Pouka XXVI – O RASUĐIVANjU

Sveti Jovan Ljestvičnik
LJESTVICA

Pouka XXVI

O RASUĐIVANjU

a) O pomislima, strastima i vrlinama

(1013) Rasudjivanje kod pocetnika predstavlja tacno poznavanje samoga sebe. Kod onih sto su dospeli do sredine, rasudjivanje je duhovno culo kojim se nepogresivo razlikuje pravo dobro od prirodnog dobra i od onog sto je dobru suprotno. Kod savrsenih, rasudjivanje je znanje, koje u njih dolazi putem bozanskog ozarenja i koje je sposobno da svojim svetilnikom osvetli i ono sto je u dusama drugih ljudi tamno. Uopste, smatra se da je rasudjivanje tacno shvatanje Bozanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima cista srca, cista tela i cistih usana.

Ko je pobozno svrgnuo prve tri strasti, svrgnuo je ujedno i ostalih pet [1], a ko i ne haje za njih, nijednu drugu strast nece pobediti.

Rasudjivanje je neuprljana savest i cisto osecanje.

Niko ne sme da u neznanju svome padne u nevericu, kada u monaskom zivotu vidi ili cuje za nesto natprirodno. Jer, tamo gde se javlja Bog, koji je iznad prirode, desavaju se i mnoge natprirodne stvari.

Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz naseg nehata, ili iz nase gordosti, ili iz zavisti demona. Bedan je prvi; svebedan drugi; a treci – tri puta blazen! U svim slucajevima treba da se rukovodimo svojom savescu po Bogu, da bismo, doznavsi odakle vetar duva, na odgovarajuci nacin i jedra razvili.

U svim nasim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da sprece izvrsenje naseg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokusaju pretrpe poraz, staraju se da bar ono sto se cini ne bude ucinjeno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu promase, tiho nam se prikradu i hvale nas u dusi nasoj kao ljude koji u svemu zive po Bozijoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmisljanje o smrti; drugome – poslusnost i samonipodastavanje; trecem – neprestano prekorevanje samoga sebe.

To je trud pred nama, dok ne udje u svetiliste nase (Ps.72, 15-16) oganj Boziji: tada vec nece biti u nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog nas je oganj koji spaljuje (Pon.Zak.4,24; Jev.12, 29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku losu naviku i okorelost, bez obzira da li se radi o necem unutrasnjem ili spoljasnjem, vidljivom ili nevidljivom.

Demoni, opet, cine suprotno onome sto smo sad rekli. Kad oni pobede dusu, i svetlost uma pomrace, u nama, jadnima, nema vise ni trezvoumlja, ni rasudjivanja, ni saznanja, ni obzira, vec samo ostaje tupost, neosetljivost, nerasudljivost, zaslepljenost.

Sve sto smo rekli vrlo dobro znaju oni koji su se otreznili od bluda, ili oni koji su se umerili u svojoj (1016) prevelikoj slobodi, ili pak ljudi koji su od bestidnih postali stidljivi. Oni dobro znaju kako su se posle sticanja trezvoumlja i izbavljenja od duhovnog slepila (bolje reci, od osakacenja uma), stideli samih sebe pred sobom zbog onoga sto su pre toga govorili i cinili, ziveci u slepilu.

Lopovi se nece usuditi da kradu, niti ce se odvaziti na ubistvo, niti ce pogubiti dusu nasu, pre no sto u njoj padne mrak. Kradja je neosetno zarobljavanje duse. Ubistvo duse jeste usmrcenje slovesnog uma palog u nepristojna dela. Pogubljenje duse jeste ocajanje posle izvrsenog bezakonja.

Kada se radi o izvrsenju jevandjelskih zapovesti, niko ne treba da se izvinjava svojom nesposobnoscu. Ima dusa koje su ucinile i vise od onoga sto trazi zapovest. Neka te u to uveri onaj koji je zavoleo bliznjeg vise od samoga sebe i za njega dao dusu, premda i nije dobio naredbu od Gospoda [2]. Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u sve mreze se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude postali: zvezde, lekari, svetila, krmanosi, uceci ljude svojstvima i izgledu svake bolesti, i spasavajuci svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom.

Ako ima nekih koje tiranisu ranije stecene navike, a sposobni su da uce druge makar i prostom recju – neka uce. Mozda ce se jednom makar i svojih reci zastideti, i poceti da ih sprovode u delo. (Samo da uz to nemaju i neki polozaj vlasti). I zbice se na njima ono sto sam vec jednom prilikom video da se desava nekim ljudima koji se valjaju po blatu: onako iskaljani, oni su prolaznicima, radi njihovog spasa, objasnjavali kako su upali u glib, upozoravajuci ih da i oni ne krenu istim putem. Radi spasenja drugih, Svemocni je i njih izbavio od blata grehova. Ukoliko se, pak, oni koji pate od strasti hotimicno predaju uzivanjima, onda neka cutanjem pokazu svoju mudrost. Radi njih, naime, poce Isus i tvoriti i uciti (Dap.1,1).

Burno, zaista burno more prelazimo, o, moji smireni monasi, prepuno mnogih vetrova i stena, virova i pirata, vrtloga i ponora, cudovista i valova. Pod stenom u dusi treba podrazumevati divlji i nagli gnev; vir je beznadeznost koja obuzima um i vuce ga u dubinu ocajanja; ponor je neznanje, u kome se zlo uzima za dobro; cudoviste je ovo dosadno i divlje telo; pirati – najopasniji sluzbenici slavoljublja [3], koji pljackaju nase blago i trud vrlina; val je naduven i pretovaren trbuh, koji nas svojom (1017) pozudom predaje onoj nemani; a vrtlog je gordost, svrgnuta s neba, koja nas do neba uznosi i do pakla obara.

Oni koji izucavaju nauke znaju kakvo ucenje odgovara pocetnicima, kakvo srednjima, a kakvo samim uciteljima. Obratimo svu svoju paznju i [utvrdimo] nismo li jos u redu pocetnika, iako vec dugo vremena ucimo. Svi smatraju da je sramota videti starca da ide u osnovnu skolu.

Najbolja azbuka [4] za sve je sledeca:

poslusnost

post

kostret

pepeo

suze

ispovedanje

cutanje

smirenje

bdenje

hrabrost

mraz

rad

muka

ponizenja

skrusenost

nepamcenje zla

bratoljublje

blagost

prosta i neljubopitljiva vera

nemarenje za svet

nemrzeca mrznja prema roditeljima

bespristrasce

prostodusnost sa bezazlenoscu

dobrovoljna skromnost


Domet i plod naprednih:

odsustvo tastine

bezgnevlje

nada

bezmolvije

rasudjivanje

trajno secanje na Boziji Sud

milosrdje

gostoljublje

umereno poucavanje

bestrasna molitva

nesrebroljublje


Krajnja granica, pravilo i zakon za duhove i tela, koji jos u ploti dostizu savrsenstvo:

nezarobljeno srce

savrsena ljubav

izvor smirenoumlja

ushicenje uma

useljenje Hrista

neukradljivost svetlosti i molitve

izobilje ozarenja Bozijeg

ceznja za smrcu

mrznja prema zivotu

bezanje od tela

zastupnik sveta

prinuditelj Boga

sasluzitelj andjela

bezdan znanja

dom tajni

cuvar neizrecivih otkrivenja

spasilac ljudi

bog demona

gospodar strasti

vladar tela

upravitelj prirode

tudjin grehu

dom bestrasca

podrazavalac Gospoda uz pomoc samog Gospoda.

Kad telo boluje, potrebno nam je veliko trezvoumlje. Ugledavsi nas kako lezimo na zemlji, nesposobni da se odupremo telesnim podvigom, demoni pokusavaju da nas upravo tada napadnu s narocitom zestinom. Na one koji zive u svetu, za vreme bolesti napada demon gneva, a ponekad i demon hule. One koji zive van sveta, ukoliko imaju svega dovoljno, u to vreme muce demoni stomakougadjanja i bluda. A ako zive na mestima neudobnim i podviznickim, na njih jurisa demon uninija i nezahvalnosti.

Primetio sam da kurjak bluda povecava muke bolesnim ljudima, proizvodeci i u samim bolovima pohotljive osecaje i istecenja. Bese uzasno videti kako se telo usred zestokih bolova nadrazuje i besni. Onda sam se okrenuo na drugu stranu, i video ljude koji leze bolesni, i koje u samoj bolesnickoj postelji tesi bozansko dejstvo i umilenje. Tom utehom oni su i bolove stisavali. I bili su tako raspolozeni, da uopste nisu vise ni zeleli da se izlece od svoje bolesti. Potom se osvrnuh, i videh teske pacenike, koji su se bolescu, kao nekom epitimijom, izbavili od (1020) dusevne strasti. I proslavih Onoga koji blatom cisti od blata.

Sav duhovan po svojoj sustini, um poseduje i osobito duhovno culo. Takva priroda ljudskog uma svakog coveka nagoni da traga za tim culom u sebi, bez obzira da li ga vec ima ili ne. Jer, kada se to duhovno culo pokaze u nama, prestaje uobicajeno dejstvo telesnih cula. I to je upravo ono sto jedan mudrac, poznavajuci stvar, rece: “I naci ces bozansko culo” [5].

U pogledu delatnosti i reci, misli i dozivljaja duse, monaski zivot treba da tece u osecanju srca. Inace, on nije monaski, da i ne govorim – andjelski!

Drugo je promisao Boziji, a drugo – pomoc, drugo – zastita, a drugo – milost Bozija, i drugo – uteha. Promisao se odnosi na svu prirodu; pomoc se daje vernima, i samo njima; zastita se pruza takodje vernima, ali onima koji su pravi vernici; milost Bozija ukazuje se samo onima koji mu sluze, a uteha – onima koji ga vole.

