jednu stolicu i gospodin poce da mi obavija noge u obojke, dok mi je gospodja navlacila cipele. Nisam hteo to da dozvolim, ali oni su navaljivali.

- Molim te, sedi i cuti, zar nije Hristos oprao noge svojim ucenicima?

Nisam vise mogao da se uzdrzim – zaplakao sam se, a njih dvoje zasuzise.

Zatim gospodja otide kod dece na spavanje, a gospodin i ja izadjosmo u bastu da se malo porazgovaramo. Dugo smo tako ostali lezeci na travi i razgovarajuci. Odjednom mi rece:

- Kazi mi istinu: ko si ti? Mora da si iz neke plemicke porodice i da se samo pravis da si prost covek. Ti odlicno citas i pises i pravilno govoris i rasudjujes. Sigurno je da nisi vaspitan kao seljak.

- Govorio sam potpuno iskreno s vama i s vasom zenom. Sve sto sam rekao o svom poreklu istina je i nikada nisam ni pomisljao da vas lazem niti da vas prevarim. I zasto bih? Ono sto govorim ne dolazi od mene, vec od mog bogomudrog starca ili Svetih Otaca kod kojih sam citao o onome sto sam vam govorio; a sto se tice unutarnje molitve koja najvise prosvecuje moj neuki um, ni nju nisam sam stekao – ona se rodila u mom srcu po milosti Bozjoj i zahvaljujuci trudu mog starca. Sve ovo je mogucno svakom coveku. Dovoljno je da pazljivo sidjemo u srce i da malo cesce prizivamo Ime Isusa Hrista. Tada covek ubrzo oseti neku unutarnju svetlost, sve postaje jasno i u toj svetlosti razumevamo tajne Carstva Bozjeg. Vec je i to velika tajna kad covek stekne moc udubljivanja, poniranja u sebe, kad stvarno upozna sebe i tiho oplakuje svoju gresnost i svoju iskvarenu volju. Nije odvec tesko zdravo misliti i razgovarati sa ljudima jer su duh i srce coveka postojali pre no sto su nastale nauke i ljudska mudrovanja. Covek moze uvek da obrazuje svoj um raznim naukama ili iskustvom, ali tamo gde nema razuma, nauka nece nista pomoci. Najveca teskoca je sto smo mi suvise daleko od samih sebe i sto malo zelimo da se priblizimo sebi. Mi uvek bezimo od toga da se suocimo sa sobom i vise volimo besposlicu od istine. Obicno mislimo: “Voleo bih da imam razvijen duhovni zivot, da se bavim molitvom, ali nemam vremena, poslovi i brige me sprecavaju da se stvarno predam tome”. Ali sta je vaznije, sta je korisnije – vecni zivot i svetost duse ili prolazni zivot tela za koji se toliko mnogo brinemo? Upravo ovo o cemu sam govorio, dovodi ljude ili do mudrosti ili do ludosti.

- Oprosti mi, dragi brate. Ja te nisam ispitivao samo iz radoznalosti, vec sa najboljom namerom. Sem toga pre dve godine imao sam jedan veoma cudan dozivljaj.

Jednog dana dodje k nama neki stari prosjak, sav iznemogao; na ispravama mu je pisalo da je demobilisani vojnik. Bio je toliko siromasan da je bio skoro nag. Govorio je malo i to kao covek sa sela. Primili smo ga u nas dom i posle pet dana se razboleo. Preneli smo ga u zasebnu kucicu i tu smo se moja zena i ja brinuli o njemu. Kada je vec bilo jasno da je na samrti, pozvali smo svestenika koji ga je ispovedio, pricestio i pripremio za smrt. Uoci svoje smrti zatrazio mi je hartiju i pero i zamolio da se vrata zatvore i da niko ne ulazi dok on bude pisao svoj testament kojeg je trebalo da ja posle njegove smrti posaljem njegovom sinu u Petrograd. Bio sam zaprepascen kada sam video kako lepo pise. Recenice su mu bile odlicno sklopljene, lepe i pune neznosti. Sutra cu ti pokazati taj testament; zadrzao sam za sebe jedan prepis. Sve me je to toliko iznenadilo da sam pobudjen radoznaloscu zamolio da mi isprica svoje poreklo i zivot. Posto sam mu dao rec da necu o tom nista govoriti dok je on ziv otpoce da mi prica:

“Bio sam knez, veoma bogat; vodio sam raspustan i raskosan zivot. Zena mi je umrla, pa sam ziveo sa sinom koji je bio kapetan u gardi. Jedne veceri kada sam se spremao da izadjem na jedan veliki bal, bio sam se naljutio na mog sobara i onako razjaren udario ga.

To se dogodilo uvece. Sutradan ujutru sluga je izdahnuo, ali tome nismo pridavali vaznosti. Ja sam se pomalo kajao zbog svoje naprasitosti i onda ceo dogadjaj sasvim zaboravio. Posle sest nedelja sobar je poceo da mi se javlja u snu; svake noci dolazio je da mi prebacuje i neprestano je ponavljao: “Zli covece, ti si me ubio”. Zatim je poceo da mi se javlja i dok sam bio budan. Prividjenje je bivalo sve cesce i cesce i na kraju me vise nikako nije napustalo. Najzad sam poceo da vidjam i druge umrle – ljude koje sam tesko uvredio, zene koje sam zaveo. Svi su mi oni prebacivali za moje postupke i vise me nisu ostavljali na miru. Nisam mogao ni da spavam, ni da jedem ni ma sta da radim. Bio sam toliko iscrpen da sam bio kost i koza. Napori najboljih lekara ostali su bez uspeha. Otisao sam u inostranstvo da se lecim, ali posle sest meseci lecenja ne samo da se moje stanje nije nista popravilo vec prividjenja nisu prestajala da se umnozavaju. Vratili su me vise mrtvog nego zivog. Moja dusa je i pre smrti poznala sta su paklene muke. Tada sam se uverio da postoji pakao i saznao sta to znaci. U tim mukama sam najzad shvatio svoja bezakonja, pokajao sam se, ispovedio, oslobodio sve svoje sluge i dao zavet da cu ostatak zivota provesti u teskom radu i da cu se celo vreme kriti preobucen u prosjaka, kao poslednji medju poslednjima. Cim sam se cvrsto odlucio na ovo, prividjenja su nestala. Moje izmirenje sa Bogom me je ispunilo velikom radoscu i mirom. Tada sam kroz licni dozivljaj razumeo sta je raj Bozji i kako se Carstvo nebesno useljava u nasa srca. Uskoro sam potpuno ozdravio, pa sam poceo da sprovodim u delo svoju nameru. Uzeo sam isprave demobilisanog vojnika, tajno sam napustio svoj rodni kraj i evo vec petnaest godina kako lutam Sibirom. Nekada sam radio pod najam kod seljaka, ponekad sam prosio u Ime Gospoda Hrista. O koliku sam radost osecao u toj bedi, kakav mir u dusi! Ovo moze da razume samo onaj koga je Bog po Svojoj milosti sa dna pakla uzdigao u raj”.

- Na to mi dade svoj testament da ga posaljem njegovom sinu. Sutradan je izdahnuo. Jos cuvam prepis tog testamenta u Svetom Pismu koje je u mojoj torbi. Ako hoces da ga procitas pokazacu ti ga.

Rasirih list i procitah:

“U ime Boga u Trojici proslavljanoga, Oca i Sina i Svetoga Duha!

Dragi sine,

Evo vec petnaest godina kako nisi imao vesti od mene, ali ja sam ponekad saznao ponesto o tebi i gajio prema tebi veliku roditeljsku ljubav. Ta ljubav je ono sto me i sada goni da ti posaljem ove moje poslednje reci, u zelji da ti posluze kao lekcija za buduci zivot.

Ti znas koliko sam ja propatio da bih iskupio svoj gresni i nerazboriti zivot, ali ne znas radost koju su mi za vreme mog prosjackog zivota doneli plodovi pokajanja.

Umirem spokojan u kuci mog dobrotvora koji je prema tome i tvoj, jer dobrocinstva ucinjena ocu prelaze i na sina. Izrazi mu svoju zahvalnost kako najbolje budes mogao.

Dajuci ti svoj ocinski blagoslov, ja te od sveg srca molim da se secas Boga, da slusas glas savesti, da budes dobar, mudar i razuman, da se sa ljubavlju odnosis prema svima koji su ti potcinjeni, da ne prezires sirotinju i namernike, secajuci se da su nemastina i lutalacki zivot pomogli tvom ocu da nadje mir svojoj dusi.

Moleci Boga da izlije na tebe Svoju milost, ja mirno sklapam oci u nadi na vecni zivot po milosti Iskupitelja sveta, Gospoda naseg Isusa Hrista.

Tvoj otac”.

Tako smo nas dvoje razgovarali kad ja upitah mog dobrog domacina:

- Bacuska, vi mora biti da imate cesto neprilike sa vasim domom za goste, jer danas ima mnogo nasih bogomoljaca koji su to postali samo iz nebrige i lenosti i koji se prenemazu na putu, kao sto sam i sam imao cesto priliku da vidim.

- Ne. Takvi su bili dosta retki, odgovori on. Imali smo srecu da k nama dolaze samo pravi putujuci bogomoljci. Kad se dogodi da ne izgledaju ozbiljni, mi smo sa njima utoliko pazljiviji i zadrzavamo ih izvesno vreme u prihvatilistu. U dodiru s nasim poboznim siromasima Hristovom bracom, oni se cesto popravljaju i odlaze sa smirenoscu i ljubavlju u srcu. Nije tako davno bilo kad smo imali jedan takav slucaj. Jedan bivsi trgovac bese toliko moralno propao da su ga svi terali i vise niko nije hteo ni koru hleba da mu udeli. Bio je pijanac, ubojica i svadjalica, a jos je i krao. Jednoga dana dodje k nama gonjen gladju. Trazio je hleba i rakije – mnogo je voleo da pije. Lepo smo ga primili i rekli mu da ostane kod nas da cemo mu dati rakije koliko hoce, ali samo pod uslovom da kad se napije odmah ode u krevet, jer ako bude napravio i najmanji ispad, ne samo da cemo ga izbaciti vec cemo ga predati vlastima da ga uhapse. On je to prihvatio i ostao kod nas. Citave jedne nedelje i vise, pio je koliko je hteo i svakog puta kako je obecao, a pogotovu iz straha da ne bude lisen rakije, odlazio je da legne. Kada bi se otreznio braca iz prihvatilista su ga preklinjala da se makar malo uzdrzi od pica. Tako je on poceo manje da pije i za tri meseca sveo kolicinu rakije koju je pio na dan na razumnu meru. Zatim se negde zaposlio i prestao da jede tudj hleb. Bas je prekjuce bio da me poseti.

Koliko mudrosti kod ljudi koji zive po zapovestima hriscanske ljubavi, pomislih, pa uzviknuh:

- Blagosloven Bog Koji izliva milost Svoju u okrilju vaseg doma.

Posle svih ovih razgovora malo pocinusmo. Nesto kasnije, kad smo zaculi zvona koja su oglasavala jutrenje, otisli smo u crkvu gde smo zatekli gospodju sa decom. Odstojali smo jutrenje, pa onda svetu bozanstvenu Liturgiju. Gospodin, njegov sin i ja smo bili za pevnicom, a gospodja sa devojcicom pred carskim dverima kako bi sto bolje videle prenosenje svetih Darova. Boze moj, kako su se ti ljudi usrdno molili i koliko su suza prolili od duhovne radosti. Njihova su lica bila nekako ozarena i posmatrajuci ih nisam mogao a da se i ja ne zaplacem.

Posle bogosluzenja domacini, svestenik, sluge i svi prosjaci sedose zajedno za trpezu. Bilo je najmanje cetrdesetoro koje prosjaka, koje invalida, bolesnika i dece. Kakav mir i tisina su vladali za stolom! Skupljajuci hrabrost polako rekoh mom domacinu:

- Po manastirima imaju obicaj da za vreme jela citaju zitija Svetih. I vi bi to mogli da ustanovite posto imate sva zitija po mesecima.

Domacin se okrete svojoj zeni i rece:

- Stvarno, Marija, trebalo bi da zavedemo to. Svi cemo imati koristi od toga. Ja cu citati na prvom obedu, drugi put ti, pa nas svestenik i ostala braca po redu, koja znaju da citaju.

Svestenik, jeduci, rece:

- Ja bih drage volje, ali za citanje nemam ni trenutka vremena. Cim krocim kod mene u kucu, ne znam sta cu pre, svuda samo posao i briga; treba ovo, treba ono; imam puno dece, stoku u polju, i ceo dan provedem oko njih tako da mi ni casak ne ostaje za citanje i obrazovanje. Ono sto sam naucio u Bogosloviji, vec sam odavno zaboravio.

Kad sam to cuo, zadrhtah, ali me gospodja uhvati za ruku i rece:

- Otac govori tako iz skromnosti; on uvek sebe ponizava, ali to je divan i pobozan covek. Vec dvadeset godina kako je udovac i ne samo da je svu svoju decu sam podigao nego sad i unucice cuva, a uz to veoma cesto sluzi u crkvi.

Ove reci me podsetise na Nikitu Stitata iz Dobrotoljublja, koji kaze:

Prema unutarnjem nastrojenju duse menja se i sama priroda stvari; to jest, svako od nas misli o drugom prema onome sto je on sam. Malo dalje on jos kaze: “Onaj koji je stekao molitvu i dostigao pravu hriscansku ljubav, taj ne razlikuje ljude, ne razlikuje gresnike od pravednika i podjednako voli i jedne i druge i nikoga ne osudjuje, bas kao i Sam Bog”, “Koji zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dazd pravednima i nepravednima”. (Mat. 5 45).

Ponovo svi zacutasmo. Preko puta mene je sedeo jedan potpuno slep prosjak iz prihvatilista. Gospodin ga je hranio, delio sa njim svoju ribu, pruzao mu kasiku, davao mu da pije. Gledao sam ga pazljivo i kako je neprestano imao poluotvorena usta, primetio sam da bez prestanka krece jezikom. Upitah se da li se ovaj mozda ne moli, pa poceh da ga pazljivo posmatram. Pred kraj rucka jednoj starici je pozlilo, gusila se i stenjala. Gospodin i gospodja su je odveli u njihovu spavacu sobu i polozili je na krevet. Gospodja je ostala kraj nje, svestenik je otisao da za svaki slucaj donese svete Darove, a gospodin je naredio da se upregne konj i punim trkom je odjurio po lekara. Ceo se svet bese razisao.

Najednom osetih veliku zelju da se molim i potrebu da se sav prepustim molitvenim izlivima, jer je vec dva dana kako nisam mogao da se povucem u mir i tisinu. Osecao sam u srcu kao neki talas koji je spreman da se izlije po citavom mom bicu i posto sam ga zadrzavao osecao sam u srcu jak, ali prijatan bol koji me je samo jos vise gonio u usamljenost na molitvu. Tada sam razumeo zasto su pravi molitvenici bezali daleko od sveta i sakrivali se od svakog; razumeo sam isto tako zasto je prepodobni Isihije nazivao i najmudriji razgovor, ako se suvise otegne, praznoslovlje i zasto je sveti Jefrem Sirjanin govorio: “Lepa rec je srebro, ali cutanje je zlato”. U tim mislima stigao sam do prihvatista. Tamo behu svi zaspali posle obeda. Popeo sam se na tavan, malo se smirio, odmorio i pomolio Bogu. Kada su se siromasi probudili potrazio sam onog slepca i otisao zajedno sa njim u bastu. Sedosmo u jedan usamljeni kutak i otpocesmo razgovor:

- Reci mi, Boga radi i mojoj dusi na korist, da li ti to upraznjavas Isusovu molitvu?

- Vec je odavno neprestano ponavljam.

- I sta osecas?

- Samo to da ni danju ni nocu ne mogu bez nje.

- Kako ti je Bog otkrio to duhovno delanje? Molim te ispricaj mi to detaljno, dragi brate.

- Pa eto, bio sam krojac u ovom kraju, zaradjivao sam hleb tako sto sam isao po raznim gubernijama i sio seljacka odela. Dogodilo se da sam se kod jednog seljaka duze zadrzao da bi posasivao odecu za celu porodicu. Jednoga dana kada je bio praznik, posto se nije radilo, video sam tri stare knjige kraj ikone. Upitao sam domacina:

- Da li neko cita u vasoj kuci?

- Niko, odgovorise mi. Te su knjige pripadale nasem stricu koji je bio pismen.

Uzeh jednu od knjiga, otvorih je nasumice i procitah sledece sto jos uvek pamtim:

“Stalna molitva je neprestano prizivanje Imena Gospoda Hrista; bilo da ides ili stojis, bilo da si za stolom ili na poslu, u svakoj prilici, na svakom mestu i u svako doba treba prizivati Ime Bozje.”

Razmislio sam o onom sto sam procitao i uvideo da mi to potpuno odgovara. Tako sam radeci svoj krojacki posao ponavljao tiho molitvu. Bio sam zbog toga neobicno srecan. Ljudi koji su ziveli sa mnom u izbi primetise ovo i pocese da me ismevaju:

- Jesi li ti carobnjak da stalno tako mrmljas, ili pak nesto vracas?

Da bi se sto bolje prikrio prestao sam da krecem ustima za vreme molitve, vec sam samo mrdao jezikom. Najzad sam se toliko navikao da je jezik sam od sebe govorio molitvu po ceo dan i celu noc. Ovo mi je veoma prijalo.

Dugo sam tako radio, sve dok nisam odjednom potpuno oslepeo. Kod nas u porodici svi pate od ociju. Kako sam veoma siromasan, opstina mi je nasla jedno mesto u sirotistu u Tobolsku. Isao sam tamo kada sam naisao na ovu gospodu i oni su me zadrzali kod njih, jer hoce da me kolima odvezu tamo.

- Kako se zvala ta knjiga koju si citao? Nije li to mozda bilo Dobrotoljublje?

- Bogme ne znam. Nisam gledao naslov.

Otidoh po svoje Dobrotoljublje i nadjoh u cetvrtom delu kod patrijarha Kalista reci koje mi je slepac napamet izgovorio i poceh da citam.

- To je to, povika on. Citaj, citaj, molim te, jer je to stvarno istina.

Kad dodjoh na ono mesto gde pise: “Treba se moliti srcem”, on me upita sta to znaci i kako se u tome treba vezbati. Rekoh mu da je u ovoj knjizi sve do detalja izlozeno o unutarnjoj srdacnoj molitvi i on me stade mnogo moliti da mu citam sve sto se na nju odnosi.

- Znas kako cemo, rekoh. Kad mislis da podjes za Tobolsk?

- Pa mogu i odmah, ako hoces, odgovori on.

- Onda ovako. Ja sam hteo da krenem sutra, ako hoces poci cemo zajedno, pa cu ti ja uz put citati sve sto se odnosi na unutarnju srdacnu molitvu i ukazacu ti kako da prodres u svoje srce.

- A kola? zapita on.

- Ma, ostavi kola. Odavde do Tobolska ima samo 150 vrsti, ici cemo polako. Veoma je prijatno putovati udvoje i tako je nekako zgodnije da se zajedno cita i razgovara o molitvi.

Najzad se slozismo. Uvece gospodin je licno dosao da nas pozove na veceru. Posle obeda mu rekosmo da smo resili da sutra podjemo i da nam kola nisu potrebna jer hocemo da uz put citamo Dobrotoljublje. Na to nam on rece:

- Dobrotoljublje mi se mnogo dopalo. Vec sam napisao pismo i spremio novac, pa cu sutra kad budem isao u sud poruciti da mi se sledecom postom posalje iz Petrograda.

Sutradan ujutru podjosmo na put, posto smo se zahvalili nasim plemenitim i primernim domacinima. Njih dvoje nas ispratise citavu vrstu, pa se oprostismo.

Slepi seljak

Starac i ja smo isli polako; prelazili smo dnevno samo deset do petnaest vrsti, a sve ostalo vreme smo provodili sedeci na nekom mirnom mestu i citajuci Dobrotoljublje. Procitao sam mu sve sto se odnosi na srdacnu molitvu i to po redu koji mi je preporucio moj pokojni starac, to jest prvo knjigu Nicifora monaha, zatim Grigorija Sinaita i tako redom. Kako je pazljivo i predano slepac pratio moje citanje kako je bio uzbudjen i srecan! Poceo je da mi postavlja takva pitanja o molitvi na koja moj prost um nije bio u stanju da mu odgovori. Posto je saslusao sta sam mu procitao, upitao me je kako da umom nadje srce, kako da uvede u njega Isusovu molitvu i da se tamo neprestano moli. Rekoh mu:

- Bez sumnje ti ne mozes videti, ali umom mozes da predstavis sebi ono sto si ranije video: coveka, neki predmet, ili neki od delova tvog tela, ruku ili nogu! Mozes li da ih zamislis jasno kao kad si ih video i mozes li, iako slep, da upravis pogled u njih?

- Mogu, odgovori on.

- Onda, zamisli svoje srce, upravi pogled kroz grudi na njega i pazljivo osluskuj kako otkucava. Kad se naviknes na to, a ti se potrudi da, ne gubeci iz vida srce, za svaki otkucaj vezes reci molitve. To jest sa prvim otkucajem izgovori ili pomisli Gospode, sa drugim Isuse, sa trecim Hriste, sa cetvrtim pomiluj, sa petim me i cesto to ponavljaj. To ce ti biti lako, jer si vec pripremljen na srdacnu molitvu. A kad se naviknes na ovo, pokusaj da naporedo sa disanjem uvodis i izvodis Isusovu molitvu u srce i iz njega. Evo kako: kad udises govori ili pomisli: Gospode Isuse Hriste, a izdisuci: pomiluj me. Ako budes cesto i poduze tako radio uskoro ces osetiti lak bol u srcu i onda ce se postepeno javljati u njemu neka umilna toplina. Tako ces, s Bozjom pomocu, doci do neprestane unutarnje srdacne molitve, koja ce se sama od sebe vrsiti. Ali pritom se cuvaj od svih predstava koje ti se budu javljale u umu za vreme molitve. Odbaci svako mastanje, jer nam Sveti Oci zapovedaju da za vreme molitve cuvamo svoj um slobodnim od svake pomisli i slike, od svega sto nije molitva, da ne bi pali u prelest.

Slepac me je pazljivo slusao, usrdno se vezbao u svemu sto bi od mene cuo i nocu na odmoristu provodio je dosta dugo u tim vezbama. Posle pet dana osetio je u srcu jaku toplinu i neizrecivu radost. Sem toga, osecao je veliku ljubav prema Spasitelju i jaku zelju da se neprestano moli. Ponekad bi video neku svetlost ali bez ikakve druge pojave ili predmeta u njoj. Kada bi silazio u srce, cinilo mu se da tamo vidi neki veliki bljestavi plamen koji izbija iz srca i obasjava citavo njegovo bice. Taj mu je plamen omogucavao da vidi i udaljena zbivanja, kao sto je bilo ovom prilikom.

Prolazili smo sumom. Cutao je i sav je bio udubljen u molitvu. Odjednom mi rece:

- Kakva nesreca! Crkva je u plamenu i evo i zvonik se sada srusio.

- Prestani da uobrazavas tako na prazno, rekoh mu, to je iskusenje. Treba uvek odmah odbaciti svako sanjarenje. Kako bi mogao da vidis ono sto se dogadja u varosi? Do nje ima jos dvanaest vrsti.

Slepac me poslusa i nastavljajuci molitvu zacuta. Uvece, kada smo stigli u grad stvarno sam video da je vise kuca izgorelo i da je zvonik srusen – bio je podignut na drvenim stubovima. Oko crkve se bilo skupilo mnogo sveta koji se divio kako zvonik pri padu nije nikoga povredio. Po onome sto sam saznao, nesreca se dogodila tacno onda kada je slepac povikao u sumi.

- Ti si rekao da sam se prevario, rece on, a vidis da nisam. Kako onda da ne zahvaljujem i ne volim Gospoda Hrista Koji javlja Svoju milost i gresnicima i slepcima i neukima! Hvala i tebi, dragi brate, sto si me naucio srdacnoj molitvi.

Na to mu rekoh:

- Voli Gospoda i zahvaljuj mu, ali cuvaj se da svako vidjenje smatras za neposredno otkrovenje blagodati Bozje, jer se ono cesto dogadja kao posledica prirodnih zakona. Ljudska dusa nije samo vezana za mesto i za materiju, ona moze da vidi i u mraku, a isto tako ona moze da vidi i udaljena zbivanja kao i ona koja su joj pred ocima. Ali mi ne koristimo tu sposobnost nase duse jer je ona opterecena ili zadebljaloscu tela ili zbrkanoscu misli i rasejanoscu pomisli. Kad usredsredimo paznju u sebe, kad se izdvojimo iz svega onog sto nas okruzuje i kad izostrimo um, tada se dusa potpuno vraca samoj sebi i dela svim svojim mocima, sto je sasvim prirodna stvar. Moj pokojni starac mi je govorio da ne samo molitvenici, vec i bolesnici, kao i ljudi specijalno obdareni za to, kada se nadju u nekoj zamracenoj prostoriji vide svetlost koja zraci iz svake stvari i proziru misli drugih. Medjutim neposredno dejstvo blagodati Bozje za vreme molitve je tako velicanstveno da se ono recima ne moze iskazati niti se moze sa bilo cim vestastvenim uporediti; sve culno neuporedivo je nize od sladosnog osecanja koje blagodat radja u srcu.

Slepac me je pazljivo saslusao i postao jos vise smiren nego ranije. Molitva je neprestano delovala u njegovom srcu i beskrajno ga radovala. I ja sam bio srecan zbog toga i zahvaljivao sam Bogu sto mi je pokazao toliku veru kod ovog Svog sluge.

Najzad stigosmo u Tobolsk i ja ga odvedoh u prihvatiliste. Posto smo se srdacno oprostili, nastavih put:

Citavih mesec dana sam polako putovao i uz put razmisljao o tome kako je korisno i utesno sresti zive primere poboznosti i dobrote. Cesto sam citao Dobrotoljublje i tamo proveravao sve sto sam rekao slepcu. Njegov primer je i mene bodrio i budio u meni revnost i ljubav prema Spasitelju. Srdacna molitva me je toliko veselila da sam mislio da covek ne moze biti srecniji na zemlji od mene. Pitao sam se kakva je to nebeska radost koja moze biti veca od ove? Ta sreca nije samo obasjavala moju dusu, vec mi je spoljasnji svet izgledao prekrasan – sve me je pozivalo da volim i slavim Boga. Ljudi, drvece, bilje, zivotinje – sve mi je bilo nekako blisko i svuda sam otkrivao naslikano Ime Isusa Hrista. Ponekad sam se osecao toliko lak da mi se cinilo da nemam tela i da lagano lebdim u vazduhu. Ponekad sam se opet sav uzbudjen udubljivao u sebe. Tada sam jasno video unutar mog bica i divio se premudrom ustrojstvu covecjeg tela. Ponekad sam opet osecao toliko veliku radost kao da sam postao car. U svim tim utehama molio sam Boga da mi dozvoli da sto pre umrem i da mogu da Mu se tamo, u carstvu duhova, bacim pred noge i istopim pred Njim od blagodarnosti.

Verovatno sam se bio suvise predao tim osecanjima, ili je mozda Bog tako hteo, tek posle izvesnog vremena poceh da osecam neki strah i trepet u srcu. Pomislih: “Da mi se ne priblizuje neka nevolja ili napast, kao onda sa onom devojkom koju sam ucio Isusovoj molitvi u kapeli?” Crne misli napadose na mene kao oblaci. Setih se reci prepodobnog Jovana Karpatijskog koji je govorio da je ucitelj cesto izlozen porugama, nevoljama i napastima zbog onih koje je duhovno pomagao. Posto sam se branio od takvih misli, udubih se jos vise u molitvu i strah se potpuno izgubi. Osetio sam se jacim, pa pomislih: “Neka bude volja Bozja! Spreman sam da podnesem sve sto mi Gospod Hristos bude poslao da bih okajao svoje grehe. Uostalom svi oni koje sam nedavno poucio unutarnjoj molitvi vec su, pre no sto su me sreli, bili pripremljeni za to tajnim dejstvima Bozjim”. Ova pomisao me je potpuno umirila i ja nastavih put u molitvi i radosti jos srecniji nego ranije. Sledeca dva dana vreme je bilo kisovito i put je bio toliko blatnjav da sam se vise puta zaglavio. Prolazio sam kroz stepe i citavih petnaest vrsti nisam naisao ni na kakvo ljudsko naselje. Najzad uvece spazih dom kraj puta i obradovah se sto cu moci da se tu odmorim i prenocim, a sutra, dace Bog, pa ce valjda biti lepse vreme.

U postanskoj stanici

Priblizavajuci se zgradi videh jednog starca u sinjelu. Sedeo je kraj puta u blizini doma i izgledao je pijan. Pozdravih ga i rekoh:

- Kome treba da se obratim za prenociste?

- Kome drugom nego meni, povika starac; ja sam ovde gazda. Ovo je postanska stanica. Ja sam upravnik.

- Onda molim vas, bacuska, dozvolite mi da prenocim kod vas.

- A imas li ti licne isprave? Daj da ih vidim.

Dadoh mu isprave, a on drzeci ih u rukama poce da vice:

- Gde ti je licna karta?

- Drzite je u rukama, odgovorih.

- Pa dobro, onda hajdemo unutra.

Posto je stavio naocare pregledao je moje isprave i rekao:

- Izgleda mi da je sve u redu. Mozes ostati. Ja nisam los covek, evo, sad cu ti doneti casicu.

- Ja ne pijem, rekoh mu.

- Pa ne mari, ostani makar da veceras sa nama.

On sede za sto zajedno sa kuvaricom, mladom zenom, koja takodje bese malo popila. Sedoh i ja sa njima. Celo vreme vecere nisu prestajali da se svadjaju ili da grde jedno drugo i na kraju se stvarno zavadise. Gazda je otisao da spava u magacin, a kuvarica je ostala da opere sudove i dalje gundjajuci protiv njega. Posto sam video da se ona nece skoro smiriti upitah je:

- Gde bih mogao da legnem? Veoma sam umoran od puta.

- Evo, spremicu ti krevet, bacuska.

Ona namesti jednu klupu pored one koja je bila kraj prozora, prekri sve ponjavom i dade mi jedan jastuk. Ispruzih se i zatvorih oci kao da spavam. Jos dugo vremena kuvarica se motala po sobi dok najzad nije zavrsila posao, onda je ugasila svetlost i prisla meni. Najednom prozor koji se nalazio na uglu razbi se sa uzasnim treskom. Ram i okna se rasprstase u komadice. U isto vreme spolja se zacuse jauci i lomljava. Preplasena zena odskoci do nasred sobe i srusi se na pod. Skocih sa lezaja misleci da mi se zemlja otvorila pod nogama, kad spazih dva kocijasa kako unose u izbu jednog coveka toliko krvavog da mu se ni lice nije videlo. Sve ovo je jos vise povecalo moj strah. Ranjenik je bio drzavni glasonosa i ovde je trebalo da promeni konja. Kocijas postanskih kola je lose zaokrenuo i udario rudom u prozor. Kako je pod prozorom bila rupa kola su se prevrnula, a glasonosa je udario glavom o kolac koji je bio na ivici puta. Glasonosa zatrazi vode i vina da bi ocistio ranu, pa posto je ispio jednu casu povika:

- Dajte konje!

Pridjoh mu i rekoh:

- Kako cete na put sa tolikom ranom?

Glasonose nemaju vremena da boluju, odgovori on i izgubi se. Kocijasi prenesose kuvaricu do peci, pokrise je i rekose:

- Preplasila se.

Upravnik poste nasu malo rakije, popi i ponovo ode da spava. Ostadoh sam.

Uskoro je zena ustala i pocela da hoda po sobi od jednog ugla do drugog kao da je mesecar. Najzad izidje iz kuce. Pomolih se Bogu i posto sam bio veoma umoran ubrzo zaspah.

Ujutru sam se oprostio sa domacinom i nastavio dalje svoj put. Ispunjen verom, nadom i zahvalnoscu molio sam se uz put i slavio Oca naseg nebeskog Koji me je izbavio od bliske nesrece.

Sest godina posle ovog dogadjaja, prolazeci pored jednog zenskog manastira, usao sam u crkvu da se pomolim Bogu. Posle bogosluzenja igumanija me je ljubazno primila i ugostila cajem. Posto najavise neke goste koji su tu bili u prolazu, ona izadje da ih doceka i ostavi me sa kaludjericama koje su me posluzivale. Caj mi je sipala jedna monahinja koja je odisala velikom smirenoscu. Zainteresovah se za nju, pa upitah:

- Ima li dugo, sestro, kako ste u ovom manastiru?

- Pet godina, odgovori ona. Kad su me doveli ovde bila sam umno obolela, ali Bog mi se smilova. Mati igumanija me je primila kod sebe u celiju i zamonasila.

- A kako ste se razboleli?

- Od straha. Radila sam u nekoj postanskoj stanici. Jedne noci, dok sam spavala, konji su provalili prozor i od straha sam poludela. Moji roditelji su me vodili citavu godinu dana po raznim svetim mestima i eto tek ovde sam se izlecila.

Kada sam to cuo veoma sam se obradovao i proslavio Boga Koji je sve tako mudro i dobro uredio.

Seoski svestenik

Doziveo sam jos mnogo kojecega, rekoh obracajuci se mom duhovniku. Kad bih hteo da vam sve ispricam ni tri dana mi ne bi bila dovoljna. Ako hocete ispricacu vam samo jos jedan svoj dozivljaj.

Jednog suncanog letnjeg dana primetio sam nedaleko od puta groblje, upravo crkvicu sa parohijskim domom i groblje. Zvonilo je za bogosluzenje, pa pozurih u crkvu. Ljudi iz okoline su pristizali, ali mnogi od njih umesto da udju u crkvu sedeli su na travi u porti. Kad me videse povikase:

- Nemoj tako da zuris, imas vremena. Ovde se polako sluzi, svestenik je bolesljiv i vrlo spor.

Stvarno, Liturgija je trajala vrlo dugo. Svestenik, mlad covek, bled i mrsav, sluzio je veoma sporo, ali s poboznoscu i mnogo srca. Na kraju sluzbe odrzao je odlicnu besedu o tome kako da covek zadobije ljubav Bozju.

Kada se sve zavrsilo svestenik me je pozvao da rucam kod njega. Za vreme jela mu rekoh:

- Vi sluzite, oce, sa mnogo vere, ali prilicno sporo.

- Da, odgovori on. To se nikako ne dopada mojim parohijanima i dosta mi prebacuju, ali neka, ja volim da razmisljam i odmerim svaku rec molitve pre no sto je proiznesem glasno. Ako covek tako ne radi, reci nemaju nikakve vrednosti ni za druge ni za mene. Sve je u duhovnom zivotu i pazljivoj molitvi. O kako se ljudi malo bave duhovnim unutarnjim delanjem, dodade on. A to je samo zato sto se to ne zeli i sto se svet malo brine za unutarnje prosvecenje.

- Ali kako doci do toga? zapitah ja. To je veoma tesko.

- Ni najmanje. Da bi covek zadobio unutarnje prosvecenje i postao duhovan treba odabrati jedan tekst iz Svetog Pisma i pazljivo razmisljati o njemu sto duze mozemo. Kroz to covek otkriva svetlost razuma. A sto se tice molitve treba postupiti na isti nacin. Ako zelis da ti molitva bude cista, prava i uspesna, treba izabrati neku kracu molitvu, sastavljenu od nekoliko reci, ali snaznih reci i dugo i cesto je ponavljati. Eto, tako se stice raspolozenje za molitvu.

Ovi svestenikovi saveti su mi se mnogo dopali jer su jednostavni i korisni, a u isto vreme mudri i duboki. Zahvalih se Bogu u dusi sto mi je dao da upoznam jednog istinskog pastira Njegove Crkve.

Na kraju rucka svestenik mi rece:

- Sada idi malo da se odmoris. Ja cu da citam Sveto Pismo i pripremam propoved za sutradan.

Otidoh u kujnu. Tamo je bila samo jedna starica koja je sedela povijena u jednom uglu i kasljala. Sedoh kraj prozorceta, izvadih iz torbe Dobrotoljublje i poceh da citam. Posle izvesnog vremena primetio sam da je starica neprestano ponavljala Isusovu molitvu. Bio sam veoma srecan kada sam cuo kako se priziva Sveto Ime Bozje, pa joj rekoh:

- Kako je lepo, majko, sto se tako molis. Stvarno je to najvece i najhriscanskije delo.

- Da, bacuska. Na kraju mojih dana to mi je velika uteha. Bog nek mi se smiluje.

- Da li se odavno tako molis?

- Od mladosti, bacuska. Da mi nije Isusove molitve ne bih mogla ziveti jer me je ona spasla bede i smrti.

- Kako to? Ispricaj mi to, molim te, u slavu Bozju i u cast blagodatne sile Isusove molitve.

Zaklopih Dobrotoljublje, pa sedoh pored nje i ona otpoce da prica:

- Bila sam lepa i mlada devojka. Moji roditelji su me verili i uoci vencanja, pre no sto je mladozenja usao u kucu, odjednom, kad je imao jos svega desetak koraka do kuce, pao je mrtav. Ovaj dogadjaj me je toliko uplasio da sam odlucila da se ne udajem, vec da idem po svetim mestima i molim se Bogu. Moji roditelji su bili voljni da mi dadu novca za put, ali nisam smela da podjem jer sam se bojala da me zbog moje mladosti nevaljali ljudi ne napadnu. Jedna starica koja je vec mnogo godina obilazila sveta mesta mi rece da treba neprestano da ponavljam Isusovu molitvu i ubedi me da ce me ta molitva stititi od opasnosti. Poverovala sam u ono sto mi je rekla i stvarno nikada mi se nista rdjavo nije dogodilo, pa cak ni u najzabacenijim krajevima kroz koje sam putovala. Kada sam ostarila razbolela sam se i srecom, ovdasnji svestenik me je primio u svoju kucu.

Sve sam ovo slusao sa radoscu i nisam znao kako da zablagodarim Bogu za ovaj dan u kome sam naucio toliko korisnih stvari. Malo posle zamolih ovog svetog i plemenitog svestenika da me blagoslovi i sav srecan nastavih put.

Na putu za Kazan

A evo kako sam se nedavno u Kazanskoj guberniji, iduci ovamo, jos jednom uverio u moc Isusove molitve cak i onda kada se nesvesno svrsava. Stvarno ova molitva je najsigurniji i najkraci put do duhovnih blaga.

Jedne veceri morao sam se zadrzati u nekom tatarskom selu. Kada sam usao u selo primetio sam jedna kola ispred neke kuce i kocijasa Rusa u njima. Obradovavsi se tome, odlucih da zamolim za prenociste u toj kuci, misleci da cu bar prenociti sa hriscanima. Priblizih se i upitah kocijasa cija su to kola. Odgovori mi da njegov gazda nije odatle, vec da on putuje iz Kazana za Krim. Dok sam govorio sa njim, gospodin povuce koznu zavesu sa vrata, pogleda me i rece:

- Provescu noc u kolima, tatarske kuce su suvise prljave.

Malo posle on izidje iz kola da se malo proseta posto je vece bilo lepo. Otpocesmo razgovor. Dugo smo pricali i on mi otprilike rece sledece:

- Do sezdeset pete godine sluzio sam u mornarici kao kapetan broda. Kada sam ostario dobio sam kostobolju i zatrazio penziju. Ziveo sam na Krimu, na imanju moje zene. Bio sam skoro sve vreme bolestan. Moja zena je mnogo volela drustvo; volela je narocito da igra karte. Posle izvesnog vremena dosadilo joj je da zivi sa bolesnikom i otisla je u Kazan kod nase kceri koja je tamo udata za jednog viseg cinovnika. Odnela je sve sa sobom, cak je i svu poslugu povela. Ostavila mi je samo jedno moje kumce od osam godina da me sluzi.

Ziveo sam tako sam tri godine. Moj kumic je bio vrlo spretan. Spremao je sobu, lozio vatru, kuvao i grejao moj samovar, ali bio je vrlo ziv, nevaljalac jedan. Neprestano je trcao, vikao, skakao i lupao, tako da mi je prilicno smetao. Nesto zbog bolesti, nesto iz dosade, veoma sam voleo da citam duhovne knjige. Imao sam jednu odlicnu knjigu od Grigorija Palame o Isusovoj molitvi. Citao sam je skoro bez prestanka i pomalo govorio Isusovu molitvu. Larma decaka mi je bila nepodnosljiva i nicim nisam mogao da ga umirim. Na kraju sam izmislio ovo: terao sam ga da sedi u sobi na jednoj klupici i da ponavlja Isusovu molitvu. Spocetka to mu se nije ni malo dopalo i da se ne bi molio, cutao je. Da bih ga primorao da izvrsava sto sam mu zapovedio, spremio sam sibu. Dok je on govorio molitvu, ja sam ili citao ili ga slusao. Cim bi prestajao pripretio bih mu sibom i on bi, zastrasen, nastavljao sa molitvom. Sve mi je ovo veoma dobro odgovaralo jer je najzad bio mir u kuci. Posle izvesnog vremena primetio sam da je prut nepotreban jer je decak izvrsavao moje naredjenje rado i sa revnoscu. Kasnije se bese potpuno izmenio, postao je blag i cutljiv i mnogo marljivije je obavljao kucevne poslove nego ranije. To me je obradovalo, tako da sam mu davao vise slobode. Najzad evo sta se dogodilo. Decko bese toliko navikao na molitvu da ju je neprestano ponavljao bez ikakvog primoravanja sa moje strane. Kada bih mu kazao koliko me iznenadjuje njegova promena, odgovarao mi je da sada ima neodoljivu zelju da se moli.