Ono sto je za jednoga lek, za drugoga je otrov. A ponekad jedna ista stvar jednom te istom coveku, kada se daje u prikladno vreme, sluzi kao lek, a kada se daje u neodgovarajuce vreme, deluje kao otrov. Video sam jednog nevestog lekara, koji je ponizio jednog slabog bolesnika, i time mu nista drugo nije ucinio osim sto ga je bacio u ocajanje. A videh i jednog darovitog lekara, koji je posredstvom ponizenja izvrsio operaciju nadmenog srca i iz njega izvukao sav gnoj. Video sam jednog istog bolesnika, kako jednom prilikom radi ociscenja necistote pije lek poslusnosti, krece se, hoda, ne spava; a drugom prilikom, imajuci bolesno oka duse, prebiva nepokretan, u bezmolviju i cutanju. Ko ima usi da cuje, neka cuje!

Izvesni ljudi, ne znam zbog cega (jer nisam naucio da radoznalo istrazujem svojom glavom ono sto je Boziji dar), jesu tako reci po prirodi skloni uzdrzanju, ili bezmolviju, ili cistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih cine. Iako s vremena na vreme dozive poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak vise pohvaljujem nego prve.

Ne hvali se mnogo, covece, bogatstvom koje si bez muke stekao. Predvidevsi tvoju veliku stetu, tvoju nemoc i tvoju propast, Darodavac je hteo da te svojim darovima, koje nisi zasluzio, nekako spase.

Pouke i navike, i citavo vaspitanje koje smo dobili u detinjstvu, kad odrastemo mogu da nam pomazu ili da nas, pak, ometaju u postizanju vrlina u monaskom zivotu.

Monasima su svetlost andjeli, a svetlost svima ljudima – monaski zivot. Zbog toga, neka se monasi podvizavaju da u svemu pruzaju dobar primer, ne dajuci ni najmanje povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome sto rade, tako i (1021) u onome sto govore. Jer, ako svetlost postane tama, koliko ce tek biti mracna tama koja vec jeste mrak, tj. oni koji zive u svetu (up. Mt.5,14-16; 6,22-23)?!

Ako me, dakle, vec slusate, onda, vi koji hocete da slusate, znajte: bolje je za nas da ne otezavamo zivot samima sebi, da ne rastrzemo svoju jadnu dusu boreci se s hiljadama hiljada i s milionima miliona neprijatelja, jer necemo stici ni da upoznamo, niti uopste da primetimo sva lukavstva njihova.

Uz pomoc Svete Trojice, naoruzajmo se za borbu protiv tri strasti – trima vrlinama [6]. Inace cemo navuci na sebe velike muke.

Stvarno, ako i u nama bude Onaj koji pretvara more u kopno, bez sumnje ce i nas Izrailj, tj. um koji gleda Boga, preci bez bure more strasti i videti Misirce gde se dave u vodi suza. Ne bude li On sa nama, ko ce izdrzati bes valova strasti u telu ovome?!

Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela nasa, isceznuce neprijatelji Njegovi. Ako se, pak, kroz sagledavanje priblizimo Njemu, pobeci ce oni koji ga mrze, od lica Njegova (Ps.67,2) i od nas.

Postarajmo se da ucinimo bozanske stvari vise svojim sopstvenim znojem nego golim recima. U casu smrti duzni smo pokazati dela, a ne reci.

Cuvsi da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga nadju. Ono sto u tome trazenju nadju oni s mukom cuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili, lako rasipaju svoje bogatstvo.

Tesko je pobediti svoje rdjave navike bez velikog napora. Oni, pak, koji tim navikama ne prestaju dodavati nove – ili su pali u ocajanje nad sobom, ili nikakvu korist nisu imali od svog monaskog zivota. Uostalom, znam da Bog sve moze, jer Njemu nista nije nemoguce (up. Jov 42,2).

Neki su mi postavili tesko pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa razumom poput moga, i koje ne nadjoh ni u jednoj knjizi koja je dosla do mene: “Koje je, upravo, potomstvo osam strasti?”, ili: “Koja od tri glavne strasti radja koju od ostalih pet?” A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: “Majka bluda je stomakougadjanje, uninija – slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je slavoljublje”.

Posto mi ti cuveni oci pruzise objasnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauce koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to bestrasni oci odgovorise ljubazno da medju strastima nema ni reda ni smisla – sve je tu nered i zbrka. Potvrdjujuci svoju misao uverljivim dokazima, blazeni oci govorahu navodeci mnoge i verodostojne primere, od kojih neke stavljamo u ovu pouku, da bismo pomocu njih i ostalo ucinili jasnijim.

Na primer: neumesni smeh radja se ponekad od demona (1024) bluda, ponekad od demona tastine – kad covek samoga sebe u sebi necasno hvali, a ponekad i od uzivanja u jelu. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presicenosti, ponekad od posta – kada se posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili cak i od prirode. Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugadjanja stomaku, a ponekad od tastine. Uninije proizlazi ponekad od presitosti, a ponekad od nedostatka straha Bozijeg. Hula je upravo plod gordosti, a cesto dolazi i kao posledica toga sto smo bliznjega osudjivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona? Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrasca. To pristrasce dolazi, opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugadjanja stomaku ili od tastine, ili od mnogih drugih strasti. Zloba proistice iz uobrazenosti i gneva. Licemerstvo – od samozadovoljstva i svojeglavosti. Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima radjaju se od suprotnih roditelja.

I da ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati svaku pojedinacno), reci cu samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti.

Roditelji svakoga zla su culno uzivanje i lukavstvo. Covek koji je obuzet ovim strastima, nece videti Gospoda. Udaljenje od prvog, bez udaljenja od drugog, medjutim, ne donosi nam nikakvu korist.

Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluzi kao primer straha Gospodnjeg. I neka ti telesna ljubav bude slika zudnje za Bogom. Nista ne smeta da izvesne osobine vrlina uporedimo sa onim sto je njima suprotno.

Strasno se iskvarilo nase pokoljenje: sve je puno gordosti i licemerstva. Telesne podvige, po ugledu na drevne oce nase, mozda je jos i moguce kod nas sresti, ali se blagodatnih darova njihovih nase pokolenje ne udostojava, iako ljudskoj prirodi, cini mi se, nikada nisu bili toliko potrebni kao sada. Pravedno smo i kaznjeni: Bog se ne pokazuje u podvizima, vec u prostodusnosti i smirenju. Pa iako se sila Gospodnja u nemoci pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod nece stati na put smirenoumnome podvizniku.

Kad vidimo nekoga od nasih podviznika gde pati od neke telesne bolesti, ne bi trebalo da sa zlobom pitamo za uzrok njegove boljke. Bolje bi bilo da ga primimo sa prostodusnom i iskrenom ljubavlju, kao da je deo nasega tela, i kao vojnika ranjenog u borbi. Ima bolesti koje se dobijaju radi ociscenja od grehova, a ima i takvih koje treba da slomiju nas ponos. Kad vidi da je neko veoma len prema podvigu, nas dobri, svedobri Vladika i Gospod njegovo telo smiruje bolescu kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dusu ociscuje od rdjavih pomisli i strasti.

(1025) Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, moze se primiti ili onako kako treba, tj. mirno, ili sa uzbudjenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na primer, tri kaznjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treci je primio kaznu s velikom radoscu. Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima ukaze pocast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih sto prolaze putem zivota; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi ne bi kudili kao lenog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje duznosti i slicno.

Neka monasi brizljivo ispitaju sta upravo hoce da postignu svojim podvigom, kao sto ljudi koji dodju na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju zabu. Jer, i onda kada dobra dela cinimo, mi cesto vrsimo i ono zlo sto se tajno sa njima splelo, a da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se preplice stomakougadjanje, sa ljubavlju blud, sa rasudjivanjem podmuklost, sa mudroscu prepredenost, sa krotoscu podmuklost, mlitavost, lenost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoca za osnovani prekor, kao sto se i sa cutanjem preplice uobrazena poza uciteljstva, sa radoscu ponos, sa nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osudjivanje, sa bezmolvijem uninije i lenost, sa cistotom ogorcenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva kolomast, bolje reci – otrov, lepi se tastina.

Ne budimo tuzni ako nase molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslisene. Gospod hoce da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni. Oni koji nesto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju usliseni iz jednog od ovih razloga: ili zbog toga sto pre vremena traze, ili zbog toga sto traze nedostojno i iz sujete, ili zbog toga sto bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju trazeno.

Strasti napustaju ne samo vernike, vec i neke nevernike, te odlaze sve – osim jedne [7] koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona je tako stetna, da je u stanju zbaciti i sa neba.

Mislim da niko ne sumnja u to da demoni i strasti napustaju dusu, bilo za izvesno vreme ili za stalno. No, malo njih zna usled kojih nas razloga oni ostavljaju na miru. Gorivo strasti trosi se, sagorevano bozanskim ognjem [8], koji je iskorenjuje iz duse. Po meri toga kako se vestastvo iskorenjuje, dusa se cisti i strasti odlaze, izuzev ako ih sam covek vestastvenoljubivim zivotom i nemarom opet ne privuce. Demoni se planski povlace, da bi nas nacinili neobazrivima, te da bi iznenada ugrabili bednu dusu.

Znam i za jedno drugo povlacenje zveri: do njega dolazi kada se dusa konacno navikne na greh. To je nesto slicno kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od sise, sisaju svoje prste.

(1028) Znam jos i za peto bestrasce u dusi, koje nastaje usled velike prostodusnosti i pohvalne nevinosti. Takvima pravedno salje svoju pomoc Bog koji spasava prave srcem (Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao sto i mala deca nisu ni svesna svoje nagote kada ih svuku.

U coveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je nasoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su narocito jasne: milosrdje – jer i pagani imaju samilosti; ljubav – jer i zivotinje cesto zasuze kada ih razdvajaju; vera – jer nju sami od sebe radjamo; nada – zato sto i mi uzamljujemo, i trgujemo, i sejemo – nadajuci se da cemo se obogatiti.

Ako je ljubav, kao sto smo pokazali, vrlina koju mozemo imati po samoj prirodi – a ona je sveza i punota zakona (Kol.Z, 14; Rim.13,10) – znaci da vrline uopste nisu daleko od nase prirode. Neka se, zato, zastide oni koji se pozivaju na svoju navodnu nesposobnost da cine dobro.

Medjutim, ima i natprirodnih vrlina: cistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post, neprestano umilenje. Nekima od njih naucili su nas ljudi, drugima – andjeli, a nekima je, opet, sam Bog Slovo Ucitelj i Darodavac [9].

Kad biramo izmedju dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, cesto nas braca posete bas onda kada se molimo. Ili – ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivsi ga da ode a da mu nismo rekli ni reci. Ljubav je veca od molitve: molitva je delimicna vrlina, a ljubav je sveobuhvatna vrlina.

Jednom prilikom, dok sam jos bio mlad, dodjoh u neki grad, i tamo me, dok sam sedeo za trpezom, u istom trenutku spopadose dve pomisli: pomisao stomakougadjanja i pomisao slavoljublja. Bojeci se posledica popustanja besnilu stomaka, dozvolio sam pre da me pobedi slavoljublje. Znao sam, naime, da kod mladih demon slavoljublja cesto pobedjuje demona stomakougadjanja. I pravo je. Kod svetskih ljudi, koren svih zala jeste srebroljublje (1.Tim. 6,10), a kod monaha – ugadjanje stomaku.

Bog po svome promislu cesto u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti. Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgresnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom, cime sticu nepropadljivo blago smirenoumlja.

Pocetnik ne moze postici smirenje ako ne zivi u poslusnosti. Svaki samouk covek, naime, koji je bez icije pomoci savladao kakvu vestinu, sebe smatra izuzetnim.

Oci s pravom tvrde da se delatni [zivota monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz posta i poslusnosti. Post (1029) istrebljuje telesne pozude, a poslusnost, razvijajuci smirenoumlje, utvrdjuje uspeh postignut pomocu prve vrline. Stoga i plac ima dvostruko dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja.

Poboznim ljudima je svojstveno da daju svakome koji trazi; poboznijim, da daju i onome koji ne trazi; ne traziti, pak, nazad nista od onih koji su uzeli, ni onda kada su u mogucnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je iskljucivo bestrasnicima.

Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve strasti i vrline: u pocetku, u sredini ili na kraju.

Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske. Blazeni su poslednji, svebedni srednji, a prvi – do kraja nepotrebni.

Postoji izvesno osecanje, ili mozda navika, koja se zove izdrzljivost u mukama. Obuzet ovim osecanjem, covek se vise nikada nece uplasiti ili pobeci od muka. Duse mucenika, prozete tim slavnim osecanjem, s lakocom su prkosile i najstrasnijim mukama.

Drugo je cuvanje pomisli, a drugo – strazarenje nad umom. Koliko je istok daleko od zapada, toliko je drugo uzvisenije od prvog, premda i teze.

Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivreciti im; sasvim nesto trece je nipodastavati ih i prezirati. O prvome svedoci onaj koji je rekao: Boze, dodji mi u pomoc, i ostalo (Ps.69,2); o drugome – onaj koji rece: Odgovoricu onima koji me vredjaju, rec suprotnu (Ps. 118,42), i opet: Stavio si nas kao predmet raspre susedima nasim (Ps.38,10); svedok, pak, trecega je onaj koji je pevao: Zanemeh, i ne otvorih usta svoja (Ps. 38,2), i: Postavih strazu pred ustima svojim, kad ustade gresnik protiv mene, i opet: Gordi prestupise zakon preko svake mere; ali od gledanja u Tebe ne odustadoh (Ps.118,51). Srednji se cesto sluzi prvim nacinom, zbog svoje nespremnosti; prvi jos nije u stanju da odbija neprijatelja drugim nacinom; a treci pljuje na demone.

Po prirodi stvari, nemoguce je da se nesto bestelesno ogranicava telom. Ali, sve je moguce Bogu Tvorcu.

Kao sto oni koji imaju zdravo culo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako i cista dusa u drugima prepoznaje kako miomir sto ga i sama od Boga dobi, tako i smrad od kojeg se sama savrseno oslobodila, premda drugi to i ne osecaju.

Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguce da se svi spasu i pomire sa Bogom.

Neka ne ovladaju tobom oni tudjinci, demoni, koji hoce da se upustis u ispitivanje neshvatljivih tajni Bozijeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno nasaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, ocigledno, porod gordosti.

Postoji demon srebroljublja koji cesto glumi smirenost, (1032) a postoji i demon slavoljublja koji podstice na davanje milostinje, isto onako kako to cini i demon slastoljublja. Ako budemo cisti od poslednja dva demona, nemojmo prestati da na svakom mestu cinimo dela milosrdja.

Neki rekose da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni slozno misle o nasoj propasti.

Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i plemenita teznja, uz Bozije sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi. Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisijast (Ekl.3,1 i d.). To se odnosi i na ono sto sacinjava nas sveti monaski zivot. Stoga cemo, ako hocete, ispitati koje delatnosti kome vremenu najvise odgovaraju.

Bez sumnje, za podviznike postoji i vreme odmora (mislim na one podviznike koji tek pocinju borbu); postoji vreme suza i vreme zaledjenosti srca; vreme za pokoravanje i vreme zapovedanja; vreme za post i vreme za jelo; vreme za borbu protiv neprijateljske culnosti i vreme kada culnost miruje; vreme dusevne oluje i vreme tisine uma; vreme za tugu srca i vreme radosti duhovne; vreme za pricanje i vreme za slusanje; vreme za prljanje (mozda zbog gordosti) i vreme ociscenja (zbog smirenosti); vreme za rat i vreme sigurnog mira; vreme za bezmolvije i vreme za neometano zanimanje; vreme za neprestanu molitvu i vreme za svesrdno vrsenje drugih duznosti.

Ne trazimo, dakle, pre vremena ono sto ce doci u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnoscu. Ne trazimo leta u zimu, ni zetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za zetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo racuna, necemo posle ni u odgovarajuce vreme dobiti ono sto tom vremenu pripada.

Po neshvatljivom promislu Bozijem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre no sto su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po zavrsenom trudu; a neki, najzad, u casu smrti. Treba ispitati, ko je medju njima smireniji od ostalih.

Postoji jedna vrsta ocajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od opterecenja savesti i nesnosne tuge, u kome dusa, pod teretom velikog broja rana, tone i davi se u dubini beznadja. A postoji i jedna druga vrsta ocajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog misljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu zasluzili takvo ponizenje.

Ko pazljivo ispita i jednu i drugu vrstu ocajanja, naci ce da izmedju njih postoje izvesne razlike: u prvom slucaju, covek se predaje ravnodusnosti; u drugom, on ocajava, ali nastavlja sa podvigom, premda se jedno sa drugim ne moze (1033) uskladiti. Prvu vrstu ocajanja obicno lece uzdrzanje i nada, a drugu vrstu smirenje, i jos – nikoga ne osudjivati.

Ne bi trebalo da se cudimo ili sablaznjavamo videci kako neki ljudi govore dobro, a cine zlo. I onu zmiju u raju, ponela je i unistila gordost.

Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslusanja ili ne, da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitas] da li ih zaista preduzimas po Bogu.

Ukoliko kao pocetnici zapocnemo neki podvig (bilo mali ili veliki), pa primetimo da se u nasoj dusi ne povecava do tada vec stecena smirenost, izgleda mi da ga ne cinimo po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono sto cinimo u skladu sa voljom Gospodnjom jeste bas ta smirenost; kod srednjih vec mozda i obustavljanje unutrasnje borbe; a kod savrsenih – povecanje i obilje bozanske svetlosti.

Male stvari za velike ljude mozda i nisu male, a ono sto je za male ljude veliko, niposto ne mora biti savrseno.

Kada se vazduh ocisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I dusa koja se udostojila oprostaja grehova, nesumnjivo vidi bozansku svetlost.

Drugo je greh, drugo – izostavljanje dobra, drugo – nehat, a drugo – strast, i drugo – pad. Ko je u Gospodu sposoban da ovo ispita, neka sve sa tacnoscu razmotri [10].

Neki iznad svega cene cudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajuci da ima i mnogo uzvisenijih darova koji su skriveni, no bas zato i slobodni od pada.

Ko se savrseno ocistio, vidi cak i dusu bliznjega (premda ne dusu kao takvu), upravo stanje u kome se dusa bliznjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu ociscenja, o stanju duse svog bliznjeg zakljucuje samo na osnovu spoljnih dejstava.

Mala vatra ponekad zbrise citavu sumu, kao sto se i citav trud moze izgubiti kroz malu pukotinu.

Ponekad odmor tela (koje je neprijatelj dusi) ozivljava silu uma umesto da raspiri oganj pohote. Ponekad, naprotiv, iznuravanje tela dovodi do ozivljavanja pohote, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Onoga koji na nepoznat nacin umrtvljuje pozudu nasega uvek zivog tela.