- A sta osecas? upitao sam ga.

- Nista narocito, ali dobro mi je kad ponavljam molitvu.

- Kako to, dobro?

- Ne znam kako da objasnim.

- Da li si radostan?

- Jesam.

Kada je buknuo Krimski rat imao je dvanaest godina. Otisao sam u Kazan kod moje cerke i poveo i njega sa sobom. Tamo smo ga smestili u kujnu sa ostalim slugama, ali bilo mu je vrlo tesko sa njima jer su oni ili larmali ili ga zadirkivali i ometali da se moli. Posle tri meseca dosao je k meni i rekao:

- Ja idem kuci; ne mogu vise da izdrzim ovaj zivot ovde i toliku galamu.

- Kako da ides sam po ovakvoj zimi toliko daleko? rekoh mu. Cekaj dok ja budem posao natrag, pa cu te povesti sa sobom.

Sutradan moga decaka bese nestalo. Svuda smo ga trazili, ali bilo ga je nemogucno naci. Najzad jednog dana dobih pismo sa Krima. Kucepazitelji su mi javljali da je cetvrtog aprila, sutradan po Uskrsu, decko nadjen mrtav u mom praznom domu. Lezao je na podu moje sobe blagolik, sa prekrstenim rukama na grudima, u istom onom kaputicu koji je nosio kad je iscezao od mene. Sahranili su ga u vrtu.

Kad sam primio tu vest, ozaloscen udivio sam se kako je tako brzo stigao na Krim. Posao je dvadeset sestog februara, a cetvrtog aprila je stigao. Presao je znaci tri hiljade vrsti za mesec dana sto bi covek i na konju jedva uspeo da predje. Trebalo bi da je isao sto vrsti na dan. A uz to bio je lako odeven, bez isprava i novca. Pretpostavimo da je nasao neka kola da ga odvezu, ali ni to nije bilo mogucno bez Bozje pomoci. I eto, tako je moj decko okusio plodove molitve, rece gospodin zavrsavajuci svoju pricu, a ja, medjutim, cak ni na kraju svog zivota nisam jos dospeo do njegove duhovne visine i mere.

Na to rekoh mom sagovorniku:

- Onu knjigu od Grigorija Palame, koju ste citali i koja vam se toliko dopala, ja znam. Ali u njoj se uglavnom govori o molitvi recima. Trebalo bi da procitate i ovu knjigu. Ona se zove Dobrotoljublje. Tu cete naci u celosti ucenje o tome kako steci i duhovnu Isusovu molitvu u umu i u srcu i kako okusiti njenih slatkih plodova.

Pokazah mu Dobrotoljublje i on primi moj savet sa zadovoljstvom, pa mi rece da ce nabaviti tu knjigu.

“Boze moj, pomislih, kako su divni plodovi bozanske moci koja se pojavljuje kroz ovu molitvu. Kako je ovaj dogadjaj poucan i dubok: Prut je naucio decaka molitvi i doneo mu utehu. Nevolje i patnje na koje nailazimo uceci molitvu, zar i to nisu prutovi Bozji? Onda zasto da se bojimo kad nam ih ruka naseg nebeskog Oca pokaze? Bog nas beskrajno voli, a te nas sibe samo uce da se usrdnije molimo i vode nas u radost neiskazanu.”

Posto sam zavrsio svoja pricanja, rekoh svom duhovnom ocu:

- Oprostite mi, oce, Boga radi, sto sam tako mnogo pricao. Sveti Oci kazu da i duhovan razgovor kad se oduzi postaje praznoslovlje. Vreme je da pronadjem svog saputnika za Jerusalim. Molite se za mene gresnog da preblagi Gospod uputi na dobro moj put.

- Ja ti to zelim od sveg srca, dragi brate u Hristu, odgovori on. Neka preblaga milost Bozja osvetljava tvoj put i neka te uvek prati kao andjeo Rafail Toviju!

Istite, i dace vam se;

trazite, i naci cete;

kucajte, i otvorice vam se.

(Iz Evandjelja Gospoda Isusa Hrista po Mateju, gl. 7. st. 7)

Isus mu rece:

Ja sam put

i istina

i zivot;

niko ne dolazi Ocu

osim kroza me.

(Ev. po Jovanu, gl. 14. st. 6)

I DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

TRI KLjUCA
ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE
NADjENI U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

U srce moje sakrih reci Tvoje (Ps. 119, 11).

Um treba da se trudi svim silama da se uzdize gore (Katafigiot, gl. 19).

Ako svaki covek ima svoja licna svojstva, naklonosti i sposobnosti, onda se jedan i isti cilj postize razlicitim putevima, na razne nacine, koji vode tome cilju. To vazi i za zadobijanje unutarnjeg molitvenog delanja: ono se stice raznim putevima, o cemu nam svedoce opitna zapazanja Svetih Otaca.

Jedni od tih nacina su opsti, kako za uspeh u molitvi, tako i za napredak u hriscanskom zivotu. U njih spada, po recima svetog Simeona Novog Bogoslova, bezuslovno poslusanje; spada takodje – vrlinski i podviznicki trud. O tome peva Crkva u svojim pesmama: “Pronasao si trud, bogonadahnuti, za postizanje bogovidjenja” (tropar svestenomuceniku). Tu spada isto spoljasnje moljenje za unutrasnju molitvu: Gospode, nauci nas da se molimo (Lk. 11, 1); kao i osobito blagodatno dejstvo. Najbolji primer za to je prepodobni Maksim Kapsokalivit, koji kad je jednom celivao ikonu Bogomatere, posle dvogodisnjeg upornog moljenja njoj, najednom je osetio sladost i toplinu, koja se kosnula njegovog srca; mladi Georgije dok se prosto molio, iznenada je ugledao unutarnju svetlost i stekao neprestanu samodelatnu molitvu, itd.

Postoje, medjutim, i drugi bitni nacini za zadobijanje unutarnje molitve, koji se neposredno odnose na nju. Kod Svetih Otaca nalazimo tri takva nacina:

1. Cesto prizivanje imena Isusa Hrista;

2. Sabranost paznje prilikom prizivanja;

3. Ulazak unutra u sebe, ili kako kazu Oci Crkve: silazak uma u srce.

Posto upravo ova sredstva na najbrzi i najudobniji nacin otkrivaju i nama Carstvo Bozje i otvaraju riznicu unutarnje duhovne molitve u nasem srcu, veoma je prikladno da ih nazovemo kljucevima za dopiranje ovom skrivenom blagu.

KLjUC PRVI

Ako kolicina vodi kakvoci, onda i cesto, skoro neprestano prizivanje imena Isusa Hrista, makar to bilo u pocetku na rasejan nacin, moze da dovede do sabrane paznje i topline srca. To sa razloga sto je ljudska priroda u stanju da usvaja izvesna raspolozenja posredstvom ceste upotrebe i navike. Jedan duhovni pisac kaze: Ako hocemo da bilo sta cinimo dobro, treba da ga cinimo sto cesce. I Sveti Isihije kaze da cesto ponavljanje radja naviku i pretvara se u prirodu (gl. 7). To primenjeno na unutarnju molitvu, kao sto se vidi iz zapazanja iskusnih ljudi, biva na ovaj nacin: Onaj koji zeli da stekne unutarnju molitvu donosi odluku da cesto, skoro neprestano priziva ime Bozije, tj. da ustima izgovara Isusovu molitvu: Gospode Isuse Hriste Sine bozji, pomiluj me gresnoga. Ili u skracenom vidu: Gospode Isuse Hriste pomiluj me. Ovako uci prepodobni Grigorije Sinait. Isti ovaj svetitelj dodaje da je skraceni vid pogodniji za pocetnike ne odricuci, uostalom, ni jedan ni drugi. On samo savetuje da se reci molitve ne menjaju cesto, kako bi se sto lakse priviklo na prizivanje. A da bi se jos vise podstakao na neprestano vrsenje molitve onaj koji se tome uci, on odredjuje sebi za pravilo, da u izvesnom vremenskom periodu izgovori molitvu odredjeni broj puta, tj. da u toku dana i noci izgovori toliko i toliko stotina ili hiljada molitava na brojanice. To cini ne brzo nego veoma lagano, pokrecuci jezik i usta. Posle izvesnog vremena usta i jezik onoga koji to upraznjava sticu takvu naviku i takoreci samopokretnost, i to do te mere da ce bez nekog osobitog napora poceti sami od sebe da se krecu prilikom izgovaranja imena Bozjeg, cak i pri zatvorenim ocima. U produzetku ce ovo kretanje jezika poceti da prati um, koji ce se postepeno oslobadjati od rasejanosti i postajati sabran i pazljiv prema molitvi. Na kraju, moze doci i do silaska uma u srce, kako kazu Oci. Um, naime, kad se vrati u srce, zagreva ga toplinom bozanske ljubavi, tako da sada samo srce, slobodno, bez pritiska, s neizrecivom sladoscu, pocinje da priziva ime Isusa Hrista i da se s umilenjem izliva pred Bogom neprekidno, saglasno recima: “Ja spavam a srce moje bdi” (Pesma nad pesmama, 5, 2).

O plodotvornosti cestog umnog prizivanja imena Isusa Hrista, divno kaze Sveti Isihije: Kao sto kisa, ukoliko cesce pada na zemlju, utoliko je cini meksom, tako i ime Hristovo, ukoliko ga cesce prizivamo, utoliko cini zemlju srca naseg radosnijom i veselijom.

Iako je navedeni nacin, zasnovan na iskustvu i zapazanjima Svetih Otaca, dovoljan kao pogodno sredstvo za zadobijanje unutarnje molitve, ipak, postoje i uzviseniji nacini, a to su: paznja i uvodjenje uma u srce. Ovaj prvi nacin prvenstveno odgovara onima koji se jos uvek nisu navikli na paznju i koji ne umeju da se trude nad svojim srcem. Isto tako on moze da bude uvod i priprema za sledece nacine. Uostalom, svako treba da bira shodno svojim osobinama i sposobnostima; svako neka bira ono sto mu vise odgovara, kako kaze monah Nikifor.

KLjUC DRUGI

Paznja znaci, kako kaze monah Nikifor, cuvanje uma, ili ona znaci – sabiranje uma u sebe samoga i udubljivanje njegovo u bilo kakvu stvar, kroz zanemarivanje svih drugih misli i predstava. Koliko je ona vazna za one koji se bave molitvenim podvigom, o tome svedoce prepodobni Kalist i Ignjatije, navodeci reci prepodobnog Nila, koji kaze da paznja koja trazi molitvu, sigurno ce je naci. To stoga sto se molitva daruje paznji vise nego bilo cemu drugome, zato se i treba truditi nad njom. (Dobrotoljublje, deo drugi, gl. 24). Slicno ovome kaze i Sveti Isihije: Ukoliko vise budes pazio na misli, utoliko ce zelja za Isusovom molitvom kod tebe biti veca (gl. 90). I jos: Blagodareci krajnjoj paznji, vazduh srca se ispunjuje radoscu i tisinom (gl. 90); sabrana trezvenost je toliko neophodna molitvi, koliko svetiljka svecnjaku (gl. 102). Isto tako i monah Nikifor, posto je izlozio ucenje o unutrasnjoj molitvi, zavrsava: ako se ne bude moglo, na osnovu obrasca koga je on dao, uci u srce onda treba upotrebiti sto dublju paznju i sabranost prilikom molitve, koja ce, bez ikakve sumnje, otvoriti vrata srca, i razgoreti unutarnju molitvu. On uverava da je to iz iskustva poznato. Uostalom, i Sveto Pismo potvrdjuje ovu istinu, da se bez paznje nemoguce sjediniti s Bogom.

I tako, onaj koji zeli da preko duhovne sabranosti i paznje postigne unutarnju molitvu, treba da se, koliko mu je to moguce, pridrzava samoce, da izbegava razgovore sa ljudima, da vrsi molitvu polagano, i ne odjednom previse, nego sa izvesnim razmacima; treba da se udubljuje u rec molitve, kao sto se to radi prilikom pazljivog citanja knjige. Nuzno je da po mogucnosti odgoni pomisli i da svu svoju paznju sabere na Isusa, koga priziva, i na Njegovu milost, koju moli. Ponekad kad se zavrsi molitva, malo pocutati, kao u ocekivanju Bozjeg odgovora, trudeci se pri tom da paznja bude sabrana i u momentu rasejanosti. Neophodno je da stalno imas na umu, da si se radi Gospoda odlucio da uvek prebivas u molitvenoj sabranosti, pri ociscenju uma od pomisli.

KLjUC TRECI

Treci kljuc je ulazak unutra u sebe ili u srce. Ne oslanjajuci se ovde na svoja razmisljanja, izlozicemo shvatanje i ucenje Svetih Otaca o samoudubljivanju i ulasku u srce, na nacin koji su oni sami iskusili kao verne putovodje istinskoj duhovnoj unutrasnjoj molitvi. Svetootacke pouke po ovom pitanju izlozicemo njihovim sopstvenim recima, podelivsi ih radi preglednosti na tri sledece grupe:

U prvu grupu spadaju Oci koji su nam ostavili pune pouke o Isusovoj molitvi, kao na primer: Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, monah Nikifor, monasi Kalist i Ignjatije Ksantopuli;

U drugu grupu – Oci, koji su ostavili kratke izreke o unutrasnjoj molitvi, kao sto su: Isihije Jerusalimski prezviter, Filotej Sinajski, Teolipt mitropolit, Varsanufije i Jovan;

Na trece mesto cemo staviti veoma korisnu za dusu povest o Avi Filimonu. On nas podseca na ceo put podviznistva.

I DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

SVETOOTACKE POUKE
O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

PRVA GRUPA

1. Pouke svetog Simeona Novog Bogoslova.

Sveti Simeon Novi Bogoslov govori o nacinu ulaska u srce pri opisivanju trece vrste molitve (68 Slovo, str. 163 Ruskog drugog izd.):

Treca vrsta molitve zaista je divna i neobjasnjiva, i za one, koji je nisu opitno doziveli, ne samo sto je tesko shvatljiva, nego im cak moze izgledati i neverovatna. U stvari, ovaj nacin molitve je u nase vreme veoma redak, iako se njime unistavaju zamke i raznovrsna demonska lukavstva, koja demoni upotrebljavaju kako bi um zapleli u mnoge raznorazne pomisli. Jer um, samo onda kada je od svega slobodan, ima pogodne uslove, da bez svake smetnje ispituje pomisli, koje mu naturaju demoni, da se s lakocom od njih oslobadja i da cistim srcem prinosi Bogu svoje molitve.

Izlozivsi potom uslove neophodne za uspeh u ovom nacinu molitve, i to: savrseno poslusanje i cuvanje svoje savesti cistom, kako u odnosu prema Bogu, tako i u odnosu prema ljudima i u odnosu prema stvarima; i da sve treba ciniti kao da se nalazis pred licem samoga Boga, prepodobni Simeon dodaje:

Ako tako budes radio, ti ces sebi poravnjati istinsku i nepogresivu stazu ka trecem nacinu molitve, koji se sastoji u sledecem: Um treba da cuva srce u vreme dok se moli, i da se stalno povraca i sabira u njega, pa da onda otuda, iz dubine srca, uznosi Bogu molitve.

Sve je u tome: tako radi, dok ne okusis Gospoda. A kada na kraju, um tamo, unutar srca, okusi i srcem oseti da je blag Gospod; tada on vise nece ni zazeleti da se udalji od srdacnog mesta. Tada ce i on reci, kao Sveti Petar: Dobro nam je ovde biti! I od tog momenta ce stalno pogled usmeravati unutar u srce, i neprestano se tamo vracati, odgoneci sve pomisli, djavolom ubacivane.

Za one koji nemaju nikakvog pojma o ovome delu i koji ga ne poznaju, ono vecim delom izgleda tegobno i pretesko. Medjutim, oni koji su okusili sladost koju ono daje, i koji su se osladili njome u dubinama srca svoga, takvi klicu sa Svetim Pavlom i govore: “Ko ce nas odvojiti od ljubavi Hristove…!” (Rim. 8, 35). Sveti Oci cuvsi Gospoda kako kaze, da iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, kradje, lazna svedocanstva, hule na Boga, i da je to ono sto pogani coveka (Mat. 15, 19 i 20); cuvsi takodje da nam se na drugom mestu u Evandjelju zapoveda, da ocistimo unutrasnjost case, kako bi bila i spolja cista (Mat. 23, 26); ostavili su tako drugo duhovno delo i svecelo se predali tom jedinom delanju, tj. cuvanju srca. To su uradili jer su bili uvereni, da ce zajedno sa tim podvigom lako steci svaku vrlinu, a da bez njega nece uspeti ni u jednoj. Ko hoce neka cita njihove spise, neka procita sto su o tome napisali Marko Podviznik, sta je rekao Jovan Lestvicnik, prepodobni Isihije, Filotej Sinajski, Ava Isaija, Varsanufije Veliki i drugi.

Ako hoces da se naucis da ovo cinis kako treba (da ulazis u srce i da boravis tamo), ja cu ti u tome pomoci.

Pre svega treba da sacuvas tri stvari: bezbriznost u odnosu na sve, cak i u odnosu na Ono sto je dozvoljeno, a ne samo u odnosu na ono sto je nekorisno i sujetno, drukcije receno: umrtvljenost prema svemu; cistu savest u svemu, tako da te ona ni u cemu ne grize; i – savrsenu nepristrasnost, tj. da pomisao tvoja ne bude strasno prilepljena ni za kakvu stvar: Potom sedi na neko usamljeno i tiho mesto, zatvori dveri, odvoji um od svake prolazne i sujetne stvari, sagni glavu prema grudima, i na taj nacin saberi se pazljivo unutar u sebe (ne u glavi, nego u srcu), obracajuci tamo i svoj um i svoje culne oci, uzdrzavajuci donekle svoje disanje. Imaj tamo um svoj, i postaraj se na svaki nacin da pronadjes mesto, gde se nalazi srce, da bi, kada ga nadjes, tamo svecelo boravio um tvoj. U pocetku ces tamo unutra naci neku tamu i tegobu. No kasnije, ukoliko budes produzio to delo sabrane paznje danonocno bez prekida, naci ces neku neprestanu radost. Um, koji se bude trudio u ovome, naci ce mesto srca, i tog momenta ce videti tamo unutra takve stvari, kakve nikada niti je video niti je znao. Od tog trenutka, ma sa kakve strane iznikla ili se pojavila bilo kakva pomisao, pre nego sto udje unutra i pretvori se u misao ili predstavu, um ce je odmah otuda proterati i unistiti imenom Isusovim, tj. molitvom: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Od toga vremena um ce takodje poceti da stice revnost protiv demona, bice u stanju da ih progoni i pobedjuje. A sto se ostalog tice, sto obicno dolazi kao posledica ovoga truda, sam ces to, Bozjom pomocu, iz iskustva. saznati, ukoliko budes cuvao sabranost uma i drzao se Isusa, tj. Njegove molitve: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!

2. Pouka Svetog Grigorija Sinaita

Sveti Grigorije Sinait izlaze ucenje o unutrasnjoj molitvi srca i o nacinu njenog sticanja u svoja tri poglavlja “O samovanju i molitvi”, koja se mogu naci u “Dobrotoljublju”. Evo skracenih odlomaka iz njih:

Mi koji smo primili Duha zivota u Hristu Isusu, trebalo bi da cistom molitvom u srcu heruvimski razgovaramo sa Gospodom. No mi, ne shvatajuci velicinu, cast i slavu blagodati preporoda, i ne starajuci se da uzrastemo duhovno kroz vrsenje zapovesti, i da se popnemo do stanja umnog bogovidjenja, – prepustamo se lenjosti, time sto dopustamo da nas porobe strasne navike i da padnemo u bezdan neosetljivosti i tame.

Dogadja se cak i to, da izgubimo i secanje na Boga, a kakvi treba da budemo, kao ceda Bozja po blagodati, o tome ni pojma nemamo. Verujemo, ali ne delatnom verom, i po obnovi Duhom kroz krstenje ne prestajemo da zivimo telesno. Ako se nekad i desi da se pokajemo i pocnemo ispunjavati zapovesti, ispunjavamo ih samo na spoljasnji, ali ne i na duhovni nacin. Tako se dogadja da se do te mere odviknemo od duhovnog zivota, da nam njegove projave kod drugih lice na laz i zabludu. Tako dozivotno ostajemo mrtvoga duha, ziveci i radeci ne u Hristu, i suprotno zapovesti, da ono sto je od Duha rodjeno, treba da bude duhovno.

Pored svega toga, darovi koje smo primili u svetom krstenju u Hristu Isusu, ne gube se, samo se zakopavaju u zemlju, kao neko blago. A trezveni razum i blagodarnost zahtevaju da ih otkrijemo i iznesemo na videlo dana. Kako je to moguce?

To je moguce postici na dva nacina: Prvo, ti darovi se otkrivaju revnosnim ispunjenjem zapovesti: ukoliko izvrsavamo zapovesti, utoliko vise oni otkrivaju svoju svetlost i svoj sjaj; drugo, oni se javljaju i razotkrivaju neprestanim prizivanjem Gospoda Isusa, ili, sto je jedna i ista stvar, neprestanim secanjem na Boga. Silno je i prvo sredstvo, ali je drugo silnije, tako da i prvo preko njega zadobija svoju punu moc. Zato, ako zaista zelimo da otkrijemo u nama skriveno blagodatno seme, onda pohitajmo da se sto pre naviknemo ovom drugom srdacnom podvigu: imajmo u srcu samo ovaj molitveni trud i silu, bez primese ikakvih predstava i slika i mastanja. Ako se budemo potrudili da u srcu steknemo samo tu molitvenu silu i energiju, ona ce zagrejati um nas i srce i razgoreti u dusi neizrecivu ljubav prema Bogu i ljudima.

Ova umna molitva, koja se tvori u srcu silom Duha Svetoga, dejstvuje u njemu na dva nacina: nekad njoj prethodi um, prilepljujuci se za Gospoda u srcu kroz neprestano secanje na Njega; nekad opet dejstvo molitve, samo pokrenuto prethodno ognjem radosti, privlaci um u srce, i privezuje ga za prizivanje Gospoda Isusa i za trepetno stajanje pred Njim. U prvom slucaju dejstvo molitve pocinje da se otkriva po meri umanjenja strasti, kroz ispunjenje zapovesti, u vidu topline u srcu, koja je posledica istrajnog prizivanja Gospoda Isusa; u drugom slucaju duh privlaci um u srce i sabira ga tamo u njegovim dubinama, oslobadjajuci ga od uobicajenog lutanja. Zavisno od ta dva vida molitve i um postaje ili delatni ili sazercateljni. Svojim delanjem i podvigom, on Bozjom pomocu, pobedjuje strasti, a sazercanjem – vidi Boga, koliko je to dostupno coveku.

Ova delatna umnosrdacna molitva vrsi se na sledeci nacin: Sedi na stolicu, oko ped visoku, nizvedi um svoj iz glave u srce, pa ga zadrzi tamo. Odatle prizivaj umnosrdacno: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Pri tom zadrzavaj disanje, da bi bilo tiho i suzdrzano, jer i disanje je u stanju da rasejava misli. Ako primetis da se pojavljuju pomisli, ne obracaj paznju na njih, pa makar one bile prosts i dobre, a ne samo taste i neciste. Zakljucavajuci um u srce i prizivajuci cesto i strpljivo Gospoda Isusa, uskoro ces savladati takvu vrstu pomisli i istrebiti ih, pobedjujuci ih na nevidljiv nacin Bozanstvenim imenom. Sveti Lestvicnik kaze: Isusovim imenom udri po neprijateljima, od toga ne postoji jaceg oruzja ni na nebu ni na zemlji.

Kada um iznemogne od tog podviga i umore se telo i srce od napornog poduhvata cestog prizivanja Gospoda Isusa, onda ustani i pevaj, ili razmisljaj o nekom mestu iz Svetog Pisma, ili se bavi secanjem na smrt, ili se zabavi citanjem, ili rukodeljem, ili necim drugim.

Kada se prihvatis tog molitvenog podviga, onda ti prilici da citas samo takve knjige u kojima se izlaze ucenje o unutarnjem zivotu, o duhovnoj trezvenosti i molitvi. Tu spada Lestvica, slova Isaka Sirijanina, asketske knjige Maksima Ispovednika, Simeona Novog Bogoslova, Isihija, Filoteja Sinajskog i drugi slicni spisi. Knjige druge vrste privremeno sve ostavi, ali ne stoga sto one nisu dobre, nego radi toga sto pri takvom nastrojenju i stremljenju nije pogodno da se njima bavis: one mogu da udaljuju tvoj um od molitve. Citaj malo, ali ga citaj sa udubljivanjem u usvajanjem.

Molitvoslovlja nemoj izostavljati. Neki drze veliko molitveno pravilo, neki potpuno izostavljaju molitvenik, moleci se Gospodu samo umnom molitvom. Ti izaberi sredinu: ne gomilaj mnogo molitava, jer to moze da smucuje; nemoj ih, medjutim, ni potpuno izostavljati, trebace u slucaju nemoci i raslabljenosti. Ako primetis da molitva dejstvuje u tebi i ne prestaje da se sama krece u srcu tvome, nemoj da je prekidas i da se prihvatas molitvenika. To bi znacilo ostaviti Boga unutra, izaci vani, i spolja poceti sa njim razgovarati. Oni koji nisu jos stekli molitvenu silu i energiju, treba da molitvoslove mnogo, cak bez mere, da bi se stalno nalazili u mnogim i raznim molitvama, kako bi im se od takvog tegobnog molitvenog truda zagrejalo srce i u njemu pocelo dejstvo molitve. Onaj pak koji na kraju okusi od te blagodati, takav treba da cita molitve umereno, provodeci pretezno vreme u umnoj molitvi, kao sto su zapovedili Oci. U slucaju unutarnje iznemoglosti, treba citati molitve ili procitavati svetootacke spise. Kada vetar nadme jedra, vesla su suvisna; ona su potrebna onda kada vetar oslabi i ladja se zaustavi.

Snazno oruzje protiv neprijatelja ima onaj koji zajedno sa molitvom poseduje skruseni plac, da se ne bi pogordio zbog radosti koju daje molitva. Onaj koji cuva tu radosnu tugu, izbavlja se od svake stete. Prava neprevarna unutarnja molitva je ona u kojoj toplota, koja se radja iz molitve Isusove, zapaljuje oganj u zemlji srca i spaljuje strasti, kao trnje. Ona osenjava dusu veseljem i mirom, ne dolazi ni sa desne ni sa leve strane, cak ne ni svise, nego izbija iz srca, kao izvor vode, od zivotvornog Duha. Samo nju zavoli i potrudi se da je steknes u srcu svome, cuvajuci um vazda od bilo kakvih mastanja. Dok si sa njom, nicega se ne plasi; jer Onaj koji je rekao: Budite hrabri. Ja sam, ne bojte se – On je sa nama.

3. Pouka Nikifora monaha

Monah Nikifor svoju pouku o ulasku u srce izlaze u svome delu “O trezvenosti i cuvanju srca” (Dobrotoljublje, rusko izd. tom drugi).

Vi koji zelite, kaze on, da osetite u srcu oganj nebeski, i da iz iskustva saznate, sta je Carstvo nebesko, koje se nalazi u vama, dodjite da vam izlozim nauku nebeskog zivljenja, ili bolje reci metod koji bez truda i znoja uvodi onoga koji se njime sluzi u pristaniste bezstrasca. Kroz pad mi smo izasli napolje, otudjili se pravog zivota; zato treba da se povratimo nazad, bolje receno da se vratimo sami sebi, oslobadjajuci se od prilepljenosti za spoljasnje stvari. Nemoguce nam se sa Bogom pomiriti i sroditi sve dotle dok se najpre ne povratimo sami sebi, dok ne udjemo spolja unutra. Samo je unutarnji zivot istinski hriscanski zivot. O tome svedoce svi Oci.

Tako upita jednom brat Avu Agatona: Sta je vaznije, telesni trud ili cuvanje srca? Starac mu odgovori: covek je slican drvetu; telesni trud predstavlja – lisce, a cuvanje srca – plod. Posto, po Svetom Pismu, svako drvo koje ne daje dobrog ploda, sece se i u oganj baca, ocevidno je da je potrebno da svu svoju paznju usredsredimo na plod, tj. na cuvanje srca. Naravno, potrebno nam je i odelo od lisca, tj. telesni trud i podvig.

Sveti Jovan Lestvicnik kaze: Zatvori vrata celije za telo, vrata usta za jezik, i unutarnja vrata za lukave demone. Dok sedis “na visini” (tj. kad usredsredis paznju nad srcem), strazi, ako si opitan”, u kolikom broju i kakvi lopovi se prikradaju, da udju u vinograd tvoga srca, kako bi pokrali grozdje. Kad se strazar umori (tj. onaj koji bdi nad srcem), onda ustaje, moli se, potom opet seda i hrabro se prihvata istog posla( tj. sabranog strazenja nad srcem i molitve).

Sveti Makarije Veliki uci: Glavni posao podviznika se sastoji u tome da udje u svoje srce, povede tamo borbu sa satanom, i da protiveci se njegovim pomislima, ratuje protiv njega.

Sveti Isak Sirijanin pise: Potrudi se da udjes u svoju unutrasnju klet, i ugledaces nebesko blago. Lestvica za Carstvo nebesko sakrivena je unutra u tebi, tj. u tvome srcu. Zato se operi od greha i saberi u srcu svom tamo ces pronaci stepenice uz koje ces se popeti na nebesa.

Evo sta kaze o tome Karpatije: Potrebno je mnogo podviga i molitvenog truda, da bi se postiglo nepomuceno stanje misli, ovo drugo nebo srca, na kome zivi Hristos, kao sto kaze Apostol: “Ili ne znate da Hristos zivi u vama” (1. Kor. 3,16).

Evo reci svetog Simeona Novog Bogoslova: Od onog momenta kada je covek isteran iz raja i udaljio se od Boga, djavo sa demonima je stekao slobodu da danonocno na nevidljiv nacin koleba misli svakog coveka. Um se od toga ne moze drukce odbraniti osim svakidasnjim secanjem na Boga. Samo onaj cije je srce zapecaceno secanjem na Boga, u stanju je da svoju umnu silu sacuva nepokolebivom.

Tako uce svi Sveti Oci. Ovaj podvig, veci od svih drugih, skoro svi oni preuzimaju jedan od drugoga ucenjem. Samo retki pojedinci zadobili su ga bez ucenja, i to neposredno od Boga, radi ognjenosti njihove vere. Prema tome, treba traziti ucitelja koji je iskusan u ovom poslu. Ako se takav ucitelj ne moze naci, onda treba prizvati Boga sa skrusenim srcem i suzama, i raditi ono sto budem rekao.

Poznato je da disanje, kojim disemo, sprovodi kroz pluca vazduh do srca. Zato sedi i sabravsi um svoj uvedi ga zajedno sa disanjem unutra, primoraj ga da zajedno sa udisanim vazduhom sidje u samo srce, i drzi ga tamo, ne dozvoljavajuci mu da izadje, kad on hoce. Drzeci ga tamo, nemoj ga ostaviti da bude prazan, nego mu podaj sledece svestene reci: Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me! I neka ih um ponavlja dan noc. Potrudi se da ga naviknes boravku unutra sa pomenutom molitvom, i pazi da um ne izlazi brzo otuda, jer ce njemu u pocetku biti veoma dosadno od takve prinudne zatvorenosti unutra. Ali zato, kad se navikne, bice mu veoma milo i radosno da tamo boravi, cak ce i sam zeleti da tamo ostane. Kao sto se covek kad se vrati iz tudje zemlje, pri susretu sa zenom i decom, zaboravi od radosti, tako biva i sa umom: kada se sjedini sa srcem, ispunjuje se neizrecive radosti i veselja.

Ako ti uspe da udjes u srce ovim putem koji sam ti pokazao, zablagodari Bogu, i nikad ne napustaj to delo: ono ce te nauciti onome o cemu ni sanjao nisi. A ako ti ne uspe da i pored truda udjes na taj nacin u predeo srca, onda uradi ono sto cu ti sada kazati, pa ces sa Bozjom pomoci naci ono sto trazis. Poznato je da se razumna sila (unutarnja rec, rec kojom se razgovara sa sobom) covekova nalazi u grudima. Jer, tamo, u grudima, kada usta ucute, mi razgovaramo sa sobom i savetujemo se, tamo citamo molitve (kada ih napamet citamo u sebi) pevamo psalme i vodimo svaki drugi razgovor sa samim sobom. Eto upravo toj misaonoj (razumnoj) sili, oslobodivsi je od svake pomisli, podaj da neprestano govori: Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me! i primoraj sebe, da umesto svake druge reci, samo to vapijes unutra. Strpljivo se drzi toga truda i podviga samo neko vreme, i preko toga ce ti se otkriti ulazak u srce. U to uopste ne treba sumnjati, jer smo to sami na sebe isprobali.

Zajedno sa tim mnogozeljenim i radosnim silaskom u srce, i sa njegovim budnim strazarom – paznjom, uselice se u tebe ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir, dugotrpeljivost, krotost i ostalo.

4. Pouka Ignjatija i Kalista

Inoci Kalist i Ignjatije Ksantopuli izlazu svoje ucenje o unutarnjem delanju srca u citavih sto glava, ukljucenih u “Dobrotoljublje”, Ovde navodimo ono sto je najglavnije i za nas najpotrebnije:

Pocetak zivota po Bogu sastoji se u revnosti i sveusrdnom trudu da zivimo po spasiteljnim zapovestima Hristovim, a kraj mu je – savrseno javljanje i povratak onome sto nam je dato bozanskom blagodacu u krstenju. Ili, sto je isto: svlacenje starog coveka sa delima i pohotama njegovim, i oblacenje u novog duhovnog (Ef. 4, 22-24), tj. u Gospoda Isusa Hrista, kao sto kaze bozanski Pavle: “Decice moja, koju opet u mukama radjam, dok se u vama ne uoblici Hristos” (Gal. 4, 19).

Kada se krstavamo, kaze Sveti Zlatoust, tada nasa dusa sija sjajnije od sunca, ociscena Svetim Duhom. Kao sto cisto srebro, obasjano suncanim zracima, i samo ispusta zrake, ali ne po svojoj prirodi, nego zbog toga sto je obasjano suncem, tako biva i sa dusom: ociscena krstenjem, zadobija zrake od slave Duha, postajuci i sama iznutra proslavljena. No, avaj, slava ova neizreciva i strasna, samo jedan ili dva dana ostaje u nama; posle toga mi je zamracujemo, zatrpavajuci je zivotnim brigama i strasnim delima.

U bozanskoj materici, tj. u svetoj krstionici, dobijemo zabadava savrsenu bozansku blagodat. Ako se desi da je posle toga sakrijemo tamom zivotnih briga i strasti, ipak je mozemo opet obnoviti i ocistiti pokajanjem i ispunjenjem bozanskih zapovesti, i ugledati njenu natprirodnu svetlost. To biva po meri vere svakog pojedinca i po meri usrdja zivljenja po veri, prvenstveno po blagoslovu Gospoda Isusa Hrista. Sveti Marko kaze: Hristos, buduci savrseni Bog, darovao je onima koji su se krstili savrsenu blagodat Svetoga Duha, koja se ne nuzdava ni u kakvoj dopuni sa nase strane. Ona nam se otkriva i javlja po meri vrsenja zapovesti, dok ne dostignemo u meru rasta visine Hristove.

I tako, posto je pocetak i koren spasiteljnog podviga u tome da zivimo po zapovestima Gospodnjim, a kraj i plod – obnavljanje savrsene blagodati Duha koja nam je darovana u krstenju, koja postoji u nama ali je zatrpana strastima, i ponovo se otkriva kroz vrsenje zapovesti; posto je to tako, onda treba da se potrudimo u vrsenju zapovesti, kako bi dar Duha koji je u nama ocistili i jasnije videli. Voljeni ucenik Gospodnji Jovan kaze, da onaj koji drzi zapovesti Gospodnje, prebiva sa Gospodom i Gospod sa njim. Sam pak Gospod jos jasnije govori o ovome kad kaze: “Ko ima zapovesti moje i drzi ih, taj me voli, a onaj koji mene voli, volece ga Otac moj, i ja cu ga voleti i sam cu mu se javiti… Ko ima ljubavi k meni, drzace rec moju; i Otac moj imace ljubav k njemu: i k njemu cemo doci i u njemu cemo se nastaniti” (Jn. 14, 21-24).

To pravilno ispunjavanje zapovesti Gospodnjih nama je nemoguce bez Gospoda Isusa Hrista, kao sto sam On kaze: “Bez mene ne mozete nista ciniti”, i kao sto Apostol potvrdjuje: “Ni u kome drugome nema spasenja” (D. Ap. 4,11). On je za nas put, istina i zivot. Zato nas i uce premudro nasi slavni nastavnici i ucitelji, silom Duha Svetoga koji zivi u njima, da se pre svega Gospodu molimo i da bez ikakve sumnje istemo milost od Njega; da neprestano imamo i nosimo u srcu Ime njegovo da sa njim neprestano u umu i na usnama svesveto i presladosno zivimo, i spavamo, hodimo, jedemo i pijemo. Jer kao sto se u nas sabira sve sto je rdjavo i stetno kad ne prizivamo ime Isusovo, tako i u.vreme kada je ono molitveno u nama, sve sto je neprijateljsko bezi od nas, a sto je dobro izobiluje u nama, i nema nista sto ne bismo bili u stanju da izvrsimo, kao sto je i sam Gospod rekao: “Koji bude u meni i ja u njemu, taj ce roditi mnogi rod” (Jn. 15, 5).

Posto smo tako priznali svoju nemoc i svu nadu polozili na Gospoda, zavolevsi zapovesti do spremnosti da radije zrtvujemo zivot svoj nego da prekrsimo bilo koju od njih, to svu svoju paznju usmerimo na to da se naviknemo i utvrdimo u tom neprestanom prizivanju Imena Gospodnjeg, koje unistava svako zlo i stvara svako dobro. Da bi uspeli u tom podvigu, Sveti Oci nam nude i ukazuju na neko osobito delanje, koje su nazivali umetnoscu, cak umetnoscu nad umetnostima. Iznecemo ovde prirodnu vestinu predivnog Nikifora, koji nam pokazuje kako da udjemo u srce preko disaaa, koje mnogo pomaze za sabiranje misli.

Evo njegovog pravila: Sedi na usamljenom mestu, i sabravsi um, uvedi ga preko disanja u srce, pa kad se tamo molitvenom paznjom saberes, prizivaj neprestano: Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me! Tako radi sve dotle, dokle se ta molitva privije srcu i postane neprestana.

Tako su ucili i drugi Sveti Oci. Sveti Zlatoust govori: Molim vas, braco, nemojte nikad prestajati da vrsite ovo molitveno pravilo. Na drugom mestu kaze: Svaki je duzan, bilo da jede, bilo da pije, bilo da sedi, bilo da sluzi, bilo da putuje ili ma sta drugo radi, da neprestano vapije: Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me! da bi ime Gospoda Isusa Hrista, kad sidje u dubinu srca, smirilo otrovnu zmiju, a dusu spasilo i ozivotvorilo. Boravi neprestano u prizivanju imena Gospoda Isusa Hrista, kako bi srce progutalo Gospoda a Gospod srce, i kako bi to dvoje postalo jedno. I jos: Ne odvajajte srce vase od Boga, nego cuvajte u njemu svagda secanje na Gospoda nasega Isusa Hrista, dokle se Ime ne nastani u srcu, i ne razmisljajte ni o cemu drugome, nego samo o tome kako da se proslavi Hristos u vama. Sveti Lestvicnik kaze: Secanje na Isusa neka se sjedini s tvojim disanjem. I sveti Isihije pise: Ako hoces da stidom pokrijes tudje pomisli, i da ti srce bude neprestano trezveno, onda neka se molitva Gospodu Isusu prilepi za tvoj dah, i posle kratkog vremena tvoja ce ti se zelja ispuniti.

Treba znati i to, da ako naucimo um svoj da zajedno sa disanjem silazi u srce, primeticemo da tim silaskom on postaje jedinit i nag, drzeci se samo secanja i prizivanja Gospoda nasega Isusa Hrista. A kad izadje otuda i pocne da se siri po spoljasnjim predmetima i ne hoteci deli se na mnoge predstave i secanja. Upravo da bi se ocuvala ova prostota i jedinitost uma, iskusni u ovom podvigu Oci dali su zapovest da onaj koji se raspalio zeljom da stekne naviku umne i trezvene sabranosti u srcu, sedi u usamljenom i tamnom mestu, osobito u pocetku ovoga blagoslovenog truda. Jer gledanje spoljasnjih predmeta, prirodno je da postane uzrok rasejanosti misli. A kad usamljeno i tamno mesto sakrije od nas spoljasnje stvari, misao prestaje da luta i pocinje da se lakse sabira u sebe. To potvrdjuje i Vasilije Veliki: Um koji se ne rasprostire preko cula na svet, vraca se samom sebi.