Videci da nas izvesni ljudi vole ljubavlju Bozijom, u njihovom prisustvu treba narocito da pazimo na svoje ponasanje. Nista tako ne razara ljubav, i nista toliko ne izaziva mrznju, kao prevelika sloboda u ophodjenju.

Oko ljudske duse je nesto tako duhovno i prekrasno, da, izuzev onoga sto poseduju bestelesna bica, nadmasa sve sto se moze zamisliti. Stoga i oni koji su obuzeti strascu cesto mogu pogoditi misli u dusama drugih ljudi, zahvaljujuci svojoj velikoj ljubavi prema njima, narocito ako sami nisu ogrezli u telesne prljavstine. Onome sto je nevestastveno nista nije tako suprotno kao ono sto je vestastveno! Neka citalac odatle sam izvede zakljucak.

Gatanje [11] se kod onih sto zive u svetu protivi veri u Boziji promisao, a kod nas [tj. monaha] – duhovnoj mudrosti. Dusevno nemocni ljudi u telesnim (1036) tegobama, opasnostima i spoljnim iskusenjima treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savrseni ce to videti u dolasku Duha i umnozavanju blagodatnih darova.

Postoji demon koji nam prilazi cim legnemo u postelju, i koji nas obasipa zlim i necistim mislima, kako bismo, onako tromi, ne naoruzavsi se protiv njih molitvom, zaspali sa prljavim mislima, te sanjali prljave snove.

Postoji jedan duh, zvani “preteca”, koji nas prima odmah po budjenju, i prlja nase prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan ce pripasti onome koji ga prvi dobije. Jedan odlican podviznik saopstio mi je misao koja zasluzuje da se spomene: “Po ranome jutru ja vec unapred znam kako ce mi citav dan proteci”.

Mnogo je puteva poboznosti, kao sto je i mnogo puteva propasti. Zato se cesto desava da onaj put koji je za jednog coveka dobar, drugome ne odgovara, premda je namera i jednog i drugog ugodna Gospodu.

Kada se nadjemo u iskusenju, demoni se bore da kazemo ili ucinimo nesto bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u dusu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu (up. Lk.18,11).

Ljudi koji misle na ono sto je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dusom po smrti svojoj. A oni koji misle samo na ono sto je dole, dole i odlaze. Za duse koje se razdvajaju od tela, ne postoji neko trece, srednje mesto.

Samo je jedna tvorevina Bozija [tj. dusa] dobila bice u necemu drugome, a ne u sebi samoj. Cudno je, onda, kako ona moze da postoji van onoga u cemu je dobilo bice?

Pobozne kceri se radjaju od poboznih majki. A otac samih majki je Gospod. Ne bi bilo neosnovano primeniti isto nacelo i na ono sto je suprotno recenome.

Kukavica neka i ne ulazi u borbu – naredjuje Mojsije (ili tacnije – Bog, up. Pon.Zak.20,8; Sud.7,3) – da ne bi poslednja prelest duse bila gora od prvoga pada tela. I pravo je!

Svetlost za sve udove tela su telesne oci. A mislena svetlost za sve bozanske vrline jeste rasudjivanje.

b) O prevashodnom rasudjivanju

(1056) Kao sto zedan jelen zudi za izvorima sumskim (Ps.41,2), tako i monasi zude za razumevanjem svete volje Bozije. Osim toga, oni zele da znaju i kada se sa tom voljom mesa nasa sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji Bozijoj.

Pred nama je zadatak da pisemo opsirno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako resiti: koje smo podvige (1057) duzni izvrsiti bez ikakvog oklevanja i opomene (prema onome koji rece: “Tesko onome koji odlaze iz dana u dan i od vremena do vremena!”), a koje, opet, treba da obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje (kao sto savetuje onaj sto je rekao: Ratovaces savetujuci se /Pric.,24,6/, i jos: Sve neka biva blagoobrazno i uredno /1.Kor. 14,40/).

Jer, ne mogu svi, ponavljam, ne mogu svi brzo i zdravo prosuditi ova teska pitanja. To cesto ispoljava cak i onaj bogonosac, kroz koga je Duh govorio, moleci se ponekad: Nauci me da vrsim volju Tvoju, jer si Ti Bog moj (Ps.142,10), a ponekad opet: Vodi me ka istini Tvojoj (Ps.24,5), i opet: Pokazi mi, Gospode, put kojim cu ici, jer Tebi predajem dusu svoju (Ps.142,8) od svake ovozemaljske brige i svake strasti.

Svi koji hoce da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi. Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodusnoscu, da sa smirenim i nedvoumnim srcem upitaju oce ili bracu, i da njihove savete prime kao da dolaze iz usta Bozijih, cak i ako je ono sto oni kazu suprotno njihovom rasudjivanju, pa cak i ako upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare duse koje su se sa verom i bezazlenoscu podvrgle savetu i sudu bliznjega, cak ako bi i nerazumni bili oni kojima su se obratili s pitanjem. Kroz njih bi u tome slucaju govorio sam nevestastveni i nevidljivi Bog.

Puni su velikog smirenoumlja ljudi koji se bez dvoumljenja pridrzavaju gore spomenutog pravila. Neko je dosao cak do toga do svoju muku poveri strunama psaltira (up. Ps.48,5). Zamisli, medjutim, kolika je razlika izmedju slovesnog uma i mislene duse, s jedne strane, i bezdusnih zvukova jednog muzickog instrumenta, s druge strane!

Mnogi ljudi koji, u nameri da samostalno dodju do poznanja volje Bozije, nisu postigli gore navedeno dobro tako savrseno i lako (buduci da su pokusali da sami po sebi i sami u sebi shvate sta je ugodno Gospodu), saopstili su nam vrlo mnoga i razlicita misljenja o tome pitanju. Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju Boziju, odvracahu svoju misao od svake pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duse (hocu da kazem: i prema onome koji pobudjuje na odredjeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnazen od sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko odredjenih dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako sto je sam umni Um sa njihovim umom umno razgovarao, ili tako sto je iz duse savrseno iscezavala pomisao na jednu od onih mogucnosti opredeljenja. Drugi su zakljucili da je delo koje cine Bozije po mukama i teskocama na koje bi naisli posto bi ga se prihvatili, saglasno recima apostola: Htedosmo doci k vama – bar ja Pavle nekoliko puta – i (1060) spreci nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po neocekivanoj pomoci Bozijoj u izvrsenju [odredjenog] dela osecali njegovu bogougodnost, secajuci se reci: Svakome koji resi da cini dobro, pomaze Bog (up. Rim.8,28).

Ko je prosvecenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje Bozije na drugi nacin (tj. molitvom), kako u onim slucajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad stvar nije hitna, i to bez zakasnjenja.

Kolebati se pri donosenju odluke, i ostati dugo neodlucan, jeste znak neprosvecene i slavoljubive duse.

Nije Bog nepravedan, pa da zakljuca dveri milosrdja pred onima koji sa smirenjem kucaju na njih.

U svim nasim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje nasu nameru. Sve sto je cisto od pristrasca i svake prljavstine, i cini se iskljucivo radi Gospoda, a ne radi bilo cega drugoga – uracunace nam se u dobro, makar i ne bilo sasvim dobro. Ispitivanje, pak, onoga sto je iznad nas nije bezopasno. Sud Gospodnji o nama je neshvatljiv.

Gospod cesto promisliteljski hoce da sakrije svoju volju od nas, znajuci da bismo se oglusili o nju kada bismo je razumeli, i time samima sebi naneli jos vecu stetu.

Pravo srce je slobodno od sarenila stvari, i bezopasno plovi na brodu bezazlenosti.

Ima junackih dusa koje se prihvataju podviga sto prevazilaze njihovu moc, pokrenute ljubavlju i smirenoscu srca. A ima i gordih srca, koja cine isto. Cesto bas nasi neprijatelji hoce da preduzimamo ono sto je iznad nasih moci, kako bismo, ne postignuvsi nikakvog uspeha, ostavili cak i ona dela koja odgovaraju nasim sposobnostima, i tako se nacinili predmetom njihovog izrugivanja.

Video sam i ljude, nemocne dusom i telom, koji se zbog mnostva grehova poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdrzavahu. Ja im rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.

Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad – druzenje sa rdjavim ljudima. No, cesto je za propast duse dovoljna njena sopstvena posunovracenost. Ko zivi u pustinji, ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a mozda i od treceg zla. Ko je podlozan trecem zlu, rdjav je na svakom mestu, buduci da nema sigurnijeg mesta od neba.

Kada nas neverni ili krivoverni ljudi zlonamerno napadnu, opomenimo ih jedanput, dvaput, pa prekinimo. A kada se radi o ljudima koji hoce da nauce sta je istina, ne smemo se ni do veka umoriti izlazeci u susret njihovoj zelji. Uostalom, i u jednom i u drugom slucaju treba da postupimo prema cvrstini naseg srca.

Veoma je nerazuman covek koji dize ruke od sebe slusajuci o natprirodnim vrlinama svetih. Naprotiv, one te kroz trisveto smirenje najbolje uce kako da jos bolje upoznas samoga sebe, i kako da u sebi otkrijes svoje slabosti.

Ima necistih koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na nas navedu na greh, vec nam savetuju (1061) da i druge uvucemo u zlo, kako bi nam i kazna bila teza.

Znao sam jednog coveka koji je svoju rdjavu naviku preneo na drugoga. Potom je dosao k sebi, poceo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov djak u zlu nastavljao da gresi, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti.

Veliko je, zaista veliko i tesko lukavstvo demona, i malo je ljudi koji ga mogu videti. Mislim, cak, da ga ni to malo ljudi ne vidi u potpunosti. Zasto da bas onda kada smo siti i presiti – bdimo trezvoumno, a kada postimo i mucimo se – san nas na najzalosniji nacin savladjuje? Zasto da budemo tako hladni kada se odajemo bezmolviju, a da se ispunjavamo umilenjem – kada zivimo sa drugima? Zasto da budemo kusani u snu upravo onda kada gladujemo, a kada se nasitimo – ostajemo bez iskusenja? Zasto da u oskudici budemo tako smraceni i bez umilenja, a kada pijemo vino – veseli i ganutljivi?

Ko je u stanju, neka to u Gospodu objasni neprosvecenima. Mi nista od svega toga ne razumemo. Mozemo reci samo to, da ova promena ne dolazi uvek od demona, vec i od sjedinjenja duse sa prljavom i lakomom debljinom [tj. telom], koja nam je data i sa kojom smo (ne znam kako) spojeni.

Pomolimo se Gospodu iskreno i smireno da bismo razumeli sve pomenute nepojmljive obrte. Pa ako i posle molitve jos dugo vremena budemo osecali u sebi isto dejstvo, znacemo da se ne radi o dejstvu demona, vec o samoj prirodi. A cesto i Bozanski promisao hoce da nam ucini dobro upravo kroz ono sto je protivno nasim teznjama, lomeci svim sredstvima nas ponos.

Opasno je zalaziti u dubinu Suda Bozijeg. Takvi radoznalci plove na brodu gordosti.

Neko je jednoga coveka koji je imao dar posmatranja upitao zasto je Bog izvesne ljude ukrasio blagodatnim darovima i cudesima iako unapred zna za njihov greh? A on rece: “Da bi i ostale duhovne ljude ucvrstio, da bi pokazao slobodu volje coveka, kao i da bi one koji i pored tolikih darova padnu nacinio neodbranjivim na svome Strasnom sudu”.

Jos nesavrseni zakon kaze: Pazi na sebe (Pon.Zak.15,9). A Gospod nam, kao vise nego savrsen, preporucuje da vodimo racuna i o popravci brata rekavsi: Ako li ti zgresi brat tvoj, i tako dalje (Mt.18,15). Ako je ukor tvoj cist i smiren, ako se, bolje reci, radi o dobronamernoj opomeni, onda ne izbegavaj da cinis sto Gospod zapoveda, narocito prema onima koji hoce da te poslusaju. Ako, pak, jos nisi dostigao taj stupanj, ispunjavaj bar starozavetni zakon.

Ne cudi se ako ti i prijatelji postanu neprijatelji zbog toga sto ih opominjes. Povrsni ljudi su orudje demona, narocito protiv onih koji se demonima suprotstavljaju.

(1064) Mnogo me cudi jedna stvar u nama: zasto se mi lakse i brze priklanjamo strastima, iako nam u ostvarivanju vrlina pomaze i Bog svemoguci, i andjeli, i sveti, a u suprotnom iskljucivo lukavi demon! O tome nisam u stanju, niti zelim da govorim podrobno.

Ako sve sto je stvoreno ostaje onakvim kakvim je stvoreno, kako ja onda mogu biti (kako veli veliki Grigorije) i obraz Boziji i pomesan s blatom [12]?! Stvoreno bice, pak, koje je postalo drukcije nego sto je bilo stvoreno, svakako ce zudeti za svojim prvobitnim stanjem. Stoga svaki covek treba da upotrebi sva sredstva kako bi ovaj prah uzdigao i tako reci ustolicio na prestolu bozanskom.

Niko, dakle, ne sme da se odrice od ovog penjanja: put je slobodan i vrata su otvorena. Slusanje o vrlinama duhovnih otaca podstice um i dusu na revnost. A slusanje njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih. Covek koji ima dar rasudjivanja, nasao je zdravlje i unistio bolest.

Covek se [obicno] sitnim, beznacajnim stvarima divi iz dva razloga: ili usled krajnjeg neznanja, ili radi smirenoumlja, velicajuci i hvaleci ono sto bliznji radi.

Treba da se borimo ne samo braneci se od demona nego i napadajuci ih. Ko se samo brani, ponekad pobedi, a ponekad i sam bude pobedjen. A ko napada, uvek progoni neprijatelja.

Ko je pobedio strasti, ubio je demone: pretvarajuci se da ima strasti koje u stvari nema, on svoje neprijatelje dovodi u zabludu i ostaje spokojan.

Pretrpevsi uvredu, jedan brat ostade potpuno miran u srcu, i pomoli se u sebi; potom ipak zapoce plakati zbog toga sto su ga uvredili, skrivajuci svoje bestrasce prividnom strascu. Drugi jedan brat se pravio da zudi za prvenstvom, iako ga uopste nije zeleo. Kako da ti predstavim cistotu coveka koji u javnu kucu udje toboz radi greha, a bludnicu privede podviznistvu [13]? Jednome bezmolvniku, neko rano izjutra donese grozd. Po odlasku posetioca on navali na njega i pojede ga bez ikakvog apetita, pretvarajuci se pred demonima da pati od ugadjanja stomaku. Drugi monah se, opet, izgubivsi nekoliko grancica za pletenje korpi, celog dana pravio tuznim zbog gubitka. Takvim podviznicima potrebno je veliko trezvoumlje, kako ne bi, u nameri da se narugaju demonima, i sami bili izlozeni njihovom podsmehu. To su zaista ljudi za koje neko rece: Kao varalice i kao istiniti (2.Kor.6,8).

(1065) Ko zeli da Gospodu predstavi cisto telo i cisto srce, treba da se drzi bezgnevlja i uzdrzanja. Bez ove dve vrline, sav nas trud je uzaludan.

Kao sto oci razlicitih ljudi razlicito vide boje, tako su i ozarenja mislenog Sunca [tj. Boga] u dusi mnogobrojna i razlicita. Jedno dolazi od telesnih suza, a drugo od suza dusevnih, jedno preko telesnih ociju, a drugo preko ociju umnih, jedno od slusanja reci, a drugo u radosti koja nastaje u dusi, jedno od bezmolvija, a drugo od poslusnosti. Uza sve to, postoji i ozarenje koje na neizreciv i neopisiv nacin um u svetlosti predstavlja Hristu.

Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit covek se najvise trudi da stekne vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uci takvim vrlinama, dok su ucitelji onih vrlina koje se od njih radjaju mnogobrojni.

Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da ucine samo bezumni, kao i u suprotnom slucaju. Vidjao sam odvazne podviznike koji su po nekoj nuzdi morali malo popustiti stomaku, ali su zato odmah svenocnim stajanjem mucili svoje bedno telo. Na taj nacin su ga naucili da se s radoscu kloni zderanja.

Demon srebroljublja se zestoko bori sa onima koji su se dobrovoljno odrekli imanja. Ne uspevsi da ih savlada, on im ukazuje na tuzan zivot sirotinje, kako bi ih naveo da od ravnodusnih za tvarna dobra ponovo postanu vestastvoljubivi.

Kada klonemo duhom, ne treba da prestanemo da se podsecamo na zapovest koju je Gospod dao Petru, tj. da se grenisku prasta sedamdeset puta sedam (up. Mt.18,21-22). Ko je drugome dao takvu zapovest, bez sumnje ce i sam nesravnjeno vise uciniti. Kada se, pak, pocnemo ponositi, ne treba da prestanemo da razmisljamo o onome sto je receno: Koji sav duhovni zakon odrzi a sagresi u jednome (tj. strascu gordoumlja), kriv je za sve (Jak. 2,10).

Postoje i takvi zli i zavidljivi duhovi, koji sa umisljajem napustaju svete podviznike da bi ih lisili prilike da se bore i pobede, i time onemogucili da zasluze pobednicki venac.

Blazeni mirotvorci (Mt.5,9). To niko ne spori. No, ja sam video i blazene ratotvorce. Izmedju neke dve osobe postojala je bludna veza. A jedan vrlo mudar i veoma iskusan covek posvadja ih medju sobom, oklevetavsi svakoga od njih pred drugim kako ga navodno javno vredja pred ljudima. Tako je ovaj mudar covek ljudskom dosetljivoscu uspeo da suzbije zlobu demona i izazove mrznju, koja je raskinula bludnu vezu.

Moze se jedna zapovest narusiti da bi se druga izvrsila. Jer, videh mlade ljude koji behu predani jedan drugome po Bogu. Da, medjutim, ne bi sablaznili druge i povredili savest njihovu, oni se dogovorise da se za izvesno vreme odvoje jedan od drugoga.

Kao sto je svadba suprotna pogrebu, tako se ne mogu slozti ni gordost i ocajanje. No, ipak je, usled lukave delatnosti demona, moguce u istom coveku u isto vreme videti i jedno i drugo.

Postoje izvesni necisti demoni, koji nam, dok smo jos (1068) pocetnici, tumace Sveto Pismo. To najvise vole da cine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su ucili svetske nauke, da bi ih, varajuci ih malo po malo, vrgnuli u jeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reci teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznacemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i necistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.

Sve sto je stvoreno, od Tvorca je primilo red i pocetak. Izvesna stvorenja su primila jos i zavrsetak. No, vrlina ima bezgranicnu granicu. Jer, psalmopevac kaze: Videh kraj svemu konacnom, ali je Tvoja zapovest, Boze neizmerno siroka i bezgranicna (Ps.118,96). Ako neki dobri delatelji polaze od sile delanja ka sili sagledavanja, i ako ljubav nikada ne prestaje (Ps.120,8; 1.Kor. 13,8), ako Gospod cuva ulazak straha tvog i izlazak ljubavi tvoje (Ps.120,8), onda je jasno da ljubav nema granica i da mi nikada necemo prestati da rastemo u njoj, i u sadasnjem i u buducem zivotu, primajuci u svetlosti Bozijoj svetlost bogopoznanja. To sto kazemo mnogim ljudima moze izgledati cudno. Medjutim, to ipak logicki proizlazi iz svega sto smo do sada, blazeni oce, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bica ne dozivljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu, iz znanja u znanje.