Treba dobro zapamtiti da se sustina tog podviga sastoji u – u jednu misao sabranom, srdacnom, cistom i bez ikakvog mastanja prizivanju sa verom imena Gospoda nasega Isusa Hrista, a ne samo u tom silazenju u srce putem disanja i sedenju u tamnom usamljenom mestu. Sve to Sveti Oci savetuju, ni radi cega drugoga, nego samo radi toga sto su u tome videli neko pomocno sredstvo za sabiranje misli i za njihov povratak sebi od uobicajenog lutanja. Iz navike sabranosti i pazljivog strazenja nad sobom, radja se navika ciste i nerasejane molitve umom u srcu.

Znaj i to, da sva ova pravila o polozaju tela i njegovom prilagodjavanju, smatraju se za potrebna samo dotle dok se ne stekne cista i nerasejana molitva u srcu. A kada Bozjom pomoci i blagodacu Gospoda nasega Isusa Hrista ovo postignes, onda ces ostaviti mnoga i raznovrsna delanja i boraviti u nadumnom jedinstvu jedino sa Gospodom, cistom i nerasejanom molitvom srca, ne imajuci potrebe ni za kakvim spoljasnjim prilagodjavanjem.

Tako, ako stvarno zelis da se udostojis zivljenja u Hristu Isusu, potrudi se da steknes da se u svako vreme i u svaki cas, i pri svakom poslu, cisto i bez rasejanosti molis Gospodu u srcu. Time ces od mladenca uspeti da uzrastes u muza savrsena, u meru rasta punoce Hristove (Ef. 4,13). Pri tome ne zaboravljaj, kada povremeno zadobijes cistu samodelatnu molitvu, da ne smes nikako da je prekines svojim uobicajenim molitvenim pravilom. Tako nas uci Filimon: Ako te Gospod udostoji, bilo danju ili nocu, dara ciste nerasejane molitve, ostavi tada svoja pravila i koliko god vise mozes trudi se da se prilepljujes uz Gospoda Boga, i on ce ti prosvetiti srce za vrsenje duhovnog dela.

I DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU

SVETOOTACKE POUKE
O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

DRUGA GRUPA

a) Izreke Isihija Prezvitera Jerusalimskog

1. Paznja je stalna neuznemirenost i tihovanje srca od bilo kakve pomisli. Kad postigne taj mir srce, vecno, svakog trena i neprestano Hrista Isusa Sina Bozjeg priziva i samo Njime dise, zajedno sa Njim hrabro se bori protiv duhovnih neprijatelja; ispoveda se Njemu koji jedini ima vlast da otpusta grehe i grli Ga neprestano tajnim molitvenim prizivanjem, Njega koji je jedini znalac ljudskih srdaca (glava 5).

2. Trezvenost je nepokolebiva cvrstina uma i njegovo postojano strazenje na vratima srca. Tako ucvrscen um lako primeti njemu nesvojstvene pomisli kad mu se prikradaju, vidi ih i cuje i ono sto govore i ono sto ove ubice tvore. On takodje razaznaje od strane demona urezanu i uslikanu obrazinu koja pokusava da svojom prividnoscu obmane um. Ako se tako budemo trudili i podvizavali, onda cemo steci mudro iskustvo u duhovnoj borbi (gl. 6).

3. Ovo su nacini trezvljenja: Prvi, treba neprestano paziti na mastu, tj. na podstrek, jer bez prestave u masti satana nije u stanju da stvara pomisli i da njima obmanjuje um; drugi, srce treba drzati pogruzeno u duboko cutanje, i to stalno ,imati ga neuznemiravano od bilo kakve pomisli i u molitvenom stanju; treci, treba prizivati molitveno u pomoc Gospoda Isusa Hrista, neprestano i na smiren nacin; cetvrti, posedovati u dusi neprekidno secanje na smrt; peti, nebu gledati i stremiti a zemlju ni u sta ne smatrati (gl. 14-18).

4. Onaj koji se bavi unutarnjim duhovnim delanjem, treba svakog momenta da poseduje ove cetiri stvari: smirenje, najvecu mogucu budnost (paznju), suprotstavljanje i molitvu. Smirenje, da bi, posto se bori protiv gordih demona, uvek imao pri srcu pomoc Hristovu, zato sto Gospod mrzi gordeljivce (Price 3, 34). Budnost (paznju), da bi ucinio srce slobodnim od svake pomisli, pa makar ona i dobra izgledala. Suprotstavljanje (pomislima), da bi se cim raspozna onoga koji mu dolazi odmah sa gnjevom suprotstavio necastivome. “I ja cu odgovoriti onima koji me ruze: Ta u Boga je mir dusi mojoj!” (Ps. 119, 42; 62, 1). Molitva, da bi odmah posle suprostavljanja zavapio neizrecivim uzdahom Hristu. Tada ce sam podviznik videti neprijatelja kako se topi i kako ga odgoni obozavano ime Isusovo, kako iscezava kao prah i dim od vetra, sa svim svojim mastarijama (gl. 20).

5. Onaj koji nije stekao molitvu cistu od pomisli, nema cime rat voditi. Pod molitvom podrazumevam onu koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu duse, i bicuje i spaljuje tajno napadajuceg protivnika prizivanjem imena Hristovog (gl. 21).

6. Duzan si da ostrim i sabranim okom uma gledas i pazis na ono sto ulazi unutra. Cim raspoznas o kome se radi, smrskaj suprostavljanjem glavu zmije i istovremeno, zavapi sa uzdahom Hristu. Ako tako budes radio, onda ces na opitu iskusiti nevidljivu bozansku zastitu. Tek ces tada jasno videti pravotu srca (gl. 22).

7. Ako budes neprestano boravio u svome srcu sa smirenjem uma, i secanjem na smrt, i samoosudjivanjem, i suprotstavljanjem (zlim pomislima), i ako budes svakodnevno hodio ovim uskim, ali radosnim i milim putem uma, trezveno i naoruzan ovim oruzjem, udostojices se vidjenja Svetinje nad svetinjama; Hristos ce te prosvetiti za duboke tajne, On u kome su skrivene riznice mudrosti i znanja, u kome obitava telesno sva punoca Bozanstva (Kol. 2, 3; 2,9). Jer ces od Isusa osetiti da je Duh Sveti sisao u tvoju dusu, koji prosvetljuje um kako bi mogao videti nepokrivenog lica slavu Bozju (2 Kor. 3, 12/gl. 29).

8. Djavo kao lav ricuci hodi, trazi koga da proguta, zajedno sa svojim silama (1 Petr. 5, 8). Zato neka nikad ne malakse kod tebe paznja (budnost) srca, ni trezvenost, ni suprotstavljanje, ni molitva upucena Hristu Isusu Bogu nasemu. Jer boljeg pomocnika od Isusa neces naci u celom tvom zivotu. Samo je Gospod onaj koji kao Bog razaznaje demonska lukavstva, spletke i obmane (gl. 39).

9. Kao sto morska so cini hleb i svaku hranu ukusnom i slatkom i cuva meso dugo od kvarenja, to vazi i za cuvanje uma duhovnom sladoscu i cudesnim delanjem. Jer to zasladjuje na bozanski nacin kako unutarnjeg tako i spoljasnjeg coveka, izgoni smrad lukavih pomisli i cuva nas da ostanemo cvrsti i nepokolebivi u onome sto je dobro (gl. 87).

10. Ukoliko vise budes pazio svoj um, utoliko ce i tvoja molitva Isusu biti toplija. I opet: ukoliko vise budes zanemarivao svoj um, utoliko ces se vise od Isusa udaljavati. I kao sto ovo prvo duboko prosvetljuje vazduh uma, tako i ovo, drugo, tj. udaljavanje od trezvljenja i sladosnog prizivanja Isusa, prirodno je da ga potpuno pomracuje (gl. 90).

11. Neprestano, sa nekom toplom ceznjom punom sladosti i radosti prizivanje Isusa ispunjuje vazduh srca radoscu i tisinom, blagodareci krajnjoj paznji i budnosti. Uzrocnik pak tog punog ociscenja srca jeste Isus Hristos Sin Bozji i Bog, koji je uzrocnik i tvorac svih dobara. Jer On sam kaze: “Ja sam Bog koji gradi mir” (Is. 45, 7) (gl. 91).

12. U nasem umu nastaje neko Bozansko stanje iz stalnog pominjanja i prizivanja Gospoda nasega Isusa Hrista, naravno, samo ako ne zanemarimo stalnu molitvu upucenu Njemu i neprekidno trezvljenje i delo budnog nadgledanja. I zaista, to i jeste nas vecno isti i na isti nacin obavljani posao i delo: prizivanje Isusa Hrista Gospoda nasega, uz vapaj ognjenog srca. Samo tako cemo uspeti da se pricestimo svetim imenom Isusovim. Jer stalno ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini bilo da se radi o poroku. A navika potom postaje druga priroda. Kada pak um postigne takvo stanje, onda on sam trazi neprijatelje svoje, kao sto lovacki pas trazi zeca u sumi. Razlika je samo u tome sto pas trazi da pojede a um da bi pobedio i rasterao (gl. 97).

13. Veliki i veoma iskusni David kaze Gospodu: “Silu moju u Tebi cu sacuvati” (Ps. 58,10). Tako i cuvanje u nama sile srdacnog i umnog spokojstva, od koga se radjaju sve vrline, zavisi od pomoci Gospoda, ako Ga stalno prizivamo, koji nam i zapovesti daje i odgoni od nas podmuklu zaboravnost; jer ona vise od bilo cega drugoga unistava u nama mir srca, kao sto voda gasi oganj. Zato brate, nemoj da iz nemarnosti nekada zaspis na smrt (sr. Ps. 12, 4), nego imenom Isusovim bori se neumorno protiv neprijatelja. I kao sto je rekao neko od mudrih ljudi: “Ime Isusovo neka se zalepi i sjedini s tvojim disanjem, pa ces onda upoznati korist od molitvenog tihovanja”. (gl. 100).

44. Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom pricestimo bozanskim i precistim tajnama Hrista Boga i Cara nasega onda treba jos vise da se postaramo za trezvljenje, cuvanje uma i budno strazenje, kako bi bozanski oganj tj. Telo Gospoda nasega Isusa Hrista, spalio u nama nase grehe i sve sto je necisto, bilo malo ili veliko. Kada ono ulazi u nas ono odmah progoni necastive duhove zlobe iz naseg srca i oprasta nam nase ranije ucinjene grehe. Tada nas um postaje slobodan od dosadjivanja zlih pomisli. Ako budemo posle toga strogo pazili svoj um i stajali budno na vratima srca, onda ce bozansko Telo, kada ga se ponovo budemo udostojavali, ciniti um sve sjajnijim i sjajnijim i slicnim svetloj zvezdi (gl. 101).

15. Treba ljubomorno cuvati ono sto je dragoceno. A za nas je najdragocenije upravo ono sto nas cuva od svakoga zla, culnog i duhovnog, vidljivog i nevidljivog. Sta je to? – Cuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista; neprestano gledanje u dubinu srca i stalno mirovanje u mislima, pa cak i od pomisli koje izgledaju da dolaze s “desne” strane; i na kraju, staranje da covek bude slobodan od svake pomisli, da se ne bi pod vidom dobrih prikrale zle. Istrajnost u tome zahteva bez sumnje veliki trud i podvig srca, ali mu je zato i uteha blizu (gl. 103).

16. Treba uvek vracati ime Hrista u prostore nasega srca, kao sto se munja vraca u vazdusno nebesko prostranstvo, pre nego pocne da pada kisa. To je potpuno jasno svima onima koji su iskusnoga uma i koji znaju sta je to unutarnja duhovna borba. Kao i svaki drugi rat tako i duhovni rat ima svoju strategiju. Na prvom mestu je potrebna budnost (paznja); onda, kad opazimo dolazak neprijateljske pomisli, bacamo se na nju gnevno recima prokletstva u srcu; a potom, odmah se molimo protiv nje, sabirajuci srce prizivanjem Isusa Hrista, da bi se tako u tren oka rasprsio taj demonski privid, kako ne bi i dalje mastanje obmanjivalo i zavodilo um, kao sarlatan nezrelo dete (gl. 105).

17. Evo u cemu se sastoji divna korist uma koja se zadobije od molitvenog tihovanja: sve one grehe koji najpre kucaju na vrata uma samo u vidu pomisli, pa kad ih misao prihvati, postaju grubi vidljivi gresi, – sve njih odseca razumna i trezvena vrlina, ne dozvoljavajuci im da udju u naseg unutrasnjeg coveka i da se pretvore u rdjava dela; odseca ih migom i zastitom Gospoda nasega Isusa Hrista (gl. 111).

18. Kao sto su doline bogate zitom, tako i ova molitva obogacuje srce tvoje svakim dobrom. Bolje receno, to ti daruje sam Gospod nas Isus Hristos, bez Koga ne mozemo nista ciniti (Jn. 15, 5). Ona ce ti prvo izgledati kao lestvica, zatim kao knjiga za citanje, a kad budes napredovao, naci ces da je ona grad Jerusalim nebeski. I jasno ces videti, na duhovan nacin cara Hrista sila izrailjevih, zajedno sa jedinosusnim Njegovim Roditeljem i Svetim Duhom obozavanim (gl. 117).

19. Dusa koja posle smrti leti nebu, koja na nebeskim dverima ima sa sobom Hrista kao zastitnika svoga, ni tamo se nece zastideti od neprijatelja svojih, nego ce i tada kao i sada smelo sa njima na dverima stupiti u razgovor. Samo ako istraje da do svog izlaska iz tela vapije danonocno Gospodu Isusu Hristu Sinu Bozjem. I On ce biti brzi branitelj njen, po istinitom Njegovom i bozanskom obecanju, koje je izrekao u prici o nepravednom sudiji: “Kazem vam da ce ih odbraniti brzo”, i u ovom zivotu i po izlasku duse iz tela (Lk. 18, 1-8/gl. 149).

20. Zapocinjuci zivot umne budnosti (paznje), ako trezvljenju pripojimo smirenje a suprostavljanju prisajedinimo molitvu, onda cemo dobro hoditi putem pokajanja, ulepsavajuci i cisteci od lukavstva dom srca naseg Imenom svetim Gospoda Hrista, kao sjajnom svetiljkom. Ako li se pouzdamo samo u nase trezvljenje i budnost, brzo ce nas protivnici napadnuti i sruseni pascemo, namamljeni njihovim podmuklim lukavstvima. Namamljeni njihovim mamcima, zlim zeljama jos cemo se vise zaplesti, pa cak i ubijeni biti lako od njih, zato sto nemamo sa sobom pobedonosni mac – ime Isusa Hrista. Jer samo je ovaj svecasni mac, ako je neprestano prisutan u cistom i pojednostavljenom srcu ,u stanju da ih odbija i saseca, sazize i unistava, kao oganj slamu (gl. 152).

21. Dusekorisno i veoma plodno delo neprestanog trezvljenja sastoji se u brzom razaznavanju u umu obrazovanih mastarecih pomisli; delo suprostavljanja – u izoblicavanju i otkrivanju pomisli koja pokusava da udje u prostor nasega uma preko predstave neke culne stvari. Ono pak sto gasi i unistava trenutno svaku neprijateljsku zamisao, svaku rec, svaki privid, svaki idol, svako lukavo izobrazenje, jeste – prizivanje Gospoda. I mi sami vidimo u umu poraz sile njihove koji im nanosi Isus veliki Bog nas, kao i zastitu nas smernih, bednih i nepotrebnih (gl. 153).

22. Nece preci mnogo milja brod bez vode. To biva i sa cuvanjem uma: ono je neostvarivo bez trezvljenja sa smirenjem i bez neprestane molitve Isusu Hristu (gl. 168).

23. Neprestana molitva cisti vazduh uma od mracnih oblaka, od vetrova duhova zlobe. Kada se ocisti vazduh onda nema vise nikakve prepreke da u njemu zasija bozanska svetlost Isusova, samo ako se mi ne nadmemo i ne pogordimo sujetom i uobrazenoscu i ako ne budemo sezali za nedostiznim. U ovom slucaju, ostacemo bez Isusove pomoci, zato sto je Hristu, obrascu smirenja, sve to mrsko (gl. 105).

24. Kao sto se slova ne mogu pisati po vazduhu, nego ih treba urezivati u neki cvrsti predmet da bi bila dugotrajna, tako sa napornim trezvljenjem treba cvrsto spojiti molitvu Isusovu. Samo ce tako moci predivna vrlina trezvenosti da stalno sa Njim boravi; i kroz Njega da ostane za svagda sa nama (gl. 183).

25. Cuvanje uma s Bozjom pomoci i radi samoga Boga, kada se dugo u dusi upraznjava, daruje umu mudrost za vrsenje po Bogu podviga. Ne malu sposobnost ono daruje onome koji ga poseduje za razborito vrsenje dela i reci, na bogougodan nacin (gl. 194).

26. Zaista je blazen onaj koji je tako prisajedinio Isusovu molitvu umu, i koji Ga neprestano priziva u srcu, kao sto je vazduh sjedinjen sa nasim telom, ili plamen sa svecom. Sunce kad obasja zemlju, radja dan; sveto i obozavano Ime Gospoda Isusa, kada pocne da sjaji neprestano u umu, radja bezbrojne suncu slicne misli (gl. 196).

27. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje cist; kada sunce pravde Gospod Isus razagna mastanja strasti, onda se u srcu radjaju sasvim prirodno svetlosne i kao zvezde sjajne pomisli. To zato sto je vazduh srca Isus obasjao (gl. 197).

b) Izreke Filoteja Sinajskog

1. Odigrava se u nama duhovni rat, mnogo tezi i opasniji od vidljivog rata. Zato podviznik poboznosti treba da hita k daru gornjega zvanja (sr. Fil. 3, 14) umom svojim, kako bi uriznicio celosno u srce svoje secanje na Boga, kao neki biser ili dragi kamen. Potrebno je sve ostaviti, cak i telo, i prezreti ovaj sadasnji zivot, kako bi jedino Boga u srce nastanili i stekli (gl. 1).

2. Od samog jutra treba muski i nepokolebivo stati na vratima srca, sa krepkim secanjem na Boga i stalnoprisutnom u dusi molitvom Isusovom i zatirati umnim strazenjem “sve gresnike zemaljske” (Ps. 101, 8). A to znaci, ushicenim i neprekidnim vernim secanjem na Boga, sasecati glave silnih, radi Gospoda, i zacetke neprijateljskih pomisli koje nas napadaju (gl. 2).

3. S punim pravom se trezvljenje naziva putem koji vodi u Carstvo, u ono koje je u nama i ono koje ce doci, s pravom se naziva i duhovno delanje, jer obradjuje i ubeljuje naravi uma i strasno stanje pretvara u bestrasno. Ono lici na svetlosno okno, kroz koje se Bog naginje i obasjava um (gl. 3).

4. Onde gde je smirenje, secanje na Boga sastavljeno od trezvljenja i budnosti (strazenja) i cesta molitva uperena protiv neprijatelja, eto tu se nalazi mesto Bozije (sr. Post. 28, 16-17) ili srdacno nebo na kome demonska vojska ne sme da boravi, zbog toga sto na tom mestu Bog stanuje (gl. 4).

5. Prva dver koja uvodi u duhovnm Jerusalim, u budno strazenje nad umom, jeste svesno cutanje usta, pa makar um jos i ne postigao tisinu. Druga dver je umereno uzdrzavanje od hrane i pica, a treca neprestano secanje na smrt, koje cisti um i telo (gl. 6).

6. U prirodi je sladosnog secanja na Boga, tj. na Isusa, pracenog srdacnim gnjevom i spasiteljnom ogorcenoscu (na sve sto je gresno), da zatire sve opsene pomisli, zamisli, reci, mastanja, mracne obrazine; jednom recju sve ono cime se necastivi oruza i hvalisa, trazeci da proguta nase duse. Jer kad Isusa prizovemo, on sve to sa lakocom spaljuje. Nama nema ni u kome drugome spasenja sem u Isusu Hristu. I sam Spasitelj je to rekao: ,,Bez mene ne mozete ciniti nista” (Jn. 15, 5) (gl. 22).

7. Svakog casa i svakog trena drzimo sto jacu strazu nad srcem svojim, cuvajuci ga od pomisli koje pomracuju dusevno ogledalo, cije je prirodno svojstvo da se u njemu ogledne i svetlim slovima zapise Isus Hristos, Koji je mudrost i sila Boga Oca. Neprestano trazimo unutar u srcu Carstvo nebesko; i naci cemo zrno gorusicino, i biser, i kvasac unutra u nama na tajanstven nacin, – samo ako budemo ocistili oko uma svoga. Zato je i rekao Gospod nas Isus Hristos: “Carstvo je Bozje unutra u vama” (Lk. 17, 21), ukazujuci time na Bozanstvo koje u srcu obitava (gl. 23).

8. Prilikom vodjenja unutarnje duhovne borbe ovako postupaj: s trezvljenjem sjedini molitvu i trezvljenje ce molitvu pojacavati, a molitva trezvljenje. Trezvljenje, stalno pazeci na sve sto se zbiva unutra u srcu, primecuje na koji nacin neprijatelji pokusavaju da udju u njega, i odmah priziva na pomoc Gospoda Isusa Hrista, da On protera te lukave napadace. Pri tom, budno strazenje pregradjuje im put protivljenjem, a molitveno pozvani Isus – izgoni demone sa svim njihovim mastarijama (gl. 25).

9. Veoma strogo pazi na svoj um. Kada primetis pomisao, suprostavi joj se, i odmah toga trena prizovi Hrista na pomoc. A sladosni Isus, dok mu jos budes govorio, reci ce: Evo me da te zastitim! Kada molitva umiri sve ove neprijatelje, ti i dalje strazi i pazi svoj um. Jer ce ponovo naici jos veci talasi pomisli, jedan za drugim se na tebe ustremljujuci, dokle dusa u njima ne zapliva. Ali evo opet Isusa koga budi ucenik i koji, kao Bog, zapoveda zlim vetrovima pomisli da utihnu! (sr. Mat. 8, 23-27). A ti, oslobodivsi se od njih, svakog casa i trena proslavljaj Onoga koji te je spasio, i secaj se casa smrtnoga (gl. 26).

10. Sa punom budnoscu srca i dusevnom osecajnoscu, prohodimo podviznicki put svoj. Jer kad se budnost sjedinjuje svakodnevno sa molitvom, krecu se slicno ognjenim kolima proroka Ilije, izdizuci u nebesku visinu onoga koji ih poseduje. Sta govorim?! – Onaj koji je stekao trezvljenje, ili koji se trudi da ga stekne, preobrazava se cistim srcem u duhovno nebo sa suncem, mesecom i zvezdama: postaje smestiste nesmestivog Boga, po tajanstvenom bogovidjenju i ushodjenju (gl. 27).

v) Izreke Teolipta Mitropolita

1 Zalazak sunca proizvodi noc; kada Hristos napusta dusu, nju tada obuzima tama strasti a duhovne zveri rastrzavaju. Kad zasija vidljivo sunce, zveri se skrivaju u svoje jazbine, kad zasija Hristos na tvrdji molitvenog uma, svaka svetovna navika iscezava, zaljubljenost u telo nestaje i um izlazi na delo svoje, tj. na proucavanje bozanskih stvari “do vecera” (str. Ps. 103, 23).

2. Uzdrzavaj se od spoljasnjih razgovora i bori se s unutarnjim pomislima, sve dotle dok ne pronadjes mesto ciste molitve, i dom u kome obitava Hristos, Koji te prosvecuje i zasladjuje bogopoznanjem i posetom svojom.

3. Tragove nogu u snegu, ili ih sunce kada obasja rastapa, ili ih razlivena voda unistava. Tako biva i sa secanjima urezanim u umu preko slastoljubivih dela: Unistava ih Hristos, kad molitvom zasija u srcu, i potokom umilnih suza.

4. Ceste molitve, u umu vrsene i pracene toplim umiljenjem, brisu secanja na ranija dela. Duse prosvecene secanjem na Boga, sa verom i skrusenoscu srca, odsecaju od sebe rdjava secanja kao nozem.

5. Kada se usamis, pokusaj onda da udjes sto dublje u unutarnju strazarnicu duse, koja je dom Hristov i u kojoj je vecno prisutan mir, radost i tisina. Duhovno sunce Hristos ispusta ove darove iz sebe kao zrake, i daje ih kao neku nagradu dusi koja ga je s verom i vrlinoljubljem primila.

5. Sedeci u domu svome, pominji Boga, od svega um oslobadjajuci k jedino na Njega ga bezglasno ustremljujuci. Izlij pred Njega svo raspolozenje svoje duse i prilepi se uz Njega sa ljubavlju. Secanje na Boga, oznacava – bogovidjenje: Bog privlaci vid i stremljenje uma k sebi i obasjava um svojom sopstvenom svetloscu. Kad se um vraca Bogu, posto u njemu utihnu sve osobene predstave bica, tada on stice bezvidno bogovidjenje i obasjava svoj duhovni vid nadznanjem nepristupne slave.

6. Molitva je razgovor uma sa Gospodom, pri kome se izgovaraju reci molitve zajedno sa celosnom usmerenoscu uma Bogu. Kada misao neprestano izgovara Ime Gospodnje i um bdi nad stalnim prizivanjem bozanskog Imena, onda svetlost Bogopoznanja osenjuje svu dusu kao neki svetli oblak.

7. Veruj mi, istinu ti govorim, ako svaki svoj trud budes propratio molitvom, majkom svih dobara, ona nece zadremati sve dok ti ne pokaze nebesku loznicu, dok te u nju ne uvede i dok te ne ispuni neizrecive slave i radovanja. Posto ukloni sve prepreke, ona tada poravnava put vrline i cini ga pogodnim za bogotrazitelja.

8. Zato, hodeci putem umnog delanja, izgovaraj reci molitve i razgovaraj sa Gospodom, stalno vapijuci i ne prepustajuci se lenosti. Neprestano se moli i podrazavaj upornosti one udovice koja je uspela da umoli neumoljivog sudiju (Lk. 18, 2-5). Tada ces duhom hoditi i o telesnim zeljama neces brinuti, i svetskim pomislima neces prekidati tok molitve. Na taj nacin postaces hram Bozji, u kome se neometano vecno Bogu peva. Moleci se tako umno, udostojices se stalnog secanja na Boga, uci u skrivene i nepristupne dubine uma; gledaces tajanstvenim bogovidjenjem Nevidljivog, sluzeci sam nasamo jedinome Bogu svim silama svoga razuma i izlivima svoje ljubavi.

g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana

1. Od prizivanja Imena Bozjeg demoni postaju nemocni. Znajuci to, ne prestajmo da prizivamo Ime Bozje u pomoc. To je ona molitva o kojoj govori Sveto Pismo: “neprestano se molite” (1. Sol. 5, 17) (odgovor 422).

2. Pamti, Bog je srceznalac, na srce gleda, pa ga prizivaj u srcu svome. To i jeste smisao onoga sto je receno u Svetom Pismu: “Zatvori dver svoju i pomoli se Ocu tvojemu koji je u tajnosti” (Mat. 6, 6). Zatvorimo usta i pomolimo mu se u srcu; jer onaj koji zatvara usta i priziva Boga, ili Mu se moli u srcu svome, taj ispunjava navedenu zapovest (odgovor 427).

3. Tvoj srdacni trud treba da se u tome sastoji sto ces se neprestano moliti Bogu. Ako hoces da u tome imas uspeha, pocni i isti usrdno i pun nade i Bog ce te blagosloviti uspehom (odgovor 26).

4. Neprestano prizivanje Imena Bozjega je lek koji ubija ne samo strasti nego i samo njihovo dejstvo. Kao sto lekar trazi pogodan lek ili zavoj za ranu onoga koji strada, i oni blagotvorno dejstvuju, pri cemu bolesnik i ne zna kako to biva; tako biva i sa Imenom Bozjim: kada ga prizivamo, ono ubija u nama sve strasti, premda nam je nepoznato kako se to zbiva (odgovor 421).

5. Gospod je rekao: “Istite i dace vam se” (Lk. 11, 9). Moli se Sveblagome Bogu i da ti posalje Duha Svetoga Utesitelja, a on kada dodje, svemu ce te nauciti i otkriti ti sve tajne. Njega trazi za svoga rukovodju. On nece dozvoliti da ti u srce udje prelest (obmana), ili rasejanost; nece dopustiti da mislima zagospodari nerad, lenjost i dremanje: prosvetice oci, utvrditi srce, uzdignuti um. Uz Njega se pripoj, Njemu veruj, Njega voli (odgovor 136).

6. Kada primetis da ti demon ometa molitvu svojim podmuklim spletkama, ne prepiri se sa njim, nego se potrudi da prizoves ime Bozje, i Bog ce ti pomoci i unistiti demonska lukavstva (odgovor 424).

7. Savrsena molitva se sastoji u razgovoru s Bogom, bez rasejanosti misli, uz sabranost svih pomisli i osecanja. Covek zadobija takvo stanje kada umre za sve ljude, za svet i za sve sto se u njemu nalazi. Takav u vreme molitve nema nicega u mislima, sem toga, da stoji pred Bogom i sa njim razgovara (odgovor 79).

MNOGOKORISNA BESEDA O AVI FILIMONU

1. Pricali su o Avi Filimonu pustinjaku, da se zatvorio u nekakvu pecinu koja se nalazila u blizini Lavre, zvane Romijeva, i tu se predao podviznickim borbama, ponavljajuci u sebi ono sto je, po predanju, govorio sebi Arsenije Veliki: Filimone, zasto si ovamo dosao? U toj pecini je proveo dosta vremena. Posao mu je bio pletenje uzadi i kotarica, koje je predavao ekonomu, a od njega primao male hlepcice, kojima se hranio. Nista drugo nije jeo osim hleba sa solju, pa i to ne svaki dan. Ocevidno, o telu se malo brinuo, ali je zato, baveci se sazercanjem, boravio u bozanskom prosvecenju. Udostojavajuci se otuda neopisivih vidjenja tajni, boravio je u duhovnom obrazovanju. Kada bi subotom i nedeljom odlazio u crkvu, uvek je isao sam, udubljen u sebe, ne dozvoljavajuci nikome da mu se priblizi, da mu se ne bi um otrgao od svoga delanja. U crkvi bi stajao u uglu, sa pognutom glavom, prolivajuci more suza. Stalno je pokajno tugovao i imao bogosecanje u srcu i secanje na nacin zivljenja Svetih Otaca, osobito Arsenija Velikog, trudeci se da ide njegovim stopama.

2. Kada se u Aleksandriji i njenoj okolini pojavila jeres, on se odatle udaljio i otisao u Nikanorovu Lavru. Primivsi ga, bogoljubivi Pavlin mu je dao svoje usamljeno mesto i omogucio mu savrseno molitveno tihovanje. U toku cele godine nije nikome dozvolio da se vidi s njim, a i sam mu nije dosadjivao, odlazio je kod njega samo kad je trebalo da mu preda potrebni hleb. Doslo je vreme Svetog Hristovog Vaskrsenja. Kada su se tim povodom sreli, poveo se medju njima, razgovor u kome su se dotakli i pustinjackog zivljenja. Iz razgovora je Filimon shvatio da i ovaj veoma pobozni brat Pavlin cezne za takvim predivnim nacinom zivota i da se bogato hranio podviznickim poukama, pisanim i nepisanim, svima dokazujuci da je bez potpune usamljenosti nemoguce savrseno ugoditi Bogu, kao sto o tome mudro govori Mojsije, bogoprosveceni otac, kad kaze: “Usamljeno tihovanje radja podvig, a podvig radja plac, plac – strah, strah – smirenje, smirenje – prozrenje, prozrenje – ljubav; ljubav pak ozdravljuje Dusu i cini je bestrasnom, i tada covek saznaje da je blizu Boga”.

3. Filimon mu je govorio: Potrebno ti je da putem molitvenog cutanja savrseno ocistis um i da mu das neprestano duhovno delanje. Kao sto se telesne oci, usmerene na culne predmete, dive onome sto su videle, isto tako i cisti um, kad se usmeri na duhovne stvari, ushicuje se onim sto duhovno sazercava, do te mere da ga je nemoguce od njega odvojiti. Ukoliko se on putem molitvenog tihovanja oslobodi i ocisti od strasti, utoliko se vise udostojava i vidjenja (tih duhovnih stvari). Savrsenim um postaje onda kada okusi sustastvenog bogovidjenja i sjedini se sa s Bogom. Tada on, imajuci carsko dostojanstvo, ne oseca vise siromastva i ne privlace ga nize zelje, makar mu ti ponudio i sva carstva. I tako, ako zelis da steknes takva dobra, sto brze mozes bezi od sveta i sa usrdjem hodi putevima Svetih; prestani da se brines o svom spoljasnjem izgledu, odelo neka ti je siromasno i skromno. Zavoli zivot u oskudici i bezbriznosti. Ponasanje neka ti bude jednostavno, rec bezazlena, hod bez sujete, glas bez pretvaranja. Iznad svega brini se o cuvanju uma i trezvljenju, imaj trpljenje u svim nevoljama, i na svaki nacin trudi se da sacuvas vec stecena duhovna dobra, nepovredjenim i nepomerivim. Pazljivo bdi i strazi nad sobom i ne primaj ni jednu slast koja ti se tajno prikrada. Jer, iako molitveno samovanje ukrocuje dusevne strasti, ipak, ako im se dozvoli da se raspale i izostre, one obicno postaju jos svirepije, i one koji to dopuste vuku jos jace i silnije u greh. Isto to biva i sa telesnim ranama: ako se povredjuju, postaju neisceljive. Cak i jedna rec je u stanju da udalji um od osecanja Bozjeg, kad demoni na to primoravaju a cula se sa njima saglasavaju. Veliki je podvig i teret – uspeti sacuvati dusu. Zato, potrebno ti je da se potpuno udaljis od sveta, i otrgnuvsi dusu od svakog sazaljenja prema telu, da postanes beskucnik, bez grada i bez imanja nesrebroljubiv i bez zelje za sticanjem, bezbrizan i usamljen, nevest za ljudske poslove, smiren, sastradalan, dobar, krotak, tihe naravi, uvek spreman da primis od bozanskog sazercanja i gledanja, u srce, urazumljujuci odsjaj. Jer ni na vosku se ne moze pisati, ako se prethodno ne izbrisu slova ranije na njemu napisana, kako nas uci Vasilije Veliki. Takvi su bili Sveti, koji su se, udaljivsi se od svih svetovnih obicaja i cuvajuci u sebi nepomucenu nebesku mudrost, prosvetili bozanskim zakonima i zablistali poboznim delima i recima, umrtvivsi udove koji su na zemlji uzdrzanjem, Bozijim strahom i ljubavlju. Neprestana molitva i poucavanje u bozanskim Pismima otvaraju umne oci srca tako da one vide Cara sila, i biva radost velika, i silno se zapaljuje u dusi bozanska nezadrziva zudnja. Pri tome, i telo postaje zajednicar toga ushicenja, dejstvom Duha Svetoga, tako da sav covek postaje duhovan. Eto cega se udostojavaju delatelji blazenog molitvenog tihovanja i uskog podviznickog zivoga, koji, udaljivsi se od svake ljudske utehe, samo sa jednim nebeskim Gospodom razgovaraju neprestano.

4. Cuvsi sve ovo taj bogoljubivi brat, i bozanskom ljubavlju ranjen u dusi, napusti svoje mesto boravka i zajedno sa Filimonom otputova u skit, gde su najveci medju Ocima okoncali svoj put blagocesca. Nastanili su se oni u Lavri prepodobnog Jovana Kolova, prepustivsi brigu o sebi ekonomu Lavre, posto su sami zeleli da borave u molitvenom tihovanju. I boravili su tu blagodacu Bozjom u savrsenoj molitvenoj usamljenosti. Subotom i nedeljom su dolazili na zajednicke crkvene sluzbe, a ostale dane su provodili u usamljenosti. Pri tome, svaki od njih je vrsio molitvu i sluzbe zasebno.

Sveti starac Filimon je imao ovako pravilo sluzenja: Nocu je pevao ceo Psaltir i pesme (devet pesama koje se nalaze u Psaltiru), bez zurbe i sujete. Onda je citao jedno zacalo iz Evandjelja, potom je sedao i govorio u sebi: Gospode pomiluj! sa punom paznjom i prilicno dugo, sve dok bi se umorio od prizivanja. Onda bi dopustio sebi da zaspi. Potom bi opet u zoru otpevao prvi cas, pa bi onda seo na svoju stolicu, licem okrenut prema istoku i naizmenicno pevao (psalme) ili citao po izboru iz Apostola i Evandjelja. Tako je provodio ceo dan neprestano pevajuci, moleci se i nasladjujuci se sazercanjem nebeskih stvari. Njegov um je cesto bio plenjen sazercanjem, tako da nije znao, da li se nalazi na zemlji.

6. Brat, videvsi kako se on sveusrdno trudi u molitvenom sluzenju i kako se ponekad potpuno menja od bozanskih pomisli, upita ga: Zar ti, oce, nije tesko u takvoj starosti toliko umrtvljavanje i pokoravanje svoga tela? On mu na to odgovori: “Veruj mi, Bog je takvu usrdnost i takvu ljubav zapalio u mojoj dusi prema molitvenom sluzenju, da ja cak nisam u stanju da udovoljim potpuno njenom stremljenju k tome; telesnu pak nemoc pobedjuje ljubav prema Bogu i nada na buduca dobra.” Tako je sva njegova zelja bila umno okriljena nebesima, i to cak i za vreme jela, ne samo u druga vremena.

7. Jednom ga upita neki brat koji je ziveo zajedno sa njim. Kakvih sve ima tajni sazercanja? A on, videvsi njegovu upornost i to da iskreno trazi pouke, rece mu: Kazem ti, cedo, da onome ciji je um postao savrseno cist, Bog otkriva vidjenje samih andjelskih cinova i sila.

8. Upitao ga je on i o sledecem: Zasto ti se, oce, od svih bozanskih Pisama najvise dopada Psaltir, i radi cega, kad ti pevas licis na coveka koji razgovara s nekim? Na to mu on odgovori: Tako je Bog urezao u dusu moju silu psalama, kao u dusu samoga Davida, i prosto se ne mogu odvojiti od sladosti skrivene u njegovoj neiscrpnoj mudrosti. jer oni sadrze u sebi svo bozansko Pismo. Ovo je on priznao onome koji ga je pitao, sa velikim smirenjem, njegove koristi radi, i posle dugog njegovog navaljivanja.

9. Neki brat po imenu Jovan, dodje od primorja svetome ovom i velikom ocu Filimonu, i zagrlivsi mu noge, rece mu: Sta da radim, oce, da bih se spasao? Um mi luta ovamo onamo, gde mu ne prilici. A on, pocutavsi kratko, rece: Ova dusevna bolest pripada onima koji su spoljasnji i u njima prebiva. Ona se i kod tebe nalazi zato sto jos uvek nisi stekao savrsenu ljubav prema Bogu, jos nisi zadobio toplinu ljubavi i bogopoznanja. Tada mu brat rece: Pa sta da radim, oce? On mu odgovori: Idi, stekni skrivenu pouku u srcu svom, i ona ce ti ocistiti um od toga. Brat, posto nije bio posvecen u to o cemu mu je govorio, rece starcu: Kakva je to skrivena pouka, oce? I on mu rece: Idi, stekni trezvenost u srcu svome, i u misli svojoj govori trezveno sa strahom i trepetom: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Tako savetuje pocetnicima i blazeni Dijadoh.

10. Brat je otisao, i pomocu Bozjom po molitvama oca uspokojivsi se, donekle se usladio tim delanjem i poukom. Ali ga je potom ta sladost ostavila, tako da vise nije bio u stanju da upraznjava to delanje trezveno i da se moli. To ga je nateralo da ponovo ode kod starca i da mu isprica sta mu se dogodilo. Starac mu rece: Ti si sada upoznao put molitvenog tihovanja i umnog delanja i okusio sladosti koja se od njega radja. Imaj to uvek u srcu svom, jeo ili pio, razgovarao sa nekim ili se na putu nalazio, ili sedeo u keliji: ne prestaj da se trezvenom mislju i sabranim umom molis takvom molitvom, da pevas i da se poucavas u molitvama i psalmima. Cak ni pri obavljanju najneophodnijih svojih potreba ne dozvoli umu svome da bude prazan, nego ga primoravaj da se tajno moli i poucava. Tako ces uspeti da shvatis dubinu bozanskih Pisama i u njima skrivenu silu, i da das umu neprestano delanje, kako bi ispunio apostolsku rec koja zapoveda: Molite se neprestano. Brizljivo pazi na sebe i cuvaj srce svoje od primanja rdjavih pomisli, ili bilo kakvih nekorisnih i sujetnih. Svagda, i kada spavas, i kada ustajes, i kada jedes, i kada pijes, i kada razgovaras, neka srce tvoje u tajnosti misleno ili se poucava u psalmima ili se moli: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me! Takodje, kada pevas psalme jezikom, pazi da ti ne govore usta jedno a pomisao da se bavi drugim.

11. Brat ga je jos i ovo upitao: Mnogo praznih mastanja vidim za vreme sna. Starac mu rece: Ne budi lenj i malodusan; nego, pre no zaspis, mnogo se pomoli u srcu svom i suprostavi se pomislima i pokusajima demona da te vodi kud on hoce, da bi te primio Bog. Potrudi se koliko je u tvojoj moci da zaspis uvek sa psalmima na usnama i umnim delanjem, i nikad ne dozvoli umu da zbog svoje nemarnosti primi tudje pomisli, nego sa pomislima kojima si se molio, sa njima se i na odar spusti, da bi i u toku sna one bile prisutne u tebi, i kad se probudis da bi razgovarale s tobom. Izgovaraj takodje i sveti Simvol pravoslavne vere pre nego zaspis, jer pravoslavstvovati o Bogu, izvor je i zastita svih dobara.