Nemoj se cuditi sto demoni cesto i dobre misli ubacuju u nas, da bi im se potom sami suprotstavili. Cilj je nasih neprijatelja da nas ubede kako su im poznate i nase najskrivenije misli.

Nemoj biti odvise strog sudija ljudima koji na recima propovedaju velike stvari, dok su na delu leni. Korist koju donose njihove reci cesto nadoknadjuje nedostatak dela. Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na recima nego na delu, a drugi, opet, bolji na delu nego na recima.

Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj dusi prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duse pretvorili u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za radjanje dece, ali smo ga iskoristili za blud. Po prirodi je u nama i gnev – ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv bliznjega. U nama je revnost – da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo. Prirodno je da dusa zudi za slavom, ali za onom na nebu. Prirodno je i ponositi se, ali u odnosu na demone. Isto tako je prirodno i radovati se, ali Gospodu i sreci svog bliznjeg. Dobili smo po prirodi cak i zlopamcenje, ali samo prema neprijteljima duse. Dobili smo i zelju za hranom, ali to ne znaci da treba biti oblaporan.

(1069) Odvazna dusa izaziva demone: vise borbe – vise nebeske slave! Onaj ratnik koji u borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave nece biti uvencan; a onoga koji ne klone zbog grehova u koje pada, andjeli ce pohvaliti kao pravog ratnika.

Odlezavsi u zemlji tri noci, neko ustade na svagda. Ni covek koji ostane pobednik u tri razlicita casa [14], nece umreti. Ako po promislu Bozijem, posle izlaska u nama, sunce pozna zalazak svoj, bez sumnje ce ostaviti tamu i nastace noc. U tu noc doci ce k nama divlje zveri koje su nas pre toga bile ostavile, kao i sumske zveri (trnovitih strasti), ricuci, da u bi u nama zgrabile nadu, trazeci od Boga hranu svoju, tj. da jedu od nasih strasti bilo kroz pomisli ili kroz delo. Kada se, medjutim, u nama ponovo, iz tamne dubine smirenja, rodi Sunce, zveri ce se povuci u svoju sumu i skriti u svoja legla, tj. u slastoljubiva srca, a ne u nas [15]. Tada ce demoni reci jedan drugome: Gospod je bas zapeo da im opet ucini milost! A mi cemo im reci: Veliku stvar nam ucini Gospod: veseli smo zbog toga (Ps.125,2; 3).

A vi, proganjani cujte: Gle, Gospod sedi na oblaku laku (tj. na oblaku duse koja se uzdigla iznad svake zemne zelje), i doci ce u Egipat (u srce koje je vec gresima zamraceno), i uzdrmace se idoli rukom nacinjeni (neciste pomisli uma) (Is.19,1).

Premda svemoguc, Hristos telesno bezi od Iroda: neka se nauce, dakle, nagli ljudi da se bez potrebe ne bacaju u iskusenja. Jer, kaze, ne daj da ti se noga oklizne – pa ni andjeo koji te cuva nece zadremati (Ps. 120,3). Sa junastvom se preplice oholost, kao sa kiparisom takozvani smilaks [16].

Nasa stalna duznost mora da bude da ni na casak ne pomislimo da posedujemo bilo kakvu vrlinu. Naprotiv, brizljivo ispitujuci svojstvo vrline, treba da razmotrimo da li je stvarno imamo. Tada cemo bez sumnje doci do zakljucka da te vrline u nama i nema. Neprestano ispituj i obelezja strasti, pa ces shvatiti da si ih pun. Nalazeci se u bolesti, mi ih ne mozemo raspoznati, bilo zbog nemoci nase, ili zbog toga sto se gresna navika u nama duboko ukorenila.

Bog ceni coveka prema njegovoj nameri. Ali, kada se radi o onome sto smo u stanju uciniti, On covekoljubivo trazi i dela. Veliki je onaj covek koji ne propusta da ucini stogod je u njegovoj moci. Veci je onaj covek koji se u smirenosti svojoj prihvata i onoga sto prevazilazi njegove moci.

Demoni nas cesto sprecavaju da cinimo ono sto je lakse (1072) i sto je za nas najbolje, a podsticu nas da preduzimamo ono sto je teze.

Nalazim da se Josif proslavlja zbog toga sto je pobegao od greha, a ne zbog toga sto je ispoljio bestrasce (up. Post.39,6-20). Mi, pak, treba da ispitamo u kojim i kakvim okolnostima bezanje od greha donosi coveku venac. Druga je stvar bezati od senke; bolje je trcati u susret suncu.

Kada padne mrak, ljudi se spoticu. Spotaci se, znaci pasti. Pasti, znaci umreti.

Opijeni vinom cesto se trezne vodom. Opijeni strastima, trezne se suzama.

Druga je stvar uznemirenje, druga – rasejanost, a druga – slepilo. Prvu leci uzdrzanje, drugu bezmolvije, a trecu poslusnost i Bog koji je postao poslusan (up. Fil.2,8).

Dva mesta u kojima se ciste zemaljske stvari, mogu nam posluziti kao odlican primer onoga sto cisti one koji misle na nebesko. Vunovlacara je [slika] opstezica po Gospodu, koje skida sa duse svaku prljavstinu, neravninu i nakaznost. Otselnistvo je, pak, neka vrsta bojadzinice za one koji su se ocistili od pohote, zlopamcenja i gneva, pa onda presli u bezmolvije.

Neki vele da je padanje u isti greh posledica nedostatka odgovarajuceg i srazmernog pokajanja. No, treba ispitati: da li se svaki covek koji ne pada u iste grehe samim tim vec i dostojno pokajao? Neki padaju u iste grehe zbog toga sto su svoje ranije padove predali dubokom zaboravu, ili zbog toga sto u svome slastoljublju zamisljaju Boga covekoljubivim [cak i kada se radi o odnosu prema grehu i zlu], ili zbog toga sto su digli ruke od svoga spasenja. Ne znam, nece li me neko prekoriti ako kazem da oni vise nisu ni sposobni da svezu neprijatelja svog, buduci da je velika moc navike koja ih tiranise.

Trebalo bi jos ispitati zasto dusa, buduci bestelesna, ne moze da vidi duhove koji joj se javljaju onakvi kakvi su po svojoj prirodi, premda su isto tako bestelesni kao ona. Nije li to, mozda, posledica sprezanja duse s telom, sprezanja koje razume samo Onaj koji je dusu s telom vezao?

Kao da je hteo necemu od mene da se nauci, jedan mudar covek me jednom prilikom upita: “Reci, molim te, reci, koji duhovi kroz grehe smiruju, a koji uznose um?” Posto nisam znao sta da odgovorim, i posto sam zakletvom potvrdio svoje neznanje, onaj koji je od mene hteo da se nauci rece, poucavajuci me: “U nekoliko reci cu ti dati kvasac za rasudjivanje, a onda ti prepustam da sam ispitas s trudom. Zli dusi bluda, gneva, prozdrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podizu nos naseg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi drugi, imaju obicaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osudjivanja je slican poslednjim dusima”.

Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka s njima bude pogodjen strelom zalosti (umesto da se raduje sto se izvukao iz klopke), doziveo je da bude ismejan ili od strane tastine ili od bluda. (1073) Pre svega treba da ispitamo odakle vetar duva, da ne bismo razvili jedra u suprotnom smeru.

Sa ljubavlju pazi na stare podviznike, koji su izmozdili telo svoje podvigom, pruzajuci im mogucnost da se malo i odmore. Mlade ljude koji su dusu svoju izmozdili gresima, nateraj da se uzdrzavaju, uceci ih da misle na vecne muke.

Kao sto sam na drugom mestu vec rekao, nemoguca je stvar da se u samom pocetku podviga odjedanput ocistimo od stomakougadjanja i slavoljublja. Ali, ne treba se protiv slavoljublja boriti – prozdrljivoscu: kod pocetnika pobeda nad stomakougadjanjem radja tastinu. Naprotiv, protiv stomakougadjanja se valja boriti postom. Jer, dolazi cas, a za one koji hoce vec je i nastao, da Gospod i tu strast pokori pod noge nase.

Mlade i stare koji stupaju u opstezice, ne napadaju iste strasti. Jer, oni cesto imaju sasvim suprotne bolesti. Zbog toga blazena smirenost i jeste blazena, jer i kod mladih i kod starih pokajanje cini cvrstim i mocnim.

Neka te ne zbuni ovo sto cu ti sad reci: retke su, mada postoje, duse pravedne i iskrene, slobodne od zla, licemerstva i podmuklosti, duse kojima je sasvim neprijatno da zive zajedno s ljudima, koje iz bezmolvija, sa svojim duhovnim vodjom, kao iz tihog pristanista mogu uzaci na nebo, i kojima nije potrebno da iskuse nemir i sablazni opstezica.

Bludnike mogu izleciti ljudi, pokvarene – andjeli, a gorde – samo Bog.

Prepustiti bliznjem koji dodje kod nas da cini sve sto hoce i pri svem tom pokazati ljubazno lice cesto predstavlja izraz ljubavi.

Treba ispitati: kako, i dokle, i kada, i da li kajanje zbog dobra unistava samo dobro isto onako kao sto kajanje zbog zla unistava zlo.

Potrebno nam je veliko rasudjivanje [da bismo znali] kada, u kojim slucajevima i dokle smo duzni da odolevamo i da se borimo sa onim sto sacinjava strasti. Moze se ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi doslo do konacne pogibije. Pogledajmo dobro i pazimo (mozda cemo u svoje vreme, jednom, moci i gorcinom da istrebimo zuc) [da bismo saznali] koji demoni izazivaju gordost, a koji nas smiruju, koji nas cine hladnima, a koji nas tese, koji sa sobom donose mrak, a koji samo prividno svetlost, koji nas cine tromim, a koji prepredenim, koji nas prave tuznim, a koji radosnima.

Ne treba se mnogo cuditi kad vidimo da smo na pocetku monaskog zivota mnogo vise podlozni strastima nego kada smo ziveli u svetu. Potrebno je da se najpre ispolje svi uzroci nase bolesti, pa da tek onda postanemo zdravi. Mozda su te zveri bila sakrivene negde u nama, a da ih mi nismo ni primetili.

Kada se dogodi da oni koji se priblizavaju savrsenstvu pretrpe poraz od demona ma u cemu sitnome, treba smesta da preduzmu sve mere kako bi neprijateljima svojim stostruko naplatili za poraz.

Kada je tiho vreme, vetrovi pokrecu samo povrsinu mora, a drugi put – i samu dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i najdublje osecanje srca, a kod onih sto su vec napredovali – (1076) samo povrsinu uma. Ovi drugi odmah i osete uobicajenu tisinu svoju, buduci da je unutrasnjost njihova ostala netaknuta.

Jedino savrseni mogu uvek u svojoj dusi raspoznati koje su misli od savesti, koje od Boga, a koje od demona. Jer, demoni nam spocetka ne podmecu samo protivne stvari. Zbog toga ovaj problem i jeste nejasan.

Telesnim ocima gleda telo, a mislenim i nevidljivim gleda srce.

v) Kratko vozglavljenje prethodnih pouka

(1084) Cvrsta vera je majka odricanja. Sta je suprotno, jasno je!

Nepokolebljiva nada predstavlja vrata kroz koja u coveka ulazi bespristrasnost. Sta je suprotno, jasno je!

Ljubav Bozija je uzrok tudjinovanja. Sta je suprotno, jasno je!

Potcinjavanje se radja od samoosudjivanja i ceznje za duhovnim zdravljem.

Uzdrzanje je majka zdravlja. Majka uzdrzanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na zuc i ocat Gospoda i Boga.

Pomocnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne pozude.

Protivnik rdjavih i sramnih pomisli jeste skrusenost srca. Vera i tudjinovanje su smrt srebroljublja.

Samilost i ljubav predaje za bliznjeg i samo telo.

Usrdna molitva je propast za uninije.

Secanje na Sud Boziji radja revnost.

Lek od gneva je ljubav prema ponizenju. A pojanje, sastradalnost i dobrovoljno sirotovanje su zadavljenje tuge.

Bespristrasnost prema culnome znaci sagledavanje umnoga. (1085) Cutanje i bezmolvije su neprijatelji tastine: no, ako zivis u zajednici, koristi ponizenje.

Vidljivu gordost lece zalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.

Jelen je gospodar svih vidljivih zmija, a smirenje – svih mislenih.

Svaka pojava u prirodi moze odlicno da nas pouci duhovnome. Kao sto zmija ne moze da svuce sa sebe staru kosuljicu ako se ne provuce kroz tesnu rupu, tako ni mi ne mozemo odbaciti stare navike, staru kosuljicu duse i plast starog coveka, ukoliko ne prodjemo tesnim i uzanim putem posta i ponizenja.

Kao sto odvec debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni covek koji mazi telo ne moze popeti na nebo [17].

Isuseno blato vise ne godi svinjama. Ni uvenulo telo vise ne privlaci demone.

Kao sto prevelika kolicina cepanica cesto zagusi i ugasi plamen, proizvodeci mnogo dima, tako i prekomerena tuga cesto dusu cini zadimljenom i mracnom, i presusuje izvore suza.

Slep strelac je nesposoban, a ucenik koji voli da odgovara – propada.

Kao sto prekaljeni celik moze da izostri nekaljeno gvozdje, tako i revnosni brat cesto spasava lenog.

Kao sto jaja, zagrevana pod krilima ptice, ozivljuju, tako i neispovedjene pomisli prelaze u delo.

Kao sto se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu monasi podsticu jedan drugoga na usavrsavanje.

Kao sto oblaci sakrivaju sunce, tako rdjave misli pomracuju i pogubljuju um.

Kao sto osudjeni na smrt koga vode na izvrsenje kazne ne govori o pozoristu, tako ni onaj koji iskreno place nikada nece ugadjati stomaku.

Kao sto siromasi koji vide carske riznice jos vise osecaju svoje siromastvo, tako i dusa koja cita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima.

Kao sto se gvozdje i protiv svoje volje pokorava magnetu, tako se i ljudi, ogrezli u zlu, pokoravaju svojim tiranskim navikama.

Kao sto ulje stisava more i protiv njegove volje, tako i post gasi pozude tela, cak i onda kada se one mimo nase volje raspale.

Kao sto se pritesnjena voda penje u vis, tako cesto i (1088) dusa, pritisnuta nesrecom, kroz pokajanje uzlazi k Bogu i spasava se.

Kao sto se covek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj koji Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po recima i po smirenosti svojoj.

Kao sto vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, vise od svih ostalih strasti, uzburka razum.

Kao sto covek na osnovu samog slusanja bas mnogo ne zeli da proba ono sto nije i svojim ocima video, tako i ljudi cistoga tela imaju u svojoj neiskusnosti veliko olaksanje.

Kao sto se lopovi ne usudjuju lako da dodju na mesto gde vide da lezi carsko oruzje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao strazu, postavio molitvu.

Kao sto vatra ne proizvodi sneg, tako ni covek koji iste zemaljsku slavu nece primiti nebesku.

Kao sto jedna varnica cesto izazove veliki sumski pozar, tako i jedno jedino dobro delo moze da izgladi mnostvo velikih grehova.

Kao sto bez oruzja nije moguce unistavati divlje zveri, tako se ni bez smirenja ne moze steci bezgnevlje.

Kao sto se, po prirodi, ne moze ziveti bez hrane, tako se covek do kraja zivota ne sme ni na casak predati nehatu.

Kao sto zrak sunca, koji kroz prozor udje u kucu, sve osvetljava, tako da se moze videti i najsitniji trun prasine sto lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji udje u srce, pokazuje sve njegove grehe.

Kao sto se rakovi lako love zbog toga sto se krecu cas napred cas nazad, tako i dusa koja se cas smeje, cas place, a cas nasladjuje, ne moze imati nikakve koristi.

Ljudi na spavanju mogu biti lako pokradeni: isto vazi i za one koji se podvizavaju u blizini sveta.

Kao sto covek koji se bori sa lavom gine onog casa kad od njega odvoji pogled, tako i onaj koji se bori sa sopstvenim telom strada cim mu da odmora.

Kao sto se oni koji se penju trulim lestvama izlazu opasnosti da padnu i da se slomiju, tako su i svaka cast, i slava, i vlast, suprotni smirenoumlju.

Kao sto je nemoguce da gladan covek ne misli na hleb, tako je nemoguce da se spase onaj koji ne pomislja na smrt i Boziji Sud.

Kao sto voda moze izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe.

Kao sto slova, u nedostatku vode, brisemo i drugim sredstvima, tako i duse koje nemaju suza izgladjuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom.

Kao sto mnogo djubreta proizvodi mnogo crva, tako i velika kolicina hrane izaziva mnoge grehe, rdjave misli i snove.

(1089) Kao sto covek kome su noge okovane ne moze lako da hoda, tako se ni oni koji gomilaju pare ne mogu popeti na nebo.

Kao god sto se sveza rana lako da izleciti, tako i zapustene rane u dusi tesko zaceljuju, premda se i mogu izleciti.

Kao sto mrtvac ne moze da hoda, tako ni ocajnika nije moguce spasti.

Ko kaze da ima pravu veru, a u isto vreme gresi, podseca na lice koje nema ociju.

Ko nema vere, a cini mozda po neko dobro delo, lici na coveka koji crpe vodu i sipa je u razbijeni sud.

Kao sto brod koji ima dobrog krmanosa, uz Boziju pomoc, bezbedno stize u luku, tako i dusa koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije pocinila.

Kao sto covek koji nema vodica lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji potpuno sam ide monaskim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost sveta.

Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teske grehe, neka ide putem smirenja i onoga sto mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju.

Kao sto covek koji boluje od neke dugotrajne bolesti ne moze u jednom trenutku postati zdrav, tako se ni strasti, pa cak ni samo jedna od njih, ne mogu odjedanput savladati.

Odmeravaj jacinu svake strasti i svake vrline u sebi, pa ces znati da li napredujes.

Veliki gubitak trpe oni koji menjaju zlato za blato: isto se desava i onima koji ispoljavaju i izvode duhovne podvige radi tvarnih dobitaka.

Mnogi su odmah primili oprostaj grehova. Ali, bestrasce niko nije stekao odmah. Za njega je neophodno i mnogo vremena, i mnogo truda, i milost Bozija.

Ispitajmo koje nam zverke ili ptice nanose stetu u doba setve, koje u doba rascenja, a koje u doba zetve, da bismo stavili i odgovarajuce klopke.

Kao sto nema opravdanog razloga da covek digne na sebe ruku samo zato sto ima vrucicu, tako ni do poslednjeg izdisaja ne treba ocajavati.