12. Upitao ga je brat i ovo: Ucini mi ljubav, oce, i reci mi, cim se bavi i kako delanje ima tvoj um? Nauci i mene, da bih se i ja spasao. On mu odgovori: Zasto si tako radoznao? – Onda ovaj ustade, zagrli mu noge i celivajuci ih, molio je svetoga da mu to kaze. Starac, pocutavsi dugo vremena, najzad rece: Nisi ti jos u stanju da to poneses. Davati svakom osecanju odgovarajuce delo i posao u stanju je samo onaj koji je navikao da se neprestano krece u dobrima pravde. Onaj koji nije postao potpuno cist od sujetnih pomisli sveta, ne moze se udostojiti ovoga dara. Ako zaista zelis da to steknes, drzi skriveno delanje u cistom srcu. Jer, ako se budes neprestano molio i poucavao u Pismima, otvorice ti se oci duse tvoje, i rodice se u njoj radost velika, i osecanje neko neopisivo i silno, zagrevano Duhom i telom, od koga ceo covek postaje duhovan. I tako, bilo da te Bog udostojio nocu ili danju da se nerasejano pomolis cistim umom, ostavi svoje molitveno pravilo, i usmeri se, koliko ti je god vise moguce, da se prilepis uz Boga. I On ce prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje, koga si se prihvatio.

Ovome je starac dodao i sledece: Dosao mi je jednom neki starac i kada sam ga upitao o nastrojenju i stanju njegovog uma, rekao mi je: dve godine sam stajao pred Bogom, usrdno ga moleci svim srcem da mi daruje, da se neprestana i sabrana molitva ureze u moje srce, onakva kakvu je On predao svojim ucenicima. A Gospod, izobilni u darovima, videci moj trud i trpljenje podario mi je ono sto sam trazio.

I evo sta mu je jos govorio: Pomisli o sujetnim stvarima, koje nastaju u dusi; to je bolest duse zaljubljene u ono sto je nistavno i koja se prepustila neradu i lenjosti. Zato je potrebno, kao sto kaze Sveto Pismo, sa svakom budnoscu i paznjom cuvati um svoj, pevati razumno bez rasejanosti i moliti se cistim umom. I tako, brate, Bog trazi od nas nasu usrdnost prema Njemu ,i to prvo u podvizima i vrlinama, a potom u ljubavi i neprestanoj molitvi. Samo tako ce nam On otkriti put spasenja. Ocevidno je da nema drugog puta koji uzvodi na nebo, osim potpunog udaljenja od svega sto je zlo, sticanja svega sto je dobro, savrsene ljubavi prema Bogu i obitavanja s Njim u svetosti i pravdi. Onaj koji ovo stekne, brzo ce se pribrojati nebesnome zboru (Svetih). Ali pri tome, svaki onaj koji zeli da se uspne na visinu, treba obavezno da umrtvi udove koji su na zemlji. Jer kada se nasa dusa usladi sazercanjem istinskog dobra, ona se vise ne vraca ni jednoj strasti, koju podstice grehovna slast; nego, omrznuvsi svako telesno sladostrasce, sa cistom i neuprljanom mislju prima javljanje Boga. Potrebna nam je, dakle, velika budnost i strazenje nad sobom, mnogo telesnih podviga i ociscenje duse, da bi se Bog uselio u srca nasa, i da bi ubuduce bezgresno ispunjavali Njegove bozanske zapovesti; i da bi nas sam On naucio da se cvrsto drzimo Njegovih zakona, izlivajuci na nas, kao suncane zrake, svoje sile i dejstva, zapretane u nama blagodacu Duha. Podvizima i iskusenjima mi treba da ocistimo obraz, sliku, po kojoj smo bili stvoreni kao razumna bica, sposobna da primaju svako znanje i upodobljenje Bogu, noseci osecanja, ociscena od svake prljavstine kroz kaljenje u ognju iskusenja, zadobijajuci kroz to carsko dostojanstvo. Bog je i ljudsku prirodu stvorio pricasnom svakog dobra, sposobnom da duhovno sazercava likovanje Andjela slave, Gospodstava, Sila, Nacala, Vlasti, svetlost nepristupnu, slavu presvetlu. Ali kada ti postignes neku vrlinu, pazi da se tvoja pomisao ne pogordi nad bratom, zato sto si je ti stekao a on se nije potrudio. To bi bio pocetak gordosti. Kada se boris protiv neke strasti, pazi da ne padnes u ocajanje ili malodusnost, zato sto napad ne prestaje. Nego, ustani, padni pred lice Bozije, i zavapi svim srcem zajedno sa prorokom: Gospode, udri one koji udaraju na me! (Ps. 35,1), jer sam nemocan da ih pobedim. A On, kada vidi smirenje tvoje, brzo ce ti poslati pomoc svoju. Kada putujes sa nekim, ne vodi prazne razgovore, nego daj umu duhovno delanje koje je imao, kako bi se u njemu sacuvala ova dobra navika i zaborav svetskih slasti, i da ne bi izasao iz pristanista bestrasca.

Poucivsi brata takvim i mnogim drugim poukama, starac ga otpusti.

13. No nije proslo mnogo vremena, on opet dodje, i zapocevsi razgovor, upita ga: Sta da radim, oce? Prilikom mog nocnog sluzenja pritiska me san i ne dozvoljava mi da se trezveno molim i da duze vremena bdim. I dolazi mi da se prihvatim rukodelja, dok pevam. Na to mu starac rece:

Kad mozes da se molis trezveno, onda ostavi rukodelje; kad te spopadne dremez, onda, pobunivsi se protiv te pomisli, preteci joj, prihvati se rukodelja. On ga opet upita. Zar tebi samome, oce, ne dosadjuje san za vreme sluzenja nocnog? Starac mu odgovori: Nije to bas lako. Ipak, kad me ponekad napadne dremez, malo se podignem i pocnem da citam od pocetka Evandjelje po Jovanu, uzdizuci oko uma k Bogu, i tog momenta on iscezava. Na slican nacin se odnosim i prema pomislima. Naime, kad naidje neka od njih, sretam je kao oganj – sa suzama, i ona iscezava. Ti jos nisi spreman da se na taj nacin boris sa njima, nego se sto vise drzi skrivenog delanja i revnosno vrsi ono sto su ustanovili Sveti Oci, kao dnevne jutarnje molitve i casove – treci, sesti, deveti i vecernju, tako i nocne sluzbe. I trudi se svim silama da nista ne radis iz covekougadjanja, uz to se cuvaj da nisi u zavadi ni sa kim od brace, da ne bi sebe odvojio od Boga svojega. Takodje se postaraj da sacuvas svoju misao sabranom, i sverevnosnom u strazenju nad unutarnjim pomislima. Kad dodjes u hram s namerom da se pricestis svetih Hristovih tajni, ne izlazi iz njega sve dok ne zadobijes potpuni mir. Stani na jednom mestu i ne pomeraj se sa njega sve do otpusta. Misli sam u sebi da se nalazis na nebu i da stojis pred Bogom zajedno sa svetim Andjelima, kao onaj koji ima da ga primi u srce svoje. Pripremaj se za to sa strahom i trepetom, da ne bi bio nedostojni sapricasnik svetih Sila.

Posto je na taj nacin dobro naoruzao brata, i posto ga je predao Gospodu i Duhu blagodati Njegove, starac ga otpusti u miru.

14. O avi Filimonu je jos pricao brat koji je ziveo sa njim i sledece: Sedeci jednom pored njega upitao ga je: da li su ga napadali demoni iskusenjima dok je ziveo u pustinji? On na to rece: Oprosti, brate, – kada bi Bog popustio da na tebe dodju iskusenja, kakva sam ja pretrpeo, ne verujem da bi ti mogao izdrzati njihovu gorcinu. Imam sedamdeset godina, ili nesto malo vise, mnogo sam podneo iskusenja, ziveci u raznim pustinjama u punom molitvenom tihovanju. Sta sam pretrpeo i doziveo od demona, beskorisno je i govoriti o gorcini toga onima koji jos ne znaju sta je to molitvena samoca. Za vreme takvih iskusenja, ja sam uvek ovako postupao: polagao sam svu svoju nadu na Boga, kojemu sam davao i zavete odrecenja, pa me je On odmah izbavljao od svake napasti. To je razlog, brate, sto se ja vise uopste ne brinem o sebi: znajuci da se on brine o meni, veoma lako podnosim iskusenja koja nailaze na mene. A jedino sto mu od sebe prinosim jeste – neprestana molitva. Pri tome, od ne male pomoci je i nada da sto su vece tegobe i nevolje, to se veci venci pripremaju onome koji ih trpi. Jer kod pravednog Sudije postoji ravnoteza izmedju toga dvoga. Znajuci to, brate, ne padaj u malodusnost. Usao si u sredinu bitke, pa se bori, i nadahnjuj se saznanjem da je mnogo vise onih koji se bore za nas protiv neprijatelja Bozjih, nego sto ima demonskih pukova. Uostalom, zar bi smeli mi da se suprostavimo takvom strasnom protivniku roda nasega, kad nas ne bi mocna desnica Boga Slova drzala, i ogradjivala, i pokrivala? Zar bi bila u stanju ljudska priroda da izdrzi njegove napade? Jer, kao sto kaze Jov: “Ko je otkrio spreda odecu njegovu? K celjustima njegovim ko ce pristupiti? Iz usta mu izlaze lucevi, i iskre ognjene skacu. Srce mu je tvrdo kao kamen, tvrdo kao donji zrvanj. Cini, te vri dubina kao lonac, i more se muti kao u stupi. Sto je god visoko prezire, car je nad svijem zvijerjem” (Jov. 41, 4. 10. 15. 22. 25). Eto, protiv koga ratujemo, brate! Evo kakvim i kolikim je naslikala Rec Bozja toga tiranina! I pored svega toga, njega lako pobedjuju oni koji kao sto treba provode usamljenicki zivot, s obzirom da u sebi nemaju nicega sto bi njemu pripadalo: zbog njihovog odricanja od sveta, zbog njihovih obilnih vrlina i zbog toga sto mi imamo nekoga koji se bori za nas. Jer, reci mi, ko je taj cija se priroda nije preobrazila, kad je pristupio Gospodu i strah Njegov primio u um svoj ? I koji nije ucinio dusu svoju svetlom i sposobnom da sija bozanskim znanjem i mislima, obasjavsi sebe bozanskim zakonima i delima? Takav nikad ne dozvoljava da mu dusa bude prazna, imajuci u sebi Boga, koji zapaljuje um da stremi nezasitivo k svetlosti. I dok je dusa pod takvim neprestanim dejstvom, duh joj ne dozvoljava da se raznezuje strastima, nego ih kao neki car, koji dise strasnim gnjevom i pretnjom, nepostedno saseca. Takav se nikad vise ne vraca snu i dremezu, nego s podvigom, i rukama uzdignutim prema nebu i umnom molitvom, odnosi pobedu u ratu.

15. Jos je taj isti brat pripovedao, da je ava Filimon pored drugih vrlina imao i ovu: nije mogao podneti da slusa prazne razgovore. A ako bi se desilo da se neko zaboravi pa da prica bilo sta sto se ne tice duhovne koristi, uopste na to nije obracao paznju. Isto tako, kad bih odlazio po nekom poslu, nikad nije pitao: zasto ides? A kad sam se vracao, nije pitao: gde si bio? ili sta si i kako radio? Tako, kad sam jednom otplovio u Aleksandriju po potrebi, a otuda otputovao radi jednog crkvenog posla u Carigrad, ne obavestivsi o tome slugu Bozjega; potom, posto sam tamo proveo dosta vremena, posetivsi tamosnju poboznu bracu, na kraju sam se vratio k njemu u skit. Kad me starac video, veoma se obradovao, i posle uobicajenog pozdrava, pomolio se i seo. Medjutim, savrseno ni o cem me nije upitao, nego je ostao zauzet svojim uobicajenim molitvenim umnim delanjem.

16. Jednom, zeleci da ga isprobam, nekoliko dana mu nisam davao hranu da jede. On, niti je hranu trazio, niti je bilo sta rekao. Tada, poklonivsi se, upitah ga: Ucini mi, oce, ljubav i reci mi, zar se nisi uvredio sto ti nisam doneo po obicaju da jedes? On rece: Oprosti, brate! Ako mi i dvadeset dana ne doneses hleba da pojedem necu ti zatraziti. Jer sve dok budem trpeo dusom, trpecu i telom. Toliko je on bio zauzet sazercavanjem istinskog dobra.

17. On je govorio: Od kad sam dosao u skit, nisam dozvolio svojoj pomisli da izadje van zidova celije; a ni u svoj um nisam primio nikakve druge pomisli osim straha Bozjega i Suda buduceg veka, drzeci u secanju Sud koji preti gresnicima, i oganj vecni i krajnju tamu, kao i to kako zive duse gresnika i pravednika, i kakva su dobra pripravljena pravednicima, i kako svaki dobija svoju nagradu po trudu svome: jedan za podviznicke trudove, drugi – za milostinju i nelicemernu ljubav, treci za neimanje i puno molitveno samovanje, neki za krajnje poslusanje, neki opet za tudjinovanje. Imajuci sve ovo u svojim mislima, ja ne dozvoljavam nikakvoj drugoj pomisli da dejstvuje u meni i ne mogu vise biti s ljudima i njima okupirati um svoj, da se ne bih udaljio od bozanskog razmisljanja.

18. Ovome je on dodao i kazivanje o nekom usamljeniku, govoreci za njega da je vec i bestrasce bio postigao, i iz andjelske ruke primao hranu i hleb, ali da je zbog oslabele budnosti i paznje, lisio se te casti. Jer kad u dusi oslabi razborita i sabrana paznja uma, tada tu dusu obuzima noc. Tamo gde ne sjaji Bog, tamo se sve gubi i razliva kao u mraku. Tada dusa vise nije u stanju da pogleda na Boga jednoga niti da zadrhti od reci Njegovih. “Bog sam ja koji se priblizuje, govori Gospod, a ne Bog izdaleka. Moze li se ko sakriti na tajno mesto da ga ja ne vidim? govori Gospod,- ne ispunjam li ja nebo i zemlju? govori Gospod”. (Jer 23, 23. 24). Starac je napominjao i o mnogim drugima, koji su na slican nacin nastradali. Naveo je i Solomonov pad, koji je, govorio je, stekao takvu premudrost, da su ga svi slavili, zato sto je kao jutarnja zornjaca sve obasjavao svetloscu premudrosti, pa je ipak za malu slast izgubio toliku slavu. I tako, strasno je ugadjati lenjosti, nego se treba neprestano moliti, da ne bi naisla neka druga pomisao i odvojila nas od Boga, i da nam ne bi bilo podmetnuto na mesto Njega nesto drugo. Samo cisto srce, postavsi obitalistem Duha Svetoga, cisto vidi u sebi, kao u ogledalu, samoga Boga svoga.

19. Slusajuci sve ovo, pricao je brat koji je ziveo s avom Filimonom, i gledajuci na njegova dela, shvatio sam da su u njemu vec sasvim prestale da dejstvuju telesne strasti, i da je on bio revnosni ljubitelj svakog savrsenstva. Tako se svagda moglo videti da se on preobrazava bozanskim Duhom iz slave u slavu, i da uzdise neopisivim uzdasima, strogo na sebe pazeci i sebe vagajuci, i na sve nacine se trudeci, da nista ne dodje i ne pomuti cistotu uma njegovog, ili da se bilo kakva prljavstina neprimetno ne prilepi za njega. Gledajuci, govorio je, ovo i podstican time da revnosno podrazavam njegov nacin zivota, usrdno sam mu se obracao s molbom: kako da steknem slicno tebi cistotu uma? A on bi mi govorio: Idi, potrudi se, jer za to je nuzan trud i razgorenost srca. Duhovna dobra, dostojna revnosnog iskanja i truda, ne zadobijaju se lezanjem na odru i spavanjem. Bez znoja ne moze niko steci ni zemaljska blaga. Onaj koji zeli da postigne duhovni napredak, treba pre svega da se oslobodi od svojih prohteva i da zadobije neprestani pokajni plac i neimanje; da ne obraca paznju na pogreske drugih, nego samo na svoje, oplakujuci ih dan i noc, i da ne gaji sujetnu druzbu ni sa kim od ljudi. Jer dusa koja tuguje nad svojim bednim stanjem i koja je ranjena secanjem na predjasnja sagresenja, postaje mrtva za svet, kao sto i svet umire za nju. To znaci da tada telesne strasti postaju neaktivne i da covek prestaje da bude njihov rob. Uz to, onaj koji se odrekao sveta i sjedinio s Hristom, i koji boravi u molitvenom tihovanju, taj voli Boga, cuva njegovu sliku, obraz i bogati se njegovim podobijem. Jer on prima od Njega svise darove Duha i postaje dom Bozji, a ne dom demona, i prinosi Bogu dela pravedna. Tako ce dusa postavsi cista po zivotu, slobodna od prljavstine tela i bez ikakve mrlje i poroka, uvencati se na kraju vencem pravde i zasjati lepotom vrline.

Onaj u cije se srce na samom pocetku odricanja (od sveta) nije uselio plac, ni duhovne suze, ni secanje na vecne muke, ni istinsko molitveno tihovanje, ni neprestana molitva, ni pevanje psalama i ucenje bozanskih Pisama; onaj kod koga sve ovo nije postala navika, kako bi zbog stalnog opstenja sa njim, bio primoravan na to cak i onda kad um ne zeli da to radi; onaj u cijoj dusi ne gospodari strah Bozji. – taj jos uvek zivi u drustvu sa svetom i nije u stanju da ima um cist u molitvi. Jer samo poboznost i strah Bozji ciste dusu od strasti i cine um slobodnim, uvode ga u njegovo prirodno stanje sazercanja, i daju mu mogucnost da se dodirne Bogoslovlja, koje on prima u vidu blazenstva (“Blazeni cisti srcem jer ce Boga videti”). Onaj koji se toga udostoji, ono mu jos od sada sluzi kao predukus (buducih dobara) i cini dusu nepokolebivom.

Zato se svim silama potrudimo u delatnom tvorenju vrlina, kojim se stice poboznost, tj. duhovna cistota, ciji je plod – bogoslovsko sazercanje prirodno umu. Jer delanje (praksa) je uzlazenje k sazercanju (teoriji), kao sto kaze pronicljivi i bogomudri um Grigorija Bogoslova. Ako zanemarimo delanje (praksu )onda cemo ostati otudjeni od svake prave mudrosti. Jer makar covek postigao i vrhunac vrline, ipak mu je potreban podviznicki trud koji obuzdava nemirne nagone tela, kao i strogo cuvanje pomisli. Samo na taj nacin cemo postici da se Hristos nastani u nama. Jer sto se vise umnozava nasa pravednost, tim vise uzrasta duhovna muskost. I na kraju, kad um postigne savrsenstvo, sav se pripija uz Boga i biva obasjan bozanskom svetloscu, i otkrivaju mu se neizrecive tajne. Tek tada on istinski saznaje gde je mudrost, gde sila, gde poznanje svega, gde dug zivot, gde svetlost ociju i mir. Jer dok god je zauzet borbom sa strastima, dotle nije u mogucnosti da se nasladjuje svim ovim, tako da i vrline i strasti cine um slepim: strasti ga oslepljuju za vrline, a vrline ga cine slepim za poroke. Ali kad borba utihne u njemu, i kad se udostoji duhovnih darova, tada, buduci pod neprestanim dejstvom blagodati, sav postaje svetlozaran i nepomerivo ukotvljen u sazercanju duhovnih stvari. Takav nije privezan nizasta ovdasnje, nego je presao iz smrti u zivot.

Onaj koji se prihvati ovog zivota, dostojnog podrazavanja i koji zeli da se priblizi Bogu, treba da poseduje neporocno srce i usta cista, da bi rec, izlazeci cistom iz cistih usta, mogla dostojno proslavljati Boga, posto dusa koja se pripila uz Boga, neprestano sa Njim razgovara. Ceznimo, braco, za takvom visinom vrline i prestanimo gmizati po zemlji, prilepljivanjem za strasti. Onaj koji se podvizava i postize bliskost s Bogom, koji se pricescuje svete svetlosti Njegove i ranjava ljubavlju k Njemu, taj se nasladjuje nekim Gospodnjim i nepostizivim duhovnim radovanjem, kao sto kaze bozanski psalam: “Nasladjuj se Gospodom, i ucinice ti sto ti srce zeli. I izvesce kao svetlost pravdu tvoju, i pravednost tvoju kao podne” (ps. 37, 4. 6). I zar ima ljubavi silnije i nezadrzivije od te koju Bog uliva u dusu koja se ocistila od svakoga zla? Takva dusa sa punom iskrenoscu srca govori: “Ljubavlju sam ranjena ja” (Pesma nad pes. 2, 5). Neizreciv je neopisiv sjaj bozanske lepote! Blistanje zvezde danice, svetlost meseca ili sjaj sunca, – sve je to beznacajno u poredjenju sa slavom onom, i siromasnije u odnosu na istinitu svetlost od najdublje noci ili najmracnije magle u odnosu na suncano podne. To nam je predao i Vasilije Veliki, divni medju uciteljima, koji je sve ovo naucio i saznao iz licnog opita.

20. Ovo i mnogo vise od ovoga pricao je brat koji je ziveo sa Avom. No ko se ne bi divio kod njega i sledecem, kao dokazu njegovog velikog smirenja? Veoma rano se udostojio prezviterskog cina, pa posto se tako istinski dotakao nebeskoga i zivotom i znanjem, na sve nacine je izbegavao sluzenje bozanstvene Liturgije, kao neko breme. Tako se desilo da je on u toku mnogih godina svog podviznistva veoma retko pristajao na sluzenje za svetom Trpezom. Cak se ni bozanskih Tajni nije pricescivao, bez obzira na tako strogi zivot, kad god bi se desilo da dodje u opstenje i u razgovore sa ljudima, iako nikada nije razgovarao o zemaljskim stvarima, nego samo o onome sto je bilo od duhovne koristi za njegove sagovornike. A kada je imao nameru da se pricesti bozanskih Tajni, uvek je pre toga dugo dosadjivao Bogu, umilostivljujuci ga molitvama, pevanjem psalama i ispovedanjem. Strah i trepet ga je obuzimao od svestenikovih reci: “Svetinje svetima”!. Jer u tom momentu, govorio je on, hram se ispunjava svetih Andjela, a sam Car Sila, izvrsivsi tajanstveno svestenodejstvo, i pretvorivsi hleb i vino u svoje Telo i Krv, naseljava se preko svetog Pricesca u srca nasa. Zato, govorio je on treba da se osmelimo na primanje svetog pricesca precistih Hristovih Tajni samo onda kada smo cisti i neporocni, i kao van tela. Samo tako cemo moci postati zajednicari prosvecenja koje se njima daruje. Mnogi od Svetih Otaca su se udostojili vidjenja svetih Andjela koji su ih opominjali. Zato su se i sami oni drzali dubokog molitvenog cutanja, ni sa kim ne razgovarajuci.

21. Evo sta je jos govorio taj brat: Kad bi se desila neka potreba da sam starac prodaje svoje rukodelje, da ne bi dosao do neke lazi, ili zaklinjanja, ili suvisne reci, ili neke druge vrste greha koji je vezan za trgovacke razgovore, on je stajao praveci se suludim. Tako je svaki koji je hteo da kupi njegovo rukodelje, uzimao od njega i davao mu onoliko koliko je hteo. A on se bavio pletenjem malih korpica. Ono sto su mu davali za njih primao je sa blagodarnoscu, nista ne govoreci, ovaj muz pun mudrosti.

ZBIR OTACKIH POUKA

Na kraju dajemo kratak zbir otackih pouka izlozenih u ovoj knjizi. Evo sta su nam preporucili Oci kao nacin sticanja molitve i kao uslove za uspeh u njoj:

Ucestalost, tj. cesto ponavljanje Isusove molitve.

Paznju (budnost), ili pogruzavanje uma u Isusu Hristu uz odgonjenje drugih pomisli.

Promenu molitvenih reci, tj. izgovaranje Isusove molitve, nekad cele, nekad skracene.

Naizmenicnost, tj. upraznjavanje nekad molitve, nekad citanja psalama, nekad sedenja, nekad stojanja sa ispruzenim rukama, nekad opet molitve Isusove i citanja Otaca posle obeda.

Hodjenje pred Bogom, tj. da svagda osecamo prisustvo Bozje i pri svakom delu da se secamo Boga.

Odricanje od sveta, uz secanje na smrt i na sladost molitve.

Neprestano prizivanje Imena Isusa Hrista, u svakoj prilici i vremenu, nasamo glasno, a u prisustvu ljudi samo umom.

Zaspivanje na odru sa Isusovom molitvom.

Spoljasnju molitvu o sticanju unutarnje, tj. trazenje pomoci od Gospoda za sticanje revnosti i zadobijanje u srcu unutarnje molitve.

I tako, duso, ti koja si zeljna da steknes unutarnju molitvu i zedna neprekidnog jedinstva i sladosnog opstenja sa Isusom Hristom, dodji, odluci se i na sledeci nacin ispunjavaj pouke Svetih Otaca:

1. Sedi ili bolje stani u tamni i tihi ugao u molitvenom polozaju.

2. Pred pocetak napravi nekoliko poklona i ne opustaj udove.

3. Pronadji mislju mesto srca ispod leve sise i tu saberi paznju.

4. Svedi um iz glave u srce i govori: “Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!” tiho, ustima ili samo umom, kako ti bude udobnije, govori lagano bez zurbe, sa strahom i trepetom.

5. Trudi se da za to vreme, koliko je mogucno, cuvas paznju i da ne primas u um nikakve pomisli, ni rdjave, ni dobre.

6. Imaj spokojno trpljenje, spremivsi se na dugo stajanje sa zaboravom na sve.

7. Drzi se umerenog uzdrzavanja i tvori kolenopreklonjenje po sili.

8. Drzi se cutanja.

9. Posle obeda citaj pomalo Evandjelje i one od Otaca koji govore o unutarnjem delanju i molitvi.

10. Spavaj 5 ili 6 casova.

11. Nekad spoljasnjom molitvom trazi dejstvo unutarnje.

12. Ne bavi se rukodeljem koje rasejava.

13. Cesto proveravaj svoje iskustvo otackim poukama.

“Gospode, podari dobroti mojoj silu”, – klicao je nekad sveti prorok David. Klikni i ti duso moja: Gospode podari tvrdu odlucnost mome raspolozenju za paznju! Jer od Tebe dolazi i hteti i delati. Da bi Tvojom pomoci ocistio um i srce paznjom i pripremio ih za obitaliste Tebi Trojednome Bogu!

II DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU
O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE[1]

KAZIVANjE PETO

Prosla je vec godina dana od poslednjeg susreta sa bogotraziteljem kada su tiho kucanje na vratima i molitveni glas, najavili dolazak ovog blagoslovenog sabrata, na veliko zadovoljstvo onoga ko ga je ocekivao…

- Udji voljeni brate! Zahvalimo zajedno Gospodu koji je blagoslovio tvoj put i tvoj povratak!

- Slava i hvala Svevisnjem Ocu darezljivome, za sve sto cini po mudrosti Svojoj, a sto je korisno za nas bogotrazitelje i putnike u “zemlji tudjoj”! Evo i ja gresnik, koji sam se rastao od vas prosle godine, ponovo sam udostojen da vas vidim i da cujem vas radosni pozdrav. Naravno, vi od mene ocekujete podrobno kazivanje o svetom gradu Bozjem – o Jerusalimu – kuda je isla dusa moja i kuda je stremilo svo srce moje. Ali, ne ispunjava se uvek ono sto bismo hteli. Tako se desilo i samnom, a nije ni cudo, jer, zar da se ja, gresni, udostojim da stupim na tu osvecenu zemlju u kojoj su utisnute bozanstvene stope Gospoda Isusa Hrista!

Setite se, bacuska, da sam prosle godine odavde krenuo sa drugom, gluvim starcem, posto sam imao pisma jednog Irkutskog trgovca za njegovog sina u Odesi, da bi me ovaj otpravio u Jerusalim. Tako smo sretno i dosta brzo stigli u Odesu. Moj drug je odmah zakupio mesto na brodu do Carigrada i otplovio, a ja sam ostao da trazim sina Irkutskog trgovca. Nasavsi uskoro njegov stan, na svoje iznenadjenje i zaljenje, nisam zatekao medju zivim ovog mog dobrotvora. Vec su bile prosle tri nedelje kako je on, posle kratkotrajne bolesti, umro i kako su ga sahranili. Iako me je to silno rastuzilo, ipak sam se pouzdao u volju Bozju. Svi ukucani su bili u tuzi; udovica umrlog, koja je ostala sa troje male dece, toliko je tugovala da je neprestano plakala, padajuci u toku dana nekoliko puta, zanemocala od bola. Izgledalo je da i ona nece jos dugo ziveti zbog tako duboke zalosti. Ali, uprkos svemu tome, ona me je primila ljubazno, i nemajuci mogucnosti da me u tim okolnostima otpravi u Jerusalim, zadrzala me je kod sebe, da me ugosti dve nedelje dok otac pokojnika ne dodje u Odesu, kako je bio obecao, da bi sredio zaostavstinu i trgovacke poslove osirotele porodice. Tako sam ja i ostao.

Ziveo sam tamo nedelju, mesec, drugi mesec: ali, umesto da dodje, trgovac je poslao pismo u kome je javljao da ne moze da dodje, nego im savetuje da odmah krenu kod njega u Irkutsk. Pocelo je pakovanje stvari i strka, i kako sam primetio da im vise nije do mene, zahvalio sam se na gostoprimstvu i, oprostivsi se s njima, posao sam da ponovo stranstvujem po Rusiji…

Mislio sam i mislio: kuda bih sada da idem? I na kraju resio da najpre podjem u Kijev, gde vec mnogo godina nisam bio. Tako sam i posao…

Naravno, u pocetku sam i tugovao, jer mi se nije ispunila zelja da budem u Jerusalimu. Ali ne moze da bude bez promisla Bozjeg – umirivao sam sebe – covekoljubivi Gospod prima nameru kao delo i nece ostaviti moj ubogi put bez pouke i dusevne koristi…

A tako je i ispalo, jer sam se sreo s takvim ljudima koji su mi otkrili mnogo do tada nepoznatog, i koji su prosvetlili tamnu dusu moju radi njenog spasenja… Da me nuzda nije usmerila na ovaj put nikada ne bih sreo te dobrotvore moje duse.

I tako, danju sam isao s molitvom, a uvece se zaustavljao na konak i citao moje “Dobrotoljublje” radi okrepljenja i probudjenja duse u borbi protiv nevidljivih neprijatelja spasenja.

Na kraju, udaljivsi se 70 vrsti od Odese, video sam cudan dogadjaj: isao je veliki trgovacki karavan – tridesetak kola – koji sam sustigao. Napred je, kao vodja, isao jedan kocijas, koracajuci pored svoga konja, a ostali su svi u gomili isli nesto dalje od njega. Islo se pored protocnog ribnjaka u kome su se sante izlomljenog proletnjeg leda vrtele i propinjale sa strasnim sumom. Odjednom je mladi vozar sa cela zaustavio svoga konja, a za njim je morala da se zaustavi i cela povorka. Otrcavsi do njega, ostali vozaci su videli kako je poceo da se svlaci. Pitali su ga zbog cega to cini. I dobili odgovor da je silno zazeleo da se okupa u ribnjaku. Od zacudjenih vozaca neko je poceo da mu se podsmeva, neko da ga zadrzava nazivajuci ga bezumnim, a njegov stariji brat je poceo da ga gura da bi produzio put. No ovaj se branio i nikako nije hteo da poslusa. Neki od mladjih vozara su u sali poceli vedrima kojim poje konje da zahvataju vodu iz ribnjaka i polivaju ovog koji je hteo da se kupa – neko na glavu, neko za vrat govoreci: “Evo mi te kupamo”. Tek sto je voda dodirnula njegovo telo on je uzviknuo: “Oh, kako je dobro!” i seo na zemlju gde su ga jos polivali; a zatim je ubrzo legao i spokojno izdahnuo. Svi su se uplasili, ne shvatajuci, zasto se to desilo. Stariji su govorili da o svemu tome treba saopstiti sudu, a neki su zakljucili da mu je pri rodjenju bila ovakva smrt zapisana.

Postajavsi sa njima oko pola sata, posao sam dalje. I prosavsi pet vrsta, video sam selo na velikom putu i, usavsi u njega, sreo sam starcica svestenika koji je isao ulicom. Pomislio sam da bi trebalo da mu kazem o tome sta sam video i da cujem sta on o tome misli. Svestenik me je poveo kod sebe, i ja sam ga, ispricavsi sta sam video, zamolio da mi objasni razlog zbog cega se sve to dogodilo…

- Ne mogu nista drugo da ti kazem, dragi brate, sem da u prirodi ima mnogo cudnog i nerazumljivog nasem umu. To je, kako ja mislim, ustrojeno od Boga radi toga, da bi se coveku jasnije pokazalo upravljanje i promisao Bozji o prirodi u natprirodnim i neposrednim promenama njenih zakona u nekim slucajevima… Meni se jednom desilo da sam bio svedok slicnog dogadjaja: nedaleko od naseg sela nalazi se duboka i strma jaruga koja, mada nije siroka, u dubinu dostize preko 20 metara,- strasno je i pogledati na njeno mracno dno. Za pesake je preko jaruge napravljen nekakav mostic. Jedan seljak iz moje parohije, porodican covek dobrog vladanja, odjednom je bez ikakvog razloga osetio nesavladivu zelju da se sa tog mostica baci u duboku jarugu. Citavu nedelju se borio sa tom mislju; na kraju, ne mogavsi vise da izdrzi ovu silnu potrebu, on je, ustavsi rano ujutru, pozurio prema jaruzi i skocio na dno. Uskoro naidjose neki ljudi. Cuvsi jecanje, s mukom su ga izneli iz jaruge, sa polomljenim nogama. Kada su ga ispitivali o uzroku njegovog pada, odgovorio je, da premda i oseca veliki bol, sada je spokojan u dusi, posto je ispunio svoju neodoljivu potrebu, koja ga je citavu nedelju dana tako uzbunjivala, da je bio spreman i zivot da da, samo da je ispuni. On se vise od godinu dana lecio u gradskoj bolnici. Posecivao sam ga dosta cesto, pa videci kod njega lekare, hteo sam, kao i ti, da od njih cujem za uzrok tog dogadjaja. Lekari su mi u jedan glas rekli da je to bila “pomama”… Kada sam zamolio da mi naucno objasne sta je to i zbog cega obuzima coveka, nisam mogao nista drugo da cujem neto da je to tajna prirode koju nauka jos nije otkrila… Sa svoje strane sam primetio da, ako bi se pred ovom tajnom prirode covek obratio Bogu molitvom, da bi je On otkrio dobrim ljudima, i da ta, po vasem, nesavladiva “pomama” ne bi postigla svoj cilj. Zaista, u ljudskom zivotu ima mnogo toga sto nas um ne moze jasno da shvati…

Dok smo tako razgovarali, spustila se noc te sam ostao kod njega da nocim. Ujutru je mesni policijski nacelnik poslao svog pisara kako bi dozvolili da se umrli sahrani. Lekar prilikom pregleda tela nije nasao nikakve znake poremecaja uma, a njegovu je smrt objasnio iznenadnim udarom.

- Eto vidis, rekao mi je svestenik – ni medicina nije mogla da odredi uzrok njegovoj nesavladivoj teznji ka vodi. I tako, oprostivsi se sa svestenikom, podjoh dalje.

Putujuci nekoliko dana i dovoljno se umorivsi, dosao sam u vecu trgovacku palanku koju nazivaju “Bela Crkva”. Kako je vec bilo vece, dao sam se na trazenje prenocista. Na samom trgu sreo sam coveka koji je, takodje, izgledao kao putnik i koji je po ducanima pitao gde se nalazi kuca jednog od mestana… Videvsi mene, prisao mi je i rekao: “vidi se da i ti stranstvujes i zato podjimo zajedno da nadjemo ovdasnjeg gradjanina po prezimenu Jevrejinova; on je dobar hriscanin, drzi bogatu krcmu i voli da prima bogotrazitelje; evo ja o njemu imam belesku”… Radosno sam se slozio sa njim i uskoro smo pronasli trazeni stan. Mada nismo zatekli samog domacina, njegova nas je zena, dobra starica, primila ljubazno i dala nam da se odmorimo u jednoj sobici na tavanu. Smestivsi se, malo smo se odmorili. Onda je dosao domacin i pozvao nas k sebi na veceru. Za vecerom smo razgovarali i nekako dodje rec do toga zasto se on zove Jevrejinov. – “Ispricacu vam o tome odgovorio je on i poceo svoje kazivanje. “Eto, vidite, moj otac je bio Jevrejin iz grada Sklova, i bio je neprijatelj hriscana. Od same mladosti spremao se da bude rabin i marljivo je proucavao sve njihove spletke kojima se opovrgava hriscanstvo. Jednom mu se desilo da je prolazio preko hriscanskog groblja; tamo je video ljudsku lobanju sa obe vilice (u kojima su se nalazili ogoljeni zubi), koja mora da je bila izbacena iz nedavno iskopanog groba. U strasti svojoj on je poceo da se izruguje ovoj lobanji: pljuvao je na nju, psovao i sutirao je; ni to mu nije bilo dosta; uzeo ju je i natakao na kolac onako kako se radi sa kostima zivotinja da bi se oterale ptice. I zadovoljivsi se na taj nacin, posao je dalje. Sledece noci, tek sto je zaspao, pred njega je stao nepoznati covek i resko ga ukorio, govoreci: “Kako si smeo da se rugas zemnim ostacima mojih kostiju? Ja sam hriscanin, a ti si neprijatelj Hristov!” Po nekoliko puta u toku noci ponavljalo se ovo vidjenje, lisivsi ga mira i sna. A onda je pocelo da mu se javlja i danju. U usima mu je stalno zvonio prekorni glas. Sto je vreme dalje proticalo, tim se vidjenje cesce ponavljalo; na kraju, pocevsi da oseca bezvoljnost, strah i iznemoglost, on se obratio rabinima koji su nad njim citali molitve i zaklinjanja, ali vidjenje, ne samo sto ga nije ostavljalo, nego se ponavljalo sve cesce i upornije. I kad se takvo njegovo stanje razglasilo, jedan hriscanin, s kojim je on imao trgovacke poslove, poceo je da ga savetuje da primi hriscansku veru, ubedjujuci ga da nicim drugim ne moze da se izbavi od tog strasnog vidjenja. Iako nije imao ni najmanju zelju, Jevrejin je ipak ovako odgovorio: “Rado cu uciniti sto god hoces, samo da se izbavim mucnog i nepodnosljivog vidjenja”. Hriscanin se obradovao ovim recima, i nagovarao ga je da mesnom episkopu preda molbu o krstenju i prisajedinjenju hriscanskoj Crkvi. Napisali su molbu i Jevrejin je, mada i nerado, ipak potpisao. I tog trena, kako je stavio svoj potpis, vidjenja su prestala, i nikako ga vise nisu uznemirivala. On se tome veoma obradovao i sasvim se uspokojivsi, osetio je takvu plamenu veru u Isusa Hrista, da je iz tih stopa otisao episkopu, ispricao mu o svemu sto se desilo i izjavio iskrenu zelju da se krsti. Sa usrdnoscu i brzim uspehom izucivsi dogmate hriscanske vere i krstivsi se, on se preselio u ovaj grad, ozenio se ovde mojom majkom, dobrom hriscankom, i provodio blagocestiv zivot imajuci svega dovoljno. Obilato je davao siromasnima, cemu je naucio i mene i pred smrt me je na to zavetovao i blagoslovio. Eto zbog cega se ja zovem Jevrejinov!”.

Sa poboznoscu i umilenjem saslusao sam ovo kazivanje i u sebi sam pomislio: Boze moj! Kako razlicitim putevima privlaci On k sebi gresnike i kako premudro pretvara nevazne dogadjaje u povode za velika dela! Ko bi mogao da pretpostavi da ce izrugivanje Jevrejina nad mrtvim kostima posluziti za istinito poznanje Isusa Hrista i da ce biti put ka blagoslovenom zivotu.

Posto smo vecerali i zablagodarili Bogu i domacinu, posli smo u svoju sobicu na spavanje. Nije nam se jos spavalo, pa stupih u razgovor sa sadrugom. On mi rece da je mogilijevski trgovac; da je ziveo dve godine u Besarabiji kao iskusenik u jednom od tamosnjih manastira, ali sa privremenom dozvolom i da sada ide u rodni kraj ne bi li od trgovackog esnafa dobio otpust i onda se posvetio monastvu. Hvalio je tamosnje manastire, njihov ustav i poretke, i strogi zivot mnogih blagocestivih staraca koji tamo zive, i uveravao me da su besarabijski manastiri u poredjenju sa ruskim kao nebo i zemlja. Nagovarao je i mene da idem tamo. Dok smo tako razgovarali doveli su nam i treceg putnika – to je bio podoficir koji je isao na odsustvo. Videli smo da je od puta veoma umoran. Odmah se pomolismo Bogu i legosmo da spavamo. Ustavsi ujutru rano, poceli smo da se spremamo za put. I tek sto smo hteli da odemo da zahvalimo domacinu kad cusmo zvono za jutrenje. Trgovac i ja smo se pitali: kako cemo sad poci kad smo culi zvono i zar da ne odemo u crkvu Bozju? Bolje ce biti da odstojimo jutrenje pomolivsi se u hramu pa ce nam i put biti prijatniji. Tako smo i odlucili, pa smo i podoficira pozvali sa sobom. No on nam odgovori: “Kakvo vas molepstvije spopalo na putu, i kakva je korist Bogu od toga sto cemo mi biti u crkvi; nego da dodjemo kucama pa cemo se tamo pomoliti! Idite ako bas hocete, ali ja ne idem. Dok vi budete stajali na jutrenju ja cu preci pet vrsta, jer bih zeleo da sam sto pre kod kuce”… Na to mu je trgovac rekao: “Gledaj, brate, i ne pogadjaj unapred kako ce Bog urediti!”.

I tako, mi smo posli u crkvu a podoficir na put. Odstojavsi jutrenje (a tu je odmah bila i rana Liturgija) vratili smo se u sobicu i poceli da spremamo svoje torbe. Pogledam, a to nam domacica donela samovar i jos govori: “Ta kuda cete, evo popijte malo caja pa i rucajte kod nas; necemo valjda da vas pustimo da idete gladni?”. Tako smo i ostali. Nije proslo ni pola sata kako smo sedeli za samovarom kad odjednom upade nas podoficir sav zadihan.

- Dosao sam do vas i s tugom i s radoscu.

- Sta je bilo? upitasmo ga.

- Evo sta: kada sam se oprostio sa vama i krenuo, palo mi je na namet da svratim u krcmu da razmenim novcanicu za nesto sitnisa, pa i jednu votku da popijem da bih lakse isao dalje. Tako sam i razmenio novce i poleteo sam kao soko na put. Presavsi tri vrste prohtelo mi se da izbrojim novac i da vidim da li mi je krcmar pravilno vratio. Seo sam sa strane, izvadio svoj novcanik, izbrojao, i sve je bilo kako treba. Odjednom prihvatim se mesta gde je trebao da bude moj pasos a njega nema; samo ceduljice i pare. Tako sam se uplasio, umalo da glavu izgubim, pa sam shvatio u cemu je stvar: naravno, ispustio sam ga u krcmi dok smo prebrojavali novac. Moram trkom nazad. Trcim, trcim, a sve teze u srcu; sta ako ga tamo nema! Lose mi se pise! Dosavsi, pitam kod krcmara, a on govori: “Ja ga nisam video”. Opet me obuze nespokojstvo. Krenem da trazim, da se motam po mestima gde sam se zadrzavao. I sta? Na svoju srecu, nadjem pasos. Onako kako je bio ispao, tako je i lezao u slami i otpacima na podu, sav izgazen i prljav. Slava Bogu! Obradovao sam se; kao da mi se brdo svalilo sa ramena! Iako ce za nepaznju i za umrljani pasos dobro da mi natrljaju nos – nije to nista, ipak cu moci da putujem kuci i natrag. A do vas sam svratio da vam o svemu ovome ispricam; jos sam u strahu i jurnjavi izranjavio noge tako da ne mogu ni da idem i sad cu da zamolim za malo masla da privezem na ranu.

- Tako ti je to brate! Sve ti se to desilo zato sto nisi poslusao i sto nisi posao sa nama da se pomolimo – poceo je da govori trgovac. – Eto, ti si hteo da odes daleko ispred nas a naprotiv, vratio si se k nama, pa jos copav. Govorio sam ti da ne pogadjas unapred, pa je tako i ispalo. Jos ti je malo bilo sto nisi posao u crkvu, nego si i govorio: “Kakva je korist Bogu od toga sto cemo se mi moliti”. To, brate, nije dobro… Naravno, Bogu nije neophodna nasa gresna molitva, ali ipak po ljubavi svojoj prema nama, drago mu je kada se molimo. I ne toliko samo svestena molitva koju sam Duh Sveti budi u nama i koju On trazi od nas zapovedajuci: “Budite u meni i ja u vama”, nego je pred Njim dragoceno i svako, naizgled malo delo, radi Njega ucinjeno, svaka namera, pobuda, pa cak i misao usmerena ka slavi Njegovoj i nasem spasenju. Za sve ovo, beskrajno milosrdje Bozje bogato nagradjuje. Ljubav Bozja uzvraca hiljadu puta vise nego sto je dostojno delo ljudsko. Ako za Boga odvojis nistavan novcic, On ce ti uzvratiti zlatnikom, ako ti samo pomislis da krenes ka Ocu, On vec izlazi tebi u susret. Ti kratko i suvo kazes: “Primi me, pomiluj me”! a On ti je vec obgrlio vrat i celivao te. Eto kakva je ljubav Oca nebeskog prema nama nedostojnima! I samo zbog ove ljubavi On se raduje svakom, makar i najmanjem, nasem pokretu radi spasenja. Tebi se cini: kakva je slava za Gospoda i kakva je korist za tebe ako se malo pomolis ili ako i ucinis neko nevazno dobro delo, na primer – procitas neku molitvu, ucinis pet ili deset metanija, uzdahnes iz dubine duse i prizoves Ime Isusa Hrista, ili pomislis neku lepu misao, ili pozelis da procitas nesto za spas duse, ili se uzdrzis od jela, ili cuteci podneses malu uvredu; sve se to tebi cini nedovoljnim za tvoje potpuno spasenje i kao besplodno delo. Ne! svako od ovih malih dela ostaje sacuvano, i bice zabelezeno svevidecim okom Bozjim i dobice visestruku nagradu ne samo u vecnosti nego i u ovom zivotu. To govori i sveti Jovan Zlatoust. “Nikakvo dobro, govori on, ma kako nevazno ono bilo, pravedni Sudija nece da ne primeti. Ako se gresi istrazuju tako podrobno da cemo morati da odgovaramo i za reci, i za zelje, i za pomisli, tim ce pre dobra dela, ma kako ona bila mala, biti zabelezena sa narocitom podrobnoscu i racunace nam se u zaslugu pred nasim Sudijom prepunim ljubavi”.

Ispricacu ti slucaj koji sam prosle godine sam video. U besarabijskom manastiru gde sam ziveo, bio je starac, monah dobrog zivota. Jednom je na njega napalo iskusenje – jako mu se prohtelo susene ribe. I kako u manastiru u to vreme riba nije bilo, on je nameravao da podje na pijacu i kupi.. . Dugo se borio protiv te pomisli, smatrajuci da monah mora biti zadovoljan hranom koju jedu svi i da se mora cuvati slastoljublja, i jos da je neprilicno i sablaznjivo za monaha da se nadje na pijaci usred toliko ljudi. Na kraju je djavolsko nagovaranje pobedilo nad njegovim rasudjivanjem, pa je, predavsi se svojevoljnosti, otisao da nabavi ribu. Izasavsi iz manastira iduci gradskim ulicama, primetio je da mu u rukama nema brojanica te poce da razmislja: “Kako sam to ja posao kao vojnik bez maca? To je neprilicno a i mirski ljudi koji ce me sretati osudjivace me i sablaznjavati se videci monaha bez brojanica”. Hteo je da se vrati da ih uzme, ali se pipnuo za dzep i tu ih nasao. Izvadio ih je, prekrstio se, stavio na ruku i posao uspokojivsi se. Prilazeci pijaci, video je jednog konja koji je stajao pred ducanom, sa velikim kolima ogromnih buradi. Odjednom je taj konj, uplasivsi se necega, poceo da juri i da iz sve snage baca cifteta. Zatim je konj projurio pored njega, i udarivsi ga u rame, oborio na zemlju, iako ga nije mnogo povredio. Na dva koraka pred kaludjerom su se kola preturila i raspala u paramparcad. Ustavsi brzo, uplasio se ali i zadivio kako mu je Bog sacuvao zivot, jer, da su kola naisla nekoliko trenutaka ranije ne bi izvukao zivu glavu. Ne razmisljajuci dalje o ovome kupio je ribu, vratio se, vecerao i legao da spava… u polusnu mu se javio neki, njemu nepoznati, blagoobrazni starac i rekao: “Slusaj. ja sam pokrovitelj ove obitelji i hocu da te urazumim, da bi ti razumeo i shvatio pouku koja ti je danas data… Evo pogledaj: tvoja slaba borba protiv slastoljublja i znatna lenjost u upraznjavanju samopoznanja i samoodricanja dalo je priliku neprijatelju da ti pridje i za tebe pripremi ovaj pogibeljni slucaj koji se zbio pred tvojim ocima. No tvoj je andjeo cuvar sve to predvideo i dao ti misao da se pomolis, da se setis brojanica, i posto si ti doista poslusao i prihvatio tu misao, to je bilo dovoljno da te spase od smrti. Vidis li covekoljublje Bozje i stedro Njegovo uzdarje cak i za malu misao upucenu Njemu?” Rekavsi to, lik starca je brzo krenuo iz kelije, a monah mu je pao pred noge i u tom trenu se probudio, nasavsi se, ne na svome lezaju, vec na kolenima u blizini vrata. Ovo svoje vidjenje on je odmah ispricao na duhovnu korist mnogih, medju njima i meni.

Zaista je bezgranicna ljubav Bozja prema nama gresnima! Nije li zadivljujuce sto je za tako malo delo, zato sto je iz dzepa izvadio brojanice i stavio ih na ruku, i samo jednom prizvao ime Bozje, da je za tu sitnicu darovan zivot coveku. Tako je na terazijama ljudske sudbine jedan kratak trenutak prizivanja Isusa Hrista pretegao nad mnogim satima protracenim u lenjosti. Zaista je ovde za malu leptu uzvraceno zlatnikom. Vidis li, brate, sta moze molitva i kako je mocno ime Isusa Hrista kada ga prizivamo! Sveti Jovan Karpatijski u “Dobrotoljublju” govori, da kada u molitvi Isusovoj prizivam Isusovo i govorim: “pomiluj me gresnoga”, na svaku takvu molbu odgovara tajni glas Bozji: “cedo, oprastaju ti se gresi tvoji”… On dalje kaze, da se u casu kad govorimo molitvu nicim ne razlikujemo od svetih, prepodobnih i mucenika, jer, kako govori i Sveti Jovan Zlatoust: “Molitva, makar je izgovarali i mi, prepuni greha, tog casa ociscava”. (sl. o mol. 2). Velika je milost Bozja na nama a mi gresni i lenjivi necemo ni tren da odvojimo za blagodarnost i molitvu, koja je od svega vaznija, pa to menjamo za svakodnevne brige i poslove, zaboravljajuci na Boga i svoj dug. Zato smo cesto podvrgavani jadima i napastima, ali i da bi se urazumili i da bismo se obratili Bogu i opredelili preobilnom promislu Bozjem.

Kada je trgovac zavrsio svoju besedu s podoficirom, ja mu rekoh: – Eh, uvazeni, kako si nasladio moju gresnu dusu da ti nogama pripadam. Cuvsi ovo on je poceo i samnom da govori. “Vidi se da si ti lovac na duhovne povesti. Sacekaj, sad cu ti procitati nesto slicno onome sto sam ispricao. Evo imam knjizicu sa nazivom “Agapije” ili “Spasenje gresnih”. U njoj je mnogo cudesnih dogadjaja”.

Izvadio je iz dzepa knjizicu i poceo da cita prekrasnu povest o nekom blagocestivom Agatoniku koga su u detinjstvu pobozni roditelji naucili da svaki dan pred ikonom Majke Bozje cita molitvu “Bogorodice Djevo radujsja”… sto je on svakodnevno i cinio. Zatim je, odrastavsi, poceo da zivi po svome i upavsi u sujetu svakodnevnih briga i poslova, retko je govorio recenu molitvu, pa ju je, na kraju, sasvim ostavio. Jedne noci primio je na prenociste putnika koji mu rece da je pustinjak iz Tivaide i da je imao vidjenje, koje je nalagalo da podje do Agatonika i da ga ukori sto je ostavio molitvu Majci Bozjoj. Agatonik je kao opravdanje naveo to sto se molio mnogo godina i od toga nije video nikakve koristi. Tada mu je pustinjak rekao: “Seti se, slepi i nezahvalni, koliko ti je puta pomogla ova molitva i izbavila te od napasti! Seti se, kako si u detinjstvu cudom bio spasen da se ne udavis! Secas li se kako je velika epidemija tvoje susede oterala u grob, a kako si ti ostao citav? Secas li se kako si, putujuci sa drugom, zajedno sa njim pao sa kola? On je slomio nogu, a tebi se nista nije desilo! Zar ne znas da taj, nekada zdrav mladic, danas lezi raslabljen, a da ti ne osecas nikakvu tegobu?” I posto je jos mnogo drugo napomenuo Agatoniku, na kraju je rekao: “I znaj da su te sve te nesrece mimoisle usled pokroviteljstva Presvete Bogorodice i zbog te kratke molitve kojom si svakodnevno svoju dusu pobudjivao na sjedinjenje s Bogom… Gledaj da ubuduce ne ostavljas ovu molitvu i da proslavljas Caricu Nebesku da te ne bi napustila”.

Kad je zavrsio citanje pozvali su nas da rucamo i mi smo, potkrepivsi se i zahvalivsi domacinu, posli na put i razisli se svaki na svoju stranu. Potom sam isao pet dana, nasladjujuci se secanjem na pripovesti koje sam cuo od blagocestivog trgovca iz Bele Crkve, vec sam prilazio Kijevu kad sam odjednom, bez nekog vidnog razloga, osetio neku tezinu, oslabelost i tmurne misli; molitva mi je isla tesko, napala me nekakva lenjost. Videvsi sa jedne strane puta sumicu i gusto zbunje, posao sam tamo da se odmorim i da negde iza usamljenog zbuna malo citam “Dobrotoljublje” radi potkrepljenja oslabele duse i izlecenja moje malodusnosti. Nasavsi tiho mesto poceo sam da citam u cetvrtom delu “Dobrotoljublja”, o osam pomisli, od prepodobnog Kasijana Rimljanina. Posto sam oko pola sata citao sa radoscu, neocekivano sam video u dubini sume, na stotinak metara daleko od sebe, coveka koji je nepokretno klecao na kolenima. Obradovao sam se, pomislivsi da se on moli Bogu, i ponovo poceo da citam. Posto sam citao sat ili vise, ponovo sam podigao pogled prema tome coveku i video da on isto onako kleci. Meni je to bilo drago i pomislio sam – evo kakvih blagocestivih slugu Bozjih ima na svetu. Dok sam o tome razmisljao odjednom videh kako je taj covek pao na zemlju i kako je ostao da lezi mirno. To me je iznenadilo i, kako mu nisam video lice, posto je klecao okrenut meni ledjima, obuzela me je radoznalost, te sam posao da vidim kakav je to covek. Prisavsi zatekao sam ga u lakom snu. Bio je to seljacic od oko 25 godina, cistog lica i blagoobrazan, ali nekako bled; u seljackom kaftanu, opasan konopcem i uz koga vise nicega nije bilo – ni torbice, pa cak ni stapa. Cuvsi moje korake on se probudio i ustao. Zapitah ga ko je. Rece mi da je seljak iz Smolenske gubernije koji ide iz Kijeva.

- A kuda sad putujes? pitao sam ga.

- Ne znam ni sam – odgovorio je on – kuda me Bog odvede.

- Jesi li odavno od kuce?

- Da, vec pet godina.

- I gde si bio sve to vreme?

- Isao sam po svetim mestima, po manastirima i po crkvama, jer kod kuce nema od cega da se zivi: ja sam siroce bez rodbine, a uz to jos i hrom, pa tako lutam po belom svetu.

- Vidi se da te je neki bogougodni covek naucio da ne lutas prosto po svetu, nego da ides po svetim mestima – rekao sam mu.

- Eto vidis – odgovorio je on: ja sam od detinjstva, kao siroce, bio cobanin u nasem selu i deset godina je sve bilo dobro. Ali jednom, doteravsi stado kuci, nisam primetio da nema najbolje ovce naseg gazde. A gazda je bio zao i necovecan seljak. Kad je uvece dosao kuci, pa video da mu nema ovce, pojurio je na mene, poceo da grdi i preti i naterao me da podjem da trazim ovcu, preteci da ce me “premlatiti na mrtvo, polomiti mi i ruke i noge”. Znajuci da je zao, posao sam da trazim ovcu tamo gde sam danju napasao stado. Trazio sam i trazio do posle ponoci, ali od nje ni traga. Noc je bila veoma tamna, jer se vec priblizavala jesen. Kad sam zasao u dubinu sume, a u nasoj guberniji sume su neprohodne, odjednom se podigla oluja. Kao da se drvece iz korena zaljuljalo! U daljini su zaurlali vuci, a mene je spopao takav strah da mi se kosa nakostresila; sto sam dalje isao, bilo je sve strasnije, pa sam vec padao od uzasa. I tada sam kleknuo, prekrstio se i svom snagom rekao “Gospode Isuse Hriste, pomiluj me” Tek sto sam to izgovorio osetio sam olaksanje, kao da nikakve muke nije bilo, i strah je potpuno nestao, a u srcu sam se osecao tako dobro, kao da sam se vazneo na nebesa… Obradovao sam se tome i sa lakocom, neprestano, govorio ovu molitvu. I vise nisam ni zapazao koliko je dugo trajala oluja i da je noc prosla – tek vidim, vec se zabeleo dan, a ja jos uvek klecim na istom mestu na kolenima. Ustao sam mirno.

- Bilo mi je jasno da ovcu necu naci, pa sam tako posao kuci, a u srcu mi prijatno i sve zelim da produzim sa molitvom. Tek sto sam dosao u selo, a gazda, videvsi da ovcu nisam doveo, premlati me do nesvesti. Tada mi je i nogu iscasio. Posle tih batina sam sest nedelja lezao gotovo nepokretan i imao sam snage samo da govorim molitvu i ona me je tesila. Onda sam se malo oporavio i posao po svetu; a posto mi je dosadno da se stalno guram medju narodom, a i zbog povoda za greh, ja sam poceo da lutam po svetim mestima i po sumama. I eto tako, idem vec petu godinu. Slusajuci sve to, moja se dusa radovala, jer me je Gospod udostojio da vidim ovako blagodatnog coveka te ga upitah: znaci, ti se i sada cesto zanimas tom molitvom?

- Ta bez toga se ne moze biti – odgovori on. Ako se samo setim kako mi je onda dobro bilo u sumi, kao da me neko gurne na kolena i ja pocinjem da se molim… Ne znam da li je moja gresna molitva ugodna, jer, ponekad kad se pomolim osecam veliku radost, ni sam ne znam od cega, a ponekad dosadu, teskocu i uninije. Ali pri svemu tome ne prestaje zelja da se molim do smrti.

- Ne smucuj se, dragi brate: sve je to Bogu ugodno i sve je na spasenje sto god nam dolazilo za vreme molitve, kazu Sveti Oci. Lakoca ili tezina, sve je dobro. Nikakva molitva, ni dobra ni losa, nece propasti pred Bogom. Lakoca, toplina i sladost pokazuju da Bog daje nagradu i utehu za taj podvig, a tezina, mrak i suvost oznacuju da Bog ociscuje i okrepljuje dusu, i da je ovom korisnom mukom spasava, pripremajuci je za primanje buduce blagodatne sladosti. Evo da ti to dokazem, procitacu ti od Svetog Jovana Lestvicnika. Pronasao sam taj deo i procitao mu. Slusao me je s paznjom i zadovoljstvom i veoma mi se zahvaljivao. Tako smo se rastali. On je posao bespucem u dubinu sume, a ja sam, izasavsi na put, produzio put blagodareci Boga sto me je udostojio gresnog da dobijem takvu pouku.

Drugog dana, uz Bozju pomoc, dosao sam u Kijev. Prva i glavna zelja mi je bila da se pomolim, ispovedim i pricestim svetim Hristovim Tajnama na ovom blagodatnom mestu, te sam se zato smestio nedaleko od ugodnika Bozjih da bi mi bilo lakse ici u hram. U svoju kucu me primio dobri, stari kozak, a kako je ziveo sam, kod njega je bilo tiho i mirno. U toku nedelje u kojoj sam se pripremao za ispovest, dosla mi je misao da se ispovedim sto je moguce podrobnije i poceo sam da prebrajam i da se secam svih svojih grehova do najsitnijih detalja; da sve to ne zaboravim poceo sam da zapisujem i ispisao sam veliki list. Medjutim sam cuo da na sedam vrsta od Kijeva, u Kitajevoj pustinji, postoji duhovnik svetog zivota, veoma mudar i blagorazuman. Ko boravi kod njega dozivljava umiljenje i otuda se obavezno vraca sa spasonosnom poukom i lakocom u dusi. To me je veoma obradovalo te sam odmah posao do njega. Posavetovavsi se i porazgovaravsi, dao sam mu da procita moj list. Pogledavsi ga on mi rece: “Ti si, dragi prijatelju, napisao mnogo nepotrebnog i nekorisnog. Slusaj: 1) Na ispovesti ne treba da govoris o gresima za koje si se vec pokajao i bio razresen: Ne ponavljaj ih, jer ce to, inace, biti znak nepoverenja prema sili svete tajne ispovesti. 2) Ne treba da pominjes druga lica koja su imala veze sa tvojim gresima, nego samo sebe osudjuj. 3) Sveti Oci zabranjuju da govoris o grehu sa svim okolnostima koje su ga pratile, nego ih treba priznavati uopste da ne bi, suvise detaljno pricajuci o njima, budio sablazan u sebi i u duhovniku. 4) Ti si dosao da se kajes, a ne kajes se zato sto ne umes da se kajes, to jest, sto hladno i nebrizljivo prinosis pokajanje. 5) Sve si sitnice pobrojao, a ono najvaznije si ispustio – nisi objavio najteze grehe, nisi ih svestan te nisi zapisao da – ne volis Boga, da mrzis bliznjega, da ne verujes reci Bozjoj i da si pun gordosti i slavoljublja. A u ova cetiri greha smesta se sav bezdan i sav nas dusevni razvrat. Oni su glavni koren iz koga izlaze svi izdanci naseg grehovnog pada.

Cuvsi ovo iznenadio sam se i poceo da govorim: “Pomilujte, prepodobni bacuska, kako je moguce ne voleti Boga, naseg Sazdatelja i Pokrovitelja! Cemu verovati ako ne reci Bozjoj – u njoj je sve istinito i sveto. Svakom bliznjem ja zelim dobro; a i zasto bih ga mrzeo? Da se gordim nemam cime: imam samo bezbrojne grehe a niceg pohvalnog nemam. I kako bih u svojoj bedi i bolesti da budem slastoljubiv i pohotan. Na kraju, da sam obrazovan ili bogat, neosporna da bih bio kriv za to sto rekoste”.

“Zalosno je, mili moj, sto si malo razumeo od onoga sto sam ti objasnjavao, a da te brze urazumim, dacu ti mali spis po kome se i ja sam uvek ispovedam.”

Duhovnik mi je dao spis i ja sam poceo da ga citam.

ISPOVEST UNUTARNjEG COVEKA KOJA VODI SMIRENjU

“Pazljivo usmeravajuci pogled na sebe samog i posmatrajuci svoje unutrasnje stanje, uverio sam se iskustveno da ne volim Boga, da nemam ljubavi ka bliznjem, da ne verujem nicemu poboznom, i da sam prepun gordosti i slastoljublja. Sve to nalazim u meni da dela kad podrobno razmotrim svoja osecanja i postupke.

1) Ja ne volim Boga. Jer ako bih Ga voleo, neprestano bih razmisljao o Njemu sa srcem punim zadovoljstva. Svaka misao o Bogu dobavljala bi mi novu slast. Naprotiv, ja mnogo cesce i mnogo radije razmisljam o svetskim stvarima, a razmisljanje o Bogu za mene predstavlja napor i muku. Ako bih Ga voleo, razgovor sa Njim kroz molitvu bi me hranio, nasladjivao i privlacio na neprestano opstenje sa Njim. Ali, ja ne samo sto se ne nasladjujem molitvom, nego osecam napor baveci se njom, borim se sa mrzovoljom, raslabljuje me lenjost i spreman sam da se pozabavim cim bilo nevaznim, samo da skratim ili prekinem molitvu. U ispraznim zanimanjima vreme mi leti neprimetno, a pri secanju na Boga, pri postavljanju sebe u Njegovo prisustvo, svaki sat mi izgleda kao godina. Kad neko nekog voli, tada tokom dana neprestano o njemu misli, brine o njemu i pri bilo kom poslu voljeni mu ne izlazi iz misli; a ja u toku dana jedva da odvojim i jedan cas, da bih se duboko pogruzio u razmisljanje o Bogu i da bih rasplamsao sebe u Njegovoj ljubavi, a dvadeset tri casa vrlo spremno prinosim revnosne zrtve strasnim mojim idolima!… U razgovorima o predmetima sujetnim, o predmetima niskim za duh, bodar sam i osecam zadovoljstvo, a prilikom razmisljanja o Bogu, ja sam suv, lenj i dosadno mi je. Ako me i protiv moje volje drugi uvuku u razgovor o bozanskom, staram se da sto pre predjem na razgovor koji godi mojim strastima. Neutoljivo sam radoznao kada su u pitanju novosti, politicka zbivanja i prilike u svetu, zudno trazim zadovoljenje moje radoznalosti o svetskim naukama, o umetnostima, o izumima, a pouke o zakonu Gospodnjem, o saznavanju Boga, o veri, ne ostavljaju na mene utisak, ne hrane dusu moju. Njih ne smatram bitnim zanimanjem hriscanina, nego, naprotiv, sporednim i drugostepenim predmetom kojim treba da se bavim samo u slobodnom vremenu, u dokolici. Dakle, ako se ljubav prema Bogu poznaje prema ispunjenju Njegovih zapovesti.- “ako me ljubite, zapovesti moje drzite” kako govori Gospod Isus Hristos, a ja zapovesti Njegove ne samo da ne ispunjavam nego se o njima cak i malo brinem, odatle sledi pravilan zakljucak – da ja ne volim Boga… Ovo tvrdi i Sveti Vasilije Veliki govoreci “Dokaz da covek ne voli Boga i Hrista Njegovog je taj da on ne ispunjava Njegove zapovesti”. (Pravila 3)

2) Ja nemam ljubavi prema bliznjem: Jer ne samo sto ne mogu da za dobro bliznjega polozim dusu svoju (po Evandjelju), nego ne mogu da zrtvujem svoju cast, svoje imanje i mir, radi dobra bliznjega. Ako bih ga voleo po evandjelskoj zapovesti, kao samog sebe, onda bi njegova nesreca pogadjala i mene, a njegova bi me sreca dovodila do ushicenja. No naprotiv, ja sa vecim zanimanjem slusam o nesreci bliznjeg i ne zalostim se nego bivam ravnodusan, ili – sto je jos gore – nalazim nekakvo zadovoljstvo u njoj; rdjave postupke brata ja ne pokrivam ljubavlju nego ih sa osudjivanjem objavljujem. Blagostanje, cast i sreca njegova ne raduju me kao sopstveni, a savrsenstvo, kao nesto tudje ne proizvodi u meni radost, nego cak bude nesto kao zavist i prezrenje.

3) Ja ne verujem dogmatima vere. Ni besmrtnosti ni Evandjelju. Jer ako bih bio tvrdo ubedjen da posle groba postoji vecni zivot i nagrada za zemaljska dela, ja bih bez prestanka razmisljao o tome,- sama pomisao o besmrtnosti bi me uzasavala i zivot bih ovaj provodio kao stranac koji se sprema da stupi u svoju otadzbinu. No, naprotiv, ja i ne mislim o vecnosti i svrsetak ovog zivota smatram nekakvom krajnjom tackom mog postojanja. Tajna se misao gnezdi u meni: ko zna sta ce biti posle smrti? Ako i govorim da verujem u besmrtnost, onda to govorim samo razumom, a moje srce stoji daleko od cvrste uverenosti, o cemu otvoreno svedoce moji postupci i stalna briga o blagoustrojstvu zemnog zivota. Kada bi sveto Evandjelje, kao rec Bozja, bilo sa verom primljeno u mom srcu, ja bih se neprestano njime zanimao, izucavao bih ga, nasladjivao bih se njime i sa dubokom poboznoscu bih cak i gledao na njega. Premudrost, blagost i ljubav skriveni u njemu, dovodili bi me do ushicenja; nasladjivao bih se poukama o zakonu Bozjem i dan i noc; hranio bih se njima kao svakodnevnom hranom, i svim srcem bih tezio ka ispunjenju njegovih pravila. Nista zemaljsko ne bi moglo da me odvoji od toga. Naprotiv, ako retko i citam ili slusam rec Bozju, to biva po nuzdi i zbog radoznalosti i pri svemu tome, ne stizuci do duboke paznje, ja osecam suvocu i nezainteresovanost, i, kao da se radi o nekom najobicnijem citanju, ostajem bez ikakvog ploda, spreman da ga zamenim citanjem svetskih knjiga u kojima nalazim vise zadovoljstva, vise novih i zanimljivih stvari.

4) Prepun sam gordosti i osecanja samoljublja. Svi postupci moji to potvrdjuju. Videci u sebi dobro, zelim da ga stavim svima na uvid i gordim se njime pred drugim, ili sam sam u sebi, sobom zadovoljan; kada i pokazujem spoljasnje smirenje, ja ga pripisujem svojim sopstvenim snagama i sebe smatram visim od drugih, ili, u najmanju ruku, ne gorim od njih. Ako u sebi primetim porok, trudim se da ga opravdam, da ga prikrijem velom nuznosti ili nevinosti; ljutim se na one koji me ne uvazavaju, smatrajuci da ne umeju da cene ljude. Obdarenostima svojim gordim se, neuspehe u poduhvatima smatram uvredljivim za sebe, i radujem se nesreci svojih neprijatelja. Ako i tezim ka bilo cemu dobrom, tu imam za cilj ili pohvalu, ili sopstvenu duhovnu korist, ili svetsku utehu. Ukratko, neprestano od sebe cinim sopstvenog idola kome bez prestanka sluzim, trazeci u svemu culno zadovoljstvo i hranu slastoljubivim mojim strastima i pozudama.

Iz svega sto sam nabrojao vidim da sam gord, preljubocinac, nevernik, da ne volim Boga, i da mrzim bliznjega. Sta od toga moze biti gresnije? Stanje duhova tame je bolje od mog polozaja: makar i ne voleli Boga, makar i mrzeli coveka, ziveli i hranili se gordoscu, oni ipak veruju i drhte od vere – a ja? Moze li biti udeo jadniji od onoga koji mene ocekuje? I od cega jos moze biti strasnija presuda nego od ove nebrige i nerazumnog zivota koje ja vidim u sebi?…”

Procitavsi “Ispovest” koju mi je dao duhovnik uzasnuo sam se i pomislio u sebi: Boze moj, kakvi se strasni gresi u meni kriju a do sada ih nisam ni primecivao! Zelja da se ocistim od njih naterala me je da od ovog veliko duhovnog oca izmolim pouku o tome kako da, poznavsi uzroke svoga zla, nadjem nacina da se popravim. I on je poceo da mi objasnjava.

- Vidis li, brate dragi, uzrok neljubavi prema Bogu jeste bezverje; uzrok bezverja je neubedjenje a uzrok neubedjenja netrazenje svetlih istinitih saznanja, nerad na duhovnom prosvecenju. Jednom recju, ne verujuci – ne mozes voleti, ne ubedivsi se – ne mozes verovati. A da bi se ubedio moras da steknes potpuno i cvrsto saznanje o ovom predmetu.- neophodno je da posredstvom razmisljanja i izucavanja reci Bozje a i iz iskustva, probudis u dusi zedj i zudnju, ili, kako neki kazu – “divljenje”, koje proizvodi neutoljivu zelju da bolje i savrsenije saznas stvari, da dublje proniknes u njihova svojstva.

Jedan duhovni pisac o svemu ovome ovako rasudjuje: Ljubav se”, govori on, “obicno razvija saznanjem i sto vise bude dubine i prostranstva u saznanju tim ce vise biti ljubavi i tim ce se bolje smeksati dusa za Bozansku ljubav, priljezno razmatrajuci presavrseno i prebogato Bice Bozje i bezgranicnu ljubav Njegovu prema ljudima”.

- Eto, sad vidis, da je uzrok grehova o kojima si upravo citao lenjost za razmisljanje o duhovnim predmetima, lenjost koja je u stanju da ugasi i samu potrebu za takvim razmisljanjem. Ako zelis da znas koja su sredstva da se pobedi ovo zlo onda se neprestano staraj o duhovnom prosvecivanju, stici ga marljivim proucavanjem reci Bozje, izucavanjem Svetih Otaca, razmisljanjem i duhovnim savetima ili razgovorima sa mudrima u Hristu. Eh, brate mili, koliko jada srecemo samo zato sto smo lenji da prosvetimo dusu nasu recju istine. Ne ucimo se zakonu Gospodnjem dan i noc i ne molimo se toga radi usrdno i uporno! A zbog toga je unutrasnji covek u nama i gladan i hladan i istrosen i nema snage da bodro kroci putem istine i spasenja. Tako, da bi smo se koristili ovim sredstvima, odlucimo, mili, sto je moguce cesce ispunjavati svoj um razmisljanjima o predmetima nebeskim, pa ce ljubav koja se izliva na srca nasa, da se razgrana i rasplamti u nama. Istovremeno, sto je moguce cesce, molimo se, jer je molitva najvazniji nacin i najjace sredstvo za nase obnovljenje i napredovanje. Molimo se govoreci onako kako uci sveta Crkva: “Gospode, udostoj me da Te sada zavolim, kao sto nekad zavoleh greh”.

Posto sam sa paznjom, sve ovo saslusao, usrdno sam zamolio ovog svetog oca da me ispovedi i udostoji primanja svetih Hristovih tajni. I tako sam ujutru, udostojivsi se pricesca, hteo da se vratim u Kijev sa blagodatnim uputstvom, ali moj dobri otac, koji je tog dana nameravao da ide u Lavru, ostavio me je, za to vreme, u svojoj pustinjskoj celiji, da bih bez smetnji mogao da se predam molitvi i tihovanju. I zaista sam sve te dane proveo kao na nebu: molitvama mog starca, ja nedostojni, nasladjivao sam se savrsenim mirom. Molitva se tako lako i blagoprijatno izlivala u mom srcu da sam za to vreme, kako bih rekao, zaboravio na sebe i na sve drugo – samo sam pomisljao o Jedinom, o Isusu Hristu!

Na kraju, duhovnik se vratio i ja sam ga molio da mi da savet i pouku kada sada da produzim bogotraziteljski put. On me je ovako blagoslovio: “Podjider u Pocajev, pokloni se tamo cudotvornoj stopi Preciste Majke Bozje i Ona ce tvoje stope upraviti na put mira”. Tako sam ja, primivsi sa verom njegov savet, posle tri dana posao u Pocajev.

Nisam bas sasvim bez teskoca prosao 200 vrsta, jer je put vodio mimo krcmi i jevrejskih naselja, dok su se hriscanska mesta retko sretala. Na jednom imanju video sam starinsku rusku hriscansku kucu i, obradovavsi se, skrenuo sam da prenocim i da zamolim hleba za put, jer je mojih okrajaka vec nestalo. Sreo sam domacina – starca, po svemu sudeci imucnog, i saznah da je on, kao i ja, iz orlovske gubernije. Cim sam usao u sobu prvo njegovo pitanje je bilo: “Kakve si ti vere?”.

Ja sam odgovorio: da sam hriscansko pravoslavne.

- Kakvo je to u vas pravoslavlje! – sa podsmehom je rekao on. “Kod vas je pravoslavlje samo na jeziku, a na delima je to nevernicko praznoverje. Znam ja, brate, tu vasu veru! Mene samog je jedan uceni pop sablaznio i uveo u iskusenje, pa sam pristupio vasoj crkvi, onda sam se, posle pola godine, ponovo vratio u nasu zajednicu. Sablazan je uci u vasu crkvu. Sluzbu Bozju djakoni kojekako mrmljaju, sve na preskok i nerazumljivo, pevaci po selima nisu bolji nego po krcmama; pa i narod stoji kako kome pada na pamet – muskarci zajedno sa zenama, za vreme sluzbe razgovaraju, vrte se na sve strane, zagledaju i setaju napred i nazad, te ne daju da se mirno i u tisini pomolis. Kakva li je to sluzba Bozja? To ti je samo greh! A kod nas – kako je blagocestiva sluzba: razgovetna, bez propustanja, pevanje je umilno, a narod stoji tiho, muskarci odvojeno, zene odvojeno i svi znaju gde i kakvu metaniju napraviti po ustavu svete crkve. Upravo, cim stupis u nasu crkvu, odmah osecas da si dosao na sluzbu Bozju; a kad u vasu crkvu dodjes, ne mozes da shvatis gde si dosao – u hram ili na pijacu!…

Slusajuci ovo shvatio sam da je ovaj covek staroverac. Ali posto je govorio po istini, ja nisam mogao da sporim i da ga razuveravam, nego sam samo pomislio da je nemoguce obratiti staroverca istinskoj Crkvi, dok se kod nas ne ispravi ponasanje na crkvenom bogosluzenju i dok u svemu ne da primer duhovnosti. Staroverac ne zna ni za sta unutrasnje; on se oslanja samo na spoljasnjost, a kod nas o njoj ne vode nikakvu brigu.

I tako sam vec hteo da krenem odavde i vec sam izasao u predsoblje, kad sam neocekivano, kroz otvorena vrata jednog sobicka, video coveka, koji po izgledu nije bio Rus, gde lezi na krevetu i cita knjigu. On me je pokretom pozvao k sebi i pitao ko sam. Ja sam mu se predstavio a on je poceo da govori: “Slusaj, mili moj, ne bi li pristao da meni bolesnome posluzis makar nedelju dana, dok se ja, uz pomoc Bozju, ne oporavim. Ja sam Grk, monah sa Svete Gore Atonske, zivim u Rusiji radi skupljanja priloga za manastir. I eto, vracajuci se u svoj kraj, razboleo sam se tako da ne mogu da idem od bola u nogama, pa sam zato i iznajmio ovde stan. Ne odbij me, slugo Bozji, platicu ti”.

- Nije mi potrebna nikakva plata; rado cu vam, cime mogu, posluziti Boga radi. I tako sam kod njega ostao. Mnogo sam se od njega naslusao o stvarima neophodnim za spasenje duse. Pricao je o Svetoj Gori Atonskoj, o tamosnjim velikim podviznicima i o mnogim otselnicima i zatvornicima. Kod njega je bilo “Dobrotoljublje” na grckom jeziku i knjiga Svetog Isaka Sirijanina. Zajedno smo citali i uporedjivali slovenski prevod Paisija Velickovskog sa grckim originalom, pri cemu je on rekao da se sa grckog i ne moze prevesti tacnije i vernije, nego sto je preveo Paisije “Dobrotoljublje” na slovenski jezik. Kako sam primetio, on se neprestano molio i bio je iskusan u unutrasnjoj molitvi srca pa sam ga narocito ispitivao o toj molitvi. On je o njoj rado govorio (a govorio je tecno ruski) a ja sam sa paznjom slusao, cak sam i zapisao mnoge njegove reci. Evo, na primer, kako je on objasnjavao prednost i velicinu Isusove molitve.

- “Velicina Isusove molitve”, govorio je on, “otkriva se i samim njenim oblikom, koji se sastoji iz dva dela: u prvom, to jest Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, uvodi razum u zivot Isusa Hrista, ili, kako se izrazavaju Sveti Oci, “skracuje u sebi citavo Evandjelje”, a u drugom delu, to jest; pomiluj me, gresnoga, ona predstavlja povest nase slabosti i gresnosti. U svemu tome je znacajno da se ne moze mudrije, sustastvenije i jasnije izraziti, zelja i molba bedne, gresne i smirene duse, nego bas ovom recju – pomiluj me! Nijedan drugi izraz ne bi bio tako dovoljan i pun kao ovaj. Na primer, ako bi kazali: “oprosti mi”, “oprosti grehe moje”, “oprosti bezakonja”, “izbrisi prestupe”, sve bi to izrazavalo samo jednu molbu o izbavljenju od kazne koje se plasi slaba i lenjiva dusa. Ali izraz pomiluj me, predstavlja ne samo zelju da se dobije oprostaj, zelju koja je pobudjena strahom, nego predstavlja i istinski vapaj sinovske ljubavi koja se uzda u milosrdje Bozje i koja smireno saznaje slabosti svoje i nedostatak bdenja nad sobom. Ove reci su vapaj za miloscu da Bog daruje Duha sile, Duha Koji ukrepljuje u borbi protiv iskusenja i pobedjuje naklonost ka grehu. Slicno kao sto siromasni duznik moli milostivog zajmodavca ne samo da mu oprosti dug nego i da mu udeli milostinju, sazalivsi se nad njegovom krajnjom bedom, ova duboka rec “pomiluj me” kao da kaze: “Milostivi Gospode! Oprosti mi grehe i pomozi da ispravim svoj zivot, razgori u mojoj dusi stremljenje da idem za zapovestima Tvojim, ucini mi milost prastajuci grehe moje i obracajuci rasejani um moj, volju i srce moje k Tebi Jedinom”.

Zacudio sam se mudrim recima njegovim i zahvalio se za pouku gresnoj dusi mojoj, a on mi je na to rekao:

- Ako hoces, jos cu ti reci nesto (i nazvao je to uceno, jer je zavrsio Atinsku Akademiju) o intonaciji Isusove molitve. Gledaj: cesto sam imao prilike da cujem kako mnogi bogobojazljivi hriscani tvore ustima Isusovu molitvu po zapovesti reci Bozje i predanju svete Crkve i to cine ne samo u domacoj molitvi nego i u hramu Bozjem. Sa paznjom i zadovoljstvom prisluskujuci ovo tiho izgovaranje molitve, mogao sam, na korist duse, primetiti da ovaj molitveni glas kod mnogih biva razlicit: neki uzdizuci ton na samoj prvoj reci molitve, to jest rekavsi Gospode, sve ostale reci izgovaraju nizim glasom i podjednako. Drugi, pocinju molitvu nizim tonom, povisavajuci glas na sredini, to jest, na reci Isuse, i cineci usklik, ostale reci ponovo zavrsavaju snizenjem tona, onako kako su i poceli. A neki, pocevsi i produzivsi prethodne reci molitve niskim i jednakim tonom na poslednjoj reci, to jest pomiluj me, uzvisuju glas s ushicenjem. Neki opet, izgovarajuci punu molitvu, to jest: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog, prave povisenje glasa samo na reci – Sine Bozji.

Sad gledaj: molitva je jedna te ista. Pravoslavni hriscani svi isto veruju da ova najvaznija i visa od svih molitava sadrzi u sebi dve stvari. – Gospode Isuse i Njegovo umilostivljenje. Zasto je onda ne izgovaraju svi u istoj intonaciji? Zasto se dusa ne umiljava uvek na istom i svima poznatom mestu, i zasto se to umiljavanje ne izrazava u uvek istom povisenju i napregnutoscu tona? Moze biti da ce na ovo mnogi odgovoriti da se to desava kao posledica navike, ili podrazavanja drugih, ili u saglasnosti sa licnim shvatanjima, ili na kraju, kako je kome lakse i udobnije da izgovori. Ali ja o svemu tome mislim sasvim drukcije. Ja bih zeleo da u svemu tome nadjem nesto vise o cemu ne zna ne samo onaj koji osluskuje nego cak ni onaj koji se moli. Nema li ovde tajnog kretanja Duha Svetog “koji se moli uzdisajima neiskazanim” – u onima koji ne znaju kako i o cemu se treba moliti, i ako se svako moli u ime Isusa Hrista, Duhom Svetim, po recima Apostola, da za tajno delujuci Sveti Duh “daje molitvu onome koji se moli”. I zajedno sa tim on svakome moze da daruje blagodatni dar Svoj: jednome pobozni strah Bozji, drugome ljubav, trecem cvrstinu vere ili umilno smirenje. Tako onaj koji je dobio dar straha Bozjeg proslavlja silu Svedrzitelja i u molitvi svojoj izrazava, sa narocitim osecanjem i zadivljenoscu, rec “Gospode” u kojoj on podrazumeva velicinu i vlast Tvorca sveta. Onaj koji je dobio tajanstveno izlivanje ljubavi u srcu, pre svega se ushicuje i napaja sladoscu usklika “Isuse Hriste”, kao sto jedan starac nije mogao ni cuti ime “Isuse” bez narocitog ushicenja ljubavi i sladosti makar se to ime izgovaralo i u obicnom razgovoru. Onaj koji nepokolebljivo veruje u Bozanstvo Isusa Hrista, jednosustno Bogu Ocu, rasplamsava se jos vise, ucvrscuje se u veri, izgovarajuci reci “Sine Bozji”. Onaj, pak, koji je dobio dar smirenja i koji duboko saznaje svoju slabost, smiruje se skruseno i sa posebnom napregnutoscu izgovara poslednje reci Isusove molitve – “pomiluj me”, hraneci nadu u milosrdje Bozje i gnusajuci se sopstvenog padanja. Eto razloga, kako ja mislim, za razlicite intonacije prilikom izgovaranja molitve u ime Gospoda Isusa Hrista! Iz svega ovoga se prilikom slusanja moze razumeti (u slavu Bozju i na sopstvenu korist) ko je narocito prozet kojim osecanjem i ko ima kakav duhovni dar. O ovome su mi neki govorili: “Zasto se svi ovi znaci tajnih duhovnih darova ne javljaju zajedno? Tada se ne bi samo jedna, nego svaka rec molitve, izgovarala povisenom intonacijom onoga koji se moli”… Na ovo sam ja ovako odgovorio: “posto blagodat Bozja premudro razdeljuje darove, to jest, svakome po njegovoj snazi i potrebi, kako se vidi iz Svetog Pisma, ko onda moze ogranicenim razumom da ispita i oceni raspodelu blagodati. Nije li glina u punoj vlasti grncara i nije li on slobodan da od nje cini sta hoce?”…

Pet dana sam proveo sa tim starcem i on je pomalo poceo da se oporavlja. To vreme je za mene bilo tako korisno da nisam ni primetio kako je letelo jer mi, u svom sobicku, kao u molcalnici, nista drugo nismo radili nego se samo molili u sebi prizivajuci ime Isusa Hrista, ili smo govorili uvek o istom predmetu, to jest – unutrasnjoj molitvi.

Jednom je do nas navratio neki bogomoljac i mnogo je jadikovao i kukao i kudio Jevreje, kroz cija je naselja prosao i od kojih je pretrpeo prevare i neprijatnost. Toliko je bio na njih ogorcen da ih je proklinjao i cak govorio da su nedostojni da zive na zemlji zbog njihovog pobunjenistva i neverovanja, pa je na kraju rekao da oseca nesavladivu odvratnost prema njima. Slusajuci sve ovo moj starac je poceo da ga urazumljuje:

“Nepotrebno ti, prijatelju moj”, rekao je on, “tako napadas i proklinjes Jevreje; ta i oni su takva sazdanja Bozja kao i mi, i njih treba zaliti i moliti se za njih a ne proklinjati ih. Veruj mi da tvoja ogorcenost proistice otuda sto ti jos nisi ucvrscen u ljubavi Bozjoj i nemas unutrasnji molitveni zalog, pa zato nemas ni unutrasnjeg mira. Procitacu ti sta o tome pise kod Svetih Otaca. Poslusaj sta kaze sveti Marko Podviznik: “Dusa koja se unutrasnje sjedinila sa Bogom, od prevelike radosti biva kao nezlobivo i prostosrdacno dete, i vec ne osudjuje nikoga, – ni Grka, ni neznabosca, ni Judeja, ni gresnika, nego na sve bez razlike gleda cistim okom i podjednako se raduje celom svetu i zeli da i svi Grci i Jevreji i neznabosci proslavljaju Boga”. A egipatski Makarije Veliki govori da se unutrasnji ljudi “toliko razgorevaju ljubavlju da bi, ako bi to bilo moguce, svakoga coveka u nedra uselili; ne razlikujuci zlog ili dobrog”. Eto, brate mili, kako rasudjuju Sveti Oci, i zato ti savetujem da, ostavivsi gnev, na sve i sva gledas kao na ono sto je pod promislom sveznajuceg Boga i da pri susretu sa nevoljama pre svega krivis sebe za nedostatak trpljenja i smirenja”.

Tako je proslo nesto vise od nedelju dana. Starac je ozdravio i ja sam mu od sveg srca zablagodario za sve pouke i oprostio se sa njim. On je posao u svoje mesto, a ja na put koji je bio preda mnom.

Vec sam poceo da se priblizavam Pocajevu, i jos mi je ostalo nekih sto vrsta kod me je sustigao jedan vojnik. Pitao sam ga kuda ide i on mi je rekao da ide u svoj kraj, u Kamenec-Podoljsku guberniju. Prosavsi sa njim u cutanju deset vrsta, primetio sam da on tesko uzdise kao da ga nesto veoma zalosti i da je vrlo mracan. Pitao sam ga: “Zasto si tako tuzan?” A on se pribio uz mene i poceo da govori: “Dobri covece, kad si vec primetio moju tugu, onda prizovi Boga za svedoka i zakuni se da me nikome neces odati pa cu ti ispricati sve o sebi, jer meni preti smrt a nemam sa kim da se posavetujem”.

Ja sam ga hriscanski uveravao da nemam bas nikakve potrebe nikome i nista da odajem, i da sam po bratskoj ljubavi rad da ga posavetujem koliko mogu.

“Onda slusaj”, rekao je on, “mene su dali u vojsku kao vlastelinskog seljaka. Odsluzivsi pet godina postalo mi je nepodnosljivo tesko, a i cesto su me kaznjavali za neispravnost i pijanstvo. Zato sam smislio da bezim – i evo, sad je vec petnaesta godina, od kako sam u bekstvu. Sest godina sam se skrivao kojekuda, krao po podrumima i ambarima, odvodio konje, provaljivao u ducane, i sve sam to radio sam; pokradene stvari sam unovcavao kod raznih lupeza; novac bih propio, bavio bih se i razvratom i cinio sam sve grehe i jedino sto jos nisam ubio. I sve je to islo bez problema. Na kraju. dospeo sam u zatvor zbog skitnicenja bez putne isprave, ali sam i tu iskoristio priliku i pobegao. A onda sam, neocekivano, sreo vojnika koji je bio otpusten i isao svojoj kuci u daleku guberniju. Kako je bio bolestan i jedva mogao da ide, zamolio je mene da ga odvedem do najblizeg sela, ne bi li se tamo negde smestio. Ja sam ga i doveo. Nadzornik nas je pustio da prenocimo u supi na senu; tako smo i legli. Probudivsi se rano ujutru, pogledao sam, a ono moj vojnik vec umro i sav se ukrutio. Ja pozurih da preturim po njegovim dzepovima da nadjem njegovu otpusnicu i kad sam je nasao, pored nje i prilicno novaca, izvukao sam se brze bolje napolje dok su svi spavali, pa na zadnji izlaz i u sumu… Tako sam i otisao. Procitao sam njegovu ispravu i video da se i godine i licni znaci sa mojima gotovo poklapaju. Obradovao sam se tome i hrabro posao u daleku Astrahansku guberniju. Tamo sam se opametio i poceo da radim kao najamnik. Tako sam dospeo kod jednog starog gradjanina koji je imao svoju kucu i trgovao stokom. On je bio sam, i ziveo je jedino sa svojom kcerkom udovicom. Prozivevsi kod njega godinu dana, ozenio sam se njegovom kcerkom. Onda je starac umro. Mi nismo umeli da produzimo sa trgovinom; ja sam poceo ponovo da pijem, zena takodje, i za godinu dana smo procerdali sve sto nam je starac ostavio. Na kraju je i moja zena zanemocala i umrla i ja sam prodao sve sto je ostalo, pa i kucu, a novac sam ubrzo propio; nije vise ostalo nista od cega bi da se zivi. Tako sam se opet vratio predjasnjem zanatu i stao da zivim od kradje i to jos drskije jer sam imao putnu ispravu. Ponovo sam se odao bludu citavu godinu. Jedno vreme mi nesto nije polazilo za rukom i jedva sam ukrao od jednog bezzemljasa staru mrsavu kobilu, pa sam je prodao za pola rublje zivoderu. Uzevsi novac posao sam u kafanu, popio vino i smislio da podjem u jedno selo gde je bila svadba, pa da tamo, kada svi posle gozbe zaspu, ukradem nesto bolje sto mi dodje do ruku. Kako sunce jos nije sasvim zaslo, posao sam u sumu da tamo docekam ponoc. Prilegavsi, cvrsto sam zaspao; kad u snu vidim kako stojim na velikom lepom pasnjaku. Uskoro je na nebu poceo da se dize strasan oblak i ubrzo se razlegao grom takve snage da se zemlja podamnom razjapila i mene kao da je ukucalo u zemlju do samih ramena, tako da me je zemlja sa svih strana prikljestila. Samo su mi glava i ruke ostali napolju. Onda se onaj strasni oblak spustio na zemlju i iz njega izasao moj deda koji je umro pre dvadeset godina. On je bio blagocestiv covek i trideset godina je proveo kao crkveni odbornik u nasem selu. Sa srditim i strasnim izgledom mi je prisao, tako da sam drhtao od straha. Pogledavsi oko sebe video sam gomile stvari koje sam za nekoliko godina bio nakrao. Jos vise sam se uplasio. Deda mi je prisao i, pokazujuci na prvu gomilu, strasnim glasom rekao: “Sta je ovo?! stezite ga!” I odjednom je zemlja pocela sa svih strana da me steze i pritisce, da sam, ne mogavsi da podnosim bol i iznemoglost, zajecao i povikao: “Pomilujte!” Ali mucenje se produzavalo. Onda je deda pokazao na drugu gomilu i takodje rekao: “A sta je ovo?! Stezite ga jace!” I ja sam osetio tako strasan bol da nikakvo mucenje na ovom svetu ne moze sa njim da se uporedi. Na kraju je moj deda doveo pred mene onu kobilu koju sam juce ukrao, i uzviknuo: “A ovo sta je? stezite ga koliko mozete vise!” I mene je tako mucno pritiskao sa svih strana da ne mogu ni da ispricam kako je bilo iscrpljujuce; bas kao da su ove zile iz mene izvlacili i sa uzasnom snagom pritiskivali tako da vise nisam mogao da trpim, i ostao bih bez svesti kad bi se ove muke makar i malo produzile. Ali tada se kobila ritnula, pogodila me u lice i rasekla ga. I u tom trenutku sam se sav u uzasu probudio tresuci se kao raslabljen. Pogledao sam, a ono – vec se razdanjuje i izlazi sunce. Pipnem se za lice: iz rane tece, krv, a i ona mesta koja su u snu bila u zemlji kao da su odrvenela i kao da mravi preko njih puzu. Uplasivsi se, jedva sam nekako ustao i posao kuci. Lice me je dugo bolelo. Evo i sada se vidi oziljak koga ranije nije bilo. I tako su me, posle ovog vidjenja, cesto napadali strah i uzas, i cim se setim muka koje sam sanjao, biva mi tako tesko da ne znam kuda da se denem. Sto je vise vreme prolazilo ovo je stalo sve cesce da se ponavlja, pa sam, na kraju, poceo da se plasim ljudi i da se stidim kao da su svi znali za moja bivsa nevaljalstva. Od ove muke nisam vise mogao ni da pijem ni da jedem, ni da spavam, i lelujao sam se kao senka. Mislio sam da podjem u svoj puk i da sve priznam: kad me kazne mozda bi mi Bog oprostio grehe. Ali sam se uplasio, jer tamo progone kroz stroj, i predomislio. I tako mi je od muke bilo doslo da se utopim, ali mi je pala na pamet misao da mi ni inace nije sudjeno da dugo zivim i da cu uskoro umreti, jer mi se sva snaga osusila, pa sam smislio da podjem i da se oprostim sa rodnim krajem i da tamo umrem. Imam tamo i nekakvog rodjaka. I eto, sada idem tamo vec pola godine, a sve me muci teskoba i strah. Sta ti mislis dobri covece, sta da uradim? Jer da trpim vise ne mogu!”…

Saslusavsi sve ovo u sebi sam se zadivio i proslavio premudrost i blagodat Bozju, videci kako ona na razlicite nacine obraca gresnike, pa sam poceo da mu govorim: “Brate mili, trebalo bi da se u vreme takve teskobe i straha molis Bogu. To je glavni lek od svega sto nas muci”.

- “To nikako ne mogu” – rece on meni, “cini mi se – cim bih poceo da se molim, odmah bi me Bog zgromio”.

- Gluposti, brate! Takve misli tebi djavo potura. Bog je beskrajno milosrdan i sazaljiv na gresnike i onima koji se kaju brzo prasta. Ti valjda znas Isusovu molitvu, to jest “Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnog”. E pa nju pocni da govoris bez prestanka.

- Ta kako ne bih znao tu molitvu. Kad sam isao u kradju govorio sam je da bih bio hrabriji.

- E pa sad gledaj: Bog te nije zgromio kada si, isavsi da cinis bezakonje, govorio molitvu. Da li ce te pogubiti onda kada pocnes da se molis na putu pokajanja? Vidis li sada da su tvoje misli bile od djavola!… Poveruj mi, mili moj, ako budes govorio ovu molitvu, bez obzira na to kakve ti misli budu nailazile, uskoro ces osetiti radost, sav tvoj strah i teskoba ce proci i ti ces se, na kraju, savrseno umiriti. Bices pobozan covek i sve grehovne strasti ce da isceznu. Uveravam te, jer sam mnogo slicnog sam doziveo.

Ispricao sam mu nekoliko slucajeva kod kojih je Isusova molitva pokazala svoju cudotvornu silu nad gresnicima. Na kraju sam poceo da ga nagovaram, da, pre nego sto ode u svoj kraj, svrati sa mnom do Pocajevske Majke Bozje, do tog pribezista gresnika, pa da se tamo u manastiru ispovedi i pricesti. Sve to je moj vojnik slusao sa paznjom i kako se moglo videti, sa radoscu. I tako je na sve pristao. Posli smo u Pocajev zajedno pod uslovom da jedan sa drugim nista ne govorimo, nego da neprestano cinimo Isusovu molitvu. I tako smo u cutanju isli. Drugog dana mi je rekao da se oseca lakse; i videlo se da je bio mirniji nego ranije. Posle tri dana smo stigli u Pocajev i ja sam ponovo rekao da ni danju ni nocu, sve dok ne zaspe, ne prekida molitvu i uveravao ga da ce ga sveto ime Isusovo, koje je nepodnosljivo neprijateljima, spasti i pritom sam mu procitao iz “Dobrotoljublja” o tome da Isusovu molitvu sa osobitom marljivoscu treba da izgovaramo onda kad se spremamo za pricesce svetim Hristovim tajnama. On je tako i postupio i odmah se ispovedio i pricestio. Mada su ga pomisli ponekad jos napadale, lako ih je proganjao molitvom Isusovom. U nedelju, da bi lakse ustao na jutrenje, legao je ranije, cineci neprestano Isusovu molitvu, a ja sam jos sedeo u uglu citajuci moje “Dobrotoljublje”. Prosao je oko sat; on je zaspao a ja sam poceo da se molim. Odjednom, posle dvadesetak minuta on se trgao, i probudivsi se, brzo poskocio, dotrcao do mene sav u suzama i s velikom radoscu rekao: “Ah brate, sta sam sada video! Kako mi je sada lako na dusi i kako sam radostan! Verujem da Bog ne muci nego miluje gresnike. Slava Tebi, Gospode, slava Tebi!”

Zacudjen i obradovan ovim zamolio sam ga da mi podrobno isprica sta se sa njim desilo.

- Evo sta! Tek sto sam zaspao, kad ugledah sebe u istoj onoj sumi u kojoj su me mucili. U pocetku sam se uplasio, ali vidim da umesto oblaka izlazi jasno sunce. Predivna svetlost je obasjala ceo lug; i ja sam u njemu video lepo cvece i travu. Odjednom mi se priblizio moj deda tako blagog izgleda da ga se ne mozes nagledati, i onda mi ljubazno i blago rekao: “Idi u Zitomir, u crkvu svetog Georgija Pobedonosca; tamo ce te uzeti za crkvenjaka i budi tamo do kraja zivota, i moli se neprestano; Bog ce te pomilovati!” Rekavsi ovo osenio me je krsnim znakom i istog trenutka iscezao. Osetio sam takvu radost da se ne moze iskazati; kao da se nekakav teret sa mene svalio a ja uzleteo na nebesa… I tada sam se probudio osecajuci neku lakocu, a srce nije ni znalo sta da radi od radosti. I sta ce sada? Odmah cu poci u Zitomir, kako mi je rekao deda. Sa molitvom ce mi i put biti lak!

- Pomiluj, dragi brate, kako ces krenuti u ponoc? Saslusaj makar jutrenje; pomoli se i kreni s Bogom.

Tako nismo ni spavali nego smo posle ovog razgovora posli u crkvu. On se svo jutrenje molio priljezno i sa suzama i govorio da se oseca veoma lak, da je radostan i da molitvu Isusovu vrsi sa sladoscu. Onda se jos i pricestio, pa sam ga posle rucka ispratio na zitomirski put, te smo se, sa suzama i radoscu, oprostili.

Posle ovoga, ja sam poceo da razmisljam o sebi. Kuda da krenem? Na kraju sam odlucio da se vratim u Kijev. Tamo su me privlacili mudri saveti tamosnjeg mog duhovnika a i nada da ce on mozda naci nekog hristoljubivog dobrotvora da me otpravi u Jerusalim, ili, u najmanju ruku, na Svetu Goru. Proziveo sam jos nedelju dana u Pocajevu, provodeci vreme u secanju na poucne susrete koje sam imao na svom putovanju, pri cemu sam neka od tih secanja i zapisivao. Onda sam se spremio za put, prihvatio torbu i posao u crkvu da se pred put poklonim Majci Bozjoj, pomolim se, pa da krenem.

U crkvi sam stajao pozadi. Usao je neki covek, koji nije bio bas bogato odeven, ali zato veoma blagorodnog izgleda, i pitao me gde se prodaju svece. Pokazao sam mu. Liturgija je prosla a ja sam ostao da se pomolim pri stopi Majke Bozje. Pomolio sam se i posao na put. Prosavsi malo niz ulicu, video sam na jednoj kuci otvoren prozor uz koji je sedeo gospodin i citao knjigu. Trebalo je da prodjem pored ovog prozora i mogao sam da vidim da je to covek koji me je u crkvi pitao za svece. Prolazeci, skinuo sam kapu a on mi je mahnuo da pridjem i pitao – “Ti mora da si putujuci poklonik” i, pozvavsi me k sebi, raspitivao se ko sam i kuda idem. Zatim me posluzio cajem i rekao: “Poslusaj me, rode moj! Ja bih ti savetovao da podjes u Solovecki manastir. Tamo postoji veoma usamljen i tih skit koji se zove Anzerski. To ti je takvo mesto kao druga Sveta Gora i tamo svakoga primaju, a poslusanje se samo u tome sastoji da se po redu u crkvi cita Psaltir, po cetiri sata na dan. Eto i ja sam putujem tamo a po zavetu idem peske. Posli bismo zajedno, i sa tobom bih bio bezbedniji jer govore da je put ovde pust, a ja uz sebe nosim i novac pa bih te hranio tokom puta. A isli bismo na desetak metara jedan od drugoga da ne bismo jedan drugome smetali u molitvi. Razmisli, brate, i pristani! Bice ti sve ovo na korist.”

Cuvsi ovaj poziv, ja sam ga smatrao za volju Majke Bozje, koju sam molio da me usmeri na dobar put, i ne razmisljajuci vise, odmah sam pristao.

Tako smo drugog dana krenuli na put. Isli smo tri dana kako smo se dogovorili, jedan iza drugog. On je neprestano citao knjigu, koju ni danju ni nocu nije ispustao iz ruku, a ponekad je o necem razmisljao. Na kraju smo se zaustavili na jednom mestu da rucamo. On je jeo a knjiga je pred njim lezala otvorena i cesto je na nju pogledao. Video sam da je ta knjiga Evandjelje pa sam mu rekao:

- Uzecu sebi slobodu, bacuska, da vas pitam zbog cega vi neprestano, ni danju ni nocu ne ispustate iz ruku Evandjelje, nego ga uvek nosite i citate?

- Zato, odgovorio je on, da bih gotovo neprestano mogao da se poucavam iz njega.

- A cemu se vi poucavate? produzio sam ja.

- Hriscanskom zivotu koji se sastoji u molitvi. Smatram da je molitva najvazniji i neophodan uslov za spasenje i prva obaveza svakog hriscanina. Molitva cini i prvi stepenik i venac blagocastivog zivota. Zato Evandjelje i zapoveda da se uvek i neprestano molimo; za druga blagocestiva dela naznaceno je njihovo vreme, a za molitvu nema nekog posebnog vremena. Bez molitve se nista dobro uciniti ne moze; a bez Evandjelja se ne moze nauciti pravoj molitvi. Zato su svi, koji su putem unutrasnjeg zivota postigli spasenje, kako svesteni propovednici reci Bozje tako i pustinjaci, pa cak i svi bogobojazljivi hriscani, kao neophodno i svakodnevno svoje zanimanje su imali proucavanje dubine reci Bozije, a citanje Evandjelja je cinilo najvazniji njihov posao. Mnogi od njih su neprestano u svojim rukama imali Evandjelje, a onima koji su od njih trazili savet kako da se spasu, govorili su: “sedi u bezmolvnoj keliji i citaj i procitavaj Evandjelje”.

Meni se jako dopalo ovo njegovo rasudjivanje i teznja ka molitvi, pa sam ga jos pitao: “A iz kog dela Evandjelja vi narocito crpite ucenje o molitvi?”

- Od sva cetiri Evandjelista, odgovorio je on, jednom recju iz citavog Novog Zaveta, citajuci ga redom. Dugo ga citajuci i udubljujuci se, otkrila mi se postepenost i pravilna veza ucenja o molitvi u celom Evandjelju, pocinjuci od prvog Evandjeliste pa tako po redu i pravilnim poretkom. Na primer: od samog pocetka izlozen je pristup ili uvod u ucenje o molitvi. Zatim, oblik ili spoljasnji izraz u recima, dalje – uslovi neophodni za molitvu, pa sredstvo kako da je covek nauci i primeni. Na kraju, tajanstveno ucenje o unutrasnjoj, duhovnoj, neprestanoj molitvi u ime Isusa Hrista, koja je predstavljena kao visa i blagotvornija od formalne molitve, a potom njena nuznost, njeni blagi plodovi i ostalo. Jednom recju, podrobno i puno poznavanje upraznjavanja molitvenosti u njenom sistematskom poretku i redosledu, nalazi se u Evandjelju od samog njegovog pocetka, pa do kraja.

Cuvsi ovo imao sam nameru da ga zamolim da mi o svemu tome kaze nesto podrobnije. Zato sam i poceo da mu govorim: “Kako ja vise od svega volim da slusam i razgovaram o molitvi, to bih pozeleo da shvatim svu tajanstvenu povezanost ucenja o molitvi nesto detaljnije. Pokazite mi, Gospoda radi, sve to na primeru samog Evandjelja”.

On je na to pristao i rekao mi je: “Otvori svoje Evandjelje, gledaj i pamti ono sto cu ti govoriti” (dao mi je i olovku). Evo tih mojih belezaka.

- Prvo nadji, poceo je da govori, kod Evandjeliste Mateja 6. glavu i procitaj u njoj od petog do devetog stiha. Vidis li tu pripremu za molitvu ili uvod koji poucava da ne radi slave i ne na bucnom mestu, nego u usamljenosti i miru treba poceti molitvu i moliti se za oprostaj grehova i jos za sjedinjenje sa Bogom, a ne izmisljati mnoge i suvisne molbe o raznim zivotnim potrebama, kao sto to cine neznabosci. Onda citaj dalje istu tu glavu od stiha devetog do cetrnaestog. Ovde je dat oblik molitve, to jest, kakvim recima treba da je izgovaram. U njoj je premudro sjedinjeno sve najnuznije nasem zivotu. Za ovim produzi jos citanje cetrnaestog i petnaestog stiha iste glave i naci ces uslove koje je neophodno ispuniti da bi molitva bila uspesna, jer bez prastanja onima koji su nas uvredili, ni Gospod nece oprostiti nama nase grehe. Presavsi na 7. glavu, naci ces od sedmog do dvanaestog stiha sredstva za uspeh u molitvi i obodrenje nade: “Moliti, traziti, kucati”. Ovi izrazi govore o ucestalosti molitve tako da ona ne samo sto prati sve druge poslove, nego joj treba posvetiti jos vise vremena nego njima. Ovo predstavlja najvaznije svojstvo molitve…

Primer za ovo ces videti u 14. glavi Evandjeliste Marka od trideset drugog do cetrdesetog stiha, gde sam Gospod Isus Hristos ponavlja vise puta jednu te istu molitvenu rec. Slican primer ucestalosti molitve daje i Evandjelist Luka u prici o upornom moljenju prijatelja (Lk. 11, 5-14), a takodje i u mnogobrojnim molbama udovice sudiji (Lk. 18,1-15), prikazujuci tako zapovest Isusa Hrista, da smo duzni uvek, na svakom mestu i u svako vreme, da se molimo i da ne padamo u malodusnost, to jest da se ne lenjimo.

Posle ovih vaznih pouka otkriva se u Evandjelju Jovanovom sustinsko ucenje o tajnoj unutrasnjoj molitvi srca; najpre se daje u mudroj prici razgovor Isusa Hrista sa Samarjankom, gde se otkriva unutrasnje poklonjenje Bogu u duhu i istini, kakvo Bog zeli, koje i jeste neprestana istinska molitva, kao ziva voda sto tece u zivot vecni. (Jn. 4, 5-25). Dalje, u petnaestoj glavi od cetvrtog do osmog stiha jos je jasnije prikazana snaga i neophodnost unutrasnje molitve, to jest prebivanje duse u Hristu, u neprestanom secanju na Boga. Na kraju, procitaj u 16. glavi kod ovog Evandjeliste, od dvadeset treceg do dvadeset petog stiha. Pogledaj kakva se tu otkriva tajna! Vidis li da molitva u ime Isusa Hrista, ili takozvana Isusova molitva, to jest, Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, cesto i visestruko ponavljana, ima izuzetnu snagu i sa velikom lakocom osvecuje i otvara srce. To se moze primetiti i iz primera Apostola koji su vec vise od jedne godine bili ucenici Gospoda Isusa i koje je On vec bio naucio molitvi Gospodnjoj, to jest, “Oce nas”- koja nam je od njih i poznata, ali im je tek pri okoncanju Svog ovozemaljskog zivota otkrio tajnu, sta im je jos u molitvi nedostajalo da bi ona bila u potpunosti uspesna. Rekao im je – : “do sada ne iskaste nista u moje ime; Sto god zaistete od Oca u ime moje, dace vam”. Tako je s njima i bilo jer posle ovoga, kada su Apostoli naucili da prinose molitvu u ime Gospoda Isusa Hrista, oni su ucinili toliko divnih cudesa, i tako obilno se i sami prosvetlili!… Vidis li sada povezanost i punocu ucenja o molitvi kako je mudro izlozeno u Evandjelju. Ako posle ovog pristupis citanju poslanica Apostolskih, i u njima ces naci isto do sledno ucenje o molitvi.

Ukazacu ti na neka mesta na kojima se govori o osobinama molitve. Tako se u delima Apostolskim opisuje praksa, ta jest, marljivo i stalno bavljenje molitvom prvih hriscana, prosvecenih verovanjem u Isusa Hrista (Del. Ap. 4, 31). Govori se o plodovima ili posledicama ovog postojanog prebivanja u molitvi, to jest, o izlivanju Duha Svetog i Njegovih darova na one koji se mole. Slicno ovome ces videti u 16. glavi u dvadeset petom i dvadeset sestom stihu. Zatim citaj po redu Poslanice Apostolske i videces:

1) kako je molitva neophodna u svim slucajevima zivota (Jak. 5, 13-16); 2) kako Duh Sveti pomaze da se molimo (Jev. 1, 20-21) i (Rim. 8, 26); 3) kako se uvek mora moliti duhom (Ef. 6, 18); 4) kako su potrebni spokojstvo i unutrasnji mir pri molitvi (Fil. 4, 6-7); 5) koliko je neophodno moliti se neprestano (I Sol. 1, 17) i 6) na kraju, da se moramo moliti ne samo za sebe nego i za sve (I Tim. 2, 1-5).

Na ovaj nacin, citajuci dugo i pazljivo, moguce je uciniti mnoga otkrica tajanstvenih saznanja, sakrivenih u reci Bozjoj, koja izmicu pri retkom i povrsnom citanju. Da li si sad shvatio kako premudro i kako dosledno, u tajnoj i sistematicnoj povezanosti, otkriva Novi Zavet Gospoda naseg Isusa Hrista ucenje o ovom predmetu koji smo mi sada istrazili? U kakvom je divnom poretku ono izlozeno kod sva cetiri Evandjelista. Eto, na primer, kod Svetog Mateja vidimo pristup ili uvod u molitvu, sam oblik, uslove i ostalo; iduci dalje, kod Svetog Marka nalazimo primere; kod Svetog Luke price a kod Svetog Jovana tajanstveno upraznjavanje unutrasnje molitve, premda se kod svakog Evandjeliste (krace ili opsirnije) sve ovo moze naci! U Delima Apostolskim se pokazuju praksa i posledice molitve, u Poslanicama Apostolskim kao i u samom Otkrivenju, mnoga svojstva su neraskidivo povezana sa cinom molitve!… Eto zasto je meni Evandjelje dovoljno za izucavanje puteva dusespasavajuceg zivota.

Za sve vreme, dok mi je pokazivao i objasnjavao, ja sam belezio sva ukazana mesta u mom Evandjelju koje je bilo u mojoj Bibliji. Sve se to pokazalo izuzetno poucnim i ja sam mu za sve mnogo zahvaljivao.

Potom smo isli jos pet dana u cutanju. Mog saputnika su veoma zabolele noge, verovatno od nenaviknutosti na dugo pesacenje, i onda je iznajmio kola. pa je i mene uzeo sa sobom. Tako smo se dovezli i u vas kraj i zaustavili se ovde na tri dana da bismo, odmorivsi se, krenuli u Anzere, kuda on s nestrpljenjem zeli da stigne.

- Izuzetan je taj tvoj prijatelj! Mora biti, uz svu njegovu blagocestivost, da je i veoma obrazovan. Zeleo bih i ja da ga vidim.

Mi smo uzeli stan; a ako zelite, dovescu vam ga sutra. Sada je vec kasno… Oprostite!


NAPOMENE:

1. Preveo Pavle Rak. Redaktura Djordja Janica.

II DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU
O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE

SESTI SUSRET

Brat pomagan od brata tvrd je i visok kao grad, utvrdjen je kao mocno carstvo. (Pric. 18, 19)

- Evo, kako sam vam juce obecao, doveo sam sa sobom i mog postovanog saputnika koji je dusekorisnom besedom olaksao moj put i koga ste pozeleli da vidite.

- Veoma mi je drago, a nadam se bice i uvazenim mojim posetiocima, da vas obojicu vidimo i cujemo vase iskusne reci. Ovo su moji gosti – prepodobni monah, shimnik, i blagocastivi svestenik. A gde su dvoje ili troje sabrani u ime Isusa Hrista, tamo je i On Sam obecao da ce biti; znaci nas je ovde vec petorica u Njegovo ime, pa ce se valjda, i Njegova blagodat tim stedrije izliti na nas!

Jucerasnja prica tvoga saputnika, dragi brate, o tvojoj plamenoj privrzenosti svetom Evandjelju, veoma je lepa i poucna. Zanimljivo je cuti na koji ti se nacin otkrila ta velika blagocestiva tajna?

- Gospod Koji je prepun ljubavi i Koji hoce da se svi spasu i dodju u poznanje istine, otkrio mi je, u velikoj milosti Svojoj, ovo znanje na cudan nacin, bez ikakvog ljudskog posrednistva. Pet godina sam bio profesor u gimnaziji iduci kroz zivot mracnim putevima razvrata i baveci se sujetnom ovosvetskom filosofijom, a ne Hristovom naukom i mozda bih i potpuno propao da me donekle nije odrzavalo to sto sam ziveo zajedno sa svojom blagocestivom majkom i rodjenom sestrom – cistom devojkom… Jednom, dok sam setao bulevarom, sreo sam i upoznao se sa lepim mladim covekom, koji je za sebe rekao da je Francuz, student sa preporukama, koji je nedavno stigao iz Pariza i koji je za sebe trazio mesto domaceg ucitelja. Njegova izuzetna obrazovanost mi se veoma dopala i ja sam ga pozvao da navrati kod mene, te smo se tako sprijateljili. U toku dva meseca on me je cesto posecivao i mi smo ponekad zajedno izlazili u drustva, naravno sva lakomislena i nemoralna. Na kraju je dosao kod mene sa pozivom u jedno od takvih drustava i da bi me brze ubedio, poceo je da hvali narocitu veselost i prijatnost tog mesta, kuda me je pozivao. Rekavsi o tome nekoliko reci, odjednom me je zamolio da sa njim izadjem iz kabineta u kome smo sedeli, i da sednemo u salon. To mi se ucinilo cudno pa sam, rekavsi da nije prvi put kako primecujem da ne voli da bude u mom kabinetu, pitao kakav je tome razlog? A zadrzao sam ga i zbog toga sto je salon bio uz sobe moje majke i sestre pa je zato razgovor o ispraznim stvarima u njemu bio neprilican. On je svoju zelju objasnjavao na razne nacine i na kraju je rekao otvoreno sledece: “Evo, kod tebe na ovoj polici, medju knjigama, stoji i Evandjelje; ja pak toliko cenim tu knjigu da mi je tesko u njenom prisustvu govoriti o nistavnim stvarima. Iznesi je, molim te, odavde, i tada cemo razgovarati slobodno”. Po lakomislenosti svojoj i osmehnuvsi se na ove njegove reci, ja sam uzeo sa police Evandjelje i rekao: “Trebalo je odavno da mi to kazes!” Dajuci mu Evandjelje u ruke, rekao sam: “Na, odnesi ga sam u drugu sobu”. Tek sto sam ga dodirnuo Evandjeljem, a on se istog trenutka zatresao i nestao. To me je toliko prenerazilo da sam od uzasa pao na pod bez svesti. Cuvsi pad, moji ukucani su dotrcali do mene i citavih pola sata nisu mogli da me povrate. Na kraju, dosavsi sebi, osetio sam veliki strah, nespokojstvo i potpunu oduzetost nogu i ruku tako da uopste nisam mogao da se krecem. Kad je dosao lekar, utvrdio je da se radi o paralizi prouzrokovanoj nekim silnim potresom ili strahom. Celu godinu posle tog slucaja, uprkos staranju mnogih lekara, lezao sam i nisam osecao ni najmanje olaksanje. Bilo je neophodno da dam ostavku na svoju sluzbu. Moja stara majka je za to vreme umrla, a sestra je odlucila da zivot provede u manastiru. Sve to je jos vise otezalo moju bolest. Samo sam jednu radost imao za vreme bolovanja – u citanju Evandjelja, koje od pocetka bolesti nije izlazilo iz mojih ruku, kao zalog cudesnog slucaja koji se desio.

Jednom je neocekivano dosao kod mene nepoznati pustinjak koji je putovao radi skupljanja priloga za bratstvo. On me je ubedio da se ne pouzdam samo u lekove, kojima se, bez Bozje pomoci, ne da nista popraviti, nego da molim Boga, sa svom svojom usrdnoscu, jer molitva je najmocnije sredstvo za isceljenje svih bolesti, i telesnih i dusevnih.

“Kako ja mogu da se molim u ovakvom stanju, kad ne mogu ni metaniju da ucinim, ni ruku da podignem da bih se prekrstio?” – primetio sam ja na to. A on mi je na to rekao sledece: “Moli se kako mozes!” I nije mogao nista bolje da mi objasni kako da se molim. Posle odlaska ovog posetioca ja sam i nehotice poceo da razmisljam o molitvi, o njenoj snazi i dejstvu, prisecajuci se predavanja iz bogoslovlja koje sam nekad davno slusao, dok sam jos bio student. Sve me je to zanimalo i obnavljalo u secanju svetla saznanja o veri, zagrevalo moju dusu i vec sam poceo da osecam neko olaksanje u nastupima moje bolesti. Kako se Evandjelje neprestano nalazilo uz mene, po svojoj veri u njega, kao posledici cuda, a takodje i secajuci se svega sto sam o molitvi slusao na predavanjima zasnovanim na tekstu Evandjelja, ja sam poceo da se ucim molitvi i hriscanskom blagocescu iskljucivo prema evandjelskim poukama. Udubivsi se u Evandjelje, crpio sam iz njega, kao iz obilnog izvora, citav sistem spasonosnog zivota i istinske unutrasnje molitve. Sa poboznoscu obelezivsi sva mesta u tekstu koja se odnose na ovaj predmet, ja se od tog vremena neprestano staram da izucim ova bozanstvena pravila i da ih, makar i s naporom, primenjujem u praksi. U takvom mom poslu stanje mi je postepeno pocelo da ss popravlja i na kraju, kako vidite, potpuno sam ozdravio. Ostavsi sam, a u znak blagodarnosti Bogu za njegovu Ocinsku milost i isceljenje i urazumljenje, resio sam da se, po primeru moje sestre i po zelji sopstvene duse, posvetim pustinjackom zivotu da bih mogao bez prepreka da primam i usvajam tako sladosne reci zivota vecnog, ukazane meni u Svetom Pismu.

I eto sada putujem u daleki skit Solovetskog manastira na Belom moru, koji se zove Anzerski, i o kome sam pouzdano slusao da je veoma pogodno mesto za sazercateljni zivot. I jos da vam kazem: zaista, i ako mene na ovom putu sveto Evandjelje tesi i obilno prosvetljuje nedozreli moj um, grejuci moje hladno srce ipak, po nemoci svojoj priznacu otvoreno, da me preduslovi za postizanje blagocesca i spasenja, koji zahtevaju potpuno samoodricanje, izuzetne podvige, duboku smirenomudrenost, kako to propisuje Evandjelje – da me sve to uzasava visinom svojom, a po nemoci i nesavrsenosti mog srca. Tako, stojeci sada izmedju ocajanja i nade, ne znam sta ce sa mnom dalje biti!…

SHIMNIK – pri takvom opitu posebne i cudesne milosti Bozje, i uz vasu nacitanost, neoprostivo je ne samo da zapadate u uninije, nego da cak i senku sumnje o zastiti Bozjoj i Njegovoj pomoci pustite u vasu dusu! Znate li sta o tome govori bogoprosveceni Zlatoust? “Niko ne sme da zapada u malodusnost niti da misli kako su evandjelske zapovesti neispunjive i nemoguce! Bog, promisljajuci o spasenju covekovom, nije sa tom namerom propisao zapovesti da bi njihovom neispunjivoscu napravio od coveka prestupnika. Ne! Nego da bi nas njihovom svetoscu i blagopotrebnoscu ucinio blazenim, kako u ovom zivotu tako i u vecnosti”.

Svakako, redovno i istrajno ispunjavanje Bozjih zapovesti nasoj prirodi izgleda izuzetno teskim, a sledstveno tome, i spasenje nedostiznim; ali ista ta rec Bozja koja je propisala zapovesti, donosi sobom i sredstva, ne samo za njihovo ispunjenje, nego i za utehu pri tom ispunjavanju. Ako je sve to na prvi pogled i pokriveno velom tajne, to je, naravno, samo zato, da bi se molitvenik prvenstveno obratio ka smirenju i lakse priblizio sjedinjenju s Bogom, putem ukazivanja na pribeziste u molitvi i na trazenje Njegove Ocinske pomoci. U tome se sastoji tajna spasenja, a ne u pouzdanju u sopstvene snage.

BOGOTRAZITELj. – Kako bih ja slab i nemocan zeleo da saznam ovu tajnu, da bih njome, kao sredstvom, makar malo ispravio svoj lenjivi zivot u slavu Bozju i na svoje spasenje.

SHIMNIK. – Tajna ova ti je poznata, mili brate, iz tvog “Dobrotoljublja”. Ona se sastoji u neprestanoj molitvi koju si ti tako uporno izucio i kojom se tako revnosno bavis i tesis …

BOGOTRAZITELj. – Padam pred noge tvoje, prepodobni oce, Boga radi udostoj me da iz tvojih usta cujem nesto korisno o ovoj spasonosnoj tajni i o svetoj molitvi o kojoj vise od svega zelim da slusam i volim da citam, za ukrepljenje i utehu mnogogresne duse moje.

SNIMNIK. – Ovoj tvojoj zelji ne mogu da udovoljim sopstvenim rasudjivanjem o ovako visokom predmetu, jer jos nemam dovoljno iskustva, no zato imam o tom predmetu veoma mudru svescicu jednog duhovnog pisca. Ako je ugodno i nasim sagovornicima, odmah cu je doneti pa je mogu procitati pred svima vama. Odlucite!

SVI. – Ucini nam milost, prepodobni bacuska. Ne lisi nas takvog spasonosnog saznanja.

TAJNA SPASENjA KOJA SE OTKRIVA NEPRESTANOM MOLITVOM

- Kako se spasti? – Ovo blagocestivo hriscansko pitanje prirodno se radja u svacijem umu, kao posledica svesti o iskvarenoj i raslabljenoj ljudskoj prirodi, ali i kao ostatak prvobitnog stremljenja istini i pravednosti. Svako ko makar malo veruje u besmrtnost i zivot vecni kada svoj pogled obrati na nebo i nehotice se srece sa mislju o tome kako se spasti… Muceci se oko resenja ovog pitanja on se raspituje kod bogorazumnih i iskusnih, zatim, po njihovom savetu, cita poucne knjige duhovnih pisaca o ovom predmetu, tezeci da ide za istinama i pravilima koja je cuo ili procitao. U svim ovim poukama on, kao neophodne uslove za spasenje, susrece: blagocestivi zivot, podvige i trud nad samim sobom, odlucno odricanje od samog sebe, sto vodi cinjenju dobrih dela, stalnom ispunjavanju svih zapovesti Bozjih, koje svedoci o cvrstini i nepokolebljivosti vere… Dalje mu se propoveda da svi ovi uslovi treba da budu ispunjeni sa najdubljim smirenjem i u potpunosti, buduci da sve vrline zavise jedne od druge, pa su duzne da jedna drugu podrzavaju, jedna drugu usavrsavaju, kao sto zraci sunca tek onda ispoljavaju svoju snagu i proizvode plamen, kad se kroz staklo skupe u jednu tacku. A inace “ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan”.

Kao dodatak svemu tome, radi cvrsceg ubedjenja u neophodnost ove sluzbene delatnosti, cuce i pohvalu velicanstvenosti vrline i pokudu niskosti poroka. Sve se ovo, obicno, zapecati obecavanjem ili predivne nagrade i blazenstva, ili strasne kazne i patnje, u vecnom zivotu.

Takav je obicno karakter propovedi novijeg vremena! Na ovaj nacin usmeren, covek koji vatreno zeli spasenje. sa radoscu pristupa ostvarenju pouka i sprovodjenju u delo svega sto je cuo i procitao. Ali, avaj! Vec na prvom koraku on ne nalazi mogucnost da dostigne svoj cilj videci i osecajuci da njegova povredjena i raslabljena priroda pobedjuje nad stremljenjima uma, da je njegova volja vezana, da su mu sklonosti pokvarene, da mu je snaga duha zanemocala. Prilikom takvog samosaznanja svoje nemoci, on, prirodno, dolazi na misao ima li nekih sredstava koja pomazu da se ispuni to sto propisuje Bozji zakon i sto su ispunjavali svi oni koji su se udostojili spasenja i svetosti. Da bi izmirio u sebi potrebu razuma sa slaboscu svojih sila, um se ponovo obraca propovednicima spasenja, sa istim pitanjem – kako se spasti? Kako objasniti potrebu tako teskih i nedostiznih uslova spasenja? I moze li sam propovednik da neprestano ispunjava sve ono u cemu druge poucava?… “Trazi od Boga, moli Boga da ti pomogne!” Ne bi li onda plodotvornije bilo ako bi se pre svega i uvek ucio molitvi kao jedinom izvoru svega sto zahteva hriscansko blagocesce i svega cime se stice spasenje? – zakljucuje covek koji zeli da se spase i pristupa izucavanju molitve: cita, razmislja, uporedjuje ucenja onih koji su pisali o tom predmetu. Istina, nalazi kod njih mnogo svetlih misli, dubokih saznanja i jakih izraza. Jedan predivno rasudjuje o nuznosti molitve,- drugi o njenoj snazi, o blagotvornosti, o tome da je za molitvu neophodna usrdnost, paznja, cistota misli, pomirenje s neprijateljima, smirenje, skrusenost, i ostalo sto prati molitvu… No, sta je to molitva sama po sebi i kako se, na pravi nacin, treba moliti? Kako na ovo, iako prvo i najvaznije pitanje, veoma retko nailazimo na jasno i svima razumljivo objasnjenje, to revnosni trazitelj molitve ponovo ostaje pred velom tajne. Iz opsteg stiva u secanju ce mu ostati, premda blagocestiva, ali ipak samo spoljasnja strana molitve, i on ce doci do ovakvog zakljucka: da bi se covek molio treba ici u crkvu, osenjivati se krsnim znakom, metanisati, citati Psaltir, kanone, akatiste…

Takvo je opste shvatanje onih koji ne znaju za spise o unutrasnjoj molitvi i za sazercateljna dela Svetih Otaca. Na kraju, tragalac dolazi i do knjige koja se zove “Dobrotoljublje” u kojoj su dvadeset pet Svetih Otaca razumljivo prikazali nauku istinite i sustastvene srdacne molitve. Tu tajna spasenja i molitve pocinje da dize svoju zavesu i on vidi da – moliti se istinski znaci upravljati razum i secanje ka Bogu, biti stalno u Njegovom Bozanskom prisustvu, pobudjivati sebe na ljubav prema Njemu posredstvom bogomislija, i sjedinjavati ime Bozje sa disanjem i otkucajima srca, pri svemu tome rukovodeci se Prizivanjem svesvetog Imena Isusa Hrista, ili tvorenjem Isusove molitve u svako vreme, na svakom mestu i pri svakom poslu bez prestanka.

Ako ga ove svetle istine, ozarivsi njegovo saznanje i otkrivsi mu put ka postignucu molitve, i ubede da odmah pristupi ispunjavanju ovih mudrih pouka, ipak ce nas trazitelj, vec pri prvim iskustvima, sresti teskoce sve dok mu iskusni nastavnik (po istoj toj knjizi “Dobrotoljublje”) ne otkrije tajnu u njenoj punoci, naime, da jedino ucestalost ili neprestanost molitve (bez obzira kako se ona odvija u pocetku) jeste najmocnije i jedinstveno sredstvo; kako savrsenstva unutrasnje molitve, tako i spasenja duse. Ucestalost molitve je temelj koji na sebi nosi citav krug spasonosnih dela, kako to potvrdjuje sveti Simeon Novi Bogoslov: “Onaj”, kaze on, “ko se neprestano moli, odjednom je sakupio svo dobro”.

I tako, da bi predstavio istinu ovog otkrica u svojoj punoci, nastavnik ga razvija na sledeci nacin:

Za spasenje duse je, najpre, neophodna istinita vera. Sveto Pismo govori: bez vere nije moguce ugoditi Bogu (Jev. 11, 6) – Ko ne veruje bice osudjen.

Takodje je iz Svetog Pisma jasno da covek ne moze sam po sebi da porodi veru u sebi, cak ni koliko je gorusicino zrno; da vera nije od nas nego je dar Bozji, to jest, da se kao duhovni dar daje Duhom Svetim.

Sta onda u takvom slucaju da se radi? Kako da se pomiri potreba coveka za verom sa nemogucnoscu da je covek sam u sebi rodi? U Svetom Pismu je otkriveno sredstvo i pokazani su primeri: “istite i dace vam se”. Apostoli nisu mogli sami u sebi da pobude savrsenstvo vere nego su molili Isusa Hrista: “Gospode, daj nam vere”. Eto najboljeg primera trazenja vere. Iz ovog se vidi da se vera stice molitvom.

Za spasenje duse pri istinskoj veri, potrebna su i dobra dela vrline, jer “vera bez dela je mrtva”, jer se delima opravdava covek, a ne samom verom, i ako zelis uci u zivot, drzi zapovesti: ne ubi, ne cini preljube, ne ukradi, ne svedoci lazno, postuj oca i mater i ljubi bliznjega svojega kao samog sebe. I sve ove zapovesti je potrebno ispunjavati u celini. “Jer ko i sav zakon odrzi, a sagresi u jednome, kriv je za sve”. Tako uci sveti Apostol Jakov.

A sveti Apostol Pavle, govoreci o slabosti ljudskoj, istice “da se delima zakona nece opravdati ni jedno telo”. Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer ne znam sta cinim, jer ne cinim ovo sto hocu, nego sta mrzim to cinim. Tako umom sluzim zakonu Bozjem, a telom zakonu greha”. Kako onda ispuniti i potrebna dela zakona Bozjeg ako je covek nemocan, ako nema mogucnosti cak ni za to, da zapovest opravda u sebi?

A nema tu mogucnost samo dotle dok je ne trazi, dok se za nju ne moli. “Nemate jer ne istete”, objasnjava uzrok Sveti Apostol. Pa i sam Isus Hristos govori: “Bez mene ne mozete ciniti nista”. A kako s Njim delati, On nas ovako uci: “Ostanite u meni i ja cu u vama”. “Ko ostaje u meni i ja u njemu taj donosi mnogi rod”. A biti u Njemu znaci neprestano osecati Njegovo prisustvo, neprestano traziti u ime Njegovo: “i ako sto zaistete u ime moje ja cu uciniti”. Tako se i mogucnost dobrih dela stice molitvom! Primer za to se moze naci kod samog Apostola Pavla koji se tri puta molio za pobedu nad iskusenjima, koji je preklonio kolena pred Bogom Ocem da ga On utvrdi u unutrasnjem coveku, i najzad, koji je zapovedao da se, pre svega, cine molitve i cak, da se treba neprestano moliti. Iz svega ovoga sledi da dusevno spasenje coveka zavisi od molitve, a da je ona zbog toga nuznija od svega jer se njome ozivljuje vera i njome se ispunjavaju sve vrline. Jednom recju, pri molitvi je sve praceno uspehom, a bez nje nikakve hriscanske poboznosti ne moze biti.

Zbog toga se neprekidnost i svagdasnjost pripisuje samo i jedino molitvi. Od ostalih vrlina svaka ima svoje vreme, a o molitvi se zapoveda da se cini neprekidno: “Molite se neprestano”. Treba se uvek moliti, u svako vreme, i na svakom mestu.

Istinita molitva zahteva posebne uslove: ona se mora prinositi u cistoti misli i srca, sa plamenom usrdnoscu, sa budnom paznjom, sa trepetnom poboznoscu i sa najdubljim smirenjem. Ali, ko se nece sloziti da je on sam daleko od ovih pomenutih uslova za istinsku molitvu, to jest da on vrsi molitvu vise po neophodnosti i prinudjivajuci se, nego po zelji ili zbog usladjivanja molitvom, zbog ljubavi prema molitvi! O tome svedoci i Sveto Pismo, koje govori da covek nije u stanju da savrseno ocisti um od nepotrebnih pomisli: “Zle pomisli nalaze se u coveku od mladosti njegove”. Ono govori da nam jedini Bog daje novo srce i nov duh,- “da je Bog Onaj Koji cini u vama i da hocete i da tvorite”. I sam Apostol Pavle je rekao: “Moj se duh (to jest glas moj) moli, a um je moj bez ploda”. I “ne znamo kako cemo se moliti kao sto treba”. – potvrdjuje on. Iz svega ovoga sledi da mi u nasoj molitvi ne mozemo da ispoljimo njena sustinska svojstva!

Ako je svaki covek tako nemocan, sta onda moze on sam svojom voljom i snagom da ucini za spas duse svoje? Da stekne veru on ne moze bez molitve, dobra dela isto tako; pa ni istinski da se moli nije u stanju. U cemu je onda njegov udeo, sta je dato njegovoj slobodi i snazi da ne bi poginuo nego se spasao?

U svakom delu postoji osobina koju je Gospod zadrzao u Svojoj volji i nameri, kome da je daruje. Da bi jasnije pokazao zavisnost covekove volje od volje Bozje i da bi coveka dublje pronikao smirenoumljem, Bog je volji i snazi ljudskoj ostavio samo brojnost (kolicinu) molitve, zapovedivsi da se neprestano moli u svako vreme i na svakom mestu. Time se i otkriva tajanstveni nacin za dostizanje istinske molitve, a zajedno sa njom i vere i ispunjenja zapovesti i spasenja. Znaci, coveku je na volju data kolicina… O tome tacno tako uce i Oci Crkve. Sveti Makarije Veliki govori: “U nasoj je volji da se molimo makar kako (ali cesto), ali moliti se istinski, – to je dar blagodati”. Prepodobni Isihije govori da ucestalost molitve postaje navika i da se pretvara u prirodu; da se bez cestog prizivanja imena Isusa Hrista ne moze ocistiti srce.

Prepodobni Kalist i Ignjatije savetuju pre svih podviga i dobrih dela poceti sa molitvom u ime Isusa Hrista, cesto je i neprekidno vrsiti, jer ucestalost i necistu molitvu dovodi do cistote. Blazeni Dijadoh tvrdi da, ako bi covek sto je moguce cesce prizivao Ime Bozje, (to jest molio se), to on i ne bi padao u sagresenja. Kako su iskusni, mudri i bliski srcu, ovi prakticni saveti Otaca! Oni u prakticno oprobanoj prostoti izlivaju svetlost na nacine i sredstva usavrsavanja duse. Kakva je u njima velika protivrecnost sa moralistickim poukama teorijskog uma! Razum nas uverava: cini dobro, naoruzaj se hrabroscu, koristi snagu volje, uveri se u dobre posledice vrline. Na primer: – ocisti um i srce od sujetnih mastanja, a ispuni ga poucnim razmisljanjima, cini dobro i bices uvazavan i miran, zivi onako kako zahtevaju savest i um… Ali nazalost, sve to, iako uz velike napore, ne postize svoj cilj bez ceste molitve, bez pomoci Bozje koju ona privlaci.

Posle ovoga pogledajmo jos sta Oci Crkve govore o ociscenju duse. Sveti Lestvicnik pise: “Pri pomracenju duse necistim pomislima neprijatelje pobedjuj Isusovim imenom, cesto ga ponavljajuci. Bolje i uspesnije oruzje neces naci ni na nebu ni na zemlji”. Sveti Grigorije Sinait poucava: “Znaj da niko ne moze da sam sacuva svoj um i zbog toga, kada se pojave neciste misli, cesto i mnogostruko, prizivaj ime Isusa Hrista, i pomisli ce same sobom nestati”. Kako je to prost i lak, ali i oproban nacin i suprotan savetu teorijskog razuma, koji tezi da postigne cistocu sopstvenim delima! Usvojivsi ove svetootacke pouke iz iskustva, dolazimo do zakljucka da je glavni, jedinstveni i najjednostavniji nacin da dodjemo do ostvarenja spasenja i duhovnog savrsenstva – neprestanost molitve ma kako slaba ona bila.

Duso hriscanska! Ako u sebi ne nalazis sile da se Bogu poklanjas duhom i istinom, ako tvoje srce jos ne oseca toplotu i slatki ukus umne i unutrasnje molitve, to onda prinesi kao molitvenu zrtvu to sto mozes, sto stoji u tvojoj volji, sto je srazmerno tvojim silama. Neka se organi tvojih usta srode sa cestim i neodstupnim molitvenim prizivanjem; neka cesto, neprekidno prizivaju mocno ime Isusa Hrista. To nije suvise tesko i to svako moze. Uz to, to od nas trazi i zapovest Svetog Apostola: “da neprestano prinosimo uvek Bogu zrtvu hvale, to jest plod usana koje ispovedaju Ime Njegovo”. Ucestalost molitve ce proizvesti naviku i preobratiti se u prirodu, pa ce, sa vremenom, dovesti um i srce u potrebno raspolozenje. Zamisli, kad bi covek ispunio zapovest Bozju o neprestanoj molitvi, on bi samim tim ispunio i sve ostale zapovesti, jer ako bi se pri svakom svom delu molio i tajno prizivao Bozansko ime Isusa Hrista, pa makar i bez dusevne topline i usrdnosti, makar u pocetku i na silu, tada ne bi vise imao vremena za grehovna zadovoljstva. Svaka njegova prestupna misao bi nailazila na prepreku, ni jedan njegov greh ne bi mogao tako plodno da se smislja i sprovodi kao sto je to slucaj u praznom umu. Umanjili bi se ili sasvim iscezli srdljivost, ili praznoslovlje, i svaki bi se postupak istog trena prociscavao blagodatnom snagom tako cesto prizivanog Imena Bozjeg. Stalno bavljenje molitvom cesto bi odvlacilo dusu od grehovnih dela i privlacilo je sustinskom saznanju – sjedinjenju s Bogom! Vidis li sada kako je vazna i neophodna brojnost molitve? Ucestalost molitve je jedini nacin da dobijemo cistu i istinitu molitvu. To je najbolji put ka postizanju molitvenog cilja i spasenja!

Da bi se jos vise ubedio u neophodnost i plodotvornost ceste molitve imaj na umu: 1) da svaka pobuda, svaka misao o molitvi jeste dejstvo Duha Svetoga i glas tvog Andjela cuvara; 2) da ime Isusa Hrista, prizivano u molitvi, sadrzi u sebi samobitnu i samodejstvenu silu; i zato 3) nek te ne smucuje necistota ili suvoca tvoje molitve, nego sa strpljenjem ocekuj plod od cestog prizivanja Imena Bozjeg. Ne slusaj neiskusna i besmislena nagovaranja sujetnog sveta – da je hladno prizivanje, makar bilo i neprestano, samo nekorisno brbljanje… Ne! Sila Imena Bozjeg i ucestalost prizivanja pokazace svoj plod u svoje vreme!…

Jedan od duhovnih pisaca prekrasno o tome rasudjuje: “Znam da za mnoge nazovi duhovne nadri filozofe, koji traze laznu velicinu i navodna blagorodna zanimanja u ocima razuma i gordosti, znam da za njih prosto, usno i jednolicno, no cesto moljenje, predstavlja nesto beznacajno ili nisko, ili cak predstavlja besposlicu. No varaju se oni, nesrecnici, i zaboravljaju nauk Isusa Hrista – “Ako ne budete kao deca, necete uci u Carstvo nebesko”. Oni sastavljaju za sebe nekakvu nauku o moljenju, na krhkim osnovama prirodnog razuma. Da li je potrebno mnogo ucenosti, uma ili znanja da bi se reklo cistim srcem: Isuse, Sine Bozji, pomiluj me! Nije li takve ceste molitve hvalio i Sam nas Bozanski Ucitelj? Nisu li ovim kratkim ali cestim molitvama bila cinjena cuda? O, duso hriscanska, bdi i ne prestaj sa govorenjem Gospodnjih molitvi! Neka bi ovaj tvoj vapaj izlazio iz jos uvek slabog i jos uvek svetom do pola ispunjenog srca – nije vazno! Vazno je samo da izdrzis, da ne zacutis i da se ne uznemiravas: ovaj vapaj ce se sam sobom ocistiti. Nikada ne zaboravljaj da je “veci Onaj Koji je u vama, nego onaj koji je u svetu”. “Bog je veci od srca naseg, zna sve” govori Apostol.

Tako, posle svih ovih osvedocenja da je cesta molitva, uz svu slabost, tako mocna, bezuslovno dostupna svakom coveku i zavisi samo od njegove volje – pokusaj, makar za pocetak i samo za jedan dan, da na prizivanje imena Isusa Hrista upotrebis mnogo vise vremena nego li na sve druge poslove. Ova prevaga molitve nad zivotnim poslovima pokazace ti da taj dan nije izgubljen nego je sacuvan za spasenje; pokazace ti da na terazijama Bozjeg pravosudja cesta molitva preteze tvoje slabosti i postupke i brise grehe u letopisu savesti ucinjene toga dana, podize te na visi stepen pravednosti, daje ti nadu na prosvetljenje i na zivot vecni. (Iz rukopisa autora, dobijenih od oca Amvrosija iz Dobrog Manastira).

BOGOTRAZITELj. – Od sveg srca vam zahvaljujem, sveti oce. Ovim citanjem ste usladili moju gresnu dusu. Gospoda radi blagoslovite da za sebe prepisem ovaj spiscic. Bice mi potrebno samo nekoliko sati da ga prepisem. Sve sto ste procitali je tako lepo i radosno, i priglupom mom razumu lako shvatljivo, kao sto i u “Dobrotoljublju” o tome razmisljaju Sveti Oci. Evo, na primer, Jovan Karpatijski u cetvrtom delu “Dobrotoljublja” takodje govori, da ako i nemas snage za uzdrzanje i delatne podvige, to znaj, da Gospod hoce molitvom da te spase. A u vasoj svescici je tako prekrasno i razumljivo o svemu ovome jos sire receno. Zahvaljujem, prvo Bogu, a zatim i vama, sto ste me udostojili da to cujem.

PROFESOR. – I ja sam sa velikom paznjom i zadovoljstvom slusao vase izlaganje, postovani bacuska. Svi su zakljucci prema najstrozoj logici tacni i za mene izuzetni; ali pri svemu tome cini mi se da mogucnost neprestane molitve zavisi od povoljnih okolnosti, od potpunog mira i usamljenosti. Slazem se da je cesta i neprekidna molitva mocno i jedinstveno sredstvo da se dobije blagodatna pomoc u svim delima blagocesca i osvecenja duse, i da je to sredstvo dostupno ljudskim snagama, ali to sredstvo se moze upotrebiti samo onda kada covek ima mogucnosti da se usami i smiri. Kada ga ne more brige i svetska trka, on moze cesto ili neprestano da se moli; njemu tada predstoji jedino borba sa lenjoscu, teskobom i pomislima. Ali ako je vezan duznostima, neprestanim poslovima, ili ako se nalazi u bucnom drustvu ljudi, covek i ako usrdno zeli da se moli, ne moze to da ispuni usled neizbezne rasejanosti paznje. Znaci da se cestom molitvom, uz potrebu ovako povoljnih uslova, ne mogu svi koristiti.

SHIMNIK. – Brzopleto vi to zakljucujete! Ne govoreci cak o tome da srce koje je nauceno unutrasnjoj molitvi moze uvek, uz sve poslove (i fizicke i umne), i uz svaku buku, da se neprestano moli i priziva Ime Bozje, moze se pouzdano reci da nikakva spoljasnja zauzetost ne moze preseci molitvu u coveku koji zeli da se moli, jer tajna ljudska misao nije vezana nicim spoljasnjim i savrseno je slobodna u samoj sebi. Ona se u svako vreme moze obratiti na molitvu, cak i sam jezik moze tajno, bez spoljasnjeg zvuka, izgovarati molitvu i u prisustvu mnogih i pri spoljasnjim poslovima. Uz to, nasi poslovi nisu tako vazni, niti su nasi razgovori toliko zanimljivi, da se uz njih ne bi moglo povremeno i cesto prizivati ime Isusa Hrista. Cak i ako um nije jos naucen neprestanoj molitvi. Iako su, naravno, usamljenost i udaljenost od ljudi i od predmeta koji nam odvlace paznju, vazni uslovi za pazljivu i neprestanu molitvu, ipak zbog nemogucnosti da se njima koristimo, ne mozemo pravdati retkost nase molitve jer je kolicina, ucestalost dostupna svakome – i zdravome i bolesnome – i nalazi se u vlasti njegove volje. Primere za ovo predstavljaju svi oni koji su bili optereceni obavezama, brigama i poslom, pa ne samo da su uvek prizivali Bozansko ime Isusa Hrista, nego su i posredstvom toga dostigli neprestanu unutrasnju molitvu srca. Tako je patrijarh Fotije, koga su od senatora proizveli u cin patrijarha, upravljajuci velikom carigradskom pastvom, neprestano prebivao u prizivanju Imena Bozjeg i preko toga dostigao samodejstvenu molitvu srca. Tako je Kalist na Svetoj Gori Atonskoj, obavljajuci tegobno poslusanje kuvara, usvojio neprestanu molitvu. Tako je prostosrdacni Lazar, opterecen stalnim poslovima za bratiju, bez prekida, uz sve bucne poslove, izgovarao Isusovu molitvu i smirivao se. I mnogi su drugi slicno upraznjavali neprestano prizivanje Imena Bozjeg. Kad bi nemoguce bilo moliti se pri poslovima koji odvlace paznju, ili u ljudskom drustvu, onda nam to, naravno, ne bi bilo ni propisano. Sveti Jovan Zlatoust, u svojoj pouci o molitvi, govori sledece: “Niko ne bi smeo da odgovara da onaj ko je zauzet zivotnim brigama ne moze uvek da se moli ili ne moze da stigne u crkvu. Ma gde da se nalazis uvek mozes postaviti zrtvenik Bogu, u sopstvenom umu, posredstvom molitve.” Tako se moze moliti i na pijaci i na putu i radeci svoj zanat. Uvek i na svakom mestu moze se moliti. Kada bi covek na sebe obratio paznju uvek bi onda nasao mogucnost za molitvu, samo bi trebalo da se ubedi da molitva treba da bude i pre svih njegovih drugih obaveza. U takvom slucaju, naravno, u svojim poslovima, sa ljudima, on bi bio odlucniji, u neophodnom razgovoru sa ljudima kraci, negujuci cutljivost i kloneci se nepotrebnog mnogoslovlja. Ne bi se bavio suvisnim brigama vec bi se starao da pronadje vise vremena za tihu molitvu. Pri takvom ponasanju, sva njegova dela silom prizivanja Imena Bozijeg, bila bi okrunjena uspehom, i na kraju bi se privikao na neprekidno molitveno prizivanje Isusa Hrista i iskusio bi da je cesta molitva jedinstveno sredstvo spasenja koje je dato coveku prema slobodnoj volji i mogucnosti njegovoj. Uverio bi se da je u svako vreme, svakoj situaciji, i na svakom mestu, molitva moguca, da se od ceste usmene molitve moze preci ka umnoj, a od ove ka molitvi srca, koja otvara Carstvo Bozje u nama.

PROFESOR. -Slazem se da se uz sve mehanicke poslove moze, i da je cak lako, vrsiti cestu ili cak neprestanu molitvu, jer rutinski rucni rad ne trazi napregnuto udubljivanje niti mnogo razmisljanje, pa zato moj um i moze da se pogruzi u neprestanu molitvu, a usta mogu da mu slede. Ali kada se treba pozabaviti necim sto je iskljucivo stvar uma, na primer pazljivom citanju ili razmisljanju o nekom dubokom predmetu, ili pisanjem – kako mogu pri tome da se molim umom ili ustima? Posto je molitva, pre svega, stvar uma, na koji nacin mogu svome umu da nalozim istovremeno razlicite poslove?

SHIMNIK. – Odgovor na ovo vase pitanje nije tezak ako uzmem u obzir da one koji se neprestano mole mozemo podeliti na tri grupe: 1) na pocetnike; 2) napredne i 3) na one koji su se naucili molitvi. Pocetnici mogu, prilikom umnog posla, da povremeno uzdizu um i srce Bogu, a da ustima izgovaraju kratku molitvu. A oni koji su uznapredovali i stekli stalnu nastrojenost uma, mogu se baviti razmisljanjem ili pisanjem uz neprestano osecanje prisustva Bozjeg kao osnovne molitve, Ovo moze da pokaze sledeci primer. Zamisli da ti je strog i ozbiljan car naredio da sastavis spis na zadanu tesku temu – i to u njegovom prisustvu – u podnozju njegovog prestola. Ma koliko da si zabavljen tim poslom, ipak ce stalno prisustvo cara, u cijim je rukama tvoj zivot, ovladati tobom i nece ti dozvoliti da, makar i na kratko, zaboravis kako razmisljas i pises ne sam nego na mestu koje zahteva posebno strahopostovanje i dostojno ponasanje. To zivo osecanje prisustva cara jasno izrazava i mogucnost da se bavimo neprestanom unutrasnjom molitvom i uz umne poslove.

A sto se tice onih koji su dugom navikom ili miloscu Bozjom, od umne molitve stekli molitvu srca, oni ne samo da pri dubokoj zauzetosti uma, nego ni u samom snu ne prekidaju molitvu o cemu svedoci Premudri: “Ja spavam, a srce moje bdi”… Kod takvih srce stice takvu sposobnost prizivanja Imena Bozjeg da se samo sobom pobudjuje na molitvu, uvlaceci um i citavu dusu u neprestano molitveno izlivanje ma u kakvom stanju da se nalazi molitvenik i ma kakvim umnim poslom da se bavi.

SVESTENIK. – Dozvolite prepodobni bacuska da i ja iskazem svoje misli. U spisu koji ste procitali jako je istaknuto da je jedinstveni nacin spasenja i savrsenstva ucestalost molitve “ma kakva ona bila”… Ja to ne razumem najbolje, pa nesto mislim: kakva ce korist biti od toga da se neprestano molim i samo jezikom prizivam Ime Bozje, a nemam paznju i ne razumem sta govorim? To ce onda biti obicno praznoslovlje! Njegova posledica moze biti samo da ti se umori jezik, a i um ce pretrpeti stetu jer ce mu ovo mrmljanje smetati da razmislja. Bogu ne trebaju reci nego usredsredjen um i cisto srce. Nije li bolje, makar i retko, ili samo u odredjeno vreme, pomoliti se makar i kratko, ali usrdno, s paznjom, sa zarom u dusi i sa duznim razumevanjem? A inace mozes dan i noc izgovarati molitvu, ali nemajuci cistote dusevne i dobrih dela, time neces steci nista spasonosno. Ostaces pri ovom spoljasnjem brbljanju, pa ces na kraju, zamorivsi se, sasvim izgubiti veru u molitvu i napustiti ovo dosadno i besplodno zanimanje. Beskorisnost ovog pukog glasnog moljenja moze se videti i u Svetom Pismu: “Narod ovaj usnama me postuje, a srce mu je udaljeno od mene”, “Nece svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, uci u carstvo nebesko”. “Volim reci pet reci umom svojim nego li hiljade reci jezikom”. itd. Sve ovo izrazava besplodnost spoljasnje i nepazljive usne molitve.

SHIMNIK. – To sto ste sad rekli moglo bi imati neko opravdanje kada sa glasnom molitvom ne bi bila sjedinjena i neprestanost i svakodnevnost, kada molitva u ime Isusa Hrista ne bi imala samodejstvenu snagu i kad se paznja i usrdnost ne bi povecavala kao posledice samog upraznjavanja u molitvi. Ali, posto se ovde upravo radi o ucestalosti, dugovremenosti i neprestanosti molitve (makar se ona, u pocetku, i vrsila nepazljivo ili suvo), to vasi nepravilni zakljucci ne mogu da stoje. Pogledajmo to podrobnije. Jedan duhovni pisac, govoreci o izuzetnoj koristi i plodotvornosti ucestale molitve, iskazane sa malo i uvek istih reci, na kraju kaze: “Mnogi lazno prosveceni smatraju beskorisnim, pa cak i sitnicavim ovo ucestalo izgovaranje jedne te iste molitve, nazivajuci ga mehanickim i besmislenim trudom prostih ljudi. Na nesrecu, oni ne znaju tajnu koja se otkriva kao posledica ovog mehanickog truda, ne znaju kako ovaj glasni ali cesti vapaj neosetno postaje istinskim vapajem srca; kako ulazi u unutrasnjost, postaje prijatniji, prirodan nasoj dusi, kako je prosvecuje, hrani i vodi ka sjedinjenju s Bogom. Meni se cini da su ti sporitelji slicni maloj deci koji su naumili da nauce azbuci i citanju. Kada im je ucenje dosadilo deca su jednom povikala: – nije li sto puta bolje da idemo da lovimo ribu, kao sto to cine nasi ocevi, nego da dane provodimo u neprestanom ponavljanju A, B, V i u grebanju hartije pticijim perom? Korist i prosvecenje od citanja, koje je tek trebalo da proistekne iz ovog dosadnog pamcenja slova, za njih je bila tajna. Na slican nacin je tajna i ovo jednostavno, ali cesto prizivanje Imena Bozjeg, za sve one koji o njegovoj velikoj koristi jos nisu osvedoceni. Mereci stvar vere merilom svog neiskusnog i kratkovidog razuma, oni zaboravljaju da je covek sastavljen iz tela i duse… Zasto, na primer, kad hoces da ocistis dusu, ti najpre cistis telo, prihvatas se posta, lisavas svoje telo jake hrane koja ga razdrazuje? Svakako zato da ono ne bi smetalo, ili, bolje reci, da bi pomoglo cistoti duse i prosvecenju razuma, -da bi neprestano osecanje telesne gladi podsecalo na resenost u trazenju unutrasnjeg savrsenstva i bogougodnih dela, na koje tako lako zaboravljas … I ti onda jasno osecas, da kroz spoljasnji post tvoga tela, stices unutrasnju jasnocu razuma, spokojstvo srca, stices orudje kojim se ukrocuju strasti. I tako posredstvom spoljasnje materijalnosti stices unutrasnju duhovnu korist i pomoc. Takodje shvati – neprestana glasna molitva ustima razvija unutrasnju molitvu srca, omogucava umno sjedinjenje s Bogom. Bez razloga se smatra da ucestaloscu zamaramo jezik i da cemo usled suvoce i nerazumevanja, pre ili kasnije, ostaviti ovo spoljasnje beskorisno upraznjavanje molitve. Ne! Iskustvo pokazuje sasvim suprotno. Oni koji se neprestano mole uveravaju da stvari bivaju ovako: Onaj ko se resio da neprestano priziva ime Isusa Hrista, ili, sto je isto, da neprestano izgovara Isusovu molitvu, u pocetku svakako oseca napor i bori se protiv lenjosti, ali sto vreme dalje odmice, to mu ovo zanimanje postaje neprimetno sve obicnije, tako da, na kraju, usta i jezik sticu samopokretljivost, pa se bez pomoci covekove volje sami neprekidno pokrecu i bez glasa izricu molitvu. Zajedno sa tim sastav misica u grlu tako se uskladjuje, da onaj koji se moli pocinje da oseca kao da je izgovaranje molitve njegovo prirodno svojstvo, tako da pri svakom njenom prekidanju oseca kao da mu nesto nedostaje. Na kraju, i um pocinje da osluskuje ovu delatnost usta; pa paznja uma, najzad, postaje izvor sladosti istinite molitve srca. Eto u cemu je istinito i blagotvorno dejstvo neprestane umne molitve, sasvim suprotno zakljucku ljudi neiskusnih i koji ne razumeju ono o cemu se tu radi. A sto se tice mesta iz Svetog Pisma koje ste naveli kao potvrdu vaseg misljenja, ona se mogu ovako objasniti. Licemerno postovanje Boga usnama, neiskreno velicanje uzvicima “Gospode, Gospode” – Hristos je razoblicavao zato, sto su gordi fariseji imali veru u Boga samo na jeziku, nicim ne opravdavajuci ovo svoje verovanje i ne priznavajuci ga srcem. To je receno njima, a ne odnosi se na izgovaranje molitve o kojoj je Isus Hristos izricito zapovedio ovako: “Treba svagda da se mole i ne klonu” (to jest’ da ne padaju u malodusnost). Slicno tome i sveti Apostol Pavle daje prednost malom broju reci izgovorenim razumljivo nego mnostvu reci izgovorenih bez smisla ili na nepoznatom jeziku u crkvi, imajuci u vidu opstu propoved, a ne licnu molitvu. A o molitvi on govori ovako: “Hocu, dakle, da se ljudi mole na svakom mestu”, i uopste savetuje: “Molite se bez prestanka”. Vidite li sada da je ucestala molitva, pri svoj svojoj jednostavnosti, plodotvorna? I kako veliko razmisljanje zahteva pravilno shvatanje Svetog Pisma? …

BOGOTRAZITELj. – Bas je tako, casni oce! Video sam mnoge koji su prosto, bez ikakvog ucenja, i ne znajuci sta je to paznja, samo neprestano izgovarajuci Isusovu molitvu, dosli dotle da njihova usta i jezik nisu mogli da se uzdrze od izgovaranja molitve. A ona ih je usled toga tako usladila i prosvetila, da je od slabih i nemarljivih stvorila podviznike i pristalice vrline …

SHIMNIK. – Da, molitva je u stanju da preporodi coveka. Njena snaga je tako velika da nista, nikakva strast, protiv nje ne moze da se odrzi. Ako vam bude ugodno, braco, za oprostaj cu vam procitati kratak, ali zanimljiv clancic koji sam poneo sa sobom.

SVI. – Sa poboznim zadovoljstvom cemo slusati!…

SHIMNIK – O SILI MOLITVE

Molitva je toliko snazna i mocna da ako se molis i radis ma sta hoces, molitva ce te dovesti do pravilnog i pravednog delanja.

Da ugodis Bogu, ne treba ti nista drugo sem ljubavi – ljubi i radi sve sto hoces, govori blazeni Avgustin, jer ko istinski ljubi, taj ne moze ni da ucini nesto neugodno svom ljubljenom… A posto je molitva izlivanje i delo ljubavi, onda se to isto moze reci i za nju. Za spasenje nema nista nuznije od svakidasnje molitve. Moli se i radi sta hoces i postici ces cilj molitve – steci ces pomocu nje osvecenje!

Da bismo sto bolje razvili stav o ovom predmetu, objasnicemo to na primerima:

1) Moli se i misli ma sta hoces, misao ce se tvoja ocistiti molitvom. Molitva ce ti dati prosvecenje uma, utisace i odagnati sve neumesne pomisli. Sveti Grigorije Sinait ovo tvrdi: “Ako hoces da prognas pomisli i ocistis um, progoni ih molitvom, jer osim molitve nista drugo nije u stanju da obuzda misli”. Takodje govori o tome i Sveti Jovan Lestvicnik: “Isusovim imenom pobedjuj mislene neprijatelje, jer sem ovog oruzja neces naci drugo”.

2) Moli se i radi ma sta hoces, dela ce tvoja biti bogougodna, a za tebe korisna i spasonosna.

Cista molitva ma o cemu bila ne ostaje bez ploda (Sveti Marko Podviznik) jer je u njoj samoj blagodatna sila: “Sveto je ime Njegovo, i bice da ce se spasti svaki koji prizove ime Gospodnje”. Na primer, jedan koji se u nesreci bez uspeha molio, sa tom molitvom je stekao urazumljenje i priziv ka pokajanju. Slastoljubiva devica se moli za uspesan povratak, a molitva joj je ukazala put ka devstvenom zivotu i poslusnosti zapovestima Isusa Hrista.

3) Moli se i ne trudi mnogo da svojom snagom pobedis strasti. Molitva ce ih u tebi razoriti. “Jer je veci Onaj Koji je u vama, nego li koji je u svetu”, govori Sveto Pismo, a Sveti Jovan Karpatijski uci da ako nemas dar uzdrzanja, ne zalosti se, no znaj da Bog od tebe trazi priljeznost u molitvi i molitva ce te spasti.

Dokaz za to je u “Otecniku” opisani starac koji je “pavsi pobedio”, to jest, spotakavsi se grehom, nije zapao u malodusnost nego se obratio molitvi i njome se urazumio.

4) Moli se i ne boj se nicega, ne boj se nevolja, ne plasi se napasti, molitva ce te zastititi. Seti se malovernog Petra koji je poceo da se davi; Pavla koji se molio u tamnici; monaha koga je molitva izbavila od iskusenja; devicu spasenu molitvom od zlonamernog vojnika, itd. Svi ovi slucajevi potvrdjuju moc i sveobuhvatnost molitve u ime Isusa Hrista.

5) Moli se bilo kako, ali uvek, i neka te nista ne smucuje, budi duhovno veseo i miran, molitva ce sve da sredi i da te urazumi. Pamti ono sto o snazi molitve govore svetitelji – Jovan Zlatoust i Marko Podviznik: prvi tvrdi: “da molitva makar i dolazila od nas koji smo puni greha, istog trenutka ociscuje”, a drugi govori ovako “da se nekako molimo, to svi mozemo, a moliti se cisto, to je dar blagodati”. I zato, onim cim mozes, tim i prinosi zrtvu Bogu; barem kolicinu (za tebe mogucu) prinosi Njemu na zrtvu i Bozja sila ce se izliti na tvoju nemocnu dusu, i molitva suva i rasejana, ali cesta – svagdasnja, postavsi navikom i obrativsi se u prirodu, postace cistom, svetlom, plamenom i pravilnom molitvom.

6) I na kraju, ako bi tvoje budno vreme bilo uvek praceno molitvom, prirodno je da ne bi ostajalo vremena za grehovna dela, pa cak ni za pomisli o njima.

Vidis li sada koliko je dubokih misli skupljeno u ovoj mudroj izreci: “ljubi i radi sta hoces. Moli se i radi sta hoces”… Kako je utesno i radosno za gresnika opterecenog slabostima, za coveka koji stenje pod teretom upornih strasti, sve ovo sto je receno.

Molitva, to je sve sto nam je dano kao sveobuhvatno sredstvo za spasenje i usavrsavanje duse… No sa samom molitvom tesno je vezan i jedan drugi uslov: “molite se bez prestanka” zapoveda rec Bozja. Sledi da ce se molitva samo tada javiti u punoj sili i sa svim plodovima, kada bude vrsena cesto, neprestano, jer ucestalost molitve bezuslovno pripada nasoj volji, dok su cistota, usrdnost i savrsenstvo molitve, dar blagodati.

Zato se molimo sto je moguce cesce, posvetimo citav nas zivot molitvi, makar u pocetku i rasejanoj. Cesto upraznjavanje ce nas nauciti paznji. Mnozina nuzno dovodi do poboljsanja.

Da bi covek naucio bilo sta da radi dobro, treba to da radi sto je moguce cesce, rekao je jedan iskusni duhovni pisac.

PROFESOR. – Zaista, velika je stvar molitva! A revnost na njenoj ucestalosti je kljuc za otvaranje njene blagotvorne riznice. Ali, kako cesto ja u sebi srecem borbu izmedju revnosti i lenjosti! Kako bih zeleo da nadjem pobedonosno oruzje koje ce me ubediti da neprestano revnujem u molitvi!

SHIMNIK. – Duhovnici razlicito predstavljaju ova sredstva, zasnivajuci ih, uglavnom, na zdravom rasudjivanju. Oni savetuju:

1) Udubljivati se u razmisljanje o neophodnosti, vaznosti i plodotvornosti molitve za spasenje duse.

2) Cvrsto se uveriti da Bog od nas bezuslovno trazi molitvu i da Njegova rec uvek o tome govori.

3) Neprestano imati pred ocima da se uz lenjost i nebrigu u molitvi ne moze uspeti u bogougodnim delima, niti steci mir i spasenje; a za to cemo neminovno biti podvrgnuti kako kazni na zemlji tako i mucenju u vecnom zivotu.

4) Da osnazujemo svoju odluku primerima ugodnika Bozjih koji su putem neprestane molitve dostigli osvecenje i spasenje.

Iako sva ova sredstva imaju svoju vaznost i proisticu iz istinitog razumevanja, slastoljubiva i lenjoscu zarazena dusa retko od njih vidi koristi, i to zato sto su ovi lekovi gorki za njen raznezen ukus i slabi za njenu duboko iskvarenu prirodu. Ko od hriscana ne zna da se treba moliti cesto i usrdno; da ovo zahteva Sam Bog; da cemo za lenjost pretrpeti kaznu; da su se svi sveti ljudi usrdno i neprestano moliti. Pa ipak ovo Saznanje tako retko donosi svoje blagotvorne plodove! Svako moze da vidi u sebi da on ili malo ili nimalo sledi ove pouke razuma i savesti, i da uz njih i dalje zivi lenjo i lose…

I zbog toga iskusni i bogomudri Sveti Oci, znajuci slabost volje i okorelost slastoljubivog srca ljudskog, dejstvuju kao lekari koji gorak lek pripremaju u slatkom sirupu ili zasladjuju ivicu posude medom, i otkrivaju najlakse i najuspesnije sredstvo za istrebljenje lenjosti i nemara prema molitvi. Ono se sastoji u nadi da se, uz pomoc Bozju, dostigne savrsenstvo, i u uzdanju da se u sladosnoj molitvi dodje do ljubavi prema Bogu. Oni savetuju da se, sto je moguce cesce, razmislja o takvom stanju duse i pazljivo citaju o tome predanja Otaca koji ohrabrujuci uveravaju da je lako dostupno postignuce tih sladosnih unutrasnjih osecanja u molitvi. A ta zeljena osecanja su: sladost koja istice iz srca, umilna toplota i svetlost koja dolazi iznutra, neizrecivo ushicenje, radost, lakoca, duboki mir i blazenstvo, i zadovoljnost zivota koja se postize pri dejstvu molitve srca. Udubljujuci se u ovakva razmisljanja, slaba i hladna dusa se greje, krepi, ohrabruje uspehom i primamljuje na upraznjavanje molitve, kako o tome govori Sveti Isak Sirijanin: “mamac za dusu je radost koja je plod nade sto cveta u srcu, uspeh ostvaren u srcu je razmisljanje o svojoj nadi”. On produzava: “od pocetka pa do kraja ovog delanja pretpostavlja se savrsenstvo… i ta nada u savrsenstvu i pobudjuje um da zapocne delo, i u posmatranju ovog cilja sastoji se uteha za um.” Tako i prepodobni Isihije, opisujuci spoticanje o lenjost za molitvu i postizanje ponovne usrdnosti, u zakljucku govori sledece: “Samo nas sladosno osecanje i radost u dusi moze privuci da prebivamo u molitvenom bezmolviju srca” (gl. 120)

A iz ovoga sledi da podsticajem na izgovaranje molitve ovaj Otac smatra njeno “sladosno osecanje i radost”… Slicno tome i Sveti Makarije Veliki uci da smo “duzni da nas duhovni trud (molitvu) ispunjavamo u cilju i sa nadom na plodove, to jest, nasladjivanje u srcima nasim. (sl. 3, gl. 5)

Kako je snazan ovaj podsticaj vidi se na mnogim mestima u “Dobrotoljublju”, gde se podrobno opisuje sladost molitve; onaj koji se bori protiv lenjosti ili suvoce u molitvi, trebalo bi sto cesce da cita ova mesta, smatrajuci sebe nedostojnim ove slabosti i iskreno koreci sebe za nepriljeznost u molitvi.

SVESTENIK. – Nece li ovakvo razmisljanje dovesti neiskusnog coveka do duhovnog sladostrasca – kako bogoslovi nazivaju stremljenje duse koja tezi za preteranom utehom i blagodatnom toplinom, i koja nije zadovoljna time sto blagocestiva dela treba da vrsi po obavezi i dugu, i ne mastajuci o nagradi!

PROFESOR. – Ja mislim da bogoslovi u ovom slucaju zele da nas sacuvaju od neumerenosti u zudnji za duhovnim nasladjivanjem, a ni najmanje ne odbacuju sladost i utehu u vrlini: jer, ako zeleti nagradu i nije bas savrseno, Bog ipak nije zabranio coveku da pomislja o nagradi i utesi, pa cak i Sam koristi misao o nagradi da bi podstakao coveka na ispunjavanje zapovesti na putu ka savrsenstvu. – “Postuj oca i mater tvoju” – to je zapovest! I odmah za njom nagrada koja podstice na ispunjenje: “da ti dobro bude”. “Ako hoces savrsen da budes, idi i prodaj sve sto imas i podaj siromasima” – takav je zahtev za savrsenstvom. – I neposredno za njim nagrada koja podstice na postizanje savrsenstva: “i imaces blago na nebu” (Mt. 19, 27)

“Radujte se u onaj dan kad vas ljudi omrznu i razglase ime vase kao zlo, radi Sina covecjega” – to je veliki zahtev radi podviga za koji je potrebna izuzetna snaga duha, i nepokolebljivo trpljenje, pa se zato i daje velika nagrada i uteha koji mogu da pobude i podrze tu neobicnu snagu duha: “jer je velika plata vasa na nebesima”. Zato ja mislim da je izvesna teznja ka sladosti u molitvi srca potrebna za postizanje kako marljivosti tako i uspeha u molitvi. Sve to, medjutim, potvrdjuje prakticno razmatranje oca shimnika o ovom predmetu koje smo upravo slusali…

SHIMNIK. – Veoma je jasno o ovome govorio jedan od velikih bogoslova – Sveti Makarije Egipatski: “Kao sto se prilikom sadjenja vinograda covek trudi sa ciljem da sabere plodove, pa ako ih ne bude, sav trud je uzaludan; tako je i pri molitvi – ako duhovne plodove, to jest, ljubav, mir, radost i ostalo, ne nadjes u sebi, beskoristan ce biti tvoj trud. Zbog toga smo duzni da svoj duhovni trud ispunjavamo u cilju i sa nadom na plodove, na osecanje sladosti u srcima nasim”. (sl. 3, gl. 5) Vidis li kako je ovaj Sveti Otac jasno resio pitanje o potrebi sladosti pri molitvi?… Upravo sam se setio nedavno procitanog clanka jednog duhovnog pisca o tome da prirodnost molitve za coveka predstavlja glavni uzrok sklonosti ka njenom upraznjavanju. Zato razmatranje ove prirodnosti takodje moze da posluzi kao sredstvo pobudjivanja na priljeznost koju je tako jako zeleo gospodin profesor. Sada cu vam ukratko prepricati ono sto sam zapamtio iz te rasprave: na primer – ovaj duhovni autor pise da razum i priroda dovode coveka do bogopoznanja. Razum, saznajuci da nikakvog dela ne moze biti bez uzroka, i penjuci se uz lestvicu saznatih stvari, od nizih ka visim, na kraju stize do glavnog uzroka – Boga. Priroda, na svakom koraku otkrivajuci zadivljujucu premudrost, postepenost, poredak, sklad, daje materijal za lestvicu koja od konacnih uzroka vodi ka beskonacnom. Takvim nacinom, prirodni covek prirodno dolazi do saznavanja Boga. Zato nije bilo ni jednog naroda, ni jednog plemena koje nije imalo ma kavo bilo shvatanje o Bogu. I kao posledica ovakvog shvatanja, i najprimitivniji stanovnik nekog dalekog ostrva, bez ikakvih drugih pobuda, i nevoljno podize svoj pogled ka nebu, pada na kolena, i cini, mozda njemu nerazumljiv ali neophodan uzdah, neposredno oseca nesto izuzetno, nesto sto ga privlaci u visinu, sto ga goni ka nepoznatom… Na ovim osnovama su stvorene sve prirodne religije i pri tom se moze primetiti da bit ili dusu svake takve religije cini tajna molitva koja se ispoljava nekakvim pokretom ili javnim prinosenjem zrtve, manje ili vise izopacenim tamom grubog shvatanja ljudi neznabozaca!… Divna je ovo pojava u ocima razuma, ali jos vise zahteva da se otkrije njen tajni uzrok, koji se izrazava u prirodnom stremljenju ka molitvi.

Psiholoski odgovor na ovo nije tezak; koren, glava i snaga svih strasti i delovanja u coveku jeste urodjeno sebeljublje. Ovo jasno potvrdjuje opsta ideja samoodrzanja. Svaka zelja, svaki poduhvat i svako delo ljudsko ima za cilj zadovoljenje sebeljublja, trazenje sopstvenog dobra. ‘Zadovoljenje ove potrebe prati sav zivot prirodnog coveka ali duh ljudski se ne zadovoljava nicim culnim, i urodjeno sebeljublje se nikada ne smiruje u svome stremljenju. Zbog toga se zelje razvijaju sve vise i vise, stremljenje ka dobru uzrasta, ispunjuje uobrazilju i ka njoj usmeruje osecanja. Izlivanje ovog unutrasnjeg osecanja i zelja koja se sama od sebe raskriva, jeste prirodna pobuda ka molitvi, jeste potreba sebeljublja, koje sa naporom postize svoje ciljeve. Sto manje covek uspeva i sto vise ima u vidu sopstveno dobro, to silnije izliva svoju zelju u molitvi; obraca se sa trazenjem zeljenoga – ka nepoznatom uzroku svega sto postoji. I tako je urodjeno sebeljublje glavni zivotni podsticaj, glavni koren uzroka koji pobudjuju prirodnog coveka na molitvu…

Premudri Tvorac cele prirode ulio je u covekovu prirodu sposobnost sebeljublja bas kao mamac, koji ce, po recima Otaca, izvlaciti palu ljudsku prirodu ka opstenju sa onim sto je gore.

O, kada covek ne bi kvario ovu sposobnost i kada bi je iskljucivo koristio u odnosu na svoju duhovnu prirodu! Tada bi imao snazan podsticaj i sredstvo na putu ka prirodnom savrsenstvu. Ali, avaj! Kako cesto od ove blagorodne sposobnosti on cini podlu strast samoljublja, pretvarajuci je u orudje svoje niske prirode…

Srdacno vam se zahvaljujem, moji dragi posetioci! Vas dusekoristan razgovor me je veoma usladio i dao mi, maloiskusnom, mnogu pouku. Neka vam uzvrati Gospod Svojom blagodacu za ljubav vasu…

I oprostise se.

II DEO
KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA
SVOM DUHOVNOM OCU
O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE

SEDMI SUSRET

“Molite se Bogu jedni za druge,
da ozdravite.” (Jak. 5, 16)

BOGOTRAZITELj. – Moj blagocestivi saputnik – profesor i ja nismo mogli da odolimo zelji da, pre nego sto krenemo na put, svratimo do vas, oprostimo se i isprosimo vase molitve za nas.. .

PROFESOR. – Da, dirnula nas je vasa iskrenost i dusekorisni razgovori kojima smo se kod vas nasladjivali zajedno sa vasim prijateljima. Secanje na to ce se sacuvati u nasim dusama kao zalog hriscanske ljubavi i zajednistva i u dalekom kraju kuda se spremamo.

- Blagodarim za ljubav i secanje, ali hocu da vam kazem da je vas dolazak upravo dobrodosao! Kod mene su svratila dva pustinjaka – jedan moldavski monah i pustinjak koji dvadeset godina bezmolvno zivi u sumi. Oni bi zeleli da vas vide pa cu ih sada pozvati…

Evo njih.

BOGOTRAZITELj. – Kako je blazen zivot u pustinji! I ugodan za nesmetano privodjenje duse sjedinjenju s Bogom! Gluva suma je kao Edemski raj u kome slatko drvo zivota nice u molitvenom srcu pustinjaka. Kad bih ja iole imao sredstva da se ishranim, cini mi se da se nikad ne bih rastao od usamljenickog zivota.

PROFESOR. – Iz daleka nam sve izgleda dobro, a onda se na sopstvenom iskustvu svako uveri da svako mesto uz svoje prednosti ima i nedostatke. Naravno, za onoga koji ima melanholican karakter i sklonosti ka cutanju, zivot otselnika je prijatan, ali, koliko na tom putu ima opasnosti! Istorija asketizma nam daje mnogo primera iz kojih se vidi kako su mnogi otselnici i zatvornici, sasvim se lisivsi opstenja sa ljudima, zapali u samomnenje i duboku prelest.

PUSTINjAK. – Cudim se kako se u Rusiji moze cesto, i to ne samo u monaskim obiteljima, nego i od nekih bogobojazljivih mirjana, cuti da mnoge koji zele pustinjacki zivot ili bavljenje unutrasnjom molitvom, od toga zadrzava bojazan da ne zapadnu u prelest. Nastojeci na tome, oni iznose primere koji potkrepljuju njihova razmisljanja.

Time se oni sami otudjuju od unutrasnjeg zivota, a otudjuju i druge… Mislim da ovo biva iz dva razloga: ili zato sto ne razumeju stvar, usled nedovoljne duhovne prosvecenosti, ili usled sopstvene lenjosti za podvig sazercanja i bojazni da ih u visim saznanjima ljudi ne bi prevazisli. Za zaljenje je sto svi oni koji tako misle ne citaju rasudjivanja Svetih Otaca na ovu temu, jer ovi jasno i odlucno uce da covek ne sme da se plasi ili sumnja prizivajuci Boga. Ako su neki i zapali u prelest i sisli s uma, to im se desilo zbog gordosti, zbog nemanja ucitelja, ili zbog toga sto su mastu i javljanja prihvatili kao istinu. Ako bi se i desilo takvo iskusenje (produzuju Sveti Oci) njima bi se steklo iskustvo i venac, jer je pomoc Bozja brza pri takvoj napasti. Budite hrabri, ja sam s vama! Ne bojte se! – govori Isus Hristos (Grigorije Sinait). Iz ovoga sledi da su strah i opreznost pred unutrasnjim zivotom, pod izgovorom prelesti, neopravdani, jer smireno saznanje svojih grehova, otvorenost duse starcu i neprihvatanje “vidjenja” pri molitvi, tvrd su i bezbedan stit od prelesti koje se mnogi tako plase i zbog straha ne pristupaju umnoj molitvi. Medjutim, upravo se oni i nalaze u prelesti, po iskusnim recima Svetog Filoteja Sinajskog, koji govori sledece: “Mnogi od monaha ne razumeju prelesti svog uma kojim ih muce demoni. Oni se priljezno bave samo jednom delatnoscu (spoljasnjim dobrocinstvima), a o umu, to jest, o unutrasnjem sazercanju ne brinu, buduci neprosveceni i neznalice.” (gl. 37) “Kad cak i cuju od drugih o tome kako iznutra deluje blagodat, oni to iz zavisti smatraju prelescu”, potvrdjuje Sveti Grigorije Sinait (gl. 1)

PROFESOR. – Dozvolite da vas pitam. Naravno, za znanje sopstvenih grehova je dobro za svakoga ko brine o sebi; ali kako postupiti u slucaju kada nema duhovnika koji bi iskusno rukovodio na unutrasnjem putu i koji bi mogao da ukaze na pravilno i uspesno ponasanje u duhovnom zivotu? U tom slucaju, bolje je i ne pocinjati sa unutrasnjim sazercanjem, nego li samovoljno i bez rukovodstva posezati za njim! Dalje: ja ne razumem kako se, postavljajuci sebe u Bozje prisustvo, moze ostati sasvim bez “vidjenja”, jer nasa dusa ili um, nista sebi ne mogu predstaviti bez oblika, bez ikakvog vidjenja. I zasto onda, pogruzavajuci um u Bogu, ne zamisljati sebi Isusa Hrista, Presvetu Trojicu i ostalo?…

PUSTINjAK. – Mada rukovodstvo iskusnog duhovnika ili starca kome se sa punim poverenjem i na korist svakodnevno moze otkrivati dusa, pomisli, i dogadjaji na putu unutrasnjeg obucenja – i jeste glavni uslov za uspeh u molitvi srca – ipak u slucaju nemogucnosti da se takav nadje, Sveti Oci predvidjaju izuzetak od ovoga. Prepodobni Nikifor monah o tome jasno svedoci: “Prilikom upraznjavanja u unutrasnjem delanju srca, potreban je iskusni rukovodilac. A ako takvog nema, treba ga usrdno traziti. Ukoliko ga ne nalazis, onda skrusenim srcem prizovi Boga u pomoc da pouke i rukovodstvo crpis u ucenju Svetih Otaca i da sebe proveravas recju Bozjom, to jest, Svetim Pismom”. Pri tome treba uzeti u obzir i to da se pri istinskoj i usrdnoj zelji mnogo poucnog i korisnog moze nauciti i od prostih. I Sveti Oci uveravaju da, ako sa verom i pravom namerom pitas i Saracena, i taj ti moze reci korisnu rec, a ako bez vere i pravednog cilja zatrazis pouku i od proroka, ni on te nece zadovoljiti… Primer za ovo je Sveti Makarije Egipatski, koga je jednom urazumio jedan prost seljak, i time mu presekao strast. Sto se tice odbijanja vidjenja, to jest, da se za vreme sazercanja ne primaju nikakva javljanja – ni svetlosti, ni angela, ni Hrista, ni bilo kog svetitelja – sve to zapovedaju iskusni Sveti Oci; i to zato sto nasa sposobnost da zamisljamo moze lako da otelotvori ili da “ozivi” predstave uma. Onaj ko je neiskusan moze lako da se zanese takvim mastarijama, moze da ih smatra za blagodatno javljanje i da zapadne u prelast. Uz to, kako govori Sveto Pismo: “Sam Sotona se preobrazava u angela svetlosti”. A da um prirodno i sasvim lako moze bez vidjenja, cak i kad se nalazi u prisustvu Bozjem, vidi se iz toga sto nasa uobrazilja moze mnogo toga da predstavi sebi bez vidjenja i da zadrzi paznju na predmetima koji ne podlezu culu vida, koji nemaju nikakav spoljasnji izgled ili oblik. Tako na primer: predstava i samoosecanje nase duse, predstava o vazduhu, toploti, hladnoci. Nalazeci se na mrazu u nasem umu mozemo zivo predstaviti toplotu iako ona nema formu, ne moze se videti niti je onaj koji se nalazi na mrazu neposredno oseca. Slicno ovome i prisustvo duhovnog i nedostiznog bica Bozjeg moze se u umu predstaviti a u srcu saznati bez ikakvog vidjenja.

BOGOTRAZITELj. – Desavalo mi se na putovanjima da od ljudi poboznih, koji traze spasenje, cujem kako se pod izgovorom prelesti plase da stupe na put unutrasnjeg delanja. Nekima od njih ja sam, na njihovu korist, citao iz “Dobrotoljublja” pouke Svetoga Grigorija Sinaita koji govori da “delanje srca ne moze biti prelestno (kao sto to moze biti delanje uma), jer cak i kada bi neprijatelj hteo da toplinu srca preobrati u svoj neprikladni plamen, ili da radost srca zameni vlaznim nasladjivanjem: vreme, iskustvo i osecanje ce sami po sebi razobliciti zle namere, cak i ako u ocima onih koji jos uvek malo poznaju ovu vrstu djavolskog lukavstva..,”

Sretao sam i druge, koji, na zalost, iako su poznavali stazu bezmolvija i srdacnu molitvu, u slucaju spoticanja ili grehovne slabosti zapadahu u uninije i ostavljahu unutrasnje delanje srca koje su poznavali!

PROFESOR. – Pa to je sasvim prirodno. I ja sam ponekad to isto dozivljavao kada bi se desilo da unutrasnje raspolozenje zamenim za razbibrigu ili kada ucinim nekakav prestup… – Jer kako je srdacna molitva sveta stvar, nije li drsko uvoditi svetinju u grehovno srce, ne ocistivsi ga najpre skrusenim pokajanjem i duznom pripremom za opstenje sa Bogom? Bolje je pred Bogom zanemiti, nego iz pomracenog srca iznositi “bezumne reci”.

MONAH. – Velika je steta sto vi tako mislite! To je misao “uninija”, koja je teza od svakog greha i predstavlja glavno oruzje sveta tame u borbi protiv nas… Iskusni Sveti Oci nasi u ovakvom slucaju daju potpuno suprotan savet. Prepodobni Nikita Stitat govori da, ako bi se ti i spotakao i cak dopao do dubine adske zlobe, ni tada ne ocajavaj nego se brze bolje obrati Bogu i On ce brzo ispraviti tvoje palo srce i dace ti snagu vecu od predjasnje (gl. 54). Tako, posle svakog pada i grehovne rane srca, odmah ga treba postaviti u prisustvo Bozje radi iscelenja i ociscenja, kao sto zarazene stvari, odlezavsi neko vreme na suncu, pod uticajem suncevih zraka, gube svoju zaraznu silu i dejstvo. O ovome ubedljivo govori mnostvo duhovnih ljudi. U borbi protiv neprijatelja spasenja, protiv nasih strasti, nikako se ne sme ostaviti to zivonosno delanje, to jest, prizivanje Isusa Hrista, Koji zivi u nasim srcima! Nasi postupci ne samo sto ne treba da nas odvrate od koracanja u prisustvu Bozjem, i od unutrasnje molitve, radjajuci nespokojstvo, malodusnost i tugu, nego, naprotiv, treba da nas navedu na sto brze obracanje nasem Bogu. Dete koje majka vodi dok uci da hoda, brze joj se obraca i cvrsce se nje drzi onda kada se spotice.

PUSTINjAK. – A ja o tome mislim ovako da se duh uninija i sumnje najlakse budi usled rasejanosti uma i zato sto se ne cuva bezmolvno obracanje Gospodu. Drevni bogomudri Oci su pobedjivali uninije i dobijali unutrasnje ozarenje i sa nadom u Boga snagu, u usamljenosti i nenarusenom bezmolviju; pa su i nama o svemu tome ostavili svoj mudri savet: “sedi u keliji molitveno tihujuci, i ona ce te svemu nauciti”.

PROFESOR. – Imajuci puno poverenje u Vas zeleo bih da cujem Vas kriticki sud o mojim razmisljanjima, rasudjivanje o mojem misljenju, koja se ticu molitvenog tihovanja, koje Vi toliko hvalite, i blagotvornog dejstva usamljenistva, koje toliko vole pustinjaci. Evo sta ja o tome mislim: svi ljudi po prirodnom zakonu, koji je propisao Tvorac, zive u zavisnosti jedan od drugoga, pa su zato i duzni da jedan drugome pomazu u zivotu, da jedan za drugog rade, i da budu korisni jedan drugome. Medjusobnim opstenjem se stvara dobrobit ljudskog roda i ljubav prema bliznjem. A bezmolvni usamljenik, koji se udaljio od opstenja sa ljudima – cime on moze da sluzi bliznjemu i kakvu korist on doprinosi dobrobiti ljudskog drustva? On u sebi potpuno narusava zakon Tvorca koji se odnosi na obavezu ljubavi prema sebi slicnima i na blagotvorno delovanje na sabracu.

PUSTINjAK. – Posto Vas pogled na molitveno tihovanje nije tacan, to ni Vas zakljucak ne moze biti pravilan. Razmotrimo to podrobno:

1) usamljeni tihovatelj ne samo sto nije bez uticaja, nego deluje i vise nego onaj koji ucestvuje u drustvenom zivotu. On neumitno deluje svojom visom umnom prirodom: on posmatra, razumeva, bdi nad stanjem svog duhovnog bica. To je istiniti cilj molitvenog tihovanja, a ovo je koliko korisno radi sopstvenog usavrsavanja, toliko i za bliznje koji su liseni mogucnosti da se sabrano pogruze u sebe same radi razvitka svog duhovnog zivota. Tihovatelj, saopstavajuci svoje unutrasnje iskustvo, u izuzetnim slucajevima recima, a cesce pismeno, blagotvorno deluje na spasenje svojih bliznjih, pa cak deluje i vise nego oni koji zive u svetu, vise nego drustveni dobrotvor. Jer, pojedinacno materijalno dobrocinstvo svetskih ljudi biva uvek ograniceno na mali broj primalaca, dok onaj cije se dobrocinstvo sastoji u otkrivanju nacina za usavrsavanje duhovnog zivota postaje dobrotvor celih naroda. Njegova iskustva i pouke prelaze s kolena na koleno, sto i sami vidimo i njima se koristimo od drevne proslosti do nasih dana. Ovo dobrocinstvo se ni po cemu ne razlikuje od bogate milostinje Hrista radi, kojom se ostvaruje hriscanska ljubav, nego je i prevazilazi svojim posledicama.

2) Blagotvorni i veoma korisni uticaj na bliznje pokazuje se ne samo u koriscenju njegovih pouka, nega i kroz sam primer njegovog usamljenickog zivota. Uceci ga samopoznavanju i podsticuci u njemu pobozna osecanja on koristi pazljivom mirjaninu… Covek koji zivi u svetu, slusajuci o poboznom pustinjaku, ili prolazeci mimo njegove pustinje, oseca podsticaj za blagocestivi zivot, podseca se na to sta covek na zemlji moze da bude, i kako je coveku dostizan povratak u njegovo prvobitno sazercateljno stanje u kakvom je izasao iz ruku Tvorca. Bezmolvni pustinjak samim svojim cutanjem poucava, samim svojim zivotom koristi, nazidjuje i nagovara na trazenje Boga…

3) Pokazana korist je plod istinskog i prosvecenog, oblagodacenog molitvenog tihovanja. Ali, cak ako i tihovatelj ne bi posedovao ove blagodatne darove, ako ne bi bio svetlost svetu, ako bi na put molitvenog tihovanja posao samo zato da izbegne drustvo sebi slicnih, usled svoje lenjosti i neradljivosti ili loseg i sablaznjivog primera, cak i onda bi on doneo veliku korist, blagotvorno bi uticao na drustvo u kome zivi, jer i vocar, kada sece suve i besplodne grane, i izbacuje korov, to cini radi neometanog razvoja dobrih i korisnih biljaka. I to je vec mnogo, i to je vec opsta korist, sto tihovatelj svojim odsustvom uklanja sablazan koja bi neminovno proistekla od njegovog sablaznjivog zivota medju ljudima, i koja bi uticala na kvarenje karaktera njegovih bliznjih.

O vaznosti molitvenog tihovanja Sveti Isak Sirijanin govori ovako: “Kada na jednu stranu stavim sva dela ovog zivota, a na drugu tihovanje, nalazim da ono preteze na terazijama”… (sl. 41) “Onaj koji tvori znamenja i cudesa u svetu ne moze se porediti sa molitvenim tihovateljima. Nedelatnost molitvenog tihovanja treba ceniti vise nego hranjenje gladnih u svetu, pa i obracanje mnogih naroda Bogu. Bolje je da sam sebi razvezes okove greha, nego da roblje oslobodis iz ropstva.” (sl. 56)

Cak su i nehriscanski mudraci saznali korist od bezmolvija. Filosofska skola neoplatonicara koja je imala mnoge poznate sledbenike pod rukovodstvom filosofa Plotina, duboko je razvijala sazercateljni unutrasnji zivot, koji se najpre postize u bezmolviju… Jedan duhovni pisac je rekao da, kada bi jedna zemlja bila razvijena i do krajnjeg stepena obrazovanosti i moralnosti, i tada bi jos postojala potreba za ljudima koji bi se bavili drugim, sazercateljnim delatnostima, razlicitim od drustveno-gradjanskih, da bi oni odrzavali duh istine, i da bi primajuci ga od svih minulih vekova, sami sacuvali za buduce vekove i nova pokolenja. Takvi ljudi u Crkvi su pustinjaci, otselnici i zatvornici.

BOGOTRAZITELj. – No izgleda da niko nije tako tacno ocenio vrednosti molitvenog tihovanja kao Sveti Jovan Lestvicnik: “Bezmolvije je majka molitve, povratak iz grehovnog ropstva, uspeh u vrlini i neprestano uspinjanje na nebo”, pa i Sam Isus Hristos, da bi nam pokazao korist bezmolvnog usamljivanja, cesto je, ostavljajuci propovedanje, odlazio na tiha mesta radi molitve i mira.

Sazercateljni tihovatelji su stubovi koji svojim neprestanim molitvama podrzavaju blagocesce Crkve. Iz najstarijih vremena je poznato da su mnogi blagocestivi hriscani, pa cak i carevi i velmoze odlazili da posete pustinjake i tihovatelje, da izmole njihove molitve radi svojeg osnazenja i spasenja. Iz toga sledi da i bezmolvni usamljenik moze da sluzi bliznjima i da svojom usamljenickom molitvom moze da doprinosi dobru drustva.

PROFESOR. – Evo jos jedne misli koju ne mogu da resim: kod svih nas hriscana postoji obicaj da trazimo jedni od drugih molitve. Zelimo da se za nas moli drugi clan Crkve u koga imamo narocito poverenje. Nije li to prosto posledica samoljubivosti, i nije li taj obicaj prihvacen samo zbog toga sto smo videli da i drugi tako rade, a bez daljih objasnjenja? Zar je Bogu potrebno zastupnistvo ljudi, Njemu Koji vidi sve i cini po Svome predobrom promislu, a ne po nasim zeljama, znajuci i rasporedjujuci sve jos pre naseg moljenja, kako govori Sveto Evandjelje? Zar molitva mnogih moze jace da utice na Njegovu odluku, nego molitva jednog coveka? U takvom slucaju On bi bio pristrasan? Moze li molitva drugog mene da spase, kad se svako svojim delima ili proslavlja ili postidjuje? Zbog toga je trazenje molitve od drugoga (kako ja mislim) samo blagocestivi plod duhovne uctivosti kojom se izrazava smirenje i zelja da se postovanjem ugodi drugome i nista vise!

MONAH. – Po spoljasnjem rasudjivanju to bi moglo tako da izgleda, ali duhovni razum, ozaren svetloscu vere i obrazovan iskustvom unutrasnjeg zivota, prodire dublje, sazercava jasnije i tajanstveno otkriva nesto sasvim suprotno onome sto ste sada rekli!… Da bismo brze i jasnije shvatili, objasnimo to primerom i proverimo recju Bozjom. Evo primera: jednom ucitelju je dolazio ucenik na casove, slabih sposobnosti, ali i zbog svoje lenjosti, ucenik je slabo napredovao i svrstali su ga u red lenjih i neuspesnih. Ozaloscen ovim on nije znao sta da radi, kako da se bori sa svojim nedostacima. Jednom je, susrevsi svog sposobnijeg, vrednijeg i uspesnijeg druga iz razreda, izneo ovome svoj jad. Ovaj ga je, sazalivsi se, uzeo da zajedno uce. “Ucicemo zajedno – rekao je – pa ce nam biti veselije i radicemo sa vise volje, pa zato i uspesnije”…

I tako su poceli da uce zajedno, govoreci naizmenicno jedan drugome sta je ko razumeo. Predmet ucenja im je bio isti. I sta se desilo posle nekoliko dana. Neradni ucenik je postao vredan, zavoleo je ucenje, njegov nehat se pretvorio u usrdnost, a to je pokazalo blagotvorno dejstvo i na samu prirodu njegovu i karakter. A njegov marljivi drug je postao jos sposobniji i trudoljubiviji. Delujuci jedan na drugog, stekli su obostranu korist… I sve je to sasvim prirodno, jer se covek radja u zajednici sa ljudima, razvija svoje shvatanje uz pomoc drugih – obicaje, raspolozenja, zelje – jednom recju sve on prima po ugledu na sebi slicnog. I posto se zivot ljudi sastoji u bliskoj vezi i uticaju jednih na druge, ko medju kakvim ljudima zivi, takvim ce se obicajima, delima i prirodama i sam privici. Iz toga sledi da se hladni mogu zagrejati, tupi naostriti, lenji pobuditi na delatnost pod zivim primerom svog bliznjeg. Duh se duhu moze predavati, jedan moze blagotvorno delovati na drugog, podsticati ga na molitvu, bodriti kad je malodusan, uklanjati od poroka i pobudjivati na svetu delatnost. Pomazuci tako jedan drugoga, zajedno mogu biti blagocestiviji, za podvig spremniji i blagougodniji. U tome je tajna molitve za druge i tako se objasnjava blagocestivi hriscanski obicaj da se molimo jedni za druge, da trazimo bratsku molitvu…

Iz ovoga se moze videti da se mnogim molbama i zastupnistvom ne umilostivljuje Bog (kako to biva sa silnicima ovog sveta), nego duh i snaga molitve ociscuje i pobudjuje dusu za koju se molimo i osposobljavaju je za sjedinjenje s Bogom…

Ako je tako plodotvorna uzajamna molitva onih koji zive na zemlji, to se samo po sebi razume da je molitva o pocivsim isto tako obostrano blagotvorna, jer su gornji i donji svet tesno povezani; tako mogu doci u vezu duse verujuce Crkve sa dusama proslavljene Crkve, ili, sto je isto, sa otisavsima.

Sve sto sam do sada rekao predstavlja psiholosko rasudjivanje, ali, otvorivsi Sveto Pismo, uveravamo se u njegovu istinitost: 1) Ovako govori Isus Hristos Apostolu Petru: “A ja se molim za tebe da tvoja vera ne prestane”. Eto kako sila molitve Hristove krepi Petrov duh i bodri ga pri iskusenjima njegove vere. 2) Kad je Apostol Petar bio u tamnici, u Crkvi su se priljezno molili za njega. Tu se vidi pomoc bratske molitve u teskim zivotnim prilikama. 3) Najjasniju zapovest o molitvi za bliznje izrekao je Sveti Apostol Jakov; “Ispovedajte pak jedni drugima sagresenja i molite se Bogu jedni za druge da ozdravite. Mnogo pomaze usrdna molitva pravednika”. Ovde je u potpunosti potvrdjeno ranije navedeno psiholosko umovanje.

A sta da se kaze o primeru Apostola Pavla koji nam je dat kao obrazac molitve za drugog. Jedan pisac primecuje da taj primer Svetog Apostola Pavla treba da nas pouci koliko je uzajamna molitva potrebna, jer i taj sveti i tako snazni duhovni podviznik priznaje svoju potrebu u duhovnoj molitvenoj pomoci. U svojoj “Poslanici Jevrejima” on pise: “Molite se za nas. Jer smo uvereni da imamo dobru savest zeleci da se u svemu dobro vladamo”. Imajuci ovo u vidu, kako bi nerazumno bilo osloniti se samo na sopstvene molitve i uspehe, kada i ovaj blagodatni sveti muz, rukovodjen smirenjem, trazi i molitve bliznjih (Jevreja) da bi se sjedinile sa njegovom. I zato, sa smirenjem, prostotom i ljubavlju, ne smemo da odbacujemo niti prenebregavamo molitvenu pomoc cak i najslabijeg medju verujucima, jer ni prozorljivi duh Apostola Pavla nije u ovom slucaju pravio razliku, nego je trazio molitvu od svih, znajuci da se sila Bozja u slabosti projavljuje, te se i moze otuda projaviti i, u na prvi pogled, nemocnim molitvenicima…

Ubedivsi se ovim primerom, primetimo jos da molitva jednih za druge potvrdjuje i savez hriscanske ljubavi koju je Bog zapovedio, svedoci o smirenju onoga koji se moli, i razgoreva uzajamnu molitvu.

PROFESOR. – Predivna su i tacna rasudjivanja i dokazi vasi. Ali bi bilo zanimljivo da od vas cujemo nacin i oblik molitve za bliznje, jer ja mislim da, ako plodotvornost i usrdnost molitve zavisi od postojanog uticaja duha molitvenika na duh onoga koji zahteva molitve – nece li takvo nastrojenje duse smetati neprestanom prebivanju u nevidljivom prisustvu Bozjem, i izlivanju duse pred Bogom u njenoj sopstvenoj nuzdi. A ako bismo se samo jedan ili dva puta na dan setili svog bliznjeg i molili za njega Bozju pomoc – hoce li to biti dovoljno za potkrepljenje duse onoga za koga se molimo? Krace receno: zeleo bih da saznam kako se moliti za bliznje?

MONAH. – Ma o cemu da se molimo, molitva ne treba i ne moze da nas udaljava od Boga: zato sto se ona izliva pred Bogom, to ona i pretpostavlja Njegovo prisustvo. Sto se tice nacina moljenja za bliznje, treba primetiti da se sila ove molitve sastoji u iskrenoj hriscanskoj brizi za bliznjeg, i po meri te brige, ima uticaja na dusu bliznjeg. Zato, pominjuci ga (bliznjeg), treba uzdici misao ka Gospodu i prineti molitvu sledeceg sadrzaja: Milostivi Gospode, neka bude volja Tvoja; Ti Koji hoces da se svi ljudi spasu i dodju u poznanje istine: spasi i pomiluj slugu Tvoga (toga i toga). Primi ovu moju zelju kao vapaj ljubavi koju si Ti zapovedio.

Obicno se ove reci ponavljaju ili u vreme odredjeno za molitvu, ili kad se okrece brojanica. Iz iskustva znam kako takvo moljenje blagotvorno deluje na onoga na koga se odnosi!

PROFESOR. – Poucan razgovor i svetle misli koje sam pocrpeo iz vasih rasudjivanja obavezuju da ih cuvam u secanju, da vam budem blagodaran i da u svom srcu uvek nosim postovanje i zahvalnost…

BOGOTRAZITELj I PROFESOR. – I tako je doslo vreme naseg odlaska, najusrdnije prosimo vase molitve, da nas prate i usmeravaju na putu nasem!

- Bog mira, Koji podize iz mrtvih Velikoga Pastira ovaca, krvlju zaveta vecnoga, Gospoda naseg Isusa Hrista, neka vas usavrsi u svakom delu dobrom, da vrsite volju Njegovu, tvoreci u vama ono sto mu je ugodno kroz Isusa Hrista, Kome slava u vekove vekova. Amin.

Published in: on Listopad 5, 2008 at 6:27 pm  Isključi komentare  
Tags: , , , , , , ,
Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 65 drugih sljedbenika