Kao sto bi bilo necasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji placu zbog svojih grehova ne odgovara da traze od ljudi bilo kakvu cast, ili spokojstvo, ili slavu u sadasnjem zivotu.

Kao sto se stanovi gradjana razlikuju od obitalista (1092) osudjenika, tako i zivot pokajnika treba da bude razlicit od zivota nevinih.

Kao sto car ne otpusta iz vojske vojnika koji u ratu zadobije teske rane na licu, vec ga, stavise, unapredjuje, tako i nebeski Car uvencava slavom monaha koji trpi velike nevolje od demona.

Osecanje duse je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje.

To osecanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosecanje je plod savesti. Savest, pak, jeste glas i prekor naseg andjela cuvara, koji nam je jos prilikom krstenja dodeljen. Zbog toga se nekrsteni i ne muce toliko u svojoj dusi zbog svojih zlih dela, vec samo nekako slabo.

Umanjenje zla ima za posledicu uzdrzavanje od zla. Uzdrzavanje od zla je pocetak pokajanja. Pocetak pokajanja, pak, jeste pocetak spasenja. A pocetak spasenja je dobra volja.

Dobra volja radja trud. A pocetak truda su vrline. Pocetak vrlina – cvat. Cvat vrline – delanje.

Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj dusi je obicaj. Od njega se radja cinjenje dobra. A cinjenje dobra je majka straha Bozijeg.

Strah Boziji radja drzanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Drzanje zapovesti je znak ljubavi. A pocetak ljubavi je ogromna smirenost.

Ogromna smirenost je kcer bestrasca. A sticanje bestrasca je punoca ljubavi, ili konacno useljenje Boga u one koji su kroz bestrasce postali cisti srcem. Jer, oni ce Boga videti (Mt.5,8). Njemu slava kroza sve vekove. Amin


NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Raitski smatra da Lestvicnik misli na stomakougadjanje, srebroljublje i slavoljublje, nad kojima je Hristos u pustinji odneo pobedu (Scholia in Slimacum, sar. XX, Migne, R. G., 88,1238 V).
  2. Ilija Kritski smatra da se to odnosi na avu Leona (Shol. 7, sol. 1037). To misli vec i sveti Jovan Raitski. Leon se spontano izlozio smrti da bi spasao jednog brata monaha. No, sveti Jovan Raitski dodaje da bi se to moglo odnositi i na jednoga oficira u Korintu koji je svesno izabrao mucenistro, samo da spase jednu devojku (Hriscanku?) od obescascenja (Scholia in Slimacum, sar. XX, Migne, R. G., 88,1238 S). 0 avi Leonu inace govori Jovan Mosh, monah i asketski pisac iz VI v., u svome delu Lug duhovni.

Za vreme carevanja imperatora Tiberija (oko. 586. godine) dodjosmo u Oazis (zapadno od Tivaide u Egiptu), gde videsmo velikog pustinjaka, po imenu Leona, rodom iz Kapadokije. Mnogi su nam pricali o njemu izvanredne stvari. Iz razgovora s njim, mi smo videli da je zaista svet covek, i imadosmo mnogo koristi od njegovog smirenja, bezmolvija, dobrovoljnog sirotovanja i ljubavi prema svim ljudima. Taj postovani starac nam govorase: “Verujte, deco, ja cu biti car!” A mi njemu na to: “Veruj ava, Leone, iz Kapadokije niko nikada nije bio car. I ti uzalud gajis takve misli”. A on opet: “Zaista, deco, ja cu biti car!” I niko ga nije mogao ubediti da ostavi te misli, jer bi on opet govorio: “Ja cu biti car!” I posle izvesnog vremena, dodjose varvari (Maziki), opustosise celu zemlju, prodrese i u Oazis i pobise mnoge pustinjake, i neke odvedose u ropstvo. Medju zarobljenicima bejahu: ava Jovan (ctec Velike crkve carigradske), ava Evstatije iz Rima i ava Teodor, koji bihu bolesni. Kad ih zarobise, ava Jovan rece varvarima: “Vodite me u grad. Izmolicu od episkopa da vam da za nas 24 zlatnika”. Jedan varvarin ga povede u grad, te ava Jovan ode do episkopa. U gradu se nadjose i ava Leon i neki drugi oci, koji ne bejahu zadrzani. Ava Jovan, dakle, dodje k episkopu, i poce ga moliti da za njih da zlatnike varvarinu. No, episkop ne imadjase vise od 8 zlatnika. Ponudise ih varvarinu, ali on ne uze, govoreci: “Ili 24 zlatnika ili monaha!” Prisiljeni, oni dadose varvarinu avu Jovana, koji plakase i ridase. Varvarin ga odvede u svoj sator. Posle tri dana, uzevsi 8 zlatnika, ava Leon ode u pustinju k varvarima, i moljase ih ovako: “Uzmite mene i 8 zlatnika, a njih pustite, jer su bolesni i ne mogu da vam sluze. Njih cete vi ubiti, a ja sam, eto zdrav, pa cu vam sluziti”. Varvari uzese njega i 8 zlatnika, i pustise tri zarobljenika. Ava Leon idjase s varvarima donekle, pa kada iznemoze, ovi mu odrubise glavu. Na taj nacin ovaj sveti covek ispuni rec Gospodnju: Od ove ljubavi niko nema vece, da ko dusu svoju polozi za prijatelje svoje (Jn.15,13). Tek tada smo mi shvatili sta su znacile njegove reci: “Ja cu biti car!” Jer, on zaista postade car, polozivsi dusu svoju za prijatelje svoje.

(Prema primedbi aa, u ruskom prevodu Lestvice, str. 26-27. Vidi takodje ruski prevod Luga duhovnog. Troice-Serg. Lavra, 1896, str. 137-138, kao i original na grckom: Rgatum spirit., 112, Migne, R. G., 87,2976-2977).

  1. Najopasniji sluzbenici slavoljublja: demoni i ljudi koji nas hvale (up. ruski prevod Lesgvice od 1891, str. 209 u primedbi).
  2. Najbolja azbuka: prema 24 slova grckog alfabeta.
  3. Bozansko culo: duhovno culo je u nama, ukoliko je spojeno sa umom (duhom) svakog coveka, a nije, u nama, ukoliko je pokriveno strastima i usled toga nepoznato, bez dejstva (Ilija Kritski, Shol. 17, sol. 1040D).
  4. Protiv tri strasti – trima vrlinama: To su tri glavne strasti – slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje. Protiv njih, suprotne vrline – uzdrzanje, ljubav, smirenje. Vrlina uzdrzanja unistava slastoljublje; ljubav unistava srebroljublje jer predstavlja vrlinu koja podstice coveka da sve svoje deli sa onima koji nemaju; a smirenje razara slavoljublje, jer mrzi ljudsku slavu i ne voli da se pokazuje (Ilija Kritski, Shol. 29, sol. 1044 AV).
  5. Odlaze sve osim jedne: tajedna strast koja ostaje i zamenjuje sve ostale, jeste, svakako, gordost (Ilija Kritski, Shol. 51, sol. 1048 D).
  6. Sagorevano bozanskim ognjem: energijom Duha Svetog, ili bogoceznjom u srcu (Ilija Kritski, Shol. 52, sol. 1048 D).
  7. Ucigelji vrlina: prema Iliji Kritskom, ucitelji cistote su Ilija, Jovan Preteca i Jovan Bogoslov; krotosti – Mojsije i David; molitve – samo Bozije Slovo (Logos), kao i avdjeo koji se javio Antoniju i Pahomiju; posta – opet Mojsije i sam Gospod (Hristos); bdenja – mnogi, koji su kroz to stekli i umilenje; smirenoumlja – Bozije Slovo koje radi nas osirote, Spasitelj svih, koji radi nas primi telo nase (Shol. 55, sol. 1049 V).
  8. Greh znaci – prestupiti svaku, pa i najmanju zapovest; izostavljanje dobra – ne ciniti i ne vrsiti dela Bozija; nehat – ciniti ali nemarno; strast – zlu i tesko iskorenjivu sklonost ka onome sto dusi skodi; pad – padati u neverje ili u telesne grehe (Ilija Kritski, Shol. 73, sol. 1053 SD).
  9. Gatanje: u stvari, vera u sudbinu.
  10. Veliki Grigorije: Sveti Grigorije Bogoslov, 14. beseda, O siromas tvoljublju.
  11. Bludnicu privede podviznistvu: to je bio ava Serapion (Shol. 12, sol.1077 S).
  12. Tri razlicita casa: prema jednom svetom ocu, to bi bili – cas rastanka sa ovozemaljskim zivotom, cas javljanja pred Bogom, i cas presude na Strasnom sudu. Prema drugima, to mogu biti i tri vrste iskusenja: od strane slavoljublja, slastoljublja i srebroljublja. Postoje i druga tumacenja (Shol. 21, sol. 1081 A).
  13. Alegorijska parafraza na 103. Psalam.
  14. Smilaks: nekakva brsljanu slicna puzavica s belim, kao ljiljan mirisljavim cvetovima, koju su rado uzimali za vence (up. Senc, Gr?ko-hrvatski re?nik, Zagreb, 1910, str. 852, s.v.).
  15. Ilija Kritski s pravom dodaje: Sramota je da teloljupci i stomakougodnici raspravljaju o duhovnim stvarima, kaogod sto je sramota da bludnici pricaju o celomudrenosti. Jer, u punom stomaku nema poznanja Bozijih tajni (Shol. 3, sol. 1093 A).
About these ads
Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 57 drugih sljedbenika

%d bloggers like this: